Историја за 2. разред средње стручне школе - 22120 by Zavod za udžbenike

Иван М. Бецић Историја за други разред средњих стручних школа Завод за уџбенике Београд, 2012

Рец ензен т и д р Кос т а Ни кол и ћ , в иши нау чни сара д ник Инс т и т у т а з а са времен у ис т ори ј у у Беог ра ду мр Ра домир Попови ћ , сара д н ик у Ис т ори јском инс т и т у т у у Беог ра ду мр Ива на Спасови ћ , професор ис т ори је у Економско ј школ и „На да Д ими ћ“ у Зем у н у Уред ник мр Јасмина Ми ла нови ћ Од говорни уред ник Неб о јша Јова нови ћ За изда вача проф. д р Ра дош Љу ши ћ , д ирек т ор и гла вни уред ник Минис т арс т во просве т е и спор т а Реп у бл ике Ср би је решењем бро ј од одо бри ло је ова ј у џ б е ник з а изда ва ње и у по т ребу у д р у г ом разреду че т в орогод ишњих сред њих с т ру чни х школа . I S BN 978-86-17-14104-0 Рец ензен т и д р Кос т а Ни кол и ћ , в иши нау чни сара д ник Инс т и т у т а з а са времен у ис т ори ј у у Беог ра ду мр Ра домир Попови ћ , сара д н ик у Ис т ори јском инс т и т у т у у Беог ра ду мр Ива на Спасови ћ , професор ис т ори је у Економско ј школ и „На да Д ими ћ“ у Зем у н у Уред ник мр Јасмина Ми ла нови ћ Од говорни уред ник Неб о јша Јова нови ћ За изда вача проф. д р Ра дош Љу ши ћ , д ирек т ор и гла вни уред ник Минис т арс т во просве т е и спор т а Реп у бл ике Ср би је решењем бро ј од одо бри ло је ова ј у џ б е ник з а изда ва ње и у по т ребу у д р у г ом разреду че т в орогод ишњих сред њих с т ру чни х школа . I S BN 978-86-17-14104-0 др Не бојша Јовановић др Татјана Кос тић Главни у редник др Милорад Марјановић Рец ензен т и д р Кос т а Ни кол и ћ , в иши нау чни сара д ник Инс т и т у т а з а са времен у ис т ори ј у у Беог ра ду мр Ра домир Попови ћ , сара д н ик у Ис т ори јском инс т и т у т у у Беог ра ду мр Ива на Спасови ћ , професор ис т ори је у Економско ј школ и „На да Д ими ћ“ у Зем у н у Уред ник мр Јасмина Ми ла нови ћ Од говорни уред ник Неб о јша Јова нови ћ За изда вача проф. д р Ра дош Љу ши ћ , д ирек т ор и гла вни уред ник Минис т арс т во просве т е и спор т а Реп у бл ике Ср би је решењем бро ј од одо бри ло је ова ј у џ б е ник з а изда ва ње и у по т ребу у д р у г ом разреду че т в орогод ишњи х сред њих с т ру чни х школа . I S BN 978-86-17-14104-0 © ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд (2006–2023) Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни деловима, без писменог одобрења издавача. др Милорад Марјановић, в.д. директора Минис тар просве те и спорта Репу блике Србије решењем број 650-02-00015/2006-06 од 23. 06. 2006. одобрио је овај уџбеник за издавање и употре бу у другом разред у че творогодишњих средњих с тручних школа. CIP - Ката логизација у пу бликацијиНародна библиотека Србије, Београ д

978-86-17-21015-9

ISBN

Уместо предговора Уџбеник који је пред Вама настао је са намером да се историја периода не тако далеке прошлости приближи средњошколској популацији. Жеља ми је била да приредим не много опширан приручник, али да се у њему нађе сав потребан садржај за стицање знања и општег образовања. Да ли овај уџбеник у односу на претходни нуди нешто ново? Сматрам одговор позитивним, и осим жеље да се одвоји од идеолошке сфере утицаја, Уџбеник нуди основне податке из области које до сада нису или су недовољно обрађиване у уџбеницима средњих стручних школа. Ту су, у првом реду, спорт, музика, филм, уметност, предмети и појмови који су саставни део свакодневног живота. Такође, значајно је повећан број фотографија и илустрација, које, мимо тога што прате садржај текста, треба да помогну визуелном усвајању знања. Јасно је да ми је намера да захват у ширину буде што већи била ограничена постојећим планом и програмом, посебно предвиђеним бројем часова за поједине наставне теме. Трудио сам се да Уџбеник напишем јасним речником, с објашњењима појединих појмова и догађаја, али су одређена места свесно остављена без децидираног закључка – да се не би спутавао мисаони процес ученика и његова креа тивност у доношењу оцена о појединим дога ђајима. Иако је историја наука која је препуна бројки и у великој мери зависи од фактографије, покушао сам да број година и друге цифарске податке сведем на одговарајућу меру, јер они сами по себи немају значења без одговарајућих референци за упоређивање и коментар. Покушај да се добије бољи уџбеник остаће без резултата уколико га не пропрате сугестије, коментари и добронамерне критике, како професора тако и ученика. Надам се да ће их бити јер је квалитетан уџбеник прави начин да се историја као део живота, а не прошлости приближи младом нараштају. О Светом Василију, 2006. Аутор

У веку револуција I. Европа и свет у другој половини XIX и почетком XX века 1. Привреда, напредак науке и технике у веку либерализма и почетком XX века . . . . . . . . . . . . . 8 2. Велике силе и њихови односи на прелому векова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 3. Опште одлике друштва на размеђу векова . . . . . 16 II. Србија и Црна Гора од средине XIX века до Првог светског рата 1. Србија од Светоандрејске скупштине (1858) до Берлинског конгреса (1878) . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 2. Од стицања независности (1878) до Мајског преврата (1903) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 3. Од Мајског преврата до Великог рата (1903–1914) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 4. Привредни и друштвени развој Србије крајем XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 5. Детињство, школство и друштво у Србији на прелому векова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 6. Црна Гора у другој половини XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 7. Српски народ у Османском царству од половине XIX века до балканских ратова . . . . 41 8. Балкански ратови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44 9. Срби у Босни и Херцеговини од половине XIX века до Првог светског рата . . . 49 10. Срби у јужној Угарској, Хрватској, Славонији и Далмацији у другој половини XIX и почетком XX века . . . . . . . . . . 52

III. Први светски рат 1914–1918.

Свет

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58

у рату 1914–1918.

Револуције у Русији и рађање Совјетског Савеза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63

Србија и Црна Гора у Првом светском рату . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66

Ратни циљеви Србије и стварање југословенске државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 IV. Свет између два светска рата

Версајски мировни систем. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76

Тоталитарни режими у Европи . . . . . . . . . . . . . . . 79

Међународни односи између два светска рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

Друштвена збивања у Европи и свету . . . . . . . . . 85 V. Краљевина СХС / Југославија у међуратном периоду 1. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца . . . . . . . . . 90 2. Период диктатуре (1929–1935) . . . . . . . . . . . . . . . 95 3. У предвечерје Другог светског рата . . . . . . . . . . . 99 4. Привреда и друштво Краљевине Југославије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 VI. Други светски рат 1939–1945. 1. Први период рата (1939–1942) . . . . . . . . . . . . . . 109 2. Слом Краљевине Југославије . . . . . . . . . . . . . . . . 114 3. Покрети отпора и почетак устанка . . . . . . . . . . . 120 4. Почетак грађанског рата у Србији и Црној Гори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 5. Друга фаза светског рата (1942–1945) . . . . . . . . 126 6. Рат и збивања у Југославији

и 1943. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 7. Борбе за ослобођење Југославије 1944. и 1945. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134 8. Покрети отпора у Европи и савезничке конференције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 VII. Свет после Другог светског рата 1. Епилог Другог светског рата . . . . . . . . . . . . . . . . 143 2. Хладни рат и стварање блокова . . . . . . . . . . . . . . 146 3. Нови међународни односи . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 VIII. Југославија после Другог светског рата 1. У социјалистичкој Југославији . . . . . . . . . . . . . . . 155 2. Сукоб са СССР и нови модел социјализма . . . . 159 3. Супротности и крај југословенске федерације 162 4. Друштво послератне Југославије . . . . . . . . . . . . . 167

1942.

„Јулска револуција“ у

Француској 1830. године поново је истакла значај грађанства

које је постало носилац свих политичких догађаја. Врхунац

настојања за националним и социјалним променама

представљале су револуције 1848/49. године. Догађаји у

Француској, Аустрији, Мађарској, Италији и немачким

земљама иако нису одмах дали резултате, убрзали су укидање

феудализма у Европи и испољили тежње за стварање нових

националних држава.

После низа ратова у XVIII веку Османско царство

је знатне територије у Европи. Истовремено је било захваћено унутрашњом кризом

Кнежевине

Обреновић. Три године касније, српска аутономија захватила је и шест нахија које је изгубила 1813. године, док је на Ђурђевданској скупштини 1835. године укинут

феудални поредак. Током периода владавине кнеза Александра Карађорђевића, тзв. уставобранитељски

У веку

ратови проширили су почетком XIX века идеје велике Француске револуције на готово читаву Европу. Иако је на Бечком конгресу 1815. године успостављено стање пре Наполеонових похода, поредак који је створила Света

дугог века.

