Историја за 3. разред гимназије општег типа и друштвеног -језичког смера - 23120

Милић Милићевић • Биљана Вучетић

ИСТОРИЈА

Уџбеник са одабраним историјским изворима

за трећи разред гимназије општег типа

и друштвено-језичког смера

Завод за уџбенике • Београд

Рецензенти

др Радомир Ј. Поповић, научни саветник Историјског института у Београду Валентина Гвозденовић, професор историје у гимназији „Урош Предић” у Панчеву

Мирјана Керн, професор историје у Средњој школи „Драгачево” у Гучи

Уредник

др Небојша Јовановић

Одговорни уредник

др Татјана Костић

Главни уредник

др Милорад Марјановић

За издавача

др Милорад Марјановић,

в. д. директора

ISBN 978-86-17-

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2022.

Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати,

ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

ПРЕДГОВОР

Поштовани ученици и професори, Да бисмо на најкраћи начин представили циљ писања овог уџбеника, послужићемо се мишљењем изнетим у књизи Најкраћа историја Немачке, аутора Џемса Хоза: „Нема сврхе проучавати прошлост ако она не баца мало светла на садашњост”. Другим речима, овде смо желели да објаснимо када и како су настале неке појаве, како су се развијале и како су, евентуално, доспеле до данашњих дана.

У овом уџбенику, као и сваком другом историјске садржине, приметићете низ датума, као и других бројчаних података. То је, поготово када се ради о годинама, неопходан садржај сваког историјског казивања. То је и суштинска разлика између историје као науке, или у овом случају школског предмета, и обичног, свакодневног, разговора чија је тема неко збивање у ближој или даљој прошлости. Наглашавамо

да учење бројева напамет није само по себи циљ. То је средство којим се доспева до критичког сагледавања догађаја и процеса и коначно успоставља свест о повезаности прошлости и садашњости.

Уџбеник који је пред вама има хронолошке, просторне и тематске оквире. Хронолошки гледано, ради се о периоду од средине 18. века па све до краја Првог светског рата, 1918. године. Просторна одредница јесте читава планета, и то зато што је управо крајем овог периода, у првим деценијама 20. века, људска нога ступила на последње неистражене тачке земаљске кугле, Северни и Јужни пол. Свет је тиме постајао све већи, али и супротно, све ближи. Железница и, потом, аутомобил, из деценије у деценију, скраћивали су време неопходно за превоз људи и робе. Слично је било и са огромним подухватима ископавања канала који су и поморске путеве учинили осетно краћим. Крајем овог раздобља први кораци учињени су и у погледу ваздушног транспорта. Изум телеграфа и телефона омогућио је комуникацију на великим даљинама. Једном речју свет је постајао све већи, али истовремено и све мањи.

поменутом хронолошком оквиру прошлост је предстaвљена тематским садржјима. Њима су обухваћене револуције, било да су оне техничке, својинске или националне. Истовремено, ту су и оквири настанака националних држава, спровођења колонијалне политике, деценије процвата технике и уметности и, коначно, крај свега тога у Првом светском рату, из кога се изродила једна нова епоха.

Тематска подела јавља се и у оквирима опште и националне историје, при чему ову поделу, као и многе друге, треба прихватити с пуно резерве. Једноставно, различита преламања у Европи, па чак и свету, увек су имала већег или мањег одраза како на српски народ у Србији, тако и ван ње. Аутори

САДРЖАЈ

1.

државних и друштвених уређења

2. Стварање националних држава и нестанак империја (М.М)

2.1. Уједињењe Италије

2.2.

3.

модерне српске државе (М.М.)

3.1.

3.2. Србија у борби за аутономију.

3.3. Србија у време уставобранитеља (1839–1858)

3.4. Друга владавина кнеза

4. Српски народ под страном влашћу (Б.В.)

4.1. Српски народ у Османском царству

4.2. Срби у Хабзбуршкој монархији

4.3. Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (1878–1914)..................131

5. Српска Војводина (Б.В.)

6. Успон Црне Горе у 19. веку (Б.В.)

6.1. Независна Црна Гора

7. Србија као независна држава (1878–1913) (М.М.)

7.1. Србија у доба последњих Обреновића (1878–1903)

7.2. Нова динас тија и нови политички курс (1903–1912)

IV. ДРУШТВЕНИ И ПРИВРЕДНИ ФЕНОМЕНИ И ОДНОСИ

1. Индустријска револуција (Б.В.)

2. Појава капитализма и класно друштво (Б.В.)

3. Идеје и идеологије (Б.В.)

4. Грађанска и политичка права (Б.В.)

5. Специфичности српског друштва и привреде (М.М.)

5.1. Живот у Кнежевини Србији – привреда и друштво

5.2. Привреда и друштво у независној Краљевини Србији

1. Просветитељство (Б.В.)

2. Бел епок или период оружаног мира (1870–1914) (М.М.) ...............................186

2.1. Нови погледи на свет и научни проналасци. Друга индустријска револуција

2.2. Књижевност и уметност

3. Свакодневни живот и брига

1. Комуникација

историјски извори, индустријализација, модернизација, историјске перспективе

Наука није само једноставно знање. То је систем знања. Да би једна наука уопште постојала, она мора да задовољи два основна критеријума: да има предмет истраживања (тему) и свој метод истраживања (начин).

Историја је наука која се бави прошлошћу, што је не чини нимало јединственом. Сличне хуманистичке науке, попут археологије, етнологије и других, такође проучавају прошлост, при чему је прва од поменутих, археологија, у томе најсличнија историји. У чему је онда разлика? Археологија је наука чија сазнања почивају на најразличитијим

материјалним изворима, попут остатака градова, оруђа, оружја, предмета за свакодневну употребу и сл. Историја пак црпи сазнања из писаних извора (докумената), који су у новом веку углавном на папиру. У ранијим временима, старом и средњем веку, користили су се и камен, папирус, пергамент,

свила и разни други материјали. Извесна разлика постоји и у времену. Археологија се бави даљим, а историја ближим временским раздобљима. Линија која раздваја ове науке често је само условна.

Документ као темељ историјског истраживања, оно на чему се заснива историја као наука, представља прилично широк појам. У првом реду, документи настају као последица извесне пословне активности. Пословним документима се придружују и документи настали као последица судске делатности. Ту су и споразуми владара, држава, као и писма, званична или приватна. Посебна врста историјских извора настала је и као последица људске тежње да се нешто не препусти забораву. Тако су настали дневници и мемоари. У првом случају ради се о сукцесивним забелешкама, које настају истовремено с неким догађајем, док је у другом случају реч о накнадно насталом делу, писаном према сећању.

У често коришћене историјске изворе, нарочито у 19. и 20. веку, спада и штампа. Она свакодневно бележи велике и мале историјске догађаје, али и

Писмо Хајдук Вељка Петровића из Првог српског устанка

Насловна страна Илустрованих полицијских новина из 1867.

Писаћа машина

збивања из обичног, свакодневног живота, те је због тога незаменљив извор, нарочито када је у питању друштвена историја. Ширење штампе постигнуто је захваљујући све модернијим и бржим штампарским машинама, али и једној додатној новини. Била је то писаћа машина, патентирана 1868. године. Сви поменути извори до половине 19. века били су углавном писаног карактера. Напредак на пољу фотографије трећој и четвртој деценији тог века, ту традицију је готово потпуно изменио. За то су заслуж ни француски изумитељи Жозеф Нисефор Нијепс и његов сарадник Луј Дагер, који су патентирали прву сталну фотографију. Тиме су историјској науци дали још један, потпуно нови тип извора.

Прве фотографске забелешке биле су везане за ратна збивања. Најпре је то био америчко-мексички рат, вођен четрдесетих година, а потом Кримски, педесетих година 19. века. Спој рата и фотографије убрзо се догодио и на овим просторима. Конкретно, радило се о српско-турским ратовима 1876–1878, који су забележени објективом руског фотографа Ивана Громана. Наредна ратна догађања, 1912–1918, дала су низ домаћих ратних фотографа, попут Драгише Стојадиновића, Драгољуба

Српски извиђач Око Соколово, фотографија коју је 1912. начинио Самсон Чернов

Павловића и др. Међу најзначајније фотографе тог доба сигурно треба сврстати и Руса јеврејског порекла Самсона Чернова. Oви фотографи имали су важну улогу, и то не само зато што су бележили ратна збивања већ и због тога што су овековечили збивања из обичног, свакодневног живота.

На самом крају 19. века фотогра ф ији се при д ружио још један исто ријски изво р, такође визуелног типа. Родиле су се „покретне слике”, то јест филм. Први филм, „Улазак воза у станицу”, приказан је у Паризу 1895, а његови творци била су браћа Огист и Луј Лимијер.

Писаним и визуелним историјским изворима у 19. веку придружили су се и аудио-записи . Први уређај који је бележио звук, али га није могао репродуковати, појавио се 1857. Три године касније постигнута је и репродукција звука, да би 1878. Томас Едисон демонстрирао свој први звучни запис. У наредној деценији појавило се доста сличних уређаја и неколико проналазача, од којих је најзначајнији Емил Берлинер, творац микрофона (1877) и грамофона (1895).

Даље усавршавање свих ових уређаја и појава рачунара у 20. веку још су додатно проширили спектар историјског сазнања.

