Page 1


Завод за уџбенике, Београд

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 1

8/13/10 3:06 PM


САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ...........................................................................13 ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ.........................................................................15 УВОД.................................................................................................................17 ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.....................................................................17

Глава I

ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ................................................................................. 31 ПОЛИТИЧКО НАСИЉE................................................................................ 33 ПРОГОЊЕНИ И ПРОГОНИТЕЉИ................................................................. 37 ПОЛИТИЧКИ ДЕЛИКТ................................................................................. 40 ЕЛИМИНАЦИЈА КАО ПРОИЗВОДЊА ПРОТИВНИКА................................... 42 ДЕКЛАРИСАНА И СТВАРНА СВРХА............................................................. 47 ПУКОТИНЕ И ДЕТРОНИЗАЦИЈА.................................................................. 49 БЕЗ БУДУЋНОСТИ...................................................................................... 53 УЗОРИ........................................................................................................ 57 ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКА И ТОТАЛИТАРНА КОНЦЕПЦИЈА..................... 63 ШТА ЈЕ ЗАБРАЊЕНО................................................................................... 67 Границе и оправдање забрана.......................................................... 67 Глава XV КЗ СФРЈ................................................................................. 71 Контрареволуција.............................................................................. 75 Тероризам.......................................................................................... 81 Деликт мишљења – Непријатељска пропаганда............................ 83 Учествовање у непријатељској делатности и Удруживање ради непри­јатељске делатности................................. 92 Оружана побуна................................................................................. 97 Заштита личности и дела Јосипа Броза Тита....................................100 Прекршајни прогон неистомишљеника.........................................103 МОГУЋНОСТ ОСТВАРИВАЊА ГРАЂАНСКИХ ПРАВА И СЛОБОДА..............104

Глава II

СУДСКИ СЦЕНАРИО..................................................................................111 ПОДОБНИ И НЕПОДОБНИ........................................................................113 3

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 3

8/13/10 3:06 PM


САДРЖАЈ

КЛАСИФИКАЦИЈА НЕПРИЈАТЕЉА................................................................124 ЛОШ СВЕДОК – ДОБАР ОКРИВЉЕНИ....................................................131 ОПТУЖНИЦА И СУЂЕЊЕ.......................................................................135 ПРЕСУДА...............................................................................................147 БРАНИЛАЦ............................................................................................151 РОБИЈА.................................................................................................155

Глава III

СЛУЧАЈЕВИ...........................................................................................163 I. ПОЧЕЛО ЈЕ ДРАСТИЧНО И НАСТАВИЛО СЕ.........................................165 II. НЕПОЖЕЉНИ ОПОЗИЦИОНИ ПОЛИТИЧАРИ.....................................194 Суђење Драгољубу Јовановићу....................................................195 Суђење др Томи Јанчиковићу ......................................................201 III. ПРОГОН СЕЉАКА И ЦАЗИНСКА БУНА 1950. ГОДИНЕ.......................206 Цазинска буна 1950.............................................................................210 IV. ШКОЛСКА И СТУДЕНТСКА ЛИБЕРАЛНА ОМЛАДИНА.........................215 V. МЛАДИ МУСЛИМАНИ.......................................................................225 VI. СВЕШТЕНИЦИ...................................................................................230 1. Свештеници Српске православне цркве..................................230 2. Надбискуп Алојз Степинац........................................................237 3. Муфтија Исмет Муфтић.............................................................243 4. Митрополит Хрватске православне цркве – Георгиј Иванович Максимов – Геромоген...............................244 5. Смртна пресуда евангелистичком бискупу др Philipp-у Popp-у........................................................................245 VII. СЛОВЕНАЧКИ РАДИКАЛИЗАМ........................................................246 Дахауски процеси.........................................................................247 Нагодеа и други.............................................................................257 VIII. ГОЛООТОЧАНИ...............................................................................263 IX. ЂИЛАС: СПАЛИТИ ЈЕРЕТИКА............................................................270 Опомена........................................................................................275 Продужење затворске казне........................................................278 Поновна робија.............................................................................282 Повратак........................................................................................286 X. ХРВАТСКА ЗИМА................................................................................287 Марко Веселица............................................................................289 Прогон свеучилиштараца.............................................................297

4

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 4

8/13/10 3:06 PM


Поновљен прогон.........................................................................302 XI. КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА НА КОСОВУ.....................................................307 Азем Власи....................................................................................312 XII. НОВА ПОШАСТ: ИСЛАМСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ.........................317 Рестлови........................................................................................332 XIII. БОСАНСКИ МОДЕЛ.........................................................................337 XIV. ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ............................................................................344 XV. ОТПОРИ...........................................................................................376 XVI. ПРОГОНИ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ У ПРОВИНЦИЈИ..................................399 XVII. АДВОКАТИ....................................................................................406 XVIII. МАКЕДОНИЈА: ЖЕСТОК ОБРАЧУН СА НЕИСТОМИШЉЕНИЦИМА . ...420 Индекс имена......................................................................................432

5

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 5

8/13/10 3:06 PM


UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 6

8/13/10 3:06 PM


UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 7

8/13/10 3:06 PM


UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 8

8/13/10 3:06 PM


ПРАВО НА МИШЉЕЊЕ И УВЕРЕЊЕ

Књига др Рајка Даниловића Употреба непријатеља ра­­зликује се од свих књига из овог жанра објављених у посттитовском периоду. Ова књига садржи изразите спе­­цифичности, представља врло оригиналан приступ теми, карактеришу је особен аспект и тачка гледишта са које аутор разматра узроке организовања политичких су­ђења, сам ток суђења и његове последице и анализира поје­ди­начне случајеве жртава политичких процеса. Да би што јасније и прецизније показали ра­­зли­­чи­тост, особеност, али и парадигматичност ове књиге направићемо једну дигресију. Реч је о томе да Србија и Срби имају веома дугу тра­­дицију изразитог антизападног става. Почетком маја 2003. године навршило се 100 година отворене анти­за­­падне кам­­­пање у свим сегментима српског друштва. Ту изу­­­­зи­мамо примере сарадње са појединим западним др­­жа­вама у конкретним историјским условима и ратовима. Када говоримо о анимозитету према Западу имамо у виду симболе, духовне и политичке вредности западног света као што су демократија, слобода, толеранција, људ­ска права, либерализам у свим сферама, правна држава, тр­­­­жиште, индивидуализам, приватна својина и друге вре­д­­ности које су у XX веку обележиле Запад и које га ка­­ра­­ктеришу и у првим годинама XXI века. Веома је изражен велики отпор српске званичне по­­­­­литике, монар­ хи­је, опозиције, емиграције, инте­­лек­­ту­­а­­лних, књижевних, црквених и других кру­гова ср­пс­­ ког дру­­­­штва, и то током пуних сто година према све­­му западном, сваком западном симболу, политици, тра­­ди­­цији, култури и посебно личностима које су обе­­ле­­жиле западни свет, као што су: Конрад Адена­уер, Двајт Ајзенхауер, Џон Фостер Далс, Шарл де Гол, касније Ро­­налд Реган, госпођа Тачер, папа Војтила и други. По­­себ­ну не­трпе­љи­вост у Србији изазивали су и даље изазивају интелектуалци либералне провенијенције и њи­ хове књиге Хозе Ортега и Гасет, Карл Попер, Збигњев Бжежински, Фридрих фон Хајек и у новије време Френсис Фукујама. 9

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 9

8/13/10 3:06 PM


право на мишљење и уверење

Већ цели век у Србији постоје само две опције – националистичка и комунистичка, у разним варијантама. Варијанте националистичке опције су: народњачка, све­то­­­­­­савска, ројалистичка, славеносербска, русофилска, че­­т­­­­ни­чка, љотићевска, а комунистичке: бољшевичка, тро­­­­­­­­­­­­цокистичка, титовска, ибеовска, праксисовска, ев­ро­­­­ко­­мунистичка. Двадесети век представља тријумф Запада и за­падне идеје. Френсис Фукујама у чувеном есеју Крај ис­то­рије пише: Двадесети век је био сведок идеолошког насиља које је водила пропасти развијеног света. Наиме, либерализам се најпре борио са остацима апсолути­ зма, затим са бо­љше­визмом и фашизмом, и коначно, са савременим мар­­ ксизмом који је претио да свет увуче у дефинитиван и ужасан нуклеарни рат. Но, столеће које је започело свој живот са бескрајним поверењем у коначни тријумф западњачке либералне демократије као да на самоме крају опи­сује пун круг и враћа се тамо одакле је и кренуло: засигурно не крају идеологије или зближавању и стапању капитализма и со­­ци­јализма као што се раније пред­ виђало, него чистој и потпуној победи економског и политичког либерализма. Главно полазиште, основни критеријум и једина тачка гледишта при­ликом испитивања случајева мон­ти­­раних и политичких процеса у књи­ зи Употреба непри­јатеља засновани су на највишим дометима у систему вредности западне цивилизациј, а то су правна држава, слободно политичко уверење и мишљење и апсолутна сло­­бода за изношење свог мишљења и, с тим у вези, стри­ктна забрана суђења људима за изнето мишљење, уве­ р­ ење или опредељење ма какво оно било. Даниловић у својој расправи анализира суђења за деликт мишљења и доследно и консеквентно брани право да човек своја мишљења и уве­ рења, без обзира на то да ли су она напредна или назадна, прогресивна или реакционарна, модерна или анахрона, лева или десна, званична или опозициона, духовна или световна, лаичка или теолошка, научна или квазинаучна, уметничка или дилетантска, слободно, отворено и јавно износи, брани и заступа, без икаквог ризика да због изреченог мишљења судски од­­го­вара и има било каквих последица осим реплицирања која садрже супротна, ра­ зличита и другачија мишљења, убеђења, опредељења и ставове. Даниловић, потпуно објективно, равноправно и без икаквог ди­стан­ цирања и диференцирања пише о свим страдалницима за деликт ми­шље­ња у комунистичкој Ју­­го­­славији. Тако осуђује монтиране судске процесе и осуде на смрт и робију због мишљења и брани право на слободно ми­шљење католичком кардиналу Степинцу, ми­­­трополиту црногорском Арсенију Брад­ва­ ревићу, за­­гре­­бачком муфтији Исмету ефендији Муфтићу, еван­га­­ли­­стичком бискупу Филипу Попу, четничком идеологу Ђури Ђуровићу, Крлежином

10

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 10

8/13/10 3:06 PM


пријатељу и лекару, а Бу­да­­ко­­вом министру, др Ђури Вранешићу, ибеовцу Влади Дапчевићу, предратним политичарима грађанске про­вени­­јенције Сло­­бодану Јовановићу, Драгољубу Јова­­но­­вићу, Томи Јанчиковићу, комунистичком јеретику Ђи­ласу, учесницима Цазинске буне, жртвама дахауских и мо­сто­градитељских процеса, омладинцима демократске и четничке омладине међу којима су били Бора Пекић и доктор Димитрије Ђорђевић, независном интелектуалцу Михајлу Михајлову, маспоковцима Фрањи Туђману, Ма­­рку Веселици, Влади Готовцу, Чичку, Будиши, Параџику и касније, младом Параги, шездесетосмашима Влади Ми­­јановићу, Данилу Удовичком, Милану Николићу, Па­­­­­­влу­­шку и Јелки Имшировић, еврокомунисти Мићи доктору, професору београдског универзитета Михаилу Ђурићу и асистенту са­ра­јев­ ског универзитета Божи Јак­шићу, филмском редитељу Лази Стојановићу, песнику Ђогу и књи­жевницима Зорану Глушчевићу, Ивану Ива­но­вићу, Милану Ми­ли­шићу, Драгољубу Игњатовићу, Рожи Шандору, Оту Толнаиу, Сабиту Рустемију, Сабри Хамитију, хрватским, српским, словеначким, албанским и муслиманским националистима Влади Шексу, Воји Шешељу, Јанезу Јан­ ши, Адему Демаћију и Џемалудину Латићу, ранко­ви­ће­вцима Војину Лукићу и Бошку Ви­­да­ковићу, адвокатима који су бранили окривљене у по­­литичким процесима Драгићу Јоксимовићу, Слободану Суботићу и Срђи По­­повићу, интелектуалцима из про­вин­ције којима је суђено за деликт мишљења широм Ју­­гославије професорима Јаћимовићу у Чачку, Соклићу у Тузли, Остојићу у Неготину, докторима Васићу у Ваљеву, Богдану Антићу у Тузли, Нину Ри­би­ чићу у Зеници, брату Меше Селимовића, Теуфику Селимовићу Буђонију, за­­ једно са Салихом Буреком, Ахмедом Делибеговићем и дру­гима у Тузли, политикологу Миленку Рибићу у Осијеку, католичком свештенику фра Јози Зовку у Мостару, му­сли­манском свештенику имаму Халилу Мехтићу у Зе­­ни­ ­ци, православном свештенику пароху у селу Борике код Рогатице Неђу Јањићу, великом броју Срба, Хрвата, Словенаца, Муслимана и Албанаца интелектуалаца, поли­ти­ча­ра, културних и јавних личности као што су Момчило Селић, Милан Мла­де­но­вић, Душко Бркић, Миливоје Сте­­вановић, Милета Перовић, Влатко Павлетић, Златко Томичић, Шиме Ђодан, Хрвоје Шошић, Јозо Иви­че­вић, Чртомир Нагоде, Љубо Сирц, Јоже Пучник, Жарко Петан, Фран­ци Заврл, Растко Мочник, Алија Изетбеговић, Етхем Бичакчић, Омер и Салих Бе­­хмен, Хасан Ченгић, Јусуф Ка­­сумагић, Азем Власи, Екрем Арифи, Ибро Османи, Хи­­дајет Хисени, Екрем Круезиу и многи други. Свим тим људима различитих нација, вера, сте­пена образовања, занимања, политичких убеђења и иде­ја које су заступали, времена у коме су деловали, осу­­ђи­­­­­­вани и робијали, градова и република у којима су жи­­ве­ ли, за­­је­дничко је само то да су били жртве мон­ти­раних, политичких, судских 11

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 11

8/13/10 3:06 PM


право на мишљење и уверење

процеса и одговарали за деликт мишљења у Титовој деспотији под именом Соци­ја­листичка Федеративна Република Југославија и да су се сви нашли међу корицама књиге Употреба не­при­јатеља др Рајка Да­ни­ловића. За разлику од књига, објављиваних у последњих двадесетак година домаћих аутора и то историографских, политиколошких, публицистичких и из других сличних области, за које се одмах после површног прелиставања може констатовати да аутор преферира или комунистички (у било којој ва­ ријанти) или националистички (у било којој нијанси) поглед на свет, књи­гу Рајка Даниловића Употреба непријатеља, као ретко коју, можда и је­ди­ну, ка­рактерише дијалошки и до крајњих консеквенци до­­ве­­ден либерални ди­ скурс и либерализам као до сада нај­­бољи и најуспешнији начин регулисања односа међу људима. Драгољуб Тодоровић, адвокат

12

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 12

8/13/10 3:06 PM


ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ

Намера да напишем књигу о прогону неисто­ми­шље­ника у једно­ партијском режиму Југославије рађала се природно и рекло би се, спонтано, док сам бранио „по­­литичке кривце“. Међутим, услови за њено писање и објављивање сазрели су тек последњих годину дана, а нарочито од момента укидања„вербалног деликта“. Ра­­није би и само писање представљало велики ризик за писца, коме би се и због рукописа могло судити. Читалац ће вероватно бити изненађен да су многи осуђени и зато што су тврдили да у Ју­­гославији нема слободе ми­шље­ња и што су тврдили да се грађанима суди због из­­не­­тог критичког мишљења. Судије су ове грађане осу­ђи­вале за „неистинито и злонамерно“ приказивање друштвенополитичких при­­лика у зем­љи, мада су, у исто вре­­ме, тим осудама по­­твр­ђивали „истинитост“ овог исказа. Књига има два дела: теоријски (прве две главе) и случајеве (трећа глава). Прва глава обрађује суштину, сврху и разлоге по­­ли­­цијско-судског прогона неистомишљеника, а друга опи­сује режију и сценарио прогона. Трећа глава је емпи­ријска потврда и илустрација теоријског дела књиге. Избор случајева опредељен је првенствено ти­­пи­­чно­­шћу или „мар­ кан­тношћу“ прогона и прогнаног. Ме­­ђу­­­­тим, могућност прикупљања док­у­ мен­тације та­ко­­ђе је оп­­­редељивала избор. Ова књига је због тога и по­­зив сви­­ма који су били погођени прогоном, а нису об­­ра­ђе­­ни у књи­­зи, да аутору помогну у прикупљању ре­­левантне „гра­­ђе“ (пресуде, жалбе, записници, лична за­­пажања, исе­­­­ч­ци из штампе и слично). Многи прогнани су пре­ми­­ нули, али њихова родбина, верујемо, поседује суд­ску и осталу до­ку­мен­та­ цију. Писац је спреман, ако књигу са разумевањем и одо­б­равањем приме прогнани и њихова родбина, да у посебној књизи обради остале случајеве или допуни трећу главу у поновљеном издању. Књига ће очекујем, код многих створити суморно расположење. Једино преко патње других нама непознатих или мало познатих људи, можемо упознати драстичну и немилосрдну природу једнопартијске репресије и бе­зумља, које је последица једноумља. 13