револуција Наполеонови

алијанса није био

изгубило

која се испољавала у одметању од централне власти, анархији и корупцији. Војне, управне и финансијске реформе султана Селима III на размеђу XVIII и XIX века нису наишле на позитиван пријем исламског друштва. Почетком XIX века хришћански део царства обележиле су српска и грчка револуција. Борбу Грка за национално ослобођење подржале су Велике силе и Грчка је добила независност 1829. године. Српска револуција одиграла се у две етапе: ратна (1804–1815) и мирнодопска (1815–1835). У први период улазе Први устанак, Хаџи-Проданова буна и Други устанак, док други

борба за проширење националне слободе и

Резултат

кнежевским достојанством

период карактерише

укидање феудализма.

ове борбе било је стварање аутономне

Србије 1830. године са наследним

у породици

спољнополитичка концепција српске државе. Начертаније Илије Гарашанина постало је нацрт српске спољне политике и жеље да се сви Срби нађу под окриљем јединствене српске државе. Историју српског живља у Црној Гори у првој половини XIX века обележила су настојања владара да се сузбије племенски сепаратизам, изграде државне институције и Црна Гора разграничи са суседима. На челу државе налазили су се цетињски митрополити (владике) који су били и верски поглавари. Данило I Петровић 1852. године прогласио се за кнеза и тиме је Црна Гора постала световна кнежевина

период (1842–1858), створена је

EVROPA I SVET U

DRUGOJ POLOVINI H¶H I

PO»ETKOM HH VEKA

I SVET U DRUGOJ

PRIVREDA, NAPREDAK NAUKE

I

TEHNIKE U VEKU LIBERALIZMA

PO»ETKOM HH VEKA

Другу половину XIX века карактеришу нагли полет и успон природних наука, технике и саобраћаја. Развој индустрије у извесним земљама донео је промену структуре становништва. Дотада преовладавајући проценат сеоског становништва лагано је почео усту пати место градском. Развој саобраћаја и саобраћајних средстава је „убрзао живот“ и знатно скратио време за потребно путовање. Неравномерни развој појединих земаља изазвао је промене позиција у свету, али и све веће разлике у животном стандарду између развијених и неразвијених земаља. Светска привреда Све до седамдесетих година XIX века доминација британске привреде на светском тржишту није довођена у питање. Синоним за Британију био је „светска радионица“, а британска роба је продавана и у најудаљенијим деловима света. Премоћ на пољу извоза одговарала је ставу да се роба између земаља размењује без икаквих ограничења, односно на потпуно слободном светском тржишту. Зато је половином века настао нови економски правац чије су прихватање Британци потпомагали – либерализам. Британска апсолутна привредна премоћ и степен најмодернизованије индустрије на свету почели су да се урушавају током последње две деценије XIX века. Сједињене Америчке Државе, а потом и Немачка су не само сустигле већ и пр естигле ниво индустријализације Велике Британије. Напредак Сједињених Америчких Држава омогућен је великим улагањима у огромне природне могућности земље, као и све већом употребом техничких проналазака. Немачка индустрија, заснована на научним достигнућима и уз подршку државе преузела је вођство у Европи. Путем индустријализације кренуле су и друге земље, које су носиле или желеле да понесу атрибут силе. Њихов индустријски развој био је далеко спорији, а конкурентност се огледала у узаној сфери производа. Тако је Француска имала монопол у производњи луксузних предмета, док је индустрија Италије и Јапана почела да се развија тек почетком XX века. За отварање великог броја фабрика, грађевинске радове, стварање великих плантажа, развој железнице био је потребан велики број радника. Променила се структура становништва јер је велики број сељака напустио своје домове и запослио се у граду. Изузев унутрашње миграције, дошло је и до исељавања. Боље услове живота потражили су милиони Европљана селидбом у Сједињене Америчке Државе и Канаду. Најочитији пример великог одлива становништва је Ирска, која је због тога једина европска држава у XIX веку која је забележила демографски пад. Насељавање

POLOVINI H¶H I PO»ETKOM HH VEKA

EVROPA

Grad »ikago

пласиран на

која су доносила добру зараду. Светски повериоци су испрва били Велика Британија, Француска и Немачка. Огромни трошкови Првог светског рата су променили стање на светском тржишту

медицине, текстилне индустрије, металургије,

довело је до осетног раста броја становника. У 1906. години Лондон је имао око 4,5 милиона становника, Њујорк 4, Париз 2,7, Берлин и Токио по око 2 милиона. Нагли прилив становништва у САД изазвао је наредне године прва ограничења броја емиграната. Стварање савремених предузећа захтевало је велика новчана улагања. Власници индустријских постројења нису више могли сами обезбедити потребан капитал, па су се често удруживали са другим или су, пак, тражили помоћ финансијског капитала. Ускоро су банке као повериоци индустрије постале важан фактор

властиту државу већ је, попут робе, био

и у први

науке су у другој половини XIX века доживеле велики полет. Стога су хемија, физика и биологија својим напретком утицале

градова

привредног развитка. Новац се није огра ничавао само на

подручја

капитала

план избацили САД, Јапан, Канаду, Швајцарску, Шведску и Холандију. Полет науке Природне

на развој

војне индустрије, чак и на однос према вери. У области хемије век су красила открића значајног броја хемијских елемената (нпр. ванадијум, лантан, ксенон). Руски хемичар Дмитриј Иванович Мендељејев је саставио Периодни систем елемената, према којем својства хемијских елемената зависе од њихове атомске тежине. Почетком XX века проширена су знања о постојању хемијских елемената у природи. Пољска научница Марија Склодовска Кири и њен супруг Пјер открили су два нова хемијска елемен та –радијум и полонијум. Шведски хемичар и индустри јалац Алфред Бернард Нобел патентирао је производњу динамита. Проналазак му је донео славу првенствено ван домовине а стекавши велико богатство, основао је фонд из којег су се од 1901. године почеле додељивати награде за најзначајнија достигнућа у свету из области физике, хемије, медицине, књижевности и залагања за мир; касније су придодате и економске науке. Коришћење микроскопа помогло је да се открије низ узрочника разних болести од којих су до тада људи масовно оболевали. Француски микробиолог Шарл Лаверан је 1870. године открио узрочника маларије, док је британски лекар Роналд Рос 15 година касније утврдио да маларију преносе комарци. Немачки бактериолог Роберт Кох је открио бактерију која изазива туберкулозу, као и узрочника колере. Крајем века француски хемичар и биолог Луј Пастер , проналазач вакцина против антракса, црвеног ветра и беснила, уз то човек који је открио процес конзервирања хране (пастеризација), основао је институт у Паризу, назван његовим именом. Немачки физичар Вилхелм Конрад Рендген открио је Х-зраке, који су по њему касније названи Рендгенови зраци, док је његов земљак Макс Планк објавио „квантну теорију“, којом је објаснио енергију радијације. Када су Данац Нилс Бор (уобличио модерну теорију атома) и британски физичар Ернест Радерфорд (објаснио распадање атома) објавили своја открића, отворили су се путеви за откривање нуклеарне енергије. Немац јеврејског порекла Алберт Ајнштајн је 1905. године формулисао „Теорију релати витета“, по којој време и простор нису апсолутни, већ се маса тела мења у зависности од његове брзине, да је материја облик енергије и обратно. Теорија о еволуцији Чарлса Дарвина је унела у науку и друштво уопште ново виђење постанка човека. У свом делу Порекло врста Дарвин је побијао религијска веровања о настанку света и човека. Техничка открића Техничка открића изазвала су убрзани развој енергетике, металургије, телекомуникација и саобраћаја. Крајем XIX века електрична енергија је постала преовладавајућа погонска снага у производњи, док су због већег степена искоришћења нафта и гас све више

Привреда, напредак науке и технике у веку либерализма и почетком XX века 1

Albert Ajnπtajn i »arls Darvin

I EVROPA I SVET U DRUGOJ POLOVINI H¶H I PO»ETKOM HH VEKA

замењивали водену пару.

