ForumBgGimnazija 8 by forum gimnazija

ФБГ ИНТЕРВ ЈУ В

Форум београдских гимназија > Број 8 > Година 4 > Јун 2015. године

оја Брајов ић Матија Бећков ић

ЈАСНА ЈАНКОВИЋ

Професорка која нам је вратила наду РЕПОРТАЖА ИЗ ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

САДРЖАЈ 4

Дијалог ФОРУМЧЕ И ДИРЕКТОР ШКОЛЕ

Штрајкачки календар НАЈВЕЋА ОБУСТАВА РАДА У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ

Јасна Јанковић ПРОФЕСОРКА КОЈА НАМ ЈЕ ВРАТИЛА НАДУ

Број 8 Godina 4 Јун 2015. Издавач: Форум београдских гимназија Цара Душана 61 11000 Београд, Србија Лист излази четири пута годишње Главни и одговорни уредник: Миодраг Сокић Уредништво: Весна Живановић Наташа Анђелковић Ивана Бошњак Бошњак Лекторка: Споменка Трипковић Припрема за штампу: Ненад Мијаљевић Контакт: 069/1513-119 ��.��.��.�� .��

Интервју ФБГ МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Интервју ФБГ ВОЈА БРАЈОВИЋ

Репортажа из Ваљевске гимназије НА СЦЕНИ СМО СВИ ЈЕДНАКИ

Познати говоре за ФБГ УЧИТЕ ГРАДИВО, НАУЧИТЕ ЖИВОТ!

Методичар Методије ПРОФЕСОРИ СУ ОСАМ ПУТА МАЊЕ ПЛАЋЕНИ ОД БЕБИСИТЕРА

Дневник једне учитељице ПРИЧЕ О "БЕСПЛАТНИМ" УЏБЕНИЦИМА

Свети Ћирило и Методије ФБГ ОБЕЛЕЖИО СВОЈУ СЛАВУ

Небојша Миловановић "СТЕНД ДАУН" ПОДИЖЕ ПУБЛИКУ НА НОГЕ

Штампарија: СЗР “Боје“ Сремска Каменица Штампани тираж: 2.000 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 373.5(497.11) ФОРУМ београдских гимназија

ISSN 2334-9158 COBISS.SR-ID 202240524

Штрајкачка епопеја Диван чине синдикалне вође, укрштају аргументе бритке, ултиматум од министра дође, најављује по школама чистке. Драстична ће редукција плата, откази и нове отпремнине, за напредак затворити врата – помози нам, Боже са висине. Глас једнога прену нас у чуду да се нисмо борили залуду, да у име просветних јунака сили власти не би се помака’, не би своје позиције дали, устали су велики и мали. Јединство је наша теорија, предводи нас Форум гимназија. Због вредности знања и културе наставнике клевећу и јуре.

Зато страдаш, синдикални брате, зато твоје умањују плате. Боримо се против ових зала с дипломама високог морала. То је слика синдикалне војске, наспрам моћи власти каубојске. Звониће се још на пола часа, нек министар остане без гласа, запослени без зараде своје, ученици без лекције које. Јер поруке српског учитеља снаже душе нових покољења, да је памет важнија но снага, да стрпљењем побеђујеш врага. Тако прави синдикалци раде, не плаше се председника Владе, ни његове министарске свите, нити нове духовне елите. Драга децо, професор се бије за идеал слободне Србије, и духовну њену вертикалу која спаја школу и државу. Сложили се активи и већа победити овога пролећа, и вратити достојанство струци да нас памте деца и унуци. Сви хероји ових тешких дана нека приме венце Ђурђевдана, и не жале због мањка у каси кад их песник речима украси. Народни песник

ДИЈАЛОГ: ФОРУМЧЕ И

Марш напоље, Ф Г. директоре, добар дан. Је л’ могу да уђем? Хоћете ли само мало да сачекате, сад ћу ја... Је л’ могу да уђем? Ви сте? Па ја сам онај од пре два сата. Рекли сте да мало сачекам. Извините, молим Вас! Шта ћете, много посла. Изволите, шта могу

да учиним за Вас? Паа... можете много... А Ви сте? Је л’ могу да седнем? Стајао сам два сата... Извол’те. Само, немам баш превише времена. Зато бих Вас молио да будете концизни. Дакле, да пређемо на ствар. Ви сте? Зовем се Форумко Гимназић. Они малобројни, који ме воле, зову ме Форумче – од миља. Имам жену и четворо деце, живимо са мојим родитељима, ђутуре у 40 квадрата. Ја сам, г. директоре, професор историје у Основној школи „Херој Мирко Славковић Пуцар“, већ десет година. Па... па су нам укинули четири одељења, смањио се број ђака и ђакиња... Је л’ ви то о родној равноправности, колега? ... И тако, остадох ја без осам часова, од септембра. И одох на листу.

Извин’те, на какву листу? Па, на листу вишкова. Па, ко рекох, дај да ја... А-ха! То су оне у**ане листе вишкова. (Катастрофа! L). Послали Вас из Школске управе? Не, нису ме послали из Школске управе. Како нису? Па зашто сте онда дошли код мене? Паа, знате зашто: чуо сам да код

Вас у школи ради један стари колега, Миљенко Увлачковић, историчар такође, који је испунио услов за пензију. По закону сте морали да га пензионишете, али већ годину дана он и даље ради, незаконито. А где сте то чули, колега Форумче, да се у овој школи ради незаконито? У Школској управи? Прича се по граду. Ја сам хтео да проверим, отишао сам у Школску управу, рекао сам им за то, али тамо су ми рекли да немају тај податак. Ја сам им одговорио да позову Вас да провере. А-ха! И? Шта су Вам рекли, живо ме занима. Шта? Начелница Гроздана Црепковић ме избацила из канцеларије. Каже, она није надлежна да проверава директоре телефоном, да директори знају свој посао и да не сакупљам више аброве по пијаци.

ДИРЕКТОР ШКОЛЕ

Форумче једно! Па лепо Вам је рекла Грозда! И? Шта је било после, колега Форумче? Запуцали сте код мене? Нисам. Запуцао сам право у Министарство! Аууу! Тол’ко далеко? А код кога сте запуцали у Министарство, колега Форумче? Код неког Тушића. Он је главни инспектор за те школске управе.

Знам ја ко је Тушић. Је л’ Вас примио Туле? Није. Није имао времена. Чекао сам цело преподне. Све време је препакивао неке уџбенике, ту му били и син и снаја и жена, цела породица у канцеларији! Помагали му да се то пошаље негде, по школама, писали неке фактуре. Прави породични бизнис! Просто није имао времена за мене! Послао ме код неког помоћника Коскића! А-ха! Знам ко је Коскић. Шта Вам је рекао бата-Коле? Да пресавијем табак. Кад сам му објаснио да Ви незаконито кријете колегу Миљенка Увлачковића од пензије, то ми је рекао, да пресавијем табак. Да напишем њему званичан допис, а он ће све да испита. Ех, Коле, Коле, мангуп... Па то бих Вам и ја рекао да сам на ње-

говом месту. Јесте ли послушали Коскића? Рекао сам му да ће то да траје шест месеци. Док ја добијем своје часове, проћи ће зима, а деца гладна. Уместо тога, замолио сам га да Вас позове телефоном да провери. Је л’ Вас и Коле избацио из канцеларије? Јесте. Браво, бата-Коле! А Ви, г. Форумче, онда право код мене? Тако је, г. директоре, право код Вас. Запуцао. Мислио сам да Ви можете то да решите на много бржи начин. Како то мислите на много бржи начин? Не слушате Грозду, Тулета и бата-Колета, него да Вам ја решим проблем. Није ни чудо што сте постали вишак! Паа, знате, пошто сам ја једини професор историје на листи вишкова, да Ви, у складу са Законом о раду, лепо пошаљете колегу Увлачковића у пензију, што сте били дужни да учините пре годину дана, а да мени, по основу ПКУ и листе вишкова, лепо дате његове часове... Слушајте Ви, млађани колега Форумче! Зар Ви мислите да је колега Увлачковић било који професор? Знате ли Ви да ђаци и ђакиње секу вене на њега? Не да секу, него откидају! Он је њима и професор, и отац, и мајка! Тај пева са ђацима и ђакињама, и

на часу и ван часа! Кад им завали кеца, они и оне плачу, а он их милује по глави! И води их на летовање у Грчку, и то у својој режији. Нема јавне набавке, нема ништа – све он то среди са родитељима и родитељкама. Али, г. директоре, он по закону мора у пензију, а други да се запосли на његово место! То је смисао рационализације у просвети и остварења социјалне правде, истовремено! Ма, **беш социјалну правду! Да ли бисте Ви ишли у Грчку са тријес’ ђака и ђакиња, по цео дан на плажу, по сунцу? Родитељи и родитељке срећни и срећне, само дају лову! Просто им жао кад им децу врати кући.

Не слушате Грозду, Тулета и бата-Колета! Хоћете да вам директор реши проблем? Па није ни чудо што сте технолошки вишак!

Признајем да не бих. Не знам да ли и то није противз... ... А и тај закон је у многим случајевима неправедан! Па не можемо се увек држати закона ко пијан плота! У питању су генерације! Таквих професора, као што је Миљенко Увлачковић, више нема. А знате колико су пензије мале. Морамо бити људи! Али, г. директоре, мој председник синдиката ми је рекао да... Губите се из моје канцеларије, Форумче једно!!

Вести Професор ученику писао матурски рад Наставничком колективу Зрењанинске гимназије недавно је упућено анонимно писмо у којем се професори оптужују за поклањање оцена ђацима, али и писање матурских радова. – Једној особи поправљен је велики број оцена, да би та особа завршила средњу школу као Вуковац, мада је из неких предмета требало да има тројку! – каже се у писму. Такође се наводи да је тој особи један од професора написао и матурски рад.

ШТРАЈКАЧКИ

НАЈВЕЋА ОБУ ИСТОРИЈИ СР Колико нас је штрајковало

70.000 ЗАПОСЛЕНИХ ТОКОМ НОВЕМБРА И ДЕЦЕМБРА

Капору улица на Врачару

1.200 ШКОЛА (580 УСПРС, 420 СРПС, 60 СОС И 140 ГСПРС „Независност“) Просвета на најнижим гранама

Мачванска улица на Врачару, код Храма Светог Саве, понеће име Моме Капора. То је озваничено једногласном одлуком градске Комисије за споменике и називе тргова и улица. Остало је још да се о овом предлогу, који је донет на иницијативу „Политике”, изјасни Скупштина града на седници 8. јуна, каже Горан Весић, градски менаџер. Тако ће, највероватније у јулу, бити отворена новоименована Улица Моме Капора.

И садашња гарнитура у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, наставила је праксу својих претходника. Баве се трошењем донација и кредита из Европске уније, а запослене у просвети доводе до просјачког штапа.

Ово се није догодило још од 2001!

Многе колеге се још сећају помоћи тадашње Владе просветним радницима у износу од 100 марака, а затим и неке пропале пилетине из Грчке. Тада је учитељици, наставнику, професору, секретару школе и теткици требало помоћи да буквално преживе. Петнаест година касније, дођосмо на исто, само нема помоћи и нема кварне пилетине!

ИСПРЕД ХРАМА Светосавска академија под ведрим небом

КАЛЕНДАР

УСТАВА РАДА У РПСКЕ ПРОСВЕТЕ Лицемерно, или не? Душан Вујовић, министар економије: „Поразмислите колико радите и како да допунским радом надокнадите смањење плата“ Кори Удовички, министарка државне управе: „Могуће је радити и са платом од 39.000 и бити мотивисан ако у нешто стварно верујемо“ А. В., премијер: „Честитам Вербићу што се понашао као што министар треба да се понаша“

Реална плата наставника

Почетком 2008, плата у просвети била је 30 одсто изнад републичког просека. Од тада, док су у другим деловима јавног сектора плате повећаване на разне начине, у просвети је, у току последњих шест година, плата повећана само за редовних четири одсто. После недавног смањења минулог рада и одузимања 10 одсто од зараде, зарада у просвети је пала на 10 одсто испод просека Републике. То значи да наставник са 20 година стажа, који је до недавно примао плату у износу од 50.000 динара, данас у просеку прима плату у износу од 43.000 динара, управо исто као онај који нам на улици контролише паркинг, качи неуставне доплате

КА ТРГУ РЕПУБЛИКЕ

и не мора да има никакву школу! Теткице су нам већ одавно на минималцу, а однедавно и неки сарадници са средњом стручном спремом!

во истицао), учешће у раду на изменама постојећег закона о образовању и било какав облик изузећа или надокнаде због 10 одсто умањења плата.

Штрајкачки захтеви

17. новембар 2014.

Четири синдиката (СРПС, УСПРС, СОС и ГСПРС „Независност“) траже закључивање новог посебног колективног уговора за основне и средње школе (јер је постојећи упра-

Плес на киши

Протестни митинг на Тргу Николе Пашића у Београду. Почиње штрајк четири репрезентативна синдиката просве-

КОД "КОЊА"

те: Синдиката радника у просвети Србије, Уније синдиката просветних радника Србије, Синдиката образовања Србије и Гранског синдиката просветних радника Србије „Независност“. По јакој киши, окупило се око 1500 штрајкача. 20. децембар 2014.

Сви синдикати заједно

Просветне власти су затечене јединством синдиката и брже-боље започињу преговоре о посебном колективном уговору и изменама закона о образовању. Што се тиче захтева синдиката да се побољша материјални положај, нуде 7500 динара једнократне помоћи, што синдикати одбијају.

ШТРАЈКАЧКИ

22. децембар 2014.

Протест четири синдиката

Величанствен скуп 3000 наставника из целе Србије у организацији четири синдиката просвете, на Тргу Николе Пашића у Београду. 27. јануар 2015.

Светосавска академија под ведрим небом

У организацији СРПС и УСПРС, око 5000 професора из целе Србије окупља се испред Светосавског храма на Врачару, а затим се упућује према центру Београда. На Тргу републике, непосред-

но пред одржавање официјелне Светосавске академије у Народном позоришту (у организацији Министарства просвете), синдикати организују протестну свечаност под називом „Светосавска академија под ведрим небом“. 16. фебруар 2015.

