ForumBgGimnazija 10 by forum gimnazija

Форум београдских гимназија > Број 10 > Година 5 > Maj 2016. године

Душан Ковачевић:

Срби морају да се врате буквару Годину дана после штрајка

Где смо били – нигде, шта смо радили – ништа

Сви министри просвете

У српској просвети нема система

Дачо, царе, не дај паре! Познати говоре

Најлепше приче из школе

САДРЖАЈ 4

Дијалог ФОРУМЧЕ И НИКОЛА ТЕСЛА

Годину дана после штрајка ГДЕ СМО БИЛИ – НИГДЕ, ШТА СМО РАДИЛИ – НИШТА

Тапкање у месту У ПРОСВЕТИ НЕМА СИСТЕМА, САМО ИМПРОВИЗАЦИЈА

Друштво директора Србије ИНТЕРЕСИ ШКОЛА ИЛИ ПОЈЕДИНАЦА?

Сви министри просвете ДАЧО, ЦАРЕ, НЕ ДАЈ ПАРЕ!

Познати говоре за ФБГ НАЈЛЕПШЕ ПРИЧЕ ИЗ ШКОЛЕ

Интервју Душан Ковачевић СРБИ МОРАЈУ ДА СЕ ВРАТЕ БУКВАРУ

Дневник једне учитељице УКЛИЗАВАЊЕ

ФБГ говори ШКОЛА БУДУЋНОСТИ

Радош Љушић СРПСКИ ЗЛАТАРСКИ ОКСФОРД

Број 10 Godina 5 Мај 2016. Издавач: Форум београдских гимназија Цара Душана 61 11000 Београд, Србија Главни и одговорни уредник: Миодраг Сокић Уредништво: Наташа Анђелковић Natalija Giniћ Весна Живановић Ивана Бошњак Бошњак Лекторка: Споменка Трипковић Припрема за штампу: Ненад Мијаљевић Контакт: 069/1513-119 ��.��.��.�� forumbggimnazija@gmail.com Штампа: Службени гласник Штампани тираж: 2.000 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 373.5(497.11) ФОРУМ београдских гимназија

ISSN 2334-9158 COBISS.SR-ID 202240524

Гусле и рокeнpол Ево наших професора у дворишту својих школа, одрекли се радних права, срца су им пуна бола. Неће много да се труде и предано уче ђаке – доста им је веле свега, преселе им празне жваке. Нити пуше нити пију, једу само кифле слане, у вестима, кажу, чули да ће боље бити лане. Синдикате напустили јер гусларску неће буку – поезијом савременом просветари ћуте бруку. Срца су им равнодушна, замишљени у незнању: већи развој у држави, а примају плату мању? Нит говоре нити пишу, једу само хлеба, соли – да ли више има смисла да се ова струка воли? Дневнике су одложили, а учила о клин каче, издвајања за просвету дефиците нове даће. Узор више нису светли, све је пошло наопачке – ал’ како ће деци рећи да мишеви лове мачке? Нит се буне нити вичу, једу само ђеврек слан, и чекају у тишини да наставни прође дан.

Не пита те више нико у којој си платној групи – у једном смо плавом лонцу, скувани у истој супи. Кад укрупниш радну норму, ојачаш у коефицијенту – опет сличну кусаш чорбу, ослабе те у буџету. Нит ђускају нити плешу у овоме глувом колу, нит верују пријатељу, драгој или рокeнролу. Технолошки сви су вишак јер на људски погон раде, ако старе мустре оду – има ли за младе наде? Неће моћи да полете и размахну своја крила, а песник им неће рећи за слободу – да је била. Нит спавају, нит се буде, нит сневају снове слатке, у топлој се бари хладе као гуске, ћурке, патке. Мора ово мало душе, или можда искра ума, да пробуди све шмекере, авангарду из Форума. Да узмемо сви гитаре, бубњеве и микрофоне, па да чују они горе да просветна звона звоне. Да музика та одјекне у жилама, души, глави – да се чује песма школска о животу и љубави. НАРОДНИ ПЕСНИК

4 ДИЈАЛОГ: ФОРУМЧЕ И НИКОЛА ТЕСЛА

Резонанција са фреквенцијом и бакрачи Господине Тесла, јесте ли то Ви? Откуд Ви овде у ово глуво доба?

Како то откуд ја овде, па ја овде станујем. А откуд ти у ово глухо доба?

Г. Тесла, ово је музеј! Како станујете у музеју? Па Ви нисте живи већ 73 године! Врло оштроумно, млади господине! Нисам ни рекао да сам жив. Рекао сам да овдје станујем. То није исто. Пронашао сам начин преношења енергије кроз простор, улазећи у резонанцију са фреквенцијом неког другог свијета...

Како то мислите није исто? Извините што... Просто не могу да верујем... Као да сам срео духа! И духови морају негдје да станују. Али, ја имам ту привилегију да станујем овдје јер ја имам свој музеј и у њему своју округлу златну посуду гдје спавам. Него, да питам ја тебе шта тражиш ти овдје? Вријеме за посјете је до 18 сати.

Форумче. Зовите ме Форумче. Право да Вам кажем, сакрио сам се и остао после затварања. Све за науку! Пишем докторат на тему бежичног преноса енергије, па сам дошао овде да препишем понешто.

Господине Тесла, кад сам Вас већ срео, овааако Вас молим да ми помогнете да напишем докторски рад, имам само три дана, јооој! Бежични пријенос енергије? Ја видим боје на небу које други не виде. Једна муња може бити читава соната! То јесте моја омиљена тема, хмм... Колико имаш година, Форумче?

Четрдесет пет. Млад си ти, Форумче. Хоћеш да будеш доктор наука? Ти мора да си врло амбициозан. А како си замислио да препишеш од мене?

Има овде у Вашем музеју толико тога о Вашим радовима и експериментима. Понео сам мобилни, лаптоп, камеру, диктафон, бубице, лајтпен, 3Д наочаре, дигитални компас, висиномер... имам вајрлес, Вајбер, Скајп, онлајн сам на облаку... Знам све то, знам, Форумче, немој да ми држиш предавања. Уосталом, све сам то ја измислио. Читав 20. вијек сам ја измислио. Пронашао сам начин пријеноса енергије кроз простор користећи резонанцију и фреквенцију, на основи својега увјерења да простор стоји и да је прожет валовима. Наш мозак је само пријемник.

Него, да те питам: јеси ли ти пронашао шта сам све ја писао о бежичном пријеносу?

Чек-чек. Хтио си да кажеш да у овој јадној Србијици има на хиљаде доктора наука?

Јесам! Има на Гуглу! Али, ово је докторат, озбиљна ствар. Мора много озбиљније да се преписује, систематски и студиозно. Нема зезања!

Па даа! Ничу као печурке!

Да препишеш, мангупе један? Доста ми је Марконија и Едисона, само си ми још и ти фалио! Све ствари имају своју резонанцију и фреквенцију, а вријеме је бесконачно. А ти, Форумче, хоћеш све то за три дана?

Данас Вам, г. Тесла, то тако иде. Мора се, због посла. Хиљаде и хиљаде тако раде.

А гдје они то студирају? У моје вријеме није било толико факултета. Ја сам морао да шипчим на студије чак у Грац, па у Праг...

Па Ви не знате где живите..., уупс... где духујете, г. Тесла, да извинете на изразу! Па ово је Србија 21. века! Ви можда јесте измислили 20. век, али нисте 21. Факултета ко шаше! Ено, у Лучанима постоји Факултет за енглески језик и инклузију,

у Бадовинцима Факултет за компаративно право, у Негославцима Академија за уметнички маркетинг, а у Војки чак читав универзитет! То вам је сада прави бизнис. Како бизнис? Ваљда студенти самопријегорно уче и раде да би се посветили науци?

Јок! Сад ћу да Вам објасним, на свом примеру. Знате, ја сам у младости био ватерполиста. Затим сам се запослио као гробар, али тај посао ми се није баш свидео. Ево, на пример, сад ја са Вама, мртвацем, тј. духом... немојте се љутити, али није баш пријатно, та духовна резонанција и фреквенција. А и тешко је сваки дан лопатати. И онда ми ови моји у странци предложише да се кандидујем за председника општине. А не иде без школе, народ тражи... Занимљиво. Човјек је, уопштено, маса коју потискује сила. Живот јесте и увијек ће бити једнаџба чије је рјешење неухвативо, али она ипак садржи одређене познате чињенице. Шта је било даље, мили мој Форумче?

Факултет пословног права сам стукао у року. Ма, какви

у року, за годину дана! Додуше модеран приступ, све саме презентације. Болоња! Форумче, стани мало, хтио бих да те питам нешто. Зар ти није било довољно да будеш предсједник општине и са том твојом јеб..ом Болоњом? Шта ће теби докторат? Па ја немам ни факултет, а шта ми фали? Почасни сам члан...

пријенос енергије, иако о томе немаш појма?

Чика Ниџо, теза и није важна. Ко ће докторат да чита? Нико! Знате оно – l’art pour l’art?

Јесте, г. Тесла, било је довољно. Али, треба и живети од нечега. Купити стан, кућу... А за то мора да се ради. На неком приватном факултету, у неком пословодном одбору... А за све то треба оно: „др“. Данас сам председник општине, а сутра, даће Бог, можда и председник државе! И тако, једнога дана, у странци, ћаскам ја са својим страначким колегом, иначе деканом из Тутина. Реч по реч и он ми каже дођи, завршићемо то, само да смислимо неку тему...

Форумче, Форумче... Ја сам ипак дух старог кова. Можда дјелује анахроно, али чак и кристали су жива бића у почецима стварања. Прво искра, а онда експлозија ватре! Наше врлине и наши промашаји су неодвојиви, као сила и материја. Мислим, за тебе је интересантније.. чек’ мало... што не изабра, на примјер: „Погребни инжењеринг и комутатори“, или: „Ватерполо у вакууму“, или још понајбоље: „Примена нано-технологија у имплементацији градске канализације“? То су још увијек неистражене научне дисциплине. На том огромном простору научник може да ради годинама, деценијама, да досегне висине... Али, мора савладати удаљеност и ударне валове од 100 милисекунди, који пролазе кроз све...

Чини ми се да сам одувијек био испред свог времена... Али ниједан човјек, па чак ни ја, не може да види сувише далеко у будућност. Зато ми није јасно, Форумче, гробару један, зашто си се одлучио баш за бежични

Чика Ниџо, па где Ви живите, пардон, духујете? Какви валови, какве резонанције и фреквенције, какви бакрачи? Не иде то тако. Три дана! Разумете ли, чика Ниџо, три дана! У четвртак већ браним

докторат, чека ме комисија, све договорено, и свечани ручак у „Франшу“. А увече идем у ТВ емисију „Иди ми – дођи ми“. Најгледанија! Поносићете се мноме! Када бисте Ви били доктор наука и ја бих се поносио Вама. Је л’ треба нека кинта, само кажите? Хвала Форумче, преваранту један. Новац би ми само сметао. Ја не водим бригу хоће ли се мој патент продати, већ хоће ли науци користити... Ја радим на научној теорији којом крчим пут кроз непознате свјетове. Једног дана, цијела Земљина кугла претворити ће се у један мозак. Чути ћемо и видјети ћемо један другога као да смо лице у лице иако ће нас раздвајати на тисуће миља. Велики је човјек онај који својим умним даровима и способностима наткрије остале људе, који, као што пчела прикупља мед, прикупља знање и открива нове истине. Улазећи у резонанцију са фреквенцијом неког другог свијета, ми као да отварамо прозор у тај паралелни свијет. Тако се може путовати широм свемира. Него, шта ти значе они бакрачи?

Вести Нови министар просвете?

ГОДИНУ ДАНА ПО

Где смо били – нигде Ако су синдикати државу лане полили водом, она им је то запамтила и вратила, уз дебелу камату Пише: Миодраг Сокић

По свему судећи, образовање ће добити новог министра просвете. Као кандидат за наследника Срђана Вербића увелико се помиње Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета, који је изјавио да није водио „никакве преговоре, али да изузетно уважава Вучићеву велику енергију и жељу да покрене Србију да јој буде боље“. Осим њега, спекулише се и са именом Срђана Огњановића, директора Математичке гимназије.

Патријарх Иринеј и Вербић „заратили“ око веронауке

Патријарх Иринеј недавно је предложио да веронаука, уместо изборног, постане обавезни предмет у основним и средњим школама. Овај предлог поглавара СПЦ није наишао на одобравање министра просвете Срђана Вербића. И не само то, Вербић тражи да се након 12 година изучавања предмети веронаука и грађанско васпитање потпуно избаце из средње школе, а у основној, уместо садашњих осам, да се изучавају четири године. На то је одмах реаговала СПЦ, оптужујући министра да је недостојан функције.

д велике наде до апатије, досад незабележене. То је најкраћи могући извештај о стању просвете у овом моменту. Све нам се догодило. Велики ентузијазам, 70.000 запослених и 1200 највећих школа у штрајку. Донекле успостављено јединство четири највећа синдиката. Штрајкачки захтеви који су, као ретко када досад, импоновали својом садржајношћу и целовитошћу. Медијски пробој кроз џунглу купљених и продатих медија. Велики митинг. Подршка јавности.

Државни непријатељи Нажалост, највећи успех штрајка јесте у томе што су власти у професорима препознале државног неброј један, према коме треба, поред класичних мера репресије, применити и софистициране методе. Није ни чудо што је синдикате два пута примио и премијер, мајстор маркетинга. Јасно је да нас није примио због масних колача, већ да би нам продао маглу, промовисао себе и тиме умањио ударну песницу штрајка. И поред импозантног притиска, два (од четири) синдиката су истрајала у штрајку пуних пет месеци, све док се чланство у школама није уморило од репресије и смањења плата. Није баш за утеху, али штрајк је завршен часно и достојанствено. Последица окончања штрајка јесте Споразум који су синдикати потписали са Владом Србије. Иако су синдикати указивали на неодређеност и

неизводљивост ставки Споразума, нису имали куд и ипак су га потписали.

Врх дна Од свих обавеза које је преузела потписивањем Споразума, Влада Србије, како су синдикати и најављивали и очекивали, није испунила ниједну. Једино се за Посебан колективни уговор не може рећи да није испуњен, али он је био обавеза Владе и пре штрајка. По природи ствари, због ПКУ није требало штрајковати. Иронија је у томе да данас не бисмо имали ни ПКУ да није било штрајка. Друге две обавезе: побољшање материјалног положаја и измене Закона о образовању, не само да Влада није испунила већ се у протеклом периоду добрано потрудила да додатно изманипулише и понизи учитеље, професоре и остало школско особље. Опет под будним оком премијера, а у лику и делу министарке за државну управу и локалну самоуправу, Влада је понудила закон чији би циљ

требало да буде уређење плата у државном сектору. Последице донетог закона биће управо супротне – легализација дубоких неправди које владају у јавном сектору. Тако, у јавним предузећима, која представљају краве музаре за политичку страначку елиту и чији радници имају ту врсту моћи да паралишу целокупну привреду и заљуљају државу уколико им неко стане на жуљ, плате ће и даље бити енормно или бар прилично високе. У осталом делу јавног сектора (здравство, полиција, војска, култура, образовање...) остаће све по старом, с тим што ће на папиру (у неким табелама) плате бити уравнотежене и боље распоређене, али, забога, због недостатка средстава реализација свих тих корекција биће одложена на дужи рок. Штрајк је завршен – з.....мо просветне раднике! Када је у питању Закон о образовању (Закон о основама система образовања и васпитања), Министарство ПНТР имало је директиву да, док траје штрајк, максимално

У јавним предузећима, која представљају краве музаре за политичку страначку елиту и чији радници имају ту врсту моћи да паралишу целокупну привреду и заљуљају државу уколико им неко стане на жуљ, плате ће и даље бити енормно или бар прилично високе

ОСЛЕ ШТРАЈКА

е, шта смо радили – ништа укључује синдикате у припремање његових измена. Измене су договорене у време штрајка, на састанцима посебне комбиноване комисије. Затим су следиле јавне расправе у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу. Стотине људи су коментарисали предлоге за измене овог закона. Захваљујући учешћу синдиката у раду комисије, предложене измене закона обећавале су много бољу позицију запослених, одговарајући третман технолошких вишкова, смањена овлашћења директора школа приликом избора кандидата по конкурсу (спречавање корупције) и већи утицај наставног особља у процесу избора директора. Било је договорено да измене закона буду донете до септембра 2015. Шта мислите: да ли је рок испоштован? И шта се догодило после окончања штрајка и завршене јавне расправе? Мислите ли да се комисија икада више састала како би размотрила исходе јавне расправе? Да ли је синдикатима икад упућена коначна верзија? Знате ли где се тренутно налази нацрт измена закона? Налази се у фиоци. У фиоци помоћнице министра Снежане Марковић, која не само да није завршила рад комисије већ чека погодан тренутак да поменуте измене „протури“ на Владу, са садржајем који није истоветан са договореном верзијом. Већ су једном покушали, министар Вербић и она, али је Влада тог дана имала нека друга посла.

Превара Превара се састоји у избацивању једне измене која предвиђа промену броја чланова Школског одбора, по којој би убудуће било седам чланова, и то три из редова колектива а по два из редова локалне самоуправе и представника родитеља, што би

повећало утицај колектива на избор директора. Тако то ради наше Министарство просвете. Ваљда рачуна да се синдикати неће досетити. И у праву су. До данас, нема реакције од стране синдиката. И ми смо посустали. Ускоро ће измене закона „проћи“ на Влади, па онда у Скупштини и... Тако то раде функционери у Министарству. Поштено, нема шта!