Кинематограф браће Лимијер

Период од краја 18. века до краја Првог светског

рата, који се изучава у овом уџбенику, обележило

је стварање модерног индустријског друштва. То

је доба брзог и интензивног развитка цивилиза-

ције, када је дошло до наглог материјалног и

друштвеног напретка. У временском раздобљу од просветитељства до 1918. године одиграле су се

индустријске и друштвене револуције и дошло је до

великих научних открића, која су изменила живот

људи. Процес формирања индустријског друштва

на простору Европе и у Сједињеним Америчким

Државама подразумевао је рушење старог

поретка оличеног у феудализму и апсолутизму.

Прерастање традиционалног, земљорадничког

друштва у индустријско назива се модернизација То је био сложен процес који је захватио читаво друштво и одразио се на демографију, економију, политику, па и на духовни живот. У Европи је порастао број становника, а велика миграција из села у градове довела је до убрзане урбанизације.

Индустријализација је економски вид модернизације која је подразумевала прелаз са мануелне на машинску производњу. У политичком смислу, модернизација се огледала у демократизацији државног и друштвеног живота. Идеја просветитеља да је народ извор власти довела је до стварања грађанског друштва. Један од највећих домета овог доба јесте проглашење Декларације о правима и слободама човека и грађанина у Француској 1789. године. То је био основ за увођење парламентаризма и демократије у политички живот. Модернизација у култури, коју су изазвала нова научна сазнања, утицала је на сазревање нових идеја о развитку природе и друштва. Развој саобраћаја и средстава масовне комуникације омогућио је повезивање разних крајева планете . Тако је Први светски рат, познат као Велики рат, био први глобални и дотад највећи међународни ратни сукоб. Његовим завршетком успостављени су нови политички односи и друштвени системи у свету.

2. ХРОНОЛОГИЈА И ПРОСТОР

Фабрика оружја Круп, 1915. године

3. ИС ТОРИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

У прошлости су се историјски феномени често посматрали само из угла владајуће групе или заједнице. Међутим, историјски догађаји и процеси могу се посматрати из више углова Историјска перспектива значи разумевање друштвеног, културног и интелектуалног окружења које је утицало на људе и догађаје у прошлости.

Историчар нема непосредан увид у збивања из прошлости, већ сазнања о њима стиче на основу проучавања историјских извора. Перспектива има посебно место у историји, јер се јаз између историчара и прошлости не може превазићи. Стога историчар мора

да се понаша према изворима с резервом и не сме да се ослања само на један извор. Треба испитати пристрасност историјских извора –зашто је неки документ направљен, за кога и у ком контексту је настао. Велики антички историчар Тацит рекао је да историју треба писати без гнева и пристрасности: Sine ira et studio Увек је добро поставити питање да ли постоје и неке друге перспективе и, ако постоје, зашто нека има предност. Историја се понекад користи да би величала националну митологију, уз игнорисање других начина посматрања. Тек у протеклих пар деценија повело се рачуна о томе како је прошлост изгледала из угла појединих родних или друштвених група (жене, националне мањине, професије итд.). Историја користи упоредни метод, откривајући сличности и разлике у становиштима појединаца, група и нација.

културног и националног идентитета. Увек треба имати на уму поштовање личности, људских слобода и уважавати права и интересе других. Неопходан је процес историјске емпатије – замислити да смо неко други и покушати да разумемо његово становиште, његова схватања и поступке.

„Црна авет на обе стране. Као средство враћања народу поверења у војску и буђења воље за плаћањем пореза.” Карикатуру немачког канцелара Бизмарка и француског цара Наполеона III који један другог представљају црном бојом нацртао је 1869. године немачки уметник Вилхелм Шолц.

Важан је начин на који видимо „друге” и однос између других и нас самих. Слика о другоме је важан елемент стварања сопственог етничког,

Један од примера супротстављених историјских перспектива у овом раздобљу јесте случај пограничних области Алзаса и Лорене, које су биле предмет спора Француске и Немачке. Француска је, након пораза у рату с Пруском, 1871. предала Алзас и Лорену и платила је велику ратну одштету уједињеном Немачком царству. У Француској се после тога развио реваншизам чији је крајњи циљ била освета и тежња за повратком изгубљених

Бизмарков кошмар: „Хвала!” Аутор карикатуре

из 1870. године, која приказује смрт како се захваљује канцелару Бизмарку јер јој је омогућио ратне жртве био је Оноре Домије, француски сликар и један од најзначајнијих

карикатуриста 19. века.

територија. Непријатељски став Француске према Немачкој се одржавао у француској политици, књижевности и уметности наредних четрдесетак година и постао је кључни француски ратни циљ све до Првог светског рата. Са друге стране, после почетног задовољства због укључења Алзаса

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Наведите врсте историјских извора.

и Лорене као стратешких области, насељених немачким становништвом, ово територијално проширење је довело у конфронтацију Немачку с Француском. Немачки канцелар Ото фон Бизмарк, у тежњи да спречи реванш Француске, почео је да ствара систем савеза који је довео до поделе Европе на два војно-политичка савеза. Победа Француске у Првом светском рату само је продубила јаз између две државе, који ће кулминирати у Другом светском рату.

РЕЧНИК

модернизација – скуп промена које претварају традиционално друштво у модерно

демократизација – процес промене друштвено-политичког уређења из недемок ратског у демократско, током кога се уводи равноправност људи, без обзира на имовно стање, положај и порекло

емпатија – способност да живот посматрамо

из перспективе неког другог, а све у циљу разумевања осећања те друге особе

перспектива – гледиште, начин гледања, начин разматрања

реваншизам – одмазда, тежња једне државе да поврати изгубљене територије или политички положај

2. Набројте историјске изворе који су се појавили у 19 веку.

3. Које су основне карактеристике периода од краја 18. века до 1918. године?

4. Опишите значај фотографије и филма као историјских извора.

5. Објасните историјску перспективу на примеру пруско-француских односа с краја 19. и почетком 20. века.

међународни односи, револуције, велике силе, пацифизам, блокови

Развој међународних односа у модерно доба можемо

посматрати у неколико периода. Почетак 19. века

обележио је Наполеон Бонапарта, који је покушао да промени карту Европе на идејама просветитељства

и Америчке и Француске револуције. Потом је, на Бечком конгресу 1815, успостављен систем баланса

моћи великих сила (Велика Британија, Аустрија, Русија, Француска и Пруска), који је трајао све

до завршетка Кримског рата 1856. године. Тада

се концерту великих сила прикључује Краљевина Пијемонт-Сардинија. Трећи период у развоју међународних односа јесте доба после Кримског рата (1856–1871), а четврти доба империјализма и колонијализма (1871–1914).

Током 19. века долази до продубљивања кризе традиционалног друштва у Европи и развијања

индустријског друштва. Европске државе су се

налазиле на разним степенима друштвеног и

привредног развитка. Међусобне противречности су решавале дипломатским путем, али су често прибегавале и ратовима. Од осамдесетих година 19. века јавља се пацифизам – како у Европи тако и у свету формирају се антиратна удружења која заступају идеју да оружани сукоби не могу бити средство решења међудржавних спорова. У Хагу су 1899. и 1907. године потписане конвенције о мирном решавању спорова, ограничењу наоружања, о ратном праву, тј. о заштити цивилног становништва током рата, о правима и дужностима неутралних сила и др.

У 19. веку мења се политичко уређење држава.

Апсолутистичке монархије уступају место уставним монархијама и републикама. Развија се парламентарни систем и систем правне државе у

ком долази до поделе законодавне, извршне и судске власти. Централно место у државном законодавству заузима устав. Истовремено се одигравају процеси

формирања грађанског друштва и одвајање црквене од световне власти. Расте утицај науке и одвија се индустријска револуција. Може се рећи да је 19. век и епоха национално-ослободилачких револуција. У последњим деценијама 19. века процес модернизације је захватио и међународне односе. Постепено се формирао систем војних и политичких блокова (Тројни савез и Антанта), који нису успели да сачувају равнотежу мира у Европи и свету. Територијални спорови, национални конфликти, борба за војну премоћ, трговински ратови и трка за колонијама довели су до највећег светског сукоба – Првог светског рата (1914–1918). Његовим завршетком у Европи нестају царства и рађају се нове националне државе.

РЕЧНИК

пацифизам – политички и друштвени покрет у свету који осуђује рат и сваки облик насиља и залаже се за безусловно очување мира

конвенција – међународни уговор или споразум

2. АМЕРИЧКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

револуција, Северна Америка, 13 колонија, Декларација о независности, Устав, „очеви оснивачи”

Британија је после Седмогодишњег рата преузела примат од Француске у колонијалној политици, али су и њени материјални губици у овом рату били велики. Надокнада тих трошкова за Британију је била прека потреба, а један од извора средстава било је наметање нових пореза у колонијама, међу којима су се нашле и оне у Северној Америци. Британци су систематски спречавали економски развој америчких колонија, намеравајући да их користе искључиво као сировинску базу.

Прво британск o стално насеље у Северној Америци, Џејмстаун (Вирџинија), основано је 1607. године. Током 18. века становништво будућих Сједињених Америчких Држава непрестано се повећавало. Њега су чинили европски досељеници с различитих говорних подручја. Међу њима су били и Холанђани који су на острву Менхетн основали насеље Њу Амстердам, будући Њујорк. Међу досељеницима су били и Британци и велики број Немаца. Будући званични језик колонија –енглески – победио је немачки, приликом гласања у Конгресу, за само један глас. Међу колонистима је било и Шпанаца, Португалаца и много других европских народа. Непосредно пред избијање Рата за америчку независност у енглеским колонијама живело је око 2,5 милиона становника.