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 13

8/13/10 3:06 PM


предговор првом издању

Ова књига је због тога уједно и залагање за плу­­ра­­лизам, за права по­­ јединаца и група да мисле соп­ст­ве­­­­­ном главом и различито од властодржаца и дру­­гих. Разлике у мишљењу и у политичким уверењима не би смеле бити разлог за судске прогоне, јер су оне spiritus agens слободног разноврсног, а то значи и богатог жи­­вота заједнице. Човеково основно право на живот већ у себи садржи права на слободу мишљења и политичког деловања. Огра­ни­ чавање или укидање тих права, са гле­­дишта природноправне теорије, атак је на људски жи­­вот и опстанак, који постоје само као разноврсност која је примерена гра­ђа­нима и људском роду у целини. Чим се чују апели за јединством, то је поуздано упозорење да су индивидуална, групна и мањинска права угрожена. Без заштите права појединаца, група и мањина нема ни де­­мо­­ кратско-ли­бе­ралног поретка и државе. Јединствену и једноумну власт, поред каријериста и опортуниста, по­­држава још само апарат репресије. Ова књига је писана са тенденцијом да разобличи улогу тог апарата репресије, који је егзекутива про­­го­на, али и да објасни позадину и суштину прогона неисто­ми­шљеника од стране власти и властодржаца. Писање књиге окончано је крајем септембра 1991. године, дакле, у години у којој бесне верски, међу­на­цио­нални и идеолошки рат у Хрватској, док је у многим другим срединама напетост близу ратних сукоба. Можда је то неизбежна цена распада тоталитарног једнопартијског система, али је у сваком случају, та цена сувише висока. Да ли је спутавање, елиминација и полицијско-суд­ски прогон оних који су мислили другачије и различито од званичне доктрине и идеологије допринело порасту тих напетости и ерупције сукоба? Распад комунистичког поретка и државе пре­ти да се претвори у нове облике тоталитаризма: једнона­цио­­налне партије и једнонационалне државе. Ова књи­га има због тога и сврху да упозори на ову опасност. Сло­бо­ да појединаца, група и мањина угрожена је сваким је­дноу­мљем и тоталитаризмом. Слаба је утеха и „јалов“ је посао упоређивати који тоталитаризам више или мање угрожава човекова права и слободе. Читалац може књигу читати и другим редоследом. Може се прво читати и трећа глава – Случајеви, а затим прва и друга глава, које теоријски и обрађују случајеве. Оба избора су питање укуса и потреба читалаца. Ова књига је писана и са намером да је свако ис­­кљу­чиво идеолошко и политичко становиште родно место тоталитаризма, самим тим, угро­ жа­вање слободе других. Београд, октобар 1991. године Аутор

14

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 14

8/13/10 3:06 PM


ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ

Рукопис књиге „Употреба непријатеља – политичка суђења у Ју­ гославији 1945–1991.“ написан је 1990. и 1991. године. Најпре су објављени делови у илустрованом листу „ОН“, а затим је књига штампана 1993. године, која ће у Србији и Црној Гори бити запамћена по немилосрдној пљачки ратом осиромашених грађана, када су сви гра­ђани, због мега-инфлације, парадоксално бити ми­лија­р­дери. То је година у којој књиге скоро и нису издаване осим бе­­звредних пропагандистичких. Издавачки подухват „Ва­­љевца“ није због тога био само вредан пажње, већ је био изазован, јер је објављена књига која се заснива на резултатима истраживања прогона политичких и идео­ло­шких неистомишљеника комунистичких власто­држаца у периоду од краја Другог светског рата до распада СФРЈ. Прво издање књиге је распродато. Многи мени непознати или познати интересовали су се где могу да купе књигу које или није било у продаји или је могла тешко да се нађе. Ново издање књиге „Употреба непријатеља“ одав­но је потреба и због тога што је после њеног писања (и објављивања) изашло неколико драгоцених књига које об­рађују поједине судске прогоне комунистичких про­тив­ника: „Изгубљене илузије“ (Момчило Митровић, Ин­­ститут за новију историју Србије, Београд, 1997); од ис­тог аутора „Изгубљене илузије – прилози за друштвену исто­рију Србије 1994–1952. године“ од истог издавача; „Др Томо Јанчиковић – ХСС између западних савезника и југословенских комуниста“ (Љубо Бобан, Школска књига, Загреб, 1996. године); „Цазинска буна – 1950“ (Вера Кржишник Букић, „Свјетлост“ Сарајево 1992); „Седам ле­ вих година“ (Миленко Ђорђевић, „Наш дом“, Београд, 2000. године);„Ожиљ­ ци и опомене“ II (Димитрије Ђор­ђе­вић, БИГЗ, 1995. године); „Млади му­с­лимани“ („Глобус“ Загреб, 1991. године, Сеад Трухаљ); „Степинац му је име“ (Винко Николић, „Кршћанска садашњост“, Загреб, 1991. године). Такође су објављени текстови у периодици (часописи, истраживачки сепарати, ре­ вије), многобројна ме­мо­а­рска и друга лектира, а најчешће колоквијално оз­­­­ на­­чена као Голооточка. Уједно, објављене су и књиге у све­­тској литератури 15

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 15

8/13/10 3:06 PM


ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ

које представљају прво сумарно и аналитичко приказивање жртава комунистичког терора и депри­вације идеје комунизма („Црна књига комуни­ зма“ групе аутра, „Прошлост једне илузије – комунизам у XX веку“, Франсоа Фире, „Изненађена Лубјанке“ Виталиј Шен­­талински). Након смрти Југославије, што је првенствено учи­нак комунистичких елита у свим републикама СФРЈ и у свим нацијама и етничким групама, настали су услови за сумаран поглед на заједничко искуство прогона поли­ти­ч­ких неистомишљеника комуниста, који је по општим обележјима био иден­­тичан у свакој републици, а различит по промовисаним и прогоњеним противницима, по оби­му и по жестини. Прво издање књиге због ратова и других окол­ности није било доступно у срединама ван Србије и Црне Горе, па се поновно објављивање допуњеног из­да­ња чини оправданим јер прет­ постављам да у оста­лим новонасталим државама распадом СФРЈ по­­сто­ји ин­те­­ре­совање за тему коју „третира“ књига. Друго издање је допуњено и обухватило је нека нова истраживања, а посебно Цазинску буну из 1950. го­­дине и прогон сељака, проширена је анализа прогона и елиминације опозиционих политичара после Другог светског рата (др Томо Јанчиковић и други), обрађен је прогон свештеника, а нарочито веледостојника свих кон­фе­­сија, као да кажемо и прогон извесних других појединих слу­­чајева који нису обрађени у првом издању. Књига „Употреба непријатеља“ прва је те врсте и, нажалост, до сада и једина, што је чини такође зани­мљи­вом за читаоца и оправдава ново из­ да­ње. Ништа то­лико не расветљава природу комунистичке диктатуре у Југо­сла­вији после Другог светског рата као полицијско-судски прогон неи­­­ сто­­мишљеника и противника кому­ни­­стичког режима и комунизма као док­ т­ рине, што је са­држај ове књиге. Књигу посвећујем многим страдалницима и паће­ни­­цима полицијско-судског прогона, чија је једина „гре­шка“ што су слободно изражавали своја политичка уве­ре­­њ­­а супротна комунистичким. Београд, августа 2002. године Аутор

16

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 16

8/13/10 3:06 PM


УВОД ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

Комунизам је доктринарно, а нарочито у пракси, тоталитарни режим у којем комунистичка елита на вла­сти, преко једине и владајуће пар­ тије, управља свим ја­вним пословима и контролише не само фун­кционисање институција, већ и појединце, групе и читаве нације. Стога је историја комунизма првенствено историја кому­нистичког тоталитаризма. Комунизам је као типични тоталитарни покрет ра­звио нове политичке институције, а потпуно је у земљама у којима је освојио власт разорио традицију – политичку, правну и културну. Само освајање власти је насилно, а после стварања прве земље комунизма, увек је видљива њена непосредна помоћ. Успостављајући се као владајући политички и со­цијални поредак у појединим земљама, комунизам је, што је типично за све тоталитаризме, грађане претворио у масе, а вишепартијски систем заменио је једнопартијском диктатуром у којој је основна полуга власти постала по­лиција и посебно, политичка полиција, која је контролисала појединце, групе и која је представљала непосредну претњу сваком евентуалном отпору. Тоталитарна доминација комунизма у пракси је настојала да оне­мо­ гући сваку алтернативу постојећој тоталитарној власти. Безакоње и са­мо­ воља тоталитарне власти приказују се као легално стање, као легитимна моћ у интересу општег добра и прогреса. Тоталитарна комунистичка власт оглушује се о законе, па чак и оне које је сама установила и октроисала. Она на место легалности и примене права ставља принцип револуционарне правде и историјске легитимности своје владавине. Тиме је потпуно отворен пут примени терора или блажих облика ре­пресије према појединцима, групама и читавим народима. Терор је масован јер је комунистички тоталитаризам свеобухватан и тежи да буде универзалан у два правца: најпре, према житељима земље у којој влада, а затим и да се прошири на друге народе и државе, дакле, да буде империјалан. 17

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 17

8/13/10 3:06 PM


ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

У комунизму терор се најпре појављује као средство елиминације опозиције; али, и после уништења ствар­­не опозиције, он почиње да прои­ зводи и „нове“ опозиције, нове непријатеље и опоненте. Њему су они потребни и због стварања механизма који је spiritus movens функционисања терора; комунистички терор може бити жешћи или слабији, али је увек суверено владалац сам по себи и када му више нико озбиљан не стоји на путу апсолутне власти. Како ингениозно закључује Хана Арент појам „кри­­вице“ губи своје изворно значење, јер је у тоталитарном режиму свако кривац и то „објек­ тивно“, што је само по себи нелогично и инкомпатибилно, јер је кривица par exellance субјективна категорија. У тоталитарном комунистичком режиму кри­вица и невиност су постале бесмислене категорије јер је сваки појединац или група кривац самим тим што су се нашли на путу као препрека тота­ли­ тарној комунистичкој власти. Комунистички тоталитаризам преко тоталитарне власти ствара страх код људи који је иначе својствен и код грађана у либералној и де­мократској држави, али је тоталитаризам проширио страх и на све по­јединце и групе. А подела на ватрене присталице и џелате је релативна јер је у комунистичком тоталитаризму чест случај да су џелати и ватрене присталице постали жртве терора. Свеобухватни терор прати и свеобухватни страх јер је комунизам за­једница и држава у којој је све подвргнуто контроли, оцени и, ако је потребно (целисходно) прогону. Тоталитарна власт осим употребе терора или прет­ње том употребом користи, и то је њено несумњиво откриће, идеологија, изум да се на основу само једне премисе за присталице тог мишљења могу објаснити све по­ јаве. Тек су фашизам и комунизам, два најснажнија тоталитаризма XX века, открили бескрајну снагу и по­тен­цијал употребе идеологије, која не прави разлику између чињеница и фикција, између истине и лажи. Комунистички тоталитаризам производи свеопшти страх и несигурност, али упоредо са том производњом страха и сам тоталитаризам трпи страх од непријатељског, па чак и само различитог мишљења. Тако страх постаје свеопште стање у комунистичкој држави: људи су уплашени од тоталитарне власти, а власт страхује од опозиције или бар од оних који само оспоравају режим. Путем идеологије комунистички тоталитаризам на­­стоји да се прошири и на мишљење спречавајући мо­гу­ћност критике стварности и оспо­ра­ вања владајуће идео­ло­­гије. Али, у исто време, комунистичка тоталитарна власт осећа велики страх од критичког, а поготово алтернативног ми­ шљења; зато су субјекти који су носиоци тог критичког мишљења најчешће

18

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 18

8/13/10 3:06 PM


скупине које прогања политичка полиција проглашавајући их стварним и најо­збиљнијим непријатељима. Парадоксално је, али је истинито да комунистички тоталитаризам који безгранично сеје страх сам живи у великом страху од критичког ми­ шљења. Комунизам се знатно мање боји различитих и непријатељских светоназора, али се снажно потреса и узнемирава због критичког мишљења својих дисидената. Често изгледа да поједини дисиденти, или мале групе безначајне по броју присталица, озбиљно угрожавају историјску неизбежност комунизма, док га насупрот томе, непријатељски капиталистички поредак, његова војна сила, учвршћују. Експанзија комунистичког тоталитаризма је безгранична; он тежи да освоји и најинтимнију човекову приватност, да укине његов лични живот изолован од јавног. Свакога ко тежи да сачува свој приватни свет и своју индивидуалност тоталитаризам угрожава и по­­ти­скује у изолацију, у осећај сувишности и усамљености, настојећи тако да га маргинализује и на крају елиминише. Комунистичка идеја и комунистички пројекат до­ми­нирају најдужим трајањем у XX веку. Може се, због тога, рећи комунизам је пројекат XX века у којем је жестоко започео свој успешан поход 1914. године у Русији са Октобарском револуцијом, са снажно израженом тен­ден­цијом интерна­циона­ли­за­ци­ је, да би крајем тог века, 1991. године у Москви (тачније у СССР-у) доживео дебакл. Комунизам је историјски гледано, као један од два тоталитаризма XX века (други је фашизам), трајао релативно кратко, али са становишта многих генерација и народа, због патњи које им је нанео, трајао је превише дуго. Симболично и метафорички крах комунизма обележен је ру­шењем Берлинског зида, када је либерална демократија тријумфовала над тоталитаризмом. Тада су грађани либералне и демократске провенијенције узели ствар у своје руке, па су и на овај симболичан начин одбацили комунизам као пројект проглашавајући га за „грешку“ историје европског друштва и гра­ђана. Крах фашизма је био крвав, са огромним људским жртвама и ма­те­ријалним ра­за­ ра­­њима, а крах комунизма је био потпуна његова оригинерна девастација на чак, могло би се рећи, оперетски начин. Утисак је да су у комунизму сви при­ жељкивали његов крај и крах, а групице преживелих присталица, носталгичара и остатака режима деловали су као кулисе, а не као стварност. Живот и задовољење људских потреба на нивоу либерално-де­мократске циви­ли­за­ ције тријумфално су победиле у првој земљи комунизма, али једнако као поплава срушиле су све европске комунистичке режиме. Комунизам је дакле сам изгубио рат и доживео крах јер тамо где је био реалност масе су га одбациле понашајући се као грађани либерално-демократске провенијенције. 19

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 19

8/13/10 3:06 PM


ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

У XX столећу комунистичким тоталитаризмом је конкурисао још је­ дан тоталитарни покрет – фашизам. По броју жртава, по распро­стра­ње­но­ сти, по примењеној количини насиља и репресије, по трајању превагу је убе­дљиво однео комунистички тоталитаризам. Комунизам је у XX веку до те мере индоктринирао масе, без обзира на расну и националну, верску и класну при­­падност, да се критика комунистичке доктрине покушава разлучити од критике комунистичке праксе, што је по­ кушај бар апологије и спашавања доктрине. Међутим, комунистичка доктрина се показала као Утопија, са чијег се стајалишта критика друштвене пра­ксе и решења чини оп­равдана и заснована, па и прихватљива. Комунизам је као идеја (Утопија) претеча и пројекција управо тоталитарне реал-политичке праксе, која се показује као изворно, сирово и несофистицирано насиље над човеком као поје­дин­­цем или припадником групе или читавих нација. У овој књизи када се говори о комунизму управо је реч о стварном комунизму, који се у XX веку реализовао дово­љно дуго и довољно распро­ стра­њено, у многим земљама и у различитим деловима планете, да се о њему може је­­дино говорити као о друштвима и државама у којима је комунизам заснован и победио као реал-политика. Сваки покушај да се направи битна разлика између комунистичке доктрине и праксе у суштини је покушај спашавања идеје (Утопије) која је настала у европској ин­те­лектуалној традицији XIX века и раније. Међутим, из­међу доктрине и праксе комунизма нема разлике, јер је у самој идеји са­ држана примена насиља (револуционарног), које је прерасло у револуционарни терор стварајући Левијатана XX века. Комунизам и фашизам, оба тоталитарна режима, настала су као резултат и последица Првог светског рата, без обзира на то што је Лењин своју политичку доктрину у свим битним елементима формулисао пре тог рата, а фашизам своју идеологију такође већ уобличио пре рата. Први светски рат је та чињеница која је омогућила да 1917. године Лењинови бољшевици узму власт у Русији и започну огроман подухват установљавања најпре прве земље социјализма (цитати: комунизма), да би после Другог светског рата комунизам октроисали империјално не само у Европи већ и ван ње. Мусолини и Хитлер уобличују своје партије непосредно после завршетка Првог светског рата. Након Првог светског рата Европа је измењена јер су настале нове границе међу државама, промењени су режими, духовно и културно Европа је битно различита од оне пре рата. На политичкој позорници Европе доминирају два тоталитарна политичка пројекта: комунизам и фашизам. Њихове сличности нарочито у методама владања нео­до­љиве су. И једни и други терор сматрају не само легитимним