Рационализација Ситуација са расподелом технолошких вишкова отприлике је иста као некада са Косовом. Још се сећамо оне досетке Бране Црнчевића: „Исељавање је углавном заустављено, али га треба још више заустављати.“ Е, тако вам је и са расподелом вишкова. Доста је учињено, али треба још више учинити! У Школској управи Београд – јад и очај! Организована дивер-

Знате ли где се тренутно налази нацрт измена закона о образовању? Налази се у фиоци. У фиоци помоћнице министра Снежане Марковић

зија. Директори у Београду масовно нису хтели да подрже рационализацију. Нити да пријављују слободна радна места. Јесен нам је била баш јадна и тужна. Морали смо поименце да тужакамо поједине директоре, да тражимо њихове смене, да паничимо у Министарству. Бог зна како су нам обећали помоћ и – на томе је и остало. Многи директори (чак њих 156 од 270 у Београду) нису хтели да пошаљу податке о броју својих мандата и о свом радном месту, тј. да ли су га попунили другим радником или га „чувају“ за себе. Када су синдикати реаговали, Друштво директора школа Србије (удружење које се бори за остваривање стручних, професионалних и материјалних интереса својих 100 чланова – директора школа) чак је јавно иступило и затражило заштиту од министра просвете. Министар их је примио и пружио им заштиту, осудивши синдикате. Аферим, ефендијо! Овим је отворен и један нови фронт – фронт директора школа против синдиката и њихових челника. Против синдикалаца је започело организовано „паковање“ анонимних пријава и афера, чак и у новинама и на суду. Међу првима, то су на својој кожи осетили

водећи београдски синдикалци: Милорад Антић, Миодраг Сокић, Ружица Тодић Брдарић и Јасна Јанковић.

Убијена просвета Ако су синдикати државу лане полили водом, она им је то добро запамтила и сада враћа, уз дебелу камату. Нико више не помиње издвајање за образовање (најниже у Европи). Нико више не помиње напредовање у служби. На семинаре се иде у стаду. Вера у синдикат више не пије воду. Вера у правду више не постоји. По школама шета гомила запослених „на одређено“ који ни са ким не разговарају, али на Фејсбуку отворено оптужују своје старије колеге да су нерадници и неморални јер „неће да препусте своје радно место“. Шта је просветним радницима једино преостало? Да чекају испред ТВ-а да се појави премијер и понуди неки проценат за образовање... како му се већ уснило те ноћи. Да се надају да ће им подићи плату за 2, 3, или чак 10 одсто (као што је недавно „одвалио“). Или да се надају да су управо на лутрији извукли једнократну помоћ у износу од две-три хиљаде динара. Поломише нам кичму. Мртво море. Жабокречина. Мук.

СТОЈИ ЛИ НАМ ОБРАЗОВАЊЕ У МЕСТУ ИЛИ ЧАК „ИДЕ УНА

У просвети нема сист већ само импровизац

Стручњаци оцењују да у српском школству влада хаос, чак и приликом увођења реформи Пишу: Весна Живановић и Наталија Гинић

ако су памет и образовање најбољи извозни производи Србије, систем у којем настају нико не сматра добрим. Стањем у просвети у нашој земљи није задовољан нико од његових актера, од професора, синдиката, стручних тела, до самих ђака и родитеља. Без дугорочног плана и стратегије за образовање, за деценију и по измењаше се министри, уведе се „Болоња“, али толико тога остаде да чека боље дане или људе. Уочи новог мандата министра просвете у влади коју ћемо добити пре половине лета, питамо се где смо стигли, а где нисмо, и шта нови или можда актуелни министар треба да започне већ првог јутра у свом кабинету.

Некакав план за промену Професор Електротехничког факултета у Београду Срђан Станковић, који је дуго био на челу Националног савета за високо образовање а сада је у врху Комитета за образовне политике и праксе Савета Европе, истиче за часопис

Неопходан је план и стратегија образовања за неколико година или деценија унапред

Већ 20 година траје процес уништавања образовања јер ниједна влада није се озбиљно бавила просветом Весна Брајер ФБГ да у образовном систему Србије већ дуго влада хаос јер нема визије шта нам треба. – Неопходно је увести систем у образовање, а не да нам све буде импровизација. То треба да буде приоритет за следећег министра. Када је реч о високом образовању, рецимо, уопште се не зна шта држава жели од њега. Усвојили смо „Болоњу“, што сам потпуно подржавао јер не можемо бити ван токова, урадили смо то са великим ентузијазмом, али без размишљања шта заправо хоћемо. Прихватили смо форме, али их нисмо повезали са суштином и потребама наше државе, па се наша „Болоња“ свела на пребројавање поена – објашњава Станковић, додајући да је време да имамо „бар некакав план о томе где ће нам ићи школство“. Станковић посебно подвлачи то што се држава недовољно бави везом науке и образовања, због чега процентуално

Шуваков: Веронаука нам је највећа грешка Милован Шуваков, помоћник министра просвете за развој и високо образовање, сматра да су од 2000. године до данас у просвети начињена три значајна пропуста. – Најпре, то је увођење веронауке у наставу, што видим као највећу грешку. Такође, недостатак информационог система у просвети је велики проблем. До овог сазива Владе уопште није постојао, сада је делимично заживео, али и даље није потпун. И, на крају, оно што чекамо четврт века – реформа гимназија, нажалост, још није ни започета – наводи Шуваков, оцењујући то и као задатке за нови мандат министра просвете. Он верује да ће на тој позицији и даље бити актуелни министар Срђан Вербић. – Министар просвете треба да буде нестраначка личност која има довољно стручног искуства и која пажљиво доноси одлуке на основу добре процене и емпиријских података. Све те карактеристике има господин Вербић – закључује Шуваков.

имамо више студената на докторским студијама него што је то случај у земљама Западне Европе. – То уопше није нешто добро, већ одраз неорганизованости државе. У САД су те студије круна образовања, ствар пре-

Студенти и ученици требало би да стажирају по институцијама и предузећима да би научили да раде Ирена Брајевић

стижа, а код нас се студенти уписују на докторске студије јер не знају шта ће са собом после основних студија. С друге стране, већ дужи низ година образовање је последња рупа на свирали за све владе и странке – каже професор. На челу просвете, према његовом мишљењу, морао би да буде неко ко има ауторитет, искуство и вољу да се бори са проблемима, али и ко може да има екипу која ће га успешно пратити. – То мора бити неко ко је

Вести

АЗАД“

тема, ције

Наставнике не подржава ни власт, ни друштво Професорка ЕТФ у пензији Србијанка Турајлић недавно је оценила да живимо у земљи којој уопште није стало до образовања.

дубоко у области науке, образовања. А сама позиција министра просвете морала би да има јаче место у хијерархији министара – прецизира Станковић.

Празна обећања и лажне наде И Весна Брајер, професорка филозофије и грађанског васпитања у Трговачкој школи у Београду, очекује да у министарској фотељи види „образованог човека који ће имати неку идеју“. – Нажалост, у нашој држави све зависи од политике. Уништава се образовање јер је увек било лакше манипулисати необразованим масама. Не размишљам о томе ко ће бити на тој позицији јер верујем да ће Срђан Вербић остати министар – напомиње она за наш лист. Брајерова истиче да је, са становишта средњошколског образовања, стање у просвети катастрофално. – Не постоји ништа што је побољшано. Штрајк није уродио плодом, а добили смо само празна обећања и лажне наде. Руководећи кадрови су све гори, на делу је рођачко и корупцијско запошљавање, насиље у школама је ескалирало, није урађена реформа

Слободан Арсенијевић

бивши ректор Универзитета у Крагујевцу

Сви су ми се смучили. Високо образовање из године у годину све више назадује. Пропадају не само приватни, већ и државни универзитети.

Прихватили смо форме, али их нисмо повезали са суштином и потребама наше државе, па се наша „Болоња“ свела на пребројавање поена Срђан Станковић образовања. Већ 20 година траје процес уништавања. Ниједна влада није се озбиљно бавила просветом – наглашава Брајерова.

Превише теорије, премало праксе Ирена Брајевић, професорка физике и директорка Осме београдске гимназије, сматра да је веома важно да се ученицима и студентима омогући већа активност, како на редовној настави, тако и кроз професионалну праксу. – Без обзира на прокламоване реформе, тапкамо у месту. Шта учинити? Пре свега, опремити школе наставним средствима и реформисати планове и програме како би били прилагођенији потребама ученика. Даље, врло је важно да се у основним и средњим школама повећа број часова вежби на рачун теорије, посебно у предметима физика, биологија, хемија и информатика – оцењује Брајевићева за лист ФБГ. Коментаришући проблем лажних диплома, она подвлачи да онај ко нема потребно знање,

не би смео да добије радно место. – Треба да се ослободимо запослених који немају потребна знања за посао. То значи да треба мењати Закон о раду. Зашто ја не могу да нађем административног радника на Бироу? Зато што не зна да куца! То је смешно! Он има уредну диплому, али нема елементарне компетенције – наводи наша саговорница, уз опаску да би ђаци или студенти по завршетку студија требало да стажирају по институцијама да би научили да раде: Рецимо, све студенте правних факултета треба послати по судовима и адвокатским канцеларијама да уче посао. Према њеним речима, реформа основног образовања није дала резултате. - Основци данас долазе у средњу школу са много нижим степеном знања него што је то било пре десет година. Неки не знају ни таблицу множења! То значи да треба реформисати градиво, повећати активност ученика и увести боље инструменте за мерење знања – закључује Брајевићева.

- Власт се у супротном не би овако понашала, али је и наше друштво потпуно спремно да гледа како се професија наставника уништава и омаловажава. Током штрајка нико их ни са стране није подржао. Морамо од наставника направити личност од које најдиректније зависи будућност у овој земљи – рекла је Турајлићева за „Блиц” признајући и да је много очекивала од министра Вербића: - Имам утисак да он и даље зна шта би у образовању требало да се уради, али он или нема подршку Владе или није у стању да се за ту подршку избори. Није ми јасно шта ради на том месту – закључила је професорка.

Чолићева: Промене нужне Некадашња министарка просвете Љиљана Чолић, највише упамћена по афери Дарвин, када су је оптужили да је укинула теорију еволуције, за „Новости“ је изјавила да су промене у образовању неминовне и нужне, али само под условом да су усклађене са потребама друштва. - У супротном, од свог новца спремамо кадрове за туђу привреду и тржиште рада. Потребно је непрестано брижљиво, промишљено и продубљено побољшавање образовања, под будним оком државе и уз пуно учешће стручне јавности – упозорила је Чолићева.

10 ДРУШТВО ДИРЕКТОРА ШКОЛА СРБИЈЕ – НОВИ УЧЕСНИК

ДА ЛИ ШТИТЕ ИН ШКОЛА ИЛИ ПОЈЕ Пише: Радивоје Ристић

ада су у питању проблеми у образовању, навикли смо да их заједнички решавају представници просветних власти и синдикати просвете. Међутим, недавни догађаји на српској просветној сцени као да желе да нам препоруче још једног учесника. Ко је сад па то? Зар нам нису довољна два пôла: властодршци на једној страни и надничари на другој? Увек било. Па онда да преговарамо. Да штитимо права запослених из радног односа. Да потписујемо протоколе и колективне уговоре. Да, у складу са дефиницијом синдиката, учествујемо у доношењу законске регулативе. Да се боримо за образовање. Да се судимо. И да

Друштво народних посланика, друштво директора пословница електропривреде или друштво председника општина – не постоје јер је споран интерес њихових чланова будући да он произлази из њихових тренутних функција. Одакле онда Друштво директора школа Србије? штрајкујемо кад затреба. Ипак, неко се досетио па нам је сад, ненадано, потребан и неко трећи. Тај „неко трећи“ је друштво грађана „ДДШС“, чији су чланови тренутно на функцији директора школа. Има их око стотинак. Стотинак чланова друштва од око 1780 директора школа у Србији. Питање легитимности Неспорно је и логично постојање разних друштава и удружења, као што су: друштва физичара, хемичара, медицинских сестара, рачуно-

вођа, геронтолога, историчара. Или: друштва војних пензионера, осигуравача, пословних жена. Или: друштва шахиста, хиспаниста, пецароша, младих са хендикепом, љубитеља добре капљице, итд. Сва наведена друштва постоје и штите заједничке стручне, професионалне и материјалне интересе својих чланова, који су по правилу физичка лица. Постоје и друштва чији су чланови правна лица. Када је у питању образовање, у нашем образовном систему постоје друштва чија је улога да штите заједничке интересе сродних

Допис ДДШС Министарству ПНТР МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА Начелнику Мирославу Стаменковићу Поштовани господине Стаменковићу, У име нашег чланства, тачније у име директора основних и средњих школа Београда, и који јесу и који нису наши чланови, обраћам Вам се са молбом да убудуће не поступате по пријавама особа и лица која нису овлашћена да то траже од Вас и надлежних органа. Повод за наше обраћање Вама је налог председницима Актива директора града Београда од 09. марта 2016.г., од стране Просветне инспекције града Београда, да сви директори града Београда доставе податке који се односе на радно место директора и све у вези са тим. Недопустиво је да синдикални представник, у овом случају Ружица Тодић Брдарић, из Гранског синдиката просветних радника Србије „Независност“, као члан радне групе за праћење ангажовања запослених у просвети, од инспекцијских органа нашег Министарства тражи податке и реакцију, изван своје надлежности и ван својих компетенција. Одакле право синдикалном представнику да захтева информације које су у вези са директорима школа?... ...и молимо да не дозволите да поменути синдикалци, родитељи и остали, исказују овим непоштовање према директорима школа, који раде и изгарају у веома тешким условима, какви су данас за руковођење у просвети. Срдачан поздрав, Председник Скупштине ДДШС Дејан Недић, дипл. економиста

школа, као ентитета у образовном систему. Тако, постоји Заједница гимназија, Заједница електротехничких школа, Заједница машинских школа, Заједница економских школа, итд. Сва та друштва (заједнице) апсолутно су легитимна и заступају ИНТЕРЕСЕ ШКОЛА, а никако ИНТЕРЕСЕ ПОЈЕДИНАЦА. То се никако не би могло рећи за, нпр.: друштво народних посланика, друштво министара, друштво директора пословница електропривреде или друштво председника општина. Таква друштва једноставно не постоје јер је споран интерес њихових чланова будући да он произлази из њихових привремених руководећих функција и, самим тим, може бити у супротности са интересима правних лица чији су они привремени функционери. Дакле, и Друштво директора школа Србије, чији су чланови директори – појединци, никако не би требало да постоји јер је појединачни директорски интерес једноставно у дубоком неспоразуму са самом

11 НА ПРОСВЕТНОЈ СЦЕНИ

НТЕРЕСЕ ЕДИНАЦА?

Дејан Недић, председник Скупштине ДДШС

Ово је питање на које нам је одговор дао сâм министар просвете др Срђан Вербић, примивши представнике ДДШС, дајући им легитимитет. Захваљујући легитимитету „са врха“, ДДШС отворено заступа став да су наставници који су технолошки вишкови „немотивисани нерадници“, да је далеко боље да се хиљадама постојећих просветних радника поделе откази, а да се путем конкурса приме млади људи „који су мотивисани и стручни“. Реаговао је Форум средњих стручних школа и запретио једносатним штрајком. На опште изненађење, министар просвете је проценио да је став ДДШС-а легитиман, а осудио је став Форума средњих стручних школа. Штавише, министар је његовог председника Милорада Антића јавно оптужио за злоупотребу положаја.

Добро јутро, просветни радници! функцијом директора школе. Али, ово друштво већ одавно постоји и ради.

Шта ради ДДШС Не бисмо ни знали шта ДДШС ради да оно сáмо није почело да се оглашава по питању спорних момената у непрекидном и деликатном дијалогу синдиката просвете са просветним властима. Скорашње реакције ДДШС о питању незакони-

тог запошљавања, скривања слободних радних места и збрињавања технолошких вишкова ближе објашњавају, како праве мотиве овог друштва, тако и природу његове нелегитимности. Са својих стотинак чланова, оно је на себе преузело врло амбициозну улогу заштитника интереса свих директора школа, а не школа самих. Који су то интереси директора школа који су пречи од интереса самих школа?

Сада постаје јасније који су мотиви и интереси ДДШС-а, а који су мотиви и интереси министра просвете. Захваљујући легитимитету овереном од стране министра просвете, ДДШС наставља да тврди да су поједини синдикални представници, који иза себе имају хиљаде чланова, нелегитимни. Ово друштво, које (како пише у његовом статуту) „штити професионалне, стручне и

материјалне интересе директора школа“, оправдава појаву директне опструкције многих директора школа у Београду, који не желе да доставе податке о свом радном месту да би се ефикасније примењивао ПКУ и распоредили технолошки вишкови. Како би још више „заштитило своје интересе“, оно иде и даље: директно и јавно оптужује синдикате да немају право да се мешају у законитост рада директора школа. Има нека тајна веза Систему који срља у неконтролисану приватизацију и корупцију и који опстаје једино захваљујући светским моћницима и банкама, стало је да се отараси синдиката. Сигнал је јасно дат свим послодавцима, који се здушно труде да синдикате једноставно отпреме у историју. То им је у приватном сектору и успело у великој мери, али са друштвеним сектором иде много теже јер је отпор синдиката много већи и они данас представљају велику сметњу спровођењу „промена“. Ниједној политичкој гарнитури на власти није стало да има улице препуне демонстраната. Један од најјачих отпора девастацији друштва пружају синдикати у образовању. Велики штрајкови просвете једини су који су „дрмали улице“ последњих година. Пре тачно годину дана просвета је била у петомесечним штрајку. Тада је неко вероватно рекао: „Ово убудуће треба спречити!“ Има нека тајна веза.

