34012 NEIZABRANA SAVEZNICA

ǘǦǥǯǭǩDZÛǁǮdzǩɄ

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽ ǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ǕǔDžnjƽDŽÞnjÞdžljǏnjǎDŽÞDžǔnjǖDŽǑnjƽDŽ ǗÞǓǔdžǒǐÞǕdžljǖǕǎǒǐÞǔDŽǖǗ

ǕDŽLjǔNJDŽƽ

УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Историографија о Великој Британији у Првом светском рату. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 1. ЈУЛСКА КРИЗА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 2. ПРВЕ БИТКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 2.1. Мисија браће Бакстон . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 2.2. Колубарска битка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70 3. СУДЊА ГОДИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 3.1. Офанзивни рат или политика уступака . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 3.2. Мисија генерала Пеџета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 3.3. Лондонски пакт уместо Балканског савеза – жртве у замену за добитке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116 3.4. Борба за неутралне балканске државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128 3.5. Између дипломатске и војне офанзиве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 3.5.1. Чиролова мисија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165 3.6. Велика офанзива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 3.6.1 О’Бјернов извештај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 3. 7. Повлачење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220 3.7.1. Црна Гора и Албанија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241 3.7.2. Велика Британија и снабдевање у Албанији. . . . . . 245 3.8. Анабаза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248 4. ЕГЗОДУС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265

6

5. КРФСКИ ПЕРИОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283 6. СОЛУНСКИ ФРОНТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 6.1. Солунски процес . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 335 6.2. Између Крфа и Солуна . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 346 6.2.1. Преговори о сепаратном миру . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 349 6.3. Крфска декларација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 355 6.3.1. Ујединитељи или уједињени? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 403 6.4. Пробој . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 408 6.5. Албанија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 411 7. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР, СРПСКА ВЛАДА И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 417 8. ПОБЕДА И КРАЈ РАТА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 433 9. ХУМАНИТАРЦИ И ВОЈНИЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 467 9.1. Хуманитарне мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 469 9.2. Британска јадранска мисија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 479 9.3. Избеглице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 483 9.4. Финансијска страна рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 484 ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 487 SUMMARY . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 497 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 507 ХРОНОЛОГИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 523 ИНДЕКС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 537

7

Тема представљена у овој књизи била је предмет мојих дугогодишњих истраживања која сам представио у докторској дисертацији под насловом Велика Британија и Србија у време Првог светског рата. Желео бих да овом приликом изразим захвалност мом ментору проф. др Радошу Љушићу и проф. др Љубодрагу Димићу председнику комисије пред којом сам одбранио ову дисертацију. Велику благодарност на непроцењивој подршци дугујем Проф. др Роберту Андерсону из Лондона. Захваљујем се и Проф. др. Ђорђу С. Костићу руководиоцу пројекта Министарства просвету и науку бр. 177006, Дунав и Балкан: културно-историјско наслеђе као и уваженим колегама са Балканолошког института САНУ. Захваљујем Проф. др Марици Шупут, професорки универзитета у Београду у пензији, на драгоценим саветима и подршци. Срдачно захваљујем и драгим колегама и пријатељима проф. др Слободану Г. Марковићу и доц. др Милољубу Албијанићу. Дугујем велику захвалност г. Алекси Гавриловићу и г. Мирку Миличевићу из Велике Британије. Ово је прилика да се уз осећање великог пијетета поново сетим подршке и помоћи коју су и пружиле госпође Загорка Гавриловић и Етел Миличевић. Нарочиту захвалност дугујем мојој породици - сину Виду, супрузи Ивани и мајци Анамарији.

9

ǗdžǒLjÞ

Током Првог светског рата Велика Британија и Србија први пут су наступале као савезнице, а њихове војске се бориле раме уз раме. Године 1914. догодио се велики преокрет који није означио само почетак нове британске политике према Србији, већ и коначну промену столетних принципа спољне политике Лондона. Велика Британија је успоставила дипломатске односе са Србијом 5. јуна 1837, када је први британски генерални конзул, пуковник Хоџес, предао у Крагујевцу акредитиве кнезу Милошу Обреновићу.1 Доласком страних дипломатских представника у Србију крајем тридесетих година 19. века, аутономни статус Кнежевине, званично успостављен хатишерифима из 1830, 1833. и 1838, добио је још једну, међународну потврду. Велика Британија је настојала да тако потисне руски утицај на Балкану. Важан међу њеним инспираторима био је утицајни Дејвид Уркуарт, један од највиђенијих заговорника антируске политике у Великој Британији, који је у разним својствима боравио у Србији чак у четири мисије између 1832. и 1837. године.2 Управо је он, ослањајући се на сопствено богато искуство, био иницијатор именовања првог генералног конзула за Србију. Заједно са енергичним Уркуартом, на британску владу и јавност значајно је утицала и пољска емиграција, са кнезом Адамом Чарторијским на челу, која је у еманципацији Јужних Словена видела пут за ослобођење своје домовине.3 Инструкције које су дате конзулу Хоџесу биле су ипак веома умерене, стављајући пред њега два значајна циља: један је био економске, а други политичке природе. Политички утицај Британије у Србији свакако да није могао бити оствариван на начин на који су своју доминацију спроводиле Русија, Аустрија или Османско царство. Недостатак путева и удаљеност између две земље чинили су ове циљеве тешко изводљивим, а њихово извршење спорим. На с узбијању руског утицаја Хоџес је зато могао да ради само у савезу са осталим силама; ипак, он је од почетка не само пропустио да уједини своје скромне снаге са њима, већ је и дозволио да се

1

М. Гавриловић, Велика Британија и Србија, Из нове српске историје, Београд, 1926, 113–114; S. K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia, 1837– 1839, Paris, 1961, 45.

2 David Urquhart (чита се Еркарт, а код нас га је могуће наћи и као Уркварт и Уркуарт, 1805–1877), британски политичар, дипломата и политички писац. Учествовао је у грчком рату за независност и двема политичким мисијама у Цариграду, 1831. и 1833. године. У британском парламенту био је посланик 1847–1852, противио се спољној политици Велике Британије, а нарочито Палмерстоновом и Ретклифовом деловању. Угледни историчари (М. Екмечић, Стварање Југославије, Београд, 1989, 473) приписују му велики утицај на израду Начертанија (1844). Ипак, извесно је да је крајем Кримског рата заступао веома конзервативну и рестриктивну еманципацију Влашке и Молдавије, према чему би се могло закључити да није и даље стајао иза националног начела у решавању српског питања. – D. Urquhart, Is Mr. Urquhart A Tory or A Radical. Answered by his constitution for the Danubian Provinces (int. W. Cyples), Political Tracts 1712–1856, Sheffield, 1856, 1–13; Ј. Пауновић-Штерменски, Урквартово виђење међународног положаја Србије, Београд, 2007.

3 Уркуарт и Чарторијски су 1834–1846. издавали и часопис Портфолио у којем је питање британске политике према Србији добило значајно место (М. Екмечић, Стварање Југославије... 224). Ипак, занемарује се значајна разлика у приступу између двојице политичара који су само привремено ступили на исту страну. Док је Уркуарт био спреман да се ради преживљавања „болесника на Босфору” бори за сузбијање руског империјализма, његовим плановима свакако није одговарало да цена пропасти Руског царства буде распад Османског царства.

11

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

4

S. К. Pavlowitch, Anglo-Russian rivalry in Serbia (1837–1839), p. 158.

5 Већ дуготрајан Фонбланков пут, преко Гибралтара, Малте и Трста, био је крајње неуобичајен, сведочећи о томе колико је мали значај, самим његовим избором, Форин офис придао Србији. Претпостављени су га чак оптуживали да је изабрао најдуготрајнији пут како би избегао своје повериоце. Ph. Auty, Необјављени документи енглеског министарства о Србији 1837–1911, Историјски часопис, књ. XII–XIII, 1961–1962, Београд, 1963, 418.

