Page 1


СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН

СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН (Сергей Александрович Есенин), 1895, Константиново – 1925, Лењинград. Рођен у сиромашној сељачкој породици, детињство је провео код деде по мајци који га је васпитавао у религиозном духу. Учитељску школу завршио је 1912. после чега је дошао код оца у Москву, где је радио као писар у трговини, похађао Народни универзитет Шањавског и припадао аматерском Суриковском књижевно-музичком кружоку. У Петроград долази 1915. и упознаје Блока, Городецког, Кљујева, Мајаковског и улази у престоничке књижевне кругове (салон З. Хипиус). Стихове пише од девете године, а они које је написао у петнаестој налазе се у свим изборима његове поезије. У првом периоду ствара под утицајем народне лирске поезије, Кољцова и Сурикова, а касније и симболиста, нарочито Блокових песама о Русији. Песме обилују религиозним мотивима и асоцијацијама на Библију, али и мотивима природе, села, личног живота. За разлику од раније „сељачке” и народњачке поезије, у том периоду нема социјалних мотива. Како ће то касније изложити у свом програмском тексту-брошури Кључеви Марије (Ключи Марии, 1918), он уметност схвата као форму религиозног сазнања. Прва књига песама излази почетком 1916: Радуњица (Радуница – Побусани понедељак, односно први понедељак након Ускрса). Револуцију прихвата али, слично многим песницима, као стихију, мистично очишћење. Он верује да ће револуција остварити народњачке идеале и Русију претворити у сељачки рај, у социјалном и духовном, религиозном смислу. У то време је близак групи Скити, која такође заговара народњачке идеје и мистично схватање света. Због „унутрашње расправе” са „братом” песником Н. Кљујевом, чија ћe му поезија и погледи на живот касније изгледати непримерени новим временима и осећањима, Јесењин ће се удаљити од ове групе. У другој години „првог века” (1918) Јесењин објављује три књиге: Плаветнило (Голубень), Преображај (Преображение), Сеоски часослов (Сельский часослов). Поетика ових наслова речито говори и о поетици ових књига. Са В. Шершењевичем и А. Мариенхофом, Јесењин потписује имажинистички манифест 1918. и учествује у разноврсним делатностима групе,

410


Сергеј Јесењин које ће бити оцењене као егзибиционистичке и хулиганске. Совјетска критика ће Јесењиново учешће у имажинистичком покрету довести у везу са каснијим боемским животом песника, па чак и самоубиством. У Аутобиографији из 1923. Јесењин ће написати да је до оснивања имажинистичког покрета дошло због неодложне потребе да се „у живот спроведе снага слика”. Окренувши нову страницу у уметности, они су били принуђени, по Јесењину, да воде рат и „за време рата прекратили смо имена улица у наша имена и исликали Страстној манастир речима својих стихова”. Али већ у Аутобиографији из 1924. он ће написати да не признаје никакве уметничке школе, које спутавају песнике („само слобода може донети слободну реч”), да је за органско испољавање у уметности („за мене уметност није извештаченост образаца већ најнеопходнија реч оног језика на којем желим да се изразим”) и да имажинизам, и поред тога што је формално повео руску поезију ка новим начинима опажања, не даје ником право да се сматра талентом. Јесењин је, заправо, још 1921. спор с имажинистима учинио јавним, написавши да „моја сабраћа немају осећање за домовину”. Јесењин 1921. и 1922. проводи у друштву Исидоре Данкан и путује по Европи и Америци, коју описује као „гвоздени Миргород”. Али „последњи песник села” у то време постаје свестан да су његове најинтимније идеје о стапању града и села, као и о „новом животу” уопште, само илузија, и то илузија од које се ослобађа и опрашта трагично као од самога себе. Тај трагичан дезилузионизам присутан је и у његовој градској поезији, а њен боемски и „хулигански” карактер (Исповест мангупа, Исповедь хулигана, 1920) има свакако дубље мотиве него што је веза с имажинизмом (као што је и његова приврженост „христоликој” Русији претходила утицају „симболистичких мистика”). Пред крај живота Јесењин пише велики број песама и поема и објављује неколико књига: Кафанска Москва (Москва кабацкая, 1923); Стихови (Стихи, 1924); О Русији и Револуцији (О России и Революции, 1925); Совјетска Русија (Русь Советская, 1925); Персијски мотиви (Персидские мотивы, 1925); Ана Сњегина (1925); Црни човек (Чёрный человек, 1925). Убрзо након његове трагичне смрти (самоубиство у лењинградском хотелу „Англитер”, 27. децембра 1925), појављују се његове Сабране песме (Собрание стихотворений, 1–4, 1926–1927). Мада руски формалисти нису показивали веће интересовање за овог у основи традиционалног лиричара, а и Јесењин се – према А. Воронском – с ниподаштавањем изражавао о „свим тим формалним поступцима и лукавствима” („Ништа мање и ми њих разумемо и у своје време смо тиме довољно овладали. Писати треба што је могућно једноставније. То је најтеже”), Тињанов је, још за живота песника (1924), истицао да је Јесењин снажан не „новином, ни левичарством, ни самосталношћу”, већ „емотивним тоном своје лирике”, „наивном, исконском и зато необично животном емоцијом стиха”. Све „остало” у његовој поезији (од црквенословенске лексике до „псовки из имажинистичке праксе”) не може се, међутим, схватати ни тумачити само као украс и украшавање „голе емоције” већ је израз једне умногоме архаичне имагинације.

