Page 1


ДРАГОЉУБ Р. ЖИВОЈИНОВИЋ

„LA DALMAZIA O MORTE”

Италијанска окупација југословенских земаља 1918–1923. године


IAΣΩN

БИБЛИОТЕКА

ЈАЗОН

Књига 31


ДРАГОЉУБ Р. ЖИВОЈИНОВИЋ

„LA

DALMAZIA O MORTE”

Италијанска окупација југословенских земаља 1918–1923. године


Уредник мр НЕБОЈША ЈОВАНОВИЋ Одговорни уредник др СЛОБОДАН Г. МАРКОВИЋ За издавача др МИЛОЉУБ АЛБИЈАНИЋ, директор и главни уредник

ISBN 978-86-17-17983-8 © ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2012. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.


Садржај

Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IX I. Примирје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 II. Први кораци окупационих власти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 III. Учвршћивање окупационог система (режима) . . . . . . . . . . . . 69 IV. Штампа, пропаганда, школство, плебисцит . . . . . . . . . . . . . . 95 V. Храна и медицинска помоћ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 Vi. Привредни живот 1918–1920. године . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 Vii. Католичка црква и италијанска окупација . . . . . . . . . . . . . .185 Viii. Лов на аустроугарске бродове . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .223 Ix. Рат или мир у Далмацији? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .239 X. Иредента Далмације и острва. Циљеви и активности . . . . . . .273 Xi. Д’Анунције и Мило: борба за Далмацију . . . . . . . . . . . . . . .311 Xii. Влада Ђолити–Сфорца. Рапалски уговор . . . . . . . . . . . . . . .347 Xiii. Реакција далматинских Италијана . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 379 Xiv. Повлачење и крај окупације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .415 Регистар личних имена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .425


ЈАСНИ, за љубав и подршку


Предговор

Јадранско питање имало је у свом развоју више фаза, видова и наличја. Најчешће истраживан вид били су његова дипломатска позадина и манифестација о којима су написани многи радови, књиге, чланци, објављена грађа. Другим речима, написано је све што је било од неке важности и значаја, откривене многе појединости, приказани ликови и њихова улога, анализирана политика појединих држава и светских сила. Било је и више фаза у његовом развоју и решавању, од оних краткотрајних до оних дуготрајних, у току којих су се спорови решавали привремено, непотпуно и незадовољавајуће за све заинтересоване стране, тј. земље у спору. Најзад, јадранско питање имало је и своје наличје, најчешће ружно, неодрживо и неправедно. Такво наличје најјасније се показало у годинама након завршетка светског рата. Оно је дуго остало скривено од очију истраживача и читалаца, а поједине државе су настојале да прикрију догађаје и њихове последице. Ова књига настоји да открије управо ту, скривену страну јадранског спора. У питању је била италијанска окупација области на источној обали Јадранског мора и острва, Истре и крајева настањених већински словенским живљем. То није била уобичајена окупација земље која је била поражена у рату, од које се очекивала исплата ратног дуга или штете. У овом случају основ за окупацију био је тајни уговор – Лондонски пакт – уговор који никада нису признали ни одобрили парламенти земаља које су га потписале у пролеће 1915. године. То је била цена за улазак Италије у рат на страни Савезника (Француска, В. Британија, Русија). Након победе над Централним силама, одредбе уговора у погледу територија на Јадранском мору и острвима биле су потврђене одредбама Примирја с Аустро-Угарском, закљученим 3. новембра 1918. године. Једном речју, његова ваљаност била је сумњива са становишта међународног права. Као једна од земаља чланица победничке коалиције Италија је стекла право да окупира наведене територије. Поред савезничких обавеза


X

„La Dalmaziа o morte”

и одредби примирја, Италија је, у циљу оправдања својих тековина на источној страни Јадрана, наводила и друге разлоге. Међу њима су били истицање чињенице да су ти крајеви били део Римског царства, а касније и Млетачке републике; оне су удариле темеље цивилизације, створиле културу, начин живљења, оставиле трагове латинства и италијанства. Словени који су се ту населили били су занемарени, потиснути, иако су сачињавали огромну већину становништва. Малобројни италијански живаљ, затечен у словенском мору, ширио је вредности италијанске цивилизације најразличитијих облика (архитектура, књижевност, школство, језик, градски живот, занимања, споменици и друго). Након стварања Италије, настојали су да се уједине са њом. Желели су да буду „спасени”, „припојени”. Простор на коме су живели сматрали су као „terre irredente”. Из тога је настала реч иредентизам. Да би остварили свој циљ, иредентисти су тражили подршку Италије и сличних организација у њој. Упркос свих захтева, италијанска држава се оглу­шивала о њих плашећи се сукоба с Аустро-Угарском. С временом су се уобличили и други разлози којима су се оправдавали захтеви за присаједињењем источне обале и острва Краљевини Италији. Најчешће су се истицали потреба за „природним границама”, „Јадран као наше море”, стратегија, безбедност италијанских обала од непријатеља с Истока. С успоном италијанске привреде све чешће су се помињали добре луке, разуђена обала, острва, риболов, шумска грађа, руде, трговина. Иредентистичка реторика постајала је све богатија, али и агресивнија. Иза иредентиста стајали су националисти, морнарица, пословни кругови, интелигенција и други. Светски рат је најавио будуће италијанско физичко присуство на источној обали Јадранског мора, а савезничка победа је то потврдила, Аустро-Угарска је била побеђена и растурена, а њене територије и народи сматрали су се пораженим. Као такви нашли су се под окупацијом Италије, чији су представници у преговорима о примирју успели да се њена окупациона зона у потпуности подудари са територијалним тековинама предвиђеним Лондонским пактом. То је, коначно, отворило пут остварењу давнашњих жеља националиста, иредентиста и других да се утврде на источној обали. Окупација територија настањених 95% Хрва­ тима и Србима представљала је тежак задатак за окупатора. Новостворена Краљевина СХС сматрала је окупиране области делом своје државе; у њој су деловале организације Народног вијећа СХС које су се сматрале легално изабраним представницима на том простору. Ослањајући се на одредбе Лондонског пакта и Примирја, окупатор је настојао да створи услове за припајање тих крајева Италији. За то су


Предговор

XI

њене војне и цивилне власти користиле пропагандне (деоба хране, лекова) и репресивне мере (растурање локалних органа власти, затварање, суђења и прогонства, цензура локалне штампе, прекид телеграфских и телефонских веза с унутрашњошћу, ограничавање слободе кретања, забрана учења хрватског и увођење италијанског језика, надзор рада католичког и православног свештенства. Италијанска историографија, као и мемоарска дела појединаца уплетених у политичка догађања у раздобљу 1914–1923. године садрже многобројне приказе делатности и понашања појединих личности према италијанском учешћу у рату и територијалним претензијама након његовог завршетка. Европска, америчка и некадашња југословенска историографија такође су расправљале опширно о тим проблемима. Кључ­ но питање представљао је Лондонски пакт закључен 1915. године којим је осигуран улазак Италије у светски рат, као и испуњење обећања која су јој дале велике силе (В. Британија, Француска, Русија). Још пре завршетка војних операција и потписивања Примирја отпочели су оштри сукоби око испуњења обавеза према Италији. Њих су подстакле влада САД и председник Вудро Вилсон, који нису признавали Лондонски пакт; они су имали свој програм будућег мира у коме територијална проширења на рачун других народа нису имала место, осим у оправданим случајевима. Упркос насталих сукоба, неповерења и узајамних оптужби, ниједна страна није одустајала од намере да оствари своје циљеве. Италија, чији је допринос у рату био предмет сталних разговора и сумњи, није намеравала да промени битније свој став и прихвати стање настало његовим исходом и америчким идеалистичким плановима о будућем светском миру и једнакости међу народима Европе. Будући творац и заштитник правде било би Друштво народа, у чију ефикасност Европљани нису били спремни да поверују. Уместо тога, Италија и њени државници веровали су у стара оруђа – стратешке границе, припајање територија без обзира на то што су њихови житељи припадали другим народима (Хрвати, Словенци, Срби, Немци), војним савезима, снажним армијама, договорима између великих сила. Распад Хабзбуршке монархије и стварање нових држава на развалинама њених граница нису изазивали велику забринутост у италијанским политичким, дипломатским, националистичким и војним структурама. Италијански положај и савезничке обавезе, без обзира на новонастале прилике, морали су се остварити. Истина, у неким приликама одговорни у италијанској држави били су спремни да направе одређене уступке, па и да поклекну пред притиском моћних. Ипак, то су чинили са много оклевања и галаме. Упорно су


XII

„La Dalmaziа o morte”

бранили своје захтеве, раније обећане земље и одбацивали отпоре који су искрсавали у њиховом остварењу. Због тога су преговори трајали дуго, били бучни, изазивали многе неповољне коментаре и осуде, како у земљи тако и изван ње. Окончавали су се са приметним незадовољством на свим странама, посебно међу националистима у земљи и инцидентима који су изазивали нова спорења и сукобе. У тој шуми збивања, изјава, интервенција, планова, посредовања, па и оружаних акција једно значајно питање скоро су потпуно занемарили истраживачи, италијански и други. У питању су били природа и циљеви окупације територија на источној јадранској обали од оружаних снага Италије, која се подударала са простором обећаним тој земљи Лондонским пактом. На територију која је укључивала велике делове Далмације, унутрашњости и острва искрцале су се значајне италијанске поморске и сувоземне снаге. Ту су се задржале од краја 1918. до средине 1923. године, када су се повукле. У том петогодишњем раздобљу италијанска држава је настојала да изгради своју власт, учврсти положај, спроводи политику. Суштина те политике, као и методи које је користила у њеном спровођењу остали су скоро у потпуности неистражени, непознати. Многи су били спорни и нелегални. Ситуација је била сложена с обзиром на чињеницу да је право на ту територију полагала једна суверена држава (Краљевина СХС) и да је у њој живело преко 95% словенског живља, који је желео укључење у нову, заједничку државу Jужних Словена. Италија, пак, позивала се на присуство Венеције и њену културну традицију, стратешке потребе. Не мање занимљива била је чињеница да је италијанска држава, иако на то није имала права, у тој територији примењивала италијанске законе, уводила судове, проглашавала одлуке у име италијанског краља; једном речју, поступала са њом као делом Италије. Истраживачи италијанског присуства на балканским просторима посветили су највећу пажњу збивањима у Другом светском рату и месту Италије у њима. Поједини аутори нису ни споменули италијанска искуства и понашање након Првог светског рата, иако је тадашња окупација трајала безмало пуних пет година и имала многобројне дра­матичне тренутке. Тиме је то раздобље било скривено од очију јавности, а политика Италије остала потпуно у сенци. Ваља напоменути да је природа италијанске окупације након Првог светског рата имала потпуно друкчији карактер од оне у Другом. Прва је била последица италијанске победе у том рату, док је друга била у својству савезника Трећег рајха и НДХ. Прва је била без ратних операција, иако је италијанска војска вазда била у стању приправности, док је друга протекла у оружаним


Предговор

XIII

акцијама против домаћих снага отпора. Међутим, ни прва ни друга нису Италији донеле очекивани тријумф. Прва је још омогућила да осигура неке тачке на далматинској обали и острвима (Задар, Ластово, Палагружа), док се друга завршила уклањањем италијанског присуства на источној обали. Основни разлог због кога је окупација после Првог светског рата остала неистражена и мало позната треба тражити у чињеници да архивска грађа, иако изузетно богата, није пренета из Задра, где се налази и данас, у неки од италијанских архива, пре свега војни или морнарички. Приликом напуштања Задра, 1943. године, италијанска администрација није сматрала важним да са собом пренесе и сведочанство о својим разноврсним делатностима током поратних година. Иако је дуго остао несређен, а верујем да је тако и данас, архив италијанске окупационе власти представља неисцрпни рудник најразноврснијих података о свему што се догађало на тим просторима након завршетка рата. У њима су детаљно описани пропагандни напори – деоба хране, успостављање медицинске и хигијенске службе (болнице, амбуланте, лекови), планови, циљеви и употребљени методи за припајање окупиране територије Кра­ љевини Италији, наредбе и декрети окупационих власти, делатност судова, хапшење, осуде и интернације угледних личности, привредни и финансијски проблеми, став према свештенству, сарадња са Св. Столицом у вези са свештенством, прикупљање бродова аустроугарске морнарице, планови за рат против Краљевине СХС, односи са представницима САД и других сила, планови иреденте из далматинских градова, сукоби између Нитија и Мила, гувернера Далмације, Д’Анунције, његови планови и сарадња са Милом, Рапалски уговор и реакција иреденте, питање Сплита, односи са српским трупама, распуштање југословенских локалних власти (Народно вијеће), став владе Ђолити–Сфорца, евакуација и други. У архивима и библиотекама у Италији, државним и приватним, налази се такође обимна грађа, иако недовољна да осветли и покаже природу италијанске окупације, њене методе и циљеве. Ипак, без њеног познавања није могуће заокружити слику о њој. Фондови Сиднија Со­ нина, Виторија Орланда, Франческа Нитија, Ђованија Ђолитија, да споменем оне најважније, садрже документе који објашњавају неке поступке окупационих власти и размишљања политичара, адмирала и генерала. Архиви у САД, посебно грађа сачувана у архиву Морнарице, изузетно су значајни за сагледавање природе окупације. Међу њима посебну важност има архив адмирала Вилијама Бенсона, начелника штаба Морнарице и поморског саветника делегације САД за преговоре о миру у Пари-