Досељеници нису имали представнике у британ ском парламенту, нити су могли да гласају о законима и порезима у колонијама. Они су нарочито били огорчени због увођења пореза на чај, који је био један од њихових главних увозних артикала. Реакција на те мере била је Бостонска чајанка, 1773, када су досељеници упали на британске бродове преобучени у Индијанце и просули сав чај.

Одговор краља Џорџа III било је слање војске на побуњенике, на шта су досељеници одговорили сазивањем Конгреса 1774. године. На Првом Конгре-

су одржаном у Бостону представници 13 колонија изгласали су организовање своје народне милиције, после чега је дошло и до војних инцидената. У априлу 1775. избио је сукоб с британским трупама код Лексингтона у Колораду, где је америчка милиција однела победу. У јуну исте године, у бици код Банкер Хила, Британци су одржали положаје, али уз ненадокнадиве губитке.

Оружани сукоб изазвао је отцепљење 13 колонија, данас симболично приказаних као 13 пруга на америчкој застави. То се догодило на Другом конгресу одржаном у Филаделфији јула 1776, када је донета позната Декларација о независности На истом конгресу је на чело војске постављен

Први британски пуританци су се искрцали на америчку обалу 1620. Њихово искрцавање са брода Мејфлауер се од 1941. у САД обележава као државни празник – Дан захвалности. Прву валуту у САД су увели Холанђани – првобитни долари су најпре били холандски.

Први Дан захвалности у Плимуту

Џорџ Вашингтон (1732–1799) сматра се једним од „ очева” САД. Пореклом је из земљопоседничке и робовласничке породице из Вирџиније. Учесник је Француског и Индијанског

рата, као и Седмогодишњег рата вођеног на тлу Северне Америке. Године 1775. изабран је за команданта Континенталне армије. Мада је изгубио неколико битака, успео је да Британце

коначно порази у бици код Јорктауна и тиме успешно оконча рат. Након рата бавио се политиком и у два мандата (1789–1797) био је председник САД.

Текст Декларације независности написао је Томас Џеферсон.

генерал Џорџ Вашингтон, будући први председник САД. Вашингтон је одмах започео реорганизацију војске, што ће довести и до коначног преокрета на бојном пољу. Амерички устаници су најпре победили у бици код Саратоге 1776, а убрзо су добили и савезника – Француску, која је 1788. ушла у рат против Британије. Коначни пораз британским снагама нанет је 1781, заузећем Јорктауна. Уследили

Томас Џеферсон (1743–1826) био је представник Вирџиније и главни аутор Декларације о независности. По окончању Рата за независност постав љен је за америчког представника у Француској. По повратку из Париза био је државни секретар, а затим и потпредседник државе. Од 1801. до 1809. био је трећи по реду председник САД. Као полиглота и поклоник науке био је један од утемељивача Универзитета у Вирџинији. Највише критика на његов рад било је упућено због позитивног односа према ропству. Један је од четворице председника (уз Џорџа Вашингтона, Абрахама Линколна и Теодора Рузвелта) чији су ликови уклесани у споменику на планини Рашмор у Јужној Дакоти.

Бенџамин Френклин (1706–1790) био је научник

и политичар и је дан од тво ра ца Декларације

независности САД. Одмах након окончања Рата за независност, до 1785, био је представник у

Паризу, где се састајао с Волтером. Важио је за непомирљивог противника ропства. Као

научник, најпознатији је по теорији о позитивном и негативном електрицитету. На основу сазнања да су громови у природи заправо електрично пражњење, конструисао је громобран. Заслужан

је и за откриће карактеристика Голфске струје.

Творац је штампарске машине и уличног осветљења, а познат је и као реорганизатор америчке

поштанске службе. У граду Филаделфији основао

је и прву јавну библиотеку. Сматра се јед н ом од најзначајнијих личности из времена просветитељства.

су дуги преговори, окончани у Версају 1783, на којима је Велика Британија признала независност некадашњим колонијама.

У првим годинама након стицања независности јавила се недоумица: да ли ће САД бити монархија или република? Та дилема је решена 1787. године. САД су Уставом проглашене за републику, а овај акт, са извесним изменама, важи и данас. Садржај Устава озаконио је поделу на законодавну, судску и извршну власт. Законодавна власт (Конгрес) према Уставу је подељена на два дома: Сенат и Представнички дом. Сви грађани Уставом су проглашени за слободне, са истим правима и обавезама.

Амерички рат за независност, или Америчка револуција, и први устав САД, обележили су историјску прекретницу, пре свега утицајем на Француску револуцију. Ова револуција и Наполеонови ратови с Португалијом (1807−1811) и Шпанијом (1808−1813) имали су одјека и на односе с португалским и шпанским колонијама у Јужној Америци. Многе од њих су се у периоду од 1810. до 1826. отцепиле од матице, поставши независне државе. У ред тих колонија спадају:

Неке од ових држава, попут Венецуеле (1811), Салвадора (1824) и Костарике (1824), готово одмах по стицању независности постале су уставне државе. У неким случајевима раније него што се то догодило у Шпанији (1812) или Португалији (1826).

РЕЧНИК

декларација – свечана програмска изјава

парламент – највиши законодавни орган у једној држави, народна скупштина

устав – највиши правни акт једне државе

подела власти – демократски принцип државног уређења у ком су законодавна, извршна и судска власт међусобно независне

Предаја енглеске војске код Јорктауна

ПИТАЊА

1. Како је Седмогодишњи рат утицао на предстојећу побуну у колонијама?

2. Када су одржани Први и Други конгрес будућих САД?

3. Ко су најзначајније личности овог периода?

4. Колико је трајао Рат за независност и како је текао?

5. Када је донет Устав САД и које су његове главне одреднице?

6. Како су се револуције у САД и Европи одразиле на Јужну Америку?

РЕЗИМЕ

Енглеска је тежила да учини економски зависним 13 северноамеричких колонија. Колонисти су реаговали на велика пореска оптерећења и политичку обесправљеност. Декларација о независности САД, којом је проглашено отцепљење, усвојена је у Филаделфији 1776. године. Америчке колоније су стекле независност Версајским миром, 1783. године. Веома брзо су постале једна од најјачих светских сила. Уставом САД усвојен је принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску.

3. НОВА ФРАНЦУСКА

Француска револуција, Скупштина сталежа, Луј XVI Бурбонски, Декларација о правима човека и грађанина, Устав, Република, Максимилијан Робеспјер, јакобинска диктатура

3.1. Корени промена

Француска је крајем 18. века била једна од највећих и најснажнијих европских држава и центар европске културе и цивилизације. По облику владавине била је апсолутистичка монархија, што је значило да су законодавна, извршна и судска власт почивале на личности краља. За време владавине Луја XVI Бурбонског (1774–1792) Француска је са преко двадесет пет милиона људи била трећа земља по броју становника у свету. Друштво је било подељено на сталеже. Први сталеж француског друштва било је свештенство Црква није имала никаквих материјалних обавеза према владару и држави, а сама је располагала великим богатством , које су јој доносили њени крупни земљишни феудални поседи и порез (десетина), који су у њену корист плаћали сви поданици француског краља Други сталеж – племство – делио се на неколико група и категорија. Постојале су велике разлике између крупног племства на двору и ситног племства из унутрашњости земље. Прва два сталежа чинило је око 400.000 становника, који су имали сва политичка права, феудалне поседе на које нису плаћали порез и приходе од државних служби. Трећем сталежу је припадало око двадесет три милиона становника Француске. Они су плаћали порезе и бројне дажбине држави и цркви, али нису имали право на државне функције, тј. нису имали никакав политички утицај. Сељаштво је поседовало само 1/3 обрадивих површина, док су племство и црква држали остатак . Најимућнији , најобразованији и најорганизованији део трећег сталежа била је буржоазија. Она се делила на три слоја: крупну, средњу и ситну буржоазију. У крупну буржоазију спадали су велики капиталистички земљопоседници и предузимачи ( фармери ), банкари, власници трговачких компанија, адвокати и интелектуалци Средњем слоју буржоазије

припадали су власници мануфактура , ситни банкари, фармери, трговци, ситни бродовласници, крупније занатлије, новинари, писци, професори, музичари , лекари и други . Ситна буржоазија („народ”) били су занатлије, дућанџије, штампари, превозници , ситни предузимачи , чиновници , апотекари, учитељи, уметници и други

Краљ Луј XVI

темељне фискалне реформе, која би подразумевала и опорезивање повлашћених сталежа. Међутим, таква пореска реформа би довела до правног и политичког изједначавања свих сталежа.

У другој половини 18. века француско друштво се нашло у озбиљној кризи, чији су узроци лежали у феудално-апсолутистичком систему.

Тешко стање државних финансија у Француској се погоршало после Седмогодишњег рата са Енглеском (1756–1763) и подршке Американцима

у Рату за независност. Француска је имала огромне ратне издатке, изгубила је скоро све колоније, а кризи је допринело и неограничено расипање државног новца на краљевском двору. Поред тога, глад, немаштина и незадовољство народа били су изазвани неродним годинама и високим ценама основних намирница.