12

оне уједине против њега. У с укобу кнеза Милоша и уставобранитељске опозиције стао је на страну политички све усамљенијег српског монарха.4 Хоџесова подршка само је дала повода неоснованим очекивањима кнеза Милоша. Званична Британија га је наизменично подстицала на отворен с укоб са руском дипломатијом, затим га обесхрабривала и повлачила се. Будући да је са британским конзулом био у присним односима, кнез Милош је био спреман да поверује да ће добити подршку довољну да се одупре Русији, чак и да испослује одређене уступке од Порте. Уставно питање, око којег су од 1835. године почели да се преламају сви политички интереси и с укоби у Србији, такође је сврстало кнеза и британску дипломатију на исту страну. Међутим, Велика Британија је, и поред тога што је саветовала српском владару да остане непоколебљив, пазила да не поквари односе са Русијом. Кнежев пораз је до краја разоткрио ову двоструку игру, пробудивши огорчење и компромит ујући Хоџеса толико да његов останак у Београду више није био могућ. Маја 1839, после двогодишњег боравка и свега неколико месеци после доношења Турског устава, британски генерални конзул прешао је у Земун. Томас Греније де Фонбланк, нови британски генерални конзул, стигао је у Србију тек у пролеће 1842. године.5 У септембру 1842. избила је Вучићева буна, збачен је кнез Михаило Обреновић, а на власт су дошли уставобранитељи и кнез Александар Карађорђевић. На месту генералног конзула у Србији Фонбланк је остао дуже од свих својих наследника. Његово 18 година дуго службовање у Београду није имало такмаца у трајању мандата било ког другог страног конзула у Србији 19. века. Политичари са којима је Фонбланк био у додиру били су му углавном одвратни. Кнежеви Михаило и Александар чинили су му се марионетама, први у власти руског конзула Вешченка, док су се око управљања другим надметале руска и аустријска дипломатија, али и фракције посвађане уставобранитељске олигархије. Фонбланк је доживео две значајне прекретнице током четрдесетих година 19. века, које су коначно формирале његов негативан став према Србији и српском народу. Прво је добио дизентерију, од које се лечио у Земуну остављајући задуго зграду конзулата у Београду. Затим, дошла је и Мађарска револуција 1848–1849, у којој је српски народ у јужној Угарској, уз штедру помоћ

ǗdžǒLj

званичне Србије и њених добровољаца, ратовао против британских миљеника Мађара.6 У историографији је мало писано о улози британског конзула у тим догађајима. Међутим, неколико година доцније лично се хвалио како је пружио уточиште вођи Мађарске револуције Лајошу Кошуту када је преко српске територије бежао од аустријске одмазде.7 Ипак, Фонбланк је после дугог службовања стекао известан углед и утицај. Његово пријатељство са Илијом Гарашанином довело је до дефинисања Фонбланк–Гарашаниновог плана о стварању Поткраљевине Србије из 1853. године. Реч је о највећем међународном покушају развијања и остварења Гарашанинових идеја први пут изложених у Начертанију.8 Британски генерални конзул је често био жртва прилика у Србији. Тако је 1851. године дошао у с укоб са српским властима пошто је окупљена светина каменовала британски конзулат и спалила испред њега истакнуту заставу. Разлог је био што је пропустио да осветли зграду поводом рођендана кнеза Александра. Српска влада се напослетку извинила и чак преузела одређене обавезе у погледу изградње путева ради проширивања скромне британске трговине у Србији. Неспоразуми британског генералног конзула и околине добили су на крају кобан обрт. У мају 1858, приликом једне неопрезне шетње, напали су га турски стражари и нанели му повреде чије су се последице показале фаталним.9 Фонбланк, међутим, није увек био невина жртва у свом сложеном односу са Србима и Турцима. Приликом једне безначајне саобраћајне незгоде прет укао је неопрезног кочијаша и његовог скоро троструко млађег пу тника. Оштећени је покренуо т ужбу, али без много успеха пошто су српске власти настојале да се чак ни у баналним питањима не замерају Великој Британији.10 Повратак Обреновића на српски престо 1859. године довео је до промене у спољној политици Србије. Нови британски конзул у Београду Лангворт пратио је прилике у Србији кнежева Михаила и Милана током пуних 15 година (1860–1875). Сумњичав према кнезу Михаилу, у чије је реформске планове и ратне намере био упућен, Лангворт је годинама пажљиво пратио, и у својим извештајима у појединостима анализирао, стварање панславистичког и јужнословенског покрета у Србији. Као и Фонбланк, Лангворт је највеће поверење поклањао Гарашанину, који је током већег дела шездесетих година био на челу владе. У време прве кр-

6

Fonblanque to Redcliffe, Belgrade, 14 July 1854, FO 78/1009, No. 41; Fonblanque to Redcliffe, Belgrade, 13 April 1856, FO 78/1197, No. 22. За кнежевог ађутанта Трипковића писао је да је лично мрцварио старце и децу у јужној Угарској.

7 Fonblanque to Canning, Belgrade, 15 January 1852, FO 78/896; Fonblanque to Redcliffe, Belgrade, 30. July 1853, FO 78/943, Nо. 46.

8 Ч. Антић, Велика Британија, Србија и Кримски рат (1853–1856), Београд, 2004, 66–74.

9 Ж. Ђорђевић, Случај енглеског конзула Фонбланка 1858, Историјски гласник 1–2, Београд, 1978, 117–120.

10 С. Магазиновић – Попечитељству иностраних дела, 9/21. август 1856, МИД IV–855, No. 2969, AС.

13

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

11

Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез), Београд, 1964, 152; М. Ф. Христић, Србија и Енглеска пре пола века: Мисија Филипа Христића у Лондону 1863: по белешкама из његових успомена, Београд, 1910, 2.

12 А. Растовић, Велика Британија и Србија 1878–1889, Београд, 2000, 27–28.

14

изе око градова 1862. године, Лангворт се, зачудо, ставио на страну званичне Србије. Иако је у месецима који су претходили јунском оружаном с укобу упозоравао Форин офис на убрзано наоружавање Србије и помоћ коју је она слала у Херцеговину, Лангворт је после инцидента на Чукур-чесми ист упио као посредник у преговорима. Када је договорено примирје ипак прекршено турским бомбардовањем Београда, управо је британски конзул за догађаје опт ужио османски гарнизон и аустријског конзула. Ипак, била је реч само о епизоди. Критикован од Форин офиса и британског амбасадора на Порти Хенрија Балвера, Лангворт је на крају променио становиште. На Конференцији у Канлиџи управо су представници Аустрије и Велике Британије чврсто подупирали Османско царство, тако да је српским захтевима само делимично удовољено, и то повлачењем из тврђава у Ужицу и Соколу и исељавањем цивилног турског становништва из Кнежевине Србије. Почетком 1863. године у Лондон је стигла прва званична мисија из Србије. На њеном челу налазили су се бивши први човек српске владе Филип Христић и кнегиња Јулија, супруга кнеза Михаила. Ова дипломатска акција није имала непосредних успеха, али је дугорочно била претеча пуних узајамних дипломатских односа. Наиме, кнегиња Јулија је успела да се избори да пред краљицу Викторију изађе сама, уместо у пратњи супруге османског амбасадора у Лондону. Филип Христић се марта 1863. састао са британским премијером лордом Палмерстоном, а нешто раније се срео и са члановима његовог кабинета Раселом и Гледстоном. Иако је британски премијер изнео становиште према којем Србија није била „зрела” за независност и оштро осуђивао припреме Србије за рат против Османског царства, овај сусрет је имао велику важност. Управо у време боравка српске мисије у Лондону окупљен је први пут круг српских пријатеља, међу којима су били радикални политичар и филозоф Кобден, Вилијем Дентон и члан Парламента Грегори. У наредном раздобљу њихова дела и прилози у новинама утицаће на стварање нове и повољније слике Србије у британској јавности.11 Ипак, британска политика током Лангвортовог конзуловања у толикој мери је следила старе политичке смернице да је лично кнез Михаило пред крај своје владавине морао да скрене пажњу британском конзулу да су се прилике промениле и да је Гарашанин одвише попустљив према Русији.12