XIV

„La Dalmaziа o morte”

зу. Хартије Вудро Вилсона, председника САД, и његових најближих сарадника и саветника садрже такође значајне материјале који сведоче о ставу САД према италијанској окупацији. Грађа у архиву Војноисторијског института у Београду чува сведочанства о држању војних врхова Кра­љевине СХС према италијанској окупацији. Историографија, страна и домаћа, није била од велике помоћи у расветљавању збивања на окупираној територији током тих година. Чланци и студије појединих истраживача, написане на основу грађе сачуване у Задру, тек оцртавају и нека збивања и поступке окупационих власти. Из њих се може назрети оно што се догађало, улога појединаца, природа и суштина циљева окупације, методи којима су се желели остварити одређени циљеви – пре свих припајање територија на источној обали Јадранског мора Италији. Сазнаје се такође много о проблемима са којима су се сусретали творци и проводиоци те политике, као и њени критичари, али и држање далматинских Италијана и њихових присталица суочених са намером владе да оконча окупацију и повуче трупе из Далмације. Једном речју, у питању је тема која је дуго остала скривена, у тами, скрајнута од истраживача. Дизање застора и назирање контура једне, неодрживе политике имају и другу страну. Она омогућава да се боље разумеју држање и политика В. Британије и Француске, с једне, и САД, с друге стране. Штавише, европске силе су, иако свесне става САД, признавале Лондонски пакт као ваљани уговор и његове главне одредбе. Оне су такође занемариле промењену политичку, војну и материјалну слику Европе насталу после завршетка светског рата. При томе су свесно прешле преко приговора и отпора Краљевине Србије и нове творевине – Краљевине СХС. Занемариле су такође у потпуности широко прокламовано и хваљено начело народности као основ за уређење нове Европе. Биле су спремне да обману свога „придруженог” савезника и наведу га да у уговорима о примирју прихвати њихово становиште. С друге стране, САД и председник Вилсон, упркос свих настојања италијанске владе и дипломатије, нису одустали од противљења примени Лондонског пакта. Док су европске силе стале на страну Италије, САД су стале на страну нове државе. Упорност обе стране у својим ставовима довела је до сукоба на мировној конференцији у Паризу, у пролеће 1919. године. Другим речима, да би се разумела оштрина сукоба ваљало је претходно сазнати за неспоразуме и отворене сукобе између те две земље на Јадранском мору. Дипломатски сукоб био је тек последица збивања у том мору и на његовим обалама. Ваља напоменути да су политички, војни и дипломатски врхови Италије били подељени у питању оправданости агресивне политике пре-


Предговор

XV

ма балканском суседу. Уобличавање политике на Јадранском мору довело је до оставки неколико министара италијанске владе (Бисолати, Нити) који нису видели оправданост припајања Далмације и острва. Било је подељено и јавно мњење, иако су националистички кругови однели превагу. Најважније је да је постојала подела унутар италијанских оружаних снага. Морнарица, предвођена адмиралом Паолом Таоном ди Ревелом, начелником Адмиралштаба, тврдила је да без поседа Далмације и острва безбедност Италије неће бити потпуна. Оружане снаге, предвођене генералом Армандом Дијазом, начелником Врховне команде, указивале су на неодрживост и високе трошкове италијанског војног присуства у Далмацији. Влада Орландо–Сонино тражила је максималну примену Лондонског пакта и припајање Ријеке; влада Нити–Титони била је склона да се одрекне, осим Задра и неких острва, захтева у Далмацији, док је влада Ђолити–Сфорца била одлучна да што пре закључи мировни уговор са Краљевином СХС. Последица такве политике била је епизода са Д’Анунцијевим уласком у Ријеку и слањем својих одреда у Далмацију. Вицеадмирал Енрико Мило, гувернер окупираних територија и приврженик Ди Ревелове политике, дошао је у отворени сукоб са владом у Риму због тога што је подржао Д’Анунцијеве планове. Био је одлучни противник Рапалског уговора, што је довело до Ђолитијеве одлуке да га смени и укине војну управу. Другим речима, Италија је пролазила кроз многобројне ломове и искушења, како у спољној тако и унутрашњој политици због својих претераних апетита и територијалних амбиција. Као ретко кад, Бизмаркова дијагноза да је „Италија имала превелики апетит, а кварне зубе” била је потпуно тачна. Неумереним очекивањима, она је разбуктали национализам претворила у Мусолинијев фашизам. Прошло је пуно година од када се идеја о испитивању италијанске окупације зачела у мојој глави, као и рада у Хисторијском архиву у Задру, где се налази грађа настала у годинама италијанског присуства у тим крајевима. У међувремену, настали су неки мањи радови који су указивали на потребу систематског истраживања тога проблема. Радећи у архивима у Европи и САД сакупио сам много грађе која је осветљавала и приказивала италијанску окупацију, осуђивала је и предвиђала њен крах. У више наврата боравио сам у Задарском архиву, где сам исписивао и снимио обимну грађу. Том приликом имао сам пуну подршку и разумевање службеника Архива. Иако са великим закашњењем, желим да се сетим уваженог колеге др Динка Форетића, директора Архива, и његовог наследника Анте Усмијанија, оба покојника, који су у сваком тренутку били спремни да ми пруже помоћ. Колега др Шиме Перичић, научни саветник у пензији, био је један од сарадника у испитивању тога


XVI

„La Dalmaziа o morte”

питања. Са великим задовољством сећам се подворника Андре који ме је свакодневно снабдевао грађом и позивао на ноћно рибарење. Остало особље допринело је да су дани пролазили брже и занимљивије. Свима дугујем велику захвалност. Посебно желим да се захвалим мојим кумовима, Мири и пок. Душану Босанцу, чији сам гост био сваког викенда на острву Молату, где су они боравили током летњих месеци. Боравак на острву давао ми је снагу да издржим дане проведене у Архиву. Моји бивши студенти др Славица Ратковић-Костић и др Недељко Радосављевић притекли су ми у помоћ кад год је то било потребно. Овим путем им захваљујем за труд и пожртвовање. Библиотекари Историјског института у Београду, Српске академије наука и уметности и Одељења за историју Филозофског факултета у Београду пружили су ми драгоцену помоћ. За то сам им захвалан. Моја супруга др Јасна Јанићијевић, професор Универзитета, расправљала је са мном о појединим питањима и помогла да дођем до понуђених решења. О Св. Николи 2011. У Београду


I ПРИМИРЈЕ

I Крајем септембра 1918. године постало је очевидно да се дуги рат, вођен са превише наде, очекивања, губитака и разочарења, приближавао свом неминовном крају. Најаву је представљао пробој Солунског фронта и продор Источне армије у срце Балканског полуострва. Офанзива је била незаустављива, па су се знаци пораза све више надвијали над балканским савезником Централних сила – Бугарском. Крајем месеца таква очекивања била су потврђена бугарском капитулацијом и потписивањем примирја, 30. септембра. Знак за узбуну представљало је и сазнање у савезничким престоницама и Врховним командама да је то учињено без њиховог знања и одобрења. Таква изненађења нису била пожељна, с обзиром на то да је пут којим је пошла Бугарска могла да следи и Турска, још један савезник Централних сила. У савезничким престоницама закључили су да је нови диктат генерала Франше д’Епереа, команданта Источне армије, требало спречити. Одредбе будућег примир­ ја са појединим земљама требало је саставити договором између главних сила. То је било неопходно утолико пре што је британска влада већ уобличила предлог будућег текста примирја са Турском. С тим на уму, британска влада је предложила да се одржи седница Врховног ратног савета како би се размотрила политичка и војничка питања настала потписивањем примирја са Бугарском и могућим садржајем његових поморских услова, у случају изласка Турске из рата.1 Такав скуп савезничких премијера постао је неминован кад су првих дана октобра пристигле, иако недовољно одређене, вести о захтеву Немачке упућеном председнику САД Вудро Вилсону, да се закључи примирје.2 Након те вести савезнички премијери су очекивали да ће амерички председник затражити њихово мишљење о садржају одговора. Тим пре, што је немачки канцелар принц Макс Баденски предложио Вилсону да 1 2

Lord Hankey, The Supreme Command 1914–1918, I–II (London 1961), II, 840. Исто, II, 841.


2

„La Dalmaziа o morte”

посредује између зараћених земаља на темељу услова изнетих у његовом говору одржаном 8. јануара 1918. године, као и потоњих изјава. То је био нови знак за узбуну. У Француској, В. Британији и Италији настале су општа нервоза и дилема о томе да ли ће амерички председник занемарити њихове интересе и гледишта. У савезничким престоницама нико није био склон да безрезервно прихвати такав начин одлучивања о завршетку рата. Атмосфера се посебно загрејала у Италији када се, неколико дана касније, сазнало за сличну поруку аустроугарске владе америчком председнику. Ратни циљеви Италије налазили су се, највећим делом, на територије Двојне монархије, па је пажња владе у Риму била управљена на збивања у њој. Узнемиреност је захватила широке слојеве становништва, трупе и различите групе (пацифисти, националисти); то је изазвало штрај­ кове, демонстрације и масовна окупљања народа. Пацифисти су се залагали за прихватање понуда на основу задовољавајућих гаранција, док су националисти у понудама видели обману и избегавање да се Централне силе суоче са поразом. Италијанска влада, пак, била је одлучна да одбије сваки предлог који није био у складу са њеним интересима и обећаним тековинама, посебно оним садржаним у Лондонском пакту, потписаном у априлу 1915. године. На седници одржаној у Паризу 6. октобра, договорен је текст општих начела садржаних у осам тачака који су били неопходни да би се закључило примирје са Централним силама.3 У току наредних дана, нови предлози су се уобличавали и додавали онима који су раније били прихваћени. У тим разговорима присуствовао је и амерички представник, генерал Таскер Блис, који није био спреман да потпише заједничку изјаву. То је правдао чињеницом да није имао упутства. Савезнички меморандум остао је, стога, искључиво списак њихових захтева. На седници одржаној 8. октобра савезнички делегати разматрали су примедбе војних изасланика и закључили да су оне биле неприхватљиве. Сонино је у расправи показао приметну умереност, тврдећи да се од поражене стране није могло захтевати више од оног што су предложили војни делегати.4 Очекивао се Вилсонов одговор на предлоге из Берлина и Беча. То је био нови шок. Амерички председник је одговорио без претходног доПошто су представници Француске и В. Британије тражили да се немачке трупе повуку на другу обалу Рајне, италијански министар иностраних дела Сидни Сонино, захтевао је да се једнако поступи и у случају Истре. Maria Grazia Mel­ chionni, La Vittoria Mutilata. Problemi ed incertezze della politica estera Italiana sul finire della grande guerra (ottobre 1918 – gennio 1919) (Roma, 1981), 14. 4 Исто, 18–19. 3