ДА, можда, НЕ

Док СОС и „Независност“ сматрају да је Споразум, који је понудила Влада РС, довољна гаранција за прекид штрајка, синдикати СРПС и УСПРС процењују ситуацију тек пошто су за мишљење питали своје општинске одборе. Занимљиво је да заједнички штрајкачки одбор четири синдиката просвете доноси одлуку да се потпише споразум с Владом.

СРПС јачи него икада Синдикат радника у просвети Србије, са својих 20.000 чланова, у овом штрајку је јасно показао сву своју синдикалну снагу. Банат, Срем, Јужна Бачка и Нови Сад су предњачили. Београд је био пословично слабији, али већина београдских школа које су штрајковале управо су чланице СРПС. Све чланице СРПС (Синдикат образовања Београда, Форум београдских гимназија, Форум средњих стручних школа Београда, Синдикат просветних радника Војводине, Синдикат образовања Пожаревац) пружиле су највише што су могле. Изузетак је Независни синдикат просветних радника Војводине (Северна Бачка), који је рано „испао из штрајка“.

КАЛЕНДАР

ЈАСНА ЈАНКОВИЋ

ПРОФЕСОРКА КОЈА НАМ ЈЕ

ВРАТИЛА НАДУ П

ортпаролка УСПРС Јасна Јанковић, професорка српског језика и књижевности у Правно-пословној школи у Београду, свим својим колегама улила је нову наду.

Добивши прилику да се појави у медијима, Јасна је, својим смиреним, аргументованим и пре свега пристојним наступима, одбранила просветне раднике од некритичких и злонамерних напада друге стране. Успела је да објасни гледалишту да професори нису ничији непријатељи, већ пријатељи свих нас и наше деце, а да чак и у штрајку ђацима и њиховим родитељима држе јавни час из предмета који се зове „Бори се, чувај своје достојанство – буди пре свега човек!“ Јасна је у томе била толико успешна да су њени наступи на ТВ-у почели да ремете програмске шеме. Уместо пројектоване „плавуше“, замишљене да декорише демократски дијалог, медији су добили доминантног учесника који побеђује све око себе, аргументима и својом појавом пре свега! А то нису баш тражили, па су касније почели да је избегавају. Касно! Јавност је већ све сазнала и разумела! Многи непристрасни гледаоци пожелели су да њиховом детету предаје управо неко ко изгледа и понаша се као професорка књижевности и синдикална лидерка Јасна Јанковић. М. С.

ШТРАЈКАЧКИ

Одлука ипак није једногласна. Против је само Миодраг Сокић (СРПС), са образложењем да чланство то неће подржати. То се и обистинило. У току следећа два дана, из многих градских одбора УСПРС и СРПС стижу реакције у корист наставка штрајка. На основу њих, Главни одбор УСПРС и Председништво СРПС, 16. фебруара одлучују да се понуђени Споразум одбије и штрајк се наставља. 17. март 2015.

Хвала ти, Србијо!

Протестни митинг СРПС и УСПРС. Грандиозан скуп! УСПРС и СРПС доказују да

могу да воде своја чланства. Преко 10.000 наставника из целе Србије, одлична организација, примерени говори, изузетна медијска пажња, скандал са несналажљивим министром просвете... 23. април 2015.

Одлуку о прекиду штрајка доноси 40 људи

Први пут одлуку о прекиду штрајка независно доносе одбори СРПС и УСПРС, а не узани круг преговарача или сами председници. Тиме два највећа синдиката просвете показују највиши степен демократије.

На седници Главног одбора УСПРС исход гласања је 21:4, а на седници Председништва СРПС – 11:4

ПКУ никад бољи

Док су трајали преговори о ПКУ, ступио је на снагу ПКУ за здравство, много повољнији него што су синдикати просвете тражили за себе. Дошло је до измене захтева од стране синдиката просвете и Влада РС је све прихватила! Тако је просвета добила бољи ПКУ него што се надала. Министар Вербић је касније изјавио да он на такав уговор никада не би пристао да није било штрајка.

Закон спасен

Чим је штрајк почео, синдикати се укључују у израду измена Закона о основама система образовања и васпитања. Захваљујући томе, синдикати битно утичу на измене закона и спречавају ранију намеру министра просвете да уведе расписивање конкурса без обзира на листе вишкова.

Уцене, уцене, уцене...

Све време током штрајка, министар просвете и његови сарадници Шуваков и Костић оптужују синдикате да уцењују Министарство просвете и Владу тиме што штрајкују док трају преговори! По њиховом виђењу штрајка, требало је да синдикати прво прекину

КАЛЕНДАР

штрајк, па да затим преговарају о чему год хоће. У исто време, Министарство просвете жестоко користи све своје расположиве механизме како би, казненим мерама, уценама и репресијом, утицало на запослене у школама да изађу из штрајка, кршећи Закон о раду и Закон о штрајку.

Платни разреди – нова превара?

Најважнији штрајкачки захтев СРПС и УСПРС, који се односи на побољшање материјалног положаја наставника, није остварен. Уместо тога, Влада РС је понудила платне разреде у јавном сектору, до краја године. Министар Вербић „се заклео“ да ће одговарајући закон бити

Медији: Да не полисмо министра водом... Најгледаније телевизијске станице – РТС, „Пинк”, Б92, „Хепи” и „Прва”, својим строго контролисаним, ретким, необјективним и пристрасним извештавањем о штрајку просветних радника, подсетили су нас на медијски мрачна времена из деведесетих. Примера ради, министар просвете Вербић више је боравио на јутарњем програму РТС него у свом кабинету, а ниједна од поменутих станица није донела живу слику са четири јавна протеста синдиката, а посебно 17. марта. Да не полисмо министра водом, тешко да би се тај догађај стварно и догодио!

донет и чак је, пред 50 водећих синдикалаца СРПС и УСПРС, понудио оставку у случају да се то не деси, уверавајући присутне да је он искрено за то да плате у просвети треба буду повећане. Реалност нас ипак учи да се министар „преиграо“, и у доброј и у лошој намери. Пре свега, платни разреди никоме у јавном сектору

ко има иоле добру плату не одговарају. Одговарају само просвети и култури, које имају најмање зараде и најмањи утицај. Никоме не иде у прилог да професори у основним и средњим школама имају добре плате, чак ни професорима факултета. Даље, да би се постигла социјална правда у јавном сектору, потребан је

новац који ова држава нема, или нема намеру да га има. Чак и ако платни разреди ступе на снагу, хоризонтално изједначење платних нивоа и група у различитим јавним делатностима биће условљено буџетима у тим делатностима. То неће бити платни разреди јединствени за све јавне службе, већ парцијални, што је апсурд. Другим речима, то ће значити да професор у школи јесте изједначен са инжењером у градској управи, али тек кад у просвети буде довољно пара. Трећим речима, просвета ће, до крајње примене овог закона, чекати неколико година! Четвртим речима: ништа им не верујемо јер чекамо већ годинама!

Вести Најтраженије школе у Србији Највећа конкуренција мале матуранте ове године очекује у популарним медицинским школама и елитним гимназијама. Столицу највише треба да загреју осмаци који желе да упишу смерове за медицинску сестру, фармацеутског техничара или било који ИТ смер у електротехничким школама. За ове профиле прошле године је требало и до 95 бодова. Оштра борба очекује и оне који желе да упишу двојезична одељења елитних гимназија. Титулу најтраженије гимназије прошле године је понела новосадска гимназија “Јован Јовановић Змај”. Последњи примљени кандидат у двојезичном одељењу имао је чак 112,94 бода.

Матуранти: Склекови, ватра, вода

СТАВОВИ МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ

оком петомесечних преговора са синдикатима, министар просвете др Срђан Вербић јавно је износио своје ставове и трудио се да их се по сваку цену придржава. У томе је имао апсолутну подршку Владе РС, тако да синдикатима током преговора уопште није било лако.

Ј а сам довољна гаранција за потпис Споразума. лата од 39.000 је мала, али П једино изводљива. У просвети постоји вишак од 10.000 запослених! трајкачи ће бити предати Ш правди и закону! ко настава не може да се А реализује, запослени не треба да добију ПКУ! рво излазак из штрајка, па П онда ПКУ! а би УСПРС и СРПС потписали Д ПКУ, морам да питам и синдикате СОС и Независност.

Београдски матуранти су 29. маја обележили последњи дан школе традиционалним скакањем у фонтану на Тргу Николе Пашића. Склекови испред Народне скупштине, вриска, цика али и песма, по која ружа и исписане мајице остаће у памћењу генерације ‘96 која већ сутра креће новим путем.

Т реба разговарати и са наставницима који нису чланови синдиката, шта они мисле. У колико закон о платним разредима не буде донет до 1. јануара 2016, ја ћу поднети оставку. адам се да иза покретања Н толике масе људи стоји нешто конкретније од моје оставке.

Издвајамо следеће ставове министра Вербића, а читаоцима остављамо да сами процене који су ставови неистинити, којима је циљ манипулација медијима, а који представљају компетентан и прагматичан став Министарства просвете:

озивам вође синдиката да не П праве скупове на којима не могу да контролишу своје чланство. К оме ће бити понуђене отпремнине, одлучиће директори. Т у видим и неке који нису наставници, они су били и на студентским протестима. ажно је да наставници знају да В су њихови проблеми сваког дана на дневном реду. та год да се деси, ђаци морају Ш да наставе школовање. Чему штрајк кад новца нема? росветни радници нису на П тржишту и не могу сами да одређују цену својих услуга. е дам ништа из просветног Н буџета! Не дам новац од стручног усавршавања! С рамна је одлука синдиката да неће држати припремну наставу. платама одлучује само један О човек.

13 ПОЛИВАЊЕ МИНИСТРА ВОДОМ

Примерена педагошка мера Т

оком протеста 17. марта у Немањиној улици у Београду, када се око 10.000 професора окупило испод прозора првог човека просвете, а на бини се смењивали говорници, министар Срђан Вербић изненада се појавио у маси. Није прихватио позив да се са бине обрати професорима из целе Србије, већ је кроз гужву кренуо ка својој канцеларији.

Иако је то изазвало буру негодовања, повика и ружних речи, теорија психологије масе овога пута није до краја потврђена – јер масу нису чинили фудбалски навијачи нити таксисти, него професори (иначе би се Вербић

Срећа Вербићева

Теорија психологије масе овога пута није до краја потврђена – јер масу нису чинили фудбалски навијачи нити таксисти, него професори

веома лоше провео). Уместо тога, наше колеге су одбраниле Вербића од неколицине разочараних и бесних појединаца. И појединки! Јер, једна професорка је, са даљине од два метра, ипак успела да Вербића полије водом из пластичне боце, примерено га кажњавајући за непристојно понашање. Ову васпитно-педагошку меру министар не само да није похвалио, већ нас је на сва уста и критиковао! Као и много пута током преговора, понео се крајње некоректно – у медијима је овај догађај непримерено коментарисао, вређајући оне који су га у ствари заштитили. Сеоски учитељ

14 ЗОРАН КОСТИЋ, главни јунак приче о понижењу српског образовања

Ударање по џепу јаче је од сваког аргумента l Овај штрајк није завршен, већ је насилно угушен l Сви су радници – радници, а сви просветни радници – нерадници

да ради, а само у просвети не, и да су сви радници – радници, а сви просветни радници – нерадници. Репресија је изазвала општи хаос по школама. У највећем броју случајева плате су смањиване без икаквог обрачуна, а директори су одлучивали кога ће и колико казнити или неће казнити. Костић чак није дозвољавао исплате плата целим школама уколико директори нису хтели да га послушају. С друге стране, ни А. В., ни Вербић, ни Костић нису ни трепнули на оптужбе два синдиката да им није дат на потпис Колективни уговор, који је већ раније усвојен. Значи, када треба кажњавати професоре, онда треба поштовати закон, а када тај исти закон крше А.В., Вербић и Костић – нема везе!

осле „искакања“ СОС-а и „Независности“ из штрајка 24. фебруара, Влада РС (читај: А. В.) одлучила је да прибегне репресији према синдикатима УСПРС и СРПС и њиховим члановима који су наставили штрајк.

Главни промотер и егзекутор у том „пројекту“ Владе РС и овог пута је био помоћник министра просвете др Зоран Костић (онај који је тај посао „усавршио“ још 2011. године, у претходном великом штрајку).

Ниски ударци Требало је Вербићу помоћи да прикрије своју неспособност у преговарању и очигледан анимозитет према синдикатима, а са друге стране, казнити синдикате „који не сарађују“ и победити их. Костићу је, као искусном кадровику, било јасно како треба „да иде на кварно“. Ударање по џепу професора (у боксу је то ударање у мали стомак) јаче је од било каквих аргумената и преговора са синдикатима. Костића, притом,

нису интересовале негативне последице такве репресије, које су тешко погодиле и многе професоре и целокупно српско образовање. Пре свега, није било никакве потребе за одузимањем од плате јер је познато да се у просве-

Штрајк је угушен када професори нису имали за хлеб, струју и обданиште. И то је највећа каљуга српског образовања

ти, после сваког штрајка, увек надокнаде сви пропуштени и неодрађени часови и послови. Међутим, млађаном Вербићу су се овај Костићев рецепт и одрешене руке које је добио од А. В. веома допали. У маниру великог и правичног газде, више пута је јавно изјавио „да ће вратити одузето тек када се настава надокнади јер не може да се не ради а да се прима плата“. Тиме су Костић и Вербић изазвали толико жељене аплаузе од медиокритета по васцелој Србији, од свих оних који мисле да се сву-

Најдужи штрајк у историји Ипак, штрајк се продужио све док су школе имале снаге и постао је најдужи штрајк просвете у историји. На крају, штрајк није завршен зато што су синдикати то хтели, или зато што су се ишта договорили са влашћу, већ је буквално угушен. Угушен је када професори нису имали за хлеб, струју и обданиште. И то је највеће понижење и највећа каљуга српског образовања. А уједно и највећа победа Зорана Костића, јунака ове приче. М. С.

15 НАЈДУЖИ ШТРАЈК У ПРОСВЕТИ

Пораз и утешна победа

Миодраг Сокић, председник ФБГ

Уместо дијалога и поштовања, добили смо репресију. Уместо испуњења захтева, добили смо обећања

етири синдиката просвете показала су у овом штрајку да могу заједно, али и да не могу до краја заједно. Тако су, после три месеца, Синдикат образовања Србије и ГСПРС „Независност“ прихватили уцену Министарства просвете и изашли из штрајка, а Унија синдиката просветних радника Србије и Синдикат радника у просвети Србије наставили штрајк, све док се он сам од себе није урушио.