20

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 20

8/13/10 3:06 PM


средством владања већ пожељним и неизбежним. Уместо либералне де­мок­ ратије оба ова тоталитаризма нуде власт и диктатуру једне партије и јед­ног вође, а мр­жњу према демократији испољавају у популизму који, уместо свесног и слободног грађанина који се удружује за остваривање својих политичких интереса, промовишу владавину вође и владајуће пар­тије уз подршку народних маса. Победа оба тоталитаризма у две велике на­ције Европе (Руси и Немци) чинила се крајем европског грађан­ског индивидуализма и капитализма као „светиња“ гра­­ђан­ских слобода. Комунизам уме­сто грађанина и индивидуалних слобода промовише класну припадност и комунистичку страст, а фашизам националистичку стра­ст чиме је обновио оно што је код европских народа претходило и што их је увело у сурови Први светски рат. Страх од комунизма и његове експанзионистичке тенденције погодовао је појави фашизма, јер се и он, без об­­зира на сличности метода вла­ дања, намеће као једна ва­­ријанта антикомунизма (историјски испољена као ан­ти­­бољшевизам). Фашизам, позајмљујући тактику и ору­­жје од комунистичког то­талитаризма, себе промовише као штит од опасности која му прети од комунизма (бољшевизма). Тако комунистички и фашистички терор ступају на политичку сцену Европе скоро у исто време, с тим што је Други светски рат донео коначни пораз фашистичког кон­цепта и проширење комунистичке владавине у Европи. Без обзира на то што су обе доктрине (и утопије) фашизам и комунизам имале заједничког противника: либералну демократију, ипак је до војне са­радње дошло између државе ове европске заједнице и СССР-а у борби против фашизма као заједничког непријатеља. Фашизам и комунизам, и поред почетних покушаја сарадње и удруживања, или покушаја бар трпе­љивости и поделе сфере утицаја, дошли су у непосредан сукоб што је резултирало из­би­јањем Другог светског рата. Ова два тоталитарна режима нису само настала као пука коин­ци­ денција европске историје, већ су један другог производили и међусобно се смртно мрзели и борили, без обзира на то што им је једини природни за­јед­ нички не­при­јатељ и противник био капитализам, којег су до­живљавали као превару путем одбране политичког плурализма и парламентарне де­мо­кра­ тије. Уместо тих вредности обе тоталитарне доктрине намећу антикапитализам, револуционарни терор, владавину једне партије и једног вође у име народа (код једних народних маса, а код других на­ције), експанзију употребом војне силе и придобијања присталица у другим народима и државама путем пру­жа­ња финансијске и сваке друге помоћи. Антикапитализам је за фашизам у суштини антисемитизам који се у немачком друштву оформио у последње три деценије XIX века, а испољио 21

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 21

8/13/10 3:06 PM


ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

се као најпогубнији терор установљавањем немачког нацизма и победом Хитлера. Мржња фашизма према комунизму потхрањивана је и као антисемитизам, јер су многи вођи Октобарске бољше­вичке револуције били Јевреји или су имали јеврејско порекло, па се и данас појава комунистичког тоталитаризма приказује као светска завера Јевреја и јеврејства. Врхунац антисемитизма представља фалсификовани документ „Про­­токол сионских мудраца“, чија је продукција и став­љање у оптицај искључиво мотивисана антијев­реј­ством и приказивањем историје као завере. Антисемитизам је идеолошки настао крајем XIX века. Међутим, како каже Хана Арент, он је као „световна идеологија“ успео да се испољи у XX веку, а у XIX веку се испољавао као „велика мржња према Јеврејима“. Мада је антисемитизам имао дугу историју и његови корени сежу далеко од почетака хришћанства, тек је са нацизмом у Немачкој он постао идеолошки офор­м­љен и претворен у погубан политички пројекат „коначног решења јев­реј­ског питања“ путем физичког уништења Јевреја као народа. Антисеми­ тизам је врхунац доживео у време Трећег рајха, када је сваки грађанин био дужан да доказује да није Јеврејин. Антисемитизам је сам по себи као део фа­­шистичког (нацистичког) пројекта део тоталитарног по­­ли­тичког пројекта, произишао из саме природе тог про­­­јекта, као аксиом не­мачког нацизма. Наравно да је нацистички антисемитизам који се испољио као холокауст и који је довео до уништавања шест милиона Јевреја имао и подршку у свести и у предрасудама немачких грађана, како то описује Daniel Jona Goldhagen у бриљантној књизи Хитлерови добровољни џелати – обични Немци и холокауст1. У пракси ни комунизам није био лишен антисемитизма који је повремено терор и насиље усмеравао управо против Јевреја, окривљујући их за пружање отпора револуционарним променама и набеђујући их за завереништво. Јевреји су, нема сумње, главне жртве нацизма, али су жртве и други народи, етничке групе и појединци које је нацистичка доктрина третирала као ниже нације или непријатељске групе. Тако се физичко, али и свако друго, уништавање противника показује као суштина политичког тоталитаризма. У овој књизи ми истражујемо прогоне и жртве комунистичког тоталитаризма у Југославији (од 1945 до 1991. године) настале организовањем судских прогона по­­литичких неистомишљеника, када су у ту сврху упо­тре­ бљавани полиција, тужилаштво и суд. Ова репресија није изолована појава

1

Код нас преведена 1998. године у издању „Радио Б92“.

22

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 22

8/13/10 3:06 PM


типична само за југословенски комунизам, већ је сегмент широко при­ме­ ње­ног комунисти­чког насиља у светским исто­ријским размерама. Тек са кра­хом комунистичког света створени су услови да се истражују масовне жртве комунистичког терора. У књизи се не разматра комунистички терор током Другог светског рата, као ни примена револуционарног терора на крају овог рата и у фази установљавања комунистичке власти, осим путем употребе полицијско-судског прогона. Овај терор је посебна тема, а извесна истраживања о томе постоје, мада још нису отворене архиве нису вршена озбиљна и акрибична истраживања обима и врсте жртава. Ме­ђу­тим, тема ове књиге се односи на истраживање модела прогона идеолошких и политичких противника комунизма и резултат тих прогона; модел се сводио на про­­гон непријатеља и неистомишљеника употребом привидног легализма у коме су пресудну улогу имали поли­циј­ски апарат, као и тужилаштво и суд. Група аутора 1997. године у Паризу објављује књигу Црна књига ко­ мунизма – Злочин, терор, репресија која је у Сарајеву преведена и обја­ вљена 1999. године, а у Загребу 2000. године. Истраживања објављена у овој књизи обухватају планетарне размере, резултати су пора­жа­ва­јући, шокантни и надасве су озбиљно опомињући. Двадесето столеће обележава, рекли смо, огромна употреба насиља у свим варијацијама, чије су жртве мно­го­бројне и разноврсне. Међутим, комунистичко насиље и терор превазилазе по бројности жртава све друге видове тоталитаризма, тако да је комунизам, мада лажно обе­ћав­ши рај на земљи и човекову срећу, нанео највећу несрећу људима, која мерена у број­ кама је импозантна, али која је по разноврсности, разуђености, упорности и немилосрдности, немерљиво велика несрећа. Није, наравно, само комунизам дао огроман допринос патњама појединаца, група и народа у XX веку, али су жртве комунизма највеће и најбројније, јер је он настао пре фашизма и надживео га је проширивши се на четири континента. Када је комунизам био у експанзији, када се експертовао, када је совјетска империја, због огромних улагања у наоружање и армију, била свет­ска сила, истраживање комунистичких жртава и терора је било не само отежано, већ је постојала опасност да таквог истраживача априори прогласе пуким пропагатором антикомунизма. Међу европским интелектуалцима био је у моди и био је, могло би се рећи, пожељан антифашизам, али је ис­­товремено, антикомунизам сматран не само не­по­жељ­ним већ је био предмет жестоких критика. Ни данас, после краха комунизма и сагледавања комунистичких жртава, у су­штини свест о томе да је антикомунизам једнако ре­левантан као и антифашизам није без отпора и не­ра­зу­мевања. Још увек је знатан број присталица гледишта да је 23

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 23

8/13/10 3:06 PM


ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

антифашизам политички пожељан, али да је антикомунизам штетан; такво гледиште је најчешће у „академским“ круговима. Да ли се и даље ради о снажном утицају доктрине, која је илу­­зија, али која се и даље некритички одржава, или је, једноставно, до те мере отупео морални суд да нема до­во­ љно политичке снаге и интелектуалног поштења да се интелектуалци Европе суоче са злочинима комунизма? С разлогом је пажња посвећена злочинима нациста и Хитлера, али се зато без разлога прећуткују или само површно третирају многобројни и разноврсни злочини комунизма. Злочин је злочин без обзира на идеолошки ок­вир и без обзира на политичке циљеве и опредељења злочинаца. Злочини, а нарочито систематски, масовни, про­­јектовани и организовано спроведени угрожавају ос­­нов­ну вредност европске цивилизације, коју усвајају и неевропски народи, да су људски индивидуални живот и грађанске слободе највеће вредности. Чак и екскурзије угледних француских интелектуалаца пре Другог светског рата у СССР-у нису помогле да се свет или бар „академски“ кругови суоче са огромним жртвама и патњама људи према којима је примењен масовни терор, мада је то било очигледно и видело се да су жртве разновр­ сне и многобројне: затварање и физичко уништавање противника нове вла­сти одмах по Окто­бар­ској револуцији; примена „црвеног терора“ путем директива ради уништавања и ликвидирања „сваког покушаја акта кон­тра­ револуције и саботаже“; гушење побуна се­љака против бољшевичке власти, што је кулминирало масовним уништавањем сељака као класе, с тим што су на удару били највише богатији сељаци (кулаци), као и велика глад и масовно умирање које се могло избећи (принудна колективизација и де­ку­ лакизација); депортација целих народа током Другог светског рата и „Великог патриотског рата“ Немци с Волге су депортовани према Казахстану и Сибиру, а пре тога обављено је „чишћење“ балтичких земаља, депортација немачке етничке групе и Финаца настањених око Лењинграда (Петровграда), али и у другим регионима (Москва, Туле, Горки, Ростов итд.); поред Немаца којих је депортовано 82% популације од новембра 1943. до јуна 1944. године депортовано је шест народа – Чечени, Ингуши, Татари са Крима, Караци, Балкари и Кал­маки, и то пут Сибира, Казахстана, Узбекистана и Кир­хуза, када су их комунистичке власти набедиле да су „масовно колаборирали са нацистичким окупатором“; то „чи­­ш­ћење“ обухватило је и припаднике других етничких група (Грци, Бугари, Јермени са Крима, Турци Месхети, Курди и Кемисини из Кавказа); други талас „совјетизације“ после Другог светског рата балтичких земаља, Западне Белорусије, Молдавије, Западне Украјине свео се на нове депортације у логоре или у смрт.

24

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 24

8/13/10 3:06 PM


Крај Другог светског рата СССР је као победник, мада потпуно девастиран и разорен изнутра, дочекао тријумфално, а његов политички режим је остао привлачан модел више него раније, који је чак фасцинирао гра­ђане великог броја земаља Европе и неевропске народе. Иза огромних жртава у рату против нацизма крила се стаљинистичка диктатура у којој ову огромну земљу пре­плављује мрежа логора препуних грађана који нису били присталице комунистичког терора Совјета. Тако настаје злогласни ланац ГУЛАГ, логори за експлоатацију радне снаге који су нанели безмерну патњу многим људи­ма и њиховим породицама у којима су многи изгубили и живот. „Почетком 1953. године ГУЛАГ је бројао око 2 750 000 затвореника распоређених у три типа затвора: Према званичним подацима те жртве су: – око 500„радних колонија“, којих је било по регионима, кажњеника до пет година и неполитичких; – око 60 „радних логора“, који су били велики затворски комплекси смештени претежно у северним и источним регијама земље, у којима су били мешовити затвореници политички и неполитички кажњени преко десет година затвора; – петнаестак „логора са специјалним режимом“ у којима је било око 200 000 политичких затвореника који су третирани као „посебно опа­сни“.2 Овом броју треба додати једнак број колонаша, логораша који су издржали казну, али им је забрањено да отпутују и живе по властитом избору, који су такође зависили од једне дирекције ГУЛАГА. О совјетским логорима и мучењима затвореника и њихових породица постоји довољно обимна литература, која описује патње заточеника овог вида комунистичког терора. Најава да масовни терор нема будућност у СССР-у праћена је прогоном политичких неистомишљеника за време Стаљинове диктатуре уочи ње­гове смрти афером Терористичка група доктора, коју је чинила група од 15 лекара са запаженом репутацијом, а од чега су половина били Јевреји. Ови су лекари сумњичени да су скратили живот Андреју Жданову и Александру Чербакову. Судски процес је организован у тајности, а ве­ћина осу­ ђених су по кратком поступку погубљени. Мада је процес изласка из стаљинистичке диктатуре започет 1953. године, после Стаљинове смрти, ипак је прогон политичких неисто­ми­ шљеника настављен и био је константа комунистичког режима у СССР-у све

2

Црна књига комунизма – Криминал, терор, репресија, босански превод, страна 249. 25

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 25

8/13/10 3:06 PM


ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

до његовог краха. Масовније ослобађање политичких затвореника следило је у СССР-у у неколико таласа после XX конгреса СКПБ. Критика комунистичког терора најчешће се прика­зује као критика стаљинизма (и лењинизма), али не и комунизма као таквог, мада је ста­љи­ ни­­зам најек­спо­ни­ранији вид комунизма. Ни Кастров терор, ни Мао Цедунгов, ни Пол Потов, ни комунистички терор у Етиопији и Мозамбику, да не на­­ брајамо све могуће варијације комунистичког терора, нису, чини се, достигле климакс као Стаљинова диктатура и терор. Стога је антикомунизам радикална критика тог терора чије су размере планетарне, а учинак је погубан, па су само резултати критике приближно от­кри­вање истине о том терору. Број жртава комунистичког терора које су егзекутиране непосредно, или које су изгубиле живот због примене терора, огромне су. Изнећемо преглед броја тих жртава који је импресиван (према књизи Црна књига ко­ мунизма – Криминал, терор, репресија. У одељку насловљеном „Злочини комунизма“, Stéphan Courtais даје сумарни преглед броја жртава: • СССР – 20 000 000 мртвих, • Кина – 65 000 000 мртвих, • Вијетнам – 1 000 000 мртвих, • Северна Кореја – 2 000 000 мртвих, • Камбоџа – 2 000 000 мртвих, • Источна Европа – 1 000 000 мртвих, • Латинска Америка – 150 000 мртвих, • Африка – 1 700 000 мртвих, • Авганистан – 1 500 000 мртвих, и • Међународни комунистички покрет и комунистичке партије које нису на власти десетине хиљада мртвих! Укупна бројка приближава се цифри од сто милиона мртвих!3 Примењујући стандарде међународног кривичног права све ово су злочини против мира, или су кршење закона или обичаја рата, или су геноцид, или су злочини против човечности. Жртве су делимично рехабилитоване у СССР-у и у ис­­точноевропским земљама, али злочинци и џелати нису позвани на судску одговор­ ност. Међу жртвама се пра­ви хијерархија и разлика: једни су рехабилитовани, а други су заборављени, као да је злочин према њима био пожељан и оправдан; једни су убијени „погрешно“, иако су били узорни комунисти, а према другима некомунистима само је примењен неоправдано драстичан терор, али је примена репресије била нужна! 3

Ibid, стр. 14.