411


Антологија руске поезије XVII–XXI век

*** За дугом шумском пређом сивом, Ширином том мирном плавом, Месец – јагњенце мало, живо, Шета ко свежом травом.

*** За темной прядью перелесиц, В неколебимой синеве, Ягненочек кудрявый – месяц Гуляет в голубой траве.

У шашу језера залазе Рогови да му се боду. Чини се са далеке стазе Обале тону у воду.

В затихшем озере с осокой Бодаются его рога, – И кажется с тропы далекой – Вода качает берега.

А степа под зеленим тилом Испушта цремушаст дим И иза долине свом силом Израста у пламен над њим.

А степь под пологом зеленым Кадит черемуховый дым, И за долинами по склонам Свивает полымя над ним.

О, земљо, ковиљем обрасла, Равница твоја ми друга, Ал’ где си са честаром срасла Крије се слатинска туга.

О сторона ковыльной пущи, Ты сердцу ровностью близка, Кадит черемуховый дым, Солончаковая тоска.

И ти, ко ја растужен требом, Не знаш ко је друг, ко није, Тугујеш за руменим небом И облак те чежњом пије.

И ты, как я, в печальной требе, Забыв, кто друг тебе и враг, О розовом тоскуешь небе И голубиных облаках.

Но и теби из плавог мира Плашљиво тама открива И окове твога Сибира, И грбе Урала сива.

Но и тебе из синей шири Пугливо кажет темнота И кандалы твоей Сибири, И горб Уральского хребта.

1915–1916.

1915–1916

*** Певају кола отегнуто Жбуње, равнице, поља јуре. Опет капеле свуда путом И крстови што у нас зуре.

*** Запели тесаные дроги, Бегут равнины и кусты. Опять часовни на дороге И поминальные кресты.

Опет ми туга срце пали Због ветра, овса, због те хуке, И на звонике, беле, мале Опет се саме крсте руке.

Опять я теплой грустью болен От овсяного ветерка. И на известку колоколен Невольно крестится рука.

Русијо – поље малиново И бојо неба река смерних –

О Русь, малиновое поле И синь, упавшая в реку,

412


Сергеј Јесењин С радошћу волим и са болом Језерску чаму степа верних.

Люблю до радости и боли Твою озерную тоску.

Јадима ледним нема мере, Обале твоје крију ноћи. Ал’ хладан к теби и без вере Да будем никад нећу моћи.

Холодной скорби не измерить, Ты на туманном берегу. Но не любить тебя, не верить – Я научиться не могу.

Ти су ми ланци увек мили, Тим сном бих хтео ја да спавам Све док из степе не ишчили Молитвен шуштај њених трава.

И не отдам я эти цепи И не расстанусь с долгим сном, Когда звенят родные степи Молитвословным ковылем.

1916.

1916

ЈОРДАНСКА ГОЛУБИЦА

ИОРДАНСКАЯ ГОЛУБИЦА

1. О земљо моја, злато! Јесењи храме свети! Гусака кликтавих јато Ка облацима лети.

1 Земля моя златая! Осенний светлый храм! Гусей крикливых стая Несется к облакам.

То душе прометнуте Што узела их смрт С језера док још ћуте Лете у неба врт.

То душ преображенных Несчислимая рать, С озер поднявшись сонных, Летит в небесный сад.

Води их лабуд лако. У очима му јад. Да л’ ти то плачеш тако На небу, Русијо, сад?

А впереди их лебедь. В глазах, как роща, грусть. Не ты ль так плачешь в небе, Отчалившая Русь?

Полети, лети снажно, Све има крај и лек. У песму ветри се слажу, А песма кане у век.

Лети, лети, не бейся, Всему есть час и брег. Ветра стекают в песню, А песня канет в век.

2. Небо је – ко звоно, Месец – језик жут, Мајка – отаџбина, Ја – бољшевик љут.

2 Небо – как колокол, Месяц – язык, Мать моя – родина, Я – большевик.

Ради васељенског Братства свих нас

Ради вселенского Братства людей

413


Антологија руске поезије XVII–XXI век За твоју смрт и ја Подижем глас.

Радуюсь песней я Смерти твоей.

Због твоје управо Те погибије У звоно плаво Месецом бијем.

Крепкий и сильный, На гибель твою В колокол синий Я месяцем бью.

За вас ћу, људи, Песму ја сплести. Магла већ руди Од светле вести.

Братья-миряне, Вам моя песнь. Слышу в тумане я Светлую весть.

3. Ево ње, голубица драга Села је ветру на длан. Опет се ко зора блага Дими мој травни Јордан.

3 Вот она, вот голубица, Севшая ветру на длань. Снова зарею клубится Мой луговой Иордань.

Славим висине ја мукло Ексери-звезде где стоје. До раја отаца руке Опет се подижу моје.

Славлю тебя, голубая, Звездами вбитая высь. Снова до отчего рая Руки мои поднялись.