Највећи део захтева је у ствари испуњен, али није испуњен онај најважнији – захтев којим су синдикати тражили бољи материјални положај наставника. Уместо испуњења, добијена су обећања. Министар је та обећања поновио главним одборима два синдиката

и понудио свој ауторитет као гаранцију, обећавши своју оставку уколико се не остваре платни разреди до краја године. Та обећања и гаранције министра, у поређењу са све већим умором и изласком школа из штрајка – превагнули су. Остаје за анализу зашто је чланство, после одузимања од плате, попустило и практично напустило борбу. Разочарање наших колега је свеприсутно и сразмерно је понижавајућим зарадама које примају, али два синдиката, нажалост, нису довољно јака у борби против саме државе да би им испунили очекивања. Међутим, остаје утисак да је овај штрајк, поред постигнутог одличног Колективног уговора и измена Закона о школству,

успео да скрене медијску пажњу и да освоји симпатије јавности, родитеља и ученика. Тако су тешка ситуација у просвети и бедан материјални положај наставника постали општепознате и неспорне чињенице. Ово јесте пораз српског образовања јер се није могло допрети до државе будући да актуелна власт само довршава посао који су започеле и претходне – да све мање улаже у државно образовање, да форсира приватни образовни сектор и да од ђака направи лоше студенте и добре потрошаче. Остаје утеха да је сама чињеница о поразу бар открила јавности праву слику српског образовања, а то се условно може сматрати и утешном победом. М. С.

Вести Стојиљковић: Радници немају савезнике међу политичарима Професор ФПН Зоран Стојиљковић рекао је поводом првомајских празника да радници више не препознају никакав политички кишобран или некакву институционалну снагу која би могла да их заступа. -Нема никога ко штити радничке интересе, па их и то демотивише. Не осећају партнера ни у власти ни у опозицији, па страхују да улазе у пакт са политичарима било којих боја јер би да избегну улазак у политички муљ. И медији су, са своје стране, заинтересовани за синдикална права искључиво када постоје “аферашки елементи” или када исмевају раднике јер за 1. мај спремају роштиљ уместо да се боре за своја права – истакао је Стојиљковић и додао да сви разлози за радничке протесте постоје, али да је незадовољство људи недовољно артикулисано.

Просечна зарада у Србији 45.605 динара Просечна нето зарада исплаћена у априлу ове године у Србији износила је 45.605 динара, и у односу на март је номинално већа за 5,8 а реално за 5,3 одсто, саопштио је Републички завод за статистику. Априлска просечна нето плата је, међутим, номинално мања за 0,5 одсто а реално за 2,3 процента него у истом месецу прошле године.

Дан када је у Србији умрла просвета

Извор: www.zelenaucionica.com

Пред ђацима ћемо сутра сагињати главе и стидети се што смо допустили да будемо преварени, убијени

памтићемо овај датум. А ако за коју деценију и овде дођу нека нормална времена и неки нормални људи, можда ће неки нови просветни радници овај датум обележавати као један од празника, а деца у клупама учити да је баш тог дана умрла просвета у Србији.

Вероватно ће им говорити и да је годинама, ма деценијама пре тога, била на апаратима, да је више пута реанимирана, вештачки враћана у живот иако су сви знали да то не може да потраје. Знали су, али су се потајно надали. Мислили су: ако смо читавих пет месеци издржали у коми, то сигурно нешто значи! Издржаћемо колико год треба, али нећемо дати да нас згазе! До 22. априла 2015. Тог дана одлучили су да нисмо битни, да без потребе заузимамо место које је неком другом потребно и да

је боље да искључе апарате. Иза затворених врата су се договорили. Ставили нас пред свршен чин и искључили апарате. Оно што ће сутра осванути у српским школама, није просвета, то сви знамо. То су њени остаци, некако састављени да изгледају као целина, да макар издалека личе на оно што бисмо ми желели да буде. Сутра би требало да сваки просветни радник на своје радно место дође обучен у црно, из поштовања према својој професији, оној коју су убили. Из поштовања према деци која их чекају у клупама, а којој немају шта да обећају. Пред њима ћемо сутра сагињати главе и стидети се што смо допустили да будемо преварени, убијени. Ми нисмо само предавачи, ми смо и педагози, њихови узори. Они који би требало да их уче о животу, моралу и етици, о борби за своја и туђа права. Хоћемо

ли то моћи сутра? Понижени и згажени. Скрајнути. Хоћемо ли моћи да сачувамо њихово поштовање? Хоћемо ли умети да (п)останемо ауторитет у њиховим очима? Хоћемо ли моћи да их учимо да се боре за себе и за своја права? Кривили су нас и да не мислимо на децу, говорили да нам је битан само новац, да нећемо да погледамо стварности у очи, да ником није лако. Неки од нас су доказали да није тако. Неки од нас су, и када им је јасно речено да ће им и то мало што имају бити још мање ако буду штрајковали, одлучили да им је достојанство професије и лично достојанство испред свега. Да није на продају. Нисмо се изборили. Победили су нас. Лошији од нас су победили. 22. април 2015. Дан када је умрла просвета у Србији Вечна јој слава и хвала. Мис-

лим, не хвала од нас, просветних радника, ми и немамо много тога на чему бисмо јој захвалили. Осим на понеком чиру, новим борама и седим власима. Хвала од свих оних који су се у Србији школовали па умели да то добијено знање и добро искористе. Вероватно негде ван граница. Овде, тешко. Ето, ми у њихово име захваљујемо јер они, верујемо, немају ни жеље ни времена да гледају и прате шта се овде ради. Желим да верујем да није касно. Да се сутра, или већ за који дан, може родити нова просвета. Јача, боља, снажнија, ЈЕДИНСТВЕНА. Да ћемо се за такву просвету изборити. Да ћемо такву створити и оставити новим просветним радницима да је гаје, чувају, да уче на нашим грешкама. Да никада не дозволе да буду понижени од оних који су лошији од њих. А. Ц.

ШТРАЈК ЈЕ НЕКОМЕ РАТ, А НЕКОМЕ БРАТ Ову зиму смо некако прегурали. Ако овако наставимо, бојим се дугог леденог доба у систему образовања

ченик има све недовољне оцене и велики број изостанака, родитељи позвани у школу. Мајка каже: „Знам да је то лоше, знам да неће завршити разред, али пустите га још мало, да презими!”

Е тако, као и тај наш ученик, презимисмо ми просветни радници, министар, синдикати, ученици, родитељи... И би штрајк! Ми наставници уморили смо се од претходних штрајкова који се увек завршавају на исти начин. Интимно, свако од нас је желео да се и овај што пре заврши. Не можеш да ћутиш, а не можеш више ни да штрајкујеш. Скупо! Држава нас је довела на ивицу егзистенције. Реформа школства се у свакој власти завршавала, углавном, уградњом ПВЦ прозора, кречењем и заменом дотрајалих табли. Школство је било и остало сегмент друштва погодан за штедњу. Ако нема креде и сунђера, то мање боде очи него кад недостају завоји и цитостатици. Лош уџбеник доноси мање негативних поена него рупа на магистралном путу. Просечна варошица у Србији ће преживети много лакше без квалификованог наставника математике него без педијатра.

Пише: Анела Милетић ТШ "Радоје Љубичић", Ужице

Синдикати, са истим вођама дуги низ година (част изузецима), овајдили су се за чланство, учествују у даљем деградирању просвете, прихватајући наметнуту реторику, да би нама, свом слепом чланству, издејствовали нешто што се повремено назива помоћ (која се у свакој нормалној држави даје социјално угроженима, болеснима, инвалидима...), а некада награда (питам за шта нас држава награђује, да ли за послушност, ћутање или одустајање). Родитељи врте главом. Неће више да слушају о незадовољним наставницима. Важна је форма. Не интересује их ко, шта и како ради, само желе да су деца у школи.

Деца углавном незаинтересована. Већина (опет част изузецима) жали за часовима од пола сата јер навикли су се на инстант верзије. Постали су зависници од мобилних телефона, интернета и кратких бесмислених порука у којима користе крајње оскудан фонд речи. Све би скраћено, упаковано и, ако може, без неког великог залагања и интелектуалног напора. Ипак, не можемо и не смемо да се предамо! С празним новчаником у џепу мораћемо у бој против ријалити бљувотина, старлета са силиконским атрибутима, инстант тајкуна, политичара естрадног типа... Али, највише против сабласне тишине у друштву. Као да су сви заборавили да ми об-

разујемо и васпитавамо њихову децу. Без наставника спремног за рад и изазове, у оваквом времену нема ни квалитетног образовања за будућност. Прави ефекти ове државне бахатости видеће се тек за двадесетак година. Крајње је време да се успавани интелектуалци тргну, да подигну глас, не би ли се ситуација у образовању променила. Направимо нови систем вредности, вратимо ауторитет и достојанство учитељу и вреднујмо праве дипломе стечене знањем.Тек тада можемо да се надамо да ће у овој земљи бити боље. Ову зиму смо некако прегурали. Ако овако наставимо, бојим се дугог леденог доба у систему образовања, а онда и у читавом друштву.

18 ИНТЕРВЈУ ФБГ Матија Бећковић, aкадемик

АКО НЕГДЕ ПРОТЕС АДВОКАТИ И СЕЉАЦ Темеље друштва смо изгубили кад смо оног једног прогласили и за Вођу и за Учитеља и за Судију и за Попа!

кадемик и песник Матија Бећковић у интервјуу за наш часопис подсећа да у Србији још има свесних и савесних појединаца који су спремни да се ћерају.

У само њему својственим лаконским и бескрајно духовитим одговорима, Бећковић успева да се дотакне напуштене традиције, политике, младости, али и зрнаца бунтовништва у нашем друштву. Разговарали смо док је протест просветара био у току, те се тад академик још надао да ће се из тога изродити нека решења, као и да ће нам у томе можда помоћи и Српска академија наука. (Међутим, епилог штрајка сви знате…) n Ваш стих „све има свој крај, сем ћерања...“ угнездио се вероватно у многе професорске

главе последњих месеци док траје њихова борба за достојанство. Јесу ли се други уморили, па се ћерају само адвокати, професори и земљорадници? - То је Вама САМО? n Зашто САНУ ћути или претихо говори о протесту професора који траје пет месеци? - Као што смо се и овог пута уверили – после пет месеци рађају се недоношчад. Да се роди здраво дете, још увек је потребно девет месеци… n Кад и како смо изгубили учитеља, судију и попа као три темеља друштва? - Кад смо оног прогласили

У Сенти сам се родио, у Ваљеву крстио. Зато сам у Колашину био млад, а у Београду румен…

Кустурици сам поклонио качкет да га ја носим n Пошто се зна да активно сарађујете

с Емиром Кустурицом, прича се да Вам је он поклонио качкет у коме се често појављујете. Шта је капа за горштака који се, као Куста, не боји мрака? Све је тачно, само обрнуто. Ја сам ту капу поклонио њему, под условом да је ја носим.

и за Вођу и за Учитеља и за Судију и за Попа! n На више места сте говорили да је српски језик једна од највећих светиња коју имамо. Да ли је за Вас српски језик Бог? - Бог није „једна од највећих светиња“. Језик је само једна од његових светих творевина. n Колико је важно да користимо ћирилицу? Може ли то за Србе бити прече од читања руских класика? - Руских класика има и на латиници, али наших крштеница и тапија нема. Како ћемо без ћирилице прочитати свој родослов и личну карту? n Су чим ћемо пред Милоша и Лазара, као и пред Његоша, с ким да се ћерамо кад су нам сви чанци празни? - Боље да они дођу овамо. Ми немамо куд тамо. n Данашњој омладини књижевност је све мање блиска, поезију готово да не читају. Како да им професори приближе вредне стихове, да их на време науче да их распознају и у њима уживају? - Можда читају кријући од оних који свакодневно тврде да је време песника прошло и да поезију више нико не чита.

СТУЈУ ПРОФЕСОРИ, АЦИ, ТО НИЈЕ МАЛО! n На трибинама по школама срећете младе људе. Шта им поручујете, чему их учите и мислите ли да има користи од Ваших порука њима? - Нудим сопствени пример описујући како ћу изгледати и шта ћу радити – кад будем млађи и још млађи. n Осим лектире, без којих прочитаних дела ниједан гимназијалац не треба да матурира? Који је Ваш омиљени писац? - Незнани песник. n Шта мислите о „новом” Универзитету „Џон Незбит“ у Београду? - Какав је то универзитет који је нов? n Реците нам, кратко, прве асоцијације на Сенту, Ваљево, Колашин и Београд. - У Сенти сам се родио, у Ваљеву крстио. Зато сам у Колашину био млад а у Београду румен…

Како ћемо без ћирилице прочитати свој родослов и личну карту?

Професорки књижевности прорекао „да ће га предавати” n У Ваљевској гимназији се

препричава анегдота да сте својој професорки српског језика Ћубани „припретили“: „Предаваћете Ви мене!“ и то се обистинило. Како је дошло до тога? Тад сам боље знао шта говорим.

n Ви сте остали, али најбољи међу нама непрестано одлазе „преко“. Уздижу неке туђе привреде, туђе академије наука и своју, а туђу, децу. Колико смо близу томе да нас тамо буде више него овде? - Добро је ако и тамо будемо знали где смо и ко смо. n Да ли је бар негде у данашњих Црногораца остао дух СРПСКЕ Спарте? - Већ сам рекао да би они Црногорци који кажу да нису Срби морали ићи на полиграф. n Зашто сте рекли да никада не бисте гостовали у „Утиску недеље“, који многи зову најбољом емисијом и жале што је укинута? - У том случају укинули би је и раније.

20 ИНТЕРВЈУ ФБГ Воја Брајовић, глумац

ВАЉЕВАЦ БИТИ ТО ЈЕ ПИТАЊЕ ОПРЕДЕЉЕЊА Професори, наставници и учитељи су очајни јер је њихова позиција у друштву маргинализована, бедна и никаква, и не могу да имају ни концентрације ни радости да некоме трасирају пут у будућност

поносом увек кажем да сам ја Ваљевац иако сам са 18 година отишао у Београд. Сви који су у том граду доживели пубертетске и гимназијске дане, немогуће је да се не осећају Ваљевцима. И Љуба Поповић, који 60 година живи у Паризу, себе сматра Ваљевцем. Ваљевац бити то је питање опредељења – започиње разговор за наш лист Воја Брајовић, један од наших највећих глумаца, али и чувенијих ђака Ваљевске гимназије.