26

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 26

8/13/10 3:06 PM


У време крупних потреса и ратова на простору Југославије која се распала, аутор ове књиге је два пута покушао да властодршце у Београду – први пут 1993. године, а други пут 2001. године, подстакне на реха­би­ли­та­ ци­ју судско-полицијски прогнаних грађана, који су били изложени прогону само зато што су били политички неи­стомишљеници комунистичке власти. Те су иници­ја­ти­ве остале без икаквог одјека, без обзира на то што су их медији пропратили, а ћутање властодржаца и њихова „заборавност“ или су израз игнорантског односа према жртвама, или су калкулантско одлагање ове теме за нека друга времена4. Такав став власти, без обзира на то да ли су оне биле ес-пе-есовске, радикалске, јуловске, досовске, де-пе-есовске, по­казује да у политици Србије и Црне Горе преовлађују политичари који још нису сазнали да је 1991. године ко­мунизам у Москви доживео потпуни крах, а да је 1989. године срушен Берлински зид, да је комунизам сам себе разорио. У бившим земљама комуни­ зма победиле су вредности капитализма: буржоаска својина, либерална демократска држава, права човека и грађанина и индивидуална ини­цијатива и слобода предузетништва на светском тржишту. Комунизам се тако показао као историјски диспут, а у сећању грађана који су живели у комунизму, он остаје као сећање на патње и сиромаштво. У нацијама код којих је комунизам био политичка пракса идеја комунизма показала се као пука илузија, али та илузија нарочито у појединим интелектуалним круговима европских народа или шире још се опире смрти. На простору бивше Југославије искуство грађана и народа је различито од земаља које су живеле у комунистичком тоталитаризму. Због сукоба југословенских комуниста са Стаљином и светским комунизмом 1948. године, и поред наставка комунистичке репресије против неистомишљеника, ипак је, а нарочито после финансијске и материјалне помоћи коју су пружале развијене капиталистичке земље, комунистички режим омекшао, пацифизирао се, постао је флексибилнији. Отварањем граница и омогућавање грађанима да раде и живе у иностранству, да слободно путују, довело је до видљивог пораста стандарда и економске стабилизације земље, тако да је сећање на овај период кудикамо повољније и беневолентније него код 4

У прилогу ове књиге објављујемо другу иницијативу за рехабилитацију политичких затвореника. До сада су једино рехабилитовани Голооточани у Црној Гори, тако што су пресуде против њих поништене, а њима су призната извесна социјална права (стаж, пензија и сл.). Иначе, у Републици Хрватској, још пре њеног осамостаљивања, створено је друштво политичких осуђеника, али у Србији и Црној Гори (осим стварања удружења осуђених Информбирооваца, мучениа са Голог Отока) није се ни покушало са стварањем таквих удружења грађана. Не говори ли ово само по себи о политичким и идеолошким оквирима у Србији и Црној Гори? 27

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 27

8/13/10 3:06 PM


ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

грађана источне и средње Европе, бившег СССР, где је комунизам био насилан и где су грађани живели у огромном сиромаштву. Овај релативно позитиван суд подстакнут је и крвавим и бесмисленим ратовима у Хр­ва­т­ској, БиХ и на крају, у Србији, као и разбијањем и распадом државе која је трајала седам деценија, што је у свести појединаца, група, слојева, етничких група период „меког“ комунизма у Југославији, оставило више у добром него у рђавом сећању и успоменама. Комунистички терор после Другог светског рата проширио се и на централну и источну Европу, у којима је путем „ослобађања“од стране Цр­ве­ не армије инсталиран комунизам. На удару је највише била Пољска коју је совјетски комунистички тоталитаризам третирао као„нацију не­­при­­јатеља“, у чијој основи је стајао ис­то­ ријски дуго­тра­јни сукоб између Руса и Пољака. У СССР-у је живело између 1 000 000–1 200 000 пољских сељака у Украјини и Бело­ру­сији, али и за­јед­ни­ це у градовима као што су Минск и Кијев, који су били жртве ко­лективизације и декула­ки­за­ције. На удару су посебно биле присталице POW (Пољска војна организација) и „пољска операција“ (1933–1938). Пактом о ненападању који је 23. августа 1939. године потписан између СССР-а и нацистичке Не­мачке предви­ђена је „тајним протоколом“ подела Пољске. Уследила је окупација пољских територија означених као западна Украјина и западна Белорусија, а совјетски терор се проширио и на те делове Пољске. Прву преокупацију сов­ јетске власти представљали су војници и официри, а фебруара 1940. године сви заробљени официри убијени су у Катинској шуми. Терор је „увезен“ такође и у друге земље соција­листичког лагера и примењиван је систематски најпре против елите бившег режима, а потом и разним акцијама обрачуна са непријатељским снагама или „страним елементима“. Црна књига комунизма – Криминал, терор, репре­сија покушај је групе аутора да истраже жртве комунистичког терора од Октобарске ре­во­ лу­ције до данас, да опишу начине организовања и спровођења терора, да пруже бројне доказе о жртвама и последицама терора. У тој књизи слично је урађено и са приказивањем терора у источној и средњој Европи, у зем­ љама у којима је успо­ста­вљена комунистичка власт. Такође су обрађене и жр­тве комунистичког терора у земљама других континената где је победио комунизам. Изузетак је Југославија која, нажалост, скоро уопште није обрађена. Тач­­није, примена комунистичког терора обрађена је само на непуне две странице текста, и то увођењем југословенског гулага – Голог Отока, Гргура и помињањем још неких логора, у којима су биле присталице Информбироа,

28

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 28

8/13/10 3:06 PM


комунистичка опозиција Титовој диктатури и противници КПЈ, који су били присталице Стаљи­на, светског комунизма и СССР-а као водеће земље комунизма. И овај вид примене терора обрађен је површно и само у главним цртама. Међутим, масовно приме­њени терор КПЈ при крају Другог светског рата и, нарочито, приликом установљавања нове власти уопште није ни поменут. Такође није обрађено и константно привидно легално прогањање неи­стомишљеника комунистичког режима путем организовања судских по­литичких процеса. Разлог због којег није обрађен комунистички терор у Југославији је­ дино се може објаснити тиме да екипа истраживача-писаца није имала са­ радника из Југославије. Истакли смо да је комунистички терор у Југославији примењен већ током грађанског рата за време Другог светског рата, а затим да је нарочито био жесток непосредно пошто је комунистичка пар­тија Југославије ос­во­ јила власт. Током трајања комунистичке власти све до распада СФРЈ 1991. године, остао је развијен привидно легалан систем коришћења политичке полиције, тужилаштва и судова у прогону и у производњи политичких неи­ стомишљеника и противника. У књизи Употреба непријатеља – политичка суђења 1945–1991. го­ дине управо је обрађен овај прогон политичких неистомишљеника као вид примене комунистичког терора у Југославији. Ову књигу стога треба сма­тра­­ти као једну од оних које отклањају недостатак ис­­­тра­­­­живања о примени комунистичког терора у Југо­сла­ви­ји и која треба да представља допринос разумевању и опи­­сивања реалполитике комунистичке Југославије. У овој књизи истраживали смо само овај вид примене терора путем употребе тужилаштва, суда и полиције у прогону политичких неистомишљеника. Међутим, да би се сагледале димензије, учинак, количина и жртве примењеног комунистичког терора у Југославији требало би обрадити масовне ликвидације у Другом светском рату, нарочито при крају рата, и успостављањем комунистичке власти. Скоро да нема ниједног виђенијег противника комунизма који није егзекутиран или осуђен на дугогодишњу робију и нема ниједног народа или етничке групе у Југославији против којих није масовно примењиван комунистички терор.

29

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 29

8/13/10 3:06 PM


UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 30

8/13/10 3:06 PM


Глава I

ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 31

8/13/10 3:06 PM


UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 32

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКО НАСИЉЕ

Употреба насиља у политици производи опште­при­хваћено осећање гађења и отпора, јер овај етички протест извире из „природног права“ по­је­ динаца и група да уче­ст­вују у политици, а тиме и да уређују свој, првенствено, јавни живот. Употреба насиља и отпор према тој употреби стога je стална тема политике, а нарочито оне која претендује да буде радикална и која хоће да елиминише из политичког живота читаве етничке, политичке и интере­ сне групе, и разуме се, непожељне појединце. Насиље и његов екстрем­ни вид – злочин, укомпоновани су у политичку филозофију фанатизма (комуни­ зам, фашизам, „по­ви­­јесни интереси нације“) и у праксу политичких прогона. Судски политички процеси и затвори за „политичке кривце“ типичан су облик тог прогона опонената и опо­­зиције, стварне или потенцијалне. Стога третирање ове теме треба започети анализом употребе политичког насиља, а нарочито онога који спроводи држава против грађана. Примена насиља и злочина правдају се или „исто­риј­ском нужношћу“ (мар­ксисти) или „вишим интересима нације“ (фашизам и екстремни национализам) или једно­ставно „вишим политичким интересима“ (тоталита­ри­зми друге етиологије). Поред насиља које користе поје­динци и групе на сцену често ступа и државни терор, којим се елиминишу политички неисто­ми­шље­ни­ци и противници. Политичка полиција, тужилаштво и судови по­стају, у тим условима, инструменти одстрањивања политичких неи­сто­­мишљеника и противника, али, истодобно, и средство ућуткивања по­тен­цијалних политичких опонената. Уважавајући ово прожимање и узајамност политике и насиља многи, с разлогом, политичку власт и државу дефинишу као организовано на­си­ље. Данас је више заснован страх од државног терора, који се скрива иза алибија легитимитета и легалности власти, него страх од терора група или по­јединаца. Исто­ри­ја XX столећа уверава нас да је државно насиље, а нарочито његов екстремни облик – државни терор, извор патњи не само по­је­ди­ наца и њихових фамилија, група (по­­литичких, етничких и конфесионалних) већ и читавих малобројних или многобројних нација. У нашем сто­­ле­ћу жртве политичког терора броје се милионима, хи­љадама, стотинама и десетинама. Вође великих сила и држава (Стаљин, Хитлер) или мање јаких држава (Ча­ ушеску, Ракоши, Живков...) у еманципованој Европи парадигме су употребе политичког насиља и терора у ели­­­­минацији политичких неисто­ми­шљеника и 33

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 33

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

противника.. Шта тек треба рећи о тиранима и деспотима Азије, Африке, Централне и Јужне Америке. Сви они, у тој својој крвавој владавини, истрајали су на фор­мал­ној примени права; скоро свим политичким противницима је суђено, како-тако, и по правилу увек је био организован судски поступак. Никада толико политичка полиција, тужилаштво и судови нису употребљавани у политичке сврхе, као у овим режимима. Максимализација употребе поменутих институција полицијско-судске власти водила је минимализацији или пот­пу­ној елиминацији грађанских права, појединаца или група, па и читавих етничких или конфесионалних скупина. Овакво колективно искуство наметнуло је бројна филозофска и интелектуална спорења наше епохе о допуштености употребе насиља у ре­ша­ вању политичких спорова. Реч је о само наизглед, привидно „чистим“ интелектуалним споровима, како нас упозорава Czeslaw Milosz (Чеслав Милош) у књизи Заробљени ум: „Тек средином XX века становници многих европских земаља дошли су на уопште непријатан начин до свести да филозофске књиге, сложене и превише тешке за просечне становнике, сасвим непосредно утичу на њихову судбину“. Мада су спорови наизглед интелектуални и филозофски, последице су крајње прагматичне и утичу на судбину појединаца и група. Политички заточеник, којим се бавим у овој књизи, није реткост која може бити занемарена, како би се могло закључити на темељу тог што о тој теми код нас нема литературе, осим мемоарске. Частан изузетак је књи­­ жевник Борислав Пекић, који своје искуство прожима и обогаћује општим реминисценцијама. Њему се може придружити још само Витомил Зупан, који је литерарно обрадио свој затворски боравак и више година ро­­бије. Затворска и робијашка мемоарска лектира омо­гу­ћује увид у патње политичких затвореника, у њихов поглед на сопствено тешко и мучно искуство. Ова литература је описала, разврстала и расветлила механизме принуде и насиља примењиваних према политичким затвореницима (стаљински логори, хитлеровски концлогори, затвори и логори Титове епохе). Ништа толико не оспорава и не елиминише ове политичке концепције и режиме, њихове вође и сараднике вођа, колико лектира преживелих логорских паћеника. Међутим, то је само једна страна медаље. И то она важнија, која открива бит употребе политичког насиља и терора. Она друга страна медаље, такође важна, која открива механизам прогона политичких противника, путем употребе легалних полицијских и судских институција, остала је недовољно расветљена. Стога је основни мотив писања ове књиге заправо допринос отклањања овог недостатка.

34

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 34

8/13/10 3:06 PM


Огромне патње и страдања политичких затвореника, и патње њи­ хо­вих најближих, као да нису довољне да их оперу од кривице. Ужа и шира средина још увек према бившим „политичким“ робијашима осећа по­до­ зрење или бар уздржаност. Ћутња прогонитеља и њихова недодир­љи­вост штите их од суочавања са оним што су чинили, вероватно се кријући иза „виших“ политичких циљева и интереса. Тако истина, која је опомињућа, још увек остаје скривена, или се тек бојажљиво појављује. Са једног ширег и екстерног становишта може се за­­кључити да су заправо у политичким суђењима биле упо­­требљаване обе стране: прогнаници првенствено, али такође и прогонитељи (политичка полиција, тужилаштво, суд и штампа). Ни ми бранитељи, који смо били уз наше клијенте, нисмо могли да се ослободимо осећања нелагодности да смо и ми упот­ре­ бљавани од стране носилаца власти, јер смо им били барем алиби да је реч о легалном прогону грађана. То што смо им својим радом у судници, и ван ње, нарочито у светској јавности, реметили планирано суђење, био је, бар ми се тако чини, само њи­хов укалкулисани ризик и непријатност. Ова књига је, због тога, истовремено и моја обавеза према кли­ јентима које сам бранио, али и према многима којима нисам био бранилац. То им дугујем. Овај мој дуг није део професионалне обавезе, која почиње и завршава се у конкретном кривичном процесу. То је обавеза која превазилази професионалне дужности, излази ван њених оквира и постаје морални императив према тим паће­ни­цима, који су, првенствено због својих политичких уве­рења, били хапшени и суђени, а тек споредно и због неке делатности. Читалац ће најмање бити изненађен, а најве­роватније запрепашћен сазнањем да су многи политички заточеници били суђени за речи и изјаве које се, с разлогом, данас схватају безазлено, а понекад чак и наивно. Ретко је када политичка полиција грешила одаби­рајући окри­вље­ ни­ке. Она је знала, могло би се рећи непогрешиво, ко је противник и неи­сто­ мишљеник носиоцима власти и политичком режиму. Служећи власти и режиму предано је прогонила стварне или потенцијалне политичке противнике. Разуме се да то, са етичког становишта, политичку полицију не оправдава, јер је и она, као и тужилаштво и суд, била само део једног разрађеног, са гледишта интереса носилаца власти ефикасног механизма репресије. Делу­ јући апаратно, без етичких скрупула и дилема, носиоци и организатори тог прогона ни данас не осећају грижу савести због онога што су чинили. Изве­ сни од њих чак би и да предњаче у променама које настају. Учесници политичких судских поступака, осим прог­­наника и бранилаца, запали су у облитерацију, у ста­ње предавања и заборава и брисања из памћења сопствене улоге и сопственог доприноса. Као да сви желе да потисну та искуства и сећања. 35

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 35

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

Може ли савест свима да буде чиста и да ли је довољно опра­ вдање да су времена била таква? Ова етичка дилема, и многе друге које се намећу, остају бар за сада без одговора који би задовољио учеснике тих догађаја и потребу за истином. Шта је то у политичком животу било толико застра­шујуће да је све учеснике политичких судских процеса претварало у беспомоћне и дисциплиноване толико да су своју улогу одиграли најчешће ревносно: и политички прогнани, и судски органи, и бранилац на описани начин. Да не говоримо о штампи и политичкој јавности које су, у томе, такође, имали запажено место. Ово се једино може објаснити застрашујућим, бар се мени чини, механизмом политичких судских прогона. Сви су били свесни да је распоред улога у конкретном случају био такав да је један ухапшеник, да је други хапсио, трећи оптуживао, четврти судио, а пети бранио. Али, у неком другом случају улоге су могле бити промењене. Страх од промене улога, пре­ци­зније – страх да се не буде судски прогањан, најве­ро­ват­није је био основна полуга власти и владања над људима и дисциплиновања грађана. Политички судски процеси били су неприкосновени, првенствено због описане функције у очувању власти владајуће партије и политичке елите. Ова табу тема, осим у литератури која их је оправдавала, спречавала је свако рационално разматрање и само евентуално изражавање сумње у оправданост организовања политичких суђења могло је сваког скептика довести на оптуженичку клупу. Тако је страх од судских прогона био наје­фи­ касније средство за спречавање критичког преиспитивања оправданости судских политичких прогона људи који другачије политички мисле и делују. Времена су се променила, нарочито укидањем деликта мишљења. Стекли су се услови да се испита ова, без претеривања, најтамнија страница политичке праксе после Другог светског рата у Југославији, која је Југославију годинама стављала на висока места црне ранг-листе зе­ма­ља Европе у ко­ јима су кршена грађанска права. Најчешћа одбрана властодржаца и њи­хо­ вих сарадника била је да је свака критика многих међународних и интернационалних институција за заштиту грађанских права заправо „мешање у унутрашње односе“, што је још више илустровало оправданост и утеме­ље­ ност такве критике. Времена су се и у погледу тога променила, јер се про­­менио и светски поредак, нарочито у Европи. Прогон политичких неистомишљеника и противника путем политичких суђења неспојив је са насталим променама. Без обзира на ове промене, политичка суђења у Ју­го­­славији још нису искорењена. Свака власт, па и носиоци „нове“ власти, тако би радо посегли за судским прогоном оних који мисле другачије, и који су им политички противници.