Примирје

3

говора са савезницима. Одговор није садржао ништа од оног што су утаначили савезнички представници. Вилсон је био уверен да ће европске силе прихватити примирје без икаквих резерви. На седници одржаној 9. октобра расправљало се о америчком одговору. Том приликом изнете су многе примедбе и изражена спремност да се оне саопште аме­ричком председнику. У њима се указивало да су европске силе сматрале неопходним да се трупе Централних сила повуку са окупираних територија и да влада САД упути поверљивог изасланика који ће их обавештавати о одлукама председника Вилсона. Он је прихватио захтев да прекине преговоре са Немачком и одлучио да упути свог специјалног иза­сланика, „пуковника” Едварда М. Хауса, који ће се договорити о свим питањима везаним за одредбе примирја. Тиме су преговори између савезничких лидера били окончани, а они напустили Париз. Председник италијанске владе Виторио Орландо се вратио у Рим, док се Сонино задржао у Паризу дан дуже. Несигуран у даљи ток преговора у вези са примирјем, Сонино је упутио амбасадору у Вашингтону телеграм у коме је захтевао да упозори владу САД да спречи евентуалне уступке на штету Италије. Сонино је упозорио да председник Вилсон није могао олако да прихвати одредбе примирја с Аустро-Угарском, јер би оне могле бити повољније по њу него по Италију. Захтевао је да се непријатељске трупе повуку са окупираних територија, чиме би се Ита­ лији обезбедио бољи положај у случају обнове оружаних непријатељстава. Сонино је такође указао да су у погледу италијанске окупације Далма­ ције постојале посебне тешкоће пошто она није била територијално по­­везана са другим областима додељеним Италији одредбама Лондон­ског пакта.5 Свестан тешкоћа са којима се Италија могла суочити у наредним данима и недељама, Сонино је настојао да их избегне. Страх за будућност Лондонског пакта мучио је Сонина. Он је покушао да учини све што је било у његовој моћи да избегне било какве неизвесности у погледу његове целовите примене. Наредног дана, на пролазу кроз Торино, Сонино је упутио телеграм амбасадорима у Лон­ дону, Паризу и Вашингтону у коме је захтевао да упозоре тамошње владе да Италија није била спремна да прихвати било какво занемаривање обавеза преузетих према њој. Имао је на уму Лондонски пакт. Неколико дана касније упозорио је амбасадоре да ће се рат завршити поразом Аустро-Угарске. То ће довести до тога да ће њени немачки делови тражити 5

Сонино Маки ди Челереу. Париз, 10. X 1918. Тел. Gab. 1479. Хартије Сиднија Сонина. Микрофилм, ролна 42. Оригинали се налазе у Монтеспертолију, Тоска­ на. Даље као Сонинове хартије.


4

„La Dalmaziа o morte”

да се уједине са Немачком, чиме ће она доћи на италијанске границе. То би било веома опасно по Италију и стога њене границе треба да буду стратешки веома повољне. Да би се то остварило, будућа граница није могла да буде друкчија од оне повучене Лондонским пактом, тј. до Бренера и Болцана, области настањеном чисто немачким живљем. Нагласио је да то није било повезано са припајањем других народа, већ се односило на бољу заштиту италијанских територија.6 Грозничава Сонинова делатност у вези са прихватањем Лондонског пакта у целини тиме није била окончана. По повратку из Париза, Сонино је наложио министрима рата и морнарице да проуче питање војне одрживости граница у Трентину, Истри и Далмацији. Они су такође морали да припреме меморандум о одбрамбеном карактеру границе са становишта безбедности како би се оправдало заузимање одређених тачака на источној обали Јадранског мора и острва. Поред тога, министри су требали да припреме историјски опис млетачке окупације и статистички преглед распореда италијанског живља у тим крајевима.7 Иако свестан проблема који су могли настати у погледу окупације Далмације, Сонино није одустајао од намере да италијанске трупе поседну области од стратегијске важности. У томе су га подржали министар рата генерал Ви­ торио Зупели и начелник Врховне команде генерал Армандо Дијаз. Со­ нино је био спреман да настави политику одбране Лондонског пакта. После позитивног одговора министара војске и морнарице, председник владе Орландо сазвао је 21. октобра састанак цивилних и војних представника како би се утаначио план за преговоре о примирју са Аустро-Угарском. Том приликом донета је одлука о отпочињању италијанске офанзиве 24. октобра и припреми минималног и максималног програма примирја. Очекивао се даљи развој догађаја у погледу Аустро-Угарске и Вилсоновог одговора на њен предлог о закључењу примирја. Коначно, италијанска влада је одлучила, после америчке ноте упућене влади у Бечу, 23. октобра 1918. године, да утврди став европских савезника у погледу Лондонског пакта. То је било од пресудне важности. Први корак је начињен 24. октобра у разговору између Артура Балфура, британског државног секретара за иностране послове, и амбасадора Гу­ љелма Империјалија. Том приликом амбасадор је саопштио да је Италија намеравала да заузме одређене територије као залог за спровођење у жиСонино амбасадорима у Паризу, Лондону и Вашингтону. Рим, 11, 15. X 1918. Тел. Gab. 1481, 1502. Исто, 42. 7 S. Sonnino, Diario 1916–1922 a cura di P. Pastorelli, I–III (Napoli, 1922), III, 305; Melchionni, н. д., 26–27. 6


Примирје

5

вот споразума потписаних у прошлости. Имао је на уму Лондонски пакт. Балфур је одговорио да Италија треба, у складу са одредбама примирја, да окупира области којима ће осигурати своје интересе. То је значило да је Велика Британија намеравала да се придржава одредби Лондонског пакта. Истовремено, француски министар иностраних дела, Стефан Пишон обавестио је италијанску владу да ће Француска поштовати италијанске територијалне тековине обећане Лондонским пактом, као што ће поштовати и своје планове у погледу Алзаса и Лорене. То је био тријумф, али и невоља. Италијанска влада се суочила са дилемом. Свесна америчког става према Лондонском пакту, с једне, и савезничке подршке Лондонском пакту, с друге стране, италијанска влада је била неодлучна како да поступи. Француска и британска влада су својим ставом занемариле опасност од сукоба са председником САД, чега се Италија плашила.8 Влада је морала да донесе коначну одлуку. Већ пре тога, на састанку одржаном 21. октобра 1918. године у присуству Орланда, Сонина, Зупелија, адмирала Ди Ревела и заступника генерала Дијаза пук. Пари­ јанија, договорено је да се уобличи минимални и максимални програм примирја, који ће бити водич преговарачима у Паризу. У меморандуму са разговора наводило се да, с обзиром на обећања савезника и неизвестан исход италијанске офанзиве, јединице морнарице морају неопозиво да заузму Вис, Корчулу, Ластово, Кацу, Палагружу, Мљет и мала острва. На северу италијанске снаге су могле да заузму Идрију, Снежник, Во­ лоско и Ријеку, као и острва поред обале Истре (Црес, Лошињ, Плавник, Уније и друга). Конференција није донела одлуку о начину управе у окупираним областима, док захтев адмирала Ди Ревела да морнарица окупира Далмацију, иако је у томе добио Сонинову подршку, није био изричито споменут у завршном меморандуму.9 Исход пута Орланда и Сонина на завршну конференцију о одредбама примирја са Немачком и Аустро-Угарском очекивао се са великим нестрпљењем. Конференција је почела са радом 29. октобра и одвијала се у пленарним састанцима и појединачним сусретима делегација и појединаца. Први корак италијанске делегације био је успешан. Прихваћен је Сонинов предлог да одредбе примирја онемогуће, у случају одбијања услова, непријатељску офанзиву. Наредног дана, 30. октобра, прихваћени су услови за преговоре с Аустро-Угарском. Они су предвиђали: а) евакуацију окупираних територија; б) демобилизацију одређеног броја диMelchionni, н. д., 37–37; Вилсонов став о Лондонском пакту, Д. Живојиновић, Вудро Вилсон и Лондонски пакт из 1915. године. ИЧ, LVIII (2009), 275–298. 9 Melchioni. Исто, 40–42. 8


6

„La Dalmaziа o morte”

визија; в) окупацију територија обећаних Италији Лондонским пактом; г) слободно кретање савезничких трупа путевима, рекама, железницом, као и заштиту потчињених народа Царства.10 Потоња расправа водила се око тумачења тачке IX Вилсоновог програма изнетог у програму 8. јануара 1918. године, познатог као Четрнаест тачака. Она је предвиђала разграничење међу народима на начелу народности, што није одговарало Италији. Сонино је припремио меморандум који је желео да саопшти учесницима преговора. У њему се наводило да Вилсонова идеја није била прихватљива за Италију. Она је морала да тражи да се у процесу разграничења, поред ослобођења својих сународника, створе неопходни услови да се очувају независност и мир тако што ће припојити стратегијски неопходне области. Поред тога, Сонино је захтевао да се у случају Италије примене исти критеријуми који ће се применити у разграничењу између Француске и Немачке.11 Прихватање Сониновог предлога представљало би занемаривање Вилсоновог става. Стога, предлог није наишао на подршку Балфура и Пишона пошто би тиме ушли у отворени сукоб с америчким председником. Одговорност за окупацију територија обећаних Италији Лондонским пактом дошла је неочекивано. Предлог је дошао са британске стране. Био је замишљен као преседан, корак који би Француској омогућио да, позивајући се на аналогију, окупира немачке области. После тога, британска делегација је предложила да се утврде услови за морнаричке услове примирја. Они су предвиђали предају аустроугарске флоте, као и окупацију територија које се нису налазиле унутар италијанских граница.12 Италија је добила овлашћења да успостави контролу над спорним територијама, под условом да уклони још једну моћну препреку. У питању је био став владе САД и председника Вилсона. Они су током читавог трајања рата указивали на неприхватљивост тајних уговора, укључујући и Лондонски пакт. Такође, током преговора у Паризу, Хаус је поновио да је био против укључивања клаузуле о прихватању Лондонског пакта у текст примирја. Његово прихватање тога захтева представљало би повреду овлашћења којима је располагао. Требало је решити тај проблем. Жорж Клемансо и Дејвид Лојд Џорџ су настојали да убрзају прихватање примирја с Аустро-Угарском, како би се њиме послужили у преговорима са Немачком. То их је навело да убеде Орлан 10 11 12

Melchionni, н. д., 52. The Intimate Papers of Colonel House. The Ending of the War. Ed by Charles Seymour, I–IV (Boston–New York 1928), IV, 173–4. Hankey, н. д., II, 846.


Примирје

7

да да преговара приватно са Хаусом и увери га да одустане од свога става. Тако је и било. У јутарњим часовима 31. октобра Хаус и Орландо састали су се како би решили тај проблем. У дугом и исцрпљујућем разговору Орландо је указао Хаусу на огромне жртве и патње које су поднели Италијани да би остварили своје националне циљеве. Хаус је био предусретљив у очекивању да, заузврат, добије италијанску подршку за стварање Друштва народа. На крају, Хаус је прихватио формулацију која је давала „слободу Италији да заузме оне територије које су укључене у тај Пакт” (Лондонски – пр. Д. Ж.). Услов је био да се име документа не спомиње. Договор је, такође, подразумевао да се спорна питања морају расправити на мировној конференцији.13 Упркос свих напора, Италија није добила америчку сагласност да примени Лондонски пакт. У питању је била само војна окупација спорних области. Примирјем је Италија стекла право да поседне области које би, у случају примене Лондонског пакта, добила после закључења мировне конференције. Италијански политички и војни врхови су, чини се, занемарили ту чињеницу. Одлука да остваре своје намере на источној обали Јадрана отворила је пут оштром сукобу између председника САД и италијанске делегације у Паризу. Намера да се крене у спровођење у живот давно уобличених циљева постала је остварљива. Избор пред којима се нашла влада Орландо–Сонино у тим тренуцима био је крајње ризичан. У тим данима и часовима национализам је био снага која је умногоме одређивала италијанску спољну политику. Италијанска буржоазија која је подржавала ратну опцију носила је у себи националистички набој, дубоке емоције, посебно у јадранском питању. Тај наглашени сентиментализам који је често прелазио у страст био је непремостива сметња мирном разматрању стања и доношењу реалистичких одлука. Судбина Ријеке, а нешто мање Далмације и острва, остала је од првог тренутка везана између генеричке сентименталне афирмације и империјалистичког програма, присутног у свести милиона људи. Исто­ времено, таква осећања и расположења потпуно су занемарила међународне околности, тј. однос између Италије и њених савезника. Другим речима, у размишљањима одговорних политичара, дипломата и војника 13

V. E. Orlando, Memorie (1915–1919) (Milano 1960), 460–461; The Intimate Papers..., IV, 177; Melchionni, н. д., 55–56. На поподневној седници Врховног већа била је прихваћена таква формулација. Представник Србије др Миленко Веснић, посланик у Паризу, уложио је оштар протест, али без успеха. Ипак, Веснићев протест имао је неке последице. Клемансо је упозорио да евакуација окупираних територија није представљала коначно решење. О томе ће одлучити мировна конференција.