Замена водене паре као

погонског средства електричном енергијом, мо-

торима с унутрашњим са-

горевањем, те нафтом и

гасом као енергетским

изворима назива се Другом индустријском револу цијом. Немачки инжењер Ве рнер Сименс први је успео да претвори механичку енергију у електричну. Амерички про-

сон

основао је радионицу у којој је окупио више врхунских стручњака, међу којима је био и Никола Тесла . Резултат рада био је тај да је Едисон изумео сијалицу, која је потиснула петролеј као средство за осветљење, и свету представио фонограф, којим је демонстрирао први звучни снимак песме Mary Had a Little Lamb (Мери је имала мало јагње). Српски проналазач Никола Тесла пријавио је Уреду за патенте шест изума, међу којима је била и вишефазна наизменична струја. На основу његовог рада изграђена је прва хидроцентрала на Нијагариним водопадима у САД. У области телекомуникација појавили су се проналасци који су омогућили успостављање контакта и размену информација на даљину. Самјуел Морзе је конструисао телеграфски апарат и развио систем тачака и цртица, који је свет прихватио као Морзеову азбуку. Отворио је прву телеграфску линију у САД која је повезала Балтимор са Вашингтоном 1844. године. Прва порука је гласила: „Шта учини Бог!“. Рад на остварењу бежичне телеграфије довршио је италијански лекар и проналазач Гуљелмо Маркони, који је на самом крају века успоставио комуникацију преко Ламанша, а 1901. године први пут у историји послао сигнал преко Атлантика. Радови Марконија, Руса Александра Степановича Попова и Николе Тесле су омогућили конструисање радија, мада је Марконијев проналазак уређаја који је омогућавао да неколико станица раде на различитим таласним дужинама без интерференције,касније био оборен. Телефон је постао доступан у последњој четвртини XIX века захваљујући Американцима Белу и Греју . Значај телефона као средства окмуникације порастао је када је српски научник Михаило Пупин конструисао Интерференција – узајамно дејство звучних таласа које утиче на појачавање, слабљење или поништавање таласа

налазач Томас Алва Еди-

у Менло Парку у Њујорку

Alfred Nobel Fonograf Mihajlo Pupin

Nikola Tesla u svojoj laboratoriji

Orijent ekspres

PITAWA I ZADACI

индуктивне навоје (Пупинови калемови) коjима је омогућио пренос телефонских разговора на велику даљину. Усавршавање система вађења нафте из земље и њена индустријска прерада изазвали су технолошки бум у развоју саобраћаја. Експлоатација нафте је половином XIX века отпочела у Сједињеним Америчким Државама, да би се вађење и прерада „црног злата“ веома брзо проширили светом. Када је крајем века Рудолф Дизел конструисао мотор с унутрашњим сагоревањем, развој аутомобилске и авиоиндустрије је добио убрзани ток. Први серијски аутомобил био је Фордов „Модел Т“, који се у масовној продаји појавио 1908. године. Када је неколико година касније у фабрици Хенрија Форда конструисана покретна трака за састављање аутомобила, производња је била знатно убрзана и увећана. Ширење међународног тржишта, повећање површина градова и потреба за квалитетним везама претпостављали су постојање развијеног система саобраћајница. Већ шездесетих година XIX века у Лондону је отворена прва линија подземне железнице, која је послужила за основу будућег метроа. Када је 1890. године железничка линија електрифицирана, отворена је прва линија подземне железнице на свету. Претходно је Сименс извршио промене на електромотору прилагодивши га потребама транспорта и конструисао трамвај. Веома брзо трамвај је ушао у употребу у свим великим градовима и омогућио убрзање темпа градског живота. Највећи развој од свих облика саобраћаја постигла је железница. Током 1869. године у САД је пуштена у саобраћај прва трансконтинентална пруга (од Атлантика до Тихог океана), а до краја века већ су постојале четири такве линије. Први европски трансконтинентални воз „Оријент експрес“ је 1883. године отворио линију из Париза за Истанбул. Путовање возом се завршавало у бугарском граду Варни, одакле су путници бродом превожени до Истанбула. Развој авиоиндустрије је добио на замаху након што су Американци, браћа Вилбур и Орвил Рајт 1903. године извела свој први успешан лет летилицом „Флајер I“ у Северној Каролини. Летилица је узлетела четири пута а задржала се у ваздуху најдуже 59 секунди. Седам година касније Француз Луј Блерио је прелетео Ламанш.

специјалне

1. Која држава је и из којих разлога форсирала либерализам као економски принцип? 2. Какве друштвене промене је изазвала убрзана индустријализација? 3. Наведите најзначајнија открића из области природних наука.

Која техничка открића су утицала на развој саобраћаја?

Привреда, напредак науке и технике у веку либерализма и почетком XX века 1 11

VELIKE SILE I WIHOVI ODNOSI NA PRELOMU VEKOVA

12 М еђународни политички, економски и уопште друштвени токови често су зависили од модела и начела које су наметале водеће државе света, за које се усталио појам Велике силе. Неравномерни друштвени развитак је омогу ћавао да се моћне државе наметну остатку света и да чак, у свом интересу, контролишу велика територијална подручја. Још од првих колонијалних освајања знатан део Земљине површине контролисале су колонијалне силе које су светску територију поделиле у своје интересне сфере. Привредни развој у XIX веку подстакао је тежњу нових држава да добију део колоније. Односи између старих сила, које су тежиле да задрже свој положај, и нових, које су настојале да изврше нову поделу света, постао је претња светском миру. Велика Британија Најзначајнија колонијална сила и држава која се простирала на највећој површини било је Британско царство. Почетком друге половине XIX века Британци су у свом поседу држали Доминион Канаду, извесне поседе у Јужној Америци и Карипском мору; у Африци: Јужноафричку унију, Кенију, Нигерију, Златну Обалу, Сијера Леоне; Аустралију, Нови Зеланд и део Нове Гвинеје и у Азији Индијски потконтинент, Малезију, Борнео и Бурму. Од великог значаја за политички и економски положај Велике Британије било је отварање Суецког канала 1869. године. Тиме је значајно скраћен пут до Индије, која је због свог значаја за британску економију носила назив „драгуљ у британској круни“. Краљица Викторија је 1877. године проглашена царицом Индије, а жеља да се осим Гибралтара, који је већ био у британском поседу, обезбеди и друга значајна стратешка тачка на путу ка њој довела је до интер венције у Египту који је постао британска ко-

EVROPA

SVET

DRUGOJ POLOVINI H¶H I PO»ETKOM HH VEKA

Britanske kolonije 1900. godine

13 лонија 1882. године. Британска колонијална политика крајем века сукобила се са француским интересима у Судану. Контролисањем овог подручја и поседовањем Сомалије Британци су у потпуности преузели контролу пловидбе на Црвеном мору. Односи двеју сила су се после тога стабилизовали и договором у Фашоди почетком XX века се знатно поправили. Британија је у међувремену овладала Родезијом, а у рату са холандским насељеницима – Бурима на југу Африке дошла је у посед република Орање и Трансвал. Британске интересе на Блиском истоку почетком XX века угрозила је Немачка, чији је капитал финансирао изградњу железнице од Истанбула до Багдада. Француска По величини, значају и богатству својих колонија лних поседа Француска се налазила на другом месту у свету, одмах иза Британије. Своју колонијалну империју у Африци Француска је заокружила прогла шавањем Туниса и Марока за своје протекторате 1881. године и наредне године Алжира. Тако је, уз запа дну и централну Африку, афрички рог (данашњи Џибути), и северни део континента дошао под француску контролу. Одмах након завршених акција у Африци ширио се француски колонијални посед и у Азији. Окупирана је Индокина, чији је положај омогућа вао интензивније заступање француских интереса у Кини. Уз ове поседе Француска је поседовала француску Гијану у Јужној Америци, те мања острва у Индијском и Тихом океану. Британско-француски споразум о подели интересних сфера у Африци није одговарао Немачкој. Користећи положај Марока као протектората, а не званичне колоније, Немачка је у два маха (1905. и 1911. године) јавно иступила против Француске тражећи нову поделу колонија. Ове кризе, познате под именом „Мароканске“, биле су озбиљна претња светском миру, а евентуални сукоб спречио је одлучан став британске владе да војно помогне Француску. Русија Трећа у низу задовољних држава по питању светских колонијалних поседа и владајућих међународних политичких интереса била је царска Русија. Политика ширења Русије није представљала класичну колонијалну политику и освајање прекоморских територија. Интересна зона Русије била је средња Азија и освајање великих пространстава Сибира. У ширењу свог суверенитета на исток Русија је овладала Аљаском. Над овим поседом 1867. године власт су преузеле Сједињене Америчке Државе откупивши га за 7,2 милиона долара. Руски наступ ка Далеком истоку није био у интересу Британаца, поготово када је Русија у време „Боксерског устанка“ у Кини окупирала Манџурију. Руски утицај није одговарао ни Јапану, који је Кину сматрао првенствено својом интересном зоном. Пошто је од Британаца добио гаранције да се ниједна држава неће умешати у сукоб, Јапан је 1904.