36

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 36

8/13/10 3:06 PM


Промене су већ толико дубоке и свеобухватне да се судски процеси последњих годину-две претварају у фарсу. Међутим, ни то није довољно да организаторе оваквих суђења сасвим обесхрабри. Управо у томе лежи још један, рекли бисмо политички разлог, потребе да се о овој теми пише и ја­вност подсећа на опасност која опет може бити општа: страх да се каже истина и изговори оно што се стварно политички мисли и осећа. Нема ничега погубнијег за демократију и за грађанска права, напосе, од овога стра­­ха, јер ништа толико не спутава и не паралише ар­ти­ку­лацију политичких интереса колико овај страх. Када превлада страх, тада превлада и лаж. Произвођачи страха користе опробану методу па поједине теме проглашавају табу темама. Политичка суђења су била табу тема, али нема разлога да то буду и надаље.

ПРОГОЊЕНИ И ПРОГОНИТЕЉИ Политички затвореник је особени „кривац“, а политички „злочин“ је посебан злочин. Овога су свесни сви: прогањани, прогонитељи и грађани. У Југославији, после Другог светског рата, чак и у време када је политичка власт била виолентна и када се истицала у масовном прогону политичких противника и неистомишљеника, владајуће мишљење било је да су политички кажњеници посебна врста „криваца“, а да су политички „злочинци“ специфична врста мученика и страдалника. Такође су биле владајуће и симпатије публике за политичке кажњенике. Ове симпатије грађана су у сразмери антипатијама политичке власти према њима. Народ је политичког кажњеника доживљавао као неку врсту паћеника, као људе који ис­па­ штају не због своје „кривице“ и не због тежњи да оствари личну корист. Политички заточеници су људи, који су због борбе за интересе других и борбе за идеале супротне идеалима и прокламацијама власти, доспели у затвор. Насупрот таквом ставу грађана, политичка власт је имала подршку у „обичним“ криминалцима. Они су први прихватили резон носилаца политичке власти да су, у затворима, највећи злочинци они који су тамо због политичког отпора властима, а не они који су због неког злодела према суграђанима доспели у затвор (убиство, примена насиља, крађа...). 37

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 37

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

Политички кривац је у очима власти највећи злочинац, а у очима народа, или бар дела народа, он је херој или, најмање – страдалник за општу ствар. Што је ова неподударност кривца већа, између носилаца политичке власти и народа или делова народа, то је поузданији знак да се политичка власт удаљила од народа и, уједно, да је латентни и отворени отпор тој власти већи и масовнији. Политички ухапшеник се од самог момента аре­ти­­ра­ња суочава са тре­тманом очигледно различитим од уоби­­чајеног. Власт одмах, већ при пр­ вом сусрету са њиме, испољава велико непријатељство и склона је да га излаже додатним начелима. Упоредо с тим, политички затвореник се суочава и са осећањем појачане наклоности оних који имају исте или сличне идеје или су са њиме суделовали у политичкој борби. Политички ухапшеници посебно наи­лазе на разумевање и подршку родбине и пријатеља. Уса­­мљеност и изолованост политичког ухапшеника у затвору, добрим делом потире појачана брига о њему ван затвора. Политички затвореник, од лишавања слободе до изласка из затвора, обично води систематску борбу за своја права. Он, по правилу, брзо упо­ знаје своја законска права. Што више инсистира на њима, тим више има шанси и да их остварује. Остварујући своја права, често и она најситнија (при­јем пакета, посете, штампа, литература...) и принуђавајући затворске и судске власти да поштују и примењују та права, политички затвореник све више враћа своје угрожено достојанство и успешније води борбу. Ова борба за права, која му као затворенику припадају, заправо је и политичка борба. Поштовање достојанства сопствене личности и чу­вање властитих политичких уверења и опредељења обично је највећа вредност за политичког ухапшеника. Висина казне је у другом плану. Он је свестан да она не зависи ни од његове „кривице“, а разуме се, ни од његовог држања пред органима полицијског прогона, тужилаштва и суда. Снага политичких затвореника је, дакле, у томе што су они про­га­њани због својих уверења. С друге стране, они који их прогањају, без обзира на то колико у том прогону изгледали бескрупулозни и ревносни, обично прогон не спроводе из властитих политичких уверења, већ то чине због каријеризма и аривизма. Овај неспоразум и ово разилажење између политичких ухапшеника, с једне, и егзекутора самога прогона, с друге стране, настаје и због тога што први примарно брину о чувању свога дигнитета, а други првенствено о својој каријери и напредовању. Прогонитељи, различитих функција, у политичким судским процесима добијају шансу да потврде своју лојалност носиоцима политичке власти и тиме учврсте своје позиције и обезбеде промоцију у

38

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 38

8/13/10 3:06 PM


служби. У политичким суђењима прогоњени и про­го­ни­тељи су, дакле, у бити различито мотивисани. Први су људи уверења, спремни на страдања, а друге у њиховој делатности побуђује каријера; први се брину за сопствени дигнитет, другима је циљ да се прикажу као поузданици власти. Ауторитарној политичкој власти потребни су и јед­ни и други, јер прогон првих служи застрашивању стварних или потенцијалних противника, а други су егзекутива без које ауторитарна олигархијска група у тоталитарном политичком режиму не може да влада. Политичка социологија, политичка теорија и сличне научне дисциплине, једноставно показују буквално сле­­пило за ову тему. Не може се наћи ниједан уџбеник из ових области или научни рад који би за тему имао суд­ ско-полицијски прогон „непријатеља“ (заправо неисто­мишље­ника, или, чак политичких конкурената). Једини извори за истраживање ове теме су до­ сијеи о појединим судским случајевима, штампа, литература о прогону политичких противника у СССР-у и, делимично, код нас и у другим бившим источно-европским земљама, те извештаји међу­на­­родних организација за заштиту грађанских права и чо­­векових слобода. Због оскудности литературе ова књига је првенствено написана на темељу сопственог искуства као браниоца у политичким судским процесима и на основу до­­кументације – досијеа о појединим суђењима (оптужнице, пресуде, записници, жалбе, писмени докази и слично). Теоријски део представља уоп­штавање тог искуства, а поједини случајеви су илустрација прогона неисто­ ми­шље­ника и политичких противника путем употребе по­­ли­­цијско-судских органа. Без обзира на то што је сваки судски политички процес специфичан и што се у бити разликује од осталих, ипак сви заједно чине целину феномена политичке репресије употребом органа политичке полиције, тужилаштва и суда. Становиште критичке јавности је залагање за гра­ђанска права и слобода појединаца, група и скупина. Границе тих права и наведене слободе су, како ја схватам, слобода за друге и одрицање од употребе насиља као метода политичке борбе. Злостављање већине или још че­шће – мањина (политичких, етничких, конфесионалних и слично), неприхватљиво је са становишта примене гра­ђан­ских права и човекових слобода. Политика која се позива на „историјску нужност“, „божанско право“, „по­­ви­­­јесне интересе нације“ или неки други метафизички разлог за прогон људи који не мисле као властодршци, организује политичке судске процесе. Уз све поделе које постоје у друштву, доминантна је подела на про­ гонитеље и прогнане. Често су касније про­гањани били прогонитељи. Ваљда их је тај страх чинио ревносним и бескрупулозним у пословима прогона политичких неистомишљеника и противника владајућем режиму. 39

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 39

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

Прогнани и прогонитељи, две одељене и супрот­ста­вљене класе у политици, поуздан су знак да је политичка власт ауторитарна и да су грађанска права и људске слободе редуковане. Позивање власти на већину, на­род, на­ци­ју, историјске интересе само је алиби за ускраћивање права мањинама и за организовање судских политичких процеса. Терорисање појединаца и група од стране политичке власти скрива се иза алибија да се то чини у интересу већине и државе. Нема, разуме се, никаквог интереса ве­ћи­не који оправдава политички терор државе над по­ је­дин­цима или мањинама, јер се убрзо разоткрива да је то терор носилаца власти и њихових егзекутора према гра­ђа­нима у целини.

ПОЛИТИЧКИ ДЕЛИКТ Политички судски процеси су у социјализму (читати: у комунизму) били толико учестала појава да се со­­цијализам није могао дефинисати без уважавања и те чињенице. Повремено је била изражена масовност судских прогона политичких конкурената, неистомишљеника и противника. Сви велики политички обрачуни и све велике политичке кампање уч­вр­шћи­­вања револуционарне власти водиле су кроз употребу политичке по­лиције, тужилаштва и суда. Политички судски процеси нас уверавају да су пре­дмет политичког прогона и само политичко мишљење и политичко опредељење. Крими­на­ли­ зирајући политичку ми­­сао, носиоци политичке власти постали су арбитри у споровима политичке нарави. Када се носиоци власти про­­мовишу за арбитре политичких спорова, тада се губе границе између политике и неполитике: Све се онда може тумачити као политика. То значи да скоро свака духовна делатност појединаца и група може доћи под удар судског прогона. Судски про­га­ њајући своје политичке противнике, ауторитарна власт је сузила грађанска права и људске слободе, једнако проширујући поље кривичне одговорности. Последице тога су, видели смо, подела грађана најпре на подобне и неподобне, а затим на прогонитеље и прогнане. У овој књизи бавимо се политичким кривцима и политичким судским процесима. Да би се избегла евентуална забуна и неспоразуми терминолошке и теоријске нарави, дефинисаћемо ове појмове. 40

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 40

8/13/10 3:06 PM


Веома је тешко дати потпуно задовољавајућу дефи­ни­­цију „политичког злочина“.5 Политички деликт као правни појам сам је по себи тешко одредив јер захтева опис радњи извршења дела, опис заштитних објеката (друштвене и политичке вредности које се штите кривичним законодавством) и ус­ по­ста­вљање каузалног односа између радње и последице, што су заправо најваријабилније вредности. Одредивост по­­литичког деликта ограничена је акрибијом и пре­ци­зно­шћу кривичног законодавства. Није могуће унапред описати које би радње могао да предузме политички противник; а и сам политички опонент тешко би се могао, као такав, унапред предвидети. Отуда у политичким судским процесима толико много арбитрарности, волунтаризма и субјективизма па је стога дефиниција политичког деликта најчешће крајње општа, евазивна и двосмислена, па се тужилаштву и судовима оста­ вља да тумаче и примењују права, сагласно политичким циљевима прогона неистоми­шље­ника и непријатеља владајућег режима. На тај начин се остварује и основна сврха политичких судских процеса: прогон политичких неистомишљеника и противника, што, уједно, слаби улогу тужилаштва и суда као органа правне државе. Ова кривична дела се, дакле, толико непрецизно и недовољно одредиво дефинишу да би се избегло априорно од­ре­ ђивање политичких „непријатеља“, као и прецизирање забрањених радњи. Због тога је стриктна примена права у овим судским процесима по­ во­љнија за окривљене и прогоњене. Судска пракса тежи да прошири поље одговорности ок­­ри­вљеног изван ионако измигољивих и двосмислених опи­са радњи и извршења кривичног дела која називамо политичким деликтима. Дакле, под појмом политички деликт подразумевамо ону инкриминисану делатност гра­ђа­на која је и политичка делатност сама по себи, или је управљена на остваривање политичких циљева. То је делатност коју законодавство забрањује и сматра је непо­же­љ­ном. „Кривична дела против друштвеног уређења и безбедности земље су у основи политичка кривична дела.“6 Као што се види, ова дефиниција политичких кривичних дела те­ ме­љи се на заштитном објекту: а) друштвеном уређењу и б) безбедности зем­ље. Управо ови заштитни објекти одређени суискључиво од стране 5

Под директним утицајем Дантона, од Француске револуције, у европским законодавствима, прави се дистинкција између „политичких злочина“ и оних обичних. „Политички злочини“ и „политички злочинци“ од тада су нешто изванредно, посебно и изузетно. 6 КОМЕНТАР КРИВИЧНОГ ЗАКОНА СФРЈ, издање „Савремена администрација“, Београд, 1982. година, страна 410. 41

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 41

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

властодржаца (владајуће партије, политичке силе или, још уже, оли­гар­хије и вође), па је њихова заштита у интересу носилаца политичке моћи, а не и у интересу остваривања грађанских политичких права. Нашем кривичном законодавству ни ово није било довољно, већ је одговорност грађана за политичку делатност која је непожељна, проширена и на кажњавање по­­кушаја, па чак и припремних радњи кривичног дела или, како се каже, на „све друге радње које су подобне да угрозе друштвене вредности одређене у опису ових кривичних дела“.7 Под политичким судским процесом у овој књизи подразумевамо судски процес у којем се грађанину суди за политичко кривично дело. Ово дефинисање основних појмова сматрамо минималним условом за отк­ла­ њање језичке непрецизности и евентуално погрешне употребе термина и појмова.

ЕЛИМИНАЦИЈА КАО ПРОИЗВОДЊА ПРОТИВНИКА Судски политички процеси сами по себи, али још више по ономе што се догађа поводом њих, могу се посматрати као индивидуална, групна или општа драма. Хапшење, припремање суђења (истрага), суђење и издржавање затворске казне не погађа само појединца на којега се окомила власт. Те последице су шире, и ван круга подељених улога учесника у самом судском по­­ступку. Судница, и све што се дешава поводом суђења, поприма облике политичког сучељавања и арбитрирања. Што је мањи институционални простор за из­ ражавање полити­чких уверења и политичког мишљења, то је више политичких судских процеса. Оно што би по самој дефиницији и природи требало да се догађа у политичком животу, кроз политичке институције првенствено, у великој мери трансформисано и модификовано испољава се у политичким суђењима. 7

Ibid., страна 414.

42

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 42

8/13/10 3:06 PM


Због тога је политичко суђење у целини, али и оно што се дешава у вези са њиме, заправо сурогат за институционализовани политички процес. У ауторитарној и недемократској власти јасна је подела између одабране мањине, која у политичком животу учествује дозирано, фолклорно и пр­ венствено симболички, с једне, и огромне већине која је искључена из политичког процеса, мада живи по правилима и у оквирима које одређује политички активна мањина, с друге стране. Активно учешће у политичком животу недемократских и ауторитарних држава је, ако се не припада одабраној мањини, могуће само у улози прогнаника или потенцијалног политичког осуђе­ни­ка. Суд је због тога институција у којој се сучељавају државна власт, као егзекутивна политичка моћ, и грађани или група чије су политичке слободе и грађанска права угрожена и редукована. У држави која практикује политичке судске процесе, а комунистичка Југославија је од Другог светског рата до данас таква држава, судска дворана често замењује друге политичке институције или политичка догађања. Комунистичка државна власт није наддруштвена, надстраначка или наднационална, већ је концентрисана моћ политичке елите (а често и само олигархије или вође), па самим тим судски политички процес постаје по­приште сукоба између владајуће групације и политике, с јед­не, и алтернативне и опозиционе политике, с друге стра­не. Лако је сложити се са тв­р­д­ њом да су судске дворане или судски политички процеси неподесни за арти­ку­лацију и политичко сучељавање, са демократског становишта, али се, нажалост, за тоталитарну и недемократску власт по­казују као подесан и пожељан оквир. Ништа није толико ефикасно за елиминацију политичких опонената, или за претњу потенцијалним противницима, као што је судски политички процес. Због тога што су судски политички процеси важан и успешан инструмент владања над противницима у политици, власти су се, после Другог светског рата, побрину­ле, одмах после победе, а делом и током свог кон­ ституисања, да криминализирају делатност својих политичких противника и опонената. Делатност опозиције и политичких противника оглашава се као политички непожељна и кри­­вично-правно забрањена и прогањана делатност. Ели­ми­нација политичких противника, стварних и потен­ци­ја­­лних, отворених и латентних, путем судских процеса, кредо је и spiritus mouvens арбитрарне и недемократске комунистичке власти. Противречност ауторитарне и недемократске власти је да она не може да функционише без политичких противника. Зато она њих не само елиминише, већ их и производи. 43

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 43

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

Променљивост потреба и интереса носилаца политичке власти, у зависности од времена и простора, може се докучити и препознати преко судских политичких процеса, који су шифра за распознавање: које је политичко опредељење угрожавало власт, кога је власт сматрала опасним и који су политички сукоби били доминантни. Услови за писање ове књиге настају тек стварањем вишестраначке политичке демократије и укидањем гласовитог деликта мишљења (чл. 133. КЗ СФРЈ). Раније би то био ризик, јер би писац могао бити судски прогањан. Тачно сте разумели, и само „писање“, а не и објављивање књиге, могло би бити предмет судског прогона. Превентивна политичка хигијена, којом су се такође служили прогонитељи непријатеља „свих боја и дезена“, често је, као крунски доказ на суду, користила белешке и рукописе прогањаних. Била су то времена у којима је био ризик писати и белешке, дневнике, или, јед­но­ ставно, само глосе. Довољна је била и једна реченица, једна мисао, а понекад и само алузија, да би политичка полиција открила непријатеља и завереника, те обезбедила доказ тужила­штву и суду. Слаба је утеха што ме моје искуство браниоца у политичким процесима уверава, како сам већ навео, да политичка полиција није грешила у откривању и пре­познавању политичких противника владајућег режима и комунистичке политичке елите. Али, њена извежбаност, и вичност судова у прогону политичких непри­ја­теља, не оправдавају и сам прогон.8 На тај начин су, видели сте, судски процеси често били замена за стварне политичке процесе. Слобода изра­жавања политичких мњења и остваривање осталих политичких слобода (посебно организовања) у су­п­ рот­ној су сразмери са организовањем политичких процеса. Број­ност политичких суђења поуздан је знак сужавања поља грађанских права и, посебно, угрожавања слободе изра­жа­вања политичких уверења и политичког деловања. Репре­сивна политика, утемељена на ауторитарној и не­­де­­мо­ крат­ској политичкој моћи, путем политичких суђе­ња, манифестује своју при­роду и, једнако, на тај начин, својим стварним и (или) фабрикованим и (или) по­тен­­цијалним противницима ставља на знање спремност и да се овим средствима брани и учвршћује у власти. Због тога је репресивна политичка власт, у обрачуну са својим не­при­ ја­тељима и неистомишљеницима, често груба и сурова. Погрешно је за­кљу­ чивање да је то уједно и јавно показивање њене снаге и политичког легити„Ја сам, разуме се, знао да нема добре полиције, која може заменити рђаву политику...“, Борислав Пекић, Године које су појели скакавци – „Успомене из затвора или антопопеја (1945–1948)“.