8

„La Dalmaziа o morte”

доминирала је хировитост, коју су запажали само умни и разумни појединци. Међутим, њихове речи упозорења нису допирале далеко. То потврђује чињеница да тих дана није било трезвеног разматрања и излагања проблема пред читавом јавношћу, објективне процене новог стања са којима се суочила земља у јадранском питању, није било ни оцене важности тога питања у укупном склопу италијанске спољне политике. Тиме је читава земља остала у мраку, испуњена великим очекивањима, лишеним сваке критике и граница. По схватањима многих, такво стање није било ништа друго до последица, одраз двосмисленог и противречног става владе према даљем току догађаја. Појава проблема Ријеке, њен нагли улазак на сцену, унео је нови разлог за сукоб и даљу пометњу на политичкој сцени Италије.14 У последњим данима рата кад су таква осећања и расположења тријум­фално кружила Италијом и суочавала се жустро са оптужбама да је Италија водила себичан рат, да није битније допринела поразу противника и да је тежила да, неоправдано, оствари тековине које јој нису припадале, јавио се нови глас који је још више подигао температуру и узбудио духове. У питању су били стихови националног песника-војника Габриеле Д’Анунција садржани у његовој поеми под насловом Preghiera di Seraglia, објављеној у листу Corriere della Sera крајем октобра 1918. године. Он је пружио Италијанима мит са снажном емотивном снагом садржаном у фрази „Осакаћена победа” (Vittoria mutilata). Тим стиховима, Д’Анунције је најавио неправедан мир и дао нови подстицај за остварење италијанских империјалистичких нагона. Напоменуо је да ће незахвални Савезници платити тешко за увреде, понижења и одбијање ако јој не допусте да ужива плодове и славу своје победе. „Наша победа неће бити осакаћена. Нико нас не може бацити на колена нити нам посећи крила. Где јуриш? Где се успињеш? Твоја раса је далеко од таме. Твој лет је далеко од ветра. Оно што је речено о Богу може се сажети у речи: Рај је ужи од твојих крила”. Стихови су Д’Анунција приближили све бројнијој групи грађанских интелектуалаца. За националисте Д’Анунцијева сурова ратна искуства претварала су се у политику ирационалности.15 14 15

R. Vivarelli, Il Dopoguerra in Italia e l’Avvento del Fascismo (1918–1922). Della fine della guerra all impresa di Fiume (Napoli–Milano 1967), 206–208. Corriere della Sera, Milano 24. X 1918. године; H. J. Burgwyn, The Legend of the Mutilated Victory. Italy, the Great War, and the Paris Peace Conference, 1915–1919 (Westport (Conn) – London, 1993), 200–201.


9

Примирје

Постојала је још једна чињеница која је играла значајну улогу у италијанској политици и јавности. Иако се сматрала великом силом, једнаком са осталим савезницима у рату, та једнакост је била тек формална, непостојећа. Несразмера у величини оружане моћи, престижа, угледа и ауторитета у светској политици, навела је велике силе да са Италијом поступају са мало уважавања и много небриге. То је у земљи стварало велико незадовољство, чији је израз била бучно изражена сумњичавост у службеним круговима, јавном мњењу и оружаним снагама. То се доживљавало као намера да се Италија гурне на ивицу политичке игре у тренуцима од пресудног значаја за њу, лиши тековина које јој заслужено припадају.16 То ће бити питања која ће током читавог послератног раздобља привлачити пажњу италијанске јавности и политичких странака. То је, поред других спорова, допринело одлагању решавања јадранског спора и, истовремено, доводило у појединим тренуцима до његовог заоштравања.

II У позадини политичких и дипломатских расправа и одлучивања налазили су се и други једнако оштри и тешко решиви проблеми. Наиме, унутар италијанских војних врхова, посебно армије и морнарице, постојале су приметне разлике у погледу ваљаности територијалних тековина на источној јадранској обали. Представници Врховне команде, пре свих генерал Пјетро Бадољо, заменик начелника Врховне команде, и потоњи министар рата, Алберико Албрици изражавали су сумњу у оправданост укључивање Далмације у италијанске границе. Још у предвечерје потписивања Лондонског пакта пук. Албрици је у меморандуму упућеном генералу Рафаелу Кадорни, начелнику Врховне команде, указао на малу стратешку вредност територија на источној обали Јадранског мора. Албрици је писао: „Значај искључиво територијалне окупације Далмације, без других циљева је више политичко него војно питање.” Албрици је упозорио да треба пажљиво размотрити чињеницу да ли је Далмацију било могуће задржати кад буде окупирана. Изразио је чуђење што се није разматрало питање острва, која су била несумњиво од великог значаја за Морнарицу, а наглашавала важност Задра, града лишеног сваког војничког значаја. По мишљењу Албриција, такав захтев постављао је питање доминације над читавом облашћу. Да би се то постигло, било је 16

Више о томе, F. Valsecchi, Dopoguerra italiano ed europeo (1919–1922). Il Risor­ gimento XVII, # 2 (giugno 1965), 91–112.


10

„La Dalmaziа o morte”

„неопходно остварити продор у унутрашњост, до линије апсолутне одбране, тј. до Велебита, Динарског ланца и узвишења, која се спуштају до доњег тока Неретве. Таква линија захтевала је потпуно одбрањиве баријере. С обзиром на њену дужину од око 250 km, и недостатак потребне дубине, то ће захтевати ангажовање огромних средстава. Стога је питање требало пажљиво проценити, имајући увек на уму шта се тиме жели постићи.” Препоручио је да све то треба пажљиво размотрити пре него што се донесе коначна одлука. Одлука која је донета занемарила је Албрицијево упозорење и процене.17 Слично мишљење заступао је, крајем рата, и генерал Бадољо. Изразио је уздржаност према територијалном ширењу, уверен да је Далмација, у војничком погледу, била некорисна и да је требало заменити за Ријеку.18 У више наврата, а посебно на седници Ратног савета одржаног 26. де­цембра 1918. године, генерал Дијаз, начелник Врховне команде, подржао је Бадољов предлог о замени Далмације за Ријеку. Дијаз је тврдио да је Далмација имала малу стратешку вредност. Такав став наишао је на одлучно одбијање Сонина и адмирала Ди Ревела. У разговору са новинарима 13. јануара 1919. године, у предвечерје почетка рада мировне конференције, Дијаз је критиковао захтев изнет у штампи да се изврши брза демобилизација и, истовремено, води одлучна политика у погледу Далма­ ције. Изјавио је да ће Врховна команда брзо довести војнике кућама после потписивања мира и одређивања граница земље. То ће бити могуће само „уколико наша политика мира не подржи захтеве неодговорних кругова који траже читаву Далмацију, до Боке Которске”.19 Гле­дишта Албриција, Бадоља и Дијаза нису била прихваћена. Агресивна политика однела је превагу. За радикалну, освајачку политику у Далмацији и острвима залагала се група адмирала, на челу са Ди Ревелом. Он је у више наврата у току рата заговарао таква гледишта, наводећи аргументе за њих. У лето 1917. го­ дине Ди Ревел је, у разговору са америчким новинаром Витни Вореном, нагласио да је граница са будућом југословенском државом имала вишеструки значај. Она није била тек географски појам, она постаје симбол за све Италијане који су се налазили под оружјем. „Пет магичних речи – Трентино, Трст, Истра, Далмација и Јадран” – писао је Ди Ревел – „за Италијане који живе у било коме делу света, услов су на коме ће се засни 17 18 19

P. Pieri – G. Rochat, Pietro Badoglio. (Torino, 1961), 207. Меморандум: „Општа разматрања о искрцавању у Далмацији”, 17. II 1915. P. Alatri, Nitti, D’Annunzio la questione Adriatica (1919–1920) (Milano, 1959), 383. Pieri-Rochat, н. д., 466.


11

Примирје

вати живот и делатност нове Италије.” За Ди Ревела Јадранско море је представљало плућно крило без кога није могла да преживи. „Поглед на географску карту показаће сваком да ће безбедност Италије на Јадрану бити осигурана једино контролом над Далмацијом и Корчуланским острвима.” Наводио је и друге моралне, историјске и етничке разлоге за свој став.20 Таквог става Ди Ревел се није одрекао ни касније. Штавише, настојао је да своје гледиште оствари. У том циљу предузео је све што је било у његовој моћи да спречи Савезнике и САД да предузму операције већих размера на Јадранском мору. Током састанка савезничких шефова у Паризу, почетком октобра 1918. године, Ди Ревел је тражио да се Италији дозволи да током трајања примирја окупира Палагружу, Вис, Брач, Хвар, Корчулу и Ластово. Иако таква одлука није донета, Адмиралштаб је одлучио да обави концентрацију поморских снага у италијанским лукама на обали – Анкона, Бриндизи, Бари, Барлета. Тиме је флота била спремна да без оклевања оствари своје намере на источној обали у тренутку потписивања Примирја с Аустро-Угарском. Брзом акцијом, без сметњи од Савезника и САД, италијанска флота је могла да поседне острва и области на источној обали. То ће се и догодити.21 Савезнички и амерички адмирали и генерали брзо су схватили значај таквог држања и признали да је „Италија остварила оно што је желела”. Тим кораком Италија је обезвредила садржај Вилсонових изјава о тајном уговору.

III Потоњи развој догађаја је потврдио такву стварност. Одмах након договора између Орланда и Хауса о примени Лондонског пакта без помена његовог имена, 31. октобра 1918. године, италијански премијер је наложио генералу Дијазу да италијанске трупе заузму територије наста­ њене иредентом и подигну италијанску заставу у њима. Истовремено, у намери да рашири вест о револуционарним збивањима у Двојној монархији и жељи да спречи нереде који су могли настати након потписивања примирја и предаје аустроугарских снага, Орландо је одлучио да убрза окупацију Далмације и Истре акцијом морнаричких снага. Тиме је суочио Савезнике и САД са новим свршеним чином. Орландо је подробно објас 20

21

W. Warren, Les Justes Revendications di Italie. La question de Trente, de Trieste et de l’Adriatique (Paris 1917), I–VII; Д. Живојиновић, Улога адмирала Паола Таона ди Ревела у формулисању италијанске политике на Јадранском мору 1914–1919. године. ВИГ, бр. 3 (1971), 71–72. Живојиновић. Исто, 82–83.