Kraqica Viktorija

Велике силе и њихови односи на прелому векова 2

Poraz Kine u ratu sa Japanom

Oto fon Bizmark ‡ nemaËki kancelar

14 године напао Русију. У поморској бици код Цушиме Јапан је однео победу, а политичка ситуација у Русији је нагнала царску владу да наредне године потпише мир у Портсмауту (САД). Одредбама мира Русија је Јапану предала луку Порт Артур у Кини и ју жни Сахалин, одрекла се јужноманџуријске желе зничке пруге и признала Кореју за зону јапанског ин тереса. Немачка После успешног рата Пруске са Француском 1871. године проглашено је немачко уједињење. Од тог тренутка кренула је и брза индустријализација земље, која је већ у наредној деценији осетила потребу за изворима сировина и тржиштем за своју робу. Тако је 1882. године основано „Немачко колонијално удружење“ састављено од трговаца и официра са циљем стварања колонија. Већ две године касније Немачка је прогласила државну „заштиту“ својих трговачких испостава у југозападној и источној Африци, а Камерун и Того за „заштићена подручја“. Наредне године то је учинила за своје острвске поседе на Пацифику и делу Нове Гвинеје. Из стратешких разлога (јачање безбедности своје обале на Северном мору) мењала је са Британијом своја поседовна права на источноафричко острво Занзибар за посед острва Хелголанд. Немачки интереси су све више долазили у сукоб са Британским, поготово након почетка изградње османске железнице и јаке поморске флоте. Немачки утицај се све више осећао у Аустро-Угарској, посред ством које је све више задирала у руске интересе на Балкану. Италија Од свог уједињења 1870. године Италија је на сваки начин покушавала да се докаже као велика сила. Индустријски најнеразвијенија, без колонија и могућности да се супротстави некој од старих сила, Италија је своју колонијалну политику почела да гради на оним местима у Африци која нису била превише интересантна за друге. У последњој деценији XIX века освојила је Сомалију и у приобаљу Абисиније (Етиопије) основала је колонију Еритреју. Оба покушаја освајања Етиопије завршила су се неуспешно. Очита криза у којој се налазило Османско царство осмелила је Италију да 1911. године нападне османске поседе у северној Африци. Освојивши Триполис и Киренаику основана је колонија Либија. Створивши колонију у суседству француских поседа односи између двеју држава су се погоршали, јер је Италија желела суверенитет над Тунисом, с обзиром на велики број италијанских исељеника. Такође, односи с АустроУгарском нису могли бити срдачни јер је у Италији створен покрет „Italia iredenta“ (неискупљена, неослобођена Италија), чији је циљ био прикључивање Истре и оних делова државе источног суседа на којима су живели Италијани. Сједињене Америчке Државе После Грађанског рата (1861–1865) у којем је Унија северних држава победила робовласнички Југ, САД су кренуле у убрзану индустријализацију земље. Већ почетком последње деценије XIX века ниво индустријске производње у свету био је без премца, тако да је питање тржишта, сировина, али и стратешких позиција у западној хемисфери све више усмеравало америчку спољну политику. Своје позиције у Карипском мору САД су учврстиле Париским миром 1898. године када је окончан рат са Шпанијом. Стара колонијална сила приморана је да се одрекне Кубе и Порторика, а за 20 милиона долара уступи Американ-

Krupova fabrika

I PO»ETKOM HH VEKA I

EVROPA I SVET U DRUGOJ POLOVINI H¶H

PITAWA I ZADACI

цима Филипине и Гуам. Искористивши финансијске потешкоће једне француске фирме, САД су откупиле концесије за изградњу канала који би повезао Атлантски и Тихи океан. Радови су извођени на тлу Колумбије, од које је, уз обилату помоћ САД, одвојен северни део земље и створена држава Панама. Први бродови су прошли кроз канал 1913. године, а САД су за годишњу исплату одређеног новчаног износа добиле управу над каналом и појасом земље широким 16 km који се протезао дуж самог канала. Тек 2000. године Панама је преузела пуну контролу над овом територијом. Јапан Вековна изолациoнистичка политика Јапана прекинута је половином XIX века када је шогун Токугава потписао први трговински уговор којим су за САД, Велику Британију, Русију и Француску отворене неке јапанске луке. Даљи ток модернизације настављен је у ери династије Меиџи који карактеришу успостављање централне царске власти, реформе по европском узору, отварање и брзи напредак Јапана. Сходно географском положају, јапанс ка експанзија је била окренута ка азијском континенту, посебно Кини, у којој су Велике силе спроводиле политику „отворених врата“, односно заступљеност интереса свих сила. Крајем века Јапан је поразио Кину, која је морала да му преда Тајван и призна независност Кореје. Позиције Јапана су нагло ојачале након победе у рату са Русијом, а до почетка Великог рата Јапан је успео да анектира Кореју. Шогун – титула војног заповедника у Јапану од 1192–1867. године Протекторат – стављање под заштиту неке државе од стране друге. Најчешће прикривена окупација. Канцелар – председник владе (премијер) у Немачкој Стварање блокова Интереси европских сила су били супротстављени. На једној страни налазиле су се државе које су биле задовољне тренутним светским поретком, како у сфери утицаја, тако и распореда колонија, док су са друге стране извесне државе сматрале да им припада већи удео у светском колонијалном царству, као и утицај у одређеним деловима Европе. Основа будућег савеза био је споразум Немачке и Аустро-Угарске из 1879. године који је био уперен против Француских колонијалних интереса и Русије, како њених интереса на Балкану, тако и њеног суверенитета у европском делу царства. Сукоб италијанских и француских интереса у северној Африци приближио је Италију немачким државама, без обзира на њене несугласице с Аустро-Угарском. Тако је настао Тројни савез , односно Блок централних сила. Опасност од створеног блока није промакла Русији и Француској. Ове две државе су почеле међусобно да се приближавају и склапањем одбрамбеног савеза 1892. године против Немачке и Аустро-Угарске поставиле темељ будућем Тројном споразуму . Регулисање спорних колонијалних питања између Британије и Француске, као и поправљање односа између Британије и Русије довело је до стварања блока који је понео назив Антанта. Супротстављеност интереса блокова изазвала је Први светски рат.

1. Набројте велике силе на прелому векова. 2. Која су места постала значајне стратешке тачке у овом периоду? 3. Који су били разлози честих криза у односима сила? 4. Зашто су настали блокови великих сила? Велике силе и њихови односи на прелому векова 2 15

OP©TE ODLIKE DRU©TVA NA RAZME–U

VEKOVA EVROPA I

16 П олет науке и низ

открића који су имали практичну примену у животу изменили су свакодневни живот људи. Промене су се огледале у уметности, књижевности, архитектури, док су се на тржишту појавили нови производи доступни широком кругу потрошача. Њихова понуда се све мање ограни чавала на земљу порекла и свет је лагано постајао једно велико тржиште. Достигнућа су представљана на великим изложбама које су доприносиле бржем индустријском развоју и променама које су постале типичне за западну, модерну цивилизацију. Спорт и мода су постали саставни део друштвеног живота чији су се заступљеност и значај из године у годину повећавали. Стварање метрополе Подстакнута самосвешћу грађанства на врхунцу развоја, новим државама и великим европским царствима, уметност је стварала дела различитог ква литета, са циљем да се искаже важећа филозофија друштва. Истина модерног града је у исто време била и задивљујућа и одбијајућа: мрежа отпадних вода, солидно грађене палате моћи, станице за превоз копненим и воденим путем, трговачке зграде, велика здања за образовање, негу или разоноду, зелене површине, мостови и на периферији – гробља. Градови се развијају помоћу регулационих планова који мења ју изглед највећих европских престоница. Хигијенски услови, побољшање квалитета живота и напредак у медицини шире се Европом и доприносе смањењу стопе смртности и демографском расту. Престоница века био је Париз – „град светлости“, чијим се творцем сматра барон Ежен Осман. Двоструки редови дрвећа дуж авенија и око тргова, леје и вртови, музички киосци, клупе, фонтане, ограде, расвета и водовод представљали су модеран појам „градског моби лијара“. Градови су почели привлачити посетиоце из земље и иностранства. Почевши од половине века приређиване су велике (светске) изложбе са циљем да се промовишу индустријска и остала достигнућа земаља учесница. Прва је одржана у Хајд-парку у Лондону. Заштитни знак европских престоница постали су модни трендови, који су добили специјализоване радње за промоције и тако утицали на све већи број грађана. Креаторка Коко Шанел 1910. године отворила је први модни бутик у Паризу. Током наредних деценија јачао је њен утицај на светске модне трендове, нарочито појавом унисексформе, једноставности и Унисекс – јединствени модни стил за жене и мушкарце

техничких

SVET

POLOVINI H¶H I PO»ETKOM HH VEKA

U DRUGOJ

Crteæi Koko ©anel

17 слободе у облачењу, пласирања публици кратке хаљине и сукње. Модели су израђивани од нових материјала, а бесмртност у свету моде обезбеђена је парфемом Chanel 5. Век је красила појава многих култних грађевина које су временом постале симбол одређеног града или државе. У Паризу је саграђена зграда Опере, у Њујорку је отворена оперска кућа Метрополитен , док је на острву Бидл у Њујоршкој луци 1886. године откривена Статуа слободе , поклон Француске, коју је израдио Фредерик Огист Бартолди. Обележје вели ких градова постали су солитери. Први солитер од десет спратова подигнут је у Чикагу. За светску изложбу у Паризу, на стогодишњицу револу ције, подигнута је највиша тадашња конструкција у свету, челични торањ, који је у свету постао познат под називом Ајфелов торањ, по имену свог пројекта нта. Почетком двадесетог века у Берлину је подигнута зграда АЕГ – прва зграда од стакла и челика. Уметност и култура У уметности су раздобље обележили реализам , импресионизам и сецесија. С историјског аспекта реализам је европски феномен. Установљен у Француској у траговима револуција (1830. и 1848. године) на најкохерентнији могући начин, од књижевности до ликовне уметности раширио се читавим континентом. За симболичну годину афирмације реализма у Европи може се сматрати 1855. година када је Гистав Курбе постигао да се на прилазима светској изложби сагради Павиљон реализма. Фило зофија реализма у сликарству било је „стварање живе уметности“, односно ослобађање сликарства иконографије и традиционалних вредности. Број тема је стално растао и бивао веома шаренолик. Јавило се социјално сликарство (сиромаси, богаљи, радници, сељаци), процват су доживели сатирични романи, сва кодневни догађаји заменили су класично универзално дело. Европско сликарство су заступали: Коро, Миле, Курбе, Менцел, Тома. У последњој четвртини XIX века појавило се сликарство супротно ономе које је цветало у званичним срединама и које је било излагано по салонима. Теме, језик, техника и усмереност дела су се разликовали од струја које су биле присутне у академским средина ма. По делу Клода Монеа Импресија, излазак сунца овај правац у сликарству назван је импресионизам. Појавом импресионизма променио се концепт боје: више се нико није враћао на визуелну фрагмента цију. Постигнута је апсолутна слобода боје и њена спосо бност да постане композиција која је изнад било какве теме. Најдубљи печат у сликарству импресионизма оставили су: Моне , Реноар , Писаро , Мане , Дега , Гоген и Тулуз-Лотрек. Воља да се створи нешто ново и модерно зачела је крајем века у целој Европи широк покрет уметничког обнављања. Један од циљева правца који је понео име сецесија била је концепција глобалне естетике. У ствари, уметност је схваћена тако да је треба применити