ǗdžǒLj

За време Велике источне кризе (1875–1878) у Великој Британији је на власти био конзервативни кабинет Бенџамина Дизраелија. Отворено нетрпељив према Русији, Дизраели је одбијао сва настојања Србије да стекне независност и Османском царству ускрати стара права и одузме територије. Дизраели је оптуживао Србију за избијање рата, предвиђајући њен пораз и чак повратак османског гарнизона у Београд и укидање аутономије.13 У меморандуму који је 29. јуна 1876, убрзо по ступању Србије у рат, упу тио краљици Викторији Дизраели је за рат оптужио „револуционарне банде” које су уз помоћ Србије и Црне Горе упале у Босну.14 Међутим, управо је британска дипломатија преко конзула у Београду, Вајта,15 посредовала приликом склапања мира између Србије и Османског царства. Повољан по Србију, будући да је после пораза њене војске омогућио успостављање ранијег стања, овај мир и преговори који су до њега довели пружили су прилику британској дипломатији да покуша да одвоји Србију од Русије. Ипак, није се остварила Вајтова процена да би шеф српске дипломатије Ристић, који није био по вољи Русији, могао нешто променити у српској политици. Напротив, иста влада повела је ускоро Србију у нови рат са Османским царством, неодлучно, али ипак противно захтевима Форин офиса и претњама да Лондон више неће посредовати у корист Србије. Потпун пораз османске војске и одредбе мира склопљеног у Сан Стефану, којима је под заштитом Русије на Балкану створена Велика Бугарска, довели су до нове промене у британској политици према Србији. Настојања да буде извршена ревизија Санстефанског мира ишла су наруку Србији. Иако британски конзули у Србији нису веровали у искреност политичког одвајања Србије од Русије, вицеконзул у Београду Лајонел Маршал је после пу товања по новоослобођеним крајевима поднео извештај према којем је тамошње становништво желело да буде присаједињено Србији.16 Током преговора о ревизији Санстефанског мира Србија је постепено прихватила заштиту Аустроугарске. Иако је званичној Британији такав исход био прихватљив, током Берлинског конгреса први људи британске дипломатије давали су изјаве према којима су питања у вези са српским границама безначајна. Ипак, британска дипломатија је била спремна да подржи Аустроугарску, што је погодовало Србији и њеним тежњама.17 И поред ранијих противљења, британска дипло-

13

G. E. Buckle, W. F. Monypenny, The Life of Benjamin Disraeli Earl of Beaconsfield, 1913–1920, Vol. VI, 66. О Дизраелију и његовом односу према Балкану види М. О. Ковић, Дизраели и Источно питање, Београд, 2007.

14 Сличне тезе изношене су и током грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992–1995). Seton-Watson, Disraeli, Gladstone and the Eastern Question, London, 1962, 44.

15 Вилијем Артур Вајт (1824–1891), генерални конзул Велике Британије у Србији 1875–1879.

16 А. Растовић, 37.

17 Д. Живојиновић, Бенџамин Дизраели и југословенски народи у време велике Источне кризе, Зборник радова за историју Матице српске, 14, Нови Сад, 1976, 92. Овај став је сличан руском из времена преговора о миру са Османским царством у ком је испред интереса Србије стављала интересе Бугарске и Русије.

15

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

18

Д. Живојиновић, Бенџамин Дизраели..., 93–94.

19 А. Растовић, 215.

16

матија се у време Берлинског конгреса више није одлучно супротстављала промени државног статуса Србије и успостављању њене независности. Велика Британија је, међу тим, захтевала од Србије да поштује све раније преузете уговоре и да на својој територији обезбеди пуну верску, правну и политичку једнакост припадницима других вероисповести. У настојању да заштити Османско царство британска дипломатија је посредством својих преговорача, маркиза Солзберија и лорда Биконсфилда (Дизраелија), настојала да не буду у потпуности испуњене остале српске политичке и територијалне тежње. Однос Велике Британије према Бечу и Београду подсећао је на однос Русије према Бугарској и Србији почетком 1878. године: спреман да попусти Србији када би њени интереси били подударни са аустроугарским, званични Лондон је иначе подржавао све тежње Беча. Аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине, Велика Британија је видела као препреку стварању велике јужнословенске државе. Зато су окупацију Босне и Херцеговине и уз то Новопазарског санџака, творци британске спољне политике сматрали залогом сигурности Аустроугарске, али и Османског царства.18 После Берлинског конгреса почиње нова фаза у српскобританским односима. У Лондон је први пут упућен званични и стални дипломатски представник Кнежевине Србије. Први српски конзул на Двору Св. Џејмса постао је Филип Христић. Године 1886. британски генерални конзул у Београду унапређен је у ранг посланика (minister). У Лондон је почетком осамдесетих била упућена прва привредна делегација из Београда. Основа британске политике на Балкану у овом раздобљу била је очување стања успостављеног словом Берлинског уговора, подршка аустроугарској политици и борба против руског утицаја. До промене у овој политици дошло је после Српско-бугарског рата 1885. године. За разлику од званичног Беча, Лондон је био спреман да прихвати уједињење Бугарске, за коју је веровао да је пловдивским превратом изашла из руске орбите. Притисак на Србију да не ступи у рат и каснија настојања да из рата што пре изађе, претворили су се у британску подршку краљу Милану. Могућу смену на српском престолу британска дипломатија видела је као почетак потпуне промене српске политике и њеног потчињавања Русији.19 Током осамдесетих година 19. века успостављене су истинске и трајне привредне и културне везе између Ср-

ǗdžǒLj

бије и Велике Британије. Изградња железничке пруге преко територије Краљевине Србије, која је спајала Солун и Цариград са централном и средњом Европом, довела је до развоја међусобне трговинске размене.20 Управо зато су две државе склопиле Привремену трговинску конвенцију и Уговор о пријатељству и трговини. Током осамдесетих година посебну улогу у развоју британско-српских односа имали су српски историчар, економиста, политичар и дипломата Чедомиљ Мијатовић, који је у неколико наврата био српски посланик у Лондону и његова супруга, историчарка Елодија Лотон Мијатовић. Лотонова је 1872. објавила историју Србије на енглеском језику.21 Деведесетих година 19. века Велика Британија је задржала ранију политику према Србији. Међународна позиција Лондона била је у то време дефинисана надметањем међу великим силама. Деценијама најмоћнија сила ондашњег света, Велика Британија је крајем 19. века доспела у дипломатски положај познат као „сјајна изолација” (splendid isolation), која ће бити прекину та тек 1902. године склапањем Англо-јапанског савеза. Пратећи пажљиво прилике на Балкану, Форин офис је настојао да у споразуму са Аустроугарском заустави продор Русије на полуострво. Творци британске спољне политике веровали су да тако одржавају равнотежу снага са Русијом на Далеком и Средњем истоку.22 Српска дипломатија настојала је да током деведесетих година стекне подршку других сила, а међу њима и Велике Британије, за политику самосталну од Беча или Санкт Петербурга. Оваква настојања из разумљивих разлога, упркос свим покушајима, нису имала успеха. Покушаји српске дипломатије кад је реч о црквеном питању, или стварању савеза или конфедерације балканских држава, наилазили су на британско противљење. Британској политици и њеним циљевима посебно је погодовао аустро-руски споразум из 1897. године, којим је практично заустављено сукобљавање две силе на Балкану, док је од Османског царства затражено спровођење уну трашњих реформи. Но, док је Велика Британија наставила са седамдесетогодишњим континуитетом источне политике, масакри над Јерменима из деведесетих година 19. века довели су до постепене промене односа британске јавности према Османском царству. Званична Србија је радила на приближавању другим балканским државама, у покушају да умањи привредну зависност од Аустроугарске. Покушаји да у Лондо-

20

Из Велике Британије у Србију од овог периода просечно је извожено два милиона килограма разне робе. А. Растовић, 217.

21 Један примерак ове књиге стављен је у темеље споменика косовским јунацима који је 1889. подигнут у Крушевцу.

22 Љ. П. Ристић, Велика Британија и Србија (1889–1903), необјављена докторска дисертација, Универзитет у Београду, 2007, 557.

17

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

23

Исто, 558–559.

