ForumBgGimnazija 7 by forum gimnazija

Познати говоре За ФБГ Форум београдских гимназија > Број 7 > Година 3 > Decembar 2014. године

ДОБРИЦА ЕРИЋ:

Збогом, господине Учитељу, збогом!

А! Њ ТА И П М О АК ЗН Д О П ТЕ Ш И Д О УГ Л О П

САДРЖАЈ 4

Дијалог ФОРУМЧЕ И ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

Штрајк у просвети ЧЕТИРИ СИНДИКАТА КАО ЈЕДАН!

Синдикат радника у просвети Србије ЗАВРШЕТАК ПОЛУГОДИШТА ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА

Број 7 Decembar 2014. Издавач: Форум београдских гимназија Цара Душана 61 11000 Београд, Србија Лист излази четири пута годишње Главни и одговорни уредник: Миодраг Сокић Уредништво: Весна Живановић Наташа Анђелковић Ивана Бошњак Бошњак Лекторка: Споменка Трипковић Припрема за штампу: Ненад Мијаљевић Контакт: 069/1513-119 ��.��.��.�� .�� Штампарија: СЗР “Боје“ Сремска Каменица Штампани тираж: 2.000

Интервју Срђан Вербић ПОПЕЧИТЕЉ КОЈИ НЕ ВОЛИ СИНДИКАТЕ

Мирјана Бобић Мојсиловић ПРОМОЦИЈА БЕСМИСЛА

Интервју Добрица Ерић ЗБОГОМ, ГОСПОДИНЕ УЧИТЕЉУ, ЗБОГОМ!

Љубинка Боба Недић СПАСАВАЊЕ РЕДОВА ПРОСВЕТЕ

Познати говоре за ФБГ ГРАЂАНСКА ВЕРОНАУКА ИЛИ ВЕРА ГРАЂАНА?!

Дневник једне учитељице КАД ПРОСВЕТНИ РАДНИК ХОЋЕ СТАМБЕНИ КРЕДИТ

Писмо из Њујорка ЈАПАНЦИ КОРИСТЕ САМО ТАБЛУ И КРЕДУ

Никола Танкосић ПРИЧА ИЗ ПАРАЛЕЛНОГ УНИВЕРЗУМА

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 373.5(497.11) ФОРУМ београдских гимназија

ISSN 2334-9158 COBISS.SR-ID 202240524

Штрајк просветара ара: К личе вила, гуслар прогов ара; Просветари, моја муко ст ли, откако су Сократа суди ли, а Платона ко роба нуди oд забрана Јустинијана, дана. од антике до данашњих , Сетимо се како ране боле ле. од Турака до Велике шко а, Од налета Татара и Хун Бруна. до страдања Ђорданија

атуре, кт ди ке еш т е ск ар ну ја д О ре. до Валенсе и варшавске бу ше Од реформи Шувара и Га до Болоње и епохе наше. а Нисмо већег имали тиран рђана. од министра Вербића С аду, Служио је напредњачку вл . смањивао малену зараду а, Није дао ни разреде плат ка. ни минулог рада ни додат Пакетиће нису дали деци еци. па кукају Деда Мраз и св у, У торове затворили сток м року. нема штрајка у законско а, А медијска утишали звон а. играмо се глувих телефон пружи, Нема никог да нам наду ужи. да помогне, да се с нама др А ли наше жеље и прегнућа ућа. довешће нас до новог сван 'о Професор је без икога ост т посто. нек нам врате барем десе

Народни песник

Вести У Лесковцу највише “вуковаца” Сваки седми ученик у Србији је „вуковац“, показује анализа јунског завршног испита коју је урадио Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања. Највише их је на подручју Школске управе Лесковац, где је сваки пети ученик добио диплому “Вук Караџић”. Слично је и у ШУ Ниш и Јагодина – носилац ове “титуле” јесте сваки шести ђак. Најмање "вуковаца" има у школама на подручју ШУ Ваљево и Чачак. У сваком округу у Србији, међутим, постоје "вуковци" који на комбинованом тесту знања нису успели да достигну ни републички просек.

Гледате ли образовну ТВ? Прва едукативна онлајн телевизија у региону "ЛИНКедуТВ" емитује образовни програм 24 сата дневно, путем интернета. Занимљиви садржаји из чак 12 области, који су намењени школарцима, али и одраслима, доступни су на линку www.linkedu.tv .

Доктори наука без докторских студија На универзитетима у Србији од 2005. године до данас докторске студије завршило је око 9.000 студената. На скоро половини факултета одбрана доктората кандидата који су магистри није условљена објављивањем научног рада, па је зато велики број оних који су постали доктори наука без похађања докторских студија.

ДИЈАЛОГ: ФОРУМЧЕ И

Књиге, књиге, и пр Д. О.: Љубимејши мој, учини ми љубав. Имам воспрошеније: Зашто си одрпан? Зашто су ти велики зуби, очи и уши? Зашто носиш ту мотку? Ф.: Ја сам професор и штрајкујем против министра просвете. Уааа! Д. О.: Думаш на попечитеља просвештенија? Ф.: Да! Уаааааа! Удрииии! Д. О.: Је л' он Турчин? Да те подсетим, устанак је завршен, а ја сам твој први попечитељ просвештенија! Ф.: Ниси ти мој попечитељ, мој попечитељ је онај поспани, што гледа ниско, говори полако и хоће да нам смањи плате. Уаааааа! Звезда, Звезда! Д. О.: О, неваљало малодушије! Не, не, ја

5 ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

, браћо, а не звона рапорци! сам твој попечитељ. Још од 1808. године! Ф.: Иди, бре! Штаааа? Чек мало! Хмм... Ма, сад знам ко си ти! Ти си Димитрије, што си нам увалио кромпир, и то врућ! Заразио си нас Јевропом, коју сада толико волимо да од ње просто једва дишемо. Боље да си остао у Трсту, или у оној хебеној Болоњи! Д. О.: Па, морао сам да дођем да обеспорочимо Сербље и да оћерамо Турке! Ф.: Ма, вратили се они чим си ти залего! Па смо их тек после ћерали, још 50 година! Доле Звезда, доле Партизан! Горе

Чукарички! Д. О.: Шчастије! Него, кажи ми која су ово слова по радњама? Ја ко да сам устао из гроба! Ништа не умем да прочитам, ко да сам неписмен, далеко било, Бог да прости, а знам четрнајест језика! Ф.: То је онај твој ћопави ђак преправио наше писмо, па те ја, професор књижевности, сада не разумем, нити ти мене. За све то време ти, мој попечитељ, пајкаш у Саборној цркви, баш те брига за моје проблеме! Просто не знам зашто си востао. Д. О.: Востани, Сербије! Давно си заспала, у мраку лежала.

Сада се пробуди и Сербље возбуди! Ф.: Је л' ти Марина Туцаковић чукчукунука? Сад си дошао да ме возбудиш кад оволико возбуђен штрајкујем против овог што ниско гледа, једва говори и хоће да нам смањи плате? Уаааааа! Доле попечитељ! Гробарииии! Родитељи су уз нас!!!!! Д. О.: О, родитељи, слатко и свето име! Воспитаније младости всегда јесте ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету! Ф.: За ову бедну плату морамо да трпимо и размажене ђаке! Децо, надокнадићемо вам часове, али мало сутра! Уааааа! Доле попечитељ! Доле ученици! Звездааа! Д. О.: Возљубљени ученици, благо и целому народу сербскому ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвештени. Ако ли ви будете (сачувај Боже) зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу с вами заједно. Ф.: Димитрије, Димитрије, шта то причаш? Ти, светски путник, не пратиш медије и друштвене групе! Ђаци

нас више не зарезују, ама ич! Туку нас и пишу пријаве... Д. О.: Зато, дражајши ученици, будите благонаравни и послушни учитељем вашим, учите се и просвештавајте се у науками вашим, и бићемо сви срећни и честити пред Богом и пред људима.“ Ф.: Попечитељу, уааа, дај оставку! Нећемо да нам смањиш плате!! Д. О.: Благодетељна госпоже! А зашто хоће да вам смањи плате? Јесу ли оне велике? Ф.: Ма, не. Мале су. Д. О.: Љубими мој, ласно је предвидети! Па, ако су мале, зашто их још више смањује? Зашто их не повећа? Ја, као рационалиста... Ф.: Сад ћу ја теби, Димитрије, онако рационалистички: ИМА НАС МНОГО! ИМА НАС И ПРЕВИШЕ! Д. О.: Много професора? Па то је на општу ползу сербскога рода! Хвала Богу! Свемоћ разума и науке! Књиге браћо књиге, а не звона и прапорци! Ово ће бити најновије писмо о мојим путешествијам! Па да прилегнем! Ф.:

ШТРАЈК У

Четири синдикат

КАО ЈЕДАН

трајк заједнички воде четири репрезентативна синдиката просвете: Синдикат радника у просвети Србије (СРПС), Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС), Грански синдикат просветних радника Србије „Независност“ (ГСПРС Независност) и Синдикат образовања Србије (СОС).

Како се десило да су синдикати овог пута сложни? О томе ће анализе неко правити касније, са неке дистанце. Напоменимо да су синдикати и током великог штрајка у просвети 2011. године такође били сложни, скоро до самог завршетка штрајка. Значи да ово није први покушај, него други. Било како било, изгледа да је дошло време да синдикати просвете делују заједно. На то их обавезују заједнички интереси свих запослених у просвети, без обзира на разлике које постоје између појединих синдиката.

Наши захт еви

зузимање И просвете од смањењ а плата Доношење за платним ра кона о зр читав јавни едима за сектор Закључење н колективно овог Посебног г уговора

Др Томислав Живановић ГСПРС Независност

Драган Матијевић УСПРС

Слободан Брајковић СРПС

Бранислав Павловиђ СОС

ПРЕДСЕДНИЦИ ЧЕТИРИ РЕПРЕЗЕНТАТИВНА СИНДИКАТА ПРОСВЕТЕ

ПРОСВЕТИ

ата

АН! КОМИСИЈА ЗА ИЗМЕНУ ЗАКОНА С обзиром да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја већ раније, без присуства синдиката, приступило раду на изменама Закона о основама система образовања и васпитања, синдикати су тражили да буду укључени у одговарајућу комисију. Комисија је до 1. децембра завршила свој посао. Следе консултације са министром

просвете, затим јавна расправа у Београду, Новом Саду и Нишу, и коначна верзија. Углавном због штрајка који је у току, комисија је уважила већину предлога представника синдиката. Ипак, немамо разлога за претерани оптимизам. Због преобимности измена, сумњамо да ће сви предлози синдиката бити на крају и уврштени. С друге

стране, очекујемо да сигурно буду прихваћени наши предлози у вези са запошљавањем вишкова и нових радника. По предлогу синдиката, предност у запошљавању имаће (као и до сада) радници са листе вишкова, затим радници са непуним радним временом, па тек онда који се примају путем конкурса. Такође, измењени закон ће пружити могућност

за преузимање радника у другу школу (укрупњавања радног времена), као и могућност за проширење процента норме у истој школи. По предлогу синдиката, директору би био ограничен број мандата на два (у истој школи). У Школском одбору требало би да буде пет столица за наставнике, а по три за локалну самоуправу и за родитеље.

КОЛИКО ШКОЛА ШТРАЈКУЈЕ? Важно је да је огромна већина наставника и сарадника прихватила штрајк Још од почетка штрајка, синдикати просветних радника тврде да је у штрајку око 70 одсто школа, док Министарство просвете тврди да је тај број око 600. Потпуно неважно! Важно је да је огромна већина наставника и сарадника прихватила штрајк, да су у свим већим местима школе у штрајку и да су синдикати просвете сложни.

То је добар знак да смо у праву. Уколико дође до радикализације штрајка, број школа у штрајку сигурно ће се повећати.

ШТРАЈК У

Чему минимум процеса рада ако настава касније мора да се надокнади?

акон о штрајку налаже за професоре у штрајку минимум процеса рада од 30 минута по часу и обављање испита, а за стручне сараднике 20 радних часова недељно.

Учешће у штрајку не представља повреду радне обавезе, па не може бити основ за утврђивање дисциплинске и материјалне одговорности или за отказ. Директор не сме да спречи

запосленог да учествује у штрајку нити да употребљава мере принуде ради окончања штрајка, као ни да предвиди повољнију зараду или друге повољније услове рада за запослене који нису у штрајку. Такође, директор не сме да условљава запосленог који је у штрајку да по истеку 30 минута часа остане у учионици, уз образложење да мора да брине о ученицима. Директор не сме платити

другом запосленом раднику или раднику са стране да би замењивао запосленог који је у штрајку. Ово важи и у току штрајка и после штрајка. Питање надокнаде изгубљених делова часова може се решити једино тиме да наставу касније надокнади запослени који је био у штрајку. Уколико запослени који је био у штрајку не жели да касније надокнади наставу, директор

му може одузети део зараде (за наставнике: 16,5 одсто). И, на крају, суштинско питање: Чему појам минимума процеса рада ако настава касније мора да се надокнади? Преведено на језик образовања, то значи да је минимум процеса наставе од 30 минута управо и одређен да, уз рационализацију времена и сажимање лекција, буде сасвим довољан, па према томе нема разлога за надокнаду!