12

„La Dalmaziа o morte”

нио разлоге за такав корак. Наведене области је требало заузети без обзира на то да ли ће примирје бити прихваћено или неће. Пошто ће окупација сувоземним правцем трајати много дуже, сматрао је погоднијим да је обаве поморске снаге, посебно у случају Далмације и Истре.22 С обзиром на то да је примирје с Аустро-Угарском тек требало потписати и да је имало да ступи на снагу 4. новембра 1918. године, нема сумње да је италијански премијер таквом одлуком повредио договор. Тако је и било. Примирје у Вила Ђусти, потписано 3. новембра у 15h, ступило је на снагу наредног дана. Текст примирја упућен је Дијазу на разраду и примену. У пропратном меморандуму Орландо је наложио Дијазу да одреди прецизно услове за евакуацију свих области које су додељене Италији Лондонским пактом, као и да обезбеди услове неопходне за долазак и боравак сувоземних снага у крајеве настањене словенским живљем. С обзиром на Орландов захтев, Дијаз је наложио командантима аустроугарских снага да напусте територије одређене чл. 3 у року од петнаест дана. Далмацију је требало евакуисати у року од пет дана.23 Све је било спремно за упућивање морнаричких снага на источну обалу Јадранског мора. Ди Ревелов план био је пред остварењем. Први италијански брод, крстарица „Mirabella” запажен је код Виса 2. новембра. Посада је поделила храну становништву и пожелела свако добро. Дан касније, 3. новембра допловио је брод на Палагружу. Сутрадан, 4. новембра, бродови из базе у Бриндизију допловили су на Вис и Ластово; истог дана стигао је торпиљер из базе у Венецији у Задар. Ту је искрцао посаду и подигао на јарбол италијанску заставу. Истог дана бродови из Барлете допловили су до Комиже и Корчуле; петог новембра бродови из базе у Бриндизију приспели су у Шибеник, док су 6. приспели у Жири, Премуду, Угљан, Силбу, Пашман и Мљет; 7. новембра бродови из Анконе приспели су на Паг и Гросу; на Хвар, Крк и Раб италијански бродови су приспели 13. новембра, а у Стари град 23. новембра. Поседање територија у унутрашњости италијанске окупационе зоне ишло је знатно спорије. Новиград и Скрадин заузети су 3. децембра, Обровац 12, а Книн и Дрниш тек 29. истог месеца. У међувремену, била су поседнута и друга места и острва у окупационој зони.24 22 23 24

Орландо Дијазу. Париз, 1. XI 1918. тел. б. б. Melchionni, La Vittoria Mutilata, 99, бел. 15. Исто, 79. Novo Doba, Split, обавештавало је свакодневно о доласку италијанских бродова и понашању њихових посада; Š. Peričić, Prilog poznavanju talijanske okupacije Dalmacije od 1918. do 1923. godine. Radovi Instituta Jugoslаvenske akademije znanosti


Примирје

13

У првим данима окупације, држање италијанских официра било је благонаклоно. Делили су храну становништву, тврдили да су пријатељи нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, да желе да пруже помоћ у одржавању реда и мира; поједини официри су изјављивали да нису дошли у Далмацију као освајачи и окупатори. Неки су наглашавали да су дошли да подрже popolazioni irredente. У позадини су се назирали, иако прикривени, прави италијански циљеви. То су били очување угледа Италије на Балкану, заштита права стечена међународним уговорима (Лондонски пакт) и спречавање сукоба који би довели у питање углед Италије у свету. Приметни су били и они разлози у које се отворено сумњало. То су били ометање сваког облика признавања будуће државе Jужних Словена и њених органа, манифестације у њену корист. То, као и много друго, постаће видљиво у годинама окупације.25 Праве италијанске намере почеле су да се откривају по доласку у Шибеник вицеадмирала Леополда Нотарбартола. У својству привременог комесара за Далмацију, Нотарбартоло је обавестио председника Југо­ словенског комитета у Шибенику да су владе Антанте и САД дале Ита­ лији мандат да окупира територије у Далмацији, укључујући и острва. Такву одлуку нису донеле наведене владе, већ Италија.26 Први кораци италијанских власти откривали су мирољубиве намере. Новоименовани гувернер и командант оружаних снага у Далмацији, вицеадмирал Енрико Мило, уобличио је такво држање. У наредби упућеној локалним командантима, Мило их је упозорио на важност срдачних и добрих односа са локалним становништвом. Требало му је пружити помоћ у храни и осталим потребама; храну су могли делити gratis сиромашнима, а становништво запослити на локалним радовима – лучким објектима, поправци путева, зграда; побољшање хигијене било је такође неопходно. Како било, Мило је тражио да се становништво запосли и престане да се бави политиком и агитацијом, да зарађује за живот. Су­ кобе са становништвом требало је избегавати и настојати да оно задржи

25 26

i umjetnosti u Zadru, sv. XX (Zadar 1973), 12; D. Živojinović, Italija u Dalmaciji 1918–1920. Zadarska Revija, 1–2 (Zadar 1974), 98–99. Melchioni, н. д., 84–85. Нотарбартоло председнику Југ. комитета у Шибенику. Шибеник, 9. XI 1918. Списи италијанске владе, кутија 2. Хисторијски архив у Задру. У даљем тексту као СИВ. Одбор је потврдио пријем 12. XI 1918. Неколико дана касније амерички вицеадмирал Балард обавестио је југословенски одбор у Шибенику да је „окупација била провизорна војна мјера” и да ништа не прејудицира у погледу будућности. Novo Doba, Split, 14. XI 1918.


14

„La Dalmaziа o morte”

коректан став према италијанској војсци; свако изазивање нереда, сукоба и држање политичких говора требало је забранити. Био је уверен да се на тај начин могао постићи „велики пропагандни успех”. Лекари и лекови морали су бити доступни свима, бесплатно. Неколико дана касније Мило је наложио Нотарбартолу да испита да ли се на Корчули и у другим местима спроводила таква политика. Локални команданти морали су да ускладе своје држање са његовим, у томе није смело да буде разлике. Нотарбартоло је такође требало да испита расположење народа и утврди да ли се у њему осећао италијански утицај. Први кораци су показивали да је Мило намеравао да спроведе централизацију свих служби у зони.27 Нотарбартоло је настојао да примени такве намере у живот. У упутству пор. бојног брода Сурди, упућеном да уведе администрацију на острву Рабу, Нотарбартоло му је оставио одрешене руке у погледу локалних власти и слободу да делују на острву. Међутим, уколико буду деловале против италијанских интереса, имао је овлашћење да их уклони. Овластио је Сурдија да учини све што може за становнике острва, како би тиме „подигао углед нашег имена”. Ипак, наложио му је да уклони учитеља и забрани ношење оружја. То је била политика штапа и шаргарепе – чврстина, брига за становништво и контролисана слобода – били су једини начин да се локално становништво приволи на сарадњу.28 Било је и других примера помирљивог понашања према локалном становништву и националним и политичким организацијама. Такво држање италијанских официра у првим данима примирја проистицало је из одговарајућих одлука владе у Риму. Седмог новембра 1918. године донета је одлука да се доследно спроведу у живот одредбе примирја. Истовремено, Орландо је наложио Дијазу да у поступању према локалном становништву „усклади потребе чврстине коју налаже војна окупација са неопходним уважавањем словенског живља”. Требало му је ставити до знања да Италијани нису били окупатори већ ослободиоци.29 Спровођење у живот такве политике било је неостварљиво и нереално с обзиром на расположење локалног становништва и бројних инцидената који су избијали на разним странама тих дана и недеља. 27

28 29

„Contegno da tenere colla popolazione del territorio occupato.” Шибеник, б. д. Шибеник. Governo della Dalmazia e delle isole Dalmate e Curzolane, пакет 27. Хисторијски архив у Задру. У даљем тексту као GD. Нотарбартоло Сурди. Паг, 23. XI 1918. Бр. 80. ГД 27. Sonnino, Diario 1916–1922, III, 312; Орландо Дијазу. Рим, 13. XI 1918. I Documenti Diplomatici Italiani. Sesta Serie 1918–1922 (Roma, 1955), vol. I, 3.


Примирје

15


16

„La Dalmaziа o morte”

IV Где су се нашли Италијани и њихове окупационе снаге? Најкраће речено, на простору који је био у највећој мери настањен хрватским и српским живљем. Чл. V Лондонског пакта, у ставу првом, предвиђао је у погледу Далмације и острва следеће линије граница: „Италији ће припасти покрајина Далмација у њеним садашњим границама, обухватајући на северу Трибуње и Лисарицу, а на југу до линије која почиње на обали код рта Планка и пружа се на исток врховима планина које сачињавају развође на начин да ће Италији припасти све долине и водени токови који се спуштају до Шибеника, као што су Чикола, Крка и Бутишница и њихове притоке. Италији ће такође припасти сва острва која се налазе на северу и западу Далмације, почев од острва Премуда, Силбе, Олиба, Шкарде, Мауна, Пага и Вира на северу, до Мљета на југу, укључујући острва Св. Андрија, Бишево, Вис, Хвар, Торкул, Корчула, Кацијол и Ла­ стово, као и суседна острвца и шкоље као што су Палагружа, изузимајући острва Велики и Мали Жирон, Чиово, Шолта и Брач”. Поглед на линије границе зоне показује да је она залазила дубоко у копно и обухватала Книн, Бенковац, Обровац, Кистање, Ервеник, Жагар, руднике Сиверић и Велушић и друга места.30 Поред већинског хрватског живља, на том простору је живео значајан број српског, православног становништва. На том простору налазила се епархија Далматинска, као и делови Горњокарловачке митрополије. Статистички подаци у XIX и XX веку показивали су према попису обављеном 1807. године да је у оквиру Илирске покрајине у Далмацији живело 200.000 римокатолика и 80.000 православних. Слични подаци се налазе у званичном попису из 1846. године, кад је пописано 79.770 православних и 694 унијата.31 Према Шематизму Далматинске епархије за 1891. годину на том простору налазила су се три манастира (Драговић, Крка, Крупа), пет протопрезбитерата, 53 парохије, 3 капеланије и 80 цркава.32 Шест година касније, 1897. године, повећан је број верника, што је био случај и 1901. године. Тада је забележено 76.862 душе.33 Према Шематизму источно православне српске патријаршије по подацима из 1924. године (Срем. Карловци 1925), на простору далматинско-истријске 30 31 32 33

Текст Лондонског пакта налази се у R. Albrecht-Carrie, Italy at the Paris Peace Conference (Hamden, Conn., 1966), 334–339. Н. Милаш, Православна Далмација (Нови Сад, 1901), 471–472, 568–569. Шематизам Православне епархије далматинске и истријске за годину 1891 (Задар, 1891), 45. Исто за годину 1901 (Задар, 1901), 44.


Примирје

17

епархије са седиштем у Шибенику деловали су протопрезвитерати задарски, кинински, скрадински и шибенски. Без презвитерата истарског и имотског, на том простору је живело 70.245 душа православних. У време писања књиге Л. Бакотића, Срби у Далмацији од Млетачке републике до уједињења (Београд 1938), у наведеним крајевима живело је 608.000 становника, од којих су 120.000 били Срби, а 20–25.000 Срби– католици. Према попису из 1910. године, у Далмацији је живело 105.335 Срба, што је представљало 17,2% становништва.34 Италијански живаљ био је малобројан и сведен на неколико градова (Задар, Шибеник). Ита­ лијанске окупационе снаге нашле су се у словенском мору, непријатељски расположеном према сваком ко је угрожавао њихову слободу, гушио наде и претио дуго очекиваној заједничкој држави. Било је природно да су се неспоразуми и сукоби са окупаторима постепено заоштравали и претварали у нескривено непријатељство. Отпор италијанском присуству и окупационим мерама избијао је на разним странама и временом је постајао све оштрији. Већ у току преговора о условима примирја избио је оштар сукоб између Италијана и представника Југословенског комитета због предаје аустроугарских ратних бродова у Пули локалним властима. Другог новембра 1918. године Клемансо је прочитао у Врховном савету текст телеграма упућеног председнику Вилсону у коме се наводило да се флота налазила у рукама пред­ставника југословенских власти у Пули. У телеграму се тражило да флота буде предата представницима САД или друге силе која није била упле­тена у југословенско питање. Сонино је одлучно одбацио такав захтев, док је Веснић тај корак приказао као вид сарадње са Савезницима. Његов став није био прихваћен. Лојд Џорџ је предложио да се аустроугарска флота упути на Крф и стави под команду савезничког команданта у Средоземљу. Савезнички представници су се сагласили да Кле­ мансо позове југословенски комитет у Пули и да дозволи да бродови пођу на Крф са белом заставом и предају савезничком адмиралу. Такво решење није било могуће пошто су се посаде, махом састављене од Ита­ лијана, искрцале. То је омогућило италијанским бродовима да 5. новембра уплове у Пулу и преузму контролу над аустроугарском флотом. Француска и југословенска страна оштро су протествовале против таквог италијанског поступка, који је довео до спора око начина спровођења примирја на Јадранском мору.35 34 35

Више аутора, Срби у Хрватској. Насељавање, број и територијални размештај (Београд 1993), 33. Melchionni, н. д., 66–67.