Izgradwa Kipa slobode Stari londonski most

Опште одлике друштва на размеђу векова 3

Moneova „Impresija, izlazak sunca“

EVROPA I SVET U DRUGOJ POLOVINI H¶H I

18 на све области: од стварања и производње, од зграда до намештаја, од керамике до одеће, од цртежа до кованог гвожђа. Грађанско друштво тог времена, у пуном економском успону, жели индустријске производе доброг квалитета, а у сликарству тражи један нови однос између линије и подлоге. Сецесија је била континентални стил који се, осим у сликарству, исказао у архитектури, вајарству и декоративној умет ности. У зависности од подручја где се јавила, сецесија је носила различите називе: Млади стил, Нова уметност, Слободни стил, Бечка модерна. Представници сецесије су: Климт, Ван де Велде, Мунк, Крејн. Промене у свакодневном животу Промена навика и начина живота током века су извесна одредишта потврдила као места за разоноду и дружење. Одмор на селу, на мору, у бањама, игре на срећу постале су навике грађанског слоја становништва. Велики хотели, кафеи, термална здања и казина нудили су нове могућности за сусрете и разоноду. Монте Карло, Баден-Баден, Карлове Вари, Сан Пелегрино и Виши постали су монденска излетишта. Понуда производа који нису намењени тек обичном преживљавању и који су се сматрали разонодом или олакшицом је знатно обогаћена. Један од проналазака који су заступљени и данас у савременом животу, нарочито међу млађом генерацијом, свакако је гума за жвакање. Патентирао ју је американац Вилијем Семпл 1869. године. Појавило се и млеко у праху, у Сан Франциску је постављен први џубокс, а направљен је и први ножић за бријање с двоструком оштрицом, који је по проналазачу добио име жилет (Кинг Кемп Жилет). Људима је постала доступна магија покретних слика. Браћа Лимијер су у париској кафани „Grand café“ крајем 1895. године приредили прву филмску представу у свету приказивањем филмова „Улазак воза Џубокс – апарат који омогућава слушање музичких нумера снимљених на грамофонске плоче које су смештене у њега.

Plakati

HH VEKA I

PO»ETKOM

Tour de France.

PITAWA I ZADACI

у станицу“ и „Рад ни ци излазе из фабрике“. Мењао се и однос према расној припадности људи и положају жена у друштву. Велики значај у борби за расну равноправност људи имала је одлука америчког председника Абрахама Линколна да се у САД укине ропство. Без обзира на зва ничан државни став, у САД је отпор био веома јак. Десет година након завршетка рата (1865. године) у америчкој држави Тенеси основа на је расистичка организација белаца Кју Клукс Клан, која је још увек активна. Борба жена за равноправност бивала је све организованија. Поред оснивања женских организација у САД, велику афирмацију на пољу равноправности жене су добиле 1893. године, када им је на Новом Зеланду дозвољено да гласају. Чести ратови и велики број жртава мотивисали су владе 14 земаља да на подстицај Жан-Анри Динана 1864. године покрену организацију за помоћ жртвама рата – Црвени крст. Објављени принципи су послужили као основа за усвајање Женевске конвенције о заштити жртава рата. Активисти ове организације су се први пут појавили те године у рату између Пруске и Данске у Шлезвигу. Спорт У XIX веку су се појавили спортови који данас имају веома много поклоника широм планете. Први фудбалски клуб био је Шефилд основан у Великој Британији 1855. године. Четрдесет година касније, у истој држави, одиграна је прва професионална фудбалска утакмица. У последњој деценији века појавила се и кошарка. Њу је, као допунски спорт за играче америчког фудбала, измислио канадски тренер Џејмс Нејсмит. Најважнији спортски догађај епохе свакако је било утемељивање олимпијских игара новог доба. Домаћин првих олимпијских игара 1896. године била је Атина. Речи иницијатора игара Пјера де Кубертена на седници Међународног олимпијског комитета означиле су почетак стварања најмасовнијег покрета на планети: „Рођено је дело које ће имати срећну судбину. Прихватам очинство и желим да захвалим, још једном, онима који су ме помогли у томе: онима који верују да ће омладина света из тога црпети љубав, мир и поштовање живота.“ Почетком XX века установљена је бициклистичка трка кроз Француску –

BraÊa Limijer

1. Које су грађевине обележиле епоху? 2. Шта се променило у начину живота људи? 3. Набројте стилове настале у уметности. 4. Који догађај је био најзначајнији за спорт?

Kristalna palata u Londonu

Опште одлике друштва на размеђу векова 3

Fordov automobil

SRBIJA I CRNA GORA

OD SREDINE H¶H

VEKA DO PRVOG

SVETSKOG RATA

SRBIJA OD SVETOANDREJSKE SKUP©TINE (1858) DO BERLINSKOG KONGRESA (1878)

скупштини завршио се

период уставобранитељске владавине. Либерали су на престо Србије поново вратили Обреновиће. Кнез Милош, иако већ у одмаклом животном добу, по други пут је преузео управљање кнежевином.

година проведених ван земље нису измениле поглед кнеза Милоша на начин управљања државом. Одмах по његовом доласку на власт било је јасно да се неће доследно поштовати Устав из 1838. године, као и сви уставни закони донети на основу њега. У земљи су га чекала два задатка: да задовољи сељаштво извесним реформама и да влада самодржавно,како је навикао, поред две политичке струје које су желеле да му ограниче власт: либералне и конзервативне. Успео је да успостави лични режим, па је конзер вативце, заступљене у Државном савету, смењивао и постављао, као и министре, по свом нахођењу. Забранивши чиновницима да буду бирани за посланике онемогућио је либералним првацима улазак у скупштину. На Малогоспођинској скупштини 1859. године успео је да се усвоји закон о наследству кнежевског досто јаСамодржавно – аутократски, без ограничења власти нства. До тога му је било нарочито стало јер га је Порта сматрала изборним кнезом, као и кнеза Александра Карађорђевића пре њега. Повратак у земљу стари кнез је искористио и за освету управљену ка својим старим политичким противницима. Тако је затворен и вероватно убијен Тома Вучић Перишић, који је две деценије раније играо важну улогу у свргавању Обреновића. Кнез Милош је према захтевима Порте био далеко непопустљивији у односу на уставобранитеље, што је уздигло углед кнежевине у иностранству. Кнез Милош је други пут дошао на престо у седамдесет шестој години живота. Без обзира на године био је веома енергичан, неуморан у раду, али се углавном служио половичним мерама којима многи проблеми у држави нису могли бити решени. Друга владавина кнеза Михаила

„Докле је књаз Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора.“ Речи које је изговорио кнез Михаило

пањем на престо умногоме карактеришу период његове владавине. Кнез Михаило је период након збацивања 1842. године искористио за обилазак Европе и упознавање са политичким системима различитих земаља. Поновним доласком на власт наставио је с апсолутистичким начином владавине. Законима о Народ-

Збацивањем кнеза Александра Карађорђевића на Светоандрејској

шеснаестогодишњи

Друга владавина кнеза Милоша (1858–1860) Деветнаест

(1860–1868)