ПРОСВЕТИ

Вести

Последња вест Како теку преговори? Никако! Радикализација! С обзиром да преговори са представницима Владе РС теку на тај начин да договорено у петак не важи у понедељак и да се већина предлога репрезентативних синдиката игнорише, сви синдикати просвете ће донети заједничку одлуку о будућем деловању.

Плате смањују у фебруару?! Постоје три преваре Владе Србије, међу којима је и то да спремају да смање плату у фебруару од пет до осам одсто и тако сахране образовање, а опелу ће присуствовати премијер, министар финансија и министар просвете, рекао је недавно Слободан Брајковић, председник СРПС. Такође, међу преваре је сврстао и то што су представници Владе и Министарства просвете основали комисију за рад на Закону о основном систему образовања и васпитања без представника синдиката просвете.

Новосађанка у финалу Гугловог такмичења иноватора

ЗАВРШЕТАК ПОЛУГОДИШТА ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА Завршетак првог полугодишта могао би да буде под знаком питања ако синдикати просветних радника донесу одлуку да се оцене на полугодишту не закључују. То

је један од сценарија о коме се дискутује, с обзиром да ни после три недеље штрајка нема помака у преговорима са Владом Србије.

Јована Кондић, ученица другог разреда Гимназије „Јован Јовановић Змај“, финалисткиња је Гугловог светског такмичења у иновацијама "Gugl sajens fer". Њен изум је потпуно природна термална изолација на бази цемента, целулозе и зеолита и један је од 30 најбољих у конкуренцији више десетина хиљада младих иноватора од 13 до 18 година. Ова термоизолациона плоча се рециклира и није запаљива, а њена израда уопште није скупа.

Вести Штедња и на бесплатним уџбеницима Нацрт закона о уџбеницима предвиђа да од наредне школске године бесплатне уџбенике неће добијати сви ђаци, већ само сиромашни ученици млађих, а можда и старијих разреда основне школе. Уколико у буџету буде довољно новца, ова одлука важиће и за социјално угрожене ученике средњих школа.

ШТРАЈК У

Математичка гимназија:

ШТРАЈК ПОНИЖЕНИХ ПРОФЕСОРА

А о томе ко ће добијати бесплатне уџбенике, одлучиваће саме школе а не центри за социјални рад. Ученици књиге неће враћати, као што је до сада био случај, него ће моћи да их задрже.

Председник укида домаће задатке

Француски председник Франсоа Оланд недавно је најавио да намерава да укине домаће задатке за све ученике основних школа. С намером да реформише француско школство, он обећава и скраћење радног времена школе. На ранг-листи образовних система, коју је направила организација "Ekonomist intelixens junit", ова земља нашла се на 25. месту у свету.

атематичка гимназија из Београда ушла је у штрајк. Скраћене часове држаћемо до краја недеље када ћемо донети одлуку о даљим смерницама свог деловања.

Као професори ове школе од интегритета, са доказаним успесима у раду, како у нашој земљи тако и у иностранству, сматрамо да имамо право и дужност, да међу првима дигнемо глас против овакве деградације и понижавања наставничке професије, уништавања образовног система и ерозије наших духовних темеља у целини. Ношени идејом да је

оздрављење друштва могуће, пре свега променама у сфери знања, културе и вредносних приоритета, ми апелујемо на све људе просветитељске оријентације, самосвесне појединце и удружења да нам се придруже. Наши захтеви смерају на могуће исходе ових рестриктивних мера, на њихове крајње консеквенце које могу да определе лик будућег доба. Ово је протест умног човека одговорног пред судом долазећих генерација. Дакле, не ради се о инструменталним захтевима и ускогрудости, него о борби за уважавање сваког грађанина Србије, за достојанствен живот у правно уређеној, морално

одговорној и успешној држави. Наша лична и професионална енергија усмерена је на стваралаштво, сарадњу и савезништво. Тај животни стил преферира универзално насупрот партикуларном (аксиологија), афирмативно насупрот негативном (логика) и стимулативно насупрот рестриктивном (економија). Наше обзире изоштравају интереси ученика, права човека и грађанина, слободе друштва. Од громора овог гласа нека се прошире хоризонти укупних друштвених настојања за боље сутра. Синдикална организација Математичке гимназије 27. новембар 2014.

ПРОСВЕТИ

ТЕХНОЛОШКИ ВИШКОВИ:

ЖРТВЕ И ЈУНАЦИ РАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ У ПРОСВЕТИ

иједан полицајац не прима мању плату уколико ухвати мање лопова. Ниједан хирург не прима мању плату ако има мање операција. Ниједан возач камиона не прима мању плату ако купац откаже испоруку. Ниједна шалтерска службеница не прима мању плату ако испред шалтера нема клијената.

Ни у једној јавној служби не постоји рационализација кадро-

ва. Изузев у просвети. Једино у просвети професор који (не својом кривицом) изгуби часове, аутоматски прима и мању плату. Добро. То се зове рационализација. Држава нам сиромашна, просвета нам огромна, буџет нам тесан, плате нам мале, па треба бити рационалан. Е, а како? Одредимо комисију, па прогласимо вишкове, на основу објективних критеријума!

А највише бодова се добија на године радног искуства. И тако, вишкови постају млади људи, са највише десетак година радног стажа, који знају енглески и рачунаре, у пуној мотивацији и интелектуалној снази. Праведно! А шта да радимо са њима? Одређујемо листе на нивоу Школске управе како би вишкови могли да добију часове у другој школи. Хумано! Сада нам је систем

рационалан. Ко то плаћа? Ко инвестира у рационализовани систем? Одговор: наше колеге које су на листама! Попут мрава који се, правећи живи мост, даве у води док остали мрави прелазе преко њихових леђа. И зато ми, синдикати, имамо огромну обавезу да заштитимо пре свега ове људе. Јер они су жртве и јунаци рационализације у просвети! Сеоски учитељ

12 ИНТЕРВЈУ Срђан Вербић, министар просвете

ПОПЕЧИТЕЉ КОЈИ Н l Ниједан тест на свету не може да процени знање као наставник који прати дете током читаве године l Нисам срећан што је час од 30 минута дозвољен законом јер је то катастрофа и за пола сата је немогуће одржати наставу

авикли смо да у фотељи министра просвете седе политичари, правници, лекари, професори на приватним факултетима… А како се на том месту осећа теоријски физичар, стручњак из области вештачке интелигенције и доктор за ђачке тестове, за наш лист објашњава управо Срђан Вербић, први човек образовања у Србији.

У свом „прошлом“ животу видео сам и најталентованију децу, али и школе у руралним подручјима далеко од Београда, и имам широку слику о образовању. То јесте предност јер немам обавезе ни према коме, осим према образовању и ђацима. Једине које гледам и којима полажем рачуне јесу генерације које су сад у школи и оне које ће за десет година доћи на њихово место. Њихова реч је најважнија, они су ти који треба да оцењују рад и Министарства и целе државе. Када они буду дошли на тржиште рада, хоће ли рећи: Што сте нас оставили обогаљене за живот? или Хвала!? Они су једини који ће вредновати наш рад. n Кад сте ступили на дужност, новинари су рекли: „Ко је овај, па ми њега не знамо, није из

Последњи излазим из зграде Мене је срамота шта тражим од свог возача да уради за своју плату. Он има најдуже радно време у читавој згради. Ја скоро сваког дана радим по 11 сати, а он ради бар сат дуже јер мора да ме одвезе и довезе. Питајте на портирници која будала последња излази из зграде, видећете шта ће вам рећи!

политике...“ Колико Вам недостају страначка или политичка подршка? Новинари мисле да кад они неког не знају, нико га не зна. А било је довољно да укуцају у Гуглу и открију ко сам и шта сам. Политика ми не недостаје, нисам је ни упознао. Шалим се, али заиста, то што је неко стручњак, у другачијим околностима било би предност, овако смо сви ми министри мало бачени у ватру,

али трудимо се. n Како видите образовање за 10 година у Србији? Волео бих да 2024. године видим далеко више школа које раде у једној смени. Тако би остајало и времена и простора да се ђацима организују бројне ваннаставне активности, али и вршњачко учењe и секције, које су скоро замрле. Нама нису потребни само часови, већ много више интеракције између професора и деце, образовање ван учионице. Потребно је да кроз стратегију образовања ускладимо средње стручне школе са тржиштем рада. Али не са оним занимањима која су данас тражена, јер у том случају деца не би требало ништа да уче. Већ да направимо прогнозу шта ће у том периоду бити тражено.

Новинари мисле да кад они неког не знају, нико га не зна. А било је довољно да укуцају у Гуглу и открију ко сам и шта сам

НЕ ВОЛИ СИНДИКАТЕ На екскурзијама деца треба да доживе културни шок По Правилнику из 1939. године, предвиђено је да ђаци на школским путовањима доживе културни шок и да се сусретну са нечим чега нема у њиховој средини. Уколико би се упознали с традицијом те земље, архитектуром, али и са народом и тамошњим вршњацима, сигурно би се смањила ксенофобија међу младима. Добро би било да путују и независно од школе, а да на екскурзијама не обилазе класичне туристичке туре. Нарочито не шопинг туре. Идеално би било да се у иностранству сретну и са другим екскурзијама, па да с њима имају заједничке активности.

n Школе у Јордану потпуно су избациле табле и креде и њихово образовање се потпуно преселило на интернет и таблет. Јесте ли имали времена да размишљате о увођењу ИКТ-а у школе по Србији? Наравно да сам имао, и мој закључак је да нама не недостаје технологија, већ искључиво мотивација. Проблем информатичке писмености скоро да немамо у поређењу са другим проблемима. Када ученику треба нешто за испит, сви одједном знају како да користе интернет и ресурсе. Ако не зна, сам ће научити или ће пронаћи особу која може да му помогне. Ако мотивације нема, ми можемо да ставимо шта год хоћемо на сајтове школа, нико то неће видети. Увођење нових технологија треба радити корак по корак. Посебно може да буде искоришћено у образовању одраслих. Друго, уместо штампања неких нискотиражних уџбеника, исплативије је да се ти наставни садржаје предају са таблета. Ми отварамо законске могућности, али ником ништа не намећемо. Закон о уџбеницима отвара могућност електронских уџбеника и свако ко хоће, може да их користи.

Важно је да се остави могућност учитељици да, ако нема пун фонд часова, ради у продуженом боравку или у библиотеци. Тако би свако у школи био максимално искоришћен n Ви сте доктор наука за тестове и оцењивање. Ко зна када ћемо поново имати овакву прилику да се наш рођени министар разуме у ту област. Зато Вас најлепше молимо да направите тестове који ће ђацима,уместо нас наставника, давати двојке, тројке, четворке и петице, а посебно – јединице! Па да се онда незадовољни родитељи нама жале на Вас, а не Вама на нас. (Смех) Право решење за то нису ни тестови, ни субјективно оцењивање, већ трећи модел који би био микс ова два. Тестови могу мање да провере знање него наставници, али су мање субјективни у оцењивању. Важно је да имамо више тестова како би наставници могли да калибришу своје инструменте за оцењивање. Ниједан тест на свету не може

14 да процени знање као наставник који прати дете током читаве године. Наставник би требало да добије нормативне тестове, који би помогли да схватимо шта није било добро у раду наставника и које области ученицима нису довољно објашњене. Ако би постојала јединствена скала на нивоу Србије, то би био одличан аргумент за родитеље да им објасните зашто неко заслужује три или пет. Тада се оцене не своде на субјективну процену појединаца или на преговоре. n С друге стране, морамо да уважимо и притисак родитеља како бисмо напредовали. Па како наћи праву меру у оцењивању, а да деца не испаштају? Први корак ће бити промена начина оцењивања са увођењем формативних. Они би се односили на све наставнике истог предмета у оквиру истог разреда и не би били коришћени за оцењивање ученика. Нисам љубитељ тестова за ђака, волео бих, напротив, да се уведу тестови за одрасле како би се омогућило да само најбољи уђу у школски систем. А знамо да то сад није случај... А посебно бих то тражио приликом запошљавања у државној управи јер бојим се да тај улазни тест многи не би прошли. n Плаћамо и јуримо бодове који нам ништа не доносе. Хоћете ли нешто учинити да нас бар више не понижавају с оваквим семинарима за стручно

Никада се нећу залагати за бољи материјални положај свих просветних радника, али ћу активно радити на томе да успешнији имају веће плате. Постоје драстичне разлике у систему образовања у зависности од тога ко где ради, од обданишта до факултета усавршавање (част изузецима)? Отворено ћу вам рећи: да је до само једне одлуке, сутра бих донео одлуку да се бодови више не користе као мерило за стручно усавршавање. Међутим, немамо ни други критеријум, ни бољи модел за то. То ми је посебно важно због будућих платних разреда, који ће нам омогућити да

они који су бољи и вреднији буду и боље плаћени. То је основни смисао бодова. n Поменули сте зараде. Када ће српска просвета добити министра који ће се у Влади борити за бољи материјални положај професора? Никада се нећу залагати за

бољи материјални положај свих просветних радника, али ћу активно радити на томе да успешнији имају веће плате. Постоје драстичне разлике у систему образовања у зависности од тога ко где ради, од обданишта до факултета. Боли ме кад видим да неки сјајни људи имају исте плате као они које не интересује тај посао. Зато је уравниловка

15 Стижем да „твитујем”, али једва Одавно имате и свој лични блог, који Вас представља у светлу на које нисмо навикли од једног министра. Шта сте Ви: „књишки мољац“, заљубљеник у науку, педагогију, школу или нешто пето? Недостаје ми да будем активан на друштвеним мрежама и да причам о својим омиљеним темама – научном образовању и учењу. Као министар, шта год да кажем, то изазове велику буру и увек има оних који траже длаку у јајету, једну погрешну реч и онда се изгуби поента. Ево на пример, да имам само пет минута слободно, ових дана бих писао о слетању сонде на комету први пут у историји. То је огромно достигнуће... Важно је објаснити шта то све може да нам донесе, шта је све требало урадити пре тога и зашто су припреме за тај догађај трајале десет година. Немам времена да „твитујем” као раније, али ни пре ми се није дешавало да „твитујем” па да ми после буде жао. Увек два пута размислим пре него што оставим „твит”. Код нас људи друштвене мреже не посматрају као место где можете наћи неке информације или научити, већ искључиво као место повезивања појединаца, a интернет је одлична алатка за учење.