18

„La Dalmaziа o morte”

Сонино није крио свој бес. Окривио је југословенску страну за такав развој догађаја. У телеграму упућеном Орланду потврдио је да је разлог због кога су аустроугарски бродови остали у Пули био у томе што су се посаде, махом Италијани, искрцале са бродова. Тиме је њихов одлазак на Крф био онемогућен. Сонино није могао а да југословенску страну не окриви за то. Читав спор је приказао као „први знак југословенског империјализма”.36 Много оштрији сукоб избио је кад је Народно вијеће СХС у Загребу одбацило одредбе примирја са Аустро-Угарском, наводећи да оне нису обавезивале новопроглашену југословенску државу. То је био покушај да се обезвреде одредбе примирја и спречи италијанска окупација крајева који су се сматрали делом југословенске државе. Међутим, с обзиром на то да нова држава није била међународно призната, италијанска влада је такве тврдње сматрала неоснованим. За Италију су много деликатније биле оптужбе које је изнело Југословенско народно вијеће у Сплиту. У њима се наводило да се окупација југословенских крајева морала обавити у складу са одредбама примирја, тј. у заједници са осталим савезничким земљама, а не само од Италије. У ноти упућеној савезничким владама 6. новембра 1918. године указивало се на могућност сукоба између италијанских снага и становништва и да Народно вијеће неће себе сматрати одговорним за њих. Кад је британска влада, у намери да избегне такве непријатности, предложила да савезничке снаге, заједно са италијанским, учествују у спровођењу одредби примирја, влада у Риму је то одлучно одбацила. Сонино је био љут као рис због таквих предлога.37 У таквим околностима, пуних жучи и мржње, било је тешко остварити било какво помирење и сарадњу између окупатора и окупираних. Нови инциденти су били скоро свакодневни и није их могуће све навести. Неки од њих повећавали су затегнутост у спорним крајевима, а неки су се преносили и у највиша међудржавна тела. У сукоб са Ита­ лијом дошла је и Србија. С обзиром на то да су се њене оружане снаге налазиле под командом Источне армије и да су биле позиване са разних страна да заштите национални простор (Словенија, Корушка, Истра, Далмација, Црна Гора), поједине мање или веће јединице доспеле су и у крајеве у којима су се суочиле са италијанским трупама. У случају улас 36 37

Сонино Орланду. Рим, 8. XI 1918. Тел. Gab. 1617. Сонинове хартије, 42. Слични протести упућени влади у Риму долазили су и од Народног вијећа СХС из Загреба. У њима се захтевало да Италија одустане од окупације југословенских крајева и тврдило да окупација представља повреду начела народности признатог од савезничких и владе САД. За више обавештења, Melchionni, н. д., 87–89.


Примирје

19

ка одреда под командом пуковника Војина Максимовића у Ријеку, 14. но­ вембра 1918. године, настала је у Италији велика галама. Иако јој Лондонским уговором тај град није био додељен, италијански политички кругови, војска и јавно мњење, одазивајући се позиву ријечког На­ ционалног комитета, одлучили су да град и луку укључе међу своје ратне циљеве. Ипак, Врховна команда је дуго оклевала да донесе коначну одлуку. Кад се сазнало за улазак српских трупа у Ријеку и пријем на који су наишле у граду, Сонино је уложио одлучан протест у Паризу, тражећи да се српске трупе повуку. Претио је да ће, у противном, италијанска војска оружано интервенисати. У разговору са Пишоном, 16. новембра, Сонино је тражио да се српски одред повуче из града. Пишон није показао много разумевања за такав захтев. Упозорио је италијанског министра да Лондонски пакт није уступио Италији Ријеку, па је, стога, улазак српских трупа представљао међусавезничку сарадњу у оквиру операција Источне армије. На то је Сонино узвратио да Ријека није била додељена Србији већ Хрватској, упозоривши Пишона на могућност оружаног сукоба између српских и италијанских трупа у Ријеци.38 Ита­ лијански министар је био љут како на Французе, тако и на њихове шти­ ћенике Србе, уверен да је тај корак био уперен против Италије и њене доминације на Јадранском мору. Нови инцидент који је појачао Сониново страховање за коначни исход италијанских планова на Јадрану избио је поводом питања истицања савезничких застава у окупираним крајевима. Француска влада је настојала да умири отпор становништва окупираних крајева тако што ће заставе свих савезничких земаља бити видљиве. Тиме би и италијанска окупација добила савезнички карактер. Сонино је такав захтев сматрао угрожавањем и умањивањем италијанских права и угледа њене армије. Био је мишљења да заставе савезничких земаља, укључујући и српску, није требало да се вију у крајевима под италијанском окупацијом. У томе је имао подршку адмирала Ди Ревела. Његово тумачење француског предлога откривало је човека крајње сумњичавог у намере свога савезника. Пошто се граница коју су Савезници прихватили у тексту примирја с Аустро-Угарском у потпуности подударала са границом предвиђеном Лондонским пактом, тврдио је Сонино, сваки уступак који би Француска направила у корист Југословена указивао је да је „наша окупација била несигурна (precaria)”. С обзиром на то, Сонино је одредио свој став према француском предлогу. Прихватио је да се заставе четири савезничке земље (Француска, Италија, В. Британија, САД) вију у оку 38

Сонино Орланду. Париз, 16. XI 1918. Тел. Gab. 1670. Сонинове хартије, 42.


20

„La Dalmaziа o morte”

пираним територијама, као и оним које ће тек бити окупиране, искључујући оне које су уступљене Италији Лондонским пактом. Српска застава била је искључена из савезничких редова.39 Сваки корак и покушај да се обезвреди Лондонски пакт и његова оправданост наилазили су на министрову љутиту реакцију и одбијање. Кад је Карло Палавичини, официр при Врховној команди, изјавио дописнику Ројтерса да су обећања дата Италији Лондонским пактом била сумњиве ваљаности после распада Аустро-Угарске, Сонино је изјаву оценио као штетну по италијанске интересе у Далмацији и да би имала неповољан одјек у јавности. Због тога је захтевао од генерала Дијаза да смени Палавичинија.40 Уопште, присуство српских трупа у Далмацији Сонино није сматрао пожељним. Кад је Врховна команда сазнала за предстојећи долазак српског одреда у Котор, Сплит и можда Задар, Сонино је без оклевања исказао своје мишљење. Нагласио је да није имао ништа против доласка српских трупа у Сплит, иако то није сматрао вероватним. Што се тиче Задра, искључио је сваку могућност њиховог искрцавања у том граду.41 Сониново држање и политика били су јасно уобличени. Он није прикривао свој прави циљ, борећи се одлучно за њега. Није се освртао на критике које су биле све чешће и оштрије; сумње у оправданост својих ста­ вова није сматрао прихватљивим.

V Далеко од очију јавности, скривено и помало несигурно, италијански политички и војни врхови почели су да уобличавају своје циљеве и методе рада на окупираним подручјима. Ваља напоменути да нису постојали никакви разрађени предлози и размишљања о томе како и на који начин окупирана подручја и становништво у њима треба приволети да прихвати нову власт и њене делатности. Окупиране територије биле су хетерогене, како по ступњу развијености, тако и у погледу свог етничког састава. Немци, Словенци, Хрвати, Срби живели су, измешани са италијанским живљем, у Трентину, Трсту, Истри, Далмацији, острвима. Њи­ хова очекивања била су различита и супротстављена. Крај рата дочекали су са надама да ће остварити своју слободу и ујединити у заједничку 39 40 41

Сонино амбасадорима у Лондону, Паризу и Вашингтону. Рим, 19. XI 1918. Тел. Gab. б. б. Исто, 42. Сонино Дијазу. Рим, 3. XII 1918. Тел. Gab. 1759. Исто, 42. Сонино амбасадорима у Лондону, Паризу и Врховној команди. Рим, 22. XI 1918. Тел. Gab. 1704. Исто, 42.


Примирје

21

државу. Уместо тога, суочили су се са окупацијом, ограничавањем слободе и изражавања својих тежњи, сукобили су се са претњом денационализације и последицама које су из ње проистицале. Нису били спремни то да прихвате без отпора. С друге стране, италијанска иредента очекивала је ослобођење и уједињење са матицом земљом – Италијом, остварење својих културних и духовних стремљења, привредни развитак. То се могло посебно пратити у случају Далмације и острва, где су разбацане групе италијанског живља и поиталијанчених Словена сачињавале, осим у неколико градских центара, видљиву мањину. Иако мањина, они су били бучни у свом истицању романства и италијанства посејаних у време Римског царства и Млетачке републике. Нестанак тих творевина и стварање италијанске државе у XIX веку пробудили су велике наде и очекивања међу италијанским живљем. Прво Краљевина Сардинија, а потом и Краљевина Италија имале су у својим плановима Далмацију и говориле о потреби њеног припајања матици. Много тога се замишљало и обећавало, а мало остварило. Било је планова о искрцавању трупа у Далмацији и Истри, подизању револуције и друго. У рату Аустрије и Италије 1866. године далматински Италијани су се надали тријумфу своје матице. Њихова очекивања нису се остварила пошто је Италија била поражена у кратком рату. Ипак, нада је тињала. У предвечерје светског рата иредентизам је поново добио крила; о Далмацији се говорило и писало као о „чисто италијанској земљи”, у којој је хрватска мањина била спремна да се поиталијанчи. Њихови вођи – Гиљановић, Зилиото, Салви, Крекић, Миагостовић и други – одржавали су сталне везе са италијанским политичарима и организацијама. Циљ њихове политике био је уједињење са Италијом, при чему су занемаривали да су Италијани у Далмацији и на острвима били мала острвца у словенском мору. У ширењу пропаганде у Италији о потреби припајања Далмације матици, писали су најистакнутији листови и расправљали угледни националисти. Такво расположење у земљи навело је, нема сумње, Сонина, Антонија Саландру, Барцилаја и друге да траже припајање Далмације и острва Италији. Лондонски пакт је удовољио таквим захтевима.42 У тренутку потписивања примирја и уласка италијанских снага у Далмацију суочили су се снови и стварност, жеље и могућности. Поста­ вило се питање како остварити оно о чему се тако дуго говорило и писало. Никаквог претходног искуства није било. Истина, Италија је управљала колонијама у Африци, али се она нису могла применити у 42

О питању Далмације постоји обимна литература. Peričić, н. д., 9–12.


22

„La Dalmaziа o morte”

Далма­цији, Истри, Трентину и другде из многих разлога. Требало је наћи решења како се окупација тих крајева не би претворила у анархију и сукобе. Требало је умирити локално становништво, њихове организације, обезбедити услове за живот ратом осиромашеног живља; требало је неутралисати утицај југословенских националних организација и савезничких, укључујући и америчке, посматрача и критичара. У заносу победе то није било лако постићи. Неке темеље за деловање окупационих власти пружиле су одредбе примирја, под условом да је окупатор био спреман да их се придржава. То се није догодило. Италијанска влада и војни врхови одлучили су да у Далмацију и острва упуте војно лице, које ће деловати у својству гувернера. У његовим рукама налазиће се сва власт, војна и цивилна. Адмирал Ди Ревел, утицајни начелник Адмиралштаба италијанске морнарице, однео је превагу у питању одабира личности будућег гувернера. Влада је прихватила предлог да упути у Далмацију вицеадмирала Енрика Мила (1865–1930), истакнутог морнаричког официра и способног администратора који је у својој каријери обављао различите дужности. Био је сенатор, министар морнарице у влади Ђованија Ђолитија (1912– 1913), начелник Морнаричке академије у Напуљу, командант италијанске ескадре у Дарданелској операцији, командовао одељењем разарача у средњем Јадрану 1915–1916. године; учествовао је у евакуацији српских трупа из Албаније, био командант ескадре у Валони, командант Поморске области у Напуљу 1916–1918. године. На положај команданта Поморске области у Далмацији, далматинских и корчуланских острва именован је 3. новембра 1918. године. Шест дана касније постављен је за гувернера тих области.43 У питању је био способан и искусан официр, ватрени италијански националиста, борац за италијанску Дал­ ма­цију. У наредне две године показало се да Мило није био подобна личност за тако деликатну дужност. Истина, његова дужност је била не­за­хвална, а њен неуспех одредили су, у великој мери, чиниоци на које он није могао да утиче. Упутства која је Мило добио пре поласка у Далмацију била су недоречена и неуобличена. У разговорима са најистакнутијим члановима владе, укључујући и Орланда, Мило је добио овлашћење да води упорну пропаганду међу становништвом. Након месец дана боравка у Далмацији обавестио је Врховну команду да је то обављао тако што је становништву делио храну. Сматрао је да је постигао добре резултате. Поред тога, Мило 43

О адмиралу Милу, његовом животу и раду, O. Giamberardino, L’Ammiraglio Millo (Livorno, 1950), 81–113.