Краљ Луј XVI није био дорастао решавању кризе, недостајали су му чврст карактер и предузимљивост. Његова супруга, краљица Марија Антоанета , ћерка царице Марије Терезије, била је прилично неомиљена у француском друштву, што је утицало на углед монархије. С временом је постало јасно да се државне финансије неће поправити без

Пошто је 1788. објављено национално банкротство, било је неопходно наћи нове изворе финансија, па се двор сложио да се 5. маја 1789. сазове Скупштина државних сталежа . Трећи сталеж је имао право само на 600 представника, колико су имали племство и свештенство заједно. Посланици трећег сталежа су били спремни да се боре за политичка права, јер су представљали преко 96 процената француског народа. Одлучили су да се боре за укидање привилегија племства и свештенства и грађанску једнакост. На седници одржаној 17. јуна одлучили су да се прогласе за Народну скупштину и донесу устав који ће донети ново државно уређење. Краљ је 19. јуна поништио одлуку о проглашењу Народне скупштине и почео је да гомила војне снаге у Версају. Вести о припремама за напад су се прошириле кроз Париз. Гневни народ је провалио у магацине с оружјем. Револуција је почела 14. јула 1789. јуришом на централно париско утврђење и тамницу – Бастиљу. Краљ је изгубио контролу над Паризом. Пад Бастиље , симбола апсолутизма, сматра се прекретницом у светској историји и данас се слави као национални празник Француске. Маркиз Лафајет (1757–1834), учесник Америчког рата за независност, постављен је за команданта Националне гарде, с циљем да одржава Марија Антоанета Скупштина државних сталежа, 5. мај 1789.

мир Гардисти су почели да носе тробојну црвено-плаво-белу кокарду, која се проширила париским улицама и постала симбол Француске револуције.

3.2. Уставна монархија

Вести о догађајима у Паризу су одјекнуле Француском. Сељаци су нападали феудалне дворце и опатијe и уништавали спискове феудалних дажбина. Буржоазија је морала да учини уступке. Скупштина је заувек укинула феудални систем 4. августа 1789. године. Низом закона је уведена пореска једнакост за све Французе, укинути су лична зависност, црквена десетина, кулуци, бенефиције и ситне феудалне обавезе Скупштина је објавила свој програм на којем је заснивала будући устав и политичке односе у Француској у Декларацији о правима човека и грађанина, која је усвојена 26. августа 1789. године. Декларација је прокламовала братство, једнакост и слободу У природна и неотуђива права човека је убројала: народни суверенитет, политичке слободе ( слободу штампе , збора , договора , политичког удруживања ), грађанску и правну једнакост, законитост и верску толеранцију Приватна својина је проглашена за једно од најважнијих људских права без обзира на разлике које она у друштву рађа Историјски значај Декларације био је огроман јер је постала основ свих будућих буржоаских револуција и грађанских друштава уопште. Скупштина је одлу-

чила да реорганизује цркву – конфисковала је и продала огромну црквену имовину, а свештеници су морали да положе заклетву држави. Француска

је постала уставна монархија доношењем Устава 3. септембрa 1791. године. Луј XVI је представљао извршну власт, могао је да бира министре, али имао је ограничену власт јер није могао да предлаже законе нити да распусти Скупштину. Права прокламована Декларацијом права човека и грађанина нису се односила на робове у колонијама. Скупштина је била врховно законодавно тело и представља-ла је народни суверенитет. Право гласа је било ограничено и условљено својином. Имали су га само мушкарци који су плаћали утврђену висину годишњег пореза. Тај услов је испуњавало само око 4,5 милиона грађана Француске, углавном из редова буржоазије. Успостављено је независно судство и извршена је реформа државне управе – Француска је подељена на 83 департмана (округа). Устав је гарантовао слободну привредну иницијативу, укинуо је еснафе, трговачка ограничења, као и све краљевске и државне монополе.

Декларација о правима човека и грађанина

Пад Бастиље

Грађани који су припадали истој политичкој струји

организовали су се у клубове , у оквиру којих су разматрали политичке, друштвене и економске

проблеме. Умерена десница је била организована

у фејански клуб, у који су улазили представници

крупне буржоазије на које се ослањао краљ. Они

су били уставни монархисти и сматрали су да је револуција добијена и завршена. Манастир Светог

Јакова у Паризу био је седиште јакобинског

клуба , у ком су се окупљали ситна буржоазија и

сиромашно градско становништво, које је желело укидање монархије и увођење републике. Адвокат Максимилијан Робеспјер (1758–1794) имао је

истакнуту улогу међу јакобинцима. Жирондинци су припадали средњем грађанству, имали су умерене ставове и залагали су се за споразум са племством, а име су добили јер су потицали из области око реке Жиронде. Жорж Дантон (1759–1794) и Жан Пол Мара (1743–1793) били су оснивачи радикалнолевичарског клуба кордиљера.

Скокови цена, инфлација и несташица намирница крајем 1791. и почетком 1792. године били су

војска ушла на њену територију. Краљ Луј XVI је покушао да побегне из земље и да с војском нападне револуционаре. Ипак, бекство није успело, а краљ и краљица Марија Антоанета су ухапшени у дворцу Тиљерије 10. августа 1792, под оптужбом за контрареволуцију. Јакобинци су преузели власт и захтевали обрачун с контрареволуционарима.

осветничком расположењу, сиромашни грађани Париза су почетком септембра погубили више од хиљаду противника револуције, углавном племића и богатих грађана. Након одржаних избора, у септембру се састао Конвент – народно представништво, са законодавном влашћу, чији је први акт, донесен 21. септембра, био укидање монархије. Република је проглашена сутрадан, 22. септембра, под геслом „ Слобода, једнакост, братство”. Извршну власт су добили полицијско тело Комитет за јавну безбедност и Комитет јавног спаса.

Француска војска је преокренула ратну срећу у своју корист. После победе код Валмија над пруском војском у септембру 1792, француске трупе су ушле у Белгију и Немачку, а у октобру и у Савоју и Ницу.

Упркос противљењу жирондинаца, Конвент се сложио с јакобинцима и у јануару 1793. године осудио краља на смрт због издаје. Казна одсецања главе гиљотином је извршена 21. јануара у Паризу. Пар месеци касније погубљена је и краљица. Европске земље – Енглеска, Аустрија, Сардинија, Шпанија, Пруска и Португалија – удружиле су се у коалицију против револуционарне Француске.

повод за бројне устанке широм Француске Поред тога, постојала је могућност да Пруска и Аустрија војно интервенишу против револуционара. У априлу 1792. Законодавна скупштина је објавила рат Аустрији, највише због њених веза с краљицом и краљем. Ратна срећа је брзо напустила Француску и у августу је непријатељска

Погубљење Луја XVI

Последњи поздрав Луја XVI

3.3. Врхунац револуције. Јакобинска диктатура (1793–1794)

– владавина

терора Крупна буржоазија, предвођена жирондинцима, сматрала је да је револуција завршена краљевом

смрћу. Јакобинци, на челу с Робеспјером, веровали

су да револуција мора да се настави због широких народних маса, које немају права. Француска је била у опасности јер је војска европске коалиције ушла дубоко у француску територију. Јакобинци су у мају 1793. у савезу са сиромашним париским грађанима збацили с власти крупну буржоазију и завели јакобинску диктатуру (јун 1793 – јул 1794). Нова влада је поделила општинску земљу сељацима и укинула све заостале феудалне обавезе, што је изазвало велико задовољство широм Француске. Проглашена је општа мобилизација и створена је револуционарна армија. Француски гарнизони су успели да до краја октобра истерају непријатеље из земље. У јулу 1793. Конвент је донео нови демократски устав, који је прокламовао опште право гласа, личне слободе и неприкосновеност приватне својине, али никада није ступио на снагу. У октобру је уведен нов републикански календар, у коме је 1793. била прва година, месеци су имали имена у складу с природом, а потпуно су изостављени хришћански празници.

Под управом Робеспјера и Комитета јавног спаса успостављена је владавина терора – оштра акција хапшења и ликвидације свих који су били против револуције, у којој је страдало 17.000 људи, између осталих бројни жирондинци и сам Дантон. Велика последица револуције и рата била је и глад у земљи. Влада је морала да одреди цене намирница и висину радничких плата, што је погодило најсиромашније слојеве радника и сељака. Многи делегати су стрепели за своје животе, јер је опасност од терора и Робеспјерове „владавине врлине” била све већа. Створена је завера да се јакобинци свргну с власти. Завереници су у јулу 1794. упали у градску већницу у коју су се склонили јакобинци. Робеспјер је осуђен на смрт и гиљотиниран, а јакобинци су свргнути с власти. С обзиром на то да су се ова дешавања одиграла у месецу термидору по револуционарном календару, период који следи се назива термидорска реакција или доба „белог терора”, у ком су истребљивани јакобинци, побуњеници из сиромашних слојева и монархисти.

Идеје Француске револуције су омогућиле рушење феудалног друштва у многим европским државама. Буржоазија је показала снагу да освоји политичку власт и да развија привредне и политичке снаге грађанства. У Француској је укинуто кметство 1789, у Пруској 1807, док је Русија, коју није захватио револуционарни талас, имала 1815. године шеснаест милиона кметова само на царским поседима.