веома лоша и морамо променити систем напредовања.

средстава треба да буде равноправнија.

n Школе данас штрајкују и против Вас. Колико је школа у штрајку: 300, 500, 600, 1000 или више, а колико је то важно? У чему је порука Министарства просвете да „не штрајкују сви“? Да ли то значи да је штрајк оправдан једино у случају да сви штрајкују, или да су штрајкачи „лоши момци”, а да су они други, који не штрајкују, „добри момци”?

n Поручујете нам да „гледамо дугорочно“ и да другог решења нема. Зашто не дигнете, у наше име, глас против превисоких плата у другим јавним службама?

Идеја штрајка је лоша. Наставници имају разлога за незадовољство, не само због смањења плата, него и због тога колике су биле досад. Затим, у Стратегији образовања пише да издвајање за образовање треба да буде више, а да се то не дешава. Међутим, новца нема и тога морамо сви бити свесни. Али расподела тих

Петица за наш часопис Себи сте дали петицу. Како бисте оценили часопис ФБГ, а како синдикат ФБГ? Само да објасним, себи сам дао оцену пет јер је питање било како оцењујете свој рад, а не како оцењујете резултате. Резултати, ипак, зависе од бројних, најчешће непредвиђених околности. Вашем листу, такође, дајем петицу, а синдикат бих оставио неоцењен (смех).

Није тачно ни једно ни друго. Нападам плате у јавним службама, о томе се води стално жива дискусија јер су непримерено велике за Србију. Овај закон који ће сад бити донет, не обухвата јавна предузећа, али то није једини закон. Потребно је обезбедити механизам како да се у наредним годинама издвајања за просвету повећају. n Слажемо се да је потребна боља прерасподела буџета. Али Ви нама нудите „могућност за нове послове“. Значи ли то да ћемо радити више за исте паре или нам нудите допунски рад? То су две потпуно различите ствари. Један сегмент је да се у оквиру неког ценовника пропише колико вреди који посао, али то није могуће урадити у кратком временском року. Важно је да се остави могућност учитељици да, ако нема пун фонд часова, ради у продуженом боравку или у библиотеци. Тако би свако у школи био максимално искоришћен. Друго је проширена делатност школе, која омогућава додатну зараду свима који су запослени

у школи. То је могуће спровести кроз школски туризам, издавање уџбеника или одржавање курсева језика итд., што би требало да пропише нови правилник. n Ваш помоћник за инспекцијски надзор Зоран Костић упућује неке поруке наставницима преко медија. Да ли сте му Ви наложили да плаши професоре одузимањем дневница и зашто? Костић ме је питао шта да одговори новинарима и ја сам му рекао да каже само оно што пише у закону. Нисмо сви задовољни што је у закону регулисано тако. Нисам срећан што је час од 30 минута дозвољен законом јер је то катастрофа и за пола сата је немогуће одржати наставу. Постоји примеренији начин да се боримо за своја права, а не да осакатимо ученике.

Промоција Медији уче нашу децу да буду промискуитетни, пијани, истетовирани, празни и глупи као ноћ

згледа да је много тога овде отишло дођавола. Друштво које је изгубило моралне вредности, суочено је са лошим вестима.

Језиве трагедије младих људи, алкохол, суманута вожња, насиље на спортским догађајима, насиље на улицама, малолетни криминалци који злостављају и пљачкају старце, то је, речју, страшни биланс протекле две недеље. Са друге стране, медији се готово утркују у промоцији бесмисла – порнографија насиља, материјалне облапорности и стварне порнографије (на друштвеним мрежама све врви од голих задњица и груди) само доприноси лудилу које овде уздрмава све друштвене сегменте. Иако често актери, млади људи су заправо жртве. Невероватно је колико неопажено, и скоро без икакве реакције, пролазе концепти „модерности“ који се кроз разне стереотипе о младима протурају као нови пожељни модели понашања. Једна компанија, на

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

пример, у својој рекламној акцији ових дана позива младе људе да фотографишу своје тетоваже и своје пирсинге, а „најбољи“ (најлуђи?) као награду ће добити компјутерске игрице, мобилни телефон или неку сличну модерну и престижну играчку. Нема збора да је ова акција усмерена ка клинцима, а ономе ко заиста жели да види порука је јасна: у једном олаком, привидно опуштеном тону, деци се сугерише да је веома шармантно ако су тетовирани или избушени. Нормалном човеку се од овога диже коса на глави – није тешко претпоставити да ће нека деца потрчати да се тетовирају или буше образе да би добила компју-

Уопште ме не би чудило да ускоро покрену акцију поклањања дигиталних фото-апарата за конкурс за тинејџерке за најбољи селфи сопстве-не задњице

тер на поклон. Уопште ме не би чудило да ускоро покрену акцију поклањања дигиталних фото-апарата за конкурс за тинејџерке за најбољи селфи сопствене задњице. Скривена порука гласи – буди мајмун и ради шта ти се каже, а заузврат ћеш добити награду. У чему је ту изузетност, осим у психологији стада – најбоље овце најбоље пролазе? Додуше, то је само тренд који стиже из епицентра Великог Брата, у коме је порнографија и средство и циљ: идол младих је тетовирана и беспризорна Мајли Сајрус која, исплаженог језика, буквално јаше огромни пенис на својим наступима. Концепт беспризорности и као „политичко средство“ јесте и покрет ФЕМЕН, чије чланице, голе, врше нужду по сликама политичких противника у Источној Европи, и за то су громогласно подржане од глобалистичких медија као „права ствар“ и борци за демократију. Огавно постаје нормално, а порнографски дискурс у савременој култури не види само онај ко је слеп. Па ипак, занимљиво је

бесмисла

како овде нико није реаговао на покушај „суптилног“ преобликовања младих, по стандардима који стижу са глобалних мрежа. Скандалозан пример може се видети у једној овдашњој реклами у којој неколико лепих и младих девојака врши малу нужду над писоарима у мушком тоалету. И како један младић мери свој пенис. И како неколико девојака у доњем вешу јури једног гологузог дечка, вероватно на екскурзији. И како један младић мастурбира. И како су на некој пијаној журки једног дечка лепљивим тракама залепили за плафон. И како је све то оно што мора да се уради пре тридесете године. И како то значи да си урадио нешто о чему ће сви причати. Осим што нико нормалан не жели да види било кога на

клозетској шољи, ни у животу ни на телевизији, ради се о много перфиднијој ствари. Шта девојке смакнутих гаћа траже над писоарима у мушком ве-цеу? И зашто треба да се уради нешто о чему ће сви причати? Прича о девојкама у мушком ве-цеу заслужује посебан есеј (и у складу је са актуелним и врло моћним покретом укидања разлике међу половима), али ништа није случајно. Ово је само део глобалног покрета који учи генерације које стижу – не да је важно до тридесете научити бар један страни језик, завршити неку школу, бити најбољи у некој вештини, у спорту, него да живот нема смисла ако ниси промискуитетан, пијан, тетовиран, избушен и глуп као ноћ. То је живот који се рекламира. А, у ствари, једино што сваки млади човек мора да уради пре тридесете године јесте – да укапира шта му раде медији.

Оливера

Kоме је посао уз распусте сан снова, што није учио за

ПРОСВЕТАРА

ваки штрајк просветних радника повод је да се запослени у просвети назову нерадницима, да се подсети на њихово „кратко радно време” и на „силне распусте”. Колико је то далеко од истине, дочарала је професорка која се испод свог текста на сајту „Зелена учионица” потписала као ОЛИВЕРА. Уз незнатна скраћења, преносимо вам најзанимљивије делове.

Пошто ми је веома дојадило да слушам неистине или заблуде о нашем послу, да појасним бар неке од њих. 1. Просветари раде само 3–4 сата на дан. Као прво, то није тачно, наставник ради и код куће, припрема се за час, прегледа контролне, писмене и друге дечје радове. Ви то из својих кућа не видите па не можете ни да судите о томе. 2. Наставници имају распуст па нек буду задовољни и минималцем од плате. Немамо распуст колики ви мислите да имамо, а и да имамо, господо драга, па распуст је ту због деце, увек је постојао, и пре 100 година. Kоме је такав посао уз распусте сан снова, што није учио за просветара док је било време? Већина из моје околине, непросветне или, да се јасније изразим, непросвећене, не зна ни који став да заузме, па једном каже: ,,Шта се ви буните кад има-

те толике распусте?”, или: ,,Јао, ја тај посао не бих могао никад да радим, деца су грозна.” Па одлучите се да ли је лако или тешко бити учитељ или је циљ само да се лапрда без икаквог повода. 3. Наставници не раде ништа. Генерализација је одлика примитивних. У сваком послу, наравно, има свакаквих људи, па тако и у просвети, али ја знам много, много наставника који сасвим поштено обављају свој посао, а из моје су ближе или даље околине. А ако мислите другачије, тј. ако

ова реченица – „Наставници не раде ништа” у вашим главама значи да посао наставника, тј. оно чему учи децу, није ништа, онда то говори све о вама и о вашем образовању. Што се штрајка тиче, и ви бисте се сигурно бунили, само радите код приватника па немате коме, или немате посао па опет немате коме. Ако нисте досад схватили, за то вам нису криви просветари који су уложили у своје образовање много више труда и времена па су, ето, имали и среће да нађу посао. А то што просветари имају посао,

не значи да може и треба ко год хоће да им вади из џепова зарађено. И, што је најважније – будите искрени према себи, сетите се свог детињства, сетите се да сте волели бар своју учитељицу. Зато испоштујте бар своју децу и не причајте ружно пред њима о њиховим наставницима. Не убијајте им вољу и не ругајте се људима који су им већ узори и једино је исправно да им буду узори. А кад сам у учионици, ја ту децу видим као једино светло у овом црнилу и као једину наду да има наде и за нас једног дана.

ЧИНОВНИЦИ И КЛОВНОВИ Ј

ош увек се на пријемним испитима на Филозофском факултету у Новом Саду сусрећем са децом која се уписују на српску књижевност због професора који су им предавали у средњој школи. Сигуран сам да је тако и на другим групама: историји, страним језицима, психологији... У животу неких од нас постојао је професор чије је присуство у учионици променило наше животе и тако постало незаборавно. Да тог присуства није било, плутали бисмо беживотно на површини животних могућности док наши таленти коначно не би потонули, а живот се свео на баналност свакодневног преживљавања, ситних превара и бескорисног цинизма.

Смисао професорског занимања није у пуком преношењу знања, већ управо у том сусрету два духа. Који утичу један на други, који су потребни један другоме. Па ипак, такве лепе приче о сусрету професора и ученика данас представљају пре инцидент него правило. Разлог за то је европски образовни систем који је Србија усвојила, а који више није онакав какав смо замишљали да јесте. Само потпуно провинцијалном уху изгледаће необично да је кључна реч у описивању данашњих западних друштава реч постдемократија. Лишена еуфемизма, ова реч означава тоталитарни систем који је задржао фасаду демократског одлучивања: људи могу да бирају између „пепси-коле“ и „кока-коле“. Између осталог, то значи да основне и средње школе у Европи углавном више не образују будуће грађане/ стручњаке, већ потрошаче.

Пред почетак ове школске године, у листу „Недељник“ објављен је текст Слободана Владушића, књижевника и доцента на Филозофском факултету у Новом Саду, који вам у целости преносимо.

