Turizam 2017, srpski

ЕМ­ПО­РИ­ЈА­БРА­ВА, „ШПАН­СКА ВЕ­НЕ­ЦИ­ЈА“, БЕ­ЛА ШКОЉ­КА ПУ­НА БИ­СЕ­РА

У да­ли­јев­ском на­дах­ну­ћу До ше­зде­се­тих го­ди­на XX ве­ка би­ла је то обич­на мо­чва­ра. А он­да су се ов­де 1964. сре­ли ка­та­лон­ска па­мет и не­мач­ки ка­пи­тал. Уло­же­ни су знатан но­вац и сме­ла кре­а­тив­ност. Про­се­че­ни су ка­на­ли, це­ла мре­жа, и под­зи­да­ни ка­ме­ном. Мо­чва­ра је ису­ше­на, про­стор из­ме­ђу ка­на­ла на­сут и утвр­ђен. На ње­му су из­гра­ђе­не ле­пе ви­ле, љуп­ка ма­ла дво­ри­шта, вр­то­ви, те­ра­се, ба­зе­ни, га­ра­же за јах­те. Та­ко је на са­мој оба­ли мо­ра ни­као овај ча­роб­ни гра­дић са во­де­ним ули­ца­ма, јед­на од нај­ве­ћих „стам­бе­них лу­ка“ на све­ту, ко­ји нас је по­тре­сао и рас­ту­жио

Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

С

ла­ком вр­то­гла­ви­цом из­ла­зи­мо из Град­ског по­зо­ри­шта у Фи­ге­ ра­с у, ко­је је од 1974. Му­зеј „Те­а­ тро“ Сал­ва­до­ра Да­ли­ја, од 1989. и ме­ сто где он, у зи­ду, по­чи­ва. Овај град на крај­њем се­ве­ро­и­сто­ку Шпа­ни­је и ње­не по­кра­ји­не Ка­та­ло­ни­је, у про­вин­ци­ји Ђи­ро­на, жи­ви од ча­ро­ли­је зва­не Сал­ва­ дор Да­ли. Ни­као из утвр­ђе­ња Ка­сти­љо де Сан Фер­нан­до (XVI­II век), да­нас има че­тр­де­се­так хи­ља­да ста­нов­ни­ка, а сва­ ке го­ди­не по­се­ти га око осам ми­ли­о­на ту­ри­ста. Као вин­ске му­ши­це до­ле­ћу на уше­ће­ре­не бр­ко­ве-ан­те­не слав­ног умет­ ни­ка. Сто­га не из­не­на­ђу­је што су ти бр­ ко­ви ов­де и спо­ме­ник, и сим­бол гра­да, и на­кит, и ко­лач у по­сла­сти­чар­ни­ци на Рам­бли, и маг­нет за фри­жи­дер.

– И? – пи­та до­бри Ху­ан Ра­мон у ба­ шти обли­жњег ка­феа, пред цр­квом у ко­ јој је Да­ли кр­штен.

– Био је у пра­ву: раз­ли­ка из­ме­ђу ње­га и лу­да­ка је у то­ме што он ни­је луд. По­ не­кад за­пре­па­шћу­је с ко­ли­ком се др­ско­ шћу ру­гао пу­чи­ни, сто­ци грд­ној. И да­ нас то чи­ни. Од ње­го­вог ру­га­ња жи­ви овај град.

– А где си ту ти? Шта си ти ов­де тра­ жио?

– Иза дим­них за­ве­са, ег­зи­би­ци­о­ни­ зма, гро­теск­них пред­ста­ва, под­мет­ну­ тих ла­жних тра­го­ва, тра­жио сам злат­но зр­но и истин­ску тај­ну ве­ли­ког умет­ни­ ка, ње­го­во пра­во ли­це. Тра­жио сам сен­ ку бо­ла и стра­ха у ње­го­вим очи­ма. Оно што је крио и оно од че­га је бе­жао. Увек сам скла­њао у стра­ну ње­го­ве игра­ри­је и глу­пи­ра­ња, а ура­њао се са­мо у ње­го­ ве пра­ве сли­ке, про­же­те вр­хун­ским мај­ стор­ством. Де­це­ни­ја­ма већ осе­ћам да иза та­ко ве­ли­ког цир­ку­са не сто­ји на­це­ ре­ни па­т у­љак.

SERBIA  SPECIAL EDITION  2017

53