Тренутно први човек Удружења драмских уметника Србије, присетио се свог детињства и момачких дана у Ваљеву, породице, професора, али се осврнуо и на просвету и данашње друштво.

Најелегантнији на Академији – Моја мама је била врло активна, класична феминисткиња, борила се за своју породицу док тата није изашао из затвора, а потом је била активна у креативном свету – доносили су јој Бурде" и каталоге и она " нам је све шила. Ја сам дошао на Академију обучен у оно што је она сашила, али сам може бити био најелегантнији – присећа се Брајовић додајући да му је од тексаса из Трста сашила кошуљу, па је тако међу првима у Београду имао тексас кошуљу. – Сматрала је да као студент морам лепо да се облачим. Нисам могао да јој објасним да треба имати сасвим контра имиџ.

Али Ви сте, у ствари, рођени Београђанин. – Моја мајка је Ваљевка, а тражећи свога брата у партизанима, упознала је једног партизана који је касније постао мој отац. После рата био је официр у Нишу, где је хапшен, па када је пуштен, заједно долазе у Београд, где сам се ја родио. Када је поново ухапшен,

Не може се од свакога тражити оно што професор, учитељ, мора да има примарно, а то је да живи да би радио свој посао, да је његов живот опредељен таквом жртвом

моја мајка се са двоје мале деце вратила у Ваљево. Шта памтите из тог најранијег периода који сте провели у граду на Колубари? – Мајка ме као клинца спремала да рецитујем, и то песме попут „Партизан на стражи“. Мислим да је то било њено оружје да се покаже да није народни непријатељ. Међутим, као дете сам био много болестан јер ми је пукла слезина када сам пао са дрвета. Оперисан сам неколико пута и мислили су да то не могу да преживим. Ваљда сам због тога некако постао интересантно дете. Дејан Мијач тумачи да је то

скретање пажње на мене побудило у мени жељу за показивањем. Рецитовање је било увод у глуму? – Позориште ме отровало управо гледајући позоришне представе у Ваљеву. У Дому културе гледао сам прве представе ЈДП-а, Атељеа 212, долазиле су и трупе из Француске. Тада сам у свом граду видео и оперске представе. Ваљево је, иначе, град чистог српског језика у којем се о томе води рачуна. Неговао се тај Вуков језик и најбоље се очувао, па није чудно што су чувени спикери Драга Јонаш и Мића Орловић из Ваљева. Вратите нас у своје гимназијски дане... – Имао сам привилегију да мој друг Мића Милатовић из иностранства донесе плоче Ролингстонса и других познатих бендова и да ја у трећем разреду те плоче пуштам на школском разгласу у гимназији. То је иначе било у згради гимназије у Тешњару, пре него што се преселила

у данашњу зграду. Моја генерација била је рок генерација, не мислим само на музику, већ и на начин живота – на хипи покрет, али и на сексуалну револуцију која је, пре свега, значила слободу. Такође, Ваљево је било град спорта и није постојао нико у гимназији ко се није бавио неким спортом. Боксери су били фантастични, рецимо Цимер, Мицоје Васић, браћа Грачанин, кошаркаши Ковачевићи, па Сантрач. Стално сам ишао са боксерима на мечеве, једном нас у Чачку разби један Кића од 16 година. А шта сте Ви тренирали? – Све! Морао си да знаш да играш и пингпонг, и рукомет,

Када су Словенцима рекли да морају да смање буџет за културу, они су рекли – не, то не може јер ми културом чувамо језик који је обележје нашег националног идентитета. Исто то морамо и ми

и кошарку... Још као клинац тренирао сам и гимнастику, и сад бих уз мало тренинга могао да направим премет назад. Које професоре посебно памтите? – Свог професора филозофије, психологије, социологије и музичког васпитања Мијановића, који дође и пита нас ко не може да дође, а не – ко хоће на неку оперску представу. Сећам се професорке Ножице која је била моја разредна и која је са мном правила прве представе. Затим професорке Наде Симић која је предавала књижевност и са којом смо, рецимо, данима расправљали о филму „Помрачење“

Антонионија. Тога данас нема у школама. Као гимназијалац ишли сте на корзо? – Корзо је у Ваљеву био од хотела „Централ“ до суда и библиотеке. Било је десне и леве стране, али и средине. Знало се где ко стоји, било је ту и нас из града, али и других који су прикривали своје порекло, што је много горе од снобова. Мој први сусрет са телевизијом био

Урбана култура кренула је из варошких средина – Историјски значај Ваљева и ваљевске нахије неправедно је маргинализован. Била је ту значајна група људи, међу којима су били и Ненадовићи, а мало је познато да су они имали контакт са Пушкином. Они су вукли Србију и Србе да одбране свој национални идентитет. Иначе мислим да је урбана култура код нас кренула из тих варошких средина, попут Врања, Зајечара, Шапца, Ваљева, Крушевца. Писменост јесте била у вилајету, али је жеља за напретком била у варошима – објашњава наш саговорник и истиче да он „није за деелитизацију у култури, али јесте за деметрополизацију“. – Нормално би било да се зна каква је култура некада била, рецимо, у Прокупљу, Крагујевцу, Крушевцу, да то треба чувати, а не да све буде концентрисано у Београду. За то је највише потребна инфраструктура која тамо не постоји.

је у ваљевској општини, гледали смо пренос концерта Луја Армстронга из Дома синдиката, па пренос Олимпијаде из Рима 1960. године. Тада сам гледао и Касијуса Клеја и до данас нисам престао да га волим. Сећам се да је чувени пољски боксер Пјачиковски долазио у Ваљево и боксовао са Шуковићем, и то је био ноћни меч на фудбалском терену „Металца”. У то време почиње и Ваша каријера. – Рано сам постао члан Аматерског друштва „Абрашевић“ и већ са 15, 16 година сам на БРАМС-у (Београдска ревија аматерских малих сцена) добијао награде као аматер. Због ангажмана у уметности изгубио сам радне навике и нисам био сјајан ђак, па сам схватио да се не могу бавити ничим другим сем уметношћу. Готово неспреман

Имао сам све кечеве из математике Када смо се окупили на прослави 100 година драмске секције у гимназији, професор Мијановић је први пут открио шта се десило на једној седници разредног већа. Пошто сам имао све кечеве из математике, професорка Мандић хтела је да ме обори, а колеге су покушавале да је наговоре да ми да прелазну оцену како бих матурирао. А ја сам био опуштен јер сам мислио да ћу одмах на факултет, какве год оцене биле. И она на разредном већу каже: „Он ниш не зна!“, а онда професор Мијановић пред пуном салом на већу каже: „То чиме ће се он бавити – то му и ниш неће бити потребно!“ И наговори је да ми да двојку пошто је обећао да ће ме он оборити. Наравно, то није испунио, али нико то није хтео годинама да прича. Зато мислим да је веома значајно у просвети да професори препознају будућност својих ученика. То је основни задатак просветних радника!

сам отишао на факултет и уписао се на Академију са 18 година, а већ са 19 био сам члан ЈДП-а.

играм у „Сократовој одбрани“ и то са великаном Љубом Тадићем. Имао сам 19 година, а Љуба 39.

Иако студенти пре треће године нису смели да глуме у позоришту? – Мој професор Бајчетић ми је ту прогледао кроз прсте јер ме професор Брана Ђорђевић, који је предавао дикцију, одабрао да

Један распуст у Ваљеву се ненадано продужио... – После треће године, у јулу је требало да играм Ромеа на Канли кули у Херцег Новом. Дођем пре тога у Ваљево, играм фудбал са друговима и тако изгубим дах

да сам морао у болницу. Тамо ми кажу да имам туберкулозу и да морам да лежим на грудном одељењу. То је био тренутак када сам зрело размислио о суициду. Где сад да се лечим, не долази у обзир, чека ме Ромео... Био је ту чувени др Костић, касније деда мојој деци пошто сам се оженио његовом ћерком, и он ми каже да не морам у болницу, али да код куће лежим до 29. новембра и да тек тада одем у Београд. Лежао сам код куће, друг ми давао инјекције, прочитао сам целог Достојевског и престао да пушим. Онда сам тог 29. новембра дошао у Београд, дипломирао у марту и већ у јуну играо „Бубу у уху“. Лекове сам пио скоро три године и за то време снимао чак и „Отписане“. Шта мислите, могу ли Прле и Тихи да буду хероји данашњим дигиталним клинцима?

Мислим да су људи који су се определили за блиски контакт треће врсте са децом која расту заиста привилеговани, јер моја је теза да су деца посебна бића која, нажалост, у пубертету постају људи – Наравно да могу, и треба да буду! Они су то били и остали јер су деца препознала у њима аутентичне јунаке који никако нису идеолошки одређени. Они

24 су градски момци који су били слободољубиви, па у том смислу највећи облик патриотизма треба да побуде и код те деце. Али, данас имамо и неке рехабилитације, па се бојим да се деца не збуне, треба јасно рећи шта је антифашистички покрет и борба за слободу, а тај покрет је био борба против највећег зла у свету. Кад погледате да је, рецимо, страдало двадесет милиона Руса и израчунате колико је то хиљада људи дневно, видећете шта је то. У серији „Бољи живот“ били сте професор, чувени Терминатор. – Био је то крајње афирмативан лик и тако сам се осећао док сам га играо. Чак сам и према сваком џемперу имао такав однос. У тој серији се јасно видело колико професор има утицаја на васпитање ученика и на формирање његове личности. И то Терминатор ипак није било у погрдном смислу. Професор је и тада био у лошој материјалној ситуацији, али је био веома посвећен послу. – Не може се од свакога тражити оно што професор, учитељ, мора да има примарно, а то је да живи да би радио свој посао, да је његов живот опредељен таквом жртвом. А не да ради па да од тога живи. Мислим да су људи који су се определили за блиски контакт треће врсте са децом која расту, поготово децом пред пубертетом, заиста привилеговани,

јер моја је теза да су деца посебна бића која, нажалост, у пубертету постају људи. Да ли је поред постојећег потребан и још неки пријемни како би се видело ко јесте за професора а ко није? – То је потребно за све, не само за професоре... за све могуће делатности. Испити захтевају савременији приступ социјалне психологије. А учитељи би мора-

ли да буду психолози. Требало би и да се препозна да ли тај човек има психички капацитет да се бави просветом и да ли ће за то имати нерава наредних 40 година. Рекли сте једном да је можда најтежа улога у животу бити добар родитељ, а шта кажете за доброг професора? – И професор и родитељ морају да брину о будућности деце. Родитељи су данас очајни јер не знају како да преживе и да деци пруже оно што им треба. А професори, наставници и учитељи су очајни јер је њихова позиција у друштву маргинализована, бедна и никаква, и не могу да имају ни концентрације ни радости да некоме трасирају пут у будућност. Мислим да нека ранија времена нису била боља, него срећнија. И у то време свако од тих професора се радовао успеху ученика као свом успеху. Мислим да је веома тешко данас бити професор. Ако су плате у просвети и култури најниже, шта нам то држава поручује? – У борби око власти држава

не схвата да су они само сервис народа и да чак и под притиском ММФ-а, када крешу средства у јавном сектору, не могу да крешу у здравству, просвети и култури. Јер су онда скресали будућност својој деци и унуцима. То је апсолутни бесмисао. Када су Словенцима рекли да морају да смање буџет за културу, они су рекли – не, то не може јер ми културом чувамо језик који је обележје нашег националног идентитета. Исто то и ми морамо. Пишете ћирилицом или

Учитељица ми је била већи узор од мајке – Моја учитељица звала се Милица Богуновић. Никада то не бих могао да заборавим. Била је нешто више од моје мајке, већи узор, и то исто ће вероватно свако дете да препозна код себе. Никада је не могу избацити из сећања: како је увек имала уредну фризуру и гардеробу, увек намирисана – сетно нам прича Воја.

25 Генијални Доситеј – Кад је просвета у питању, никада не треба заборавити да је Доситеј Обрадовић скинуо мантију, обукао свилене чарапе, ставио перику, дошао преко Саве са два џака – у једном кромпир, у другом књиге. Какав је то генијалан потез! Хтео је да покаже – нисте ви они који ће носити чакшире турске – објашњава Брајовић.

латиницом? – Велики сам борац за очување ћирилице, али пишем латиницом. Нажалост. Како то? – Моја генерација је, да би била ближа свету, писла латиницом. Иначе, лично мислим да су оба писма српска, али сам за очување ћирилице као наше вредности, драгоцености. Млади све више одлазе из наше земље, с ким ће Србија остати млада? – Томе се мора некако стати на пут, мора им се пружити шанса да схвате да је ово њихова земља. То није само одлив памети већ и они који не морају да завршавају факултете немају никакву шансу. Ми немамо у привреди ништа што може да заокупи велики број људи да се тиме бави. Како замишљате образовану и културну Србију? – Да се пре 25 година није десио распад наших живота, мислим да ми не бисте поставили то питање, већ би Србија била образована држава и један од покретача точкова Европе. Шта бисте рекли Богу када бисте га срели? – Рекао бих му: Слушај, ти си неодговоран јер се не мешаш у оно што си створио.

26 РЕПОРТАЖА ВАЉЕВСКА ГИМНАЗИЈА

НА СЦЕНИ СМО С Oвa школа показала је да је инклузија у пуном смислу могућа и кад није наређена „одозго“ – у хуманитарној представи учествују ђаци, професори, директор, али и дете коме је помоћ намењена

аљевска гимназија јединствена је по много чему. Не само што је једна од најстаријих и најугледнијих гимназија у Србији, која држи до традиције и културног образовања својих ђака, већ је овог пролећа показала да предњачи и у новотаријама.