Видим вас, богате њиве, Где стадо вранаца ходи. С пастирском фрулом кроз иве Апостол Андреј броди.

Вижу вас, злачные нивы, С стадом буланых коней. С дудкой пастушеской в ивах Бродит апостол Андрей.

И, пуна бола и гнева, Од краја села, путом, Мати пречиста дева Магарца шиба прутом.

И, полная боли и гнева, Там, на окраине села, Мати Пречистая Дева Розгой стегает осла.

4. Људи, људи, браћо драга! Све ћe судба у свој скут – У села ћe и нас, блага, Куда води Млечни пут.

4 Братья мои, люди, люди! Все мы, все когда-нибудь В тех благих селеньях будем, Где протоптан Млечный Путь.

Не тугујте за несталим Што одлазе сваки час, На ђурђевку расцветалом Боље им је но код нас.

Не жалейте же ушедших, Уходящих каждый час, – Там на ландышах расцветших Лучше, чем в полях у нас.

Зло за љубав – судба шкрта Cpeћe превише нам не да.

Страж любви – судьба-мздоимец Счастье пестует не век.

414


Сергеј Јесењин Ко je данас њен миљеник Тај је сутра просјак бедан.

Кто сегодня был любимец – Завтра нищий человек.

5.

5

О, нови, нови дане, Што режеш облак ледни! Ко дете сунчане главе Уз плот крај мене седни.

О новый, новый, новый, Прорезавший тучи день! Отроком солнцеголовым Сядь ты ко мне под плетень.

Дај, чешљем месеца твоје Косе да почешљам лако. Одувек госте ми своје Дочекујемо тако.

Дай мне твои волосья Гребнем луны расчесать. Этим обычаем гостя Мы научились встречать.

У нашим пољима живи Сен Маурикије сама, Ко киша по златној њиви Дошао Аврам к нама.

Древная тень Маврикии Родственна нашим холмам, Дождиком в нивы златые Нас посетил Авраам.

Седни на доксат мој мали, Прислони к мени главу. Пред тобом ћу да палим Ко свећу звезду плаву.

Сядь ты ко мне на крылечко, Тихо склонись ко плечу. Синюю звездочку свечкой Я пред тобой засвечу.

Нек за те молитве брује, Славићу твој Јордан... Гле, голубица ту је, Села је ветру на длан.

Буду тебе я молиться, Славить твою Иордань... Вот она, вот голубица, Севшая ветру на длань.

1918.

1918

***

*** Мариенхофу

Мариенгофу

Ја сам последњи песник села, Скроман je у песми мост дрвени. Стојим пред службом задњег опела Брезâ што каде лишћем маленим.

Я последний поэт деревни, Скромен в песнях дощатый мост. За прощальной стою обедней Кадящих листвой берез.

Ко пламен златни догореће Свећа од воска телесног што је, Дрвен сат луне одшкрипеће Последње дванаест душе моје.

Догорит золотистым пламенем Из телесного воска свеча, И луны часы деревянные Прохрипят мой двенадцатый час.

На стазу јасно плавих њива Убрзо и гост челични доћ ћe.

На тропу голубого поля Скоро выйдет железный гость.

415


Антологија руске поезије XVII–XXI век Овас, који се ко руј разлива, Црним шакама скупити он ћe.

Злак овсяный, зарею пролитый, Соберет его черная горсть.

Незграпним, туђим рукама тамо, Уз које ова песма ишчили! Класје-хатови тад ћe само За домаћином старим да цвили.

Неживые, чужие ладони, Этим песням при вас не жить! Только будут колосья-кони О хозяине старом тужить.

Рзање њино ветар гутаће, Посмртне игре изводећ своје. Брзо, брзо дрвени сат ћe Одшкрипет, дванаест душе моје.

Будет ветер сосать их ржанье, Панихидный справляя пляс. Скоро, скоро часы деревянные Прохрипят мой двенадцатый час!

1919.

1919

*** Не дозивам, не жалим, не плачем. Ко с јабука белих цветни кâд Све ће проћи. Сувим златом начет, Никад више нећу бити млад.

*** Не жалею, не зову, не плачу, Все пройдет, как с белых яблонь дым. Увяданья золотом охваченный, Я не буду больше молодым.

Више нећеш трептати ко птица, Срце, зимом дотакнуто злом. Ни земља ме брезинога цица Не намами бос да лутам њом.

Ты теперь не так уж будешь биться, Сердце, тронутое холодком, И страна березового ситца Не заманит шляться босиком.

Душе скитње! Све ме ређе пренеш, Све ми ређе палиш уста пламна. О свежино моја изгубљена, Очи бујне, поплаво помамна!

Дух бродяжий! ты все реже, реже Расшевеливаешь пламень уст. О, моя утраченная свежесть, Буйство глаз и половодье чувств.

На жељама шкрт сам ко на злату, Мој животе беше ми тек сан? Ко на рујном да пројурих ату, С прамалећа кад заруди дан.

Я теперь скупее стал в желаньях, Жизнь моя? иль ты приснилась мне? Словно я весенней гулкой ранью Проскакал на розовом коне.