8

44

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 44

8/13/10 3:06 PM


митета. Напротив, пре је супротно – последица њене сла­­бости и нелегитимности или, бар, оспораваног легитимитета. Легитимитет власти, посебно у модерним дру­шт­вима, проистиче из природних права човека и гра­­ђанина, као и из социјалне функције власти коју су слободни грађани изабрали на из­ бо­рима.9 Политичку власт чини стабилно ос­тва­ривање природних права чо­ века и грађанина и, ујед­но, остваривање социјалне функције државе (економски и цивилизацијско-културни развој). За разлику од тога, ре­п­­­ресија и, посебно, судски прогон неисто­мишље­ника и противника, само привидно чини политичку власт јаком, мада је она заправо слаба, нестабилна и оспоравана. Репресивна власт је скупа власт. Њу опслужује разгранат државни или квази државни апарат, у којем суделује несразмерно велики број људи. За такву власт је инве­сти­ција у сопствену сигурност – најважније улагање. Супро­тно томе, стабилна власт, која има подршку народа и грађана, јевтина је и користи државни апарат који не опте­рећује привредну снагу друштва и појединаца. Репресивна власт, у својој ревности, која је противтежа сопственом страху од промена и пролазности, чини све да друштво подели на две класе: на грађане који су припадници или сарадници власти, с једне, и на гра­ђане који су непријатељи или бар потенцијални противници власти, с друге стране. Између тих двеју класа постоји и велики међуслој грађана који су далеко од власти и према којима је та репресивна власт индиферентна. За репресивну власт подаништво је грађанска врлина. „Морално-политичка подобност“ код нас установљена је као законско одређење подаништва. Не­пријатељи су, међутим, оп­­се­­сија репресивне власти, која их сама производи, мада то није нужно, јер репресивна власт сама по себи и по својој нарави има много непријатеља. Тако репресивна власт, захваљујући стварним или фабрикованим не­­при­ја­тељима, у њима има сопствени генератор. Што је више не­при­ јатеља – то је више власти, и супротно: што је власт више репресивна то је више њених непријатеља. Заблуда је сваке власти, а тоталитарне посебно, да физичким уни­ ште­њем непријатеља смањује број неп­ри­ја­теља. Сен Жист је, дајући предност терору и физичком уништавању противника, био у заблуди да тиме једном за свагда смањује политичке противнике власти. Пре би се рекло да 9

„У политичке и уставне мисли владар који власт задобије помоћу једног coup d’etat (absljue titulo) сматра се узурпирајућим тиранином, но те се ознаке може ослободити уколико му успије формално етаблирати своју владавину своје линије, која након тога постаје легитимном“. С друге стране, исто се тако опћенито прихваћало да монарх који је дошао легитимно на пријестоље, може дегенерирати у тиранина помоћу својих дјела (quoad exercitio), Franc Neumann, Демократска и аутаритарна држава, Напријед, Загреб, страна 197. 45

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 45

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

терор и физичка елиминација противника производе све више политичких непријатеља и неисто­ми­шљеника. Стога је и циљ оваквог модела власти ванредно ста­ње, које постаје заправо редовно стање. Рат објављен соп­стве­ним грађанима, и рат против„уну­ тарњих непри­јатеља“ природно је стање ауторитарног и репресивног политичког режима. Таква власт оправдава легитимитет„спасом народа“ (Француска револуција) или у оствари­вању „диктатуре пролетаријата“ (бољ­шевичка револу­ци­ја) или у „одбрани тековина револуције“ (у југословенској комуни­ сти­чкој револуцији). Револуционарна теорија, терор који примењује при­­казује само као пуко средство владавине и промена, а не и као свој циљ. Међутим, уч­вр­шћи­ вање револуционарне власти применом терора, убрзо доводи до тога да се терор претвара у циљ ауторитарне власти. Уосталом, у свакој политици циљ и средства се прожимају, тако да се у средствима садржи и пре­по­знаје циљ и, супротно, у самом циљу се налазе примерена средства. Судски прогони политичких неистомишљеника и непријатеља, од средстава по­стају циљ и поуздан су знак ауторитарне природе власти, односно одсуства институција и правила политичке игре вишестраначког и парламентарног модела власти. Тешко је замислити једнопартијски политички модел државе без судских прогона политичких неистоми­шље­ника и противника. Послератна Југославија није у томе изузетак, јер је била део опште праксе земаља „реалног социјализма“ у којима су судски политички процеси постали део редовног политичког миљеа. Прогон противника и неистомишљеника висио је као мач над њиховом главом, и стално је претио судским прогоном и затворима. Идеал овакве револуционарне власти, која заправо постаје ауторитарна и тоталитарна власт, јесу револуционарни судови, који раде на основу декрета и по скра­ћеном поступку и изричу преке казне. Многе политичке кампање у комунистичком поратном југо­сло­венском дру­­штву претварале су редовне судове у неку врсту „револуционарних судова“. Тада је став политичког вође или елите био изнад закона, боље рећи имао је снагу декрета, а судови су радили у скраћеном поступку и изрицали преке казне.10 Последњих година таква пракса наилазила је на велики отпор, мада је то слаба утеха. Понашање судова, као револуционарних, није било само првих година после Другог светског рата, већ и касније, а најдрастичније је било у прогону информбироваца. Ретко шта сведочи о томе као судбина Голооточана, те револуционарне комунистичке фракције, која је била жртва 10 Познат је део говора Јосипа Броза из 1972. године, у поводу писма ИБ ЦК СКЈ, када је критиковао рад судија, говорећи: „Неке се судије држе закона као пијан плота...“.

46

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 46

8/13/10 3:06 PM


примене револуционарног терора и револуционарног судства од стране друге револуционарне комунистичке фракције. Сви политички судски процеси управо представљају потискивање редовног суда и његову замену елементима ванредног судства (револуционарног суда).

ДЕКЛАРИСАНА И СТВАРНА СВРХА Власт је уверена да политичког противника, или бар неисто­ми­ шљеника, не може судским прогоном и казном да промени (преваспита), а поготово не може да га придобије за своје политичко становиште. Изузетак је однос према Голооточанима, када су их органи репресије (политичка по­ лиција, тужилаштво, суд и логорска управа) третирали тако као да могу да их преваспитају и при­до­би­ју за себе, очекујући да ови применом принуде „ре­­ ви­ди­рају“ своја гледишта. Овај покушај претрпео је потпун неуспех и претворио се у своју супротност: Голооточане је учврстио у њиховим уверењима, а многе који су били ко­лебљиви или случајно прогањани придобио је за прого­њено политичко уверење. Тако се васпитна фун­кц­ ија судског процеса, и издржавања казне, када су у пи­та­њу политички затвореници, појављује као алиби и ништа више. Циљ је, видели смо, заправо двојак: прво, елими­ на­ција политичких противника, која се не остварује јер се уместо њиховог смањења производе нови, и друго, застра­ши­вање које је ређе успешно, а чешће немоћно. Елими­на­ција и застрашивање политичких противника тако постају ци­­љеви и мотивација за организовање политичких судских про­цеса, али циљеви и резултати најчешће нису подударни. Судови, одлучујући о кривици прогнанога у политичким процесима, првенствено се руководе разлозима генералне превенције: упозорење других, опомена за друге и утеривање страха ефективним или потенцијалним противницима власти. У партијској држави и партијској власти, каква је била од Другог светског рата у Југославији, реч је о елиминацији и за­стра­шивању свих оних који владајућу фракцију или коалицију фракција угро­жа­вају у вр­ше­њу власти. Најжешће су прогањани, разуме се, они који носиоце власти нај­више угрожавају, а то су по правилу 47

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 47

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

политичка опредељења (фра­кције) која су конкурентна власти, а то значи и да су њој најближа. Тако настаје парадокс да су политички судски процеси организовани нај­че­шће за конкурентског противника, а ређе за стварног непријатеља. Судски процес Азему Вла­сију то најбоље илуструје. Суди се, и то најжешће (уз ко­реог­ра­фију са ми­ли­циј­ским оклопним колима, снајперистима, специјал­цима, са спец­ијал­ним пропусницама за улаз у судницу и слично), анга­жо­вањем великог броја људи, са знатним финан­си­ј­ ским улагањима, мада се ради о фрак­циј­ској по­ли­тичкој борби у СКЈ и, посебно, у СК Србије, која је кулминирала 1988. и 1989. године. Или, на пример, сва четири суђења Миловану Ђи­ласу захтевала су велика ула­гања, посебно у пропагандну делатност. Он је де­це­нијама третиран као највећи непријатељ режима, као др­жавни не­при­јатељ број је­дан. Многи пропагандисти или политичари утркивали су се ко ће бити жешћи кри­тичар Ђи­ласа и оних који га подржавају. Отуда је настао и термин ђиласов­шти­на. Идеје Ђиласа од 1953–1954, као и оне касније, мада најма­ње уда­ље­не од вла­ дајућих, највише су их угрожавале, па је и репресија самим тим била же­ шћа. Довољне су биле само промене које су наступиле послед­њих година, па да се штампа, ТВ, издавачи и други утркују у при­ка­зивању Ђиласа и ње­ гових идеја. Апарат (или службе) које је у сврху откривања и судског прогона по­­литичких неистомишљеника, конкурената и противника формирала ауторитарна и репресивна држава, колико моја истраживања и опажања могу бити поуздана, ретко је када грешио. Обично jе заиста реч о правом одабиру „непријатеља“, који су заправо политички неистомишљеници или противници, понекад и само конкуренти носиоцима власти. Судски прогон и кажњавање показују се као верификација непогрешивости апарата ре­ пре­сије, који је и установљен да открива, разврстава, класификује и квали­ фи­кује политичке противнике, стварне и потенцијалне. Подела и одабир противника режима врши се према унапред одређеној матрици (моделу), према склопу вербалних исказа. Тако се до­­бија селекција непријатеља различитих политичких оп­редељења. Одатле зачуђујуће велика подударност у ин­кри­минисаној делатности политичких кажњеника у различитим суђе­ њима. Ово речито сведочи о монтажи судских политичких процеса. Реч је, дакле, о монтажи која обухвата одабир вербалних инкриминација и избор сведока и других доказних средстава, али не и о монтажи избора „непри­ја­ теља“, јер је тај избор, са становишта интереса репресивне државе и политичког режима, малтене, непогрешив. Одсуство политичког плурализма у Југославији било је надокнађено богатством плуралистички одабраних политичких судских процеса. Политичка

48

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 48

8/13/10 3:06 PM


суђења, видимо, појављују се као замена за демократски плуралистички политички живот. Стога можемо формулисати за­­кључак: у оној мери у којој стварни политички живот постаје само пука форма и реторика, заправо пуки испразни ритуал и фолклор, у тој мери политичка суђења по­­стају стварна политичка реторика и алтернатива вла­да­­јућој политици, али, разуме се, на један потпуно неприродан и изопачен начин. Сви се официјелни делови политичког режима ан­га­жују, сагласно сво­јој функцији и значају, на „задатку“ опра­в­давања одређеног политичког судског поступка. Овај плаузибилни однос према делатности органа реп­ре­ сије, с једне, и непријатељство испољено према овим политичким противницима, с друге стране, олакшавали су посао по­­ли­тичкој полицији, тужилаштву и суду. Отпор је долазио само од појединаца, и то веома ретко, а чешће је прог­нани имао подршку појединих интернационалних институција за заштиту гра­ђанских права. У земљи је све изгледало као једна успела режија, без дисонантних исту­пања.

ПУКОТИНЕ И ДЕТРОНИЗАЦИЈА Осамдесетих година прошлог века, после смрти Јосипа Броза, а посебно од суђења песнику Гојку Ђогу11, скоро свако политичко суђење, а на­­­­ рочито она познатим или популарним личностима, попримило је изражену 11 Маја 1981. године ухапшен је београдски песник Гојко Ђого, јер је тужилац оценио да је збирка песама Вунена времена, коју је објавила београдска „Просвета“, садржавала инкриминације из члана 133. КЗ СФРЈ. После притвора од месец и по дана Окружни суд у Београду осуђује га на две године затвора, али укида притвор. Одмах након његовог хапшења и неколико дана снажне пропаганде у штампи и на ТВ, интелектуална јавност Београда, али и шире, реагује и почиње дуготрајна и успешна борба против суђења песнику за вербални деликт. Врховни суд Србије преиначава правну ознаку дела и налази да је песник извршио кривично дело из члана 157. КЗ СФРЈ (Повреда угледа СФРЈ), па му казну преполовљује. А 1983. године, пошто је пресуда постала правноснажна, песник Ђого позван је на издржавање казне. Био је у затвору два и по месеца; издржавање казне је прекинуто јер му је перфорирао чир на желуцу и помилован је, мада он није подносио молбу за помиловање нити било ко други овлашћен за подношење молбе.

49

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 49

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

по­литизацију и створило отпоре у јавности. Од тада је по­кре­тање и ор­га­ни­ зовање политичких суђења за носиоце политичке власти пре­дс­ та­вљало ризик. Изузетак је било само организовање суђења на Косову, али, од про­ цеса Власију и осталима пред Окружним судом у Титовој Митровици, ни оно више није изузетак. После демонстрација и политичких немира 1981. године на Косову, која је званична политика оценила као „кон­тра­револуцију“, орга­ни­зовање политичких суђења је масовно, док је у другим деловима Ју­ го­сла­вије све ређе. Политички кажњеници, Албанци са Косова, не само да су прео­в­ла­ђујућа скупина политичких затвореника већ су постали скоро је­ ди­ни политички кажњеници у југосло­вен­­­ским затворима. Док су кри­терији судског прогона политичких криваца у Југославији постали строжи и ре­­­­­ стри­ктивнији, дотле су на Косову веома лабави и екстензивни. Довољно је и узвикивање пароле, или писање пароле, па да та делатност добије тешку правну ква­­ли­фи­кацију (члана 133. Непријатељска пропаганда, или чешће члана 114. Контрареволуционарно угрожавање КЗ СФРЈ), што се завршавало драстичним кажњавањем. Тако је декларисана сврха политичких суђења, за­шти­та „друштвеног уређења“ и „сигурности земље“, а ства­­рна сврха је елиминација, ућу­т­ки­ вање и потискивање политичких противника једнопартијске државе, или „нове“ једнонационалне државе. Укидање разлике између стварног и декларисаног циља вршено је да би се политичким суђењима обезбедио какав-такав алиби у земљи и, нарочито, пред јавношћу развијеног дела света. Ништа није толико нанело штету угледу и имиџу југословенске комунистичке политичке елите колико по­­литичка суђења. Али она су до тог степена била уткана у природу власти и институцију политичког система, да их се ауторитарна власт, и поред ове несумњиве штете, није могла одрећи. Повремена нервозна реаговања пропаганде и носилаца политичке власти у одбрани независности и против „мешања у унутарње ства­ри“, на пример, према организацији Amnesty In­ ter­na­tio­nal, или неке друге међуна­род­не институције за заштиту гра­ђанских права, били су слаби аргументи пред светском и домаћом јавношћу. Та штета од суђења укалкулисана је у органи­зацију политичких судских процеса, јер је корист за саму власт била већа од штете. Власт је, дакле, оце­њивала да је политички биланс суђења, и поред наведених губитака, позитиван, па их се није одрицала. Чак су после смрти Јосипа Броза, године 1983. утицајни политички лидери у СР Босни и Херцеговини, који се декларишу као доследни наследници Јосипа Броза, организовали једно заиста узорно монтирано политичко суђење, у којем су примењена сва правила припреме, орга­ни­за­