Вести Плата професора у Србији 44.000, у Хрватској 220.000!

Просечна плата професора у Србији износи око 44.000 динара, док су у земљама региона зараде вишеструко веће. Према подацима портала „Инфоплејт“, бруто месечна зарада просветара у БиХ износи око 100.000, а у Хрватској чак 220.000 динара. Председник просветног Синдиката „Независност“ Томислав Живановић истакао је овим поводом да је стање у просвети веома лоше.

Могао да оде, али је остао у Србији Милош Стојаковић, истакнути научник из Новог Сада, након доктората на престижном Универзитету ЕТХ у Швајцарској могао је да бира где ће у свету предавати, али се вратио у Нови Сад и каријеру започео на Природно-математичком факултету. Он је у року, паралелно, завршио студије математике и информатике, са само једном деветком на два програма. – Данас се, народски речено, бавим применом математике у информатици, односно теоријским делом, јер математика је основа свега. Планирам да овде организујем групу људи која ће радити са мном јер све што сам научио у свету, покушавам да применим овде – истиче Стојаковић.

СРПСКА ПРОСВЕТА НА СТУБУ СРАМА

КО ЈЕ ПОНИЗИО Ш Наставници сматрају да су експерименти Министарства просвете, од „инклузије“ деце ометене у развоју до пројекта ненасиља у школама, потпуно деградирали професију

колство у Србији налази се на стубу срама, а за овако понижено стање просвете нико не преузима одговорност. Разноразним реформама образовања баве се Министарство просвете, родитељи и таблоиди, док је мишљење наставника потпуно занемарено. Тако је 2008. године у школе уведена „инклузија“ деце са сметњама у развоју која, према мишљењу појединих професора, умањује квалитет наставе. Поред инклузије, нова стратегија образовања до 2020. подразумева и пројекат школе без насиља који се односи само на агресивне наставнике, док за

агресивну децу није предвиђен ниједан вид кажњавања осим укора. Милорад Антић, челник Форума средњих стручних школа, истиче да су наставници толико понижени разним експериментима и огледима који трају од 2002. да је професија доведена до ивице пропасти. „Написали смо Министарству просвете безброј дописа о својим искуствима, али нико никад није на њих одговорио. Увели су нам инклузију 2008. на Сорошову идеју и иницијативу Тинде Ковач, па смо последњих година у великом проблему. Европа је својевремено укинула специјалне школе и благо ретардирану децу

Бранио сам став да ће платни разреди које смо предложили решити већину проблема, али ето то није прошло. Зато смо ту где јесмо, налазимо се у безваздушном простору. Ранко Хрњаз, Синдикат радника у просвети Србије

Србија међу најгорима Колико је стање у школству катастрофално, показује извештај Светског економског форума у којем се наводи да је Србија од 144 државе на 141. месту по бризи за таленте, а по квалитету образовања на 106. месту. Такође, Србија је искључена из ПИСА тестирања 2015. а кривац је Министарство просвете и његови министри који нису на време потписали уговор упутила у обичне разреде, а ми експериментишемо већ 13 година. Ви тако уништавате способну децу, ускраћујете им време јер се бавите децом која не знају да пишу, која устају на десет минута и шетају, вичу, сваки час питају наставника како је и шта ради. Треба да напишемо специјални програм рада за њих, а ми нисмо дефектолози који се за то школују на факултету. Нас само пошаљу на једнодневни семинар“, наглашава Антић. Према његовим речима, поштовање према наставнику у друштву потпуно је нестало. „Деци је допуштено да носе мобилне телефоне у школу, па ученик изађе усред часа да телефонира. У ходнику ми прилази родитељ и виче ми: ’А у п….у мат….ну, дали сте мом детету двојку, а моја комшиница каже да зна за четворку.’ Притискају нас и директори: ’Што си дао толике јединице, мораш да имаш позитивне

ШКОЛСТВО У СРБИЈИ

оцене’“, напомиње Антић, додајући да су наставници сваке године све више затрпани администрацијом. Професорка Тања К. подвлачи да је данашњи професор „претворен у лакеја сопственом ученику и његовим родитељима“: „Наставнику је одузет ауторитет који је имао вековима. Он је претворен у бирократу који пише силне извештаје и

стално је у неким комисијама. Својим пројектом ’Школе без насиља’ Министарство просвете је од школа направило легло насиља у којем се узгајају будући изгредници сваке врсте. Тако ученик који упорно малтретира другу децу, туче их, носи нож у школу, баца петарде на другу децу, добија само укор, обично уз свесрдно противљење родитеља. Ако пљуне наставника

Да вам покажем слике свињокоља? Професорка Тања К. каже да ученици са сметњама у развоју често ометају наставу јер по закону морају да добију позитивну оцену чак и ако одбијају да раде на часу. „Сваких пет минута пита: ’Могу ли да идем у клозет, могу ли да пијем воду, да ли знате да сам јуче био на свињокољу, а да Вам покажем слике како кољем свињу?“ Он је иначе осми разред и има дислексију. Одбија да учи пошто му то закон омогућава, а родитељи му чак кажу да не може да добије јединицу шта год да уради и шта год да не зна.“

или га опсује, он може само да покрене дисциплински поступак за смањење оцене владања.“ Генерални секретар Синдиката радника у просвети Србије Ранко Хрњаз наглашава да су људи у просвети огорчени. „Просечна плата је испод 300 евра у основном и средњошколском образовању и домовима ученика, где има 70 одсто високообразованих. Бранио сам став да ће платни разреди које смо предложили решити већину проблема, али ето то није прошло. Зато смо ту где јесмо, налазимо се у безваздушном простору. Ову Владу многи зову ’еврофанатицима’, а она опет не поштује европске норме. Последњих пет, шест година издвајање из буџета за просвету се стално

Наставнику је одузет ауторитет који је имао вековима. Претворен је у бирократу који пише силне извештаје и стално је у неким комисијама. Тања К., професорка смањује. Тако смо 2008. имали издвајање из буџета 3,8 одсто, а сада је то три одсто. Европски стандард је од 7 до 9 процената“, закључује Хрњаз.

14 СИНДИКАТИ ПРОСВЕТЕ ЈЕДНОГЛАСНИ

ВЕРБИЋ НЕМА НАШУ ПОДРШКУ ДА ОСТАНЕ МИНИСТАР ПРОСВЕТЕ!

Четири репрезентативна синдиката оповргла су тврдње министра Срђана Вербића који је изјавио да ће га просветари подржати да остане на функцији после протеклих избора

етири репрезентативна синдиката образовања, реагујући на изјаву досадашњег министра просвете Срђана Вербића да има њихову подршку за још један мандат у Влади после избора, за лист „Ало“ истичу да га у томе нико не подржава. Представници синдиката наглашавају да не знају одакле Вербићу таква идеја кад је његов мандат обележио један од најдужих штрајкова у историји српског образовања. Председник Синдиката образовања Србије Бранислав Павловић подвлачи да би на чело Министарства просвете требало да дође неко искуснији и бољи. - Вербић је тек пре неколико месеци почео да се понаша као министар кад је рекао да би требало смањити број часова грађанског васпитања и веронауке. Ипак, док не видимо ко су кандидати за ту функцију у новој влади, не бих да се изјашњавам – каже Павловић. Председник ГСПРС „Независност” Томислав Живановић сматра да Вербић нема политичку те-

Мој став

Министар просвете мора да буде човек који је искусио наш хлеб Јасна Јанковић, председница Уније синдиката жину потребну за спровођење реформи, док председник Синдиката радника у просвети Србије Слободан Брајковић наводи да је бивши министар просвете изабрао лоше сараднике: - Не ваља му инспекција, школске управе не раде како треба, а има и лоше помоћнике. Ако нико од њих не ради добро, ни министар не може да функционише. У целини гледано, са њим нисмо имали ни проблема ни користи.

МИЛОРАД АНТИЋ ФОРУМ СРЕДЊИХ СТРУЧНИХ ШКОЛА - Вербићева изјава је сулуда, нереална и неодговорна. Нешто није у реду са њим иако добро барата риболовачким причама. Не да нисмо задовољни односом са њим, него смо разочарани. Није урадио ништа конкретно да би био запамћен. МИОДРАГ СОКИЋ ФОРУМ БЕОГРАДСКИХ ГИМНАЗИЈА - Мора да га је нека велика мука натерала да то изговори. Боље би било да министар више не узима синдикате у уста. То што је био културан и дочекао нас са кафом не значи да смо ми задовољни њиме. Нема разлике између њега и претходних министара. Ми од 2001. године немамо министра који ради за образовање, већ против њега.

Председница Уније синдиката Јасна Јанковић уверена је да Вербић треба да оде са функције министра. - Да је имао само петомесечни штрајк, требало би да оде! Да не помињем хаос који су правилници о ценусу изазвали почетком школске године и што још увек није извршено преузимање технолошких вишкова. Да нас неко пита, рекли бисмо да министар просвете мора да

Вербићу не ваља инспекција, школске управе не раде како треба, а има и лоше помоћнике Слободан Брајковић, председник Синдиката радника у просвети Србије

буде човек који је искусио наш хлеб – изричита је Јанковићева. С њом се слаже и председница Самосталног синдиката предшколског образовања и васпитања Љиљана Киковић која наглашава да овај синдикат није задовољан његовим радом. - Вербић предшколце никада није помињао кад је говорио о просветним радницима, нити нас је сматрао делом образовања. Изоставио нас је кад је требало да просветни радници добију једнократну помоћ. Кад је било најављено принудно пензионисање жена, говорио је само да неће бити довољно наставног кадра у школама, али тада није причао и о запосленима у предшколским установама – закључује Киковићева.

15 НОВО ВРЕМЕ, НОВЕ МЕТОДЕ ПРЕПИСИВАЊА

Бежичне „бубице“ и камере у дугмићима полажу испите

апутање на испиту и прављење „пушкица“, које су студенти крили у рукавима и џеповима а студенткиње неретко и испод сукње, скоро да су ишчезли. Свако време носи своје методе преписивања, па тако модерне технологије омогућавају да уз неколико хиљада динара положите испит чак и ако не знате ниједну лекцију.

Ценовник за изнајмљивање студентских „помагала“:

n бежична бубица 1500–2000 (куповина 8000–30.000), n сат за преписивање 1500– 2000 (куповина 8000– 10.000), n оловка-камера 5000–8000 (куповина 30.000), n камера у дугмету 5000 (куповина 30.000–50.000), n воки-токи бубице 2000 (куповина 5000–10.000).

Вербић нуди оставку Влада Србије поништила је Конкурс за финансирање научних пројеката за наредне четири године. Свих 11.000 истраживача наставиће да се финансирају до краја године преко досадашњих пројеката. Министар просвете Срђан Вербић је изјавио да стоји иза решења који је донео његов тим у Министарству, али да преузима сву одговорност за неуспех расписивања конкурса. „Ако је то морални чин, ја ћу понудити, премијеру своју оставку. Мој тим је две године радио нешто што је поништено. Ја преузимам пуну одговорност за то“, навео је он. Вербић је рекао да ко год буде радио следећи конкурс за науку мора да га ради се већим фондом.

Сигнал до пола километра Саша, један од многобројних продаваца такозваних „бубица“, чији број лако можете наћи на интернету, рекао је за лист „Курир“ да је технологија олакшала посао онима који не желе да уче.

Вести

– Нове „бубице“ раде уз помоћ блутута, интернета или мотороле, а камере данас могу да се ставе у дугме на кошуљи, у хемијску оловку, упаљач, сат, наочаре. Добро су замаскиране, тешко их је пронаћи, а ако посумња, професор сигурно не може да вам тражи да скинете кошуљу усред испита. Овакве бубице и камере могу да пренесу сигнал на раздаљину до 500 метара, где се налазе помагачи који диктирају градиво. – Из моје праксе овакво полагање испита највише је заступљено на Стоматолошком, Економском, Пољопривредном и Факултету политичких наука у Београду. У Новом Саду предњаче студенти Правног, у Крагујевцу Машинског, а у Нишу Медицинског факултета – открио је Саша, признајући да, иако је завршио ЕТФ, породицу издржава управо од продаје „бубица“. Иначе, оваква врста студент-

ских „помагала“ није званично забрањена мада представља преступ. Казне су симболичне и не значе губитак године или избацивање са факултета, већ само укор и немогућност полагања испита од три месеца до шест месеци. Оно што посебно забрињава јесте то што она скоро уопште нису скупа, чак ни за плитке студентске џепове (видети оквир).

Асистенти блокатори Декан Математичког факултета у Београду Миодраг Матељевић признао је да такав начин полагања испита постоји на свим факултетима, па и код њих. – Свим снагама се боримо против тога, али студенти су вешти. Долазе нове генерације, а са њима и нове технологије. Имамо систем блокатора, а асистенти који дежурају на испитима труде се да спрече сваку могућност преваре – закључио је Матељевић.

Уништавају нас лажне дипломе

Председник Одбора за високо образовање САНУ Душан Теодоривић истакао је да је у Србији на делу масовна производња докторских дисертација која повећава и број плагијата. – Плагијати су последица нечасног понашања, а посебно на српским универзитетима на којима се налази део људи који ту не треба да буду. Ту говорим и о професорима и о студентима. Мораћемо да поправимо ситуацију радикалним мерама, ресетовањем, па све из почетка – подвукао је Теодоровић у интервјуу за недељник „Време“.

16 СВИ МИНИСТРИ ПРОСВЕТЕ

ДАЧО, ЦАРЕ, НЕ ДАЈ ПАРЕ!

Од најављених реформи никад није било ништа, а нама преостаје да министре просвете памтимо по индивидуалним напорима, неуспесима и лапсусима Пише: Сеоски учитељ

ункција министра просвете у свакој држави требало би да буде једна од најважнијих и најодговорнијих јер од тог места зависи какве ћемо људе и стручњаке у будућности имати. Нажалост, у претходних двадесет пет година српски министри просвете остали су познати више по својим неспретним изјавама него по својим делима. Просветом Србије је од 1989. године до данас управљало 14 министара. Сви су били „реформисти“, али се данас показује да наше образовање не иде напред, већ неком изломљеном линијом. То говори о чињеници да је за промене у образовању потребан озбиљан државни концепт, а не „визија“ или „печат“ неког министра, коме председник Владе преда мандат са задатком да „реформише школство како зна и уме, али пара нема“. Зато од најављених реформи није било ништа, а нама преостаје да министре просвете памтимо по индивидуалним напорима, неуспесима и, на крају, по лапсусима попут „наставници су мргуди”, по аферама „Индекс” и „Мала матура“, као и по рату против Дарвинове

теорије и непознавању материје из тестова за основце. Неки од министара нису имали времена и прилике да се покажу, па ћемо их прескочити. Ко зна зашто је то добро за њих!

Дачо, царе, не дај паре! Први министар у овом низу јесте Данило Ж. Марковић (1989–1993), који је остао упамћен само по реченици: „Дачо, царе, не дај паре!“, а не по реформама школства које је најављивао. Овај, један од култних графита и слогана из деведесетих година, заправо су скројили ђаци, којима је ишао наруку штрајк наставника и неочекивани распуст усред школске године. Из тог периода остала је упамћена и друга крилатица коју су узвикивали бесни просветни радници: „Ж. Данило, срам те било!”

Пара нема нити ће их бити! Драгослав Младеновић (1994– 1997) први је министар против кога су штрајковали основци, средњошколци, студенти и просветни радници. Младеновићеве изјаве: „Пара нема и ускоро их неће бити.“ „Лично ћу стати на чело штрајка ако се не побољша материјални положај просветних радника.“

Наставници мргуди Министра просвете Јову Тодоровића (1997–2000) Срби памте по укидању испита мале матуре и по увођењу „горила” на факултете, али и по изјавама које се и данас препричавају. Тодоровићеви бисери: „По вековној традицији просвете Србије, основне и средње школе почињу наставу 1. септембра.” „Прочитао сам у једним од ваших новина, а и сам сам се уверио да постоји захтев да реформом буду очишћени наставници мргуди који једва чекају да ухвате ученика који не зна.”

Закуцавао ексере Први министар после 5. октобра био је Гашо Кнежевић (2001–2004), који ће остати упамћен по томе што је вратио веронауку и грађанско васпитање у школе (што је данас дискутабилно). Захваљујући новцу који је стизао од разних донатора, уводио је „реформе“ брзим темпом. На честе замерке синдиката да се реформе не могу уводити преко ноћи, одговарао је: „Сада закуцавамо ексере, а касније ћемо их премештати на друга места, а оне криве ћемо исправљати.“

Печат на ексер Следећи „печат” на историју

Данило Ж. Марковић

Зоран Лончар

српске просвете оставила је министарка просвете (2004) Љиљана Чолић, на таласу струје која је била против исхитрених реформи. Запамћена је по индивидуалном чину – наредби да се из биологије за осми разред избаци Дарвинова теорија еволуције. Чолићкини „испади“: „Дарвинова теорија је догматска и одлука ће остати на снази све док се равноправно не буде учила и она по којој је Бог створио човека и цео свет.” „Никада нећу прихватити тврдњу да ми је прадеда био мајмун.“ „Сваки министар треба да остави свој печат у раду, а ово је мој.“ Љиљана Чолић је хтела и да избаци компјутере из основних школа – због зрачења.