У чему је разлика? Разлика је у томе што грађани/стручњаци о свету суде на основу знања, а потрошачи на основу жеља кроз потребе. Први имају моћ да врше притисак на систем будући да знају нешто о свету и могу да процене последице потеза власти. Други такву моћ немају будући да се њихова знања о све-

ту завршавају на рекламама које им преносе само жеље. Такви, рецимо, могу да живе у Немачкој а да не знају да је Праг главни град Чешке (истинита прича!). Када школе престану да обликују грађане (за које потенцијално нема сувишних знања) и почну да праве потрошаче (за које је, услед превласти жеље, свако знање потенцијално сувишно), мења се и смисао професорског занимања. Школе више не желе да имају професоре који ће децу учити, и који ће им – а такви су најбољи – истовремено показати, својим личним примером и ставом, да је фрајерски да знају то што их уче. Школе сада траже кловнове-забављаче, који ће забављати децу сугеришући им да све што треба да знају, већ знају, те чиновнике

који ће се уместо деце бавити формуларима. То се дешава и у Србији: многи моји елитни студенти који раде у школама не жале се на децу, већ на бескрајне низове бесмислене администрације коју морају да воде. Један пријатељ ми је, опет, испричао причу о комисији Министарства просвете чији су чланови једној професорици замерили што није била забавна на часу (!!!). (Узгред, жена која ми је предавала књижевност у средњој школи никада није испричала ниједан виц, а била је одличан професор.) Тако се професорима шаље тиха, али јасна порука да се окану деце и да престану да маштају о сусрету духова. Професор који пристане на то да је забављач или чиновник, престаје да буде професор и постаје ништа. Јер, кловновима је место у циркусу, а чиновницима у канцеларији. То деца непогрешиво препознају, па се према тим ништаријама тако и понашају: сусрет духова замењује подсмевање. Они који одолевају још увек су професори, и ја им овом приликом честитам на храбрости. Данас се у школама Србије, попут школа у већини других европских земаља, систематски не производе ни грађани ни стручњаци. Оно мало што их настане, последица су срећног сусрета преосталих професора који делују на своје ученике и преосталих ученика којима то деловање открива њих саме. Проблем је у томе што богатије европске земље имају могућност увоза и грађана и стручњака, чиме донекле решавају и проблем кадрова и проблем наталитета – Србија такву могућност нема.

ЗБОГОМ, ГОСПОДИНЕ УЧИТЕЉУ,

ЗБОГОМ!

Све чешће се питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству

е записујем стихове, све памтим. То није лако, али је добро, јер сам одвојен од оловке и хартије и све се догађа у глави. Тако могу да бирам најлепше мисли, речи, слике, риме и метафоре и да их пребирам у мислима док не изаберем најбоље, и тако их запамтим – започиње разговор за наш лист велики српски песник Добрица Ерић.

И док ужива у непрестаном бежању у златиборске дивоте и сталном враћању у велики град, стихови се неуморно нижу у песниковој глави. - Записујем их касније, али тај део посла око песама не волим и често га одлажем. Тако исто смишљам и прозу, приче, бајке и романе, које на крају исто знам да испричам у целини, али то ипак брзо записујем и заборављам. Сунцождери, људомрсци, правдомрсци, криводелци, среброљупци... Ваше језичке кованице врло су речите и духовите, богате значењем – колики је утицај народног говора на Вас? Народни говор и разговор из мог краја јесте и моје највеће школовање. Ја сам учио мало школе и много заната, али сам свакодневно слушао шта људи говоре, много читао књиге и ослушкивао природу и тако завршио велики „народни универзитет“ у мом селу Доња Црнућа у Горњој Гружи. Ту и сада често боравим и проводим лета, али нажалост тамо је све мање народа и могу да чујем све мање лепог разговора. Ове кованице које спомињете и разне метафоре ја

„Због ње сам од једне ране трешње научио да састављам песме“ Како сте дошли до сазнања да можете све око себе да претворите у песму? Oдговорићу на то питање једном раном песмом „Долина ружа“ да се види сва ведрина и безазленост мога детињства. Ја сам рођен у Долини Ружа Поред реке што се зове Гружа. Та долина, то срце у цвету Беше тада најлепша на свету. Летео сам по небу ливада И по белим облацима стада. Свирао сам у фрулу од зове, Радовао поља и лугове. Дозивао брата и чобане Кроз пиштаљку од врбове гране. Да умирим те ране немире, Ловио сам свице и лептире И низао на кончиће сјаја Огрлице од птичјих јаја. Носио сам шарену торбицу И сањао једну вијорицу. Због које смо често ја и Гружа Туговали у Долини Ружа. Због ње сам од једне ране трешње Научио да састављам песме О нама и нашим вршњацима Које сада говорим ђацима Чије очи светле као чиста Мајска роса из мога детињства!

сам искивам у својој глави јер сам од свих заната најдуже учио ковачки занат. Да ли је тешко ићи у корак са

Учио сам мало школе и много заната, свакодневно слушао шта људи говоре, много читао књиге и ослушкивао природу и тако завршио велики „народни универзитет“ у мом селу Доња Црнућа у Горњој Гружи

Што већи градови, то су веће и неохрабрујуће промене, што су мања села, то је све веће безнађе стварношћу ако је ваш избор да вам је песма живот? Ја сам увек ишaо помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. Често посећујете школе широм Србије, доста времена проводите на селу, срећете сеоске ђаке и сеоске учитеље, слушате о њиховим живописним и наизглед епским судбинама, онда се вратите у Београд... шта осећате у том тренутку у том судару светова? Осећам велику тугу и немоћ да ишта променим. Ни једно ни друго не улива ми наду. Нису то више ни оне школе које сам ја у младости посећивао, ни они учитељи, па ни онакви ђаци. Поготову у великим градовима. Што већи градови, то су веће и неохрабрујуће промене, што су мања села, то је све веће безнађе. У нашим селима, где има све више стараца и нежењених момака, све мање је деце и школа и бојим се да их ускоро више неће ни бити. Та последња деца која стасају у сеоским срединама које још животаре, тешко ће се

ФОТО ИК „Пчелица"

Србија без ћирилице и свог језика неће бити наша земља Хоће ли ћирилица за годину-две постати егзотично писмо у сопственој земљи? Надам се да неће иако, по писаном и неписаном ђавољем налогу, све иде у том правцу. Али, ако се, не дај боже, и деси тако нешто, онда то неће бити у ,,сопственој земљи“, већ у некој туђој, јер Србија без ћирилице и свог језика неће бити наша земља. То са ћирилицом чинимо сами себи, а нико не зна зашто.

привићи на промене и новине у градским школама кад у њих пођу, а поћи ће неизбежно јер у селима скоро више нико млад не остаје. Та деца биће беле вране или црне овце у граду, па ће морати да се прилагођавају мимо своје воље и васпитања, мораће да постану праве црне вране и беле овце, иначе неће моћи да се укључе у шарено проевропско стадо, које је нагрнуло у сампас. Ја сам се више пута у немоћи и непомирености сетио свог учитеља Стојана Живковића и написао сам му једно писмо у стиховима које бих волео да објавите. Како комуницирате са данашњом генерацијом која је рођена са интернетом?

Не разумем питање, ни туђу реч комуницирање. Ја бих на Вашем месту питао како се споразумевате. Ја се не служим тим електронским изумима, то ми ради неко други и остајем веран старом начину писања, оловци која пише срцем, а са ретким пријатељима и истомишљеницима, па и са децом, разговарам по старински, лепим речима нашег српског језика, најлепшег на планети, и нашом звезданом ћирилицом, која је исто угрожена као и српски народ, а којој нема премца ни на Земљи, ни у весељени. Старијима говорим песме из књиге Разапета Земља, које они желе више од сваког разговора, а дружење са младима у школама и свугде заслађујем стиховима о природи, отаџбини и љубави и завршавам стиховима из своје нове књиге Бројанице из Грачанице, повеснице части и бешчашћа од Старих Словена до наших дана, која је између два сајма доживела пет издања, у свим српским државама по једно, а у Србији два. Шта младима преостаје уколико не воле људе и природу? Воле млади и људе и природу, воле све оно што је Бог створио и рекао да се воли, али то вољење сада није у моди, па га млади скривају у себи и многи пате због тога, а јавно воле, или се праве да воле, оно што им злодух намеће свакодневно кроз своја безбројна уста, као што су петпарачке ТВ емисије, шарене булеварске но-

24 Мом Учитељу Стојану Живковићу Драги господине Учитељу, не знам Да ли си на овом или оном свету, Твоја реч је за мене била као сезам Којим се отварају градине у цвету. Научио си ме да пишем и читам, Да поштујем родитеље и све старе људе, Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан, Да је злато сваки грумен родне груде. *** Послушао сам Те, драги Учитељу, Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт, Највише на свету волим своју Земљу, Ал’ то ми сад, изгледа, не служи на част. Не важе више приче о поштењу И правди, чак ни за многе православце, Ништа више није по Твоме учењу, Па ми се чини да стојим наглавце. Стари људи дворе децу и унуке, Лењост је врлина, а поштен рад порок, Властољупци ничу свуда ко печурке И сваки је нови спаситељ и пророк. Једни нас куде, а други нас хвале, Трећи нас успављују шареним лажама, Пети нашу заставу цепају и пале, А туђе им се вију над главама. Гледам, Учитељу, и слушам у чуду, Место да је љубе као колач славски Дали би за грумен злата родну груду, А за мало власти – и Храм Светосавски! *** Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту И полако се повлачим из боја, Нисам успео да спасем планету Што лебди у магли нашег неспокоја. Па сад, разбарушен као храст на ветру, Расипам суво лишће речи с грана, И лутам и певам, усамљен у свету Као црна овца или бела врана... Драги Учитељу, Твоје лице строго Блажи ме у ово предвечерје рано, Јер Твој наук мени ипак значи много И ја сам Ти зато захвалан бескрајно. Збогом, господине Учитељу, збогом!

вине, које није пристојно ни на пијацама користити за завијање, кроз разна антисрпска удружења и нечастиве организације, па све до интернета који је једна врста духовне дроге, више погубне него добре за младе, и на многе друге начине. Наше друштво ништа не чини да их заштити од тога, чини ми се чак да благонаклоно гледа на пороке по угледу на западну болест која се зове мода и помодарство. Нека та западна цивилизација ради шта год хоће са својом децом и омладином и са разним парадама, али нека не нагони нас да то радимо и нека нашу децу остави на миру. Зашто се око Србије дигла толика ,,халабука и хајка“? О томе би могло много шта да се каже и да се прича и пише. Они који воле Србију, знају разлоге те антисрпске ,,халабуке“, а они који је мрзе (а има их богами подоста и у Србији и око ње) неће никада променити своје мишљење и своја осећање, па ма шта им ми казали. Најгоре је кад сами Срби, из разноразних разлога, а понајчешће су то политички и они други, опипљиви, шуштећи и хартијани, руже и руше своју једину земљу и мрзе једни друге. Наш народ је све то већ рекао у својим пословицама, а ја наводим само две: За добрим коњем се диже прашина, и још боље: Увек гори на бољега мрзи! Како да избегнемо ,,да сабљама земљу дијелимо“? Mожете ли да објасните овај стих?

На селу се мање учи речима, а више примерима Која је најважнија лекција коју су Ваша деца од Вас научила? То је оно што су мене моји родитељи научили, и мало више од тога – да буду часни, радни и слободни људи, а све остало произлази из тога и из њихових бића. Иначе, на селу се мање учи речима, а више примерима. Верујем да су онакви какви и треба да буду и како сам ја желео, мада понекад, кад су у питању моји унуци, осећам да имају проблема са уклапањем у ново друштво, ново васпитање и понашање и обичаје свакодневног живота, па сам помало и забринут због тога и плашим се последица које могу задесити оне младе људе који желе да живе, раде и мисле нормално. Унуцима више не умем да кажем ништа друго до оно што сам научио од својих родитеља и предака и што сам им већ давно рекао. Сад ћемо видети и чути шта ће бити и шта ће Бог рећи.

То је стих из једне јуначке народне песме и ја сам га узео за наслов књиге кад сам приређивао избор својих најдражих народних песама. Но, немојте бринути, ништа се више неће сабљама делити, све до неког, не дај боже, атомског рата. Нашу земљу деле туђи и неки наши политичари, уз велику помоћ злодуха, долара и НАТО разбојника, али и томе се назире крај, каже Бог.

Већ поодавно пишем све тужније песме... Са раздраганошћу увек рецитујете соје стихове. Колико је тешко цео живот бити свој и са осмехом носити свој крст? Не говорим више своје песме са некадашњом радошћу, већ све чешће са тугом и безнађем. Некада сам и писао само такве песме, које су се могле говорити са раздраганошћу, а сада, већ поодавно, пишем све тужније песме које се једино и могу говорити са сетом и тугом. Само кад пишем и говорим деци и за децу, трудим се да то буде друкчије, говорим их с надом и вером да ће они учинити нешто добро и велико и препородити свет. Мада их ни школа ни држава не уче доброти, лепоти и поштењу, већ онако како то злодух са запада захтева.