Professor Temperley on the Origins of the War of 1914, Cambridge Historical Journal, Vol. 9, No. 2 (1948), p. 255.

25 Д. Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд, 1956, 124.

24

18

ну буде подигнут кредит за Србију нису били успешни, док значајно ширење трговине није било могуће због царинских ограничења и малих капацитета солунске луке.23 Мајски преврат из 1903. довео је до нове, велике промене британске политике према Србији. Бру тално убиство кра ља Александра Обреновића и кра љице Драге изазва ло је одијум јавности у европским ме трополама. Ипак, само су Низоземска и Велика Британија одлучиле да после тога прекину дипломатске односе са Србијом. У овом „дипломатском штрајку” Велика Британија је, по свој прилици вођена и мотивисана лега листичким принципима свог суверена Едварда VII, током готово три године вршила притисак на Србију да смени и казни учеснике убиства последњих Обреновића. Овај дипломатски спор који се својом начелношћу значајно разликовао од сукоба којима је обилова ла прва деценија 20. века, ка да су већ успостављени у све већој мери супротстављени савези великих сила, окончан је компромисом крајем маја 1906. године. Пошто су пензионисана пе торица кључних учесника у завери, дипломатски односи су обновљени, а у Београд је упућен нови британски посланик сер Џон Вајтхед. Стварање Антанте, „Срдачног савеза”, између Велике Британије и Француске и Англо-руског савеза из 1907. године, означило је крај супарништва између три силе. Готово истовремено промена на челу аустроугарске дипломатије довела је 1907. године до заокрета у њеној спољној политици и напуштања споразума са Русијом. Када је лета 1908. године младотурска револуција отворила могућност реформе и опстанка Османског царства, управо су Аустроугарска и Бугарска пожуриле да наруше систем успостављен Берлинским уговором. Почетком октобра исте године Бугарска је прогласила независност, а Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину. Британска јавност и политика били су нерасположени према акцијама Беча и Софије, препознајући у њима жељу да буду онемогућене легитимне тежње једног реформског османског режима. Чувени британски историчар и аутор сабраних докумената о узроцима Првог светског рата, често је цитирао став начелника аустроугарског генералштаба Конрада фон Хенцендорфа који је тврдио да би тада започет рат против Србије био несумњиво окончан победом.24 Ипак, још 1912. године десило се да извесни бри-

ǗdžǒLj

тански политичар устврди како је Србија 1908. анектирала Босну.25 Још је маркиз Солзбери почетком 20. века приметио како су се први људи Велике Британије током протеклих 50 година „кладили на погрешног коња”. Ипак, промена односа према Аустроугарској и Османском царству била је постепена. Споро је напуштена и стара политика према Русији, која је после пораза у рату са Јапаном 1904. почела да ограничава царску аутократију и окреће се, за Британију мање важном, Балкану и Мореузима. Реч је о региону који после прокопавања Суеца 1869. и запоседања Кипра 1878. године за Лондон више није имао ранији значај. Иако неспремна да због Србије ступи у рат, Велика Британија јој је помогла да победи у Царинском рату који је трајао све до 1911. године. Тада је, освајајући нова тржишта, српска привреда једно од тежишта свог транзита преместила на британску Малту, па је извоз из Србије у Британију, који је раније био десет пу та мањи од увоза, повећан за чак 7.500 одсто!26 Велика Британија, међу тим, није била спремна да узме Србију у заштиту. Такав случај је био током Анексионе кризе 1908–1909, иако је дипломатска вештина сер Едварда Греја, државног секретара за спољне послове, онемогућила аустроугарску дипломатију да Србији упу ти једну понижавајућу ноту.27 Слично је било и за време балканских ратова (1912–1913). У време када се Србија узимањем кредита у Француској определила за Антанту, Велика Британија све до 1914. године није примила ниједну озбиљнију поруџбину од српске војске. Приликом сахране краља Едварда VII 1910. године, престолонаследник Александар Карађорђевић отпу товао је у Лондон где је у поворци био смештен поред бугарског суверена. Нешто касније, у време дипломатске акције краља Петра I, српски монарх ипак није посетио Лондон. Иако је Балкански савез настао као плод деветогодишњих преговора између савезничких дипломатија, у које су били упућени и представници Русије, британска дипломатија била је последња која је за њих дознала, па је Греј још у септембру 1912. процењивао да је незадовољство у Србији толико да јој предстоји још једна „револуција” (преврат).28 Међу тим, иако је током балканских ратова наступала као посредник – пошто је Лондонска амбасадорска конференција којом је председавао сер Едвард Греј била место на коjeм је склопљен мир и успостављено ново стање на Балкану, док је британски адмирал Бaрнеј командовао савезничком фло-

Č. Antić, Ralph Paget, A Diplomat in Serbia, (The Institute of Balkan Studies, SASA: Belgrade 2006), p. 63.

27 С. Кнежевић, Велика Британија и Анексиона криза, Подгорица, 2005.

28 Č. Antić, Ralph Paget, p. 45.

26

19

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

том која је извршила блокаду црногорске обале и преузела управу над Скадром – стотине британских хуманитараца стигло је на Балкан како би помогли савезницима у њиховим ратним напорима. Питање статуса Албаније, ратни злочини и сукоб међу савезницима који је довео до Другог балканског рата неке су разочарали, други с у, попут Мери Едит Дарам, постали огорчени критичари Србије. Ипак, чак је и супруга британског посланика у Београду (1910–1913) Ралфа Пеџета, Лејла Вејмис – леди Пеџет, отишла на фронт, где је радила као болничарка. Нешто касније болничарску униформу обукла је и леди Вајтхед, супруга Пеџетовог претходника. Прилике су се поново значајно промениле 1914. године. У помоћ Србији, ради одбране независности и остварења „националног принципа”, привремено су ступиле силе Антанте, међу којима и Велика Британија. Ипак, југословенска држава, створена после победе у Првом светском рату, није дуго била „брана немачком продору на југ”. Ускоро је, као што је то крајем тридесетих година 19. века било намеравано, постала брана продору Русије – овог пу та Совјетског Савеза.29 Тако је било после 1918. и након 1948. године. Југословенска држава је зависила од ове улоге.

29

Упутства лорда Палмерстона пуковнику Хоџесу из 1837. године. – S. K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia, 1837–1839: The Mission of Colonel Hodges (Paris and The Hague: Mouton, 1961), p. 195; A.J.P. Taylor, The Struggle for Mastery in Europe 1848–1918, (Oxford: Clarendon Press, 1996?), p. 568.

30 Б. Момчиловић, Британски путници о нашим крајевима у XIX веку, Нови Сад, 1993; Ч. Антић, Земља празника и град споменика: Србија и Британија половином XIX века, Велика Плана, 2004.

31 Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд, 2005, 225–227.

32 Б. Момчиловић, Из историје југословенско-британских културних веза од 1650. до Другог светског рата, Нови Сад, 1990, 49–50.

20

У Британији је интересовање за Србију и Балкан током 19. века све више расло. Од повремених путника и општих места у потписима30 у свести Британаца постали су област и држава које су одраз мере моралне димензије британске политике или њеног бесмисла. Када су српски депу тати почетком 1815. посетили шефа британске дипломатије ерла Каселреја, његови секретари нису били спремни да приме њихове молбе на немачком језику, као што нису знали ни где се налази Србија.31 Ипак, лондонски Тајмс је у то време писао да хришћанима у Србији треба помоћи у време када свет има сажаљења и „за црне у Африци”.32 Следећа генерација видела је у Србији политичку прилику која би могла да буде искоришћена у светској британској политици, али је међу њима било и пу тописаца који су у Србији и Балканцима видели „европску другост”. Дејвид Уркварт је током тридесе-