Млади кошаркаш Владавину српским образовањем министра Слободана Вуксановића (2004–2007) обележила је афера „Индекс” у којој је чак било приведених и из самог Министарства. До данас, од те афере није остало ни трага. Вуксановићеви потези: Први Вуксановићев потез било је качење своје слике из младих кошаркашких дана у канцеларији, онако с лоптом и у гаћама. Додуше, не у својој канцела-

Јово Тодоровић

Жарко Обрадовић

рији, него код секретарице. Убрзо се прославио тиме што је био „широке руке“: спискао је петнаест милиона евра донација на „социјални програм“, отпремивши у пензију око 5000 запослених, уз отпремнину. Све би било лепо да на та места није примио – 7000 нових радника! Вуксановић је волео да га просветни радници доживљавају као заштитника, што говоре и његове изјаве: „Даћу оставку ако неко страда због фонда часова.“ „Напад на просветног радника убудуће ће бити третирани као напад на полицајца на дужности.“ „Са највећим повећањем зарада почиње препород српске просвете.“ „Министарство просвете и спорта обезбедиће 30.000 компјутера, а то значи да ће свакој школи у просеку припасти по 17 компјутера.“ „Мени директори школа говоре истину.“

Косово приоритет Следећи министар просвете, Зоран Лончар (2007–2009), није захвалан за ову нашу тему јер се није много и често бавио српским образовањем. Углавном се бавио питањем Косова, а када је био у својој канцеларији, бавио се систематиза-

Гашо Кнежевић

„Ми смо у школи имали један традиционални троугао – наставник, рачунар, наставни садржај, односно ђак. Сада добијамо и рачунар који тај троугао прави четвороуглом и показује колико су рачунари важни за будући развој“ цијом кадрова у Министарству. То је разлог што његове изјаве и гафови практично не постоје, као ни било какви резултати.

Афера „брусхалтер“ Жарко Обрадовић (2009–2013) остаће упамћен по томе што је за време његовог мандата избила афера „Мала матура” када су „проваљени” тестови које је изнела радница штампарије у брусхалтеру, а они су касније штампани и продавани на улици. Обрадовићеви гафови: „Нећу да дам оставку, нисам ја изнео тестове.“ „Ми смо у школи имали један традиционални троугао – наставник, наставни садржај, односно ђак. Сада добијамо и рачунар који тај троугао прави четвороуглом и показује колико су рачунари важни за будући развој.“ „Од стране власника, господина Миће Јовановића, добио сам уверавање да је ово

Љиљана Чолић

Томислав Јовановић

део кампање која има више садржаја и да ће се наредних дана објаснити садржај овог.“ (О слогану „Шта ћеш овде? Заврши Мегатренд и пали!“) „Поставља се питање шта је мотив синдиката који су наставили штрајк и не прихватају тај протокол. Да ли је то вршење перманентног притиска? Мора да иза тога стоји неко.“ „Захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу имамо азбуку, захваљујући њој имамо реч. Имамо могућност да запишемо прошлост, да запишемо своју будућност.“ „Уопште не мислим да сам ја добар министар, верујте ми на реч.”

Певао је само једно лето Министар Томислав Јовановић (2013–2014) „певао је само једно лето“, ништа није урадио, али је успео да обогати овај арсенал гафова министара просвете. Навешћемо само неке: „Моје дете иде у државну школу француске државе, која ради по програму ове државе.“ „Размишљам да продужим школску годину.“ „У просвети 2014. године више неће бити вишка запослених.“ „Препорука коју ми је написао декан Медицинског факултета у Новом Саду толико је била добра да нисам

Слободан Вуксановић

Срђан Вербић

веровао да сам то ја.“

Поливен водом Садашњи министар Срђан Вербић (2014–) показао је велику амбицију да нешто уради, али је, као и његови претходници, потпуно ограничен недостатком финансијских средстава, али и личним несналажењем кад је реч о управљању и законској регулативи. С друге стране, на кичму су му сели синдикати, тако да се он данас једино може „похвалити“ да је против себе имао најдужи штрајк у просвети, у коме се није баш најбоље снашао. Његови најпознатији гафови јесу: „Плате просветних радника се не могу повећати јер за то нема пара.“ „Све жене које имају 60 и по година старости мораће у пензију.“ „Сваки директор школе одлучиће ко ће морати у пензију.“ „Мотив синдикалних вођа у штрајку јесте осигурање њихових личних позиција.“ „Треба чути и глас наставника који нису у синдикату.“ „Уколико не буде платних разреда до 1. јануара 2016, даћу оставку.“ „Синдикати су задовољни мојим радом и подржали би да останем министар.“ У ишчекивању следећег министра просвете, пријатно вам било!

Вести Фармацеути из Београда најбоље одељење у Србији Читаво одељење IV2 Фармацеутско-физиотерапеутске школе из Београда, које броји 20 ђака, имало је просек 5,00 на првом тромесечју другог полугодишта. Разредни старешина овог огледног одељења Јасна Савић истиче да је велико задовољство радити са таквом децом. – Они су заједно дошли до овог јединственог успеха. Осим редовне наставе, активни су у секцијама, научноистраживачком раду, музичкој школи... Посебни су и због другарства и међусобне сарадње. Б. Б.

Тасовац: Ћирилица европска тековина

Министар културе Иван Тасовац говорио је о језичким и културним посебностима као тачкама спајања народа, уз опаску да је запостављање ћириличног писма дубоко погрешно. „Ћирилица није никакав рецидив прошлости, нити шовинистички хијероглиф. Ћирилица није мумија српског националног идентитета. Она је живи сведок нашег вишевековног доприноса европској култури. Ћирилица је тековина европске цивилизације. Зато, када славимо културу различитости у Европи, не бисмо смели заборавити да је понекад славимо и код куће”, рекао је Тасовац.

ПОЗНАТИ ГОВОРЕ ЗА ФБГ

Најлепше при Исидора Минић, глумица

време моје младости, Нови Београд је био једна велика спаваоница, а дружење и изласци сводили су се на блејање код школе или испред зграде. Жељна града, изабрала сам гимназију у самом центру, тадашњу Осму, данашњу Трећу, на Цветном тргу. Ту су били фантастични професори и велика конкуренција најбољих ђака из целог Београда. Биле су то лепе године дружења и нових пријатељстава. Тих година отворен је први „Мекдоналдс“ у Београду, у којем тада није било ни много кафића. Били смо толико узбуђени и знатижељни да видимо тај „Mек“ да је разредна дошла на час и рекла: „Идемо сви у ’Mек’!“ То данас звучи смешно, али то је био крај осамдесетих, Београд је тек тада почео да се модернизује и окреће ка западним видовима забаве и излазака. Гимназија је за мене била врло важна јер ме несвесно вратила позоришту у коме сам провела детињство јер је моја мама глумица. Међутим, у школи учите да будете што бољи ђак, а не размишљате о томе шта је то што вас заиста занима и шта бисте волели да учите из љубави и интересовања. Као и све генерације, и ми смо били лењи, и бежали са часова и смишљали шта да радимо а да не одговарамо. Тако смо за један час књижевности спремили један чин из Нушићеве драме. Доста нас је учествовало и позвали смо и професоре других предмета да нас гледају. Та егзибиција нас је спасла преслишавања, али нам је отворила и пут

Гимназија ме је усмерила ка мом дивном позиву који сам вероватно носила у генима, само је нешто морало да пробуди ту љубав ка уметности. Одједном смо самоиницијативно почели да идемо у позоришта, да позивамо професоре да иду са нама. Све то је резултирало тиме да моји другари из одељења заврше продукцију, режију, глуму, неки се баве

превођењем драма, а неки су чак професори на драмским школама у свету… На пријемни испит на ФДУ отишла сам већ после трећег разреда гимназије. Нисам планирала да полажем више пута, мислећи да, ако ме одмах не приме, нисам ни добра за тај посао. Међутим, примили су ме те године. Гимназија ме је усмерила ка мом дивном позиву који сам вероватно носила у генима, само је нешто морало да пробуди ту љубав. Зато је мој искрени савет свим гимназијалцима и ђацима да бирају позив и факултет према свом срцу и интересовању. Највећи успех и радост у животу јесте да радиш оно што волиш.

иче из школе Бранислав Трифуновић, глумац

ио сам седми разред. Час српског језика, стандардно неинтересантан, осим што се наставница усудила да први пут рецитује на часу, чини ми се неког Дучића. Мој разред, који иначе синхроно делује, остао је миран. Више изненађен. Наставница је устала, окренула се ка прозору и почела… као за себе, као да је баш дирнуло то што чита… Било је патетично, али опет некако племенито, само што ја тад

нисам био спреман да препознам племенитост. Почео сам да се смејем... гласно… нисам баш могао да се суздржим... само је излетело… Моје скоро никакво знање о позоришту, које сам наследио тиме што је отац глумац и што сам већ неколико пута статирао у неким представама, тада ми је било довољно да јој пресудим смехом. Погледала ме, затворила књигу, отворила дневник, нешто уписала... Био је фебруар и тада сам добио

Сад кад знам мало више о животу и уметности не верујем да бих се икад икоме смејао док чита било какву поезију

јединицу из српског која ће трајати до августа, када сам морао да пред комисијом полажем за двојку. Од фебруара моја наставница није проговорила са мном, није ме ништа ни питала јер је већ написала своју оцену. У августу је жарко желела да та јединица буде непромењена. Сад кад знам мало више о животу и уметности, не верујем да бих се икад икоме смејао док чита било какву поезију, а својој наставници Вери већ сам се извинио иако сам јој замерио што се није потрудила да ми објасни. Можда бих следећег часа и сам читао поезију…

Вести За талентоване ученике нема додатних бодова Надарени осмаци који су се истакли на школским такмичењима и наставници који су их припремали за тестове неће добити додатне бодове приликом уписа у средње школе, одређено је новим правилником Министарства просвете. Ово правило, међутим, неће се примењивати у специјалним школама. Иначе, тестови са мале матуре носе максимално тридесет поена, а ученици уложеним трудом у виду просека могу да остваре максималних седамдесет поена.

Строжа контрола матурских испита Контрола матурских испита у Заводу за вредновање квалитета образовања подигнута је на највиши ниво, а уведен је и додатни систем провере. Бранислав Ранђеловић, вршилац дужности директора Завода, каже да су већ сада предузете мере како би све протекло без неправилности. – У последњих пет година два пута је „проваљен“ матурски тест. Покренули смо 28. марта посебну процедуру. Имамо нови систем евиденције и надзора, а од ове године под специјалном контролом је не само штампарија већ и Центар за испите – објашњава Ранђеловић. Сасвим је иначе занимљиво да се од ове године уводи и праг знања, односно минимум од 50 бодова за упис у четворогодишње школе.

20 Владимир Јеленковић, Директор Музеја Николе Тесле од 2006. до 2014. године

ила је права част и задовољство бити ђак Пете београдске гимназије. Иако то можда некоме не значи много, моја генерација то доживљава исто онако како данас звучи - завршио на Оксфорду, Харварду... “Пета“ је одувек имала добру стратешку локацију. У њеном најближем окружењу налазила се “Последња шанса”, место наших најдражих окупљања уз гитару где смо проверавали ко је успешно “скинуо” неки од тада најпопуларнијих хитова Битлса, Ролинг Стонса, Дилана... Ту је била и чувена кафана „Грк”, која се налазила преко пута главног улаза у гимназију, на идеално видљивом месту да вас баш ту пронађе неко од професора. Последња

тачка тог само нама значајног троугла у најближем окружењу био је наравно и “Таш”, који нам је највише значио зими. Тада најчувеније београдско клизалиште било је једно од оних популарних градских места где смо викендом клизали са својим првим љубавима. “Таш” је био и наш драгоцени музички ресурс, а током наставе и добар ометајући фактор за успешно одржавање часа. Професори су углавном остајали поражени у надметању са јаким озвучењем које нам је и кроз добро затворене прозоре доносило чаробне звуке. Узалудни су били њихови покушаји да нас врате из романтичног сањарења уз последње музичке хитове. А онда је, на почетку 3. разреда гимназије, стигла вест коју

Легендарни чика Душко успео је да од градских „кретена”, како нас је често ословљавао, створи добре спортисте, гимнастичаре, кошаркаше, рукометаше...

смо примили с неверицом, али и огромним одушевљењем. После анализе успеха свих школа у ондашњој Југославији, били смо проглашени за најбољи разред у земљи. Били смо бољи чак и од тада наших највећих конкурената, најбољег другог разреда у то време исто толико чувене Пете загребачке гимназије. Уследило је и признање - наградна

екскурзија. Незаборавних недељу дана провели смо у пасторалној и идилично мирној Ивањици, коју смо привремено пренули из сна својим младалачким несташлуцима и лудоријама, али и трајно учврстили наша пријатељства и љубави. “Пета” је тих касних шездесетих година важила за најбољу гимназију у Београду. Профе-

Ратко Божовић, културолог

оје сећање на школу везано је за мог професора у Вишој реалној гимназији у Никшићу Владимира Мијушковића. Био је приповедач, романсијер и драматичар. Написао је заједно са Јованом Гецом драму „Моји ђетићи“, која је, пре Другог светског рата, изведена у Народном позоришту у Београду. Био је оригинална и атрактивна личност. Висок, витак и загонетан. Усред никшићког сивила деловао је као јунак фантастике. Био је неочекиван и уверљив у оцени литературе, догађаја и људи. У својој својеглавости, није много држао ни до програма по коме је требало држати предавања о изабраним писцима из свих република тадашње Југославије.

није био ни предвиђен. Њему су биле најважније литерарне вредности, никако други критеријуми.

Професор Мијушковић био је оригинална и атрактивна личност. Висок, витак и загонетан. Усред никшићког сивила деловао је као јунак фантастике Колико му је то било далеко, видело се и по томе, примера ради, што је знао да о Балзаку

говори два школска часа. Вероватно овај велики француски писац званичним програмом

Био сам његов миљеник. Само један мој писмени задатак није oценио највишом оценом јер сам, наводно, пао под утицај новаторске поетике Васка Попе. Пред ученицима осмог разреда театрално је изјавио: „Код нашег Божовића, ово што описује, прво видиш, па одмах иза тога не видиш.” Веровао је у мене, али и ја у њега. Био ми је интелектуални узор и поред тога што су нам се погледи на модерну и новаторску уметност разилазили. Мени је био ближи Васко Попа него мом омиљеном професору.

21 Зорица Јевремовић Мунитић позоришна редитељка и директорка Центра за медије “Ранко Мунитић”

“Таш” је био и наш драгоцени музички ресурс, а током наставе и добар ометајући фактор за успешно одржавање часа сори су били строги, тражили су велико знање, а изгледа да увек најбоље памтимо оне који су тражили више од осталих и често нам загорчавали школске дане. Данас је сигурно да су управо они ти који су имали значајан удео у формирању наших личности. Тако је легендарни чика Душко, један од најзаслужнијих за настанак наше прве златне олимпијске рукометне репрезентације, успео да од градских “кретена”, како нас је често ословљавао на часовима најозбиљније фискултуре коју можете да замислите, створи добре спортисте, гимнастичаре, кошаркаше, а посебно рукометаше.

Вести Школујемо qude за непостојећа занимања

оје најживље сећање на школске дане које сам провела у Четвртој београдској гимназији везано је за професора Мићу Латинца, са којим се и дан данас дружим. Наравно, зближили смо се касније, током сарадње у Балканолошком институту Српске академије наука и уметности и, ево, пријатељи смо више од 30 година. Памтим га као увек насмејаног професора, али истовремено и

веома оштрог. Нисам од њега научила латински, али јесам много више - како да размишљам, како да се понашам. Учио нас је како да постанемо прави интелектуалци. Данас заборављамо да професори морају имати одређену етику и морају бити психофизички подобни за ту професију, а наш Латинац је све то био. Ђаци су му давали разне надимке, па је тако касније, када је основао Катедру за новогрчки језик, постао и Мића Грк.

Миња Милетић, уредница и водитељка ТВ “Н1”

исам добар пример за ово ваше питање, јер слабо имам анегдоте из школе тог типа. Била сам одличан ђак, штребер, у гимназији чак и председник одељенске заједнице. Памтим те дане заиста у лепом сећању. Једина лошија успомена ми је на 1999. године када сам матуру полагала под сиренама, јер је било бомбардовање. Ми смо генерација која није ни имала матурско вече. Четврти разред друго полугодиште скоро да нисмо ни завршили до краја због НАТО агресије.

Матуру сам полагала под сиренама, а због бомбардовања нисмо имали ни матурско вече

Сенат Универзитета у Београду затражио је од Националног савета за високо образовање да у Листу стручних, академских и научних назива уврсти 22 занимања. Наиме, овај захтев је уследио јер се после болоњске реформе на факултетима школују генерације студената које када дипломирају не могу нигде да се запосле пошто њихова звања не препознаје тржиште рада. Кроз праве муке пролазе мастер професори предметне наставе који са дипломом не могу да нађу посао ни у једној школи. Једно истраживање на факултетима чак је показало да се само на државним факултетима студенти школују за 136 занимања која не постоје у званичном шифрарнику занимања, који се користи још од 1998. године.