Лишћа бакар тихо кашље с клена, На том свету пролазно је све... Нек је свака ствар благословена, Све што дође да цвате и мре.

Все мы, все мы в этом мире тленны, Тихо льется с кленов листьев медь... Будь же ты вовек благословенно, Что пришло процвесть и умереть.

1921.

1921

416


Сергеј Јесењин

*** Да! Свршено. Заувек се скрише Родна поља од мене за хуме. Крилом лишћа неће никад више Нада мном тополе да зашуме.

*** Да! Теперь решено. Без возврата Я покинул родные поля. Уж не будут листвою крылатой Надо мною звенеть тополя.

Склон је паду и мој дом скровити, Давно неста и старог пса мог. Сред московских улица изрити’ И да умрем – судио ми Бог.

Низкий дом без меня ссутулится, Старый пес мой давно издох. На московских изогнутых улицах Умереть, знать, судил мне Бог.

О, ја волим овај град шарени, Мада поднадуо и слаб бива, Златна снена Азија у пени На торњима његовим почива.

Я люблю этот город вязевый, Пусть обрюзг он и пусть одрях, Золотая дремотная Азия Опочила на куполах.

А кад ноћу месечеве плаве Зраке сину... као – море мани! Ја тад идем, опуштене главе, Сокачетом у тај бурдељ, знани.

А когда ночью светит месяц, Когда светит... черт знает как! Я иду, головою свесясь, Переулком в знакомый кабак.

Кркља у тој јами, грозна што је, Ал’ сву ноћ ja, до зоре, не дремам, Кокотама читам песме своје, С бандитима ја ракију шљемам.

Шум и гам в этом логове жутком, Но всю ночь напролет, до зари, Я читаю стихи проституткам И с бандитами жарю спирт.

Срце куца чешће, брже као, Beћ без везе вичем, док се клатим: „Ко ви, ja сам, такође, пропао, Сад не могу натраг да се вратим.”

Сердце бьется все чаще и чаще, И уж я говорю невпопад: – Я такой же, как вы, пропащий, Мне теперь не уйти назад.

Склон је паду и мој дом скровити, Давно неста и старог пса мог. Сред московских улица изрити’ И да умрем – судио ми Бог.

Низкий дом без меня ссутулится, Старый пес мой давно издох. На московских изогнутых улицах Умереть, знать, судил мне Бог.

1922.

1922

*** Одшумила је наша шума златна. Брезове своје и веселе речи, И ждралова ражалошћена јата Пролетела су, никог не жалећи.

*** Отговорила роща золотая Березовым, веселым языком, И журавли, печально пролетая, Уж не жалеют больше ни о ком.

Кога да жале? Узалуд дом иште Путника што оде, а незнано куда.

Кого жалеть? Ведь каждый в мире странник – Пройдет, зайдет и вновь оставит дом.

417


Антологија руске поезије XVII–XXI век О отишлима снева конопљиште И широк месец изнад плавог спруда.

О всех ушедших грезит конопляник С широким месяцем над голубым прудом.

Ту, у равници оголелој стојим, А ветар ждралове носи у даљине, Мислим о давним радостима својим, Али се прошлог сећам без горчине.

Стою один среди равнины голой, А журавлей относит ветер вдаль, Я полон дум о юности веселой, Но ничего в прошедшем мне не жаль.

Ја не жалим јоргован-цвеће душе, Не жалим време што без циља тече. Гори ломача црвен-оскоруше, Но крај ње нико огрејат се неће.

Не жаль мне лет, растраченных напрасно, Не жаль души сиреневую цветь. В саду горит костер рябины красной, Но никого не может он согреть.

И неће њено да сагори грање, Нити ћe смртно да пожуте траве. Као стабала лиснато плакање, Теку и мојих речи сузе праве.

Не обгорят рябиновые кисти, От желтизны не пропадет трава. Как дерево роняет тихо листья, Так я роняю грустные слова.

А кад од свега грудву бескорисну Витлањем ветра ток времена створи, Реците тад за шуму златолисну... Да миле речи у одговор збори.

И если время, ветром разметая, Сгребет их все в один ненужный ком... Скажите так... что роща золотая Отговорила милым языком.

1924.

1924

*** Ми се сада спремамо све више У блаженства крај, у тихи кут. И мени се можда скоро пише Земне прње да скупљам за пут.

*** Мы теперь уходим понемногу В ту страну, где тишь и благодать. Может быть, и скоро мне в дорогу Бренные пожитки собирать.

Мила шумо, брезово дрвеће! Земљо! Дôле, где се песак сја! Пред тим мноштвом што одовуд креће Своју тугу не знам скрити ја!

Милые березовые чащи! Ты, земля! И вы, равнин пески! Перед этим сонмом уходящих Я не в силах скрыть моей тоски.

Исувише волех живовање Које душу облачи у пут. Мир јасики што размиче грање, Загледана у вир златножут!

Слишком я любил на этом свете Все, что душу облекает в плоть. Мир осинам, что, раскинув ветви, Загляделись в розовую водь.

Предавах се многом сну и жељи, Многу песму надахну мој плам, Па ми на тој, на чемерној земљи Срећу значе дах мој, живот сам.