Не служим се електронским изумима, остајем веран оловци која пише срцем, а са ретким истомишљеницима, па и са децом, разговарам по старински, лепим речима нашег језика и нашом звезданом ћирилицом „У Србији пада киша, поцрнела бела рада, у Србији труне радост, труне понос, труне нада. ...то је киша из очију, то су сузе српског рода, што тоне у живо блато неслоге и немаштине, јер хоће да га расрбе, раскуће и разбаштине”. Патриотизам... је

данас у Србији чудна категорија, углавном ,,спортска“. Може ли и како да буде школска? Тако је некад и било и тако би требало и сад да буде. На нашу велику жалост, а на још већу радост душмана, није тако. Патриотизам је протеран из школа и школских уџбеника, са телевизије и шареноникакве штампе, из поезије и уметности уопште. Патриотизам је забрањен, и моје песме су донедавно биле забрањене за рецитовање на школским такмичењима. Деца која су долазила са мојим песмама била су ,,дисквалификована“ од демократских ,,едукатора“ који су вршљали по Србији.

Ја сам десет година био уредник у Српској књизи у Руми, објавили смо стотине ћириличних књига, без туђица, али тадашње Министарство за културу никад није откупило ниједну нашу књигу за тих десет година. Чим би неко видео Српску књигу као издавача, књиге су бацане у смеће. Онда нам је један пријатељ рекао шта се догађа и саветовао нас да не бацамо узалуд своје књиге, међу којим су били и: Стеван Раичковић, Матија Бећковић, Славко Вукосављевић, Слободан Марковић, Предраг Драгић Кијук, Перо Зубац, Драган Лакићевић, Даринка Јеврић, Тагора и многи други наши и страни писци.

Нису то више ни оне школе које сам ја у младости посећивао, ни они учитељи, па ни онакви ђаци. Поготову у великим градовима

Хвала Богу, сад је мало ојужило и у Србији, па српске књиге нису забрањене, понека чак добије и награду, а и моје песме се све више штампају и рецитују широм Србије, Републике Српске и у неотуђеном српском делу Црне Горе, па и на Косову и Метохији. И у Русији! На недавном Сајму књига у Београду, догодило се нешто изузетно важно и лепо, скоро невероватно. Награду Београдског сајма за књиге за децу добила је млада издавачка кућа Пчелица из Чачка, за своју нову библиотеку од осам књига ДЕЦА ЧИТАЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ! Књиге је написао Слободан Станишић. Моји пријатељи и ја нисмо могли да верујемо и да се нарадујемо. Сад ће ваљда српски патриотизам васкрснути и у школама где му и јесте право место.

26 РЕВОЛУЦИЈА

УКИНУТИ ПОНАВЉАЊЕ

Љубинка Боба Недић

Спасавањ

Зашто основно школовање треба продужити, укинути понављање и поправни, а изборне предмете уводити тек у седмом разреду

Увести строгу забрану поправљања оцена на седницама!

рофесор Мирослав Кука, предавач на Високој струковној школи за васпитаче у Алексинцу и на битољском Педагошком факултету, заједно са сарадницима израдио је пројекат за крупне реформе у српском школству. За овај пројекат, представљен у више од 50 земаља широм света, заинтересовани су и Американци, и Руси и Кинези.

Своје идеје овај професор објашњава друштвеним, економским, културним и другим потребама, па тако предлаже да обавезно образовање траје десет година, од предшколског програма до првог разреда средње школе, а новина у школском систему била би и укидање поправног испита. Суштина је у томе да се ђацима обезбеде знања и вештине које ће их припремити за рад у мултикултуралном друштву, где се поштују мир, верске, расне и друге вредности. Изборни предмети уводили би се тек у седмом и осмом

рофесорка Љубинка Боба Недић на свом блогу објавила је текст у ком наводи неколико решења за проблеме у посвети, а ми вам га преносимо уз одређена редакцијска скраћења.

Проблеми у просвети који се могу решити одмах

разреду, када је детету довољно развијено критичко мишљење да о томе може само да одлучи. После шестог разреда полагао би се тест опште информисаности и интелектуалних способности, а од другог разреда средње школе уводиле би се стручне образовне области. Нема понављања и нема поправног испита, али би од петог разреда основне школе ђаци са недовољним оценема били обавези да, док похађају наредни разред, слушају и 50 одсто садржаја предмета из којих су претходне године имали недовољне оцене.

Суштински изменити школски календар и садржај школске године – скратити зимски и летњи распуст, а увести већи број продужених викенда и једнонедељних одмора. Две недеље пре краја класификационих периода увести „дане за учење“. Смањити број наставних

дана у корист обавезних излета, посета разним институцијама и установама, дана волонтера, друштвенокорисног рада и слично, и то радним данима а не викендом. Овим би се поново ојачала васпитна улога школе. Увести обавезан спортски дан, на пример једном месечно, и то радним данима. Планирати ове дане школским календаром. Тих дана би се одржавала разна спортска такмичења, масовни часови плеса, борилачких вештина, корективне гимнастике, јоге, пилатеса и сл. У средњим школама смањити квоту неоправда-

http://ljubinkabobanedic.blogspot.com

ње редова просвете них изостанака за изрицање васпитно-дисциплинских мера. Тренутно стање охрабрује ученике на неодговорно понашање, а резултат тога јесте и слабији успех у учењу и однос према обавезама. Уместо понављања разреда увести превођење у следећи разред, уз обавезу да се до полугодишта поправе недовољне оцене. Ова могућност треба да се дозволи по једном у нижим и вишим разредима основне школе, и једном у средњој школи. Увести кривичну и материјалну одговорност родитеља за дисциплинске прекршаје ученика, неоправдане изостанке, али и за недоласке на родитељске састанке. Увести строгу забрану поправљања оцена због успеха на седницама наставничких већа. То не сме бити основ! Вратити праксу да директор школе мора имати наставу у једном одељењу. Време је да се врате у реалност јер полако губе везу са њом, нарочито ако нису у првом мандату. Увести обавезно бодовање као основ давања оцене, за све предмете, и проценте за сваку

прави наука, затим се та „наука“ разводњава кроз често смешне радионице, а често их држи ко стигне, укључујући и запослене у школским управама. Можда увести праксу ротирања наставника (не око своје осе), на годину или бар две школске године. Тиме би се ученици нашли у равноправнијем положају – ако им „западне“ незаинтересован наставник, ипак би на крају школовања изашли са истим знањем као и остала одељења.

Средњорочни циљеви

оцену. Мислим да ово треба прецизно да пропише Министарство јер садашњи Правилник о оцењивању даје могућност да га тумачи ко како хоће.

Уколико желите да редовно држимо допунску и додатну наставу, секције и клубове, ученици средње школе не смеју имати више од шест часова редовне наставе дневно. Суштински редефинисати смисао школских управа. Обезбедити макар по једног саветника за сваки предмет. (Радим 20 година и никада за то време у Шумадијском округу није постојао саветник за енглески језик, а онолико сам питања и потреба за саветима имала.) Променити Правилник о стручном усавршавању. Постојећи је довео до тога да са једне стране имамо мноштво бесмислених семинара, на којима се и од минорних ствари

Писање уџбеника поверити строго наставницима. Смањити оптерећеност ученика, инсистирати на вертикалној повезаности градива у оквиру једног предмета. Пооштрити критеријуме при полагању практичног дела испита за лиценцу. Није довољно одржати један час пред комисијом. Пооштрити критеријуме при пријему наставника у радни однос, увести и тест личности. Грађанско васпитање и веронаука треба да буду факултативни предмети. Повећати број обавезних изборних предмета. Увести рану оријентацију ученика за даље школовање. Успоставити сарадњу са тржиштем рада, на основу тога планирати образовне профиле и смерове.

Дугорочни циљеви Увести наставничке факултете. Увести обавезу једногодишњег педагошког дошколовавања оних који нису завршили наставничке факултете.

А З Е Р О В О Г И Т А ПОЗН

Грађанска веронаука Срђан Ћешић сатиричар

Деци која седе у клупама, исто као и свом детету, прећутао бих отпор који сам пружао сваком ко је покушао да ми убаци у главу неко ново знање, радне обавезе или норме понашања. За мене је школа најчешће била институција која треба да ме зашрафи и ја сам ретко, на часовима неколицине професора, успевао да видим смисао времена које ту проводим и знања које скупљам. Готово цело школовање протекло ми је пре него што сам схватио да књиге крију одговоре на питања која нас муче и да нисам први на свету који среће проблеме који га ударају у главу са свих страна. Зато бих професорима препоручио да нађу начин да од историје, уметности или књижевности, или других знања које преносе деци, направе забавну причу јер су главни јунаци тих предавања особе интересантних биографија, људи за које би била тесна биоскопска платна и позоришне сцене. Грех је преточити занимљиву причу о свету који нас окружује у досадно школско градиво.

Никада нисам до краја схватио шта би требало да значи та подела. Да ли би званичан став нашег друштва требало да буде да за вернике не важе грађанске норме или да људи који верују у грађанско друштво морају да буду атеисти или барем незаинтересовани за историју и значење религије. Не знам да ли тако треба да се још продубе ровови који деле наше друштво на непомирљиве групе.

Свог сина сам пустио да сам одабере – изабрао је веронауку. Колико сам успео да схватим, посматрајући његова искуства, уместо наставе веронауке, која би била логичан део општег образовања сваке цивилизоване особе, и која би требало деци да да увид у све „велике“ религије света, деца у оквиру ове наставе, осим у ретким часним изузецима, добијају углавном јефтину верску индоктринацију, часове

Грех је преточити занимљиву причу о свету који нас окружује у досадно школско градиво

проповедања затуцаности и празноверја. Мислим да је ово једна од провера на којој је наш образовни систем озбиљно омануо.

Једна ствар, које сам се сетио релативно скоро, на неки начин је наговестила моју будућу каријеру. Дан после Титове смрти, 5. маја 1980. године, у понедељак, док смо сви стајали у савршеним колонама и чекали да уђемо на часове, који су тог дана а можда и целе недеље били посвећени преминулом председнику, помало заплашен гробљанском атмосфером у школи, на улици и у целој

држави, испевао сам свој први сатирични стих а да то нисам ни знао. Кратка рима у којој се помињу Тито и нека псовка. Наравно да у трећем разреду нисам имао никакав политички став, нисам вероватно имао никакав став ни о чему, али група деце око мене, вероватно исто као и ја заплашена атмосфером смртне озбиљности, праснула је у смех, и учитељица, Мира Г., која је лако препознала виновника немилог догађаја, извукла ме је из реда и васпитно олупала ко коња. Садржај песме срећом није чула. Скоро сам схватио да је то била прва репресија власти због уметности коју производим.

ФБГ

а или вера грађана?! 1.

Шта бисте поручили данашњим професорима, а шта прећутали ђацима?

Веронаука или грађанско васпитање у школи, шта мислите о тој подели?

Као што би гласила тема за писмени задатак – опишите један свој леп догађај из школе.

Весна Дедић новинарка и списатељица

Сваки разговор или шапутање са ђацима или професорима било би бесмислено све док држава не среди три основна система на којима почива цивилизација – здравство, судство и просвету. Имамо катастрофалне уџбенике за основну школу, имамо ђаке који не проводе време са својим родитељима, имамо родитеље који немају ни за пристојне патике деци, имамо болесне који чекају у редовима, здраве који немају посла... Моје дете је било образованије пре него што је кренуло у основну школу него сада када иде у осми разред. Када сам прошле године видела да су цели пасуси прекопирани из хрватског уџбеника толико вулгарно и безочно да их нису чак ни превели на српски језик, пожелела сам да је испишем из основне школе. Цео систем просвете као да инсистира

на томе да се сви упросече... Ђацима зато нећу ништа да шапнем, већ само да кажем: стисните зубе, издржите 12 година, учите све и онда бежите негде далеко. Вратите се када једна збирка, из нпр. хемије, за припрему мале матуре, штампана на тоалет-папиру, не буде коштала 450 динара, а реална цена тог проивода је 30 динара. Сви профитирају на просвети осим ђака и професора. Брука! Баш сам бесна.

Не свиђа ми се ни једно, ни друго. Вера је ствар личног избора и породичне традиције, а васпитање ваљда треба да се учи кроз све животне ситуације и у породици и у школи.

Давно сам ја ишла у школу. Носиле су се плаве кецеље. Све сам заборавила.

Сви профитирају на просвети осим ђака и професора. Брука!

Шта бисте поручили данашњим професорима, а шта прећутали ђацима?

Веронаука или грађанско васпитање у школи, шта мислите о тој подели?

Као што би гласила тема за писмени задатак – опишите један свој леп догађај из школе.