Ђаци воле „Мислишу“ На математичком такмичењу „Мислиша“ у марту ове године учествовало је чак 50.500 ученика. Они су мозгали, решавали практичне математичке задатке. Ово такмичење први пут је организовано пре десет година, а ове године окупило је рекордан број ђака. У Математичком друштву „Архимедес“ кажу да су ђацима задаци занимљиви јер у њима треба да примене теорију коју су на часовима научили. – Као што име такмичења каже, морају добро да размисле да би решили задатке. Неки задаци делују веома лако, а заправо нису. Сваке године се трудимо да покажемо колико је математика лепа – каже за „Новости“ Богољуб Маринковић, директор „Архимедеса“.

23 ИНТЕРВЈУ АКАДЕМИК ДУШАН КОВАЧЕВИЋ

Срби морају да се врате буквару Образовање треба да нас научи шта је честито и добро и да буде исто за све. Не можете у једном моменту учити да је неко непријатељ, а у следећој генерацији га називати пријатељем Пише: Наташа Анђелковић

аказати интервју са академиком и највећим савременим драмским писцем Душаном Ковачевићем већи је изазов него разговарати с њим. Стваралац неких од најцитиранијих реплика српске кинематографије и позоришта и даље не користи мобилни телефон, а стално је у гужви. Међутим, када га добијете, након што небројено пута оставите поруке његовој супрузи, разговор сам тече, а његове мисли су заокружене и аргументоване. Ковачевић за часопис ФБГ каже да образовање пре свега треба да нас васпита, па тек онда научи. Као наш најбитнији друштвени, политички и морални проблем наводи то што нам већ деценијама у свет одлазе млади, паметни и вредни, а остају само они спремни за мржњу и ратове. Зато од српског народа тражи да коначно престане с погубним поделама, већ да се окрене младима и гради будућност за њих. zz Шта је најважнији циљ

образовања? Циљ образовања је да нас васпита да разликујемо шта је добро а шта зло. Не може иста ствар за некога да буде добра, а истовремено лоша за другога. Не сме у једном уџбенику да пише да су деведесете катастрофалан период ратова и подела, а у другом да је то херојско доба српског народа. Онда ту од образовања нема ништа, већ је само трагичан наставак подела. Образовање мора да почива на буквару, који вас учи шта је честито и добро, и да буде исти за све генерације и за све делове

Србијa ће ускоро постати велики старачки дом ако се не посветимо младима

државе. Не можете у једном моменту учити да је неко непријатељ, а у следећој генерацији га називати пријатељем. Мешањем појмова и релативизацијом злочина не формирају се људи и зреле генерације, већ се подстиче мржња. Тако смо добили младе људе који једва чекају неки спортски догађај, не да би га гледали, већ да би се тукли. То кад узме маха, немогуће је исправити. У образовању не учествује само школа, већ су још важније кућа и породица. Кућно образовање почиње од рођења и никад не престаје. Траје и кад су ваша

Колико смо у последњих 50 година заостали у односу на Европу и развијене земље света, требаће нам још 50 година да се опоравимо. Налик смо старом аутомобилу, који није за отпад, али ни за вожњу. Поправљамо се, крпимо, мењамо делове, јер је тај наш ауто у коме се сви заједно возимо прешао толики пут по веома лошем друму, макадаму

деца велика, па ви почнете да учите од њих. Учи се целога живота. Зато не постоји образован човек, то је крајња категорија. zz Где греше професори, а где родитељи? Јесу ли деца за нешто одговорна? Не, одговорност је у породици, па у школи. Оно што дете усвоји у „школском програму“ куће до седме године, представља темељ личности, који се после надограђује. У основном образовању од првог до четвртог разреда уче се најбитније лекције за живот, а то су рад, вредноћа, поштење. Међутим, ако имате проблем да вам од основне школе па до факултета сваке године половина наставника, с оправдањем или без оправдања, скрати часове, тешко да ће то научити. Они то раде у смислу побуне против сопствене угрожености, и то је некад нужно зло. Али тиме деца добијају поруку да се штрајком све може решити. Такав однос према послу брзо се упија. Та деца мисле да је побуна освајање слободе. zz Можда је то један од разлога да нам најбоља деца одлазе

Вести Ђаци из Србије на ПИСА тестирању 2018. godine Ђаци из Србије, као и ученици из више од 80 земаља, учествоваће у следећем циклусу међународне провере постигнућа ученика – ПИСА 2018, најавио је министар просвете Срђан Вербић. Вербић је рекао да ће у ПИСА тестирању ученици први пут имати проверу постигнућа из финансијске писмености, поред провере постигнућа из читалачке, математичке и научне писмености као што је било досад. Иначе, ПИСА тестирање се обавља сваке три године и тестирају се ученици који су напунили 15 година. Србија учествује од 2001. године, откада су реализована четири циклуса истраживања – 2003, 2006, 2009. и 2012. године.

За гимназију треба 50 бодова Министарство просвете ове године увело је „праг знања“, па ће за упис у гимназије бити потребно минимум 50 бодова. Снежана Марковић, помоћница министра просвете, каже да се раније дешавало да се ђаци са довољним и добрим успехом уписују у гимназије, а да трогодишњи профили остају празни. „Ученици с мање од 50 бодова неће моћи да се упишу на четворогодишње профиле и у гимназије. То није висок праг и могу да га достигну и ученици са лошијим оценама“, поручила је Марковићева.

у свет. Кажу да се никад не врате. За кога Ви пишете ако њих нема? Комад који сад пишем баш је прича о томе и надам се да ћу га завршити и извести до јесени. Ради се о једном планинском крају, који напуштају млади и где у девет села ради само једна школа са пет ђака. До пре 20–30 година тамо је било неколико школа, а школа о којој пишем имала је четири разреда и била је пуна деце. Сада су села опустела, а остали су само стари. То је симболична прича о Србији, која ће ускоро постати велики старачки дом. По свим подацима, ми смо један од најстаријих народа у Европи. Млади одлазе и са разлогом и без разлога. Путујући по свету, сретао сам доста нашег света, и успешне и неуспешне, који из ината неће да се врате јер их је срамота да признају да тамо живе пасјим животом. Друга је ствар ако ви не желите да одете, али вам ваша земља не да посао и морате да одете. Онда је свака која вам понуди пристојно радно место ваша земља. То је једна од највећих катастрофа која нас је задесила. Зато смо у оваквој ситуацији – јер немамо кадрове. Имамо капетана брода који не зна да плива. Остали смо без одговорних и паметних људи, који би могли нешто да промене код нас. Како ћемо напред ако људи на најодговорнијим позицијама имају сумњиве дипломе? zz Да ли се то односи на председника?

Ово данас је сурогат демократије. То није слобода мишљења, већ слобода глупости. Демократија не треба да буде слобода примитиваца да причају, раде шта хоће, праве телевизијске емисије по свом укусу и пишу шта желе. Децу и младе уче да је простаклук начин живота, а све правдају профитом и гледаношћу Да, али и на све који су купили или добили дипломе. Како убедити студенте да треба марљиво да уче кад афера с индексима још није разрешена? Иако се знало да читави универзитети или факултети служе само за прање пара. Они који се упишу на такве факултете знају да њихове дипломе нико неће поштовати, нити ће

с њима моћи да се запосле. То важи за све сфере у друштву, а посебно за уметност. Отворен је велики број академија за редитеље, глумце, сликаре, које не служе ничему. Кад завршите то, добијете диплому да сте стручњак за нешто и тај папир онда покажете оцу, који је продао њиву да бисте се ви школовали. Шта да кажете

Компјутеризација памети и брзина као императив Деца чим науче да пишу, куцају СМС поруке, које не подлежу ниједном правописном правилу. То се онда преноси на папир. Папир и оловка све више припадају праисторији. Компјутеризација памети и образовања претвара човека у део компјутерског система. Почиње да размишља компјутерски и бива, оно што је неко и хтео, део великог компјутерског програма. Индивидуалност и креативност нестају. То веома добро знам јер текстови написани компјутером и руком се разликују, то су два различита мишљења. На компјутеру човек пише за јавност, док руком пишете за своју душу. Рукописи су материјал на коме се ради. Зато су највећа дела светске књижевности преписивана 10, 15 пута и писана су годину или две. n А колико данас траје писање једне књиге? Пише се брзином којом се куца. Зато имамо тако много књига а тако мало квалитетних. Годишње добијем 50 или 60 драма, а не могу једну да изведем јер их пишу људи који немају времена. Брзина је врлина и мерило свега, то је једино битно. Сваки посао треба што ефикасније обавити. Онда, симболички говорећи, та жеља за брзином доведе до тога да нас сваке године око 1000 гине на путевима.

25 младима који имају избор да се учлане у тренутно владајућу странку и да тим путем напредују како би овде добили посао или да се спакују и оду, макар у иностранству радили као надничари? Лекари, рецимо, оду у свет да раде као медицински техничари или добију посао у струци, али много слабије плаћен. Притом, у два таласа, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, из Југославије је отишло по милион људи, који су били млади, храбри и паметни. Ко је остао? Таман они који су били спремни деведесетих да потегну оружје. Недостаје нам та интелигенција младих људи. Ако њих нема, нема ни будућности. Ако се тај одлив не заустави, све ово што се ради и гради биће или пусто или ће неко други доћи и населити га. Јесу ли после свега тога од Србије „остали само дугмићи“? Написао сам причу о 20 српских подела, а могао сам и више да их наведем јер од Првог српског устанка оне су нам највише дошле главе. Непријатељ нас само понекад деконцентрише у тим међусобним сукобима, па престанемо да испољавамо суицидне пориве. Али углавном одолимо, као током сукоба партизана и четника. То се и данас преноси на све друштвене нивое. Не знам како се све дели Србија – да ли вертикално или хоризонтално, да ли на младу или стару, бившу или будућу, традиционалисте и европејце, али опет имамо бар десет озбиљних политичких подела. Та количина раздора и неподношљивости, чак и кад занемаримо да нам сви са стране помажу да останемо разједињени, ништа

У основном образовању од првог до четвртог разреда уче се најбитније лекције за живот, а то су рад, вредноћа, поштење. Међутим, ако имате проблем да вам од основне школе па до факултета сваке године половина наставника, с оправдањем или без оправдања, скрати часове, тешко да ће то научити

Вести Нови смер: Оператер намештаја Једини нови образовни профил ове године биће оператер за израду намештаја. Према најави Министарства просвете, реч је о трогодишњем профилу који се према моделу дуалног образовања прво покреће у Ужицу. Профил за ово дефицитарно занимање развијен је уз сарадњу седам фабрика намештаја и швајцарске развојне агенције. За реализацију профила заинтересоване су 32 фабрике из тог дела Србије. Ученици ће бити оспособљени за комплетне послове на изради намештаја, а не само за један сегмент.

Опет „Коцкица” за „велику“ и малу децу

добро неће нам донети. zz Шта да урадимо да се то промени? Ваљало би да се ујединимо бар око кључних принципа. Чак и када бисмо сви сад мислили и

Од штампања уџбеника смо направили ријалити. Имамо чак 79 издавача уџбеника. Занимљиво и поражавајуће јесте то да је бар половина издавачких кућа власништво немачких компанија

радили исто, добро и честито, било би нам тешко. Колико смо у последњих 50 година заостали у односу на Европу и развијене земље света, требаће нам још 50 година да се опоравимо и да будемо нормална и у економском смислу добра земља. Ми смо налик старом аутомобилу, који није за отпад, али ни за вожњу. Поправљамо се, крпимо, мењамо делове, јер је тај наш ауто у коме се сви заједно возимо прешао толики пут по веома лошем друму, макадаму, да је од њега остало врло мало. Уместо да се сложимо и оставимо нешто својој деци, ми се и даље свађамо и препиремо.

Репризе чувених дечјих емисија ,,Коцка, коцка, коцкица” и ,,Метла без дршке” емитују се сваког јутра од 7.00 до 8.00 часова на програму РТС. Повод за поновно емитовање најгледанијих емисија, уз које су расле генерације, јесте обележавање пола века Редакције Школског програма ове телевизије. На радост некадашњих, као и данашњих малишана, РТС ће до краја године под слоганом ,,Уз нас се расте“ емитовати и бројне друге популарне серије и емисије које је изнедрила Редакција Школског програма.

26 zz Кад вам је било теже да пишете: у идеолошком систему који је забрањивао шта је хтео или данас када свако

Шта све потписује Душан Ковачевић

n Маратонци трче почасни круг (1973)

n Радован Трећи (1973) n Пролеће у јануару (1977) n Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1978) n Лимунација (1978)

n Ко то тамо пева (1980) n Свемирски змај (1981) n Сабирни центар (1982)

n Балкански шпијун (1983) n Свети Георгије убива аждаху (1984) n Клаустрофобична комедија (1991)

n Професионалац (1990) n Урнебесна трагедија (1991) n Контејнер са пет звездица (1993) n Доктор Шустер (2001) n Лари Томпсон, трагедија једне младости (1996) n Генерална проба самоубиства (2010) n Кумови (2013)

пише шта хоће? Постоје два периода у мом политичком и списатељском односу према историји, политици и друштвеном уређењу. Време комунизма, кад су ми од најранијег детињства завезали пионирску мараму, до смрти Јосипа Броза Тита. У то време, свако ко је преживео рат био је срећан и тако га се људи сећају. Притом, људи моје генерације тада су били млади, а младост је увек лепа, без обзира на то да ли је богата или сиромашна, док је старост изједначена с болешћу. Међутим, демократија и слобода тада нису постојале. У том смислу, доба комунизма било је неупоредиво горе и озбиљније. За једну погрешно написану или изговорену реч добијали сте бар неколико година робије. И то у каснијем периоду. У време непосредно после рата, за „погрешне“ ставове добијали сте смртну казну или, у најбољем случају, Голи оток. Ово данас је сурогат демократије. То није слобода мишљења, већ слобода глупости. Недопустиво је да се било која слобода злоупотреби. Демократија не треба да буде слобода примитиваца да причају, раде шта хоће, праве телевизијске емисије по свом укусу и пишу шта желе. Та количина простаклука наноси непроцењиву штету генерацијама које долазе. Децу и младе уче да је простаклук начин живота, а све правдају профитом и гледаношћу.

Аждаха и даље убива Србе n Сведоци смо урушавања свих светиња и норми. Да ли нам Свети Георгије може помоћи? Тај комад сам писао пре 35 година као подсећање на страдање Србије током балканских ратова и на почетку Првог светског рата, тачније у бици на Церу. У причама људи из ратова, Свети Георгије се помињао као заштитник не само људи који у њега верују, већ и осталих који су одлазили на фронт и који су стрепели за своје ближње. Симбол витеза који убија аждају, или аждаху како се говорило у старословенском језику, најсликанији је мотив у хришћанској иконографији. Представља вечиту људску жељу да се победи зло и константну борбу између светла и мрака. Међутим, ма колико се борили, зло ниче и успева више него што човек може да му се супротстави. Тај симбол нам је данас и те како потребан, не само у Србији, већ на планетарном нивоу. Говори се да је свет већ укорачио у почетак трећег светског рата. Тако је било и пре Другог светског рата, када је Немачка напала Пољску, тек две године касније велике силе прогласиће почетак рата, а за неке народе рат је већ био трагедија. nО сећа ли се та ратна трагедија у данашњој Србији? У свим земљама бивше Југославије и у медијима осећа се обнављање тензија из деведесетих година. Уместо да се ратнохушкачка полемика смири и нестане говор мржње, она се додатно распламсава зарад јефтиних политичких поена. На сцени су опет болесници, који морају бити затварани. Никако другачије не могу да разумем оне који пропагирају мржњу и прете другим народима, позивајући се на злочине из Другог светског рата као на примере доброте. Те болеснике, а има их у свим крајевима бивше СФРЈ, треба лечити. Ако неће добровољно, онда присилно. zz Мислите на ријалити програме? Ко може да забрани, ако је веровати телевизијама, милионима људи да то гледају? Ријалити шоу је последња фаза рака. Пре тога постоје далеко озбиљније ствари. Проблем креће још од уџбеника, који

Брига о школству није примерена једном министру, без обзира на то како се он звао и којој партији припадао. Један човек ту не може ништа да уради, не може ниједно министарство да то уради ако цела држава не стане иза тога. Пет или шест партијских људи који ће доносити неке одлуке о образовању неће променити ништа

треба да уче децу шта је добро и ваљано. Од штампања уџбеника направили смо ријалити. Пошто су моје књиге изашле у Заводу за уџбенике, добио сам тамо катастрофалан и запањујући податак да имамо чак 79 издавача уџбеника. Занимљиво и поражавајуће јесте то да је бар половина издавачких кућа власништво немачких компанија. То значи да ће Немци одлучивати о томе шта ће се писати и шта ће се штампати. Ситуација у којој не постоји једна одговорна организација која води бригу о томе шта се објављује и шта је битно за образовање младих, већ свако може да пише оно што му падне на памет и да то продаје по цени која њему одговара, опасна је и доводи до хаоса у образовању. Ионако имамо проблем јер се деца чим проходају, можда чак и чим прогледају, вежу за компјутере и почињу да уче паралелни свет. Морате да се

Вести Више првака него прошле године Ове године у школу ће кренути 1200 првачића више него лани, саопштило је Министарство просвете. У априлу је почео упис деце рођене у периоду од 1. марта 2009. до 28. фебруара 2010, када је у Србији рођено 69.962 малишана.