Много дум я в тишине продумал, Много песен про себя сложил И на этой на земле угрюмой Счастлив тем, что я дышал и жил.

Срећан сам што љубио сам жене, Цвет и траву газио кроз дол,

Счастлив тем, что целовал я женщин, Мял цветы, валялся на траве

418


Сергеј Јесењин Животињâ братски свет због мене Што никада не осети бол.

И зверье, как братьев наших меньших, Никогда не бил по голове.

Знам да тамо не зри шумско цвеће Нит раж вије свој лабуђи врат, И зато ме пред мноштвом што креће Увек хвата ужас непознат.

Знаю я, что не цветут там чащи, Не звенит лебяжьей шеей рожь. Оттого пред сонмом уходящих Я всегда испытываю дрожь.

Знам да тамо, када магла блуди, Кроз њу њива не злати се сплет, Зато су ми баш и драги људи Који са мном иду кроз тај свет.

Знаю я, что в той стране не будет Этих нив, златящихся во мгле. Оттого и дороги мне люди, Что живут со мною на земле.

1924.

1924

ЦРНИ ЧОВЕК

ЧЕРНЫЙ ЧЕЛОВЕК

Пријатељу мој, пријатељу мој, Болан сам чудно, чудно. Сам не знам откуд навире тај бол. Да ли то ветар звижди Над степом пустом и безљудном, Или ко ветар шуму у септембру Разара мозак алкохол.

Друг мой, друг мой, Я очень и очень болен. Сам не знаю, откуда взялась эта боль. То ли ветер свистит Над пустым и безлюдным полем, То ль, как рощу в сентябрь, Осыпает мозги алкоголь.

Моја глава маше ушима Ко птица крилима. На врату јој ноге, Лелујају се сене. Црни човек, Црни, црни, Црни човек На кревет седа крај мене, Црни човек Не да сву ноћ да тренем.

Голова моя машет ушами, Как крыльями птица. Ей на шее ноги Маячить больше невмочь. Черный человек, Черный, черный, Черный человек На кровать ко мне садится, Черный человек Спать не дает мне всю ночь.

Црни човек Вуче прстом по мрској књизи И мрмља нада мном Као над мртвацем монах – Чита ми живот Некаквог пробисвета и чанколиза, Уливајући у душу тугу и страх, Црни човек, Црни, црни!

Черный человек Водит пальцем по мерзкой книге И, гнусавя надо мной, Как над усопшим монах, Читает мне жизнь Какого-то прохвоста и забулдыги, Нагоняя на душу тоску и страх. Черный человек Черный, черный!

419


Антологија руске поезије XVII–XXI век „Слушај, слушај – Шапуће он мени – У књизи много има лепих Мисли и планова. Тај човек Живљаше у земљи Најодвратнијих Шарлатана и лопова.

„Слушай, слушай, – Бормочет он мне, – В книге много прекраснейших Мыслей и планов. Этот человек Проживал в стране Самых отвратительных Громил и шарлатанов.

А у децембру у тој земљи Снег је ђаволски чист, И мећаве праве Весела прела. Био је тај човек авантурист, Али понајбоља И најређа фела.

В декабре в той стране Снег до дьявола чист, И метели заводят Веселые прялки. Был человек тот авантюрист, Но самой высокой И лучшей марки.

Био је прекрасан И уз то поета, Премда с невеликом, Али крепком силом, И неку је жену Од преко четрес лета Називао дрољом И својом милом.

Был он изящен, К тому ж поэт, Хоть с небольшой, Но ухватистой силою, И какую-то женщину, Сорока с лишним лет, Называл скверной девочкой И своею милою.

Срећа је – рече он – Спретност ума и руку. Све неспретне душе Одувек за несретне важе. Шта мари зато Што грдну муку Доносе лажни гестови, Шарене лаже.

Счастье, – говорил он, – Есть ловкость ума и рук. Все неловкие души За несчастных всегда известны. Это ничего, Что много мук Приносят изломанные И лживые жесты.

У олуји, бури, Стисци свагдашњице, Уз тешке губитке, Кад осетиш сету, Да начиниш насмејано лице – Највећа је уметност на свету.”

В грозы, в бури, В житейскую стынь, При тяжелых утратах И когда тебе грустно, Казаться улыбчивым и простым – Самое высшее в мире искусство“.

„Црни човече! Немој тако, стани! Ниси ти гњурац Да по муљу копаш. Шта ме брига за живот

„Черный человек! Ты не смеешь этого! Ты ведь не на службе Живешь водолазовой. Что мне до жизни

420


Сергеј Јесењин Песника хулигана. Изволи, неком другом Зановетај и попуј.”

Скандального поэта. Пожалуйста, другим Читай и рассказывай“.

Црни човек Гледа ме нетремице. Очи се прекривају Избљувка плавом скрамом – Ко да ми хоће рећи Да сам тат, варалица, Што бестидно и нагло Покраде неког тамо. ........... Пријатељу мој, пријатељу мој, Болан сам чудно, чудно. Сам не знам откуд навире тај бол. Да ли то ветар звижди Над степом пустом и безљудном, Ил ко ветар шуму у септембру Разара мозак алкохол.