Примирје

23

је добио задатак да разоружа жандармерију бивше империје. Друга упутства није добио.44 То је било недовољно за тако сложену операцију са којом се суочавао. Отуда је и њен коначни успех био неизвестан. Током наредних недеља, Орландо, Дијаз, Бадољо и други уобличавали су упутства за гувернерe окупираних области (Трст, Трентино, Далмација). Из њихове размене мишљења проистекла су упутства која су гувернери требали да примењују у администрацији окупираних области. Намере, очекивања, методи рада, примена и поштовање норми и прописа уобличених законима или одлукама међународног суда у Хагу нашли су своје место у упутствима. Нека од њих су била реална и остварљива, док друга то нису била; прилике на терену стално су се мењале, па је упутства требало прилагођавати насталим околностима и захтевима тренутка. Поред тога, поједине државне и војне установе председништво владе, министарство рата, морнарице, привреде, финансија, унутрашњих послова, Врховна команда, Адмиралштаб, Секретаријат за окупиране територије упућивале су гувернеру свакодневно упутства, налоге, наредбе и мишљења о појединим питањима. Њих је гувернер морао да узме у обзир приликом доношења својих одлука и издавања наредби. Све то је отежавало делатност гувернера, успоравало доношење одлука, присиљавало га да доноси брзоплете наредбе. У његовим рукама се налазила велика власт, али он није располагао инструментима и финансијским средствима да би је спровео у живот. Отуда су многе мере биле половичне, делимично остварене или потпуно занемарене. Суочен са првим искуствима и проблемима на окупираним територијама, Орландо је признао слабости које су из њих проистекле. У писму Дијазу и Ди Ревелу нагласио је да због начина на који су се одви­ јали догађаји последњих дана, влада није била у стању да уобличи и усклади критеријуме који су се морали применити приликом окупације територија које су се нашле у италијанским рукама. Да би се избегле нове непријатности, захтевао је од њих да имају на уму неколико чињеница. На првом месту била је обавеза да се италијанска окупација територија бивше Двојне монархије обавља у складу са одредбама примирја. „Оне нас обавезују не само према становништву тих територија, већ и према Савезницима и САД које су заједно са нама стране учеснице у њему”, нагласио је Орландо. Због тога су сви, од генерала и адмирала до њихових потчињених, морали да се придржавају дословно свих одредби примирја. Они су били дужни да председника владе обавештавају 44

Мило Врховној команди. Шибеник, 11. XII 1918. Тел. пов. бр. 1396. СИВ 3.


24

„La Dalmaziа o morte”

тачно о одлукама донетим заједно са представницима Савезника и САД. Упозорио је да је било од великог значаја да се отклоне сви неспоразуми, како би се избегле непријатне последице које би могле настати због неког погрешног корака или одлуке. У том случају, одговорност би пала на владу. Други чинилац који је проистицао из наведеног јесте да је окупација имала искључиво војни карактер. Требало је избећи сваку колизију између војних и цивилних власти. Орландо је сумњао да ће то бити оствар­љиво, с обзиром на чињеницу да су се именовани гувернери обраћали цивилним службама владе, од којих су зависили за снабдевање храном и потребним особљем. Да би се тај проблем решио, и избегли неспоразуми, Орландо је захтевао да се вести са окупираних територија упућују генералном Секретаријату за цивилне послове при Врховној команди.45 Орландова намера да оствари пуну сарадњу са Савезницима и САД у спровођењу одредби примирја откривала је његову забринутост да би италијанска окупација могла да се претвори, уколико се не буде налазила под контролом војних власти, у извор сукоба и неспоразума са другим земљама. Настојао је да избегне оно што ће се догодити у Далмацији и на острвима. Очекивао је да се концентрација прикупљених информација и одлучивања налази у рукама Секретаријата за цивилне послове при Врховној команди. На тај начин, све одлуке биле би под њеном контролом. То је била лепа жеља, али с обзиром на многобројне интересе и противречне намере група и појединаца, тешко остварљива. На хартији то је изгледало добро решење, у стварности оно је било неостварљиво. Дијаз је одговорио на Орландово писмо недељу дана касније. У њему је потврдио да ће окупација бити искључиво војног карактера и да ће гувернери бити официри Армије и Морнарице. Начелник Врховне команде је потврдио да у потпуности прихвата Орландово упозорење у погледу неспоразума и сукоба који би настали уколико се окупација буде спроводила мимо одредби примирја с Аустро-Угарском. Додао је да је наложио свим командантима у окупираним територијама да се придржавају његових одредби. Уколико, пак, дође до неких политичких неспоразума, о њима ће обавестити владу. Након Адамовог повратка из Рима, Дијаз је потврдио да ће све што је било у вези са цивилним питањима 45

Орландо Дијазу и Ди Ревелу. Рим, 10. XI 1918. TRIESTE Ottobre-Novembre 1918. Raccolta di Documenti del tempo a cura di Salvatore Francesco Romano. Gli inizi del Governo Militare Italiano dal 3 al 30 Novembre 1918 (Milano, 1968), III, 101–102. Бадољо је одговорио да је разговарао са Салватореом Адамом, начелником Секретаријата за цивилне послове о том питању. Пошто је Адамо одлазио за Рим, није изнео никакве појединости. Исто, III, 103.


Примирје

25

и потребама бити препуштено Секретаријату за цивилне послове. На крају, Дијаз је уверавао Орланда да су били обезбеђени јединство и сталност издавања наредби, као и да ће се оне доследно придржавати одредби примирја.46 Орландова намера била је прихваћена у целини, чиме је могао да буде задовољан. Наредног дана Дијазово писмо је било преточено у владин декрет под насловом „Цивилна управа у окупираним територијама”. У њему је потврђена намера да се надзор над радом цивилних служби и локалних администрација на окупираним територијама налази под контролом Врхов­не команде. Секретаријат за цивилне послове остао је кључно тело за спровођење свих одлука, с овлашћењем да може да пренесе на цивилне органе одређене послове. То се морало обављати у складу са нормама међународног права. Врховна команда је имала овлашћење да издаје наредбе које су имале карактер закона, а обављање цивилних послова морало се одвијати у складу са циљевима војних служби. Потом је дошла кључна одлука. Министри и чланови других тела централне владе морали су се уздржавати од директног уплитања у питања окупираних крајева. Своје послове у окупираним областима морали су обавити посредством председништва владе или Секретаријата за цивилне послове. Декрет је предвидео стварање Секретаријата за цивилне послове са војним особљем у окупираним крајевима. Њих ће обезбедити Врховна команда. У случају посебних потреба, војне команде ће о томе обавестити Врховну команду.47 Контуре будуће окупационе политике и начин њеног функционисања били су уобличени овим декретом. Међутим, остали су многобројни детаљи које је требало дефинисати и применити. То није било лако решити, па су се у различитим територијама примењивала различита мерила. Неколико дана касније, 24. новембра, Орландо се пожалио генералу Дијазу да је генерал Петити де Рорето, гувернер Трста, био немаран у примени његових наредби. До­ пуш­тао је југословенским присталицама да праве свакакве преступе. Уместо да се бивши аустроугарски официри сматрају ратним заробљеницима, они су се слободно кретали по граду; то се није смело допустити. Орландо је такође упозорио да се није требало превише оштро поступати према свештенству и социјалистима који су деловали против Италије. Подсетио је да је лично наредио да се не сме поступати превише оштро према ситним преступницима; истовремено, кад је то си 46 47

Дијаз Орланду. Абано, 18. XI 1918. Бр. 1128759. Romano, Trieste, III, 164–165. Декрет су потписали Орландо и Дијаз. Декрет од 19. XI 1918, бр. 5000. Romano, Исто, III, 168–169.


26

„La Dalmaziа o morte”

туација захтевала, према њима је требало поступати са потребном чврстином.48 У складу са Орландовом наредбом, Мило је упутио проглас становништву у коме се наређивало да се оружје које се налази у рукама појединаца мора предати команди карабињера и да официри и војници бивше Аустро-Угарске нису смели да иду у униформама.49 Последњих дана новембра 1918. године из кабинета заменика начелника Врховне команде, генерала Бадоља, и Секретаријата за цивилне послове изашао је још један документ од изузетне важности за разумевање италијанске политике у Далмацији и острвима. У питању је меморандум под насловом Istruzioni politiche per i territori occupati под датумом 29. новембра 1918. године. С обзиром на улогу Врховне команде у уобличавању политике на окупираним територијама, као и Бадољову блискост са најистакнутијим политичким личностима Италије, идеје и решења садржани у меморандуму одражавали су најповерљивија становишта владе и оружаних снага. Он се састојао из два дела: општи и специфични, који се тиче Далмације, острва и будуће југословенске државе. У сваком случају, меморандум је представљао прецизан програм циљева и метода којима су се они требали остварити. У првом делу се износе постојеће норме међународног права и њихове примене, онако како су регулисане хашким конвенцијама, као и декрети италијанске Армије и Морнарице који су се примењивали у току окупације. У другом делу, Бадољо је објаснио циљеве окупације и начин њиховог остварења. У уводу Бадољо је нагласио да је меморандум настао у договору са председником владе, са циљем да буде водич у спровођењу одредби примирја. Бадољо је настојао да обезвреди одредбу чл. 6. примирја у коме се наводило да је привремену управу на окупираним територијама требало да спроводи локална власт под надзором окупационих снага. Навео је да таква одредба није постојала у примирју са Немачком у погледу Алзаса и Лорене. С обзиром на то, одредбе чл. 6, није требало применити. Само уколико је у питању била права локална власт (провинцијска, градска, комунална), тај члан се могао примењивати. Међутим, уколико је у питању била државна власт која је престала да постоји распадом Аустро-Угарске, чл. 6 није се могао применити, пошто се власт на окупираној територији налазила, у складу са одредбама чл. 43 IV 48

49

Орландо Бадољу. Рим, 24, 25. XI 1918, тел. хитно, пов. б. б. Romano, Исто, III, 222, 223. У одговору Бадољо је напоменуо да је Орландо наредио да се Југословенима мора одузети оружје, забранити да истичу југословенске заставе и косе кокарде. Бадољо Орланду. Абано, 26. XI 1918, лично, пов. б. б. Исто, III, 228. Проглас адмирала Мила, бр. 2. Шибеник, 25. XI 1918. V. Maštrović, Zadarska obznanjenja iz XVIII, XIX i početka XX stoljeća. Jadertina Croatica (Zadar, 1979), 484.