Исидора Жебељан композиторка

Највећа радост и лепота живљења јесу у служењу. Када ову идеју буду разумели и у њу потпуно поверовали професори, родитељи и власт, и деца ће нам бити дивна, баш онаква какви ћемо тада постати и сами (деца су и сада само наш одраз, огледало наших незадовољстава, страхова, незнања, неспособности, сујета, бездушности итд.). Тада ћемо постати много праведније, срећније и радосније друштво. Поред тога, на данашњим професорима је феноменална, узбудљива одговорност новог времена – да науче децу како да креативно размишљају, да их подстичу да питају, да воле, да истражују, да полемишу, да помажу, да саосећају са другима, да разумеју и поштују једни друге. Иако то не волим, својим студентима, ипак, сваки пут прећутим своја нерасположења и фрустрације,

као и то да је Србија место без љубави и без радости. То радим зато што их волим и дубоко верујем да ће они, заливани љубављу и поверењем, створити нову Србију пуну лепоте, духа и културе.

Подела ми није важна, за мене би то могао да буде и један предмет (који би могао да се зове, у шали, и „грађанска веронаука“, или „вера грађана“, или „грађани, наука и вера“ или „вера у васпитање“ итд.). Много је важнији садржај тих предмета

и начин преношења знања, а они треба да буду исплетени само од најлепших прича о моралу. Те приче и дела морају да буду потврђени професоровим сопственим примером. То значи да би веронаука или грађанско васпитање требало да буду међу најважнијим школским предметима.

Један од најлепших догађаја из мојих школских дана (а у коферу својих школских успомена чувам велики број сјајних догодовштина) јесте

Својим студентима сваки пут прећутим да је Србија место без љубави и без радости

режирање и прављење кореографије за балетску представу на Штраусову музику, коју сам уприличила, заједно са другарицама из разреда, за школску приредбу, негде у својој 10. години. Било је то вансеријско, живо искуство, препуно усхићења и дивне креативне енергије. Тада сам почела да разазнајем колика је моћ стварања, почела сам да осећам да је то она сила која чини да се горе премештају, која подиже човека од земље, уз помоћ које човек може да хода по води, да лети, он тако постаје потпуно слободан и задобија неограничену моћ. Једном речју, то је сила којом човек побеђује сваки бесмисао, али и саму смрт. Међутим, креативна енергија се рађа само из љубави и у окружењу препуном вољења и дељења. Зато је стварање овакве атмосфере наш најважнији задатак у овом животу.

Љубомир Димитријевић флаутиста и музички педагог

Време у коме живимо често нас наводи на помисао да су данас школа и професура доведени до тачке која значи потпуну маргинализацију и негирање сваког труда и жеље да се ту може постићи нешто вредно и значајно. Ипак, такво мишљење може бити прихватљиво само за оне који нису директно укључени у живот школе и наставни процес. Професори који пред собом имају ученике морају бити свесни своје велике одговорности, сваки њихов став или поступак може у одређеним околностима имати пресудни утицај на свест и даљи развој ученика. Задобити поверење и поштовање ученика први је задатак који се поставља пред професора. Искреност и жеља да се колико је могуће проникне у биће сваког ученика, непосредност која неће постављати на том путу никакве препреке, намера да

Задобити поверење и поштовање ученика, први је задатак који се поставља пред професора се моралне и етичке норме које су у складу са нашом традицијом приближе ученицима и, изнад свега, увек и свуда и у свему лични пример, могу у великој мери створити атмосферу у којој би наше школе и професори поново стекли углед и поштовање. Наравно, сви смо данас свесни чињенице да је утицај великих друштвених промена огроман и да свакодневно имамо утисак да полако губимо једну од најважнијих битака за будућност. Ипак, то није тако. Сада у школи нема места за малодушне, уморне и оне који нису

Сада у школи нема места за малодушне, уморне и оне који нису спремни за велику борбу. Часну борбу која нам као професорима следује спремни за велику борбу. Часну борбу која нам као професорима следује. Знање, струка и жеља да се она увек унапређује никада неће изгубити свој значај. Школа је увек била, а данас професори могу учинити да школа и даље буде, место где се моралне и етичке норме,

оне које не познају пролазност времена, уче и прихватају.

Идеал савременог грађанског друштва у коме све различитости уз велики степен толеранције постају прихватљиве и у коме демократија

даје могућност сваком од нас да сам бира свој начин живота, још увек је идеал и ништа више од тога. Развијање „верских осећања“ у друштву у коме је доминација материјалног над духовним уочљива на сваком кораку, где је потрошачко друштво и „амерички сан“ наглашена потреба већине, чини се повремено као немогућа мисија. С друге стране, у друштву у којем је све, да би се стекло то материјално, дозвољено и допуштено, где циљ оправдава средство, тешко је остваривати грађанске слободе и афирмисати вредности демократског система. Једном речју, градимо кућу без доброг темеља и идеје како она треба да изгледа. Зато мислим да веронаука и грађанско васпитање нису још код нас наишли на плодно тло и углавном делују као подела. Када се прихвати сазнање да ставови једних и других нису разлог за раздвајање већ баш напротив – за заједништво и учење једних од других, за различитост која све нас може обогатити садржајнијим начином живота, тек ће тада и ови наставни предмети наћи место које им припада у васпитно-образовном процесу.

Тренутак чија лепота, радост и задовољство превазилазе све што професор у школи може доживети, јесте када после много заједничког рада, успона и падова, у погледу ученика препознате његово осећање радости јер је свестан да сте му помогли да дође до прага „своје мудрости“. То постаје трен који се памти до краја живота и то је највећа награда за сваког учитеља.

Вести

МИХАЈЛО МЕДЕНИЦА

Добре колеге важније од добре плате Истраживање о мотивацији запослених у привреди Србије показује да новац није довољна мотивација, већ да су то људи, поштовање и међусобна сарадња. Чак 83 одсто испитаника на прво место не ставља финансије! Многима су важније колеге, атмосфера у колективу и однос са претпостављенима.

Плате скачу само на Истоку Плате најбрже расту у азијско-пацифичком региону! Према извештају Међународне организације рада, просечна годишња зарада у 2013. години у том делу света порасла је за шест одсто, а плате у Кини скочиле су чак за девет одсто. Ипак, и даље су доста ниже него у западним земљама.

Стампедо из Србије се наставља

Из Србије сваке године оде више од 32.000 особа! Највише њих срећу тражи у Немачкој - око 9.000, док у Аустрију одлази нешто више од 4.000 људи. Словенија је избила на треће место најпопуларнијих уточишта за Србе, нарочито за лекаре, стоматологе и медицинске сестре.

Поштовани професори, чини ми се да сте, не својој кривицом додуше, прерано заборавили да сте испрва били ђаци и да сте се, претпостављам, угледајући се на неке дивне старе професоре и определили за тај посвећенички, племенити и један од најузвишенијих позива. Лично, тешко да вам ишта могу замерити, знајући да радите у спартанским условима, у обезвређеним временима, али и мимо тога не заборавите – испрва сте били ђаци! Додуше, у нека заиста питомија и чове-

кољубнија времена, али верујем, не поричите, и несташни и немирни и немарни колико и те младе усијане главе пред којима данас ауторитативно стојите. Поштовани ђаци, вама ћу прећутати да су и професори били деца, по свему налик вама, временом се определивши да своје животе подреде вашима јер занимање професора јесте једно од најплеменитијих!!! Никада не заборавите да пред вама стоје са свим својим пробемима, покушавајући да реше и ваше, зато им немојте стајати на муку

и стављати „љуту траву на љуту рану“, а под „травом“, наравно, не подразумевам оно што ће вам прво пасти на памет... Дефинитивно ћу вам прећутати истину да ћете се сутра, сасвим сигурно, стидети због неких поступака према професорима, и зато не дозволите да се кајете натенане, већ дајте све од себе да не погрешите на брзину!

Сматрам да подела на веронауку или грађанско васпитање није створена ни у образовном систему, нити међу

Ђаци, не дозволите да се кајете натенане, већ дајте све од себе да не погрешите на брзину!

А новинар

Боривоје Боровић адвокат

Шта бисте поручили данашњим професорима, а шта прећутали ђацима?

Веронаука или грађанско васпитање у школи, шта мислите о тој подели?

Као што би гласила тема за писмени задатак - опишите један ваш леп догађај из школе. ражавају човека у себи, не учећи да саслушају и поштују неистомишљенике, који су само то, а не непријатељи! На крају крајева, ко год да је творац свега – створио је и будалу и паметног човека, једнако као што такве поделе поражавају овог првог и окрилаћују овог другог! Верујем да се Бог и Дарвин далеко боље слажу од заговорника њихових дела.

Верујем да се Бог и Дарвин далеко боље слажу од заговорника од најлепших доњихових дела 3. Један гађаја збио се петнаестак ђацима, већ међу лицемерима, незналицама опште праксе, дежурним критичарима свега и свачега и, наравно, родитељима који су у силном незнању све то дигли на ниво проблема који ће судбину њихове деце одредити за вјеки вјекова – добро или лоше?! Лично, ћерки сам оставио да по сопственом нахођењу изабере на који предмет жели да иде, изабрала је верско васпитање и заиста је срећна због тога, а ја због ње, наравно! Проблем настаје кад се, кажем, умешају дежурни критичари и поводљиви родитељи, па направе вештачки јаз међу децом, што доводи до тога да на великим одморима уместо дружења полемишу, и то посланички жучно и до свађе, о томе ко је „глупљи“ и која је теорија о настанку човечанства истинитија, не схватајући да по-

година по малој матури, када су ме се професори Десете београдске гимназије најзад отарасили (признајем, био сам каменчић у ципели сваког професора), и када ме је бивша разредна срела на Теразијама, стала пред мене строго као тих дана у школи, а ја покорно, као пред таблом, ухватила за уво и рекла: „Видиш како и од магарета може да постане човек, и то какав! Читам те редовно и поносно кажем: ’То је један од мојих најпроблематичнијих ђака, од којих нисам хтела да дигнем руке јер се и за магаре вреди борити! ’“Загрлио сам је и подигао као дете, захвалан што је заиста веровала у мене и била више него досадна да истерам гимназију до краја иако сам добрано кварио просек одељењу. „Због једног магарета усмереног на прави пут мој посао има сврху, а мој живот суштину“, поздравила ме је тим речима!

Волео сам када смо сликали на стаклу и пекли сламу и правили мозаике. Такву креативност никада касније нисам имао у животу

Прећутао бих деци да је криза у земљи и да им по завршетку школовања предстоји тражење посла у Европској унији или на неком другом месту, јер га овде нема. Професорима бих поручио да заведу већу дисциплину на часовима, која им недостаје.

Потпуно је бесмислено уводити веронауку у школе јер постоји много верских места на којима деца могу да добију то знање. У одређеном моменту то се додатно исполитизовало. Делује као да се одједном појавило право на вероисповест, чега није било у

доба комунизма. Грађанско васпитање је, по сличном принципу, погрешно јер представља покушај да „школе васпитавају“ децу. То је погрешно јер такву улогу морају имати друштво и породица.

Моја прва асоцијација на школу јесу часови ликовног васпитања. Увек се радо сетим кад смо помоћу глине правили моделе и вајали. Волео сам и када смо сликали на стаклу и пекли сламу и правили мозаике. Такву креативност никада касније нисам имао у тој мери у животу. То је било право неспутано стваралаштво.

Миломир Марић новинар и аутор емисије „Ћирилица“

Ђацима бих поручио да је сналажење у животу најважније, а не учење у школи. Боље је да гледају „Звезде Гранда“ и „Пинкове звезде“ него да читају разне дебеле књиге које се баве универзалним вредностима, што их ни на који начин неће припремити за прави живот у Србији. Улични закон им је много кориснији. Животна школа ће их много боље од ове обичне научити да буду жилави и да се боље пробијају кроз живот. Професорима бих поручио да се не мешају ђацима у живот и да, уместо тога, науче нешто од њих. Деца су наставницима „прозор у свет“ и зато сваки дан треба да их испитују, не о досадном градиву, већ о томе шта се дешава у граду и какав је провод по сплавовима и кафићима. Ученици могу да их подуче како да се са дна друштвене лествице очас посла вину на сам врх.

Без обзира на то што је Ђинђић био из официрске породице и што је у младости заступао чак и неке екстремно левичарске ставове, он је увео веронауку у школе. Схватио је да смо као друштво, после пада комунизма, изгубили систем вредности, а да не може да постоји држава без темеља у виду традиције, митова и религије.

Резултат тог грађанског васпитања јесте то да никад нисмо били сељачкији. Сад се сви примитивци поносе својим простаклуком Међутим, због диктата Европе наметнуто нам је „право избора“ са грађанским образовањем, иако се свака држава на Западу темељи на хришћанству. Не видим раз-

лику између грађанске Европе и хришћанске културе. Дали су нам „нову религију“ јер су хтели да направе „новог Србина“. То су код нас једва дочекала деца комунизма, која су са Богом раскрстила још давне 1945. годи-

не. Резултат тог грађанског васпитања јесте то да никад нисмо били сељачкији. Сад се сви примитивци поносе својим простаклуком. Урбана простота је победила! Кад неко у Србији каже за себе да је „урбан“, то обично значи да нема везе ни са градом ни са основним васпитањем.