Наиме, на великој сцени Центра за културу Ваљево, у среду 29. априла, премијерно је изведена представа „Судити Нушићу“ рађена по тексту из комада Бранислава Нушића, док режију и адаптацију потписују професори гимназије из града на Колубари. Међутим, први пут су се у овој представи, поред стандардне еки-

пе ученика из драмског студија, на сцени нашли и професори, али и директор школе! Представа је била хуманитарног карактера, а приход од купљених карата намењен за изградњу рампе за инвалидска колица у приземљу школе. Занимљиво је да је ученик другог разреда Коста Ђорђић, за кога је цела акција покренута, такође био део глумачке поставе.

Нушић који спаја На сцени се није играо само свевремени Нушић, већ су и неки од најупечатљивијих професора играли „сами себе“, што је изазвало салве смеха у препуној сали. Не сме се изоставити улога несвакидашњег професора

Расадник глумаца и редитеља Ваљевски крај у коме се најбоље и најчистије говори изнедрио је бројне глумце и редитеље: l Дејан Мијач l Воја Брајовић l Никола Вујовић l Јасмина Аврамовић l Небојша Миловановић l Милан Нешковић l Милица Јаневски l Тамара Јаковљевић l Маријана Петровић... Сви они су, наравно, били гимназијалци!

хемије Бранислава Јовановића, кога ђаци, можда и од милоште, зову Бане Квасац. Међутим, посебно дирљив тренутак, који вас задиви и наведе на размишљање о хуманости, био је када су ови млади људи помогли другару у колицима да се поклони заједно са свима, након чега је уследио вишеминутни аплауз. Непосредно пре представе, екипу нашег часописа дочекује читава свита професора, предвођена директором школе Војиславом Андрићем, званим Мађар. (O томе како су настали занимљиви надимци, који су специјалитет ваљевског краја, прочитајте у оквиру.) У сали

библиотеке госте из Београда (мада смо колегиница и ја бивше ученице ове гимназије и Ваљевке, те смо у исти мах биле и домаће) чекају и велики укоричени школски летописи, које већ скоро 30 година руком ствара професорка социологије Јованка Божић. Први реч узима, очекивано, директор. Говори нам о успесима школе, о бројним наградама,

СВИ ЈЕДНАКИ

драмским, рецитаторским, али и, њему као математичару дражим, природњачким секцијама. Посебно се осврће на свој ангажман

у представи од које нас дели једва сат времена: - Пристао сам да учествујем јер је повод одличан, а и Коста је

Културни садржаји, богата традиција, али и модерне наставне методе, чине ову гимназију једном од најугледнијих у Србији

дивно дете и добар ђак. С друге стране, то је врло необично искуство и мислим да ће и педагошки бити корисно, како за децу, тако и за професоре. Овај пут су ученици нама држали лекције о глуми и понашању на сцени јер, знате, тамо смо сви једнаки. А и професори који су ишли на пробе и вежбали текст убудуће ће имати више разумевања за

изостанке ђака због драмске или било које друге секције – објашњава нам „диша“ док у рукама нестрпљиво врти стетоскоп који ће му касније бити реквизит на сцени. Према његовим речима, скоро свако вече у гимназијској свечаној сали организују се концерти, предавања, трибине, књижевне вечери, којима присуствују и

Како Бане постане Квасац, а Воја Мађар

угогодишњи професор хемије у Ваљевској гимназији Бранислав Јовановић прича за ФБГ како је давних шездесетих добио надимак Квасац. У шали наглашава да то нема везе са његовим тренутним вишком килограма јер је у то доба био „као дете из Африке”.

- Био сам можда шести или седми разред основне школе и моја другарица, са спрата испод, славила је рођендан. Сви другари су ме чекали на журки,

али мене није било. Чак је и слављеница у једном тренутку дошла до нашег стана да ме тра-

Бранислав Јовановић Квасац

жи. Моја бака јој отвара врата и каже да ме је послала у продавницу по квасац јер треба да прави кифлице и да јој је чудно што сам се толико задржао. Иако нисам био свестан тога, изгледа да је прошла вечност док сам у радњама нашао квасац и вратио се кући. Сећам се да сам одмах отишао на рођендан, али тамо није било никог… Искључено светло и Јасминина торта стоји с упаљеним свећицама, а онда се у моменту пали светло и сви углас викну: „Квасац!“ – препричава Јовановић, уз опаску да су то

биле луде године и да дуго после тога није могао да се одбрани од шала на рачун „бабиног квасца”. Директор гимназије са најдужим стажом на том месту управо је доктор математичких наука и бивши савезни министар спорта Војислав Андрић. Према урбаној легенди, он је своје „друго име” зарадио у младости када је тренирао рукомет. Кажу да је био успешан рукометaш, али да га је због плаве косе и светле пути тренер прозвао „Мађар”. Тај надимак га прати, ево, већ пола века.

ТОПЛА ДОБРОДОШЛИЦА Вељко Ћировић, Данијела Голубовић, Јасмина Радић и Вера Ваш

ученици, а и „цело Ваљево“. Иако децу буквално терамо на разноразне културне догађаје, не треба заборавити да је ово, пре свега, образовна институција. Имамо, поред друштвеног и природног смера, и специјално математичко, филолошко, као и билингвално одељење. Радимо

120 ДИРЕКТОР ЧИТА ФОРУМ Војислав Андрић

г одина од првог школског годишњака – извештаја

г одина излази непрекидно Извештај

чак и са обдареном децом из основних школа... Много пажње посвећујемо и усавршавању колега: одлазе на летње и зимске радионице. Негујемо традицију и истовремено се модернизујемо јер желимо да будемо још бољи.

Старо и ново О школи нам, између осталих, говоре и професори Вера Ваш, Данијела Голубовић и Вељко Ћировић. Мало је познато, рецимо, да Ваљевска гимназија већ другу годину уписује и једно билингвално одељење друштвено-језичког смера са

И Никола Велимировић имао четворку из рачуна У првом извештају Ваљевске гимназије из школске 1894/95. године стоји записано да је ученик Никола Велимировић из села Лелића одличан са свим петицама и четворком из рачуна. То што је био „слабији” из математике неће му сметати да касније одбрани два доктората, из теологије на Универзитету у Берну (Швајцарска) и из филозофије на Оксфорду (Енглеска), али и да постане највећи српски теолошки

писац и мислилац, беседник и богослов. Свети Николај Српски сматра се највећим српским духовником после Светог Саве.

наставом на француском и немачком језику. Професорка француског језика Биљана Маринковић објаснила нам је да је програм исти као и на друштвеном смеру, али да се на три предмета 30 одсто наставе обавезно држи на немачком или француском језику. - Три године су се професори обучавали за ову врсту наставе, а све се ради уз помоћ амбасада ове две земље и њихових културних центара. Странци поклањају књиге, финансирају боравак у Француској и Немачкој. А прошлог септембра смо их угостили на сеоском имању у оближњој Шушеоци где смо организовали „француску и немачку недељу“ у

природи, уз програм и спортске активности, али и незаобилазни роштиљ.

Хуманост на првом месту У гимназији још од 2005. године постоји и Ђачки парламент, који окупља не само ученике који желе да се „баве политиком“ и побољшањем наставе, већ су најбројнији они који желе да помогну. Како каже председница Парламента Александра Миловановић, позоришна представа је само једна у низу хуманитарних акција. Друштвена ангажованост им се огледа у прикупљању помоћи за угрожене и болесне, и то не само гимназијалце већ за све којима је потребна (током поплава у Обреновцу и Крупњу, скупљали су помоћ од врата до врата).

Синдикат разочаран, а били смо спремни да истрајемо Јасмина Радић, професорка енглеског језика и чланица УСПРС, пренела нам је утиске колега који су желели да истрају у штрајку. Незадовољни постигнутим резултатима, чак је око 25 њених колега недавно напустило синдикат. – Наш синдикат је увек био авангардни и остале школе су се угледале на нас. Међутим, људи су сад разочарани и ја их разумем... Предлагали смо да се споразум потпише и да се часови врате на 45 минута јер би то свима одговарало, а да се настави с преговорима. Тако би се можда дошло до споразума који је прихватљивији за нас, а да се настави са једним видом протеста да једном недељно у свим градовима у одређено време изађемо испред школских управа. Али изгледа да то није пренето где треба – рекла је Радићева, уз опаску да је током штрајка било веома тешко балансирати између одговорности према колегама, градском синдикату, али и управи школе. – Посебно ми је жао што се овако окончало јер је на протесту 17. марта била одлична енергија са 10.000 људи и то није искоришћено! Шалили смо се кад смо примили смањену плату: ко има за мало, ко за велико пиво, а ко само за пену... Али смо били спремни да се боримо и даље – поручила нам је Радићева. Она је отворено саопштила да се током штрајка директор коректно понашао, али да је министар све директоре ставио између чекића и наковња.

31 Лична карта Ваљевске гимназије l Основана 1870. године у Ваљеву, као дворазредна Гимназијска реалка. l Школске 1874/75. године добија трећи, а 1875/76. и четврти разред. l Потпуна осморазредна гимназија постаје школске 1913/14. године. Јуна 1914. године обављен је први виши течајни испит у овој школи. l Током Првог светског рата Гимназија је радила само 1918. године, а у згради школе био је део чувене Ваљевске болнице, где су о рањеницима бринуле, између осталих, и Надежда Петровић и Флора Сандс. Интересантно је да је у то доба у свечаној сали била операциона сала.

Најзначајнији ученици* l Десанка Максимовић l Владика Николај Велимировић l Гордана Дода Бабић l Бранислав Петронијевић

Садашњи академици l Љуба Поповић l Матија Бећковић l Александар Лома l Миодраг Матељевић

*Портрети ових личности изложени су у холу школе, у оквиру Галерије знаменитих.

Да ли је током протеста требало да професори полију министра водом и зашто?

Који Вам је леп догађај из школе остао у сећању, као прва асоцијација?

Када бисте у гимназији одржали један час, шта бисте говорили ученицима?

Учите град научите жи ИГОР МАРОЈЕВИЋ писац

СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ редитељ

Било какав вид агресије и насиља над нечијом личношћу је неприхватљив. Скорашњи пример са срамним пребијањем помоћника министра просвете учи нас да се веома лако пређе пут од поливања водом до пребијања бејзбол палицама.

Смрт друга Тита. Затекла ме је у парку Земунске гимназије, паковали смо ствари у аутобус који је требало да нас поведе на дуго очекивану екскурзију у Македонију, на Охридско и Преспанско језеро. Нисмо баш били пресрећни због овог „тајминга”.

Предлажем да се на часовима грађанског образовања уведе гледање филмова погодних да отворе дискусију о људским правима, толеранцији, солидарности...

Пустио бих им неки филм и после бисмо га заједно анализирали. Већ годинама предлажем да се на часовима грађанског образовања уведе филмски програм састављен од релевантних остварења из историје филма, погодних да отворе дискусију о неким важним друштвеним темама, као што су: људска права, толеранција, солидарност, важност борбе појединца против корумпираног система итд.

Иако ми уважени министар није баш симпатичан због свега што није урадио, није требало да га полију водом. То једноставно није начин. Приде што нису умели то боље да ураде,

па су исполивали водом и људе око њега.

У сећању из школе остала ми је само платонска љубав са једном девојчицом. А онда и с другом.

У сећању из школе остала ми је само платонска љубав

ПОЗНАТИ33 ГОВОРЕ ЗА ФБГ

диво, ивот!

С гимназијалцима бих разговарао о томе како изван наставног програма има много узбудљивих и добрих прозних књига које без фолирања објашњавају живот. Говорио бих им о „Губитнику” Томаса Бернхарда и „Смрти на кредит” Луја Фердинанда Селина.

ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН психолог

Познато је да сам јавно подржао штрајк просветних радника јер сматрам да нису својом кривицом стављени у тако неравноправан положај – нису све стартне позиције исте да би се свима одузимало 10 одсто од плате. Мислим да су захтеви просветних радника заиста оправдани. Међутим, поливање водом министра није био баш добар начин за протест. И у другим земљама министре гађају јајима, парадајзом, ципелама.., али мислим да то не треба да раде просветни радници јер они су ауторитет и деци треба да буду узор. То је, дакле, била порука деци да ако им се нешто или неко не свиђа, могу да га полију водом. А деци, у ствари, треба да објаснимо да се насиљем ништа не постиже и зато ово није у складу са културом која се очекује од професора.

Професори могу својим коментарима да ученику огаде предмет, а исто тако могу и да му дају крила и самопоуздање

Не бих желео да испадне као да се хвалим, али посебно памтим један догађај са часа српског језика... Имали смо најпре професорку која нам је задавала да пишемо саставе на теме попут „Пролеће у мом крају“, а једног дана је стигао нови професор, песник Драгољуб С. Игњатовић, који је почео да нам говори о књижевности на потпуно нов начин и да нас испитује другачије и захтевније. И онда смо сви добијали јединице и двојке, понеко тројку. Током његових предавања код мене се десио један преокрет, схватио сам да треба читати озбиљно, помучи-

И у другим земљама министре гађају јајима, парадајзом, ципелама.., али мислим да то не треба да раде просветни радници

ти се око разумевања књижевних дела. Када смо обрађивали Бодлера и Рембоа, одговарао сам и дао неке своје закључке, а он ме пажљиво саслушао. Добио сам пет и још ми је рекао: „Ви имате своју главу.“ То је био огроман подстицај за мене у том тренутку. Јер, заиста, професори могу својим коментарима да ученику огаде предмет, а исто тако могу и да му дају крила и самопоуздање.

Имао сам прилику да држим предавање гимназијалцима и памтим то као веома лепо искуство. Говорио сам им о Јунгу и његовој теорији симбола, која може да послужи за разумевање неких данашњих феномена. Приметио сам да су ђаци веома заинтересовани за психологију, за свој психички живот и личност, па бих им, рецимо, говорио о идентитету, агресивности, али и о љубави.

ПОЗНАТИ ГОВО

Бојана Маљевић глумица и продуценткиња

Како бих могла да знам да ли је оправдано или не када не знам ни ко га је тачно полио а још мање зашто? Ја сам против сваког насиља, а на том снимку ми се учинило да је било више прскање водом, чак је и поливање можда прејака реч. Међутим, оно чега смо сви сведоци јесте поливање лажима и понижењем свих просветних радника у целој Србији. И то, као и многи други проблеми, траје већ дуго.