Черный человек Глядит на меня в упор. И глаза покрываются Голубой блевотой, – Словно хочет сказать мне, Что я жулик и вор, Так бесстыдно и нагло Обокравший кого-то. ........... Друг мой, друг мой, Я очень и очень болен. Сам не знаю, откуда взялась эта боль. То ли ветер свистит Над пустым и безлюдным полем, То ль, как рощу в сентябрь, Осыпает мозги алкоголь.

Ноћ глуха, мразна. Раскршћа мукла тишина. Гледам кроз прозор, сам, Не чекам ни друга ни свате. Сипкавим меким кречом Посута сва равнина, Стабла ко коњаници У врту нашем се сјате.

Ночь морозная. Тих покой перекрестка. Я один у окошка, Ни гостя, ни друга не жду. Вся равнина покрыта Сыпучей и мягкой известкой, И деревья, как всадники, Съехались в нашем саду.

Негде плаче Злослутна ноћна птица. Дрвени коњаници Сеју топот кроз мрак. И опет онај црни Седа на моју столицу, Придигавши цилиндар И забацивши немарно фрак.

Где-то плачет Ночная зловещая птица. Деревянные всадники Сеют копытливый стук. Вот опять этот черный На кресло мое садится, Приподняв свой цилиндр И откинув небрежно сюртук.

„Слушај, слушај! – Кркља и пену баца, Све више и више Уноси се у лице. – Још нисам видео Неког од подлаца Да излишно и глупо Пати од несанице.

„Слушай, слушай! – Хрипит он, смотря мне в лицо, Сам все ближе И ближе клонится. – Я не видел, чтоб кто-нибудь Из подлецов Так ненужно и глупо Страдал бессонницей.

421


Антологија руске поезије XVII–XXI век Ах, можда и грешим! Месечина је бајна. Шта је потребно још Дремежом опијеном свету? Можда ће, с дебелом задњицом, ‘Она’ наићи тајно, И ти ћеш јој читати Своју лирику, мртву и клету?

Ах, положим, ошибся! Ведь нынче луна. Что же нужно еще Напоенному дремой мирику? Может, с толстыми ляжками Тайно придет „она“, И ты будешь читать Свою дохлую томную лирику?

Ах, ја волим песнике! Згодан народ сињи. У њима налазим увек Познате повести срца – Кад изрод дугокоси Рошавој студенткињи Прича о световима, Док плотском похотом грца.

Ах, люблю я поэтов! Забавный народ. В них всегда нахожу я Историю, сердцу знакомую, – Как прыщавой курсистке Длинноволосый урод Говорит о мирах, Половой истекая истомою.

Не знам, не памтим, У неком беспућу, Можда у Рјазану, Можда у Калуги, Живео је дечак У сељачкој кући, Са очима плавим, Жутих власи дугих...

Не знаю, не помню, В одном селе, Может, в Калуге, А может, в Рязани, Жил мальчик В простой крестьянской семье, Желтоволосый, С голубыми глазами...

И он је стасао, Постао поета, Премда с невеликом, Али крепком силом, И неку је жену Од преко четрес лета Називао дрољом И својом милом.”

И вот стал он взрослым, К тому ж поэт, Хоть с небольшой, Но ухватистой силою, И какую-то женщину, Сорока с лишним лет, Называл скверной девочкой И своею милою.“

„Црни човече! Узалуд ми претиш: По злу ти си познат, Одуран си гост.” Бесан сам, разјарен, И мој штап лети Право у њушку, Да му смрска нос. ........ ...Месец је умро. У прозору плави зора.

„Черный человек! Ты прескверный гость. Это слава давно Про тебя разносится“. Я взбешен, разъярен, И летит моя трость Прямо к морде его, В переносицу... ..... ...Месяц умер, Синеет в окошко рассвет.

422


Сергеј Јесењин Ах ти, ноћи! Шта си то, ноћи, закувала? Стојим с цилиндром. Никога, све је мора. Ја сâм... И разбијено огледало.

Ах ты, ночь! Что ты, ночь, наковеркала? Я в цилиндре стою. Никого со мной нет. Я один... И разбитое зеркало.

14. новембра 1925.

14 ноябрья 1925

423


ЕДУАРД БАГРИЦКИ

ЕДУАРД БАГРИЦКИ (Эдуард Георгиевич Багрицкий), 1895, Одеса – 1934, Москва. Стихове је почео да штампа у књижевним алманасима (Сребрна труба, Ауто у облацима и др.), новинама и листовима који су излазили у Одеси. У његовој раној поезији приметни су утицаји симболизма, акмеизма и футуризма. Учесник је револуције и у то време је писао агитационе стихове. После револуције враћа се у Одесу, активно учествује у књижевном животу и сарађује у новинама, али доцније се одриче те новинске поезије. У првом послереволуционарном периоду његовог стваралаштва (1919–1924) револуција и грађански рат заузимају средишње место, али овог песника романтичара привлаче и легендарне, историјске и књижевне теме и ликови (Дедал, Летећи Холанђанин, Тил Ојленшпигел, Пушкин, Блок). У Москву прелази 1924. године и приступа књижевној групи Перевал (Прелаз) јер је интересовање писаца те групе за човекову психу блиско његовој склоности да у поезији приказује личности јаких, сложених и необичних осећања. Али Багрицки убрзо напушта ову књижевну групу и придружује се конструктивистима. У периоду између 1924. и 1928. године настају његова најзначајнија дела. Поему Размишљање о Опанасу (Дума про Опанаса), коју совјетска критика оцењује као његово најзначајније дело, а у којој је Багрицки приказао судбину и пропаст сељака који се у револуцији одвојио од своје класе, написао је 1926. године. Његова прва књига, Југо-Запад, објављена је 1928. године. Багрицки 1930. приступа, као и Мајаковски, удружењу пролетерских писаца, РАПП-у. За живота објављује још две књиге песама: Победнике (Победители, 1932) и Последњу ноћ (Последняя ночь, 1932). У поезији овог песника нових и упечатљивих слика, као и разноврсних и изразитих ритмова, нарочито се истичу песме обојене јарким одеским колоритом.