РЕЧНИК

сталеж – у феудалном друштву, друштвени слој с посебним правима, затворен за друге групе или сталеже, коме се припада по наслеђивању

гиљотина – механичка справа која је служила за извршење смртне казне одсецањем главе, а коју је изумео лекар Жозеф Гиљотен, као средство хуманијег извршења смртне казне диктатура – систем у ком једна особа или мања група људи има неограничену власт у држави

Максимилијан Робеспјер

РЕЗИМЕ

Током 18. века француска буржоазија је ојачала и успела да окупи остале слојеве друштва у борби за рушење феудалног поретка, који је кочио развитак земље. У августу 1789. донета је Декларација о правима човека и грађанина. Француска је постала уставна монархија 1791, а већ следеће, 1792. године, проглашена је за републику. Француска је од 1792. била у рату са Аустријом и Пруском. Краљ Луј XVI и Марија Антоанета су проглашени издајницима и гиљотинирани 1793. За време јакобинске диктатуре (1793–1794) убијено је 17.000 људи, под оптужбама за издају и антиреволуционарно деловање.

Жорж Дантон

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. У каквом стању су се налазили француска држава и француско друштво уочи револуције?

2. Зашто је сазвана Скупштина државних сталежа?

3. Која су начела Декларације човека и грађанина?

4. Када је Француска постала уставна монархија?

5. Набројте политичке клубове у Француској. Када је успостављена јакобинска диктатура?

6. У чему је значај Француске револуције?

4.

КОНСОЛИДОВАНА РЕВОЛУЦИЈА ПОД

Наполеон Бонапарта, Директоријум, Устав, Конзулат, царство, Грађански законик, антиреволуционарне коалиције

4.1. Директоријум, конзулство и царство Предвођен термидорцима, који су били из редова богатијег грађанства, Конвент је у августу 1795. довршио нови устав. Исте године је и распуштен. Француска је и даље била република, али је право гласа било условљено имовинским цензусом. Извршна власт припадала је Директоријуму од пет чланова, с мандатом од пет година. Директори су надзирали армију и полицију, јавне службе и иностране послове. Долази и до постепене обнове духовности, коју обележавају повратак Русоовим идејама и ренесанса Католичке цркве.

Нов проблем за Француску био је рат с Русијом, која је ушла у савез са осталим неп ри јатељима републике. Руска војска под командом генерала Су во рова прешла је преко Алпа и напала француске трупе у северној Италији. Французи су морали да се повуку из Ита лије и Швајцарске. Наполеон је искористио узнемирење у Паризу изазвано страхом од јакобинске побуне и извршио је државни удар тако што је 18. бримера (9. новембра) 1799. године распустио Директоријум. Сутрадан је формирано врховно тело од три конзула – Конзулат , а Наполеон се прогласио за првог конзула , с највећим овлашћењима.

Јавно мњење, изашло из дугог периода анархије, инфлације

и корупције, уздало се у Бонапарту, који је добио одрешене руке. Имао је врховну извршну и законодавну власт, што је био један вид диктатуре. За доживотног конзула је проглашен 1802. године. Пошто је учврстио власт, Наполеон

се 1804. прогласио за наследног

цара Француске и крунисан

је 2. децембра исте године.

У Француској је обновљена монархија, али то није значило Наполеоново преузимање власти

1795-1796

НАПОЛЕОНОМ БОНАПАРТОМ (1793–1815)

Грађански законик

Наполеоново крунисање за цара, 1804.

да је враћен стари режим. Постала је буржоаска монархија установљена на новим законима.

Грађански законик или Наполеонов кодекс, који је Наполеон донео 1804, прокламовао је принципе револуције из 1789. године – лична права, верске слободе, грађански брак и укидање феудалних односа. Наполеонов кодекс је примењиван у свим земљама под француском влашћу. Убрзао се и привредни развитак Француске, која је постала најразвијенија земља Европе. Наполеон је спровео реформу финансијског система, која је обухватила стварање француске банке и нове новчане јединице – франка.

4.2. Наполеонови ратови

Под утицајем Француске револуције и реакције на њу, у Европи и другим деловима света започиње двадесетогодишњи период ратних сукоба.

Током тих година се против Француске и њених

савезника, то јест сателитских држава, образовало

чак седам коалиција, при чему ће неке од учесница

често мењати страну Изузетак је Велика Британија, која ће све време бити доследан противник Француске и Наполеона

Овај дводеценијски период може се поделити на две етапе Прва обухвата француске револуционарне ратове, закључно са 1802. годином. Ово раздобље захвата ратове с Првом (1792–1797) и Другом коалицијом (1798–1801). На то се надовезују Наполеонови ратови с наредних пет коалиција, окончани

Наполеон прелази Алпе

1815. године. Резултат је, поред осталог, око милион погинулих француских војника и око 1,6 милиона погинулих војника других држава Комитет јавне безбедности је 1795. спровео мобилизацију свих мушкараца од 18 до 40 година Исте године Французи су освојили Белгију и Холандију и прогласили Батавијску републику Директоријум је на чело француске војске поставио двадесет-четворогодишњег генерала Наполеона Бонапарту, прослављеног у гушењу устанка у Паризу. Наполеон је 1797. године поразио аустријску војску и загосподарио севером, а 1799. и остатком Италије. Директоријум је одлучио да пређе у офа н зиву и прекине бри танску комуникацију са Индијом, која је ишла кроз Средоземно море, преко Александрије , Суецке превлаке и Персијског залива, до Индије . Наполеон

је по-слат са око 50.000 војника у Египат 1798. године. У експедицији се налазило и око 200 научника и уметника који су проучавали египатску прошлост. Француска армија је победила турску војску у бици код пирамида 1798. и освојила је Каиро, али је енглеска морнарица, са адмиралом Нелсоном на челу, уништила француску флоту код Абукира. Директоријум је водио неуспешну економску политику, а изгубио је и неке територије стечене у периоду 1796–1797, па је у земљи избио талас незадовољства. Када је сазнао да се Директоријум распао, Наполеон је у августу 1799. одлучио да напусти Египат, док је његова војска остала заробљена.

Пошто је преузео власт, Наполеон је, као први конзул, француској војсци поставио задатак да се коалицији Енглеске, Аустрије, Пруске и Русије реваншира за војне неуспехе из 1799. године. После преласка Алпа и победа у Италији склопио је мир са Аустријом 1801. и Енглеском у Амијену 1802. године. Рат је настављен 1803. године јер су Французи послали трупе да угуше устанак на Хаитију, па

Хорације Нелсон

Битка

1805.

код Трафалгара,

им је Енглеска објавила рат. Наполеон је почео

да спрема поморски десант на Велику Британију.

Међутим, у августу 1805. против Француске је

направљена Трећа коалиција Енглеске, Русије, Аустрије, Напуља и Шведске. Енглеска ескадра под

командом адмирала Хорација Нелсона (1758–1805)

потукла је 1805. здружену француско-шпанску

флоту код Трафалгара. Енглеска је загосподарила

светским морима.

Победа код Трафалгара није спасла Аустрију. У

другој половини октобра, у бици код Улма, аустријске

трупе биле су тешко поражене, да би убрзо затим, у новембру 1805, Наполеон ушао у Беч Првих дана

децембра, стотинак километара од Беча, одгирала се битка код Аустерлица (тзв. битка три цара), у којој

је Наполеон однео одлучујућу победу над бројнијом

аустријском и руском војском. Аустрија није имала

избора – морала је да призна Француској слободу

деловања у немачким и италијанским државама.

Миром у Пожуну (Братислави) 1805. Француска је

од Аустрије добила Венецију, Истру и Далмацију, од којих су формиране Илирске провинције

Европске монархије су формирале нову, Четврту

коалицију 1806. године, у коју је, уместо Аустрије, у њу ушла Пруска. Наполеон је за само 19 дана победио пруску војску у великим биткама код Јене и Ауерштата и у октобру 1806. свечано је ујахао у Берлин. У новембру је потписао декрет о

континенталној блокади којим се свим европским државама у француској сфери утицаја забрањује да тргују са Енглеском. Успешна економска блокада Енглеске била је могућа само ако у њој учествују све европске земље. Стога је Наполеон тежио да стави под контролу целу Европу. После француске победе код Фридланда, Наполеон и руски цар Александар I су 1807. године закључили мир у Тилзиту. Русија се обавезала да ће поштовати континенталну блокаду. Пруска је морала да уступи део територије на истоку, где је формирано Велико варшавско војводство, пољска држава зависна од Француске. Наполеоново царство

је достигло врхунац после Тилзитског мира.

У циљу ширења континенталне блокаде, француска војска је 1807. упала у Португалију, а 1808. у Шпанију, где је Наполеонов брат Жозеф постављен за краља.