Један од мојих писмених задатака гласио је овако: „Поштовани професоре, нисам у стању да писмено одговорим на задату тему данашњег задатка из матерњег језика јер сам целу ноћ учила историју и слушала ’Азру’. Ово друго могу да докажем и стиховима које знам напамет (док други пишу, ја могу да рецитујем). Ви ми нећете замерити јер: ’Речи су исто што и гомиле људи, није нужно знати за све, одабери за себе само оне праве….’ Данас немам правих речи. Знам да знате да ћу то надокнадити.” Потом сам говорила још неколико стихова Џонија Штулића наглас, добила сам јединицу и петицу, истовремено. Професор је био строг али праведан.

3. НЕБОЈША КРСТИЋ маркетиншки стручњак

Ђацима бих говорила о досади. О лењости. Мислим да бих 30 минута говорила о досади и лењости, а последњих 15 минута бих волела њих да чујем шта имају да кажу. Такође о досади и лењости. Када би већ звонило, рекла бих да ћемо на следећем часу говорити о томе како је важно да раде оно што воле, односно да воле оно што раде.

Прва ми је асоцијација на то време победа мог разреда, IV6, на гимназијском првенству у кошарци, а друга то што сам проглашен за најбољег матуранта

Професори никада и ни по коју цену не смеју да прибегавају насиљу, а поливање водом министра то јесте, јер тиме дају лош пример својим ученицима. Наравно да је просветним радницима тешко, али није лако ни другима. Ја сам лекар и врло добро знам у како тешким условима и за колико мале плате раде лекари. Замислите да се деси нека велика несрећа, а лекари у болници кажу: „Ми сад не радимо, штрајкујемо.” Мени управо на то личи сваки септембар откако памтим и тај традиционални штрајк. Али, штрајк је једно, насиље нешто сасвим друго и сасвим неприхватљиво.

Ишао сам у Прву београдску гимназију. Прва ми је асоцијација на то време победа мог разреда, IV6, на гимназијском првенству у кошарци, а одмах потом и победа репрезентације гимназије на Општинском првенству средњих школа. Друга ми је то што сам проглашен за најбољег матуранта. Тиме се мој вишегодишњи штреберски труд показао корисним.

Предавао бих ученицима о томе како да своје време проведено у клупама најбоље искористе за живот који их касније очекује. Мада, нисам сигуран да и сам знам много о тој теми.

Сведоци смо поливања лажима и понижењем свих просветних радника у Србији

ВОРЕ ЗА ФБГ

Маја Волк драматург

Нажалост, не знам ништа о томе јер не пратим медије. Мој професор Ратко Ђуровић говорио је да је оптимизам – недостатак информација. Себи сам још пре 15 година укинула новине и телевизију, и избегавам свакодневно тровање негативним информацијама. Немам довољно информација да могу да проценим шта је ту било реакција, шта последица, шта узрок. Јасно је да је било неизражених осећања која су се прелила. Коначно, вода је безазлена, а терапија наизменичним туширањем топлом и хладном водом и те како је лековита за крвоток и циркулацију. Не треба све мерити једним аршином, ни гледати црно-бело. Поливање водом је увек био један од начина да се неко отрезни. И не мислим да нечија титула сама по себи обавезује на снисходљивост и послушност. Ја не знам какав је министар просвете као човек и да ли је нечим иритирао просветне раднике. Овде се просто десила једна природна хемијска реакција, експлозија затомљених и гушених осећања незадовољства.

Леп догађај...? Волела сам да имитирам своје професоре, то је увек изазивало лавине смеха код мојих школских другова, могли бисмо слободно да кажемо да је то била припрема за касније јавне наступе. Деца

Да ли је током протеста требало да професори полију министра водом и зашто?

Који Вам је леп догађај из школе у остао сећању, као прва асоцијација?

Када бисте у гимназији одржали један час, шта бисте говорили ученицима?

која су талентована, кративна, са интелигенцијом изнад просека, заправо су особе са посебним потребама и не уклапају се лако у средину. Морају да развију силне вештине како би их просек прихватио. Тако сам ја забављала своје школске другаре, певајући, свирајући, изигравајући кловна, причајући неуморно вицеве. Све само да ме заволе. Временом сам у томе била све боља и боља, нарочито у имитирању својих драгих и мање драгих професора. Једном ме је професорка енглеског задужила као најбољу ученицу да водим час док је она одсутна. Ништа страшније него кад вас обележе као штребера. Ја сам то наравно искористила као прилику да катедру преокренем у позорницу. Ходала сам са дневником под мишком горе-доле по учионици, имитирала професоре, и нисам ни приметила када се на вратима појавила забезекнута професорка енглеског. У тренутку сам се снашла (наш мозак најбоље ради кад је фрустриран), и даље у улози имитиране професорке српског, догегала сам се до ње са дневником у руци, и крештавим гласом мрзовољно прозборила: „Изволите, колегинице, предајем вам ову банду у руке.” Затим сам се мирно, достојанствено, вратила у своју клупу и села. Кад не можете из нечег непријатног да се извучете, најбоље је да се пробијете идући доследни себи до краја....

Говорила бих им о томе како да преживе школу, како да унапреде свој мозак одговарајућом исхраном, како да буду слободни и креативни а не добри и послушни, како да повећају своју емоционалну, духовну,

чулну, телесну, социјалну интелигенцију, а не само когнитивну. Причала бих им о томе како се учи, а не шта се учи, како да не замарају очи, о томе шта је дифузно а шта фокусирано размишљање, стимулисала бих им мозак радом на чулима, дала бих им разне игре да раде, не би само седели и слушали, него би РАДИЛИ, кретали се и јели воће, као у античкој Грчкој. Имали би право да ме одмах прекидају, а не да чекају крај предавања. Ја бих учила од њих, њиховог свежег погледа на свет, слушала бих њихова размишљања. Гледали бисмо се у очи, невербал-

Вода је безазлена, а терапија наизменичним туширањем топлом и хладном водом и те како је лековита за крвоток и циркулацију

но, свако са сваким, можда бисмо се и грлили. Не бих им поставила питања: „Шта желиш да будеш, шта желиш да студираш?” Питала бих их: „Ко си ти?” Показала бих им неке мале али ефикасне технике како да оснаже свој дух и тело, како да мотивишу мозак за усвајање знања, како да поврате радост, уживање и пријатност у оно што им је сада тешко и мучно. На крају бисмо посадили трешњу у дворишту да имају шта да једу. Можда бисмо и стајали испред оближње пекаре и протестовали. Можда бисмо отишли до дома за незбринуту децу и понудили се да будемо добровољни побратими и посестриме онима који то немају. Нема краја оном шта бисмо могли да урадимо када освојимо формулу креативности садржану у три речи: визија, акција, страст.

ПОЗНАТИ ГОВО

36 Биљана Крстић певачица

Људи из просвете имају изузетно важан друштвени посао и потпуно разумем њихово незадовољство, али поливање водом сигурно није начин да се реше проблеми.

Често сам за време одмора у средњој музичкој школи уз клавир са друштвом певала велике светске хитове. Правили смо неке интересантне хармонске склопове и такмичили се ко ће смислити нешто оригиналније и теже, а лепше за вишегласно певање. Једног дана дођосмо на идеју да обрадимо македонско коло које смо моји другари и ја слушали у извођењу разних

– без инструменталне пратње, на неутрални слог у мешовитом ритму. Да би доживљај био комплетан, морате послушати ову композицију јер ћете тек онда схватити о каквој је певачкоритмичкој вратоломији реч.

Говорила бих о култури, образовању, колективној неписмености и колективним опсесијама ријалити програмима, о културним садржајима у медијима и о правим вредностима које заборављамо. Свакако бих се задржала на музици. Причала бих о баштини, музичкој традицији, о народној песми која је уморена и данас личи на жртве Џека Трбосека захваљујући разним певачима. Често сам у контакту са младим људима и изузетно ми пријају разговори са њима. У радионици вокалне традиције коју држим на КНУ већ пуне три године, упознала сам дивне младе људе који су показали да су по много чему посебни, да имају веома занимљиве идеје, планове, да имају снаге и велико стрпљење. То су вансеријски талентовани млади певачи. Посебно ме радује што нису поклекли у ововременим данима лошег укуса и надирућег примитивизма, већ су се окренули неким лепим изазовима. Позвала бих младе људе да им узори буду паметни, образовани и талентовани људи, да слушају добру музику, читају добре књиге, гледају добре фимове, одлазе у позоришта и музеје; да буду храбри и истрајни, да мисле својом главом и изборе се за своје идеје, а пре свега да верују да могу променити свет и учинити га лепшим местом за живот.

Комплексно и веома захтевно Калајџијско коло, које сам са друштвом из разреда осмислила, било је увек најлепши део наших журки и екскурзија оркестара. Смишљали смо како да уместо инструмената отпевамо тему у неколико имитација. У почетку је било невешто, али смо вежбали на сваком одмору. Убрзо смо заразили читаву школу колом. Комплексно и веома захтевно Калајџијско коло, које сам са друштвом из разреда осмислила, било је увек најлепши део наших журки и екскурзија. Нисам могла да претпоставим да ће после више од двадесет година једна вокална игра у 11/8, на коју је примењена контрапунктска обрада, а коју су осмислили средњошколци, једног дана постати и атрактиван део концертног програма оркестра „Бистрик”. Занимљиво је и то да је први пут код нас, а вероватно и у свету, коло обрађено на јединствен начин

Да ли је током протеста требало да професори полију министра водом и зашто?

Који Вам је леп догађај из школе остао у сећању, као прва асоцијација?

Када бисте у гимназији одржали један час, шта бисте говорили ученицима?

ВОРЕ ЗА ФБГ

37 Оливера Ковачевић новинарка

То није цивилизовано понашање, нарочито за оне људе који уче и васпитавају младе наше земље. Није цивилизовано ни понашање министра просвете који се с ниподаштавањем и штеточински односи према струци о којој је задужен да брине и праведно регулише. Међутим, његов јавашлук не оправдава поступак неких од демонстраната.

Није цивилизовано ни понашање министра просвете који се с ниподаштавањем и штеточински односи према струци о којој је задужен да брине и праведно регулише

Када прође много година од школских или матурантских дана, из сећања вам избледе и лица и имена, како школских другова тако и оних који су вас учили. Међутим, увек запамтите оне који су вам или нанели неправду или били ваши ауторитети на које сте се наслањали. Професори који су вас бодрили, посвећивали вам пажњу и веровали у вас, остају вам у топлом сећању заувек. Њихова имена не заборављате. Сећам се, једном приликом наша професорица музичког се разболела уочи велике приредбе и замолила ме је да уместо ње диригујем нашим школским хором. Сви су били изненађени када сам стала испред хора и обавила тај посао као да је то најнормалнија ствар. У публици овације, а моји другови поносни, уз малу дозу шала. То, наравно, није био мој први сценски наступ, али је једна од прича о поверењу.

Моја тема би била колико познају друштво у којем живе. Које су темељне вредности тог друштва, шта је у њему изопачено. Колико познају начин на који се доносе одлуке о њиховој будућности. Шта би желели да мењају, које су њихове идеје, визије, жеље, снови. Зашто је важно да познају историју. Зашто је важно да читају. Које су књиге њихове генерације, коју музику слушају.

Из школских дана увек запамтите оне који су вам или нанели неправду или били ваши ауторитети на које сте се наслањали

Математички форум zadaci.wordpress.com „Математички форум“ је блог професора математике у Ваљевској гимназији Вељка Ћировића. Циљ овог блога јесте популаризација математике.

ОБРАЗО ГЕРИ Д

а ли сте чули да неки директор школе форсира и стимулише израду електронских наставних материјала за редовну наставу? Нисте!

Био-блог bioloskiblog.wordpress.com Био-блог је направљен с циљем да буде права помоћ и подршка наставницима биологије. Аутори су професори биологије из неколико основних школа у Србији.

Одмах да се разумемо: напори појединих наставника, с циљем да се ИКТ примењује у настави, вредни су сваке похвале. Али... ... образовање не може да се развија само на плећима појединаца, поготово када је у питању примена савремених технологија. Недостаје нам систем. Наше образовање толико мучи болест која се зове „хипосистемија“ да га никакви наставници јунаци не могу излечити својим појединачним ентузијазмом. Стога је данашња блогерска наставничка сцена подједнако неприметна и бескорисна као и класична учионица, у којој се не зна шта се догађа на часу. Зато и не чуди што се врло мали број наставника блогера бави редовним наставним лекцијама, које би могле да послуже у свакодневној настави. У овом броју, препоручујемо вам три герилска блога:

ОВНА ИЛА

Учитељица Мира Стевковић ОШ „Јосиф Маринк овић“, Нови Бечеј

mirastevkovic.wordpress.com

Поред обраде лепих тема намењених најмлађима, овај бло г окупља и друге наставнике из ове школе, као и многе друге настав не блогове.

лања к е с ” т ф о с о „Мајкр овић к в и Ж и н А ј нашо наставницу

ла је крософт“ изабра “ Ану Живковић ај „М ја ни па м Ко ар нишке ОШ „Чег енглеског језика вативнијих на свету! но жу Скајп за једну од наји у друштвену мре и лакше рн ла пу по је а Ан ле њени ђаци заво искористила да језике. Ученици су преко Скајпа савладају стране и са вршњацима из целог скал је на часовима ћа ли своје знање. Посебно им ба ж не ве ном подвод света и тако зговор са капета г био занимљив ра ијаном Кустоом, унуком чувено аб Ф је стоа. лаборатори аживача Жака Ку француског истр

40 МЕТОДИЧАР МЕТОДИЈЕ ИЗРАЧУНАО:

Професори су ОСАМ мање плаћени од беб Наставнике треба платити као бебиситере. И то само док су на часовима са децом јер то је оно што се рачуна

та заправо наставници раде и колико? Хајде да будемо искрени. Када срачунамо све распусте и празнике, раде свега девет месеци. И то што раде, назовимо то правим именом, заправо је чување деце. Бебиситинг, што би рекла браћа Енглези.