Примирје

27

хашке конвенције, у рукама окупационе власти. Како је још пре потписивања примирја власт Аустро-Угарске престала да постоји, њени функционери су напустили своје положаје пре доласка италијанских трупа. С обзиром на то, требало је успоставити нову локалну политичко-административну власт, што ће учинити окупационе снаге и тако успоставити контролу над њом. С обзиром на то, наставио је Бадољо, произлази да није постојала никаква законска основа која би омогућила да се створе одбори јавног спаса и Комитети Југословенског народног вијећа. У Далмацији и Јулиј­ ској Венецији они претендују да заснивају такво право на основу фиктивног и самовољног наслеђа које је оставила Аустро-Угарска и у име југословенске државе која није призната. То је такође било у супротности са израженом жељом становништва и супротно историјском праву и међународним уговорима које је закључила Италија. Што се тиче Далмације, ситуација је постала сложенија због тога што се у Задру налазио центар локалних власти, који је обухватао и оне крајеве који нису били унутар окупационе зоне. У питању су били: намесништво, покрајински одбор у Сплиту, провинцијски сабор, финансијска управа, Апелациони суд и друга тела. С обзиром на то да надлежност југословенских делегата у управи окупираних области није при­зната, проблем се могао решити њиховим удаљавањем из Задра и других делова окупиране територије. Пошто је требало избегавати признање Југо­ словенског народног вијећа и деобе Далмације у два дела, морао се наћи други начин да се питање реши. То се могло остварити савезничком сагласношћу о заједничкој сарадњи у којој би Италија учествовала, а гувернер Далмације имао виши чин од савезничких команданата. У том случају у његовим рукама би се налазила административно-политичка власт за читаву окупирану територију. На крају, Бадољо је окупациону политику свео на неколико закључака: 1. Окупациона власт се обавља у складу са одредбама IV хашке конвенције. У њој ће се примењивати, кад то захтева ситуација, одредбе Врховне команде садржане у наредби од 19. новембра 1918. године; 2. У току спровођењa у живот овлашћења од представника Врховне команде (Секретаријат за цивилне послове, гувернери, комесари) избегаваће се, осим у неопходним случајевима, уклањање функционера са својих положаја. Уколико они не могу остати у служби, размотриће се обезбеђивање средстава за живот; 3. Мора се избећи свако признање југословенске државе и њених наводних представника, њене територије и организација уколико заузимају ставове противне интересима Италије и њених оружаних


28

„La Dalmaziа o morte”

снага; сматраће се да су у супротности са одредбама примирја и поступаће се с тим у складу; 4. Биће спречаване и угушене све манифестације противне интересима окупационих снага и правима италијанске државе; то ће се спровести путем цензуре штампе и преписке, а ако то није могуће постићи, преступници ће бити удаљени из окупиране територије због ремећења јавног реда и мира; 5. У складу са наредбом Врховне команде од 2. јула 1915. годинe о спровођењу судских процеса на окупираним територијама, одлуке ће се доносити позивањем „на овлашћења дата од стране Врховне команде оружаних снага”; све друге форме које су се досада употребљавале (на пример, „У име народа”, што траже Југословенски комитети, или „у име закона”, како се наводила у ранијим пресудама, или „У име Са­везника и САД”, како се радило у Далмацији), биће искључене; 6. У судству и школству треба избегавати сваку промену постојећих установа и прописа уколико одговарају потребама становништва без обзира на националност; 7. Треба допустити неометано одвијање манифестација у прилог Италије, а спречавати манифестације противне јавном реду и италијанским интересима. Предузеће се све могуће мере да се спрече инциденти који могу нанети штету италијанским интересима у иностранству; сва расположива средства ће се употребити да се подигне углед италијанске државе. Све мере које могу изазвати оптужбе на рачун Италије, посебно у међународним круговима, морају се пажљиво документовати како би се оправдао поступак против њихових покретача; 8. Све одредбе, опште и посебне, од већег значаја које могу имати међународне последице, биће достављене председништву владе редовним путем. Са садржајем чл. 5 биће упознате судске власти. Обавештења о другим важним налозима могу се доставити цивилним комесарима, командама и службама задуженим за њихово спровођење у живот. На крају, Бадољо је упозорио да се, с обзиром на прилике настале окупацијом, упутства морају спроводити са највећом пажњом и стрпљењем, постепено, како би се избегла нагла промена стања. Ипак, тиме се не сме довести у питање циљ који се жели остварити у најкраћем року.50 50

Comando Supremo del Reale Esercito Italiano e Segretario Generale per gli Affari Civili гувернерима, командама армија, Поморској команди Пуле, председнику владе, министру иностраних дела, министру рата, Начелнику Врховне команде и службама Врховне команде. Абано, 29. XI 1918. Строго поверљиво, бр. 1129695. D. Živojinović, General Pietro Badoglio’s „Political instructions for the


Примирје

29

Орландо је захтевао да се окупација територија обавља у складу са одредбама примирја, како би се избегли сви неспоразуми са Савезницима и САД у току његовог спровођења у живот. Дијаз и Бадољо су прихватили његов налог, али су настојали да појединим одредбама примирја „изваде зубе” и тако их претворе у празне речи. Формално, сви послови у окупираним крајевима налазили су се у рукама Генералног секретаријата за цивилне послове. Он се налазио под контролом Врховне команде, чиме су му крила била подсечена, а свака иницијатива онемогућена. То се изразито показало у Бадољовом тумачењу чл. 6 примирја. Бадољо је сматрао да локалне власти нису могле да делују у италијанској окупационој зони по налозима Народног вијећа СХС. Оне су могле деловати под надзором италијанских војних власти, чиме је и њихова судбина била решена. Поред тога, окупациона власт је донела и мере чија ће примена представљати повреду одредби примирја. Забрањене су манифестације у прилог југословенске државе, уведена цензура штампе, поште, судске одлуке су доношене у име Краљевине, италијански језик се уводио у школе, противници Италије биће протерани из окупационе зоне; истовремено, сви облици манифестације и пропаганде у корист Италије били су дозвољени и охрабривани. Постепено су се стварали услови за јачање италијанске и уклањање југословенске пропаганде. То није било све. Најгоре је дошло оног тренутка кад се сазнало за проглашење стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године. Проглас је деловао као шок, црвена марама пред разјареним биком. То је био изазов који је, по мишљењу италијанског политичког и војног врха, превазишао сва очекивања. Нова држава на читавом југословенском простору претила је да створи ситуацију која се није могла замислити приликом потписивања Лондонског пакта. Сонино је то доживео као угрожавање свог животног дела. Иако је италијанска влада неколико месеци раније тврдила да југословенско уједињење није било у супротности са ратним циљевима Италије, таква тврдња је била заборављена. Влада и оружане снаге су одлучиле да предузму мере којима ће спречити најгоре. Први корак било је настојање да се спречи њено међународно признање. Међутим, оно је могло бити само одложено. Много амбициознија била је одлука владе да подстиче унутрашње сукобе, сепаратизме (црногорски, хрватски), спречава привредну стабилизацију тако што би се продужила блокада обале. Сматрало се да би изазивање унутрашњих нереда и нестабилности довело до слабљења моћи нове дрoccupied territories” (november 29, 1918). East European Quarterly, vol. II, # 2 (June 1968), 197–203.


30

„La Dalmaziа o morte”

жаве и спречавања да води одлучну политику. Другим речима, Сонино је био иницијатор предузимања најрадикалнијих корака у правцу унутрашње дестабилизације Краљевине СХС. У томе су га следили Орландо, као и генерали Дијаз и Бадољо. План за растурање новостворене државе био је у разматрању већ крајем новембра. Проглашење уједињења подстакло је прихватање коначних планова и одлука. Задатак да срочи план и одреди средства за његово остварење припао је генералу Бадољу. Он је био искусан у тим пословима. Поред тога, Бадољо је био добар познавалац историјских проблема, посебно балканских и југословенских. Такође, Бадољо је био нескривени противник стварања Краљевине СХС, што је показао у више наврата. Он је 3. децембра 1918. године поднео на увид Сонину, тренутно одсутном из Рима, план са предлогом да га размотри и одобри влада. Догађаји су се одвијали великом брзином. Суштина Бадољовог плана била је да се антијугословенске активности не ограничавају на окупациону зону, већ да се спроводе на читавој територији нове Краљевине. Бадољо је тврдио да је југословенство било ограничено на уски круг интелектуалаца и грађана и да стога пропаганду против њега треба управити на сељаштво и раднике. Требало је подстицати њихово незадовољство новом државом „свим расположивим средствима”. Стварање и ширење конфузије међу њима појачаће различитости. Поред тога, Бадољо је сматрао да се подстицањем бројних партикуларизама могло остварити много. На првом месту био је српско-хрватски сукоб око стварања централизоване државе на челу са Србијом. Навео је и многе разлике међу њима које је требало подстицати. Нагласио је да су Хрвати још увек сневали „Велику Хрватску” а не Југославију, па да стога Срби могу да се представе као хегемонисти. У том погледу, верске разлике треба подстицати до краја. Што се тиче Босне и Херцеговине, Бадољо је тврдио да су разлике између Срба, Хрвата и муслимана биле непомирљиве и да се ови последњи могу лако придобити за Италију. Словенци, народ који је говорио друкчијим језиком и припадао другом културном свету, били су још отворенији према антијугословенској пропаганди. За Бадоља Црна Гора и Далмација нису представљале никакав проблем; подршка краљу Николи и династији били су најбољи начин да се оствари жељени циљ; у Далмацији италијанска војска је знала што је ваљало чинити. Другим речима, према Бадољу, италијанска пропаганда против Кра­ љевине СХС и Србије брзо ће се ширити и ухватити корен. Дао је и неке практичне савете. Залагао се да италијанска војска у окупационој зони треба да се дружи са женским светом, што ће донети „лепе резултате”.


Примирје

31

Католички клер је требало да обави изузетно важну улогу; верски затуцани народ био је у њиховим рукама; непослушне свештенике требало је ухапсити и протерати. Што се тиче деловања изван окупираних крајева, Бадољо је нагласио да се група способних агената налазила у процесу формирања; способних је било у Далмацији, Хрватској и Сло­венији; требало је такве наћи и у Србији. Бадољо је нагласио да је успоставио додир на неким новинама у Љубљани (Словенски Народ, Сло­венец) и Хрватској (Обзор, Хрватска Ријеч, Новости). Такође, навео је да ће ступити у додир са функционерима бившег режима. За остварење својих намера и планова Бадољо је тражио одређена финансијска средства. За специјалну групу агената (200 људи за два месеца) требало је обезбедити два милиона лира; за штампу око 450.000; за свештенство 3–500.000; за припаднике бившег режима 2–500.000 лира. На крају, Бадољо је тражио да буде одређен у међународне комисије које делују у Србији и Угарској. То ће му омогућити да слободно путује и надгледа рад агената. Коришћење расположивих средстава Морнарице било је такође неопходно за брзи превоз људи и материјала. По Сониновом повратку у Рим, Бадољо је био обавештен да су његов план прихватили Орландо, Дијаз и Сонино. Добио је овлашћење да одмах приступи његовом спровођењу у живот, а за све појединости разјашњења треба да тражи од Дијаза.51 До које мере је Бадољов план утицао на развој прилика у новој Краљевини тешко је оценити. Он је, свакако, био непријатељски корак према суседу; показао је докле је Италија била спремна да иде да би остварила своје циљеве. Ипак, основне претпоставке на којима је Бадољо градио свој план нису биле, у најмању руку, поуздане. Очекивања од Хрвата и Словенаца нису била основана. Једне и друге италијански политичари, војници и угледне личности описивали су као најопасније непријатеље Италије. Пораз италијанске војске код Капорета приписан је хрватским и словеначким пуковима; штампа их је приказивала „као црне бештије”; мало ко је веровао Италијанима, који су, истовремено, окупирали значајне делове хрватског и словеначког етничког простора. На муслимане у БиХ тешко се могло ослонити као могуће савезнике у растурању Краљевине СХС. У погледу Црне Горе, Бадољова очекивања су била такође неоснована; велика већина Црногораца се изјаснила за уједињење са Србијом, краљ Никола и династија били су уклоњени; ни 51

Бадољо Сонину. Абано, 3. XII 1918; Сонино Бадољу. Рим, 9. XII 1918. Делови Бадољовог меморандума налазе се у Ivo J. Lederer, Yugoslavia at the Paris Peace Conference. A Study in Frontiermaking (New Haven and London, 1963), 71–75.


32

„La Dalmaziа o morte”

тада ни касније, упркос многих обећања, италијанске трупе нису биле спремне да наступе отворено; антииталијанско расположење у Далмацији и на острвима било је нескривено. Другим речима, Бадољов план је представљао химеру, сан који није никада досањан. Ма колико нова држава патила од унутрашње нестабилности, њена (српска) војска је била увек спремна да брани етнички простор. Ослонац на католички клер био је пусти сан; сви бискупи и највећи део клера били су нескривени противници Италије. Ни Ватикан ту није могао да помогне. Бадољов меморандум представљао је важну карику у настојању да се уобличи политика у крајевима које је Италија окупирала у складу са одредбама примирја, које су се подударале са оним из Лондонског пакта. Бадољов меморандум је превазишао границе окупационе зоне. Ита­ лијанска влада и војни кругови рачунали су да ће претњом новој држави одбранити границе Лондонског пакта. Били су спремни да га бране свим средствима.

Profile for Zavod za udžbenike

LA DALMAZIA O MORTE  

LA DALMAZIA O MORTE - Italijanska okupacija jugoslovenskih zemalja (1918-1923) Knjiga akademika Dragoljuba R. Živojinovića „La Dalmazia...

LA DALMAZIA O MORTE  

LA DALMAZIA O MORTE - Italijanska okupacija jugoslovenskih zemalja (1918-1923) Knjiga akademika Dragoljuba R. Živojinovića „La Dalmazia...

Advertisement