сту-

I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO ¶ SVETSKOG RATA

SRBIJA

Knez Miloπ Knez Mihailo

22 SRBIJA I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO PRVOG SVETSKOG RATA ној скупштини и Државном савету 1861. и Устројству централне државне управе 1862. године обезбедио је надмоћ над осталим органима власти и контролу њиховог састава. Закон о народној војсци предвиђао је војну обавезу за све мушкарце од 20 до 50 година. Војни обвезници, који су два пута годишње одлазили на вежбе требало је да одиграју пресудну улогу у ослобођењу и уједињењу српства. Турци су у Србији војно били присутни у шест утврђења: у Београду, Смедереву, Кладову, Шапцу, Ужицу и у тврђави Соко. Присуство Турака је било претња избијању сукоба. До озбиљног инцидента дошло је јуна 1862. код Чукур-чесме у Београду, када је страдао један српски дечак. Покушај српске полиције да случај реши довео је до агресивне реакције Турака. Београд је три дана бомбардован са Калемегданске тврђаве и рат је био на помолу. Сукоб су спречиле европске силе које су посредовале и на конференцији у Канлиџи утицале да Османско царство поруши тврђаве у местима Соко и Ужице и да у остала утврђења дође регуларна турска војска. Дипломатска акција да се османска војска повуче из Србије у потпуности дала је резултате на Ускрс (6/18) априла 1867. године када је Али-Риза паша свечано уручио кључеве градова „на чување“ кнезу Михаилу и са војском напустио Србију. Тиме је завршен процес добијања ограничене самосталности, а као симбол турског суверенитета остала је само турска застава, која се на Калемегданској тврђави вијорила уз српску. Ангажовање европских сила било је у правцу смиривања ситуације на Балкану. Залагање за Србију била је нека врста награде за понашање Србије у Кримском рату, када је супротно очекивањима Русије да подигне нови устанак, остала неутрална до краја рата. Кнез Михаило је у периоду од избијања кризе до добијања градова водио веома активну спољну политику. Под руководством Илије Гарашанина створена је мрежа организација међу Србима који су се и даље налазили у Османском царству а деловале су у правцу уједињења. Склопљени су уговори са Црном Гором,

Turska predaja gradova 1867. godine

Poslanstvo Kneæevine Srbije u Carigradu

23 Грчком, Румунијом и политичким представницима Бугара у циљу ослобођења од Турака. Иако је у кнезу Михаилу Србија добила првог модерног владара и човека који је подигао Народно позориште, апсолутистички начин владавине је имао велики број противника. Уз то, Михаилова спољна политика није одговарала тежњама Аустро-Угарске. Против кнеза је организована завера и он је убијен приликом шетње Кошутњаком јуна 1868. године. Неуспешни брак кнеза Михаила са грофицом Јулијом Хуњади приближио га је сестричини од стрица Катарини.

позна

четрдесетогодишњег кнеза и шеснаестогодишње девојке постала је неизлечива за њега. У патријархалној Србији сам развод брака се сматрао скандалом, а женидба са блиском рођаком представљала је родоскрнављење. Цела београдска младеж је певала: „Што се боре мисли моје“, песму за коју се говорило да је испевао сам кнез у свом љубавном јаду. Михаило се није званично развео од супруге, а престо је након његове погибије остао упражњен. Намесништво у Србији (1868–1872) Под притиском министра војног генерала Миливоја Петровића Блазнавца и либерала Народна скупштина је за наследника престола одредила малолетног Милана, унука Јеврема Обреновића. До кнежевог пунолетства земљом је управљало Намесништво које су чинили Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Најзначајнији акт Намесништва био је Устав из 1869. године. Значај Устава названог Намеснички био је у томе што је донет без консултовања са Портом и њене званичне потврде. Србија је још 1866. године организовала поштанску службу с ознакама државне посебности а две године касније појавио се новац са ликом кнеза Михаила. Самостално доношење устава јасно је истицало њену независност од Османске империје, иако је формално била у њеном саставу. Доношење устава била је последица потребе смањивања владарског апсолутизма, али се намесништво није одлучило за радикалне промене. Кнез је и даље био претежнији политички чинилац у односу на Народну скупштину. Он је именовао трећину народних посланика чиме је био обезбеђен његов утицај у скупштини, која, уз то, није имала право законодавне иницијативе. Ратови за независност (1876–1878) Чести устанци Срба у Босни и Херцеговини увек су наилазили на снажан одјек у Србији и Црној Гори. Велики устанак 1875. године отворио је тзв. Источно питање, односно опстанак Османске империје на Балкану и у Европи. Јавно мњење у Србији је било здушно за рат, мада се кнез Милан колебао, јер је Кнежевина била неспремна за дуже и веће ратне операције. Како је политика Русије ишла у правцу рата, из ње је у Србију упућено око 2.500 добровољаца, док су мање групе стигле из Војводине, Босне и Херцеговине, Бугарске, Старе Србије и Италије (Гарибалдинци). Команду над српском војском преузео је руски генерал Черњајев, а међу познатијим учесницима рата може се убројити потпуковник Рајевски (гроф Вронски из Толстојевог романа „Ана Карењина“). Српска војска је почетком рата 1876. године забележила победу на Шуматовцу (код Алексинца), али је изгубивши битку код Ђуниса запала у незавидну ситуацију. Од тежег пораза Србију је спасила интервенција руског цара Александра II који је приморао Османско царство да потпише примирје. Законодавна иницијатива – право да се предлажу и доносе закони Namesnici Србија од Светоандрејске скупштине (1858) до Берлинског конгреса (1878) 1

Ова

љубав

Априла 1877. године Русија је објавила рат Османској империји. Србија је у овај рат ушла тек децембра, када је победа Русије била извесна. Тада су ослобођени градови Ниш, Лесковац, Пирот, Врање, Прокупље и Куршумлија. Српска војска је продрла и у косовску

област, а извидница једне јединице јануара 1878. го-

дине појавила се у Дечанима.

Санстефански мир и

Берлински конгрес Као победница у рату Русија је диктирала услове мира Османском царству који је склопљен марта 1878.

године у Сан Стефану. Овим миром су предвиђене

PITAWA I ZADACI

Berlinski kongres 1878. godine

SRBIJA I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO PRVOG SVETSKOG RATA

Горе

територијалне промене. Црна Гора је знатно увећана, док је проширење Србије било незнатно. Овакво решење за Србију било је последица стварања Велике Бугарске, која се простирала од Црног мора до Дрима. Русија је миром у Сан Стефану преко Бугарске требало себи да обезбеди остварење вековног сна – заузимање Цариграда (Истанбула) и излазак на „топла мора“. Европске силе нису желеле да признају ову једнострану акцију Русије, па је половином године сазван нови међународни конгрес у Берлину. Новонастала ситуација била је велики изазов за српску дипломатију са Јованом Ристићем на челу. Србија је требало да се ослободи традиционалног ослонца на Русију и придобије неку од осталих сила (Велику Британију, Француску, Немачку, Италију или Аустро-Угарску) које су одлучивале на конгресу. То је морало бити урађено пре изношења проблема пред скуп, пошто српски и румунски представници нису пуштани на седнице. Уз одрицање од претензија на Новопазарски санџак, пристанак склапања трговинског уговора и изградњу пруге Београд–Ниш, придобијена је наклоност Аустро-Угарске. Јован Ристић је успео да обезбеди и подршку Француске, а иако је немачки канцелар Бизмарк узвикивао: „Зар мир света да зависи од српских граница!“ у спорним питањима је гласао у корист српских интереса. Одлукама Берлинског конгреса Србија, Црна Гора и Румунија су добиле статус пуне назависности, а Србији су припојена четири округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички.

независност Србије, Црне

и Румуније, као и извесне

1. Која политичка одлука је кнезу Милошу лично била најзначајнија и зашто? 2. Набројте законе који су донети у време кнеза Михаила. 3. Објасните значај Намесничког устава.

Зашто је Русија у Сан Стефану подржавала интересе Бугара? 5. Шта је Србија добила на Берлинском конгресу?

DO MAJSKOG PREVRATA (1903) SRBIJA

OD STICAWA NEZAVISNOSTI (1878)

Kraq

25 С

тав Русије у Сан Стефану о стварању „Велике Бугарске“ оставио је дубок утисак на

кнез

на

-Угарску. Ову одлуку диктирала је и економска повезаност са тржиштем северног суседа. Под окриљем Аустро-Угарске Преузете обавезе према Аустро-Угарској на Берлинском конгресу наметале су српској влади хитно решавање трговинских односа са њом и покретање изградње железнице која би аустроугарске железнице спојила с османским. Највише разлога за расправу у скупштини покретало је питање регулисања трговинских односа. Аустро-Угарска је с аспекта велике силе и најважнијег спољнотрговинског партнера Србије својим захтевима ограничавала тек задобијену српску независност. Циљ је био да се преко економске зависности Србија и политички подреди моћном суседу. Трговачки уговор који је склопљен 1881. године давао је статус најповлашћеније нације Аустро-Угарској, без одговарајућег реципроцитета.То је значило да се извоз српске робе није заштитио од аустроугарске злоупотребе, али и да је у периодима добрих односа и несметаног извоза робе на велико тржиште свог суседа нудио услове за развој привреде. Железнички уговор је био лакше питање, јер је за развој привреде и националну политику ка областима Османског царства у којима су живели Срби модеран саобраћај био неопходан. Била је то прилика да се пругом Београд–Врање крене ка Солуну, као важној балканској луци. Главни камен спотицања владе и опозиције биле су финансије, али је захтев Аустро-Угарске за испуњење обавеза био пресудан. Реципроцитет – начело по коме се другој држави не може одобрити трговачка повластица без одговарајуће повластице од стране ове државе првој Средишњи део Балкана, са Србијом као кључном територијом, био је подручје надметања Аустро-Угарске и Русије. Аустро-Угарска је желела да што пре под апсолутну контролу стави ситуацију у Босни и Херцеговини и онемогући српску националну пропаганду. Кнез Милан је желео да стекне аустроугарску заштиту пре него што је Русија, евентуалним новим успехом на Балкану и притиском на јавно мњење, онемогући. Планови Аустро-Угарске и династички интереси кнеза Милана су се у том тренутку поклопили, што је резултовало потписивањем Тајне конвенције између Аустро-Угарске и Србије 1881. године. Овај уговор, чији је текст у почетку знао само кнез Милан, обезбеђивао је немешање Србије у аустроугарску политику у Босни и Херцеговини и Новопазарском санџаку и ограничавао могућност

кнеза Милана, али и јавно мњење у Србији. Разочаран у руску политику према Србији

Милан се у спољној политици ослонио

Аустро-

I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO ¶ SVETSKOG RATA

ObrenoviÊ

Milan

Политичка

26 II SRBIJA I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO PRVOG SVETSKOG RATA

за склапањем политичких и војних уговора са другим силама без претходног консултовања са двојном монархијом. Ипак, предвиђао је и проглашење кнеза Милана за краља и уздизање Србије у ранг краљевине. Овим уговором кнез Милан је националне и државне интересе

Његово проглашење за краља

године, иако уз клицање и свеопште одобравање, било је превасходно одвлачење пажње јавности од свакодневних проблема и свеприсутне политичке и финансијске кризе.