50

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 50

8/13/10 3:06 PM


ци­је и пропаганде таквих политичких процеса, а према дванаесторици у бити бенигних исламских интелектуалаца.12 Процене о билансу овога суђења биле су погрешне. Уместо ућут­ки­ вања опозиције и неистомишљеника, уместо утеривања страха драстичним казнама, ово суђење је компромитовало организаторе у очима ју­го­сло­ венске, а нарочито светске јавности, као стаљинистичку и антидемократску власт. Овим суђењем политичка власт се свела само на голу власт, на принуду, а током суђења, и нарочито после њега, постигнут је негативни ефект. На тај начин носиоци ове власти декларисали су се као недемократе и ауторитарци, док су време и промене у свету већ тражиле демократску власт. Драстичне казне остале су само успомена на намере политичких властодржаца

12 Окружни суд у Сарајеву дана 20. августа 1983. године, после суђења одржаног од 18. јула до 19. августа 1983. донео је пресуду К-212/83. и изрекао заиста изузетно високе казне: 1) Алији Изетбеговићу 14 година затвора за кривично дело из члана 136. став 1. у вези са чланом 114. став 1. КЗ СФРЈ; 2) Бехмен Омеру 15 година затвора за истоветна кривична дела као и Изетбеговићу; 3) Хасану Ченгићу 10 година затвора за кривично дело из члана 136. став 2. и из члана 133. став 1. КЗ СФРЈ; 4) Исмету Касумагићу казну затвора у трајању од 7 година за кривично дело из члана 136. став 2. КЗ СФРЈ; 6) Бехмен Салиху 5 година затвора за кривично дело из члана 133. став 1. КЗ СФРЈ; 7) Мустафи Спахићу за исто дело 5 година затвора; 8) Џемалу Латићу, песнику, 6 и по година затвора за исто кривично дело; 10) Дервишу Ђурђевићу 6 година затвора за исто дело; и, најзад, 11) Ђули Бичакчић 6 месеци затвора за кривично дело пружања помоћи учиниоцу после извршења кривичног дела. Веће Окружног суда у Сарајеву, којим је председавао судија Ризах Хаџић, изрекло је укупно казни затвора од 89 и по година! Врховни суд Босне и Херцеговине, решавајући по жалбама, донео је пресуду Кж. 1208/83, 3. марта 1984, у Већу од петорице судија: Омера Хаджиомеровића, председника, Зоре Копривице, мр Влаисављевић Марка и Јукић Пета, делимично је уважио жалбе, па је Изетбеговићу изрекао казну затвора од 12 година, Омеру Бехмену 11, Хасану Ченгићу 7, Исмету Касумагићу 8, Етхему Бичакчићу 4, Хуси Живаљу 3 и по, Салиху Бехмену 4, Дервишу Ђурђевићу 3, а Ђули Бичакчићу је остала иста казна. Укупно је казна умањена за скоро једну трећину и укупан скор био је 63 и по године! Савезни суд, решавајући по захтевима за преиспитивање правноснажне пресуде, донео је пресуду Кпс. 108/84, 31. октобра 1985, па је преиначио правну квалификацију дела и умањио казне, на следећи начин: Изетбеговићу 9 година затвора, Омеру Бехмену 8, Хасану Ченгићу 6, Исмету Кусумагићу 7, Етхему Бичакчићу 3, Хуси Живаљу 2 године и 8 месеци, Латићу Џемалу 3 године и по, а захтеви бранилаца Мустафе Спахића, Мелихе Салихбеговић и Дервиша Ђурђевића су одбијени, па су остале казне које је изрекао Врховни суд БиХ. Овде је битно да су окривљени оглашени кривим за кривично дело Непријатељске пропаганде из члана 133. КЗ СФРЈ. Тако је од свих тешких квалификација, са којима је покренут и у два степена вођен овај поступак, Савезни суд нашао да код свих, изузев Ђуле Бичакчић, има само кривичног дела Непријатељске пропаганде. Без обзира на ово знатно ублажавање правне ознаке кривичног дела, они су за Непријатељску пропаганду из члана 133. став 1. КЗ СФРЈ укупно осуђени на 49 година и 2 месеца затвора. Након распада СФРЈ многи од ових осуђених играли су запажену политичку улогу у БиХ. Алија Изетбеговић је постао лидер Бошњака и председник Федерације, а Живаљ Хусо и Бичакчић Екхем председници Влада Федерације, Касумагић Исмет министар и сл.

51

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 51

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

који су хтели да драстичношћу и демонстрацијом силе прикрију своју стварну политичку немоћ и пролазност у политици. Суђење Војиславу Шешељу13 одмах после овога политичког процеса, такође је покушај да се противници застраше, да се спрече демократске промене, али резултат је био потпуно супротан, водио је у даљу ком­про­ми­ та­цију овога модела политичког владања. Први дебакл наведеног модела организовања политичких процеса је суђење пред Окружним судом у Београду тзв. шесторици.14 Привођење двадесет осам интелектуалаца у Београду, са гласовитим Ђиласом као пер­­со­ни­ ф­ и­ка­ци­јом оних који су се састајали у становима и организовали „Слободни универзитет“, заправо дебате о актуелним ис­ториј­ским темама, изведено је спектакуларно, уз ангажовање знатних полицијских снага, а пропраћено је и великом про­паган­дном улогом средстава за масовно комуницирање и личном улогом та­дашњег ја­ког човека политике – секретара за унутрашње послове Станета Доланца. Отпор привредних и притисак југо­словенске и светске јавности, неуспешност организатора кривичног прогона, свели су овај судски процес на фарсу; казне су изречене само Милану Николићу и Миодрагу Милићу, и то по члану 133. КЗ СФРЈ, за вербални деликт. За овај промашај и штету није нико, колико ми је познато, био одговоран; од оних који су ово креирали, до оних који су имали улогу егзекутиве (у полицији, тужилаштву, суду и штампи). Ослобађање имама Халила Мехтића од стране Вр­хов­ног суда СР БиХ који је после седнице одржао и главну расправу, само је још више потврдило да политичка суђења више немају подршку чак ни код оних којима је држава у томе наметнула посебну улогу, а нарочито да губе подршку суда. Времена се очигледно мењају. Суд више не пристаје да стоји без поговора и дисциплиновано, на услузи носиоцима политичке власти. Суд више не жели да буде орган репресије, већ хоће да остварује функцију арбитра у прав­ној држави. 13

Војиславу Шешељу Окружни суд у Сарајеву првенствено суди због текста који је послао новинару Душану Богавцу, за анкету на тему „Шта да се ради?“, намењеном за публиковање, мада овај текст није дошао у руке новинару, па му пресудом К. 161/84, изриче казну затвора у трајању од 8 година. Јавност је одмах реаговала против овог суђења, а нарочито против овако драстичне казне. Судија Милорад Потпарић, председник већа, постао је овом пресудом, персонификација немилосрдног кажњавања неистомишљеника. 14 Суђење пред Окружним судом у Београду против шесторице одабраних од 28-це интелектуалаца, од самог спектакуларног хапшења, без обзира на пропагандну делатност штампе, радија и ТВ, одмах је изазвало велики отпор у јавности. Што је репресија била снажнија, то је био снажнији отпор интелектуалне јавности у Београду и другим местима Југославије као и у иностранству. 52

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 52

8/13/10 3:06 PM


Једном започета ерозија и детронизација политичких суђења, као неприкосновених и априори оправданих, још више се наставља данас. Тај процес је само један елемент општих политичких промена, преласка једно­ пар­тиј­ске државе у демократску и вишестраначку парламентарну демо­кра­ тију. Тиме примена овога вида политичке репресије губи своје природно тло. Она више нема етички и политички алиби, већ се појављује као реликт који подсећа на времена политичког страха, прогона и ћутње.

БЕЗ БУДУЋНОСТИ Изузимајући класичне политичке деликте и кривично дело тероризам (преузето на основу међународног уговора), те кривична дела која су уперена на угрожавање војних снага, политички деликти, о којима се заправо расправља у овој књизи, у условима вишестраначког парламентарног система, немају будућност. Природно и родно место политичких деликата, а посебно вербалног деликта (заправо, деликта мишљења), јесте једнопартијски политички систем. Монопол једне партије у политичком систему и животу сам по себи значи елиминацију свих осталих алтернативних политичких програма, ми­ шље­ња и деловања. Многа кривична дела из главе XV КЗ СФРЈ, а посебно ова на које се и књига односи, била су заправо важна полуга владавине једне партије, што се најчешће претварало у владавину владајуће фракције или коалиције фрак­ција у тој партији. Ово је била она последња, али поуздана, полуга власти, којом је власт (владајућа елита, оли­­гархија и харизматски вођа), елиминисала све конкурентске политичке програме и политичке претенденте. Страх од ове елиминације чинио је политички живот фрустрираним, поти­ снутим и пригушеним. Ко је шта мислио, која је група, етничка, политичка или социјална, била ефективни или потенцијални политички противник СКЈ, помно је надзирала и регистровала политичка полиција у доси­јеи­ма, по­ верљивим информацијама и проценама сигурносно-политичке ситуације. Теоријско оправдање такве праксе је „диктатура про­­летаријата“, која се убрзо претворила у диктатуру је­­дине и владајуће партије, а ова у 53

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 53

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

владавину једне групе, по­­моћу партије, и у култну власт вође. Процес при­ свајања и монополизовања власти у држави, ослањао се и на разгранати полицијски апарат, у којем је политичка полиција имала посебну фун­кц­ ију. Контрола сваког појединца и групе (њиховог мишљења, намера и де­ло­ва­ ња) услов је фун­кционисања овога модела политичког система.15 Стога се однос између судског прогона политичких опонената и јед­ нопартијског монопола може посматрати и с друге стране. Без политичких судских процеса није одржив једнопартијски монопол. Зато су политичка суђења у једнопартијским монополским политичким режимима, као што је југословенски комунистички политички режим после Другог светског рата, неопходна. Овај део прав­ног система, којим се криминализују грађани као хомо политицуси, којим се обезбеђује надзор и прогон политичких опонената, логични је део таквог политичког система. Тај однос елемената правног система и правног поретка, у којем се легализује репресија над стварним или потенцијалним политичким противницима, с једне, и политичког система, с друге стране, стидљиво је маргина­ лизован. Њиме скоро да се није бавила ни политичка ни правна теорија. Апологетска политичка теорија је тражила соци­јално, историјско и политичко оправдање елими­нације свих алтернативних политичких програма и опредељења. А критичка политичка теорија указивала је да се „диктатура пролетаријата“ (као историјски алиби) претвара у дик­татуру партије (што је био политички алиби) над гра­ђанима, и то првенствено, разуме се, над оним грађанима који се критички односе спрам власти и њене делатности и који формулишу и траже алтернативна решења. Правна теорија је остала према овој тематици, могло би се рећи без икаквих ограда, апологетска. Ту своју апологију темељила је на позитивистичком разматрању ове области кривичног права, сматрајући политичка кривична дела нечим што је природно и оправдано, и олако тврдећи, да све државе инкриминишу такву делатност својих грађана. Међутим, управо је криминализовање политичке сфере (мишљења, опредељења, делатности) један од битних фактора разграничења демократске и ауторитарне државе, и самим тим, демократског и ауторитарног права и правног поретка. Политичка елита је грађанима радо претила кривичним прогоном због њихове опозиционе делатности, али су људи који су вршили функцију 15

„Диктатура политбироа је кобно прецењивање бирократског принципа, јер су у њему уједињени послушни партијски апарат црквене хијерархије и наддржава; читава је та структура квазитеократска. Јер према инквизицији, тако да је већ сама партија права политичка полиција“, Рудолф Бобро, „Алтернатива – критика реалног социјализма“, Библиотека „Нови свијет“, „Глобус“, Загреб, 1981. године, страна 205. 54

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 54

8/13/10 3:06 PM


егзекутиве (полити­чка полиција, судови и тужилаштва) осећали, обав­љајући поједине задатке у том прогону, извесну поцепаност личности. Аривизам их је подстицао на то, како би напредовали у каријери, али су и такви, интимно и у кругу својих најближих, осећали бар нелагодност, ако не и непријатност због обављања ових функција. Могло би се рећи да је и политичарима, као и шефовима служби егзекутиве, ово било познато, па су инсистирали да те послове обаве упра­­во они који су због националне или политичке колеб­љи­во­ сти, наизглед били најнепоузданији и привидно нај­по­­вољнији по прогоњеног. У пракси, обично у национално подељеној средини, бирао се тужилац и судија исте на­­ције као и прогоњени; тако се егзекутива препуштала егзекутору који је априори сумњив као колебљив, морао на политичким „кривцима“ доказивати своју лојалност. Резултат таквог избора егзекутора био је по­во­ љан са становишта интереса владајуће олигархије и на задовољство шефова егзекутиве. Високе затворске казне, изречене у првом степену, то потврђују. Војиславу Шешељу првостепени суд изриче казну затвора у трајању од осам година због необ­јављеног текста и разговора вођених у возу. Она је на Врховном суду СР БиХ преполовљена, да би знатно била смањена пред Савезним судом. Или, на при­­мер, у кривичном поступку против др Марка Веселице пред Окружним судом у Загребу, практично за интер­в­јуе објав­љене у страној штампи, изриче му се казна у трајању од 11 година затвора. Ове драконске казне у првом степену потврђују да су политичка суђења не само одмазда према појединцима који су опоненти власти већ су и средство застрашивања потенцијалних и прикривених противника политичке власти и режима. Наравно, судови другог степена, после протека кампање застра­ши­вања, а по­­ следњу деценију и у условима критичког односа јав­но­сти према тим политичким суђењима, смањују казне. Савезни суд то чини још више. Што је суд удаљенији од локалних прилика, што је судска инстанца виша, то су и казне блаже. Као да је у том поступку дошло до попу­штања тензије одмазде према прогнанима, јер је примарна сврха остварена. Посао другостепеног и Савезног суда је релативно једноставан, јер, поред драконски изречене казне, и након што су првостепени судови по правилу у целини верификовали све грешке и пропусте истраге, у којој су монтирани докази кривице, они имају шта да отклоне и могу казну да ублаже. Отпор који је јавност, а нарочито њен критички сег­мент, пружала пракси политичких суђења, растао је осамдесетих година. Временом се претворио и у институционализовано супротстављање, јер се у многим срединама фо­р­­­мирају одбори за заштиту грађанских права. Укидањем једнопартијског монопола, што је до недавно изгледало као далека могућност, води плурализму и конкуренцији политичких програма, а то 55

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 55

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

значи и политичког мишљења и организовања. Оно што је у једно­пар­тијским политичким системима било забрањено и што је заправо било криминализ­ овано, у вишестраначком парламентарном систему постаје пожељно и до­зво­ љено. Због тога, без коренитих промена у кривичном законодавству, нису ис­­­пуњени сви услови за вишестраначки парламентаризам и за прокламовану демократију. Политички процеси немају будућност, али би се такав исход могао спречити и потиснути ако би се поново успоставио изгубљени монопол СКЈ, што би било поново успостављање владавине те партије као једине или, ако би победила нека изразито антидемократска странка или коалиција странака која би укинула све остале политичке опоненте и гледишта, али са другим заштитним објектима. Комунистичка ауторитарност једнако као и она антикомунистичка имају исти људски и психолошки темељ. Због тога се и не може искључити не само опасност са супротним предзнаком јер су конвертити жешћи на новом становишту него на ранијем и истрошеном. Њихова жестина и ауторитарност су њихове људске врлине или мане, све­једно, а политичко становиште је опредељено истори­ј­ским токовима и пре­обра­жајима. „Већина обраћеника, старо одбачено мишљење, чак и када никоме зла није нанело, не сматра тек заблудом, исправљеним пуким прихватањем другог мишљења. Оно је за њих увек грех. А грех ваља окајати, грех се испа­ шта. Испаштање се, међутим, не изводи увек само кажњавањем, само­му­ чењем. Практикује се злостављање других... ...Конвертити су строжи, неумољивији, доследнији, беском­про­ми­ снији од оних што су до својих идеја дошли природним избором, свесни њихове несавршености, несавршености свих идеја, оних којима та идеја не служи као терапија за преживљавања разочарања неком дру­гом“.16 Демократија је Аријаднин венац, и то као вишестраначки политички систем парламентарне владавине, а то значи владавине правне државе, грађанског друштва и либералних људских слобода и грађанских права. Судови се сада, једнако као и новонастале политичке странке и њи­ хо­ви зачеци, налазе у фази пропедевтике, припремне обуке у вежби. Да ли ће дете вишестраначког система и парламентарне демократије у Ју­го­сла­ви­ ји (регионалне разлике су вероватне и могуће) проходати, нај­мање зависи од тужилаштва и судова, јер су они само егзекутива политичке и државне власти. Реформа судства и укидање политичких деликата и политичких судских процеса, у директној су зависности од друштвене и политичке реформе. 16

Борислав Пекић, Године које су појели скакавци II, Београд, БИГЗ, страна 258.