Пету коалицију су формирале Аустрија и Британија против Француске и Баварске. Рат се водио од априла до јула 1809. на простору централне

Европе, а завршен је победом Француске у бици код Ваграма. Миром у Шенбруну Аустрија је изгубила велику територију са три милиона становника: Корушку, Крањску, јадранске луке, Галицију и Салцбург

До 1810. године Наполеон је достигао невиђену славу. Ван граница Француске, на Апенинском и Пиринејском полуострву, у Холандији, Белгији, Швајцарској, Далмацији и немачким земљама никао је низ марионетских држава, на чијем челу су се налазили цареви рођаци. Тако се формирала Велика империја. Наполеон је спроводио велике грађевинске радове – подизани су путеви и мостови, а у Паризу су подизане цркве, грађени су мостови и Тријумфална капија. Цар је желео да претвори престоницу у најлепши град на свету. Бројни предмети из освојених земаља смештени су у Лувр Поред унутрашње раскоши и сјаја царског двора, као и наизглед велике моћи Наполеонове империје, земља је доспела у кризу. Континентална блокада је изазвала пад привреде и трговине. У Француској је, сем економске кризе, расло и незадовољство непрестаним ратовима и регрутацијом. У освојеним земљама јавио се бунт због недостатка основне робе из Енглеске, намета и обавезне регрутације за Велику армију.

Наполеон прелази Алпе, Jacques-Louis David

Наполеон је био убеђен да је континентална блокада једини начин да победи Енглеску. Једна од земаља која је тајно нарушавала услове блокаде била је Русија. Наполеон је сматрао да коначан ударац Енглеској може да се нанесе само преко Москве. Од 1811. почео је да за поход на Русију припрема Велику армију, од пола милиона војника, чији ће број нарасти на близу 700.000, мада ће

Михаил Кутузов

Повлачење Наполеона из Русије

од овог броја Французи чинити тек око 450.000. Прешавши реку Њемен 24. јуна 1812, Велика армија је најпре извојевала делимичну победу код Смоленска , у августу месецу, одакле је продужила напредовање према Москви . На пољу Бородино дошло је најжешћег судара војски. У њему је на обе стране погинуло око 70.000 људи, међу којима је било и педесет, углавном француских генерала. Руска војска под командом генерала Михаила Иларионовича Кутузова повлачила се све дубље у своју територију. Доласком зиме Велика армија је, после 57 дана проведених у готово празној руској престоници, била принуђена да се повлачи, али су је напади руских чета и велика хладноћа десетковали.

Свега 20.000 или око 3% војника успело је да се врати у Француску.

По повратку у Париз Наполеон је направио армију од 400.000 војника. С друге стране, настала је Шеста антифранцуска коалиција, коју су чинили Велика Британија, Пруска, Аустрија, Шведска, Шпанија и Португалији. Током пролећа и лета 1813. та коалиција је изгубила низ битака , код Лицена, Бауцена и Дрездена У тродневној бици код Лајпцига (16–19. октобра) 1813, познатој као Битка народа , Наполеонова војска је доживела пораз. Коалициона армија је ушла у Париз 31. марта 1814, предвођена руским императором Александром I на белом коњу. На француски престо је постављен Луј

XVIII, брат краља Луја XVI. Наполеон је принуђен да абдицира и послат је у прогонство на острво Елбу. Победници су желели да врате стари поредак у Француску. Племићи који су се вратили из емиграције желели су да им се врате конфискована имања. Вратили су се и језуити и нарастало је незадовољство Бурбонима. Наполеон је пратио дешавања и одлучио се да напусти Елбу и крене

на Париз. Војска је у марту 1815. неометано ушла у град и унела Наполеона у дворац, одакле је побегао Луј XVIII. Наполеон је, међутим, остао на власти само сто дана . До последњег сукоба француске војске са чланицама Седме коалиције дошло је 18. јуна 1815. у бици код Ватерлоа у Белгији, где је Французе поразила европска војска, предвођена британским војводом Велингтоном (1769–1852)

Наполеон Бонапарта (1769–1821) потекао је из породице ситних корзиканских племића. Са десет година уписао је нижу војну школу. Матурирао је 1784, стекавши чин артиљеријског поручника. Даље војно школовање је наставио у Краљевској војној школи у Паризу. Његова прва велика акција била је преотимање луке Тулон из руку Британаца 1793. Тај успех донео му је чин бригадног генерала. Две године касније, у октобру 1795, одбранио је Национални конвент у Паризу од побуне ројалиста и контрареволуционара. У марту 1796. преузео је заповедништво над француском војском у Италији. Од тог времена па до 1815. његова ратна слава непрестано је у успону. Водио је око шездесет битака, од којих је у педесет изашао као победник. Имао је великог талента за математику и географију, али не и за језике. Француски, чији правопис никада није добро савладао, говорио је с јаким корзиканским акцентом. Био је неуморни радник, спавао је само по четири сата дневно. Све је било под његовом контролом. Потреба за наследником династије довела је до развода са Жозефином Боарне. Наполеон се 1810. оженио Маријом Лујзом, ћерком аустријског цара. Из тог брака рођен је син Наполеон II, који је умро као младић.

Ватерло

и пруским фелдмаршалом Блихером (1742–1819).

Наполеон

се одрекао

престола и послат је на Свету Јелену, острво у Атлантском океану, где је умро 5. маја 1821. године.

Значај Наполеонових освајања

Наполеонови ратови су утицали на ширење идеја Француске револуције широм европског континента. У освојеним земљама је примењиван Грађански законик, спровођене су реформе, подстицани су развој школства и културе, рушење феудалног система и јачање националних идеологија. Стварање националних држава и тежња за грађанским и националним слободама широм Европе такође су последица Наполеонових ратова.

Коалиција Настанак Завршетак

1. 1792–1797. мир у Кампоформију

2. 1798–1802. мир у Амијену

3. 1803–1806. мир у Пожуну

4. 1806–1807. мир у Тилзиту

5. 1809. мир у Шенбруну

6. 1812–1814. Наполеонова абдикација; прогон на Елбу

7. 1815. Прогон на Свету Јелену

РЕЧНИК

државни удар – насилно преузимање власти

адмирал – највиши чин официра ратне морнарице

коалиција – савез разних група за постизање одређеног циља

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта је Директоријум?

2. Како је текао Наполеонов успон на власт?

3. Које су Наполеонове највеће битке?

4. Када је Француска постала уставна монархија?

5. Зашто није успео Наполеонов поход на Русију?

6. Које су тековине Наполеонових освајања?

Абдикација Наполеона

Карта Наполеонових освајања

РЕЗИМЕ

Наполеон Бонапарта је распустио Директоријум и именовао се за првог конзула 1799. године. Постао је доживотни конзул 1802, а 1804. је крунисан за цара. Донео је Наполеонов кодекс, који је регулисао права грађана и личне слободе и којим је укинут феудализам. Наполеон је ратовао против коалиције европских држава – Пруске, Аустрије, Русије и Велике Британије. Освојио је велики део Европе, а његов пад почиње после неуспелог похода на Русију и битке код Бородина 1812. године. Наполеон је поражен у бици код Лајпцига 1813, после које је протеран на острво Елбу. Успео је да побегне и да се врати на власт, али је поражен у бици код Ватерлоа 1815. године.

5. РЕС ТАУРАЦИЈА И РЕВОЛУЦИЈЕ 1815–1848.

рестаурација, Бечки конгрес, легитимизам, Метерних, Света алијанса, револуција, Пролеће народа, Друга република, укидање феудализма

5.1. Бечки конгрес и Света алијанса

У септембру 1814. у Бечу је одржан конгрес на којем су присуствовали представници више од двеста европских држава, али је главна улога припадала Великој Британији, Аустрији, Пруској и Русији. На том конгресу, који је трајао осам месеци, одлучивано

је о будућем уређењу Европе. Француска се нашла у међународној изолацији, без права гласа и одлучивања, али је њен министар спољних послова Таљеран (1754–1838) показао изванредну дипломатску вештину. Француска се одрекла свих освојених територија и вратила се на границе из 1792. године. Важну улогу на Бечком конгресу имао је министар спољних послова Аустрије Клеменс фон Метерних (1773–1859). Одлукама тог конгреса Русија је добила Варшавско војводство, а Пруска Рајнску област и Вестфалију, као и западне пољске земље. Аустрија је добила Ломбардију, Венецију, Истру и Далмцију. Створен је немачки савез од 35 држава и четири слободна града. Белгија и Холандија су формирале Краљевину Низоземску. Краљевина Пијемонт-Сардинија је обухватала Пијемонт, Савоју, Ницу и Ђенову. Швајцарској је гарантована неутралност и добила је Женеву. Велика Британија је за себе задржала острво Малту, стратешки пункт на Медитерану и надзор над Јонским острвима. На Бечком конгресу је створен међународни поредак заснован на равнотежи сила. Постављене су извесне основе међународног права, као што су слободна пловидба рекама и забрана трговине робљем. Територијална рестаурација је подразумевала и рестаурацију бившег друштвеног система на принципу легитимизма

Упркос свему, феудализам није поново успостављен. На бечком конгресу је успостављен европски концерт сила – конзервативна политичка мрежа пет великих европских држава.