ǗdžǒLj

тих година 19. века у два наврата посетио Србију, а његове политичке замисли у вези са будућом улогом Србије у извесној мери је прихватио лорд Палмерстон. Његова књига A Fragment of the History of Servia33 представља прву савремену историју Србије коју је написао један Британац. Ендрју Арчибал Пејтон оставио је нају тицајнији и најопширнији пу топис из Србије написан током 19. столећа на енглеском језику Servia – the Youngest Member of the European Family,34 написан после његовог боравка у Србији 1843, а објављен 1845. године. Аделина Паулина Ирби и Џорџина Мјур Мекензи 1866. објављују књигу пу тописа у којима пред британском јавношћу приказују Србију, Македонију и Босну, са посебним освртом на Косово и Метохију.35 Од шездесетих година и посебно Велике источне кризе, појављују се две нове генерације Британаца који се баве Србијом и Балканом. Почев са политичарима, од Гледстона до Лојда Џорџа, а завршив са интелектуалцима од Дентона до Мери Едит Дарам, Ребеке Вест и Ситона Вотсона, ове генерације довешће до велике промене у односу према Србији. Питања узрока ове промене, природе међународних односа две државе током рата, утицаја рата и савезништва са Србијом на британску политику, ратне циљеве и њену империјалну и државну будућност, као и последице ратног савезништва са Лондоном и његов уплив на вођење рата и ратне циљеве Београда, остали су предмет бројних истраживања и промишљања у историографији. Настојећи да пронађу дугорочну политику и разлоге који су навели творце британске политике да промене однос према Србији и касније га редефинишу на сасвим другачијим основама према југословенској држави, многи аутори пренебрегавају две важне карактеристике британске политике: њену посвећеност тренутним проблемима и чињеницу да без обзира на повод Првог светског рата Велика Британија у њега није ступила због Србије. После година критике, невеликих знања, предрасуда и чак презира, Краљевина Србија је почетком Првог светског рата у очима британске јавности добила сасвим нови значај. Као чувари „Капије Оријента”, становници мале парламентарне демократије постали су не само значајни за исход рата, већ и оличење званично прокламованог ратног циља: одбране слободе малих народа и, касније, начела народности.36 Иако је у мемоарској литератури присутна теза о кривици

33

D. Urquhart, A Fragment of the History of Serbia: 1843, (Belgrade: The Archives of Serbia, 1989).

34 Е. А. Пејтон, Србија, најмлађи члан европске породице или боравак у Београду и путовања по планинама и шумама унутрашњости 1843. и 1844. године, Нови Сад, 1996.

35 Adeline Pauline Irby, Georgina Muir Mackenzie, Travels in the Slavonic Provinces of Turkey in Europe, 1866; М. Мекензи, А. П. Ирбијевa, Путовање по словенским земљама Турске по Европи, Београд, 1868/2007.

36 Иако у супротности са британском колонијалном политиком, наклоност према малим европским народима, некада Мађарима, Пољацима и Италијанима, а за време Првог светског рата Белгијацима и Србима била је значајан аргумент у јавности за државну политку.

21

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

37

J. A. Hammerton (ed.), The War Illustrated Album de Luxe, Vol. 1, (The Amalgamated Press ltd.: London, 1915).

38 J. Buchan, Britain’s War by Land, Oxford Pamphlets 1914–1915, (Oxford University Press: Oxford 1916 (?)), p. 29.

22

Србије за избијање Првог светског рата, почетак сукоба и српске победе током 1914. године довели су до коперниканске промене у односу према Србији. Добар показатељ тог процеса јесте спомињање Србије у Првокласном илустрованом ратном албуму.37 Објављен 1915. године, албум је садржао поглавља која су писали угледни писци као сер Артур Конан Дојл и Х. Џ. Велс. У том албуму Србија је помену та двадесет и три пу та, далеко више него било која друга балканска држава, укључујући и Аустроугарску спомену ту тринаест пу та. Ипак, Србија је и у овом албуму, а видеће се то и у каснијим савезничким плановима и операцијама, уживала далеко мање важно место него рецимо Белгија, а да се и не говори о чланицама Антанте, Русији и Француској.38 Британске власти су још за време трајања Јулске кризе дошле на становиште да аустро-српски сукоб није био узрок већ тек један неуверљив повод за светски рат. Угледни ерл Курзон формулисао је овај став у говору који је 12. октобра 1914. одржао студентима престижне јавне школе Хароу: „У почетку људи су се могли питати зашто би се борили ради далеке земље каква је Србија. Ипак, сада више нико не размишља тако. Србија се извинила због свог прекршаја, ако је икада и била за нешто крива. Била је спремна да прихвати свако понижење, осим да жртвује своју националну независност. Не, рат није изазван убиством аустријског престолонаследника. Рат је избио зато што је у Европи постојала једна сила која је морала ратом да докаже своју снагу. Све је унапред било припремљено: веровали су да Русија после борбе са Јапаном и Енглеска са занемарљиво малом војском, либералним кабинетом и предстојећим грађанским ратом у Ирској тешко да ће ступити у рат, а још мање послати војску у иностранство. Србија је била исцрпљена у два недавна рата, док је Француска, према мишљењу Немачке, већ дуго времена била нација у опадању, осуђена на пропаст после првог додира са немачким снагама. Најзад, веровали су да је претња довољна да им се Белгија уклони са пу та. На другој страни Немачка је, са увећаном армијом и ратном флотом на врхунцу снаге, артиљеријом чију снагу странци нису познавали нити о њој сањали, била спремна за рат који је намеравала да води. Имам лична сазнања о томе да је међу водећим европским државницима било оних који су годинама предвиђали и прорицали да ће Немачка ударити у јесен 1914. године. Целокупне њене уну трашње припреме, наређења која

ǗdžǒLj

су издата Немцима на разним крајевима света пре него што је рат објављен, све доказује да је лета ове године очекивано да Немачкој одзвони час судбине. Чак је било и предвиђено да Србија пружи изговор за почетак рата.”39 Три месеца касније Артур Балфур је, позивајући окупљене грађане Бристола да подрже додатну мобилизацију, нагласио да је Британија ступила у рат „због својих међународних обавеза и националне части”.40 Лојд Џорџ је од свих британских политичара иступао вероватно са највећом наклоношћу према Србији. У својству шефа британских финансија он је 19. септембра 1914. одржао говор Велшанима, становницима Лондона, који је у то време сматран највреднијим говором у његовој политичкој каријери. Говорећи о храбрости српске војске и мудрости српске владе, Лојд Џорџ је исмевао вођства Аустроугарске и Немачке. Говор је само током неколико мину та колико је говорио о Србији, 23 пу та (!) прекидан аплаузима Србији и смехом Аустроугарској! „Али Белгија није једина ма ла нација која је нападну та у овом рату, и ја не желим да направим било какав изговор указу јући на слу чај друге ма ле нације, слу чај Ср бије. Србија током историје није била безгрешна. Али, која нација јесте? Нека се прва међу нацијама која је без греха баци каменом на Ср бију. Нацију одгојену у језивој школи, коју је стекла упорном храброшћу, и очува ла истоветном смелошћу. Ако су неки Ср би били умешани у атентат на надвојводу, њих тре ба и ка знити. Ср бија то прихвата. Српска вла да са тим нема ништа. Српски премијер је један од најспособнијих и најпочаствованијих људи Европе. Ср бија је била вољна да ка зни све своје поданике чије би учешће у атентату било доказано. Шта је више од тога могуће очекивати? Који су били аустријски зах теви? Ср бија саосећа са својим сународницима из Босне? То је један од њених злочина. Не сме то више да чини. Њене новине су писа ле ружно о Аустрији. Ни то више не смеју да чине. То је аустријски дух. [...] Ср бија каже: „У реду, наредићемо нашим новинама да убудуће не критику ју Аустрију; ни Аустрију ни Угарску, нити било шта што је њихово. ” [Смех.] Ко може сумњати у храброст Ср бије ка да је овако наступила према уредницима новина? [Смех.] Обећа ла је да не саосећа са Босном, да не пише критичке чланке о Аустрији. Неће одржавати јавне скупове на којима би нешто нељу базно било

39

Great Speeches of the War, (Hazell, Watson & Viney: London, 1915), pp. 34–35.

40 Ibid, p. 49.

23

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

41

Great Speeches of the War, pp. 66–68.

The War for Democracy – The Allies’ Statement, (Doubleday, Page & Co.: New York 1917), p. 130.