56

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 56

8/13/10 3:06 PM


Сви у судству, тужилаштву и адвокатури, а верујем и у круговима политичке полиције, у очеки­вању су глобалних решења, те се у тим круговима осећа за­стој и, рекао бих, олакшање. „А социјализам са вишестраначким системом, народним представницима, слободом говора, збора и договора, независним судовима, критичком штампом, тр­­жи­штем, економском утакмицом и неограниченим приватним власништвом, зар је то социјализам против којега би правили илегалне организације“.17 Додао бих на крају, то и није социјализам (комунизам) јер њега без владавине јед­не партије, државног власништва, политичке подобности, судских политичких процеса и страха, заправо и нема.

УЗОРИ Током Другог светског рата, у условима Народноослободилачке борбе и партизанског покрета, Комунистичка партија Југославије, већ 1942. године доноси Фочанске документе, којима је дефинисала кога сматра ратним злочинцем, а кога „народним непријатељем“. Доцније, 1941. године, то је одређеније формулисано Уредбом о војним судовима. По завршетку рата Привремена народна скуп­штина доноси Закон о кривичним делима против народа и државе (1. септембар 1945. године). Овај закон је 16. јула 1946. године усаглашен са Уставом из 1946. године. Нова власт са револуционарним комунистичким претензијама је стварана и изашла је из ратног сукоба и грађанског рата, који је са њиме паралелно беснео. Нова власт са револуционарним претензијама, док се још конституисала, приступила је кодификацији политичких деликата (злочина), постављајући јасну граничну линију између својих симпатизера и поданика, с једне, и својих опонената и непријатеља, с друге стране. Одредбе Закона о кривичним делима против народа и државе из 1945. године, измењене и допуњене, улазе у десету главу Кривичног закона из 1951. године. Без битних измена те су одредбе унете и у главу XV КЗ СФРЈ од 1973. године. Без обзира на повремене измене и допуне корпус политичких кривичних дела остао је у бити исти и био је у функцији очувања суштине једнопартијске власти.

17

Ibid., стр. 456. 57

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 57

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

У првим данима нове комунистичке власти кривично законодавство је било уперено против „класних непријатеља“, против функционера, активиста и присталица политичко-војних формација које су биле у стању грађанског рата против присталица нове власти. Овим прогоном нису били поштеђени ни виђенији припадници грађанске класе, без обзира на то да ли су се ангажовали у борби против партизана и без обзира на то да ли су сарађивали са тим политичко-војним формацијама или са квислинзима и окупаторима. Убрзо, са консолидацијом једнопартијског монопола КПЈ, политички судски процеси усмеравају се према политичким противницима унутар владајуће партије. У томе је, разуме се, преломна 1948. година и прогон при­сталица Резолуције Информбироа. Деловање политичке емиграције само је подстицало и учвршћивало владајућу партију у њеној, могло би се рећи, онтолошкој параноидности. Било каква „веза“ про­гоњеног са политичком емиграцијом, коју надзире бро­јан полицијски апарат у земљи и иностранству чак и случајан сусрет и разговор са емигрантом, поседовање емигрантске литературе и слично, били су довољни да прогон буде извеснији и жешћи. Као узор за криминализовање политичких деликата узета је пракса СССР-а и његовог „законодавства“. Успостављајући економски и политички поредак по узору на СССР, послератна Југославија је, без обзира на све особености, у бити била јед­но­ партијска држава у којој су се социјални пројект преображаја и сама власт остваривали уз помоћ партијско-полицијске државе. Сва­­ко супротстављање успостављеном моделу владавине једне партије унапред је елиминисано као „непријатељско“ и падало је под удар полицијске контроле (надзирања, при­смотре) и судског прогона. Узор је имао развијену пра­ксу, разрађен „пра­ вни“ систем полицијско-судског про­­гона, па је у почетку била довољна и рецепција тог правног система. Касније интервенције у кривичном законодавству нису ништа битно мењале, без обзира на идеолошки и политички сукоб између КП СССР и СКЈ. Октобарска револуција почела је прогоном непри­јатеља и сваке политичке опозиције, практично, одмах, још док је трајала. Уништени су најчешће физичком ли­кви­­дацијом не само припадници политичких орга­ ни­за­ција царистичке Русије већ и цела социјалистичка опо­­зи­­ција: анархисти, мењшевици и есери, да би се тај дуги, разноврсни и богати пут лик­видације политичких противника окончао уништавањем старе бољ­ шевичке гарде. У томе су, разуме се, страдали милиони невиних жртава, које су проглашаване кривцима, и то обичних грађана који су били далеко

58

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 58

8/13/10 3:06 PM


од политике и политичког деловања, а самим тиме и од опозиционог политичког ангажмана. Творац првог декрета, којим су припадници странке Кадета („кон­ ституционалних демократа“) проглашени „народним непријатељима“, био је Владимир Илич Лењин. Декретом је захтевано првенствено хапшење при­­падника руководећих тела ове странке и њихово преда­ва­ње револуционарном трибуналу ради суђења.18 Корене, почетак и документацију о прогонима политичких противника у СССР-у описао је у књизи изванредне и чудновате вредности, која је жанровски многоврсна, Алексан­дар Солжењицин Архипелаг Гулаг – 1918–1956, са скромним поднасловом „Покушај књижевног истражи­вања“. „Уставно-демократској партији“ – Кадетима, припада право првенства да се на њих сручио мач Октобарске револуције и моћ Бољшевичке партије: „под царем нај­­гору револуционарну багру, под диктатуром проле­ та­ри­јата – најгору реакционарну багру“, како наводи Сол­же­њицин, али истодобно исти третман је примењен и на „Савез за Уставотворну скупштину“ (Комитет за подр­шку новој власти формираној под утицајем есера) и „вој­ни­ ч­ ки универзитет“ (вечерњи курсеви за војнике). Лењиновом иницијативом уништавање „неприја­те­ља народа“, или (и) осталих „штеточина“, или како се изразио у чланку „Како организовати такмичење“ (7. и 10. јануара 1918. године), свеопшти циљ је „очистити руску земљу од свих штетних инсеката“.19 Уништавање политичких противника и неисто­ми­шљеника не само да је био задатак совјетске власти; њен вођа позива и на такмичење у том послу. Сумњамо да је реч о револуционарном цинизму, јер је заправо реч о терору као средству такве власти, али, временом, и циљу и суштини. „Узи­ мање власти“ и рушење економских и политичких институција и вредности старога система само је почетни и рекло би се, први посао, а затим и „борба против капиталистичког друштва постала (је) сто пута огорченија и опаснија, јер ми увек јасно не видимо где је пред нама непријатељ и ко је наш непријатељ“.20 Борба против капиталистичког друштва заправо је схваћена и при­ мењена као уништавање људи који су носиоци идеја тог друштва. Пожељни су само они који учествују у новој власти и револуцији, или су Коста Чавошки, О непријатељу, „Просвета“, Београд, 1988, Одељак „Бољшевизам“, 165– 223. 19 А. Солжењицин, Архипелаг Гулаг, дела, том 35, страна 166. 20 Владимир Илич Лењин, „Полицијски извештај Комитета“ РКП (Б) 27. март 1922. године. 18

59

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 59

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

симпатизери, или су бар неутрални. Међутим, видимо, ни неутрални, ни симпатизери нису сигурни. Њих угрожава тражење „непријатеља народа“, и „штеточина“ које, како упозорава вођа, органи власти – партијско државни кадрови и политичка полиција, треба да открију где су и ко су. Диктатура једне партије прокламована је без стида и зазора. То је речено отворено и јасно, те представља упозорење свима који мисле да могу деловати опозиционо или критички према власти и делатности једине и владајуће партије.„Да, диктатура једне партије! Ми стојимо на тој платформи и не можемо да сиђемо, јер је то она партија која је извојевала по­ло­жај авангарде целокупног фабричко-заводског и индустријског про­летеријата.21 Једном започет полицијско-државни терор није могао бити прекинут. Ланац прогона се наставио, а под удар, након људи старог друштва и режима, долази, видели смо, социјалистичка опозиција – анархисти, есери и мењ­шевици. Бољшевици су прокламовали толеранцију и трпе­­љивост, само док су узимали власт, а чим су је осво­ји­ли, показали су се крајње непо­ вер­љивим и нетолерантним за сваког појединца, групу или организацију која је имала другачије политичко мишљење. Велика је била заблуда бољшевика да ће полицијски и судски прогони бити примењивани само за њихове неистомишљенике и да ће ту застати. Елиминишући, да тако кажемо, екстерне опоненте и н­­е­­­­­и­­­­­­сто­­­­­­мишље­­ни­­ке, бољшевици приступају елиминацији и ликвидацији ин­­терних непријатеља полицијско-судским прогоном, пар­ти­­јских фракција или појединаца који имају другачија мишљења од владајуће фракције или савеза фракција. Ста­вљајући знак једнакости између опозиције и неисто­мишљеника, с јед­ не, и „непријатеља народа“, с друге стране, бољшевици су заправо уп­ло­ вили у „чистке“, методама полицијско-судског прогона, у сопственим редовима. Укидање различитог или супротног мишљења изван бољшевичких редова, водило је укидању различитих мишљења и међу самим бољ­ше­ вицима.22 Тај пут је довршен у невероватном терору и прогону политичких неи­сто­мишљеника у Стаљиновој епохи. Стаљинистички судски процеси само су природан и логичан завршетак процеса започетих у Октобарској

Владимир Илич Лењин, „Говор на I сверуском конгресу просветних радника социјалистичке културе“ 31. јула 1919, Дела, том 31, страна 65. 22 „Ниједна држава не може бити девет десетина нема, једну десетину гласна. Пошто је наметнула шутњу небољшевичкој Русији, Лењинова је партија напокон морала наметнути шутњу и самој себи“. – Isak Deutssher, „Троцки, разоружани пророк“, „Либер“, Загреб, 1976. године, страна 18. 21

60

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 60

8/13/10 3:06 PM


ре­во­луцији. Засновани су на принципима, које је формулисао Лењин, о борби против „неистомишљеника“ и опозиције.23 На таквом узору грађено је и кривично законодавство у Југославији после Другог светског рата, а истодобно и судска пракса. Међутим, то законодавство и та пракса за политичке деликте били су кудикамо умеренији и бла­жи. Примењиван је поступак који је био знатно више уприличен правима окривљеника у модерним демократским законодавствима, него што је то био у годинама совјетског терора. Извесна сличност постојала је само првих година иза Другог светског рата. Касније, а нарочито после отвореног сукоба из­међу КПЈ (СКЈ) и СКПБ-а од 1948. године времена и околности су се изменили. Судски политички процеси и даље су остали пракса у југословенском друштву, која се у бити темељила на истим принципима и претпоставкама као и код њеног узора. Да парадокс буде већи, тај резон узора у прогону политичких противника после 1948. године, најдоследније и најстриктније је управо примењен према представницима просовјетске стаљинистичке фракције (Голооточанима) у Југославији. Једнако је било и са осталим др­ жавама које су припадале сфери совјетског утицаја и које су, по узору на њега, установиле владавину једне партије и државно-полицијски модел власти. Владајућа партија је историјски и ефектно себе промовисала у арбитра дозвољеног мишљења и делатности, односно у арбитра забрањеног политичког мишљења и деловања. Арбитрирајући на тај начин и у тој сфери, вла­­дајућа партија је себи обезбедила моћан механизам полицијско-судске репресије, којим је контролисала политичко мишљење и деловање поје­ди­ наца и група.

23 О „примордијалном осећању кривице у невољности „прародитељског греха, совјетског грађанина“, који је изашао из моралног модела бољшевичке партије, када је реч о најчувенијем совјетском дисиденту и прогнанику. Б. Пекић пише: „Убила га је... и нека врста совјетског обичајног права, чија главна брига није како би се могло из поређења с другим таквим правима закључити, била да заштити грађанина од државе него државу од грађанина. По узансама совјетске полицијске респективе, политичке, идеолошке, историјске дијалектике морао је, чим је ухапшен, свакако за нешто и крив бити, јер да није, да је невин, крива би била држава која га невиног прогања, а то је већ по дефиницији те државе, као прве земље социјализма и матрице Новог човека, Новог поретка, творнице комунизма на шестини планете, било немогуће. И ми се овде крећемо на познатом терену једног од најкрвавијих историјских парадокса Врсте, од трагедија Шаламова до гротеске Weisberg-Cybulskog, од природне претпоставке да се Стаљин мрзи, неприродне али дијалектички нужне да свако ко га не воли има спреман план за тровање московских водовода.“ Б. Пекић, Године које су појели скакавци, књига I, БИГЗ, 1987, страна 59.

61

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 61

8/13/10 3:06 PM


ПОЛИТИЧКИ КРИВАЦ

Није ово једини и искључиви узор КПЈ у успо­ста­в­љању њеног политичког монопола, који је из власти ис­к љу­чивао, па чак и из политичког процеса уопште, све друге политичке опције, путем употребе полицијско-су­д­ског апарата. У Југославији између два рата, мада парламентарна демократија доноси законе и примењује судску праксу прогона „екстремних“ политичких противника, политичка суђења нису била организована само за комунисте и усташе, већ и за друге опције или појединце који су радикално угрожавали политички режим, монархију и олигархију предратне државе. Формирање преких судова – судова за заштиту државе, само потврђује да је у Југо­с ла­вији, од њеног настанка до данас, употреба политичке полиције, тужилаштва и суда истодобно и њено властито искуство, а не само импортно. Тај прогон је пре Другог светског рата био мање масован и мање драстичан, што сведочи да је био непримерен парламентарној демократији (изузимајући период уво­ђења диктатуре краља Александра Кара­ђор­ђе­ вића) и да се осећао као на неприродном тлу. In rerum natura, тај поли­циј­ ско-суд­ски прогон неистомишљеника и политичких противника идентичан је ономе после Другог светског рата. Истина, он In optima forma функционише тек када је успостављен неприкосновени и интактни политички монопол КПЈ. Ништа није толико нанело штете демократском политичком развоју Југославије, која је географски и политички Европа, као што је употреба полицијско-судског апарата за обрачуне политичке нарави. Штета, нажалост, није само политичка и није погађала само човекове слободе и гра­ ђанска права, већ је истодобно и економска, технолошка, цивилизацијска и културна. Застој у прогресу, или успорени и потпуно неусклађени привредни развитак, инклудиран је у судским прогонима алтернативних политичких опција. Тамо где нема институционализоване и легализоване опозиције, власт је практично неограничена и самовољна, а грешке такве власти су крупне и неизбежне. Што су грешке веће, тим су више „заштићене“ кри­вич­ но-правним прогоном оних који критијују ову рђаву праксу власти. Мада ова критика често може бити простодушна и нешкодљива, ипак прогон таквих критичара није иноцентан, јер он води критичаре у затвор, што има драматичне последице.

62

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 62

8/13/10 3:06 PM


ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКА И ТОТАЛИТАРНА КОНЦЕПЦИЈА

Грађанска права и слободе појединаца и група највећа су тековина европске цивилизације, која је свој врхунац доживела у демократској и либералној држави. Корени тих права налазе се у идејама грчке филозофије, али су теоријску разраду доживели најпре код мислилаца филозофије ренесансе, а затим и рационализма XVII и просветитељства XVIII столећа. Стављајући у први план достојанство личности и корпус људских права у савременим државама и уставним конституцијама, стварају услове за складан однос индивидуума и друштвене заједнице. Либерална и демократска друштва Европе и САД протеклих векова, а посебно данас, разрешила су веома успешно и прагматично проблем да држава, која доноси право и правне норме, истовремено и сама у сопственом деловању буде контролисана и ограничена правом. Критерији за такво контролисано и правно коректно деловање државе заправо јесу слободе и права грађана, која проистичу из природе човека, која претходе држави, а њихово по­што­ вање је оно што држава прихвата и обезбеђује. Такав теоријски приступ полази од тога да су људске слободе и грађанска права нешто што грађанима не додељује држава, што није у надлежности државе, него је примерено људском бићу и ње­говој заједници и претходној држави. Либерализам, схва­­ћен као признавање ових људских слобода и грађан­ских права, као индивидуалних права, или права групе, стоји у бити и сржи нововековне европске државе. Мера њиховог остваривања постаће битно мерило слободе по­је­­динаца и слободе саме државе као заједнице људи. Данас је, ради тога, основни критеријум за оцену степена циви­ли­за­ цијског и културног прогреса једне др­жав­не заједнице, степен остваривања људских слобода и грађанских права, а не економско-технолошки или било који други развој. 63

UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 63

8/13/10 3:06 PM

34845 UPOTREBA NEPRIJATELJA  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you