Европском дипломатијом је после 1815. доминирала организација Света алијанса, инспирисана идејом руског цара Александра I (1801–1825) o хришћанском братству међу европским државама. Свету алијансу су основале у септембру 1815. Аустрија, Пруска и Русија, с циљем да онемогуће избијање револуција и поново успоставе верску и монархистичку традицију. Велику улогу у раду Свете алијансе имао је аустријски канцелар Метерних, који је водио конзервативну апсолутистичку политику усмерену против либералних и националних покрета. Таквој политици се противила Велика Британија. У периоду од 1818. до 1821. године Света алијанса је интервенисала против националних револуција

Бечки конгрес

Европа после Бечког конгреса (1815–1848)

у Шпанији и Италији. Жеља Свете алијансе да очува стабилност нашла се у сукобу с тежњама европских народа да успоставе демократски поредак и формирају националне државе. Смрт руског цара Александра I и гушење покрета декабриста (1825)

Устанак декабриста је представљао једини покушај у 19. веку да се у Русији уведу либералне реформе. Група официра је током церемоније крунисања цара Николаја I (1825–1855) организовала побуну испред царске палате у Санкт Петербургу. Уместо да им се војска придружи, трупе лојалне цару су пуцале на побуњенике. После побуне цар је створио прву европску тајну полицију – Треће одељење, која је имала задатак да чува поредак утемељен на принципима аутократије и православља. Царска моћ је била неограничена, али је економија стагнирала, а поданици су за непослушност били кажњавани затвором или прогоном у Сибир.

при ступању на престо његовог наследника Николаја I одвратиле су руску политику од Свете алијансе. Неслога у редовима Свете алијансе дошла је до изражаја за време Грчког устанка (1821–1829) јер је Грцима признато право на револуцију.

5.2. Јулска револуција 1830.

Француска је од 1814. године била уставна монархија. Одлуке Бечког конгреса су обавезивале Луја XVIII (1814–1824) да поштује Устав и не враћа се на стари режим. Власт краља је била ограничена дводомним законодавним телом. Бирачко право је било ограничено имовинским цензусом, па је од тридесет милиона становника Француске гласало само

80.000–100.000 људи. Власт у земљи је почивала на крупним земљопоседницима и буржоазији.

После смрти Луја XVIII на престо је дошао његов млађи брат, Шарл X (1824–1830), који је водио изразито реакционарну политику. Он је дозволио да се изгласа одштета племићима чија су имања била конфискована за време револуције, отпуштао је бивше Наполеонове генерале и распустио је

Луј Филип Орлеански

националну гарду. Пошто је либерална опозиција победила на изборима 1827. и 1830. године, Шарл X је извршио преврат и издао уредбе којима је укинуо уставни режим 25. јула 1830. године. Тај поступак је довео до тродневне револуције (26–29. јула), која је букнула на улицама Париза. Краљевски дворац Тиљерије је заузет 29. јула, а краљ је потписао

Слобода

води народ, ремек дело романтизма француског сликара Ежена Делакроа, инспирисана је Јулском револуцијом

Фредерик Шопен (1810–1849) био је пољски композитор и пијаниста, један од ретких композитора чији је опус био посвећен само једном инструменту –клавиру. Напустио је Пољску непосредно пре револуције и у избеглиштву у Паризу је 1831. године компоновао „Револуционарну етиду” у спомен бомбардовања Варшаве за време неуспеле револуције, коју је угушила Русија. У Паризу се кретао у уметничким круговима, где је, између осталих, упознао Хајнеа, Балзака, Листа, Менделсона и Берлиоза. Припадао је уметничком правцу романтизму.

абдикацију и побегао у Енглеску. Скупштина је одлучила да преда круну Лују Филипу Орлеанском (1830–1848), јер су либерали у њему видели човека спремног на компромисе. Револуција се проширила и на Брисел, где је избио устанак, што је довело до оса мо ста љења државе Белгије и проглашења монархије на челу с Леополдом II (1831– 1865). Устанак је избио и у Варшави, али га је Русија угушила.

5.3. Револуција 1848/1849. године

Период између 1815. и 1848. године обележила је идеолошка борба конзервативаца и либерала. До кулминације је дошло 1848. године, када је широм Европе избила серија револуција

либералних, социјалистичких и

националистичких покрета против конзервативног поретка. Период европских револуција 1848/ 1849.

назива се Пролеће народа. Истицани су захтеви за укидање феудализма, за политичка права и слободе, за социјалну правду и стварање независних националних држава.

Револуција 1848. у Паризу

Догађаји из 1848. су били сложени, јер су политички захтеви били у вези са друштвеним незадовољством. Економска ситуација у Европи се посебно погоршала у периоду од 1845. до 1847. године. Сем неродних година, пољопривреду је потресала и „болест кромпира”, која је уништавала читав род. То се проширило и на остатак Европе, изазивајући недостатак жита и велики скок цена хране, од 80% до 100%. Четрдесете године 19. века назване су гладне године . Озбиљан чинилац у друштвеном незадовољству била је радничка класа , која се формирала за време индустријализације. Фабрички радници у градовима робовали су машинама и живели у сиротињским четвртима, на ивици егзистенције.

Револуција у Француској

У Француској је букнула искра у фебруару 1848. године, када се широк слој становништва – радници, сељаци, буржоазија – побунио против Јулске монархије. Умерени либерали су тражили реформу изборног закона којом би се у управљање земљом укључила средња индустријска буржоазија. Власт је забранила скуп заступника реформи 22. фебруара, али су они ипак изашли на улице, где је дошло до сукоба с војском и полицијом и неколико људи је убијено. Током два следећа дана револуционари су направили 1.500 барикада и успели су да освоје главне пунктове у граду. Краљ Луј Филип I је 24. фебруара абдицирао и побегао у Енглеску. Револуционари су основали привремену владу и прогласили републику. Издати су декрети о слободи штампе, политичким окупљањима и општем праву гласа свих мушкараца који су напунили 21 годину. Укинута је смртна казна, а у француским колонијама је укинуто ропство. Радницима је признато право на рад и зараду и уведене су конкретне мере за побољшање њиховог социјалног положаја. Уставом из

Шарл Луј Наполеон Бонапарта (1808–1871) био је трећи син млађег брата Наполеона I. Младост је провео у Швајцарској. Од 40-их година 19. века почео је да стреми ка царској титули, па је радио против Луја Филипа. После револуције 1848. укључио се у политичку борбу у Француској. Захваљујући сналажљивости и лепим манирима, био је изабран у Уставотворну скупштину, а потом и за председника републике.

1848. основана је република на принципима слободе, равноправности и братства. Врховну извршну власт добио је председник републике. Ипак, због тешког економског положаја, од 23. до 26. јуна избио је устанак радника, али је у крви угушен. Власт је затворила радикалне новине, клубове и друштва, али је задржано опште право гласа. У децембру је на изборима победио Луј Наполеон Бонапарта (1808–1873), синовац Наполеона Бонапарте. Период од децембра 1848. до 1851. назива се Друга република. Власт је прешла у руке конзервативаца, уведена је контрола цркве над школама и ограничена је слобода штампе и удруживања. Бонапартисти су извршили државни удар и Луј Наполеон је узео сву власт у своје руке, да би се 2. децембра 1852. прогласио за цара Наполеона III

5.4. Хабзбуршка монархија

Хабзбуршку монархију је сачињавало више земаља које су биле уједињене под заједничким владарем из династије Хабзбурга. Наследне земље Хабзбурговаца су биле Аустрија, Тирол, Словенија, Чешка, Галиција, Буковина, Ломбардија и Венеција. После Мохачке битке (1526) Хабзбурзи су проширили власт на угарске земље – Мађарску, Словачку, Трансилванију, Хрватску и Славонију. Хабзбуршка монархија је постала једна од водећих европских

сила захваљујући својој борби за одбрану Европе од османских напада. За време цара Фердинанда I (1835–1848) Хабзбуршку монархију су захватили либерални и национални покрети. У Бечу је 13. марта 1848. избила револуција, коју су предводили грађани и студенти противници апсолутистичког режима канцелара Метерниха. Он је био принуђен на бекство и апсолутизам је срушен. Либерална влада је формирана 17. марта 1848. године и већ у априлу је усвојен Устав, али није био довољно либералан. У мају је поново дошло до устанка, па су у јулу одржани избори са општим правом гласа. Цар је напустио Беч, а Народна скупштина је крајем јула укинула феудалне односе. У децембру је цар био приморан да се одрекне престола у корист свог нећака Франца Јозефа (1848–1916).

У Хабзбуршкој монархији су жи вели народи различитих веро исповести, језика и култура, и разлози за њихове побуне били су стога различити. У Угарској краљевини је постојао покрет за националну независност. Уз то, постојао је и покрет за демократске реформе, на чијем челу су били Лајош Кошут и Ференц Деак . Цар Фердинанд је 17. марта прихватио да се формира мађарска влада, која је одмах укинула феудалне односе и увела једнакост гра ђана пред законом, али је право гласа било условљено имовинским цензусом. Мађарска влада није прихвати-ла национална права српског, хрватског, ру-мунског и словачког становништва, па су они склопили савез са царем и ушли у борбу против мађарских револуционара. Влада је прогласила неза висност Угарске у Де брецину 14. априла 1849. године. Збачена је династија Хабзбурга, а на

Лајош Кошут

чело државе је постављен Лајош Кошут. Уз помоћ трупа које је послао руски цар Николај I, аустријска војска је почетком августа 1849. поразила угарске

револуционаре код Темишвара. Династија Хабзбург је враћена на

угарски престо. Чешка је изгубила независност у 17. веку

и била је изложена снажној германизацији

На челу чешког националног покрета стајали

су песник Јан Колар

владарем на челу. Према Нагодби, односи Угарске са Хрватском и Славонијом требало је да се посебно регулишу. И поред почетног противљења Хрватског сабора, Угарско-хрватска нагодба је потписана 1868. године. Хрватска је остала у саставу Угарске, али јој је призната самосталност у унутрашњој управи, школству и судству. Аустроугарска монархија је била важан чинилац у решавању Источног питања.