424


Едуард Багрицки

ЛУБЕНИЦА

АРБУЗ

Сатире се ветар. Ко лудо срља Азовског мора корито. Бостаном натоварено спремиште. Под лубеницама лука скрита.

Свежак надрывается. Прёт на рожон Азовского моря корыто. Арбуз на арбузе – и трюм нагружён, Арбузами пристань покрыта.

Не цугнути у румене зоре цик, На досадној зевати стражи, Три дана и ноћи бродићемо ми, Beћ једра шири ветар влажни.

Не пить первача в дорассветную стыдь, На скучном зевать карауле, Три дня и три ночи придётся проплыть – И мы паруса развернули...

Вал се претвара у брадоњу старца Да се разбије у капљице, Изабраћу тамбуру-лубеницу И ножем урезаћу срце.

В густой бородач ударяет бурун, Чтоб брызгами вдрызг разлететься; Я выберу звонкий, как бубен, кавун – И ножиком вырежу сердце...

Пустињачко сунце у расол леже, Месец изгурнут таласима. Свежи ветар реже. Навали! Крени! Де, барко, мрдај тим једрима.

Пустынное солнце садится в рассол, И выпихнут месяц волнами... Свежак задувает! Наотмашь! Пошёл! Дубок, шевели парусами!

По мору се разиграли јагањци, У мраку барке тару лубенице...

Густыми барашками море полно, И трутся арбузы, и в трюме темно...

Ко боцман ветар звижди са два прста И збили се густо облаци. И оплата шкрипи, и трза крма, Једра свијена на катарци.

В два пальца, по-боцмански, ветер свистит, И тучи сколочены плотно. И ёрзает руль, и обшивка трещит, И забраны в рифы полотна.

Кроза таласе – лет. Кроз кишу – насумце.

Сквозь волны – навылет! Сквозь дождь – наугад!

У звонкој гоњени сапуници Ко слепци тражимо спас. Несложно, у сав глас Кркљају крила на катарци.

В свистящем гонимые мыле, Мы рыщем на ощупь... Навзрыд и не в лад Храпят полотняные крылья.

И рингишпил нас махнити увлачи, И море одјекује као трг,

Мы втянуты в дикую карусель. И море топочет, как рынок,

Нас вуче на плићак, Нас баца на спруд, То пловимо сад последњи пут.

На мель нас кидает, Нас гонит на мель, Последняя наша путина!

425


Антологија руске поезије XVII–XXI век По мору лудују космати јарци, А лубенице се тару у барци.

Козлами кудлатыми море полно, И трутся арбузы, и в трюме темно...

Последњу песму испевао нисам, А слутим смрти већ дах и студ, Ја бејах коцкар, живот свој проскитах, И сада море плаћа ми труд.

Я песни последней ещё не сложил, А смертную чую прохладу... Я в карты играл, я бродягою жил, И море приносит награду, –

Весели живот пробај па сачувај, Без крме морем у кошари пливај!

Мне жизни весёлой теперь не сберечь, И руль оторвало, и в кузове течь!

Над морем сунце ко над пустињом А ваздух већ постаје питом. Ни трага барци, а на таласима Лубеница са срца сликом.

Пустынное солнце над морем встаёт, Чтоб воздуху таять и греться; Не видно дубка, и по волнам плывёт Кавун с нарисованным сердцем...

Вал се претвара у брадоњу старца, У води трепти скуша јато, На таласу се љуља лубеница И плови обали полако...

В густой бородач ударяет бурун, Скумбрийная стая играет, Низовый на зыби качает кавун, И к берегу он подплывает...

И ту је већ крај њеног путовања, Преста ветар и махнита збрка, Узеће мени драга козакиња Лубеницу са сликом срца.

Конец путешествию здесь он найдёт, Окончены ветер и качка, – Кавун с нарисованным сердцем берёт Любимая мною казачка...

И не може се досетити сама Да моје срце држи у рукама.

И некому здесь надоумить её, Что в руки взяла она сердце моё!..

1924, 1928.

1924, 1928

ПРОЛЕЋЕ, ВЕТЕРИНАР И ЈА

ВЕСНА, ВЕТЕРИНАР И Я

Над таблом клинике пара тамноплава. Ветеринар краву опипава.

Над вывеской лечебницы синий пар. Щупает корову ветеринар.