Омбудсман: Чувајте ћирилицу

Одлив мозгова једна је од највећих катастрофа која нас је задесила. Зато смо у оваквој ситуацији – јер немамо кадрове. Имамо капетана брода који не зна да плива. Остали смо без одговорних и паметних људи који би могли нешто да промене код нас. Како ћемо напред ако људи на најодговорнијим позицијама имају сумњиве дипломе? борите са децом која ће доћи са седам година у први разред, а већ су „образована“ разноразним програмима који су им пореметили разум. zz У чему је онда разлика између периода пионирских марама и фалсификоване историје у односу на данашње

фалсификате и приручнике о евроинтеграцијама? У оба случаја постоји нека врста погубности. Било да је то једноумље једнопартијског система и теледириговано школство, које је искусила моја генерација, или ова сад такозвана, апсолутна слобода. Ниједна крајност није добра.

Крајња десница и екстремна левица у истој су полазној тачки. Обе су ретроградне и деструктивне. Жеља за променама везана им је искључиво за психичко и физичко насиље. Прича о државном телу задуженом за бригу о школству није примерена једном министру, без обзира на то како се он звао и којој партији припадао. Један човек ту не може ништа да уради, не може ниједно министарство да то уради ако цела држава не стане иза тога. Пет или шест партијских људи који ће доносити неке одлуке о образовању неће променити ништа. То мора системски да се уради јер је ово једно од суштинских питања за будућност једног народа. Ко то не схвати, имаће ситуацију у којој смо ми сада. Око милион људи у Србији, према последњим подацима, има проблем да се потпише.

Заштитник грађана Саша Јанковић упозорио је да Србија ни девет година након доношења Устава није обезбедила службену употребу ћирилице, али ни уџбенике на језицима и писмима националних мањина. „Брига о очувању језика захтева да држава без одлагања креира језичку политику која ће, уз гаранције и заштиту употребе великог броја мањинских језика, као цивилизацијску обавезу сагледати и очување српског језика и ћириличног писма“, наводи се у саопштењу омбудсмана.

Костић: Зауставимо егзодус мозгова Светски економски форум недавно је објавио резултате истраживања 140 земаља света према којима се Србија нашла на убедљивом првом месту по „одливу мозгова”. Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности, каже да је хитно потребно нешто предузети поводом таквог „егзодуса“: „У овом тренутку већ је дванаест и пет. У земљи у којој су старији од 65 година бројнији од оних који су млађи од 15, неопходно је да без предрасуда, идеологија и међупартијских оптуживања хитно ревитализујемо начело солидарности с младима.

Вести Рефик Шећибовић, бивши помоћник министра просвете:

ФБГ ИСТРАЖУЈЕ КАКО ИЗГЛЕДА ОБРАЗОВА

ЗАПОСЛЕНИ У „ГУГ ШАЉУ У ШКОЛЕ БЕ

Ученицима који су „одрасли на технологији” често мањка способност ширег размишљања и решавања проблема

М „Недостатак висококвалитетних кадрова већ се страховито осећа, и у Хрватској, и у Србији, Македонији, БиХ, јер је видљиво да одлазак образованих и стручних на јавну сцену доводи људе који не познају системе. Ту слику нам олакшавају медији несвесно преносећи парламентарну борбу у којој видите да и политичарима недостаје знања да би водили друштво. Зато једино решење није да се ми фантомски боримо против одласка младих, већ да вреднујемо исходе образовања и да их промовишемо на један друштвени начин у облику јасних стандарда. Потребно је да образовање прогласимо непрофитном делатношћу са јасним уделом вредновања исхода образовања, да лиценцирамо занимања, са обавезом целоживотног усавршавања, да уведемо неформално образовање у формални систем кроз прављење флексибилног образовања, да лиценцирамо професорска занимања, да дамо већа овлашћења струковним организацијама у процесу запошљавања појединаца и остваривању каријере…”

одерна школа, са развијеном политиком уџбеника и правима детета, где се учи у складу са строгим наставним програмом, коју контролише страшна инспекција, не мора бити и успешна. Напротив, најсрећнија и најбоље за живот припремљена деца излазе из школа где нема ништа од тога, показало је истраживање часописа ФБГ.

Дрвене клупе уместо ЛЕД екрана Веровали или не, запослени у компанијама као што су „Гугл“, „Епл“ и „Јаху“ шаљу своју децу у школу у којој не постоји ниједан паметни телефон или било који други екран. Иако одрастају у дигиталном

средишту Америке, такозваној Силицијумској долини, ученици школа „Валдорф“ уче по традиционалном моделу. Тај креативнији приступ, уз помоћ цртања или сликања, „оживљава” лекције и далеко је делотворнији од показивања ученицима низа слика на екрану. „Лекције вам приказују учитељи а не роботи, који не само

Ретро учионица у Силицијумској долини

да се брину о дететовој едукацији, него и о њима као о појединцима“, кажу из Удружења

ЈАПАНЦИ ОД ДЕЦЕ ПРАВЕ ЉУДЕ

„ХВАЛА“ као најважнија лекција Kолико у Србији грешимо са разним „образовним стратегијама“, реформама и осталим бесмисленим новотаријама. Наиме, у Јапану децу одмалена уче шта је важно у животу, а на првом месту је поштовање. Ученици после сваког часа захвале професору на знању које им је поделио, а после сваког оброка захвале куварицама и особљу које им је припремило храну. Тако њихов образовни систем производи људе!

ФИНСКА ДЕЦУ СПРЕ Ф

инска, која годинама служи као пример земље с најуспешнијим образовним системом (најбољи у Европи), сада припрема још једну новост за ученике. Према најновијем програму, избациће неке предмете у замену за друге, који ће ученицима користити у „стварном животу”. То у пракси значи да ће историју или географију заменити пред-

АЊЕ ШИРОМ СВЕТА

ГЛУ“ ДЕЦУ ЕЗ РАЧУНАРА да образовни системи који су много уложили у компјутерску опрему „нису доживели никакво посебно побољшање“ у резултатима ПИСА тестова из читања, математике и науке. Чак, ученицима који су „одрасли на технологији” често мањка способност ширег размишљања и решавања проблема.

Опште образовање у правом смислу

валдорфских школа Северне Америке. „Чега се сећате из учионице док сте били дете? Чест одговор је: разредних излета, експеримената у лабораторији или прелепе приче. То су ствари које остају с вама и 50 година касније.“ Валдорфске учионице осмишљене су тако да се ученици осећају опуштено и угодно, уз природне дрвене столове и биљке. Интересантно је да је глобални извештај ОЕБС-а показао

године, које служе као припрема за факултете. У вишим разредима средње школе (10. и 11. разред) ученици стичу потпуно средње образовање. Зато је у многим школама у старијим разредима уведена специјализација: постоји друштвени, физичко-матема-

На другом крају света, у Русији, како преноси „Руска реч“, свим ученицима се пружа изузетно широко образовање захваљујући прецизно одређеним обавезним наставним предметима. Тако, после свршене почетне (основне) школе која траје четири године и средње у трајању од пет разреда, ђаци по слободном избору Учионица у Русији уписују још две

тички и природни смер. Сви ученици старијих разреда средње школе имају седам обавезних предмета: математику, руски језик и књижевност, страни језик, историју, основе безбедности и физичко васпитање. Ученици бирају још три или четири изборна предмета, при чему на настави могу провести највише 37 сати недељно. Као изборне предмете школе често нуде економију, право, екологију, астрономију, дизајн, психологију или ликовну уметност. Можда се баш зато руски (и раније совјетски) образовни систем одавно сматра једним од најбољих и најсвестранијих на свету.

РЕМА ЗА СТВАРНИ ЖИВОТ метима које ученике занимају, а односе се на конкретан рад у стварној животној ситуацији. На пример, ако ученик одабере да слуша предмет о конобарисању, на њему ће научити

математику која му је потребна за вођење благајне и рачуна, стране језике како би био конкурентнији за запошљавање, али ће вежбати и комуникацијске вештине потребне за такав посао. Неке од промена

Ђаци у Финској професоре доживљавају као пријатеље. Ословљавају их именом и веома су блиски с њима

су већ уведене, па тако шеснаестогодишњаци уместо јутарњег часа историје и поподневног часа географије имају тзв. подучавање о „феноменима”, при чему се мисли на савремене и релевантне теме, које је корисно знати у 21. веку. Ђаци у Финској своје наставнике доживљавају као пријатеље. Поштују их, цене, веома су блиски са њима, ословљавају их по имену, поверавају им своје

тајне, заједно уче, раде, размењују мишљења. Не персирају им, изузев директору школе и доста старијим наставницима, и то је општеприхваћена норма понашања. Оно што је најбитније јесте то што се код њих васпитање, као саставни део васпитно-образовног процеса, доживљава тек као сусрет људских бића, одраслих и оних који одрастају, и у том смислу, препун је уважавања и разумевања.

Вести Поскупљује једанаест факултета На претходној седници Сената Универзитета у Београду, 11 од 31 факултета затражило је повећање школарина у наредној школској години. Министарство просвете и о томе треба да се изјасни, али то не утиче на одлуке факултета. Најмање поскупљење тражи ФПН – 200 динара, а највеће ФОН – 13.000 динара на једном смеру. Скупље ће вероватно бити и на Хемијском, Технолошко-металуршком, Учитељском, на ФАСПЕР-у , на Рударско-геолошком, на Пољопривредном и на Физичкој хемији.

Смењена директорка нишког Дома ученика

На ванредној седници Управног одбора Дома ученика средњих школа у Нишу дужности директора разрешена је Сандра Поповић, која је на челу установе била неколико месеци. На њено место постављен је Бојан Милошевић, дугогодишњи радник ове установе. Смена на челу Дома ученика средњих школа, који је интернатског карактера, уследила је после бројних афера у овој установи које су, сумња се, за последицу имале и трагичну смрт васпитачице Татјане Лужанин, која је почетком године извршила самоубиство.

А Н В О З А ОБР

во нас у Апатину, у Oсновној школи „Жарко Зрењанин“. Још један леп и квалитетан блог покушај да се најмлађим ђацима школа учини још привлачнијом. Има ту

свега: наставних јединица, провера знања, презентација, преноса позоришних представа и наставничких припрема. Колегиници Панковић желимо да настави овим путем, уз су-

Учитељица Снежана Панковић https://pankovic.wordpress.com/ сам у Зовем се Снежана Панковић. Учитељица свој им Вол . тину Апа у ин“ ОШ „Жарко Зрењан в мљи зани на уче а дец да посао и трудим се е учењ да н начи н једа још начин. Овај блог је ије деч да а е, лакш и буде занимљивије ћено интересовање за компјутер буде искориш ница стра ова ће да се ам Над на најбољи начин. едују, помоћи мојим ученицима да лакше напр ,а рад наш у увид и бољ ју родитељима да има о. поса свој м вља оба е мени да што бољ

гестију да садржаје (који су сада претежно у формату Word и морају се преузимати у лични рачунар) прикаже директно на блогу како би био још пријемчивији и лакши за коришћење.

А Л И Р Е Г НА У

читељица Наташа Дувњак ради у Основној школи „Ђорђе Крстић“ у Београду. Њен блог је веома леп и занимљив. Наташа је покушала да блог буде користан ученицима, колегама, родитељима и случајним посетиоцима. Блог

је подржан и Фејсбук групом, која је врло посећена, али, мора се признати, група није намењена њеним ученицима већ представља једно од сличних места на којима можете наћи актуелне информације о образовању. У сваком случају, врло корисно.

Учитељски кутак https://uciteljskikutak.wordpress.com/

и све што свој посао и волим да размењујем идеје Зовем се Наташа. Учитељица сам. Волим је креативно. ки факултет чку школу, средњу педагошку и Учитељс Завршила сам основну школу, нижу музи у Београду. . Моје прво аматерски, а затим и професионално Током школовања играла сам фолклор, година. м седа вач ч-пе игра као о“, где сам радила прво запослење било је у ансамблу „Кол Сањом ица групе „Балканика“. Са Александром Певачку каријеру сам наставила као члан у групи, гом албуму и кроз концертне активности Илићем сарађивала сам на првом и дру обишла сам нту, раду на себи и подршци родитеља, такође седам година. Захваљујући тале скоро цео свет. ог дечака. Данас сам и мама једне девојчице и једн учиним лепшим и занимљивијим. ве часо и аву Волим да истражујем, да наст вном за комуникацију и за сурфовање. Интернет користим неколико година, угла ације… a на интернету проналазим разне информ Наставне часове припремам на лаптопу, , слике и ијале, занимљиве текстове, презентације приручнике, планове, прилоге, видео-матер ве, хрватске сајтове, али и сајтове енглеског и сајто сличице… Активно пратим наше блогере еду, нама за обраду слова, као и за рад у првом разр али , мем разу говорног подручја. Енглески личним да покушам да направим сајт написан ћири је потребна ћирилица. Зато сам решила временом учитеља кренути исто да ради и да ћемо писмом. Надам се да ће што више колега ученике. материјалима, како за учитеље, тако и за имати велики број сајтова са образовним

„Учитељ учи док и сам учи. Онда када престане да учи, у учитељу умире учитељ!“

Вести Србија има 2000 вероучитеља У Србији има око 2000 вероучитеља. У Епархији београдско-карловачкој ради њих 275, међу којима су и четири доктора наука, исто толико магистара и на десетине оних са мастер дипломама. И у Београдској надбискупији и Исламској заједници Србије поносни су на своје вероучитеље. Др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу СПЦ, каже за РТС да је наставни кадар више него образован. – На Православном богословском факултету изучава се пет педагошких предмета и студенти су обавезни да одржавају часове у основним и средњим школама у Београду. Уместо дипломског испита имају стручни испит где морају још десет часова да одрже у школи – истиче Сандо.

Исти предмет, две оцене Лист „Данас“ открио је скандалозан пример нелогичности приликом оцењивања грађанског васпитања. Тај предмет се у основној, као и веронаука у свим разредима основне и средње школе, описно оцењује на основу тростепене скале – истиче се, добар и задовољава. Међутим, при оцењивању средњошколаца који иду на грађанско користи се двостепена скала – веома успешан и успешан. Како смо сазнали, ово решење је само преписано из старих прописа а да се није водило рачуна о томе шта пише у Правилнику о оцењивању у основној школи, који је први мењан.

Вести Забрањено примање поклона од издавача

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ УЧИТЕЉИЦЕ

УКЛИЗАВАЊЕ Ако може та ваша клизна симулација пријемног, могу и клизни избори! Пише: Ивана Бошњак Бошњак

Министарство просвете упозорило је директоре школа да не примају поклоне издавачких кућа након што је један од издавача нудио бесплатне уџбенике за ђаке првог разреда, под условом да се учитељи определе за њихова издања за други, трећи и четврти разред. Министарство је у допису подсетило да је прихватање донација законом забрањено и да одлуку о избору уџбеника доноси наставничко веће на предлог стручних већа појединих предмета и уз сагласност савета родитеља школе.

Поништено такмичење из биологије Управни одбор Српског биолошког друштва деветог марта је поништио Општинско такмичење из биологије за основне школе јер су задаци на тесту били непримерено тешки. Након што је тест прошло само 44 ученика од 1333 такмичара, Управни одбор је закључио да су задаци били неадекватни за тај ниво такмичења: „Свим учесницима Општинског такмичења биће додељена признања за учешће на Општинском такмичењу. Они ће имати право да учествују на даљим нивоима такмичења.“

очело је шушкањем око симулације завршног испита. Знамо да буде око двадесетог априла, али заборависмо да просветни радници морају да се припреме за изборе, те се шушкало да ће бити 15. и 16. априла. И новинари су знали. Само просветним радницима нико није јављао. Они су се згледали, питали једни друге.

Нема више „Танјуга“, па ни тај „Танјуг“ није могао да јави. Писало по таблоидима, али у школу информације нису стизале. Родитељи и ђаци нам се смејали, „Блиц“ зна, цео комшилук зна, само запослени по школама појма немају. Обавештење је стигло у школе у петак, 8. априла, негде око три поподне. Право време да неко у школи отвори мејл! У понедељак, 11. априла, имали смо шта да видимо на

огласној табли! Пробни завршни ће се одржати 15. и 16. априла, а за оне који нису у могућности да га тад одрже, могу га организовати у недељи од 18. до 22. априла! Клизно! До 22. априла не смеју се објавити резултати! Тако пише у допису Министарства. Супер! Они који су могли да се организују, организовали се наврат-нанос, симулирали како су знали и умели, псујући директоре, јер су им уништили петак поподне и целу суботу. Ђаци к’о ђаци, ионако се ништа не питају, симулирали завршни, па после ишли на такмичења која су померена за суботу поподне или недељу. У понедељак, 18. априла, кад су већ сви на фејсу и по „блицевима“ ишчитали, што питања, што одговоре, почела је симулација по школама које се нису организовале пар дана раније. И док сам ја крила резултате негде у брусхалтеру, како научих за време прошлог министра, ђаци јавили браћи и сестрама, а „Блиц“ их јавио васцелој нацији. Што рече мој друг Методичар Методије, требало би да научим да само просветни радници не смеју да износе податке из школе у јавност, свима осталима је дозвољено. А онда ме дотукао следећи догађај: Изборну тишину ми прекинула комшиница Ванда. Свако мало дође с неким новим причама и идејама. „Драга моја, чула сам да се

Вести Мала матура опет по кафанама! Пroslava мале матуре све више се из школа враћа у кафане. Иако је Министарство просвете законом забранило малу матуру у ресторанима и хотелима, откривена је „рупа у закону“: прописи забрањују школама да воде децу у кафане, али не постоји „вето“ да то раде родитељи. Е управо ту могућност су удружено искористили родитељи, ђаци и агенције, те осмаке тако, без кршења прописа, воде на матурске вечери. Део родитеља се буни, јер деци није место у кафани, и сматрају да је прослава у школи примеренија, али они су у многим школама у мањини. Гласовима већине бира се кафана!