Проблематично је писати о догађајима из давне прошлости јер се то обично ради са носталгијом. Савремене генерације тек не би могле да одговоре на овај писмени задатак. Они немају чега да се сећају, рођени су у време санкција, ратова, немаштине и у друштву у ком је победио друштвени муљ. Њима је много теже него нама да пишу о лепим стварима, они њих морају да замишљају! Бојим се да ће ускоро постојати наградни конкурси за лепо понашање и да ће се, кад неко уради нешто лепо, то приказивати у ТВ дневнику као главна вест.

МУДАР ЕКСПЕРИМЕНТ СА КАНТОМ ЗА СМЕЋЕ

едан професор у средњој школи спровео је једноставну али врло моћну вежбу. Сваком ученику дао је парче папира и рекао му да га изгужва и убаци у канту коју је поставио испод табле.

– Све што треба да урадите јесте да са свог места убаците лоптицу папира у канту; то значи да сте успели у животу – дао је инструкције професор. Ђаци из задњих клупа су се побунили, вичући да то није фер, док су они у предњим клупама ћутали. Сви су бацили; они из првих редова убацили су у канту, они иза њих су лошије погађали, а, сасвим очекивано, ученици из последњих

клупа нису успели. Професор је закључио да што сте ближи циљу, боље су вам шансе. – Тако изгледа бити повлашћен. Него, да ли сте приметили да су се на неправду пожалили само они из задњих редова? Људи рођени у богатству и привилегијама мање примећују неправду јер је не виде. Све у шта гледају јесте онај метар и по који их дели од личног циља. Ваш посао, као ученика који се образују, јесте да будете свесни тога да сте повлашћени. На вама је да искористите образовање, док не заборављате ни да се борите за права оних у задњим редовима.

Мајић: У просвети има превише неспособних људи

оворећи о стању у српској просвети, Вигор Мајић, директор Истраживачке станице Петница, недавно је у интервјуу за „Глас Српске“ навео да је у просвети окупљено превише „неспособних људи који вероватно никако не би успели да се запосле у било каквој озбиљној фирми или институцији”.

– Један од најосетљивијих корака у озбиљној реформи образовања јесте учинити да радно место у школи није доживотно, већ да зависи од лако проверљивих и видљивих резултата рада. Мо-

рамо у школство увести озбиљну и живу конкуренцију да би се вратили прави мотиви у раду наставника, а прави мотиви су: колико и каквог знања, разумевања, вештина и ставова ученик носи након похађања одређене фазе образовања – рекао је он и истакао да данас доминирају потпуно супротни мотиви – да се наставник не замери моћним родитељима, да не „таласа“ много у колективу, да не ради преко минимума прописаних обавеза и да ствара слику да је све лепо и без проблема.

36 ДНЕВНИК ЈЕДНЕ УЧИТЕЉИЦЕ

Кад просветни радник хоће стамбени кредит Нешто се мислим - да ли да пошаљем одбијеницу за стипендију банци да им докажем да ми је плата велика, или да онима за доделу ученичких стипендија пошаљем допис из банке да ми је плата мала?

огао је бити игроказ, могао је бити дијалог, но, написах га као монолог, а моје реченице замишљајте, углавном би се исказале кроз симболе, али сам пристојна па то изгледа овако.

Прича ми данас пријатељица, професорка: ,,Доста ми је подстанарског стажа! Годинама се селим, плаћам станарину, и решим ти ја, драга моја, да подигнем кредит за стан! Мислим: већ сам један стан отплатила кроз кирију, али неком другом а не себи. И тако кренем по банкама, нађем најповољније услове, прикупим сву документацију… Ма, хладно јесте, а ауто немам, али немој сад о томе, важно ми је било да то решим, куд се раније нисам сетила! Чееекај, стани да ти испричам до краја! Елем, летос нисам јер ми није прокишњавао подстанарски стан, не знам ни сама што сам чекала досад. Стрпи се, не честитај ми још! Кад сам прикупила сву документацију, одем до банке. После скоро два сата рачунања, када сам рекла да немам партнера да учествује и да немам кеш за учешће и обраду, службеница је закључила: ’Плата је МАЛА’, самим тим недовољна за подизање два кредита (један за стан, други за трошкове, учешће…). Довољна је за кирију и за живот, превелика ако верујем медијима, али, они исти који нас оговарају како мало радимо за велике паре, званично

ми саопштише да ја ипак имам малу плату! Није крај, драга, има још… Пошто сам званично обавештена да ми је плата мала, тако растужена одем кући. Тамо ме сачека моје дете и каже да поново није остварила право на ученичку стипендију! Џаба одличан успех (прави, заслужен радом, нема поклона и протекције – знаш и сама), моја плата је ВЕЛИКА.

И зовем те само да ти кажем да се бојим да сам постала подељена личност. Ја сам особа којој је плата истовремено и мала и велика! И како да детету објасним тај парадокс? И шта да кажем кад ме неко пита колика ми је плата? Него, нешто се мислим: да ли да пошаљем одбијеницу за стипендију банци да им докажем да ми је плата велика, или да онима

Ја сам особа којој је плата истовремено мала и велика! И како да детету објасним тај парадокс?

за доделу ученичких стипендија пошаљем допис из банке да ми је плата мала? Не псуј, не помажеш ми! Само сам хтела да ти кажем… а и ја сам нашла коме ћу да причам! Хајде, здраво!” Ма, није мени она проблем, него се ја бацила у дилему: колика је моја плата? И, знам, ако хоћу неком да ,,терам кисело”, тражићу стипендију за децу! Ако хоћу да кукам, отићи ћу у банку по потврду! У ствари, кад мало боље размислим, сјајно је бити просветни радник! Даље се звижди… Ивана Бошњак Бошњак

37 АТЕНТАТ У МАРСЕЈУ

ПРВИ ПУЦАЊ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Петар Панић, професор историје у Дванаестој београдској гимназији

лександар Карађорђевић, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, био је млађи син Петра Првог. Родио се на Цетињу, а страдао од смртног хица 9. октобра 1934. у Марсеју. И данас у кафанским расправама многи имају обичај да кажу да је за све зло у Југославији крив Александар који ју је створио.

Та држава показала је своје прве слабости већ на самом почетку када представници Хрвата нису хтели да гласају за Устав, одбијајући да се закуну краљу на верност. Краљевина је створена 1. децембра 1918. године, а већ 5. децембра у Загребу избија побуна. После неуспешног атентата на краља у том граду 1933. године, Анте Павелић се није обесхрабрио, па је одлучио да краља убију у Марсеју. Уколико би се догодило да Александар преживи Марсеј, требало га је убити у Паризу. За

тај посао одабран је Владо Черноземски, алијас Владо Шофер, припадник револуционарне ВМРО. Још неколико људи је у Чехословачком посланству у Загребу добило лажне пасоше и отпутовало у Француску. Верује се да је Југословенска обавештајна служба знала, или бар наслућивала, да се спрема нешто у Марсеју, али из те земље су стизали умирујући гласови да се краљу ништа лоше не може догодити. Kраљ се укрцао на разарач „Дубровник” и стигао у марсејску

луку 9. октобра 1934. Сачекали су га министар Луј Барту и генерал Жофр. Излазећи из чамца, пролази поред усплахирене масе која виче: „Живео краљ!” Одбија да на себе стави панцир прслук, већ улази у отворену лимузину и заједно са Бартуом креће улицама Марсеја. Из гомиле, са цвећем у рукама, вичући на француском: „Живео краљ!”, излеће Владо Шофер, стаје на папучицу лимузине и пуца у Александра. Погађа и Луја Бартуа. Милећи кроз масу која линчује убицу,

кола крећу према марсејској префектури, где је краљ Александар и преминуо. Стравична вест убрзо је стигла и до Југославије. Краљев ковчег враћао се истим разарачем до Сплита, где су га чекале уцвељене масе, а потом возом ка Београду, одакле га је до Тополе народ испратио клечећи поред пута којим су пролазила кола са телом. Сахрани је, поред осталих, присуствовао и Херман Геринг, а историчари су оповргли тезу да је и Немачка учествовала у припреми атентата. Многи тврде да је ово био први пуцањ Другог светског рата. Атентату се највише обрадовала Италија. Треба рећи да је идеологија у коју је краљ искрено веровао пропала за његовог живота. Жртве свог народа уткао је у нову државу у којој чак ни његови ратни саборци нису били срећни. Експеримент звани Југославија пропао је у крви и 1941. и 1991. године. Колика је у свему томе улога краља који је трагично страдао у борби за ту исту државу, остаје предмет дискусије, како историчара тако и шире јавности.

ПОШТОВАНИ МИНИС

...ДА ПОГЛЕ ИМА НЕКИ ДРАГИ МОЈ МИНИСТРЕ, Извињавам се што пишем овако касно. Ево, по мом сату тренутно је 2.26 ујутру. Верујем да сад увелико спавате, па не бих да Вам реметим сан. Чуо сам да нама просветарима саветујете да пронађемо додатни посао и тиме надокнадимо оно што ћете нам Ви „узети” или „позајмити”. Желим да Вас послушам и укратко ћу Вам предочити свој обичан радни дан. Јутрос сам дао себи одушка да после дуже времена устанем касније – у 8.30. Не зато што сам имао много времена за спавање, већ зато што сам ноћ пре тога припремао материјал за јучерашње часове. Одлазим до продавнице и тамо трошим још мало од плате, која је дуго и потрајала, ево има већ трећи дан! Знате и сами, за разлику од вас на власти, ми обични грађани редовно измирујемо обавезе према држави, па онда до следеће плате спајамо крај с крајем! С осмехом на лицу кренуо сам ка једном од својих радних места, које се налази, на моју срећу, одмах ту иза угла. Одржао сам претчас грађан-

ског и кренуо кући да искористим паузу од 45 минута до следећег часа. Али, авај, сазнајем да се једна колегиница разболела и неће доћи на посао. Бог ме таквог створио, а, нећете веровати,

Драги министре, да само знате колико данашња деца не уче! Па ја њима Вашу слику да поставим у задатку не верујем да би Вас троје од њих 90 препознало!

има нас доста таквих у просвети, сâм сам се понудио да је заменим на првом часу. Међутим, колектив се већ организовао, те сам могао да скокнем до куће, успут потрошим још 1300 динара на нову даску за пеглање коју је жена тражила. Стигох да попијем чашу воде у стану, а онда одјурих назад на посао. Иначе, часови историје у петом разреду увек су интересантни и у трци с временом, пошто

су неке Ваше „учене“ колеге, министри просвете, „паметно проценили” да се целокупан стари век, а трајао је добрих 4000 година, може испредавати ученицима за тачно 1620 минута у току школске године. Под условом да не губимо време и да часове уписујемо након што су одржани, у зборници. Нећете веровати, али и то постижемо, као и да упознамо децу, нашалимо се са њима, проверимо шта су научили, па

СТРЕ ФИНАНСИЈА

ЕДАТЕ АКО И ПОСЛИЋ...

чак и неки тест да урадимо, ееее! Чак стигнемо да се посветимо и деци која раде по ИОП-у, а којих у последње време има бар по једно у сваком разреду. После тог часа опет сам имао паузу, али нисам ишао да пијем кафу у кафићу, што због финансија, што због мало времена. Попио сам је у својој учионици и стигао да прегледам пет контролних задатака. Звоно ме прекида и најављује

долазак нових 30 петака! Можда вам је чудно одакле толика деца? Не, није се повећао наталитет, него сте нам укинули силна одељења да бисте уштедели новац, па радимо у великим групама. Ваљда је тако живљи рад, боље се чујемо у галами! Јој, још кад им ја подвикнем: „Тишина тамо!” да видите како је милина радити! А деца сва гледају у мене ко у Бога! После петака дошли су шестаци! И они су имали контролни, министре, као и ови пре њих. Дошао сам кући у 18.30, стигао да ручам, односно вечерам, а већ у 19 часова почех да прегледам контролне задатке. Драги министре, да само знате колико данашња деца не уче! Па ја њима Вашу слику да поставим у задатку не верујем да би Вас троје од њих 90 препознало! Након свега што сам прочитао у дечјим радовима и оценио их,

припремио сам материјал за сутрашње часове и тако остадох до два сата будан! Сад ћу лећи, вероватно после Вас, а устајем већ за мање од три сата. Журим на аутобус да бих стигао на радно место које ми је удаљено неких 45 минута вожње од града! Шта ћете, немам службени ауто, а још мање свог возача! После седмог часа ухватићу аутобус како бих стигао кући да ручам, јер већ у 16 сати, министре, имамо одељењска већа у другој школи. Знам шта сте хтели да кажете – и да прескочим оброк, неће ми ништа фалити, али ми и иначе штедимо оброке породично од првог до петог у месецу, чекајући следећи део моје плате јер, нећете веровати – жена ми не ради! Заузео јој радно место неки новопечени дипломирани студент, можете мислити, дипломирао у педе-

сет и некој, а Ваше колеге желе „вечитим студентима” да забране студирање! Него, доста дигресија! Тако ћу, мој министре, бити слободан сутра од седам увече. А Вас молим да погледате ако има неки послић у том термину, тамо у Вашој фирми, радо бих дошао да надокнадим оно што планирате да ми узмете од 1. новембра! Жао ми је ако сам Вас омео и унео, не дао Бог, неки немир у Вашу безгрешну душу, али стварно никог не познајем ко би ме запослио након оваквог темпа, а ипак желим да послушам Ваш паметан савет и нађем неку тезгу са стране. Хвала унапред и ЛАКА ВАМ НОЋ!