Та рука којој боју даде манган Мора виме и реп-корбач да испита. Крава ће под биком – то је њихов дан – Мукати и топити се од усхита. Рашчистише лопатом терен за брак И велича венчање чворак – певац. Ту су знаци што их посла Зодијак: У рибњаку рибе, у трави Телац.

Марганцем окрашенная рука Обхаживает вымя и репицы плеть, Нынче корове из-под быка Мычать и, вытягиваясь, млеть. Расчищен лопатами брачный круг, Венчальную песню поет скворец, Знаки Зодиака сошли на луг: Рыбы в пруду и в траве Телец.

(Мокрим гранама својим, Космосе, Кострешиш се у небесима.

(Вселенная в мокрых ветках Топорщится в небеса.

426


Едуард Багрицки Нешто бају наранџасте осе У расквашеним хладњацима. А из кавеза пој разнео се – Друштво шева сад пробу има.)

Шаманит в сырых беседках Оранжевая оса, И жаворонки в клетках Пробуют голоса.)

Над таблом клинике пара се вије. Ветеринар онај руке мије.

Над вывеской лечебницы синий пар. Умывает руки ветеринар.

Бат иза капије. Но шта је то ... Гле! Бокове истурив, краве ко да плове. Оне су дим пегав. Прожима их све Влажност млека, а назад осећање зове – Крмноме биљу, њиховим пашњацима. Рогови с капима росе – прапорцима... Одмерен ход, Љубичасти кошмар...

Топот за воротами. Поглядим. И вот, выпячивая бока, Коровы плывут, как пятнистый дым, Пропитанный сыростью молока. И памятью о кормовых лугах Роса, как бубенчики, на рогах, Из-под мерных ног Голубой угар.

О чему размишља ветеринар? Слушај, стави руку – то је дуг, пре свег – На животиње ове: благослов им дај За спокојство, за самртни час и за бег, За мучни љубавни трзај и вај.

О чем же ты думаешь, ветеринар? На этих животных должно тебе Теперь возложить ладони свои; Благословляя покой, и бег, И смерть, и мучительный вой любви.

(Целог света априлског малише – Инсеката, гуштера феле – Простор земљин за се изделише На силне малене парцеле. Ах, дечаци, љуљашка вас њише; Шта вам гране дрхтањем желе?)

(Апрельского мира челядь, Ящерицы, жуки, Они эту землю делят На крохотные куски; Ах, мальчики на качелях, Как вздрагивают суки!)

Над таблом видим тамноплаву пâру. Ту сам! Beћ стижем, ветеринару!

Над вывеской лечебницы синий пар... Я здесь! Я около! Ветеринар!

Као твоја савест, над тобом сам, чуј; Као смрт, надгледам твој дан усијани! Сагоревај! Ради! Па и жену псуј! Цугај, напослетку, Али не обмани... А звезда од пâре у врч пада, ено. Свет се пружа без међа Изглачан, чист, Попут воде сја, Зараста у зелено, Као пљусковима опран Кленов лист. Ту је! Он трепти! Погледај околицу, Улови га руком, стегни ко птичицу!

Как совесть твоя, я встал над тобой, Как смерть, обхожу твои страдные дни! Надрывайся! Работай! Ругайся с женой! Напивайся! Но только не измени... Видишь: падает в крынки парнáя звезда. Мир лежит без межей, Разутюжен и чист. Обрастает зеленым, Блестит, как вода, Как промытый дождями Кленовый лист. Он здесь! Он трепещет невдалеке! Ухвати и, как птицу, сожми в руке!

427


Антологија руске поезије XVII–XXI век (Једна звезда на прагу ти стоји – Немој њу заплашити, пази! Шуме, јаруге, путеви твоји – Јоште незнан живот долази! Једна звезда на прагу ти стоји, Не застраши је – добро пази!)

(Звезда стоит на пороге – Не испугай ее! Овраги, леса, дороги: Неведомое житье! Звезда стоит на пороге – Смотри – не вспугни ее!)

Табла клинике под тамноплавом пâром. Здравим се издалека с ветеринаром.

Над вывеской лечебницы синий пар. Мне издали кланяется ветеринар.

Чворак-певац с мотке све што може чини. Земља као амам. И не струји ћук. Над птицама ситним У празнини Куцкање планета – звук облутка глух. Гуске у пределе водоплавне стреме. Курир за куриром одлази у град. Насамо са земљом је џин-звездопад, И у млазевима шикља јој семе.

Скворец распинается на шесте. Земля – как из бани. И ветра нет. Над мелкими птицами В пустоте Постукиванье булыжных планет. И гуси летят к водяной стране; И в город уходят служителя, С громадными звездами наедине Семенем истекает земля.

(А ти устај, крени, дете рада! Ево теби, босом и плахом, Света целога – узми га сада, Као саће под росним прахом. Ах! Та сунца у окрету, млада, Плиме пролећне с морским дахом...)

(Вставай же, дитя работы, Взволнованный и босой, Чтоб взять этот мир, как соты, Обрызганные росой. Ах! Вешних солнц повороты, Морей молодой прибой.)

1930.

1930

428

34388 ANTOLOGIJA RUSKE POEZIJE  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you