Па да може онај мој несрећник од мужа да добије посао, а не да га одбију зато што му жена вазда нека опозиција! Па да виде они како Ванда зна да уклизава! А? планирају клизни избори!“ „Какви клизни избори, луда жено?“, мислим се ја, а пристојно је само упитно гледам. „Знаш како, сад то твоје министарство даје родитељима да бирају уџбенике? И како су смислили клизну симулацију тог вашег завршног? Сад, ја се мислим овако: ако сте ви имали ту клизну пробу, а ти стално кажеш да сте ви стуб друштва, онда ће бити и клизних избора. Можда не баш сад, али, сигурно се планира убудуће тако јер, кад на стубовима друштва нешто пробају, онда ће то после да важи за све.“ „Чекај, Ванда, како ти за-

мишљаш клизне изборе?“, питам, а већ ми доста разних уклизавања са свих страна. „Озбиљна сам, знаш да ми овај старији сад радио тај пробни завршни, тако „клизно“. Јаао, што сам ја била срећна што његови у школи нису могли да организују кад и твоји, па сва питања, а богме и одговоре, сазнао од адвокатичине мале, знаш оне што редовно учи. Е, па дете ми испало боље припремљено од ње, баш сам адвокатици то натрљала на нос, онако, с гуштом! Е, тако ја мислим, можда ће то твоје министартво организовати и клизну матуру, праву, па ће он опет бити бољи, и има да

иде са адвокатичином малом у разред, пази шта ти Ванда каже! Само те молим, организујте ви у вашој школи опет у првом термину, немој да ми дете западне у неку трогодишњу... И сад ја мислим: ако може та ваша клизна симулација, могу и клизни избори! Знаш да сам ја увек промашивала, никад нисам гласала за ове на власти... ма, за било које на власти, не гледај ме тако! Ја бих гледала да изађем на изборе кад резултати буду објављени негде, па... Како мислиш не смеју да објаве? Ни ви нисте објавили, па и „Блиц“ писао и питања и одговоре.. тако би и за изборе, сигурна сам! А на фејсу би сигурно увелико... их! Па да ЈА једном гласам за оне за које се зна да ће победити, а не да увек гласам за погрешне! Па да може онај мој несрећник од мужа да добије посао, а не да га одбију зато што му жена вазда нека опозиција! Па да виде они како Ванда зна да уклизава! А?

Са прославама у ресторанима не слаже се Министарство просвете, и подсећа да то није у складу са Законом о основном образовању и васпитању. Чланом 39 овог закона прописано је да се овакве и сличне прославе за ученике организују у школи или у договору са јединицом локалне самоуправе у установама културе.

ФБГ ГО

Школа будућности Неформално школовање постаће, надам се, значајније, и у скорој будућности ђаци ће, дословце, похађати курсеве, а не разреде Пише: Зорана Матићевић

овек је инертно биће – биће које се опире променама. Ваљда је то разлог што и данас учење психијатра Светомира Бојанина, педагога Милана Баковљева и других о тајни школе, активној настави, програмираним уџбеницима звучи авангардно. Стварност се мења много брже него што смо у стању да то разумемо и прихватимо. Па се онда љутимо, не на себе, већ на стварност, наравно! Већ данас смо љути на школу каква ће бити сутра.

Каква ће то школа бити Верујем да ће нестати „окоштали“ разредно-часовни систем наставе и да ће га заменити неки флексибилнији модел школовања кроз који ће ученици пролазити по сопственим жељама и могућностима. Неформално школовање постаће, надам се,

Зорана Матићевић Зорана Матићевић, ФПН, професорка социологије у Трећој и Петнаестој београдској гимназији и педагошка саветница, председница је Секције наставника социологије при ССД-у. Има 22 године радног стажа

значајније, и у скорој будућности ђаци ће, дословце, похађати курсеве, а не разреде. Незаменљива улога социјализације – оствариваће се путем летњих, зимских школа, кампова, и слично. Постаће излишно позивати се на један уџбеник. Свеска је већ прошлост. У пружању информација и знања школа губи трку с интернетом. Интернет нуди више него што им се у оквиру наставе било ког предмета може пружити. За оне што подучавају – неки други изазови добијаће у значају. Основци ће знати да праве софтвере јер ће то бити питање „писмености“, али ће се морати подучавати другим вештинама: како задобити пажњу, како препознати кад је други човек љут или радостан, како се дружити, како помагати, како се жртвовати, како истрајати, како одложити задовољство, како бранити млађе а поштовати старије, речју, како живети! Млади људи неће се „удубљивати“ у суштину, као што су то пређашње генерације чиниле. Верујем чак да би „урањање“ за њих у овом мноштву информација било погубно.

Финци кажу да су се неколико деценија „учили“ поверењу. А они, ваљда, знају шта причају јер имају један од најбољих образовних система на свету. Тако да још има наде и за нас

Како каже Алесандро Барико у „Варварима“: Они се морају одржавати на површини и за то је измишљена и права реч сурфовање! Највећи изазов будућности биће заправо – како доћи до праве информације у том мноштву које се нуди и како ту информацију обрадити, преточити у знање.

Шта нам је неопходно Као ’лебац и више од тога – неопходно нам је поверење. Изградили смо структурално неповерење између ученика, учитеља, родитеља, колега, директора, и на крају, јавног мњења. Финци кажу да су се неколико деценија „учили“ поверењу. А они, ваљда, знају шта причају јер имају један од најбољих образовних система на свету. Тако да још има наде и за нас. Оцене треба да служе само „угледу“ ученика и ничему више. Само тако ће ученици тежити добрим оценама из аутентичних разлога.

Добро би било да укинемо полагање пријемних испита јер су осмишљени да би се исправиле све оне неправде које су „оцењивањем“ начињене. Шта је, међутим, постигнуто? Старе неправде нису исправљене, а настале су нове. Родитељи су избезумљени, уцењени, финансијски исцрпљени, а ученици истраумирани, ускраћена за радост и игру. Чему школовање ако их не припреми за то да могу положити те пријемне? Чему цела та ујдурма, утрошени папир, време, живци, новци? Важно је да упишемо сваког ученика који жели да се школује и сваког студента који жели да студира. И да му затим, на лицу места, у школи или на факултету, омогућимо да се увери у исправност свог опредељења или да се разуверени исто тако лако испишу и определе за нешто друго. Неопходно је да вратимо достојанство свакој професији, да поштујемо поштен рад, марљивост и учинковитост, па се ученици неће устручавати од избора професија које нису у тренду.

Чему се надам Волела бих да у школи будућности школовање и образовање једнаког квалитета свима буде доступно. Да знање не буде роба, већ друштвена вредност немерљивог значаја. Да вештина и васпитање поново добију углед као афирмативне, универзалне људске вредности. Надам се да ће се школа тако вратити у живот, а да ће се живот и радост вратити у школу.

ОВОРИ

Прилагодити наставу интересовањима деце Пише: Драган Ристић

обзиром на разнолика животна стремљења младих људи, неопходно је наставне програме у гимназији прилагодити њиховим интересовањима. На пример, програм намењен будућим студентима техничких факултета морао би битно да се разликује у односу на програм намењен ђацима који испољавају склоност ка уметничким занимањима. Добро би било да одељења имају око 20 ученика.

Смер одабрати у трећем разреду гимназије Већина ученика није у могућности да одабере право усмерење са четрнаест или петнаест година. Прве две године школовања у гимназији треба да буду заједничке, а да се ученици усмеравају на почетку трећег разреда. Ту би

l Не могу исто да уче деца која желе да студирају техничке факултете и уметничке академије l У прва два разреда вратити “општи смер” подразумевало: Да у прва два разреда градиво буде нешто шире у односу на основну школу и да се изучава на дубљем нивоу. Притом, потребно је обим градива свести на разумну меру и увести обавезну практичну наставу Ускладити програме сродних предмета, тако да се допуњују У трећем и четвртом разреду градиво би се изучавало обимније у односу на прва два разреда. Примера ради, ако се ђак определи за природно-математички смер, то не значи да из програма треба изоставити историју или психологију. Програми тих предмета треба да буду осмишљени да се сагледа ток историје кроз развој технике или тумачење услова у

Било какве промене у образовању биће неуспешне ако не постоји награђивање оних професора који су постигли добре резултате, али тако да награда заиста носи вредност

складу с којим настају научна открића. Слично томе, ученици на друштвено-језичком смеру изучавали би, на пример, физику на начин да знају као су поједина открића утицала на развој цивилизације или појаве од значаја за проучавање музичке и ликовне уметности

Држати часове у природи Велики недостатак гимназијског образовања представља мали број часова практичне наставе или чак то што се не изводи. Такав облик наставе предвиђен је у оквиру природно-математичких предмета, у току извођења часова лабораторијских вежби: физике, хемије и биологије. С обзиром на велики број ђака у одељењу, застарелост опреме и амбиоциозно написане планове за поједине предмете, учинак је мали и часови се своде на памћење саопштених чињеница. Пошто настава у гимназији обухвата различите садржаје, пропушта се могућност да ђаци сагледају материју шире него што допуштају постојећи планови. Да би пракса стекла заслужено место није неопходно да се практична настава изводи искључиво у кабинетима. Целодневни или вишедневни боравак на оближњем локалитету пружа могућност да се обаве разна мерења која се тичу наставе биологије, хемије, географије и физике, а приказ резултата би могао да се оствари помоћу софтверских алата. Добитак од овакве наставе постоји чак и ако мерења не пружају прецизне резултате, јер је време

Драган Ристић Драган Ристић је професор физике у Тринаестој београдској гимназији и аутор блога profesorristic.org. утрошено на размишљање, а настава није монотона. За то је потребно уложити нека средства, али то су мали износи који ће школовање учинити пријатним и занимљивим.

Наградити најбоље професоре Постојећи Правилник о стручном усавршавању и стицању звања предвиђа вредновање, али на начин који се углавном своди на формализам или се може тумачити према личном уверењу. Било какве промене у образовању ће бити неуспешне ако не постоји награђивања оних професора који су постигли добре резултате, али на начин да награда заиста носи вредност.

36 ШТА НАМ ПОРУЧУЈУ ЧЛАНОВИ МЕНСЕ СРБИЈЕ

Петровић: Поштујте учитеље Рајовић: Учите децу да мисле

Није свеједно ком васпитачу или учитељу поверавате радознали ум свога детета

Когнитивни развој не може се одвојити од моторичког због чега је неопходно да деца скачу, врте се, трче, ходају боса...

Урош Петровић

Ранко Рајовић

стакнути члан српске Менсе, коаутор програма „НТЦ систем учења” и један од најинтелигентнијих људи на планети Урош Петровић читаву каријеру посветио је размрдавању вијуга и тренирању малих сивих ћелија наше деце. Он сматра да су „учење и игра две стране исте медаље“, али да није свеједно коме ћете препустити своје дете да га подучава или да се у том смислу игра с њим.

ли ум свога детета. Не ради се ту само о његовом окружењу у току неколико месеци или година, већ о његовом ставу према различитим сегментима друштвеног живота током читавог живота. Зато стално понављам: уважавајте и подржавајте васпитаче и учитеље, они утиру најважније стазе нашој деци – апелује Петровић. Његов колега из Менсе и суоснивач програма „НТЦ систем учења“ др Ранко Рајовић објашњава да је детињство

најважнији период за развој можданих вијуга. – Код деце се до пете године живота развије чак 50 одсто синапси у мозгу, а до дванаесте чак 98 одсто. Преостала два одсто остају за интелектуални развој до краја живота. Али когнитивни развој никако се не може одвојити од моторичког због чега је неопходно да деца скачу, врте се, трче, балансирају, ходају боса – напомиње Рајовић уз опаску да „наша деца једва ходају јер их во-

Васпитачи утиру стазе Петровић за сајт „Зелена учионица“ каже да не постоји срећна земља без срећне деце, а она не постоје без срећних учитеља и васпитача. – У раном добу, утисци су најупечатљивији. И наоко успутни доживљаји за дете могу представљати пресудан подстрек за будућност. И обратно. Зато уопште није свеједно ком васпитачу или учитељу поверавате радозна-

Презаштићеност спутава децу да се развијају Петровић истиче да је љубав према деци, иако најважнији сегмент родитељства, веома често и иницијатор и оправдање за грешке. – Презаштићивање је директно уперено против детета, бомба са одложеним али дугорочним дејством. Такође, претерано повлађивање детету произвешће га у хировиту принцезу или егоцентричног витеза, који ће без слугу мало шта успети да учине. Улазак у свет одраслих у том случају могао би да буде веома болан и оптерећен немалим бројем тешко решивих проблема. Парадоксално, желећи најбоље, деци смо онемогућили важне сегменте детињства какво смо и сами имали, и уљуљкали их у зону претеране удобности – а из таквих скута се мало шта квалитетног изнедрило. Логично је – препреке и проблеми покрећу. Тамо где је све потаман, изостају стимуланси за развој.

зимо у колицима до четврте године“.

Дајте деци лопту, не рачунар Према његовим речима, родитељски задатак треба да буде само да деци омогуће сигуран простор и да смање могућност за повређивање. Као једну од највећих грешака он наводи препуштање деце царству видео-игрица јер, како објашњава, те игре угрожавају адекватно развијање акомодације ока, тј. осећаја за приближавање и удаљавање предмета. Тај осећај се најбоље развија играма са лоптом, а уколико се то не постигне, дете ће имати озбиљне предиспозиције за проблеме с читањем и писањем, као и тешкоће у учењу. Када је реч о мисаоном развоју, Рајовић истиче да малишани најбоље уче кроз симболе и саветује родитељима да деци дају задатак да преточе песмицу у слике или симболе, да напишу нелогичне приче, као и да деци постављају загонетна питања.

37 ОБЕЛЕЖЕН ДАН СЕЋАЊА НА РУШЕЊЕ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Од згаришта направити „културно светилиште“

њижевник Михајло Пантић на обележавању 75 година од уништавања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу у Београду током Другог светског рата изјавио је да за све ове године ниједна власт ни градска ни државна, без обзира на мандат или идеологију није нашла за сходно да то место обележи на достојан начин и претвори га у „стуб сећања” и „културно светилиште”. Ово место некадашња је ризница свега најбољег што је на овом језику написано, а данас у коров и травуљину обрасла рупа без било каквих трагова постојања тог спепељеног заједничког добра. То је симболичан знак. Истина, не знак поред пута, него знак испражњеног средишта у коме деценијама обитава мукла ко-

Блашковић: У Србији свака генерација доживи вапај

меморативна тишина - навео је Пантић, који је и председник Управног одбора Народне библиотеке подсетивши на речи писца Иве Андрића - „Библиотека је ризница, а књига заједничко добро”. Министар културе Иван Тасовац рекао је да су данас библиотеке важније него икада. – Библиотеке нису само

300.000 књига уништено

је у бомбрадовању 6. априла 1941.

Ова рупа обрасла у травуљину и коров некадашња је ризница свега најбољег што је на овом језику написано Михајло Пантић, председник УО Народне библиотеке

места у којима изучавамо прошлост. То су места на којима покушавамо да разумемо своју садашњост и да осмислимо своју будућност. Библиотеке су лабораторије знања и спознаје. Посебно у овом тренутку када Европа проживљава најдубљу кризу свог идентитета, под утицајем економских превирања и незапамћеног таласа миграција, и када у многим земљама поново јача екстремна десница, која прети да поништи најважније тековине европске цивилизације – културу различитости и толеранције – навео је Тасовац, додајући да је Министарство културе у протекле три године издвојило триста десет милиона динара кроз континуирани откуп публикација за библиотеке путем редовног конкурса. – Укупно 180 јавних библиотека, међу којима и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” и Библиотека САНУ, снабдевено је са 590.000 примерака нових издања, или за 200.000 примерака више него у претходном

Управник Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић говорио је том приликом о својим сећањима на НАТО бомбардовање 1999. године и рекао да сваки нараштај у Србији доживи „сличан ужас”. – Испадне да је исто, без обзира на то да ли причамо о 1941, 1944, или 1999. години. Може се сваког пута поновити исти текст, подједнако артикулисан вапај. Не могу да претпоставим куда иде овај свет, али на концу уобичајене крваве бајке дужност је сваке живе библиотеке да сваки тренутак, без обзира на све друге, сачува, сабере, одбрани, без обзира на прасвршетак који нисмо ни сањали – истакао је Блашковић. периоду. И зато на овом месту – месту бола, празнине и губитка – можемо са поносом да кажемо: „Књига је и даље жива у Србији“ – поручио је он и додао да улагање у књиге значи улагање у будућност. У бомбардовању Београда 6. априла 1941. уништено је више од 1300 средњовековних рукописа и докумената на пергаменту и хартији, 300.000 штампаних књига, комплета новина и часописа из 18, 19. и 20. века. На Косанчићевом венцу изгорело је и око 2000 писама књижевника и знаменитих личности српског и других јужнословенских народа, богата картографска и музеолошка збирка библиотеке непроцењиве вредности, комплетна документација и сви инвентари и каталози.