43 Ibid, 264–265.

42

24

речено о Аустрији. И то није било довољно. Ср бија је мора ла да отпусти официре чије уклањање из војске затражи Аустрија. Али ови официри су тек изашли из рата у ком су допринели сјају витешког, храброг и успешног српског оружја. [Аплауз.] Питам се, да ли је то њихова кривица или успех подстакао аустријску акцију. Ипак, имена ових официра нису наведена; од Ср бије је тражено да их унапред отпусти из војске, док би јој Аустрија тек после упу тила листу са њиховим именима. Може те ли да наведе те неку земљу на све ту која би ово отрпела?”41 Гилберт Мари одржао је 27. октобра говор на трогодишњем конгресу разних протестантских конгрегација. Тема је била етичка основа светског рата. Помињући Србију, Мари је указао на велику промену до које је дошло у односу британске јавности према Србији: „Нема човека у Енглеској који би се поново усудио да говори са презрењем или потцењивањем о Србији или Белгији. Догодило се нешто због чега смо отворили наша срца, ми који смо пре свега један острвски народ, пожелели смо добродошлицу другим народима као пријатељима и друговима. ”42 У студији Вредност малих држава (The Value of Small States) Фишер, вицеканцелар Универзитета у Шефилду, описао је судбину Србије следећим речима: „И чак уколико се догоди невероватно и ако покорена Србија постане послушни и задовољни део Аустријског царства, који је заборавио јуначке песме и дугу традицију мука и храбрости, зар неће то бити губитак за морал? За оне који мере све вредности стандардима грађанске врлине, снагом осећајног и практичног патриотизма, губитак би био неспоран. Велика награда за дело несебичне борбе била би уништена, извор јуначког прегнућа пресушио би заувек. Уколико се ово догоди Срби би потонули испод својих крвних рођака Словака, који, упркос угњетавању својих мађарских господара, још увек чувају пламен бунтовног национализма. Тешко је очекивати да би се од таквог политичког пада у потпуности опоравила било која нација. ”43 Сви ови разлози представља ли су за Велику Британију нову димензију ратног циља. Пред услови оваквог преокрета, који је уследио после читавог столећа знатно другачије британске европске и балканске политике, више су последица промене односа међу великим силама после 1871. и посебно 1904. године. Промени односа према Србији до-

ǗdžǒLj

принео је и руско-енглески споразум о савезу из 1907. године. И поред наведених промена Велика Британија је у Први светски рат ушла последња, увучена вртлогом светске политике. Разлог промени односа према Србији и Балкану је, поред свих мотива потеклих из реалне политике, морао наћи оправдања и у великим, новопронађеним стратешким интересима и идеологији начела народности. Ту идеологију је до краја Првог светског рата чврсто пригрлила и ова велика сила, која је окупила највећу колонијалну империју у светској историји и иста права оспорава ла својим поданицима Ирцима.

Током Првог светског рата протагонисти дипломатских односа Велике Британије и Србије оста ли су углавном непромењени. Аутори су сагласни да је дипломатија самостално и одлучу јуће усмерава ла Велику Британију током Јулске кризе. Осим Форин офиса, на дефинисање британске балканске политике значајно је утицао Кабинет. Ова установа је посебно добила на важности пошто је реформисана крајем 1916. године, ка да је Дејвид Лојд Џорџ на месту премијера заменио Асквита. Политику Форин офиса и Кабине та промишља ли су чланови многобројних комите та, од Балканског и Дарданелског до Ратног. Важну, ма да не и пресудну улогу у вођењу спољне политике имао је краљ Енглеске Џорџ V. Иако је управо његово нерасположење према Србији из 1903. значајно утица ло на прекид дипломатских односа две државе, ипак се његов однос према Београ ду после стварања Руско-британског савеза 1907. године, и посебно због солидарности са вла дајућим династијама Белгије и Србије, повољно одражавао на међусобне односе. У Великој Британији парламентарни живот је несме тано текао током рата, док је штампа била слободна. Ипак, и поред великог интересовања и видљивих разлика Парламент никада није исказао тежњу за дефинисањем другачије политике на Балкану. Током Првог светског рата на челу Форин офиса сменила су се двојица министара (the state secretary for Foreign Affa-

44

Едвард Греј (Edward Grey, 1st Viscount Grey of Fallodon, 1862–1933), високи функционер Росберијевог и Гледстоновог кабинета. У време Бурског рата приклонио се групи тзв. империјалистичких либерала, која је касније под вођством Асквита формирала кабинет. У парламенту од 1885, а на месту шефа британске дипломатије најдуже у историји (1905–1916) провео је Велику Британију кроз европске кризе које су претходиле Првом светском рату. Током балканских ратова иницирао је одржавање Амбасадорске конференције у Лондону, једне од најдуготрајнијих конференција у европској историји, којом је председавао. Његово настојање да оконча Јулску кризу конференцијом незаинтересованих великих сила и покушај да као залог дозволи аустроугарску окупацију Београда нису уродили плодом. У јавности му је замерано што током 1915. није обратио довољну пажњу на Балкански фронт.

45 Артур Балфур (Arthur James Balfour, 1st Earl of Balfour, 1848–1930), првак Конзервативне партије, посланик и лични секретар лорда Салзберија (који му је био ујак), у чијој је пратњи присуствовао Берлинском конгресу (1878). Вишегодишњи посланик, он је током дуготрајне каријере обављао дужност секретара за Шкотску и Ирску, одупирући се увођењу самоуправе (home rule), у предвечерје Бурског рата налазио се на месту шефа дипломатије, а на челу владе од 1902. до 1905. у време када је склопљен савез са Француском из 1904. године, познат као Антанта. После изборног пораза из 1906. водио је партију, али је 1911. престао да буде на њеном челу. Од 1915. био је први лорд Адмиралитета, а 1916. наследио је Греја на месту шефа дипломатије. Иако није био члан Ратног кабинета (ужег круга владе), имао је важну улогу. Најпознатији је по Балфуровој декларацији из 1917. којом је Јеврејима обећано стварање државе у Палестини.

25

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

46

Артур Николсон (Arthur Nicolson, 1st Baron Carnock, 1849–1928). Од 1899. до 1916. високи функционер Форин офиса. У време балканских и Првог светског рата обављао дужност сталног подсекретара за спољне послове. H. Nicolson, Sir Arthur Nicolson, Bart., First Lord Carnock: A Study in the Old Diplomacy, (London, 1930).

47 Роберт Сесил (Edgar Algernon Robert Gascoyne-Cecil, 1st Viscount Cecil of Chelwood, 1864–1958), син маркиза Салзберија. Подсекретар за спољне послове и министар блокаде током последњих година Првог светског рата. Као једном од твораца Друштва народа лорду Сесилу је 1937. додељена Нобелова награда за мир.

48 Чарлс Грац (Sir Charles Louis Des Graz, 1860–1940). Почетком 20. века служио је Сант Петербургу. На дужности посланика у Србији (у Београду, Нишу и на Крфу) и Краљевини СХС био је од 1914. године. Charles Des Graz, British Diplomat, Obituaries, The New York Times, 25 October 1940, p. 26.

49 Ралф Пеџет (Sir Ralph Paget, 1864–1940), британски посланик у Бангкоку (1904– 1908) и Београду (1910–1913). Помоћник подсекретара за спољне послове 1914– 1916. и аутор Пеџет–Тиреловог плана за политичко устројство Европе после рата.

50 Роберт Ситон-Вотсон (Robert William Seton Watson, 1879–1951), британски историчар. За време Првог светског рата служио је у Одељењу за непријатељску пропаганду и Обавештајном бироу Ратног кабинета.

51 Хенри Викем Стид (Henry Wickham Steed, 1871–1956), дописник Њујорк тајмса, Тајмса и Ревије Ревија. Познат као критичар Немачке био је један од заговорника ступања у рат против Централних сила.

52 Артур Еванс (Sir Arthur John Evans, 1851– 1941), чувени британски археолог, путник и интелектуалац. Види S. Petković, Arthur Evans and Serbian Antiquities, Oxford Slavonic Press, XIII (1980), 94–105.