Србије

подредио династичким.

1882.

Оснивање странака

струјања из педесетих и шездесетих година XIX века стицањем независности добила су потребу да се институционализују. Озваничавање партија значило је корак ка модернизацији политичког живота, пут ка парламентаризму. Прва званично образована странка понела је име Народна радикална странка, проистекла из окриља социјалистичких учења Светозара Марковића. Странка се веома брзо прилагодила стању у Србији и модерним и јасним програмом привукла како преовлађујуће сељаштво, тако и знатан део градског становништва. Окосницу уну тра шње политике представљао је парламентарни систем, као и широка локална самоуправа. На спољашњем плану истакнуто је начело уједињења српства, регулисање односа са Бугарима и осталим балканским народима и ослонац на Русију. Најутицајнија личност био је председник странке Никола Пашић, а истакнути чланови били су Коста Таушановић, Лазар Пачу и Пера Тодоровић. Стицањем независности Србија је морала да уложи доста средстава за савремено уређење државе. Снажног незадовољства било је у источној Србији која је тешко страдала у рату 1876. године. Свака владина мера била је повод за негодовање, те је варница за бунт могла планути сваког тренутка. Свеопште народно незадовољство услед политичке и финансијске ситуације кулминирало је наредбом министра војног о одузимању оружја народу половином 1883. године. Иако оправдана, одлука владе о раскидању са традицијама народне војске и успостављању професионалне стајаће војске дочекана је са незадовољством и претворила се у побуну против краља. Главни одбор Радикалне странке није отворено позвао народ на отпор, али су његови коментари били далеко од смирујућих. Последице буне, која је у историји добила назив Тимочка, биле су стављање Радикалне странке ван закона, увођење двогодишњег краљевог апсолутизма и потпуни ослонац у спољној политици на Аустро-Угарску. Либерална странка се конституисала на оним начелима која су заступале либералне групације у Србији претходних деценија, али и као одраз века у којем је настала. Увођење већих уставних права, јачање скупштине без које се не би могли донети нови или

ÆelezniËka stanica u Beogradu sagraena 1884. godine Kraq Milan sa porodicom

се у великој мери поклапао са програмом

либерала, па

27 укинути стари закони, јаса н положај државног савета и министара били су одлике либералне „уставности“. Као један од вођа странке и личност са много утицаја био је дипломата, намесник и историчар Јован Ристић. Своје бираче странка је имала у слојевима финансијских магната и високог свештенства. На основу политичких ставова Уставобранитеља, као трећа групација на политичкој сцени Србије основана је Напредна странка. Странка се залагала за слободу говора, писања, штампе, удруживања. Њен програм

је између њих често долазило до борбе око бирача. Одани династији, за коју су сматрали да треба да буде изнад сваке уставне борбе и условљавани од кнеза

појединим

„дворске странке“. Шеф странке био је Милутин Гарашанин, а истакнути чланови Милан Пироћанац (први председник напредњачке владе) и историчар и школски реформатор Стојан Новаковић. Пошто је њихова политика одбачена од краља Александра напредњаци су престали са политичким радом крајем 1896. године. Рат са Бугарима Берлински конгрес је онемогућио стварање санстефанске Бугарске. Део бугарског народа у Османском царству био је у аутономној Кнежевини Бугарској , док су Бугари јужно од планине Балкан остали у области која је носила назив Источна Румелија. Тежња Бугара да се ове области споје постала је реална 1885. године када је после војног удара проглашено уједињење ових области. Осећајући притисак Европе, Порта је морала да буде попустљива, не усуђујући се да изазове Русију чија би интервенција на Балкану изазвала уплитање и Аустро-Угарске. Једина јавна реакција чула се из Београда одакле се под паролом нарушене балканске равнотеже огласио краљ Милан. Сматрао је да је дошао тренутак исправке граница и без п реговора са Бугарима покренуо део војске и на два фронта (видинском и софијском) прешао границу. Сигуран у победу, а у страху од нове ради калске буне, краљ је рат водио неодлучно и непри премљено, оставивши јединице стајаће војске у земљи. Након пораза код Сливнице, увидевши да до ратне славе неће доћи, краљ Милан се са војском повукао ка Нишу што су Бугари искористили и заузели небра њени Пирот. Посредством Аустро-Угарске склопљено је примирје које је део српске војске дочекао под Видином, а део бугарске војске у источној Србији. Мир је склопљен 1886. године у Букурешту без територијалних промена. Устав из 1888. године Најважније последице рата биле су укидање ванпарламентарне владавине и краљева одлука да се повуче са престола. Свестан да мора бити обазрив, краљ Милан је ступио у преговоре са радикалима да би обезбедио престо своме сину Александру. Резултат ових преговора био је нови устав, донет крајем 1888. године по јулијанском, односно почетком 1889. године по грегоријанском календару. Овај устав, рађен по угледу на белгијски, значио је прекретницу у политичкој модернизацији Србије јер је уводио грађански парламентаризам. Иако су законодавну власт делили Народна скупштина и краљ, устав је давао предност парламенту, будући да је она одлучивала о државном буџету. По први пут у Србији је гласање постало непосредно и тајно, а изборни цензус постао мини малан. Објављена је слобода штампе, збора, удружи вања, док је судовима гара нтована независност и уведен висок степен локалне самоуправе.

Милана у

спољнополитичким потезима, веома брзо су понели епитет

Од стицања независности (1878) до Мајског преврата (1903) 2

Grb Kraqevine Srbije Milutin Garaπanin i Milan PiroÊanac

Последњи Обреновић

Краљ Милан је абдицирао 1889. године у корист сина Александра коме је тада било 13 година. Ову одлуку је највероватније донео крајем лета 1888. године.

Међу личним разлозима за овај чин била је тра јна психолошка криза, скандалозан сукоб и развод са краљицом Наталијом, те емотивна нестаби лност. Политички разлози су били разилажење с

идеалима народа којим је владао и њиховом наклоношћу ка Русији, које је сам краљ објаснио речима: „Земља ме не разуме и ја је не разумем“.

Државом је до пунолетства краља Александра управљало Намесништво, на челу са, као и две деценије раније, Јованом Ристићем. Период намесништва

PITAWA I ZADACI

SRBIJA I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO PRVOG SVETSKOG RATA

најбоље су искористили радикали поставши владајућа странка, која је тежиште политичког живота све више са двора и војске премештала у парламент. Долазак радикала на власт представљало је и промену спољне политике Србије и њен заокрет од Аустро-Угарске ка Русији. Доминација радикала у земљи и смањење утицаја војске на политички живот приближили су конзервативце и високе војне кругове седамнаестогодишњем Александру. Уз њихову потпору краљ се државним ударом 1893. године прогласио пунолетним и преузео власт. Наредне године дозволио је повратак у земљу свом оцу и суспендовао важећи устав вративши на снагу устав из 1869. Намеснички устав није дуго важио, јер је у последње три године XIX века краљ завео лични режим. Незадовољство начином краљевог владања * Абдикација – давање ставке на положај или звање било је појачано његовом женидбом са Драгом Машин, бившом дворском дамом његове мајке краљице Наталије. Иако је у народу уживала симпатије с обзиром на то да је Српкиња, Драга је имала оптерећујућу прошлост, била је десет година старија од Александра а уз то и нероткиња. Да би донекле стишао незадовољство у земљи, краљ Александар је 1901. године земљи „подарио“ нови устав. Начин доношења (мимо скупштине) овог устава дефинисао је и његов назив – октроисани. Овај устав је требало да привидно укине краљев апсолутизам, али је он дводомним системом (Народна скупштина и Сенат) и даље био обезбеђен. Прекинута демократизација земље, чести државни удари и незадовољство војске довели су до завере против краља Александра. Под вођством капетана Драгутина Димитријевића Аписа 29. маја 1903. године завереници су продрли у двор и убили краља и кра љицу. Овим чином престала је да постоји династија Обреновић по директној линији, а на упражњени престо дошао је Петар Карађорђевић, Карађорђев унук.