Зашто уопште мора да се обезбеди минимум процеса рада када наставници штрајкују? Па, сигурно не зато што ће деца остати ускраћена за нека знања (уосталом, шта би било да су болесна и да неколико дана морају да остану код куће – и даље могу све то да надокнаде и постигну сјајан успех), већ зато што, док су родитељи на послу, неко мора да пази на децу. Дакле, наставнике треба платити као бебиситере. И то само док су на часовима са децом јер то је оно што се рачуна. Нећемо ваљда још да их плаћамо и за припремање наставе и за ваннаставне активности кад то, ионако, никог и не занима, а и не види се

Док су родитељи на послу, неко мора да пази на децу

богзна каква корист од тога. Дакле, наставник са пуном нормом одржи 20 часова недељно. То је четири часа дневно пута 45 минута једнако је 180 минута или три сата. Баш како је уважени министар Вујовић и тврдио. Сат чувања детета је 251,08 динара, каже „Беби-сер-

вис“, и то само за чување (кућни послови нису укључени). Нека буде 250, неће нам наставници ваљда замерити динар! Дакле, три (пишљива) сата чувања пута 250 једнако је 750 динара дневно. Један месец, не рачунајући радне суботе, а некад због такмичења и недеље, има 22 радна дана. Добро, месеци са 31 даном имају 23, али нећемо сад да ситничаримо кад све досад нисмо. Дакле, 22 пута 750 (требаће нам дигитрон) једнако је 16.500. Месечно. Но, рекли смо да наставници раде (свега) девет месеци, па овај износ нећемо множити са 12, него са 9 како бисмо израчунали годишњи приход. Значи, 16.500 пута 9 (а не 12 како

би они волели) износи 148.500 динара за годину дана. По детету. Јер тако раде и беби-сервиси. Па добро, наставници чувају одељења. Колико може да буде деце по одељењу? Па, не може више од 25. Добро, можда неки и раде са више, али шта сад, живот није фер према свима. Уосталом, неки у одељењу имају и децу са

Вести

М пута ебиситера

Ујдурма око Предлога закона о уџбеницима Предлог закона о уџбеницима повучен је из скупштинске процедуре због опасности да неки његови чланови буду тумачени произвољно. Министар просвете Срђан Вербић рекао је да га нико није звао и тражио повлачење законског предлога, већ да је влада то урадила на његову иницијативу. Са друге стране, у Министарству кажу да су током израде овог предлога били суочени са притисцима, пре свега приватних издавача уџбеника. У Удружењу издавача, међутим, тврде да су од почетка рада на закону „безброј пута поновили аргументоване примедбе и предлоге” и да је то био њихов начин да утичу на побољшање закона.

Сваки економиста би рекао да је ово једна добра погодба. Другим речима – ућарили смо!

Директор – херој напуштених куца посебним потребама, па да ли их ико шта пита? Дакле, годишњу суму по детету, против које нико нема ништа против, напротив (беби-сервиси раде чак и за Нову годину, видели сте на претходном линку), која износи

148.500 само треба помножити са 25. И добијамо 3.712.500. Напокон израчунасмо. Пре годину дана просечна зарада наставника износила је 43.021 динар. Хајде овај пут да тај динар не опраштамо (није то било чији динар, то је народни динар). И цео овај износ множимо са 12 јер толико пута у години наставници (неоправдано) примају плату. Дакле, 43.021 пута 12 износи 516.252 динара… Ах, да, умало заборависмо. Од краја прошле године имају мање за (свега) 10 одсто, што је 464.627 динара… Чекајте мало! Па ова наша цифра (3.712.500) од ове њихове (464.627) готово

је осам пута већа! Они раде за осам пута мању зараду, и то само чувају децу на часовима (припреме, прегледања контролних, додатне, допунске, дежурства, такмичења, пројекте, организације којечега… све то нисмо рачунали). И док чувају децу, они их још и образују и васпитавају. Сваки економиста би рекао да је ово једна добра погодба. Другим речима: људи моји, ућарили смо! Осмех вам желим, па макар и од муке.  Стручњаци кажу да штити здравље. Дејан Бошковић професор биологије у Основној школи „Иво Андрић“ у Београду

Његово име је Александар Јовановић. Живи у селу Влакча у околини Крагујевца и осим титуле директора основне школе у селу Чумић он има и једну много већу титулу – Херој напуштених животиња! Наиме, како преноси Телеграф, овај феноменални директор већ годинама помаже оним псима које људи масовно избацују из аутомобила. Годишње бар 30 куца однесе кући, удомљава их, и налази им нови дом! Такође, много је и оних који избацују женке паса и мачака у поодмаклој трудноћи. Њих Јовановић удоми до порођаја, а кад стигне потомство, налази им дом.

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ УЧИТЕЉ

ПЕТ ПЛУС ЈЕДАН – „БЕСПЛАТНИМ“ УЏБЕ У „нашој“ формули за израчунавање сиромаштва једно „минус ипсилон“ је вишак. Због тог вишка – што мање деце имаш, веће су шансе за помоћ!

сад већ дугогодишњој збрци са бесплатним уџбеницима, кренула сам по комшилуку да интервјуишем народ о томе колико су платили деци књиге.

Није било једноставно јер ретко ко хоће да отвори кад чује да си просветни радник. Одмах мисле да сам дошла зато што немам шта да радим, па се боје да ћу им се увалити на дуже.

ПРИЧА ПРВА – КОМШИНИЦА РАНКА (Фина жена, учитељица, па ми је с њом било лако.) – Моји су синови кретали у школу деведесетих. Продали смо креветац и колица, бицикл на три точка, и купили им књиге за први разред. Ко велим, Ђепето је продао капут да Пинокију купи

Буквар, нисмо ни ми гори од њега. Прве петице у уџбеницима, прве линије, бројеви и слова... још увек су у кутији с успоменама. Наша деца су одрасла с тим да је сваки динар уложен у њихово образовање најнормалнија обавеза родитеља. Чак и ако се школа не заврши. Ни Пинокио није био бољи, а тата га је свакако волео.

ПРИЧА ДРУГА – ЈЕЛКА С ТРЕЋЕГ СПРАТА (Налетех на њу у ходнику; она увек има шта да каже.) – За сина сам платила уџбенике око 100 еврића. И пре тога сам плаћала, мајка сам. Ионако од оног скота од њихо-

вог оца нисам могла очекивати ништа! (А, шта рекосте, не смем да кажем „скот“? Па како да назовем лезилебовића који није ’тео да дâ динар за децу? Не морам да га поменем? Дообро онда...) Елем, сама сам одгајала децу јер скота не смем да поменем. У кога ћу улагати ако у децу нећу? Е, кад је ћерка кретала у први разред, чула сам да ће добити бесплатне уџбенике. Баш сам се обрадовала! Кад већ онај ког не помињем није учествовао у финансирању, помогли ми Ђилас и Обрадовић! Дали деци бесплатне уџбенике. Али, дали и комшијиној деци: њих двоје добили, а комшија могао да купи и нас и Ђиласа и Обрадовића заједно! Добро, Ђиласа баш и није... И тако, цело одељење првака добило те бесплатне. Да се не зна ко је сиротиња, дадоше свима. Додуше, сиротињу не познајеш по уџбеницима, него по патикама, али, нисам имала прилике да кажем то господи која су се поносила својим пројектом. Најтеже ми било што ми ћерка била дивна и добра, али четири године добијала уџбенике за џа-

бака, на реверс, те нема ниједну оцену у њима. А није научила да подвлачи док учи јер је морала нетакнуте да их врати. Није смела да заокружи на којој је страни домаћи, па је могла да ме превесла како хоће. Кад сам јој у петом купила књиге, није их ни отварала. Каже, навикла да чува. Научише нам децу да се књига не дира. Фини неки свет, ти који су осмислили пројекат. Али за све то боље питајте комшиницу Бранкицу, она сад има децу у млађим разредима, ја сам

ЉИЦЕ

– ПРИЧЕ О ЕНИЦИМА

од својих дигла руке! Нек иду код оца па нека он вади очи с њима.

ПРИЧА ТРЕЋА – БРАНКИЦА (Није била љубазна кад ми је отворила врата. Из стана се осетило да кува, али, увек кува... није ме то изненадило.) – Ви мене то зезате мало, а? А, нисте анкетар за кредит него за уџбенике? И, колико вас плаћају по анкети? Ништа? Луда жено, па ко данас ради за џабе? Из просвете сте? Е, онда сте ми јасни... Шта да Вам кажем, троје деце

имам, једног мужа, и сви смо, хвала Богу, живи и здрави. Муж и ја запослени, ћерка матуранткиња, а ова двојица, један ће у први, један у трећи... О бесплатним уџбеницима прво што мислим јесте да нису бесплатни! Не знате то? Чули сте да министар то тако зове? Пише у медијима? Па, и на тараби пише *****... Добро, ако не сме да уђе у интервју, онда Ви ставите звездице. Сад ћу да Вам појасним, само да запржим паприкаш. Овако... За ћерку смо плаћали

све књиге, од првог основне до краја средње. И матурску хаљину ћемо платити, и прославу, а ако треба, и факултет. Наша је, ко ће да је школује ако не ми? Кад је овај старији кренуо у школу, имао те бесплатне уџбенике, што смо после враћали. Наследио већ раскупусане, па так’е раскупусане и вратио. Е, ове године, каже учитељица морамо да попунимо Упитник. Уз Упитник прикупили документацију. Све смо дали: и колике су нам плате, и где и како живимо, а, рекох већ, здрави смо па нисмо

морали да дајемо дијагнозе и документа о разводу. Само ми није јасно како нисмо смели да упишемо да имамо и ћерку од 19 година! Рачунају се само деца до 14. И сад ми она, на коју највише пара дајем, неурачунљива! Не каже се „неурачунљива“? Небитно, свакако ми није на списку чланова породице. И сад, овај што ће у трећи, добио 50 одсто нечега. Откуд знам чега, морам да вадим слободан дан да идем код учитељице да изаберемо неке уџбенике за две ’иљаде динара. Комплет кошта осам ’иљада, а кад ми одбију дан што нећу бити на послу, ди си, ту си... Е, не знам за овог најмлађег, још нам нису саопштили. Али решила сам: купићу му цео комплет, нов, и нећу да мислим. Да ја чекам да ми неко каже да ли ми је дете 50 одсто сирото или

100 одсто сирото!? Радићу прековремено ако треба, наша деца, ми их правили, ми ћемо и да их школујемо, заболе ме за дописе Министарства! Ајд’ сад, журим, загореће ми ручак.

ПРИЧА ЧЕТВРТА – КОМШИЈА ШЕКИ (Како нисам понуђена паприкашом, сиђем код њега доле у кафанче. Велим, он среће силан свет, сигурно има нешто да ми каже...) – Не знам, сестро, моји порасли, запослили се, откуд знам колико су нас коштале књиге. Нећу ваљда да рачунам колико сам за децу дао? Па, ни за пиво не рачунам, а некад частим целу кафану. Него, оћеш ти нешто попити, немој да ми џабе седиш у кафани, имам ја посла, нисам ја ко ви, просветари, беспослен!?

ПРИЧА ПЕТА – УЧИТЕЉИЦА (Пошто нисам попила пиво, одем да купим хлеб и млеко, и испред продавнице сретнем колегиницу, знамо се из виђења. Мислила је да сам незапослена јер ме виђа на пијаци како продајем домаћа јаја. Није знала да ја то, по препоруци једног министра, имам додатни посао.) – Колегинице, немојте и Ви, молим Вас! Не стајте ми на муку! Лако је Вама, Ви нисте штрајковали па Вам плата није умањена, не морате да надокнађујете часове... Само о уџбеницима? Није то „само“, драга колегинице!

Годинама смо покушавали Министарству да објаснимо да „бесплатни“ уџбеници нису за нас бесплатни. Плаћају се из буџета за просвету, а само уносе забуну. Ем родитељи навикли да добију све, ем не знају колико кошта једна књига, ем сад ово... Па, ово, с тим табелама, упитницима, документацијом... Усред штрајка смо сами себи повећали обим посла, прикупљајући, бележећи, рачунајући... И замислите, нико се није бунио што нам је то ван четрдесеточасовне... На крају смо све морали да шифрујемо и тако шифровано шаљемо. Шифровала сам, шта ћу, него, сад не знам како да с родитељима израчунам који ће уџбеник да купе. И никако ми није јасно како то да самохрана мајка с једним дететом има више шансе за помоћ од самохране мајке с двоје деце. Но, не могу и тиме да се бавим, свега ми је преко главе! Припремам приредбу за крај године, водила ђаке на такмичење, пишем самоевалуацију, а чекају ме и књижице и... ма, видећете једном ако се запос-

лите у струци! Боље Ви идите на неко друго место, нема ’леба од просвете! Свако добро!

МОЈА ПРИЧА (Хтедох ја да интервјуишем себе, али, знам ја мене, лајала бих јако, па сам то свела на неколико редова, тек да се чује и мој глас.) Знала сам и да је све папазјанија, од првог дана, и да је терет свима у школи, и да наш новац иде родитељима у џеп уместо да се уложи у побољшање услова рада школе, и... све сам ја то знала, али... Кад сам видела да неки, за које знам да немају средстава за голи живот, немају право на уџбенике, послала сам табеле једном Салету. Сале је математичар који је одмах увидео грешку у формули којом су израчунаване могућности добијања помоћи за куповину уџбеника. „Формула“ коју је наше министарство дало коси се са формулом ОЕЦД-а на коју су се позвали. Код нас за израчунавање сиромаштва има једно „минус ипсилон“ које је

вишак. Е, тај „вишак“ доводи до тога да, што мање деце имаш, веће су шансе за помоћ! И шта ја сад да радим? Да пишем Министарству? Да им кажем да су погрешили? Можда и нису. Можда је то намерно, нико ионако неће приметити небулозе, сви већ мртви од којекавих послова пред крај године. А можда су неки родитељи сконтали, па дали по једно дете комшији да би добили помоћ бар за једно? Срећна што су моји завршили школу па не морам више да плаћам ни уџбенике, ни године на факултету, ни станове по белом свету… Не могу више да мислим о овом, одох на кафу са Салетом, хоћу да ми израчуна колико ми је времена потребно да испишем надокнаду часова и колико су ми „бесплатни“ уџбеници додали радних сати. Или да, ипак, одем код оног финог чике на пиво, можда ме и почасти? Тако ћу најлакше заборавити.