38 У СЕЛИМА КОД НОВЕ ВАРОШИ САМО БЕЛОГЛАВИ СУП СТУДИРА

СРПСКИ ЗЛАТАРСКИ ОКСФОРД Пише: Радош Љушић, историчар

ову Варош, мало место скучено у једној удолини Златара, Срби углавном познају по путу који води ка мору. Међутим, ово златарско насеље и његова општина имају бар две знаменитости које их издвајају од малих и забитих села и општина невелике Србије. Ова неразвијена општина има две високошколске установе – истурено одељење Факултета за пословне студије и право у Акмачићима и Вишу пословну школу у Новој Вароши. И док Основна школа ради пет радних дана у седмици, Виша пословна школа, смештена у њој, ради два нерадна дана, суботом и недељом, па је стога оправдано зову „викенд-школа“. Само овај парадокс довољан је да се упитамо да ли је наш образовни систем сасвим обесмишљен. Шта тек рећи о факултету у малом и забитом златарском сеоцету Акмачићи, као удеоној универзитетској институцији ФОРКУП са седиштем у Новом Саду, познатој по истуреним факултетима и одељењима у Београду, Нишу и Трстенику? Ово мало брдско насеље

збијеног типа, неуобичајено за планинска села, никло је на једној благој падини. Као код већине сеоских насеља, тик уз школу налази се мала раскрсница, одакле се и десним и левим путем стиже до Нове Вароши. Ако кренете левим путем, благом низбрдицом, стићи ћете до једног од најнеобичнијих факултета који сам икада посетио и угледао. Уз мене, у колима, седео је мој друг са студија, овдашњи познати просветни делатник, који је, први пут када смо се возили овим путем, затражио да успорим вожњу и застанем. Показао ми је руком на усамљену зграду на једној заравни, с десне стране пута, окружену златарским дрвећем које је заклањало њену планинску архитектуру. Само се кров извио између крошњи дрвећа, што је овај крајолик, каквих има много на овој планини, издвајало у нешто необично,

толико посебно да заслужује овај опис. То је друга високошколска нововарошка установа, Факултет за пословне студије и право. На моје питање где су јој студенти и професори, добио сам одговор да се ретко виде, те се стиче утисак као да их нема и као да се у њој не држи настава. Никоме није јасно како је то могуће, али се зна да се у њој полажу испити и добијају дипломе завршених правних студија. Слушао сам Нововарошане како о њој разговарају, учестало се питају како и за кога ради, ко ју је отворио и колико је студената у њој слушало наставу и дипломирало. Нико од мојих саговорника није знао ништа поуздано о овом факултету јер је рад ове високошколске установе толико обавијен велом тајни, као да је неки српски Гвантанамо, а не место где се стиче образовање крунисано вредним диплома-

На околно дрвеће, и на кров зграде високошколске установе, слећу често белоглави супови, спокојно се шћућуривши будући да нема студената и професора да им ремете мир

Радош Љушић

ма. До знатижељних Нововарошана, ипак, процурила би понека прича о људима који су стекли диплому права или понека анегдота, а једна од њих, о начину полагању испита из енглеског језика, учестало се приповеда. Много пута сам прошао колима тим путем, сваки пут или успоравао вожњу или застајкивао, али никада нисам никога видео, мислим на људе, студенте и професоре, да будем јасан. Ипак, дешавало се да сам каткад нешто и угледао, нешто што је у мени будило сумњу у причу познатог нововарошког просветног прегаоца. На околно дрвеће, и на кров зграде високошколске установе, слетали би често белоглави супови, спокојно се шћућуривши будући да студената и професора није било да им ремете мир. Можда су и они дошли по диплому, помислих другом приликом док сам био у колима и наставио пут Златарског језера. У ово глобално доба и овим високолетачима потребна је диплома високошколске установе како би успешније летели небеским пространством изнад и изван наше малене земље. Јесу ли Акмачићи српски златарски Оксфорд? Где се могу добити поуздани подаци о овом факултету, будући да на интернету ништа нисам успео да пронађем. И колико има оваквих и њему сличних „Оксфорда“ у невеликој Србији, са белоглавим суповима или без белоглавих супова и других планинских птица?

39 НОАМ ЧОМСКИ, ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ЖИВИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА, ПОРУЧУЈЕ

Тестирање и рангирање ученика је бесмислено!

едан од највећих савремених интелектуалаца и филозофа Ноам Чомски недавно је у ауторском тексту за часопис „Прогресив“ оценио да „тестирања и рангирање ђака уништава сваки смисао образовања“. „Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика, тако и наставника. То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес.

Подела на глупе и паметне Наставник не може да буде креативан, маштовит, нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника. Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије су идеологије и доктрине изузетно штетне. За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања потпуно је вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима. Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи

штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне. У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима. Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем. Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око себе.

Идеолошки обојено Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална

добра јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту. О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…“

Научите дете да и „смарачке“ активности могу бити корисне

Пише: Зоран Миливојевић, психолог

еветогодишњак који мајци, која га тера да учи, говори: „Немој да ме смараш”, показује да њиме управља „принцип пријатности”. Када му мајка спомене учење, он замисли себе да учи, што код њега изазива снажну непријатност. Он емотивно постаје „жртва” учења које се још није ни догодило. Зато агресивно покушава да ућутка мајку за коју мисли да над њим врши „психичко насиље”. Већина људи се управља према некоме или нечему на основу тога како се према томе осећају. Осећање пријатности изазива жељу да се приђе, а непријатности жељу за удаљавањем. Доживљавање пријатности или непријатности јесте унутрашњи сигнал

да смо нешто проценили као позитивно или негативно. Када би ствари биле једноставне, могли бисмо да се ослањамо само на своја осећања. Проблем јесте у томе што су нечија осећања резултат једне унутрашње обраде информација, а познато је да људи веома различито обрађују информације. Није исто како на једну ситуацију реагује мало дете и како реагује одрасла особа, па ни две одрасле, разумне особе не морају да реагују истим осећањем. Ако је наша несвесна обрада информација погрешна, биће погрешно и резултирајуће осећање. Према томе, осећања могу да нас „слажу”. То посебно важи за малу децу која још немају довољно информација, тако да се управљају на основу тога како се осећају. Дете научи у првим месецима

Зоран Миливојевић

живота да је веома лоше када осећа непријатност глади, а да је добро када након јела осети пријатност ситости. Оно мисли да све што му је пријатно јесте и корисно, а да је све што му је непријатно – штетно. Према томе, играње играчкама дете доживљава као пријатно и зато корисно, а наметнуто

Када дете под утицајем родитеља одустане од принципа пријатности, већ се управља проценом „корисно– штетно”, то је велики корак ка емоционалној зрелости

поспремање играчака као непријатно и зато сигурно штетно. Зато дете хоће да се игра, али одбија да поспреми играчке. Овакву мотивацију детета је Сигмунд Фројд назвао „принцип пријатности”. Задатак родитеља је да помогну детету да превазиђе овакву мотивацију јер, ако остане на њеном нивоу, неће постати функционални одрасли: биће лењо, себично, без радних и других корисних навика. Родитељи морају да науче дете да није важно да ли је нешто пријатно или непријатно, већ да ли је корисно или штетно, да постоје штетне пријатности и корисне непријатности. Дете ће се томе опирати јер погрешно верује да га родитељи не воле када му не дају да ужива или га терају да се мучи. Када дете под утицајем родитеља одустане од принципа пријатности, тако да се више не управља проценом „пријатно– непријатно”, већ проценом „корисно–штетно”, оно је развило оно што је Фројд назвао превладавањем „принципа реалности”. То је велики корак ка емоционалној зрелости. Менталне структуре таквог детета сада су друкчије, обрада информација је квалитетнија, тако да се оно сада више може ослонити на своју интуицију и осећања.

О учитељу, учењу и знању Најбољи учитељи су они који ти показују где да гледаш, али ти не говоре шта да видиш. АЛЕКСАНДРА К. ТРЕНФОР

Студираћу и припрeмати сe, а јeдног дана моја шанса ћe доћи. АБРАХАМ ЛИНКОЛН

Када школски учитeљ сјeдини љубав прeма послу и прeма учeницима, он јe савршeн учитeљ. ГРОФ ЛАВ НИКОЛАЈЕВИЧ ТОЛСТОЈ

Доброг учитeља нијeдно дeтe нe заборавља. ДР ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ

Учитeљ мора привући дeчја срца својом наклоношћу, другарским односом и љубављу прeма дeтeту. ЈАН АМОС КOМЕНСКИ

Свe што научимо, научимо од оних којe волимо. ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ

Нијe знањe знањe знати, вeћ јe знањe знањe дати. ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

Много сам научио од својих учитeља, од пријатeља вишe нeго од учитeља, али вишe од свих научио сам од својих учeника. ТАЛМУД

Главни циљ школe нијe толико у стицању знања колико у показивању путeва и срeдстава да сe до знања дођe. Д. ЛОРАНОЛ

Учeник мора у свeму наткрилити свог учитeља да нe би заувeк остао учeник. ЕЗОП

Нeки људи никада нeћe ништа научити, а разлог јe што они све разумeју прeбрзо. АЛЕКСАНДАР ПОУП

Постојe двe врстe знања. Или лично знамо нeку ствар или знамо гдe можeмо да добијeмо обавeштeњe о њој.

Права култура јe у онога народа у комe су учитeљи добро плаћeни јeр само СЕМЈУЕЛ ЏОНСОН од добро наплаћeнога учитeља можe сe тражити Образован јe онај човeк и очeкивати потпуно који зна гдe ћe наћи оно добар рад у школи. што нe зна. ДР ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ

ГЕОРГ СИМЕЛ

Ко сe посвeћујe учeњу, постајe из дана у дан вeћи.

Моћ нe долази од знања задржаног за сeбe, вeћ од дeљeња знања.

ЛАО ЦЕ

БИЛ ГЕЈТС

Оног који учи ново с тимe да обнавља старо, можeмо сматрати учитeљeм.

Ви стe оно што знатe и оно што чинитe са оним што знатe.

КОНФУЧИЈЕ

НЕПОЗНАТИ АУТОР

42 ПЕДАГОШКИ САВЕТИ

ОСАМ ВАСПИТНИХ ГРЕШАКАРОДИТЕЉА

Где си се ударио? У дрво? Ево туче мама дрво! Да ли је потребно додатно објашњавати? Када се дете сопственом грешком или непажњом удари, ти онда удри по томе што га је ударило. А што да не онда и по деци с којом се судара на игралишту? У чему је разлика? Не врти се укруг! Завртеће ти се у глави! Не дирај то, прљаво је! Не пењи се, пашћеш одатле! Увек се сетим своје тетке која живи у Швајцарској и која, кад дође у Србију, својој деци допушта буквално све. Једном сам својим очима видела како се завлаче испод киоска на аутобуској станици а да она не реагује. А не знам да ли су у животу били болесни три пута. Добро, не кажем да треба да пустите дете да дира бачене пикавце, али какве везе има ако му се заврти у глави? Мало ће вежбати центар за равнотежу. Па шта ако падне с пењалице? Попеће се опет и научити да понекад, да би дошао до циља, мора и да падне. Ако не поједеш све из тањира, нема (па сад допиши нешто што дете воли) Иако знам колико је глупо уцењивати дете да би јело, понекад се осетим беспомоћно. За нашу нацију посебно је важно да дете добро једе, да не буде мршаво, јер дебљина је знак здравља! Наравно да ово није тачно… Твоја учитељица нема појма. Шта ти је ово написала?

Ако родитељ не поштује учитеља, неће га поштовати ни дете. Ако дете не поштује учитеља, не може постићи добар резултат јер нема поверења у оног ко га кроз школовање води. Дакле, шта год да је учитељица написала/рекла/урадила (а замислите, и оне имају право на грешку), никад не подривајте њен ауторитет пред дететом. Поређење с другом децом (другарима, браћом, сестрама) Кад нешто не урадите добро, кад вам не иде, кад грешите, потребна вам је подршка и да вас неко погура. Не треба вам неко ко ће вам прстом показивати ко је све бољи од вас. Тако се не постаје бољи, тако се постаје уверен да су сви бољи од вас и да нема сврхе да се трудите…

Ако одмах не прекинеш, зваћу тату Дете кад чује ово, заправо чује: „Мама ми ништа не може, тата није ту. Могу да радим шта хоћу!” Најбржи рецепт који мајке користе да би уништиле сопствени ауторитет над дететом. Многе то раде из незнања, а не знам ниједну којој је ова претња дала икакав резултат.

Хајде, идемо. Је л’ нећеш? Е добро, ја онда идем, а ти остани ту! Највећи страх детета јесте да ће бити остављено. А најчешће оружје многих родитеља јесте злоупотреба тог страха. То је застарео начин да родитељ брзо, без много педагогије, добије жељени резултат… За кога ја све ово радим? Наметање осећања одговорности и кривице детету зато што ви морате нешто за њега да радите донеће вам – шта тачно? Осим огорчености и тога да дете стекне осећање да би вама сигурно боље било да се оно није ни родило… Верујте, ниједно се дете неће замислити и рећи себи: „Видиш како се мама и тата муче, ајде да и ја урадим нешто.”

43 ВИСОКА ШКОЛА ЗА ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ, РАЧУНАРСКИ ДИЗАЈН И САВРЕМЕНО ПОСЛОВАЊЕ

ОБРАЗОВАЊЕ ИТ СТРУЧЊАКА НА ИТС

а ИТС-у се трудимо да благовремено одговоримо на све постављене захтеве, како од стране Акредитационе комисије и Министарства просвете, тако и на реалну потражњу на тржишту рада. Непрекидно спроводимо истраживање стања на тржишту уз детаљну анализу свих конкретних технологија, алата, програмских језика и осталих компетенција ИТ кадрова за којима постоји реална потреба. Оваква и слична истраживања један су нам од битних извора за дефинисање нових студијских програма, нових образовних профила у средњем стручном образовању, односно за усклађивање и модернизацију постојећих. Модернизација програма је обавезан континуирани процес којим се обезбеђује сагласност између очекиваних исхода учења и потребних компетенција свршених студената. Студијски програми, односно наставни планови и програми у средњем образовању, биће усклађивани са савременим токовима научног, технолошког, економског, социјалног и културног развоја тако да крајњи исход образовања, мерен квалитетом научне и стручне оспособљености свршених студената, односно ученика, потпуно

Додела таблета „Тесла“ студентима ИТС-а

одговара захтевима тржишта радне снаге. Од постојећа 54 стандарда занимања у области ИКТ-а које је усвојила Национална служба за запошљавање, на ИТС се на четири студијска програма основних студија образује за 27. Како би студенти стекли адекватна функционална знања и вештине, целокупни наставни процес засновали смо на проблемски оријентисаној парадигми, како дефинисање наставних планова и програма, тако и извођења наставе, односно процес провере знања. Овим се у потпуности испуњава захтев да је „настава оријентисана ка постизању практичних знања и професионалних вештина и способности, с наставним планом у коме значајно место заузима практична обука“. Наравно да све наведено неминовно условљава да се наставни кадар перманентно усавршава у складу са савреме-

ним трендовима у својим уже стручним квалификацијама. Наставници ИТС-а за предмете које воде прецизно дефинишу исходе учења и компетенције које студенти стичу након успешног полагања. Планови и програми се у законски дозвољеним оквирима (до 20 одсто) ревидирају. Методологија извођења наставе мења се сходно новим дидактичким средствима и светским тенденцијама у овој области. Колико смо успешни у овоме што радимо, најбоље говори податак о броју запослених свршених студената ИТС-а. Ови подаци редовно се прикупљају једном годишње и то за претходну календарску годину. Анализом ових података добија се валидна информација о укупном проценту запослених студената, као и оних који су наставили школовање да би стекли виши степен звања. Према подацима из јануара 2015. године (од оснивања шко-

ле 2006. до краја 2014. године), чак 84,63 одсто наших дипломаца запослено је у струци и 8,24 одсто је наставило школовање. Уз предвиђање кретања привредног раста у наредном периоду треба предвидети и потребне компетенције стручног кадра и сходно томе образовати их. Ово даље изискује адекватан редизајн образовних профила средњег стручног образовања и студијских програма високошколских установа заснованих на жељеним исходима учења и на компетенцијама. ИТС даје свој допринос у процесу израде и примене Националног оквира квалификација (НОК) који је усклађен са Европским оквиром квалификација за целоживотно учење, а који се заснива на исходима учења и на јединственом систему осигурања квалитета, чиме се доприноси побољшању реалног стања.

РЕПУБЛИКА ЋОПИЋ, Вуле Журић Ужи избор за НИН-ову награду

ЕНГЛЕСКО-СРПСКИ РЕЧНИК ПОСЛОВНОГ ЈЕЗИКА/ AN ENGLISH-SERBIAN DICTIONARY OF BUSINESS ENGLISH Зоран Чајка

ЈЕР МИ ТАКО КАЖЕМО, Ноам Чомски Највећи критичар великих сила чија су дела често цензурисана у САД

РЕЧНИК КЊИЖЕВНИХ РОДОВА И ВРСТА, Гжегож Газда и Словиња Тинецка Маковска

РЕЧНИК БОЖАНСТАВА И МИТСКИХ ЛИЧНОСТИ СВЕТА приредили Александар Бошковић, Милан Вукомановић и Зоран Јовановић

БУНЕ И НЕМИРИ Иво Андрић

Попусти до 90% на Гласникова издања у књижарама Службеног гласника

Продаја преко телефона:+381 11 30 60 578, 30 60 580, 30 60 390, 30 60 351 Продаја е-поштом: prodaja@slglasnik.com www.slglasnik.com | www.klubglasnik.net JP Službeni glasnik