1. Зашто је Србија преоријентисала своју спољну политику након Берлинског конгреса? 2. Које обавезе је Србија преузела Тајном конвенцијом? 3. Чије интересе је заступала Напредњачка странка? 4. Који су узроци и последице Тимочке буне? 5. У чему се огледа квалитет устава из 1888. године? 6. Који су политички разлози Мајског преврата? 28

Kraqica Draga i kraq Aleksandar ObrenoviÊ

SRBIJA I CRNA GORA OD SREDINE H¶H

OD MAJSKOG PREVRATA

DO VELIKOG RATA (1903‡1914)

29 П ромена династије није означила само повратак Карађорђевића на историјску сцену у Србији, већ и прекретницу у унутрашњој и спољној политици Србије. На унутрашњем плану значила је увођење парламентаризма, а на спољном сучељавање с Аустро-Угарском и вођење активне националне политике. Политички чиниоци Да је раскид с апсолутистичком владавином последњег Обреновића био трајно опредељење грађанских кругова могло се видети из редоследа потеза које је применила влада. Поново је активирана Народна скупштина која је вратила на снагу устав из 1888, па се тек онда приступило избору владара. Овим је јасно наговештено померање тежишта политичког живота са двора на скупштину, односно политичке странке. Новом краљу, сину кнеза Александра – Петру Карађорђевићу је овим чином унапред ограничена моћ и стављено му је до знања да је његов избор услован. Положај шездесетогодишњег владара како у земљи, а нарочито у иностранству био је отежан тиме што је на престо дошао после убиства претходног владара. Свестан да је у познијим годинама живота, краљ Петар I Карађорђевић се определио за парламентаризам. Овакво решење није значило само учвршћивање његовог положаја, већ му је донело и популарност, тако да је у народу остао упамћен као – „чика Пера“. Политички живот Србије поново је био у рукама политичких странака. Надмоћан положај имала је Народна радикална странка која је са мањим прекидима била на власти све време постојања Краљевине Србије. Старе странке: Либерална и Напредњачка нису више биле такмац у борби за власт. Либерална странка се поцепала на две странке, а Напредњачка која је обновила свој рад није својим програмом могла привући значајнији број бирача. Новоформиране странке Српска сељачка слога и Српска социјал-демократска странка нису угрожавале превласт радикала. Највећи политички противник јавио се у самој Радикалној странци. Још 1901. године дошло је до расцепа у странци, а октобра 1904. године млађа група радикала основала је свој клуб посланика у скупштини и формирала Самосталну радикалну странку. Разлика у политичком програму старијих и млађих радикала огледала се у промени програма који је садржавао привредне захтеве у корист сељаштва и неговању духа југословенства код самосталаца. Старији радикали су и даље за окосницу свог програма имали унутрашњу самоуправу, ослобођење и уједињење српског народа и савез балканских народа. Расцеп међу радикалима био је најзначајнији догађај у политичкој историји Србије након преврата. Како су странке на изборима често биле изједначене, формирани су нејединствени и недуготрајни коалициони кабинети. Пат позиција двеју странака условила је прихватање француског модела у политичком животу – постојање више странака, насупрот енглеском од две странке.

VEKA DO ¶ SVETSKOG RATA

Kraq Petar ¶ KaraoreviÊ

30 II SRBIJA I CRNA GORA OD SREDINE H¶H VEKA DO PRVOG SVETSKOG RATA Преврат 1903. године само је потврдио значајну улогу војске у политичком животу земље. Борба за превласт војних власти и грађанских кругова није била ништа ново на српској политичкој сцени, с тим да је војска у изведеном преврату први пут иступила као пресудан политички чинила ц. Због краљеубиства, војни кругови, влада и краљ су против себе имали чита ву легитимистичку Европу са Великом Британијом на челу. Србија је, с обзиром на свој политички положај морала да нормализује односе са Великом Британијом, а то је могла да учини само уклањањем високих официра завереника из активне службе. Указом о пензионисању официра 1906. године односи са Британијом су успостављени након трогодишњег прекида. Овакво решење завереничког питања је смањило улогу краља и двора у политичком животу земље, те још више учврстило парламентаризам. Царински

Почетком XX века престали су да важе многи трговински уговори закључени у претходном периоду. Привреда Аустро-Угарске је била погођена ограничењем извоза у Немачку, док је притисак привредника из угарског дела државе да се ограничи увоз пољопривредних производа из Србије био све јачи. Са друге стране, жеља Србије била је економско ослобођење од Аустро-Угарске, чији је притисак кочио не само развој домаће трговине и индустрије већ и умногоме ограничавао њене националне интересе. Србија је морала наступати веома опрезно у својим намерама, Легитимизам – принцип по коме се не могу крњити права наследних владалачких династија јер је 86% извоза ишло на тржиште великог суседа, а и код многих домаћих привредника било је укорењено мишљење да би одвајање од тржишта Двојне монархије представљало крах српске привреде. Па, ипак, Србија је 1904. и 1905. године закључила трговинске уговоре са Немачком и Османским царством, не чекајући сређивање односа с Аустро-Угарском. Склапање царинског савеза Србије са Бугарском додатно је оптеретило већ нарушене односе. Аустро-Угарска је реаговала ултиматумом да се овај уговор раскине и потпише нови, чије ће услове Србија унапред прихватити. Србија се нашла између финансијске и привредне кризе, са једне, и ограничења суверенитета, са друге стране. Економски притисак био је праћен политичким око српских државних набавки за војску, тако да је места за договор било веома мало. Под изговором опасности од сточне заразе Аустро-Угарска је 1906. године забранила увоз стоке из Србије што је са високом стопом царинске тарифе за увоз жита представљало објаву царинског рата. Србија се нашла у ситуацији да је морала тражити не само тржиште за пласман своје робе већ због проблема са дужином превоза морала је променити и структуру свог извоза. Извоз живе стоке и кварљивих производа више није долазио у обзир па су се морале убрзано развити кла нична индустрија и из градња фабрика конзерви. Најкритичније године за Србију су биле 1906. и 1907. које је она успела да преброди захваљујући предузимљивости у изградњи спољнотрговинске мреже по читавој Европи. Главна лука за извоз српске робе постао је Солун, док је највећи партнер српске привреде постала Немачка. Успостављање чвршћих економских веза са Немачком и стварање могућности да Србија издржи притисак био је повод за негодовање аустроугарског министра спољних послова грофа Голуховског, упућен немачком амбасадору у Бечу. Одговор је био: „посао је посао“. Србија је успела да се економски осамостали од Аустро-Угарске која је извојевала политичку победу

рат (1906–1911)

DoËek kraqa Petra ¶ Nikola PaπiÊ

Анексиона

PITAWA I ZADACI

Demonstracije povodom aneksione krize

у анексионој кризи, али је платила осамостаљивањем Србије и бојкотом своје робе од стране Османског царства. Обе стране су желеле прекид сукоба до којег је дошло потписивањем нов ог трговинског уговора 1911. године.

Једна од одлука Берлинског конгреса била је да се дозволи Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину. Повољна прилика да се Босна и Херцеговина

1908. године када је у Осман-

царству избила Младотурска револуција. Да је акција Аустро-Угарске

су следили. Прво је Бугарска прогласила независност и тиме одрекла важност Берлинског уговора, а онда

октобра 1908. године Аустро-Угарска објавила анексију Босне и Херцеговине. Против анексије одмах су иступили Османско царство, као држава чија је територија била у питању, Русија, чији су се интереси на Балкану огледали у вековном сну и тежњи да се освоји Цариград (Истанбул), и Србија, чији су се интереси у Босни и Херцеговини дефинисали њеним националним саставом. Протести су били изражени нарочито у Србији. У Београду су улице биле пуне протестних поворки, аустроугарске заставе су спаљиване а општенародно расположење се најбоље може описати речима барона Форгача, аустроугарског посланика у Србији: „Сви су спремни да гину“. Србија је уживала наклоност Велике Британије, Италије и Француске; међутим, ниједна од њих није отворено реаговала, не желећи да пружи Немачкој прилику за ратни сукоб. Криза је доживела врхунац марта 1909. године када је рат између Србије и Аустро-Угарске могао планути сваког трена. Ултиматум Немачке Русији да призна анексију условио је и понашање Србије. Оставши сама, српска влада морала је признати пораз, чију је горчину донекле ублажило превазилажење сукоба са Црном Гором изазваног „бомбашком афером“. Анексиона криза је скренула пажњу јавности са једног догађаја који би у уобичајеним условима свакако изазвао дубље последице. Била је то оставка престолонаследника Ђорђа у корист млађег брата Александра, јануара 1909. године. Краљевић Ђорђе је био човек необузданог темперамента, који се у јавности често огледао у неодмереним изјавама. Још раније је дошао у сукоб са радикалима, а током кризе са Аустро-Угарском начинио је неколико испада који су штетили Србији.

криза (1908–1909)

присаједини указала се

ском

брижљиво припремана, види се из потеза који

је 6.

1. У чему се огледао утицај војске на политичком пољу? 2. Који се термин у данашње време употребљава за царински рат? 3. На који начин је Србија успела да из царинског рата изађе као победник? 4. Објасните значај редоследа догађаја током проглашења анексије Босне и Херцеговине.

3 Од Мајског преврата до Великог рата (1903–1914) 31

8 6 0 0 26 2 0 2 9 5 6 0 8 600262 064905