Ивана Бошњак Бошњак

Кад сам ћерки у петом купила књиге, није их ни отварала. Каже навикла да чува. Научише нам децу да се књига не дира. Фини неки свет

Сиднеј: Пример реформе школе

сиднејској школи Northern Beaches Christian School , Марк Лидел, наставник математике, предложио је технолошки модерну реформу школства:

сваки ђак има лаптоп; наставници шаљу активности и ресурсе онлајн што је студентима полазна тачка за њихове радове; студенти користе онлајн окружење за учење како би овладали истраживачким пројектима, достављали и

документовали радове, асајменте и свакодневне задатке, као и да би овладали начином комуникације; NBCS не користи звоно (пошто „нема звона у стварном животу”); наставници и ученици одлучују када је време за паузу или када је време за промену теме; у средњој школи ученици различитог узраста раде заједно у мешовитим групама у којима ради више наставника; наставници скоро да уопште

не држе предавања, већ осмишљавају активности за учење и помажу ученицима; NBCS је заменио мале учионице вишенаменским „просторима за учење” са прилагодљивим намештајем који подстиче сарадњу и промену;

Вести Бранко Коцкица о деци

Глумац Бранко Милићевић Коцкица примећује да су се деца променила, нарочито она из центра Београда: – Необузданија су од других, теже их је смирити него вршњаке са периферије. Оштро сам против претерано слободног васпитања деце. Децу треба мазити, али не и преразмазити!

Изјава године

наставници снимају своје сесије како би биле доступне онлајн; већина зидова у учионицама је промењена у беле табле за писање, што омогућава цртање и писање свуда, а не само на једном месту. Професор на Филозофском факултету у Београду Миодраг Зец: „Видите, сваки сељак за себе задржи најбоље теле, а она слабија продаје другима. А шта ми радимо? Ми десет најбољих ђака Математичке гимназије дајемо Енглезима, а за себе задржимо седам ријалити звезда. Ми губаво теле дамо себи, а Енглезима дамо добро.“ (Данас, 4. април)

СВЕТИ ЋИРИЛО

СЛАВА ФОРУМА БЕОГР Ф

орум београдских гимназија сваке године 24/11. маја обележава крсну славу Свети Ћирило и Методије. Тог датума прославља се и Дан словенске писмености.

Подсетимо, ширење писмености код Срба тесно је повезано са ширењем хришћанства, а за то су најзаслужнија ова два просветитеља из деветог века нове ере…

Филозоф и поглавар Ћирило (827–869) и Методије (825–885) родили су се у једној аристократској породици у Солуну (Грчка). Становници Солуна су у то време говорили грчки и један облик словенског језика. Након очеве смрти, Ћирило се преселио у престоницу Византијског царства Константинопољ. Тамо је студирао и због својих академских достигнућа добио надимак Филозоф. Методије је у међувремену дошао до звања архонта (поглавара) једне пограничне византијске области, где су живели многи Словени. Године 862, Растислав, кнез Моравске (подручје данашње источне Чешке, западне Словачке и западне Мађарске),

Словенски просветитељи непожељни за Европску унију Словачка народна банка требало је да следеће године изда новчиће од два евра са ликовима светих Ћирила и Методија. Међутим, ореоли на главама двојице светаца и крст, који се налазе у графичком предлогу новог новчића, уклоњени су због прописа ЕУ о верској неутралности.

у жељи да се одупре насртајима Германа, послао је византијском цару Михаилу III молбу да тамо пошаље учитеље Писма. Цар је решио да у Моравску пошаље Ћирила и Методија. Ми смо крштен народ, а још увек немамо учи-

теља. Не разумемо ни грчки ни латински... Не разумемо писана слова нити њихово значење; зато нам пошаљите учитеље који ће нас упознати с речима Писма и њиховим значењем (Растислав, кнез Моравске, 862. год.).

Рађање азбуке Ћирило се за ову мисију

припремао тако што је састављао писмо за Словене. Истовремено, покренуо је и један брзи програм превођења Библије. Једно предање каже да је рад започео превођењем

О И МЕТОДИЈЕ

РАДСКИХ ГИМНАЗИЈА

360

милиона људи у свету користи ћирилично писмо с грчког на словенски прве фразе Јеванђеља по Јовану: „У почетку беше Реч...“ Затим је наставио с превођењем четири јеванђеља, Павлових писама и Псалама. Према историјским изворима, у томе му је највероватније помагао брат Методије, који ће после његове смрти завршити превођење преосталог дела Библије. Тако, не само да је настављено дело Ћирила и Методија, него се оно и проширило. Словенски језик, коме су ова два брата дала један писани и трајнији облик, цветао је, развијао се и касније се разгранао. Данас породица словенских језика обухвата 13 језика и многе дијалекте, процењује се да четиристо тридесет пет милиона људи који говоре једним од језика из ове породице има неки превод Библије на свом матерњем језику.

Крштење Србије Тако су словенска писменост, а са њом и хришћанство, делом са севера, из Паноније, а делом са југа, из Охрида, стигли и у Србију. Многи Срби, а најпре владари и властела, поверовали су у Христа и примили хришћанску веру.

ГЛАВНИ ОДБОР ФБГ ГОВОРИ

Слава као непокорност духа Чланови Главног одбора ФБГ у недељу, 24. маја, скромно су обележили славу Свети Ћирило и Методије. Окупили смо се у Цркви Александра Невског, где је отац Вајо обавио богослужење и са нама преломио славски колач. Затим смо отишли у наше просторије у Првој београдској гимназији, где смо наставили обележавање славе

Растко Јевтовић, професор књижевности у Петој београдској гимназији

Зоран Буљугић, професор руског језика у Дванаестој београдској гимназији

Три главне благодети којима располажемо на овим просторима јесу природа, вера и језик. Веру и језик смо добили захваљујући свецима Ћирилу и Методију и зато не постоји доличнији празник за просветне раднике од овога. Велика је част бити професор гимназије у Београду. Задовољство ми је што сам с колегама који имају критичку мисао и гаје креативне идеје и наш разговор је био врло продуктиван. Надам се да ћемо утицати на владајући дух београдских гимназија да очувају нашу националну културу, као и универзалне вредности.

Словенски учитељи и апостоли Ћирило и Методије, из другог града по значају у доба хеленизма, донели су нам велику византијску цивилазацију и крстили нас. Зато смо изабрали да то буде слава нашег синдиката, и да нама који смо наследници њиховог културног прегалаштва ови свеци буду заштититељи и покровитељи. Живимо у времену, не само материјалне кризе већ и духовне. Изложени смо бројним искушењима, а српски национални идентитет је пољуљан. Угрожени су нам језик, ћирилично писмо, историја. Ћирило и Методије добијају нови значај у времену антисрпства и представљају неку политичку заставу коју носимо против непријатеља који желе да нас расловене.

Синиша Митрић, професор филозофије у Математичкој гимназији Велико су ми задовољство и духовна радост што с колегама обележавам Светог Ћирила и Методија, славу Форума београдских гимназија. Овај празник повезује све наше индивидуалне и струковне напоре и даје им двоструки смисао. Прво, синдикална борба је борба просветара, али се заснива на универзалним вредностима. Даље, пут ка универзалном увек је интиман, а најбољи изрази наше интиме јесу српски језик и аутентично писмо којим се служимо.

Саша Домазетовић, професор информатике у Првој београдској гимназији Пошто је Прва гимназија била домаћин, желим да кажем велико хвала Цркви Александра Невског и оцу Вају који нам је изашао у сусрет. Слажемо се да је ово био један леп и диван дан и желим нам да још дуго обележавамо славу као доказ непокорности духа, што је нама синдикалцима веома потребно у овом тренутку. Трудићемо се да превазиђемо велике изазове који нам предстоје, а у томе ће нам, како рекоше сви овде, помоћи наши просветни апостоли Ћирило и Методије.

КУЛТУРА

„Стенд даун” подиже публику на ноге

Вести Откази за 3.000 ненаставника? Доношењем Правилника о цени услуга у основним и средњим школама без посла ће остати око 3.000 запослених у школама као ненаставно особље. Потпредседник СОС-а Радомир Шојановић рекаоје да ће највећи удар, због нове формуле за израчунавање броја запослених, поднети “патуљасте” школе. Посебно оне које имају мање од 32 одељења, јер како је навео, неће имати право на запошљавање неких људи, као што је секретар школе са пуним радним ангажовањем.

ценски програм „Стенд даун” глумца Небојше Миловановића представља специфичан спој модерне српске лирике и „стенд-ап” комедије, коју употпуњује музика рок бенда „Ораси”. Овај програм, који публику никада не оставља „у дауну”, од фебруара се успешно изводи на малој сцени „Звездара театра”.

„Стенд даун” се састоји од песама Матије Бећковића, Бране

Петровића, Љубомира Симовића, Александра Секулића, Витомира Николића, „обогаћених” забавним монодрамским текстом. Глумац материјал тка, преплићући поезију с анегдотама из свог живота, али и са искуствима својих пријатеља или познаника. Нарочито успешно функционишу такозване „изневерице”, то јест ситуације које путем песама дају одговор на неко актуелно друштвено

питање или на изазов из данашњег живота. Миловановић, рецимо, одговор на искушења такозваног „Београда на води” проналази у песми Александра Секулића „Мајстори, мајстори”, а проблем политичких подела у нашем друштву решава у песми „Ово и оно” Матије Бећковића. Кулминација програма је извођење песме „Усправи се” Јеврема Брковића уз музичку подлогу „Ораха” и тада Миловановићев панкерски стил рецитовања бива, најчешће, награђен френетичним аплаузом. На сваком извођењу појављује се гост вечери, а досад су стихове казивали Војин Ћетковић, Небојша Циле Илић и Радивоје Раша Буквић. Свој јединствени концепт наш прослављени глумац и стални члан ансамбла Југословенског драмског позоришта осмислио је прошле године, а премијерно га извео 21. марта 2014. у „Миксер хаусу” на Светски дан поезије. Мр Растко Јевтовић, професор књижевности у Петој београдској гимназији

На Куби нема неписмених

Немају много папира и наставног материјала. Недостаје им и књига. Ипак, на Куби данас готово да нема неписмених људи – само је 0.2 одсто неписмено, и то су углавном старi. Истовремено, деца са осмехом и задовољством иду у школу, не беже са часова, нити праве проблеме. Образовање на Куби је обавезно до завршног разреда средње школе и бесплатно је на свим нивоима, укључујући и високо образовање.

САВРЕМЕ

СТВАРН

Савременој гимназији све је другачије. У њој је ученик у фокусу, а професор има на располагању слободу, ресурсе и најсавременију технологију како би наставу учинио што креативнијом и занимљивијом. Предавања нису бескрајни eкс катедра монолози професора, већ се заснивају на интеракцији и активном учешћу ученика. Професор је уједно ауторитет, ментор и пријатељ.

Савремена гимназија је због свог иновативног приступа школа 21. века и заједнички циљ свих у њој јесте образовање и васпитање генерација мотивисаних, амбициозних и успешних младих људи.

Учи се за успех, не за оцену У Савременој гимназији примењује се креативни приступ настави и учењу. Овакав начин рада заснива се на учењу које се састоји из шест нивоа: памћење, разумевање, примењивање, анализирање, вредновање и стварање. Прва два нивоа пружају нам основу, друга два нам омогућавају да истражујемо, а највиша два нивоа да осмишљавамо, дизајнирамо и стварамо. Професори у гимназији воде се принципом да је само истинско знање предуслов и основа за успех. – Желимо да процес преношења знања учинимо толико креативним и занимљивим да ученици долазе у школу зато што заиста желе да сазнају и открију више, а не зато што морају. Овде се са ученицима не ради само да би положили тест или добили добру оцену, већ да би разумели

материју о којој говоре, применили своје знање у решавању свакодневних проблема и задатака, да би били креативни и да би стварали – наводи Светлана Белић Малинић, директорка Савремене гимназије.

Менторски рад и препознавање талената Другачији приступ настави у Савременој гимназији подразумева и рад у малим групама од 15 до 20 ученика, као и менторску и индивидуалну наставу, која омогућава препознавање талената, квалитета и потреба сваког ученика.

Професори Савремене гимназије јесу педагози са вишегодишњим искуством и стручношћу, а посебно су обучени да открију и препознају таленте ученика, да их развијају и помогну им да их искористе на најбољи начин. Такође, сваки ученик има личног ментора – професора коме може да се обрати шта год да му је потребно.

Билингвална и интердисциплинарна настава Савремена гимназија ради по плану и програму Одељења за међународне испите Универзи-

тета у Кембриџу и њени ученици наставу могу пратити на српском, енглеском или на оба језика. Поред тога, Савремена гимназија се може похвалити и тиме да је једна од ретких „Кембриџ глобал перспектив“ школа у региону. Ову титулу завредила је тиме

ЕНА ГИМНАЗИЈА

НО ДРУГАЧИЈА

што ученици имају прилику да похађају јединствени, интердисциплинарни предмет Глобалне перспективе, али и због тога што је целокупан приступ раду у Савременој гимназији другачији, иновативан, интердисциплинаран и креативан.

То значи и да се план и програм непрестано усклађују са савременим токовима и захтевима у образовању. Професори већ на почетку рада у Савременој гимназији пролазе посебну обуку како би могли да предају према Кембриџ програму, али се и континуирано усавршавају кроз различите тренинге, радионице и семинаре, помоћу којих обогаћују своје приступе предавањима и чине их занимљивијим. Осим тога, имају и широку подршку у виду наставних планова, уџбеника и других публикација, материјала за припрему тестова и сл.

Технологија у служби креативности Како би развијали све напредне вештине код ученика, професорима је у Савременој гимназији на располагању најмодернија технологија. Сваки ученик и професор добијају на коришћење свој таблет уређај, а у школи раде на лаптоп рачунару. На интерактивним таблама и интерактивним екранима приказује се градиво и раде задаци, што представља још једну од бројних могућности за уношење иновација у наставу. У раду се користе интернет и Гугл апликације, а целокупно градиво налази се и у електронској форми,

на јединственој онлајн платформи за учење на даљину. Оцене ученика бележе се у електронски дневник, коме у сваком тренутку могу приступити и родитељи, и тако могу активно да прате рад и напредовање свог детета. Технологија није циљ сама по себи, већ је десна рука професорима и у служби је подстицања и неговања истраживачког духа, креативности, индивидуалности и радозналости код ученика. Циљ је да настава буде интерактивна, мултимедијална и динамична, како би ученици били гладни нових знања и са осмехом долазили у школу.