53 Стентон је тврдио да су Стид, Ситон Вотсон и Нортклиф представљали „опасну комбинацију мегаломаније, самопотврђене праведности и крсташког духа.” M. Stenton, Great Serbia in British Eyes, зборник Велика Србија: истине и заблуде, Београд, 2003, 131–132.

26

ires) – сер Едвард Греј44 и сер Артур Балфур.45 Од важности за односе са Србијом били су њихови подсекретари и њихови помоћници Артур Николсон46 и Роберт Сесил.47 С временом, посебно пошто је Србија 1915. године окупирана, смањио се значај британских посланика на српском двору. Ипак, Чарлс де Грац,48 посланик од 1914. до 1919, и његов претходник Ралф Пеџет49 играли су изузетну улогу у међусобним односима. Британска јавност имала је током друге половине 19. и почетком 20. века велики утицај на политику. Још 1855. године кабинет на чијем се челу налазио ерл Абердин пао је под ударом критика Тајмсовог дописника са Крима. Посебан значај штампа је добијала у време великих међународних криза какве су биле оне изазване Великом источном кризом (1875– 1878) или погромима над Јерменима из деведесетих година 19. века. Почетком 20. века Србија није добро стајала у британској јавности. После трогодишњег прекида дипломатских односа није било балканске државе која је код твораца британског јавног мишљења стајала горе од Србије. Ипак, стварање Руско-британског савеза 1907. године и сврставање Аустроугарске уз Немачку у време међународних криза и великог надметања у наоружању између Берлина и Лондона, пружило је Србији нови значај. Неуспех реформи Османског царства обесхрабрио је део туркофила, а бугарска политика од 1912. до 1915. одвратила је од бугарске ствари такође део угледних Британаца. Напослетку, чињеница да је после 1905. политичка елита Хрвата почела да се приближава Србији такође је донела известан престиж Србији. Ступање у рат са Бугарском и Османским царством и савезништво са Русијом учинило је да овај сложени конгломерат јавне подршке Србији доведе до велике и позитивне промене у односу британске јавности према њој. Ипак, разноликост „британских пријатеља” Србије и њихова често већа приврженост другим Југословенима учинили су ову подршку снажним ослонцем, али и ограничавајућим фактором. Најпознатији међу јавним британским личностима приврженим југословенским народима били су Ситон Вотсон50 и Викем Стид.51 Од истакну тих пријатеља Србије треба издвојити славног археолога Артура Еванса.52 Поред њих важну улогу играли су др Елси Инглис, леди Пеџет, Хилтон Јанг, новинар Тајмса Крафорд Прајс, пуковник Алфред Стед, историчари Темперли и Травелијан, лордови Курзон, Кромер и Нортклиф,53 Бертрам Кристијан и други.

ǗdžǒLj

Спољну политику Србије чврсто је у својим рукама држао председник владе Никола Пашић. Раздобље балканских и Првог светског рата представља најдужи непрекидни период у којем је овај премијер ветеран био на челу кабинета. Такође, било је то најдуже руковођење владом у српској историји, док је Пашић био једини премијер ратујуће земље у Првом светском рату који се током читавог рата одржао на власти. Пашић је најчешће истовремено био на челу владе и дипломатије. Његов заменик и стварни шеф дипломатије био је угледни радикалски и касније земљораднички политичар, професор Правног факултета и дипломата Јован Јовановић Пижон.54 Колики је Лондон имао значај као престоница најмоћније чланице Антанте и њена права престоница после блокаде која је посредно изоловала Русију и после премештања главног града Француске из Париза у Бордо, сведочи чињеница да је 1916. Јовановић именован за посланика у Лондону. Јовановић је наставио традицију коју је започео утицајни Чедомиљ Мијатовић, поставши веома радо виђен и утицајан дипломата у Великој Британији који је говорио и енглески језик, што је у Србији тог времена била реткост. Пре Јовановића на челу српског посланства у Лондону био је Матеја Бошковић, ранији посланик у Атини, творац Српско-грчког споразума о савезу из 1913. године. Бошковић је смењен са чела посланства у Лондону у лето 1916. због неслагања са Југословенским одбором. Осим дипломата, важан утицај на односе две државе са српске стране су имали и интелектуалци који су боравили у Лондону током рата. Међу њима истакну то место су заузимали Јован Цвијић, Павле и Богдан Поповић, владика Николај Велимировић, Јован Жујовић, Чедомиљ Мијатовић и други.

njǵǶDzÞǴǬÞDzÞǧǴǤÞǸǬÞɆǤÞDzÞdžǩÞǯǬÞǮDzɆÞDžǴǬÞǶǤÞDZǬÞɆǬÞǷÞ ǓǴÞǦDzǰÞǵǦǩǶÞǵǮDzǰÞǴǤÞǶǷ Односи Велике Британије и Србије у време Првог светског рата нису били предмет посебне студије. Дејвид Датон је 1998. објавио монографију под насловом The Politics of Diplomacy: Britain and France in the Balkans in the First World

54

Јован Јовановић Пижон (1869–1939). У дипломатској служби од 1903. до 1920, посланик у Бечу (1913–1914), Лондону (1916–1919) и Вашингтону (1920). Министар иностраних дела у Трифковићевој влади (1912) и друга личност српске дипломатије (1914–1916). Јовановић је оставио обимну преписку и минуциозно вођен Дневник, као и неколико књига о дипломатској историји Европе и Србије свог времена.

27

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

55 D. Dutton, The Politics of Diplomacy: Britain and France in the Balkans in the First World War, (J. B. Tauris Publishers: London, New York, 1998).

56 Д. Р. Живојиновић, Невољни ратници: Велике силе и Солунски фронт (1914−1918), Београд 2008.

57 W. Fest, Peace or Partition, The Habsburg Monarchy and British Policy, (London: George Prior, 1978). О променама у британској јавности током Првог светског рата писао је Хари Ханк, H. Hank, Great Britain and Austria-Hungary during the First World War, A Study in the Formation of Public Opinion, London, 1968.

58 K. Calder, Britain and the Origins of the New Europe, 1914–1918, Cambridge, 1976.

59 У каталогу Народне библиотеке Србије наведена је 661 јединица посвећена Првом светском рату (Другом светском рату посвећено је готово три пута више наслова – 1794).

60 Д. Р. Живојиновић, Велика Србија или Југославија? Велика Британија и југословенско уједињење 1914–1918. године, у зборнику Стварање југословенске државе 1918, Београд, 1983, 153–173.

61 S. G. Markоvich, British Perceptions of the Balkans until 1918, in S. G. Markovich, E. B. Weaver & V. Pavlovic (edts.), Problems of Identities in the Balkans, (Anglo-Serbian Society: Belgrade, 2006).

62 Н. Марковић, Британска концепција балканског блока и Србија 1914–1915, (необјављена магистарска теза), Београд, 1989.

63 М. Грба, Британске санитетске мисије и Србија у Првом светском рату, (необјављена магистарска теза), Београд, 1995.