Ваш Милорад Миловановић

П. С. Ма неее, тестове нећу носити са собом. Контролисаћу их у недељу када се вратим са посла.

ПИСМО ИЗ ЊУЈОРКА

ЈАПАНЦИ УСРЕД Њ КОРИСТЕ САМО ТА

Др Душан Нешић, професор математике, објашњава за ФБГ како изгледа јапанска интернатска школа у Америци

ре једанаест година пропала је компанија за коју сам радио. Стицајем околности, једно пола километра од комплекса наших пословних зграда налази се њујоршка Академија „Кеио“. То је необична школа и за амерички и за јапански образовни систем, па чак и у категорији приватних школа. Баш у то време био им је потребан наставник математике. Прво изненађење су ми приредили када су ме позвали да пре интервјуа дођем и урадим тест из средњошколске математике. Следеће изненађење било је када су ми рекли да у настави користе искључиво таблу и креду, што ме је подсетило на године проведене у гимназији у Србији на прелазу из шездесетих у седамдесете године прошлог века.

Школу је основао јапански Универзитет „Кеио” као једну од седам средњих школа које чине део „Кеио” образовног система. Следеће године биће 25 година

откако је школа основана са примарном сврхом да понуди држављанима Јапана у иностранству могућност да образују децу у двојезичном окружењу. Посебна погодност је то што је деци, по завршетку средње школе, практично обезбеђено место на Универзитету „Кеио”. То је врло примамљива понуда за велики број родитеља јер је то најстарији универзитет у Јапану са врло лепом репутацијом. Ова школа акредитована је и у држави Њујорк и код Министарства за образовање Јапана. Проближно 60 одсто наставе одвија се на енглеском, а остатак на јапанском језику. Од око 350 ученика, педесетак су у 9. разреду, а 10, 11. и 12. разред имају по око сто ученика. Додатно, ђаци су организовани у разреде који имају разредног старешину, који је главни ментор како академског, тако и ваннаставног развоја ученика. Родитељи, у складу са јапанском традицијом, имају велико поверење у све наставнике и то

се одражава и кроз поштовање са којим се односе према наставном особљу. Већина обавезних предмета предаје се на три нивоа: напред-

ном, средњем и основном. На пример, у случају математике коју ја предајем, пре почетка десетог разреда сваки ученик је распоређен у један од три нивоа,

41 Ко је Душан Нешић

ЊУЈОРКА АБЛУ И КРЕДУ

у складу са резултатима из претходне године или са пријемног испита. У току школске године најмање четири пута се одлучује о томе да ли има разлога да се

ученик пребаци на виши или нижи ниво. На тај начин школа покушава да усклади могућности ученика са очекивањима на-

ставника. Иста оцена са разних нивоа имаће различити удео у укупној средњој оцени на крају

n Дипломирао на Одсеку за физику Природноматематичког факултета у Београду, где је неколико година радио као асистент. n Докторску тезу из физике одбранио је на Њујоршком универзитету. n Постдокторат радио на Њујоршком универзитету и на Универзитету Браун, а онда је дошло време да почне живот у реалности, па је прешао у банкарство. n Последњих једанаест година у Академији „Кеио” (на тридесетак километара од града Њујорка) предаје математику, коју је научио док је био ученик Математичке гимназије у Београду.

школске године. Средња оцена је важна јер је то једини начин да ученици побољшају шансе да се упишу на факултет који желе. Наиме, и поред тога што им је практично загарантован пријем на један од најбољих универзитета у Јапану, нико им не гарантује да ће бити примљени на факултет по свом избору. Сваке године цела школа од универзитета добија ограничени број места за сваки факултет. После завршних испита у јуну, матуранти се рангирају и они са врха ранг-листе имају приоритет при избору факултета. Кад је реч о наставним методама у учионицама, професори имају практично неограничену контролу над тим на који начин да предају. План и програм, наравно, постоје, али су детаљи који се тичу темпа преласка градива, броја контролних испита, оцењивања и свега осталог што се дешава у учионици, остављени професорима да обликују у складу са својим идејама. Мени лично то сасвим одговара јер никада нисам пролазио кроз формално образовање за предавача у средњој школи.

Маринина разумљива физика http://marina.fizika.rs

Марина Дороцки, дугогодишњи борац и против досаде у учионици. Ентузијаста ави. љубитељ примене мултимедије у наст Мастер професор физике на Природно. математичком факултету у Новом Саду Професор физике у Гимназији “Исидора Секулић” у Новом Саду.

А Н В О З А ОБР

А Л И Р Е Г А Н

Учитељица Гордана

http://skolazapetplus.wordpress.com ца сам Зовем се Гордана Макојевић, учитељи Пазару. ом Нов у о“ тств у Основној школи „Бра у раду Бавим се послом који волим и уживам зе дола лу шко у деца са децом. Желим да им насмејана и да таква из ње излазе. Труд м Воли ва. мљи зани се да има настава буде јем да експериментишем у раду и примењу е емен савр стим иновације. Често кори начин технологије у настави и ван ње. На тај тељима роди м, децо са ију остварујем интеракц и нове и колегама. Отворена сам за сарадњу оврсних разн низ наћи ћете идеје. На мом блогу ужити у материјала и идеја које вам могу посл раду са децом.

Вести Родитељу, овај разговор се снима!!! На просветни проблем звани „родитељи” жале се и колеге из суседне Хрватске. Једна тамошња новинарка предлаже интересантну меру предострожности: „Кад родитељи дођу у школу, лепо би их требало упозорити: ’Овај разговор се снима.’ Ужасно је што раде наставницима како би искамчили боље оцене деци. И ако тако не успеју, онда позивају директоре и жале се на рад наставника, оптужују, прете својим познанствима... Некад су се клинци бојали наставника, сад наставници страхују од родитеља”, закључила је новинарка Барбара Матејчић на свом Фејсбук профилу.

Уместо у класичан вртић, деца иду у шуму

Као одговор на конвенцијално образовање, строге норме и савремено друштво, широм Немачке, Јапана и Јужне Кореје отварају се шумски дечји вртићи у којима малишани бораве у шуми. Тако деца о свету уче на лицу места, из сопственог искуства, пењу се по дрвећу, јуре по лишћу, лове пужеве и бубе, играју се ватром. Родитељи који не желе децу да гаје под стакленим звоном и испред рачунара, шаљу их у шумски вртић.

ПРИЧА ИЗ ПАРАЛЕЛНОГ УНИВЕРЗУМА

ПРОСВЕТНИ САВЕТНИК КОЈ ЈЕ САВЕТОВАО Док је Министарство науке саветовало људима да се због потпуног помрачења сакрију у “мишје рупе”, наш саветник је повео 40 ученика у зону потпуног помрачења Сунца. Деца су мерила утицај овог феномена на физиолошке промене на људима, животињама и биљкама, мерила су температуру, влажност ваздуха, брзину ветра...

оком 1996. године предавао сам у малој сеоској школи. У марту, на моје часове стигао је у посету просветни саветник из Зрењанина. Био сам још увек почетник, са непуне три године искуства. „Нисам дошао да те критикујем, ловим грешке и контролишем. Дошао сам да те посаветујем, коригујем и тако ти помогнем“, биле су његове прве речи. А онда

ми рече нешто што ме остави без даха: „Одабери час у разреду у коме имаш највише тешкоћа у предавању. Одржаћу га ја, покушаћу да ти покажем како бих га одржао.“

Беше ту и једна 65-годишња учитељица пред пензијом. Крстила се после и левом и десном руком, рече да то у свом веку није чула ни видела: да неко дође у

контролу у школу и покаже како би он одржао час. Без икакве припреме и сазнања какав час треба одржати. А какав је то био саветник, набројаћу вам као да пишем за рубрику „Веровали или не“: Редовно је учествовао у раду окружних актива наставника физике зрењанинских основних и средњих школа. Између осталог, на њима смо

ЈИ

једни другима држали угледне часове, кориговали се, а затим бисмо такве часове држали по школама. Организовао је стручне семинаре о настави физике, са којих смо одлазили оснажени самопоуздањем и новим сазнањима. Сам је држао угледне часове и помагао наставницима да држе такве часове по школама.

2. 3.

Организовао је општинска и окружна такмичења и као председник централне комисије учествовао у анализи задатака и у њиховом решавању, прегледању и бодовању. Објављивао је радове на годишњим семинарима о настави физике. Зборници са тих семинара пуни су његових стручних радова у периоду од 1991. до 1999. године, након чега се десила његова прерана смрт. Помагао је да се опреме кабинети за физику, набавком, разменама наставних средстава између школа, чак и њиховом поправком. Заједно са њим, једном приликом, оспособио сам таласну машину у једној основној школи. У канцеларији је имао библиотеку са књигама и стручним часописима из области физике, астрономије и сродних научних дисциплина. Посебно је била вредна библиотека на руском језику. Могли смо у свако

Питали су нас чиме то „прашимо“ децу из Зрењанина кад на факултете долазе тако генијална. Главни „кривац“ за то био је саветник који је већи део свог времена проводио у школи, далеко од канцеларије и стерилних, папирнатих мудролија данашњих и ондашњих реформатора просвете у Србији

Вести У финским школама укидају оловке У Финској ђаци прваци ускоро неће вежбати косе и усправне црте јер ће влада ове скандинавске земље од 2016. године укинути такве часове. Једноставно, више нису потребни јер је, како објашњавају у тамошњем Министарству просвете, од вештине писања оловком много важније знати куцати на тастатури. Наравно, бура питања одмах се покренула – да ли друштво може да постоји ако људи у њему не знају да пишу, шта када нестане струје, како ће се развијати моторика код деце, хоће ли престанак писања руком представљати назадовање човечанства…

Инфлација економиста Само у једној години у Србији је дипломирало 9.000 нових економиста, више од 4.000 менаџера и око 3.600 правника. А на бироу за незапослене највише има грађана са управо овим звањима. Упис и школовање нових кадрова без икаквог државног плана и тржишне стратегије се наставља, а када дође тренутак за њихово запослење …

И колеге у Мађарској протестују Неколико хиљада мађарских наставника протестовало је недавно у Будимпешти против смањивања буџета у образовању. Такође, захтевали су и договор у вези са контроверзним реформама у образовању. Наставници страхују да ће смањење буџета довести до масовних отпуштања и затварања школа.

доба доћи, позајмити књигу или сести за сто посебно намењен за нас и припремити час, информисати се, едуковати. Формирао је групу наставника који су се заједно са одабраним ученицима бавили истраживачким радовима. И док је Министарство науке и просвете саветовало људима да се због потпуног помрачења сакрију у „мишје рупе“, наш саветник је повео 40 ученика и седам наставника у Нови Кнежевац, у зону потпуног помрачења Сунца. Деца су мерила утицај овог природног феномена на физиолошке промене на људима, животињама и биљкама, мерила су температуру, влажност ваздуха, брзину ветра, промене магнетног поља

и атмосферски притисак током помрачења. Сем што се уверише да им изложеност овој појави никако не може шкодити, појединој деци је ова експедиција одредила даљу будућност и неповратно их привукла природним наукама. На овај начин се формирала група, Удружење наставника природних наука, познато по летњим школама које су држане на Палићком језеру и у зоо-врту у периоду од 2000. до 2007 године. Неколико радова који су потекли из те школе били су део предавања и зборника на стручним семинарима о настави физике. Био је то, ваљда, једини саветник у историји просвете у Србији којем су

10.

дошли у контролу саветници из других округа. До данас је остало нејасно да ли су долазили да нешто науче из његових активности, да га преконтролишу или да га упозоре да престане да „штрчи“. Никада се о томе нису изјаснили. Непосредно после његове смрти 2000. године, школе у Зрењанину прошле су „Тимс“ тестове и показа се да се најбоља настава физике у Србији одржава у том граду, исказано средњом оценом 3,4 од максималних 4. Кад смо се срели у то време на једном семинару са професором Богојевићем са Физичког факултета, он нас упита чиме то „прашимо“ децу из Зрењанина кад код њега долазе тако генијална. Главни „кривац“ за то је саветник који је већи део свог времена проводио у школи, помажући и наставницима и деци, далеко од канцеларије и стерилних, папирнатих мудролија данашњих и ондашњих реформатора просвете у Србији. Многи од вас нису ни чули ни видели сличну причу. Отуд има овакав наслов и она је мој мали допринос сећању на овог доброг, скромног човека – Крсту Наумоског, дипломираног физичара и астронома и магистра методике наставе физике. Никола Танкосић професор физике у Зрењанинској гимназији