28

War.55 Ова важна књига минуциозно представља ратну политику Велике Британије и Француске на Балкану. Ипак, заснована искључиво на изворима у вези са политичким врховима у Лондону и Паризу, она не само да занемару је документа из архива балканских држава, већ не обраћа пажњу ни на извештаје британских посланика и амбаса дора из региона. Монографија Драгољу ба Р. Живојиновића о односу Великих сила, пре свега Велике Британије и Француске, према Солунском фронту, представила је по први пут у целини ово сложено питање. Живојиновић је притом представио бројне, до са да непознате, документе из британских архива.56 Значајан допринос проучавању британске политике на Балкану током Првог светског рата пружио је и Вилфред Фест својом монографијом Peace or Partition, The Habsburg Monarchy and British Policy.57 И ова студија, будући да је посвећена односима две зараћене државе, занемарује до краја балканске државе, а посебно оне које нису могле бити њихове посреднице. Фест такође није посветио пажњу изворима из српских архива, као ни британским документима који се непосредно односе на Србију. Нешто раније о британској политици на Балкану писао је и Кенет Калдер (Kenneth Calder), у делу Britain and the Origins of the New Europe, 1914–1918.58 Међу многобројним монографијама и чланцима који су у српској историографији посвећени Првом светском рату59 могуће је издвојити неколико оних који се баве односима Велике Британије и Србије. Један од темељних радова представља студија Драгољуба Р. Живојиновића Велика Србија или Југославија? Велика Британија и југословенско уједињење 1914–1918. године.60 О односу британске јавности према Балкану и Србији писао је и Слободан Г. Марковић у студији British Perceptions of the Balkans until 1918.61 Језгровита и врло садржајна магистарска теза Николе Марковића од велике је важности за историју англо-српских односа током прве две године рата и посебно за политику Антанте на Балкану.62 Велики допринос представља и изванредна студија мр Милана Грбе о британским хуманитарним мисијама за време Првог светског рата.63 У великом броју монографија и студија посвећених Првом светском рату или неким аспектима његове историје, значајна пажња поклоњена је и односима Велике Британи-

ǗdžǒLj

је и Србије. Фундаменталну синтезу о Србији током Првог светског рата представља књига Андреја Митровића, Србија у Првом светском рату, објављена у два српска и једном енглеском издању.64 Незаобилазна су и дела Милорада Екмечића, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку 1492–1992,65 као и старија монографија истог аутора Ратни циљеви Србије 1914.66 Кад је реч о спољној политици Србије драгоцена је двотомна монографија проф. др Ђорђа Ђ. Станковића, Никола Пашић и југословенско питање.67 У југословенској и српској историографији подробно су обрађени међународни односи Србије и осталих чланица Антанте. Још 1970. године Драгован Шепић написао је монографију о односу Италије према југословенском питању.68 Никола Поповић је нешто касније написао монографију о руско-српским односима.69 Питање политичких, дипломатских и војних веза Србије са најмлађом чланицом Антанте, Сједињеним Државама, обрадила је Убавка Остојић-Фејић.70 Савременици су оставили значајне студије и мемоарска дела. У британском случају реч је не само о политичарима већ и о интелектуалцима, творцима спољне политике. Од објављених дела политичара незаобилазни су ратни мемоари Дејвида Лојда Џорџа,71 савремене биографије и преписка његовог претходника Асквита,72 као и успомене сер Едварда Греја, шефа британске дипломатије током прве половине рата.73 Ситон Вотсон,74 Викем Стид75 и Артур Еванс, угледни интелектуалци који су заступали и у доброј мери формулисали политику југословенства, оставили су важна сведочанства. Мемоаре је објавио и британски посланик у Риму76, док је дневник неко време водио и посланик у Београду Де Грац.77 Творци спољне политике Србије, са изузетком Јована Јовановића Пижона, нису оставили детаљне дневничке забелешке или мемоарска дела. Пижонов Дневник је посебно важан за раздобље од друге половине 1916. до краја 1918. године, када је тај бивши министар спољних послова био посланик на Двору Св. Џејмса.78 Пижон је после рата објавио важне монографије о европској дипломатској историји и стварању југословенске државе.79 Ипак, треба напомену ти да је, за разлику од његових осталих дела, Пижонов Дневник лапидаран и несређен, често тек белешка до краја јасна само њеном аутору. Док су документи посвећени спољној политици држава учесница Првог светског рата у раздобљу које је претходи-

64 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 2004.

65 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку (1492–1992), Београд, 2007.

66 М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд, 1973.

67 Др Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и југословенско питање, 1–2, Београд, 1985.

68 Д. Шепић, Италија, савезници и југословенско питање 1914–1918, Загреб, 1970.

69 Др Н. Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, Београд, 1977.

70 Др У. Остојић-Фејић, Сједињене Америчке Државе и Србија 1914–1918, Београд, 1994.

71 D. L. George, War Memoirs, Vol. 1–2, (Odhams Press Ltd.: London 1938).

72 J. A. Spender & C. Asquith, Life of Herbert Henry Asquith, Lord Oxford and Asquith, Vol. II, (Hutchinson & Co.: London 1932); Brock M.&E. (select. and edit.) H. H. Asquith Letters to Venetia Stanley, Oxford 1982; H. H. Asquith, Occasional Addresses 1893–1916, (MacMillan and Co. ltd.: London 1919).

73 G. Murray, The Foreign Policy of Sir Edward Grey (1906–1915), (The Clarendon Press: Oxford, 1915); V. Grey of Fallodon, Twenty-Five Years (1892–1916), (New York: Frederick A. Stokes Co., 1925) 74 R. W. Seton-Watson, The Historian as a Political Force in Central Europe, the School of Slavonic Studies in the University of London, King’s College: London 1922.

75 H. W. Steed, The Hapsburg Monarchy, (Constable and Co. ltd.: London 1919).

76 J. R. Rodd, Social and Diplomatic Memories, 1902–1919, (London: Edward Arnold & Co., 1925).

77 M. Glover, A British Diplomat’s Diary of 1914, Blackwood’s Magazine 1974, 316 (1906).

78 Ј. Јовановић Пижон, Дневник, Архив Југославије (прекуцана верзија)______.

79 Ј. Јовановић Пижон, Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, том 1–3, Београд, 1928; Ј. Јовановић Пижон, Дипломатска историја Нове Европе (1918–1938), том 1–2, Београд, 1938–1939.

29

ǑljnjNjDŽDžǔDŽǑDŽÞǕDŽdžljNjǑnjǚDŽ ÞǕǴǥǬɆǤÞǬÞdžǩǯǬǮǤÞDžǴǬǶǤDZǬɆǤÞǷÞǓǴǦDzǰÞǵǦǩǶǵǮDzǰÞǴǤǶǷ

80

В. Дедијер, Ж. Анић, Документи о спољној политици Краљевине Србије, књ.

7, св. 1–2, 1/14. јануар – 30. април/13. мај 1914, Београд, САНУ, 1980. До данас нису објављени документи за године 1908, 1909, 1910. и 1911.

81 Foreign Office (FO 371, 1914 – Balkans), Public Record Office (PRO) (the British National Archives) 82 Cabinet Papers, PRO – (CAB) 83 War Office (WO), PRO 84 Public Record Office (the British National Archives), FO 800 85 British Library (BL), Manuscript Department 86 SEES Library, Senat House 87 The University Library Cambridge 88 ПО МИД, ПСЛ МИД.

89 Фонд Јована Јовановића Пижона, Архив Југославије (АЈ), 80.

90 Фонд Војислава Јовановића Марамбоа, Архив Југославије (АЈ) ___; Прес-биро, Лондон (1917. година), Архив Србије.

91 АСАНУ... Јанковић, Д. Србија и југословенско питање 1914–1915, Београд 1973; Трговчевић, Љ. Научници Србије и стварање југословенске државе, 1914– 1920, Народна књига: СКЗ, Београд 1986.

92 Делегат Врховне команде српске војске код енглеских трупа, Војни архив.

30

ло Јулској кризи углавном детаљно објављени, за документа Краљевине Србије тај велики посао још није довршен.80 Документарна грађа у српским и британским архивама, посебно везана за раздобље после пропасти Србије крајем 1915, није посебно проучавана. Осим фонда британског Министарства спољних послова,81 од значаја су и документи британског Кабинета82 и Министарства рата.83 Такође, од велике важности су и лични фондови британских политичара у Британском националном архиву (Греј, Балфур, Асквит, Лојд Џорџ...),84 Британској библиотеци (Киченер, Берти, Ралф Пеџет, Викем Стид),85 у Библиотеци Школе за словенске и источноевропске студије лондонског универзитета (SEES, UCL, Ситон Вотсон),86 Универзитетској библиотеци у Кембриџу (Хардинг и, готово без значаја за Први светски рат, Чарлс де Грац).87 Међу документима у српским архивама посебно су богати фондови Политичког одељења Министарства иностраних дела и документи Посланства у Лондону, похрањени у Архиву Србије.88 Међу личним фондовима истакну то су место заузимали фонд Јована Јовановића Пижона у Архиву Југославије89 и фонд Војислава Јовановића Марамбоа.90 Извесни документи из пера српских интелектуалаца који су боравили у Лондону, налазе се у фондовима Архива САНУ91 и у Војном архиву.92