РЕЧНИК

алијанса – савез

Николај I Романов, руски цар

и историчар Франтишек Палацки. На Свесловенском конгресу у Прагу у јуну 1848. године затражена је равноправност свих народа у Хабзбуршкој монархији. Међутим, убрзо су трупе бечког генерала Виндишгреца заузеле Праг и ставилe тачку на револуцију.

Пораз Аустрије у рату с Пруском 1866. године подстакао је мађарско племство да затражи обнављање угарске краљевине. Стога је цар Франц Јозеф одлучио да преуреди државу на дуалистичкој основи. Аустро-угарска нагодба је потписана 17. фебруара 1867. године. Нова држава – Аустроугарска монархија раздвојена је на Аустријско царство (Чешка, Словенија, Пољска, Далмација) и Угарску, која је обухватала територије данашњих држава: Мађарске, Словачке, делове Румуније, Србије, Украјине, и у којој је Хрватска и Славонија имала аутономни статус. Од тада је позната као Двојна монархија. У свакој држави је постојао посебан парламент, аустријски и угарски, са заједничким

Јулска монархија – монархија у Француској

успостављена у Јулској револуцији 1830, а укинута у револуцији 1848, када је замењена Другом француском републиком

концерт сила – конзервативна политичка мрежа пет великих европских држава

легитимизам – законитост, основаност на

праву

рестаурација – поновно успостављање, обнова, враћање превратом укинутог облика владавине у некој замљи

РЕЗИМЕ

1. Које су одлуке Бечког конгреса?

2. Шта је Света алијанса?

3. Зашто је дошло до Јулске револуције?

4. Који су захтеви револуција 1848/1849. године?

5. У чему је значај револуционарне 1848/1849. године?

Европске силе су на Бечком конгресу 1815. делимично вратиле поредак из доба пре Француске револуције. Тада је основана Света алијанса, с циљем очувања поретка и спречавања револуција. Територијална рестаурација је подразумевала и рестаурацију бившег друштвеног система на принципу легитимизма. Јулска револуција, подигнута 1830. године, означила је крај Свете алијансе. Талас револуција у Европи 1848/1849. назива се Пролеће народа. Револуционарни захтеви су били укидање феудализма, доношење устава, увођење грађанских слобода и национално уједињење. Премда су револуције угушене, феудализам у Европи је укинут.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

6. ИС ТОЧНО ПИТАЊЕ

Балкан, Источно питање, Османско царство, велике силе, Грчки устанак, Једренски мир, танзимат, света места, Русија, Османско царство, Кримски рат, Париски мир, Велика источна криза, Берлински конгрес

Под Источним питањем подразумева се питање опстанка Османског царства на Балкану и Леванту. Због опште слабости Османско царство је у 19. веку прозвано „болесник на Босфору”. Решење Источног питања видело се у прерасподели моћи и територија између западноевропских држава и Русије на рачун Османског царства Велике силе су тежиле очувању равнотеже снага и захваљујући томе Османско царство је опстајало.

Потписивањем мира у Кучук Кајнарџију 1774, Русија је постала заштитник православних хришћана у Турској и добила је право пловидбе трговачких бродова на Црном мору. Циљ руске политике били су мореузи – Босфор и Дарданели – тј. пловни пут од црноморских лука до Средоземља. Главни противници руске контроле над мореузима биле су Енглеска и Француска, које су имале трговачке интересе на Медитерану. Стога су се оне залагале за очување целовитости Турске. Аустрија, која је водила бројне ратове са Османлијама до 19. века, имала је политичке и економске интересе на Балкану. Исто је важило и за Немачку, јер је гесло њене спољне политике Drang nach Osten подразумевало продор на исток преко Балкана ка Малој Азији.

Почетком 19. века јављају се националноослободилачки покрети на Балкану. Први пример такве борбе била је Српска револуција. Срби су први истакли национално начело решавања Источног питања, у складу са савременим идејама Француске револуције. Војни успеси српских устаника привукли су пажњу великих сила, па је за Србију Букурештанским миром 1812. предвиђена аутономија.

Устанак у Грчкој

После српског уследио је грчки покрет за национално ослобођење од Турака. Покрет за независност су покренули богати грчки трговци насељени у градовима на обалама Средоземног

и Црног мора. У Одеси су основали Хетерију – тајно удружење за припрему револуције. Хетерија је имала тајну мрежу сарадника широм Грчке. У марту 1821. избио је устанак против Турака у Мореји (на Пелопонезу), у Тесалији и на острвима. Већ 1822. цео Пелопонез је био под грчком влашћу и проглашена је независност Грчке. Народна скупштина, с председником Александром Маврокордатом, донела је Устав. Грчки бродови у Егејском мору су се успешно борили против турске флоте. Стога је Порта затражила помоћ моћне египатске војске и морнарице. Египатски Ибрахимпаша је покорио Мореју и уништио тврђаву Мисолунги у априлу 1826. године. С друге стране, Грци су уживали велику подршку филехеленских кругова у Европи. Енглески песник Лорд Бајрон је лично помагао грчки покрет. Под притиском европске јавности, а и због стратешке важности

Покољ на Хиосу, 1824.

Грчке, заједничком поморском интервенцијом Велике Британије, Француске и Русије 1827. године уништене су турска и египатска флота у бици код Наварина. У знак одмазде за учешће Русије у овом походу, турски султан Махмуд II (1808–1839) је

Румунија

Румунске кнежевине Влашка и Молдавија , поз нате под именом Дунавске кнежевине , дошле су под руски протекторат миром у Једрену 1829. године. У Молдавији и Влашкој су владали по један изборни кнез, кога доживотно бира Скупштина и Министарски савет. Године 1859. за кнеза Молдавије изабран је Александар Јован Куза, који је убрзо после тога проглашен и за кнеза Влашке. Уз подршку цара Наполеона III, на конференцији у Паризу 1861. призната је аутономна Кнежевина Румунија. Порта је прихватила персоналну унију, јединствену владу и Скупштину, али само за време Кузине владавине. За владара је 1866. године плебисцитом изабран кнез Карл од Хоенцолерна, под краљевским именом Карол I (1866–1914). Румунија је 1881. проглашена за краљевину.

Танзимат

Током 19. века турски султани су покушали да реформама зауставе назадовање и распад земље. Танзимат је програм реформи и модернизације Царства спровођен од 1839. до 1876. године. Циљ танзимата била је и централизација државне управе. Султан Махмуд II (1808–1839) укинуо је јаничарски ред 1826. године и утврдио начин регрутовања и финансирања војске. Султан Абдулмеџид I

Грчка на рушевинама Мисолунгија, 1826.

затворио Дарданеле за пролаз руских бродова. То је био повод за избијање Руско­турског рата (1828–1829) у ком је руска војска напредовала на Балкану (у Бугарској) и на Кавказу. Ратна дејства су се завршила 1829. године, Једренским миром, којим је потврђена потпуна независност Грчке. Султан је признао аутономију Србије и Молдавије и Влашке. Положај Русије у источној Европи је ојачан на штету Османског царства.

Грчка је 1830. године проглашена за независну краљевину, под протекторатом великих сила, али је обухватала само једну трећину грчког народа. На престо је постављен баварски принц Отон I (1833–1862). У Грчкој је уведен парламентаризам Уставом из 1864, за време владавине Ђорђа I (1863–1913), члана данске владарске породице. Национални програм ослобођења и уједињења Грка назван Велика идеја (Megali Idea) сачињен је 1844. године, а реализован је у великој мери тек решавањем Источног питања.

Хати-хумајун султана Абдулмеџида

(1839–1861) донео је 1839. године Гилхански хатишериф, којим се свим поданицима гарантује слобода личности, имовине и части. Касније, 1856, он је објавио Хати ­ хумајун , којим је свим поданицима призната слобода вероисповести и једнакост у образовању, и сви су добили једнак приступ државним службама, за решавање верских спорова били су задужени мешовити судови, а порези су били једнаки за све. Султан је желео да модернизује државу и друштво на европским узорима Ипак, повлашћено становништво није прихватило многе реформе. У Османском царству је 1876. године проглашен Устав Установљени су Сенат и Скупштина и зајамчене су лична слобода и слобода вероисповести. Међутим, призната је само једна нација – сви поданици Царства су проглашени Османлијама.

РЕЧНИК

Хетерија – тајно удружење грчких патриота основано 1814. године у Одеси с циљем организовања устанка за ослобођење од Османског царства

филехеленство (хеленофилство) – пријатељство и љубав према грчкој култури и традицији

плебисцит – изјашњавање народа о неком питању путем општег гласања

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта је Источно питање?

2. Које силе су биле сукобљене на Балкану током 19. века и зашто?

3. Опишите ток Грчке револуције.

4. Шта је танзимат?

5. Шта је био циљ Гилханског хатишерифа и да ли је постигнут?

РЕЗИМЕ

Под Источним питањем подразумева се питање опстанка Османског царства на Балкану и Леванту. Због опште слабости Османско царство је у 19. веку прозвано „болесник на Босфору”. Решење Источног питања видело се у прерасподели моћи и територија између западноевропских држава и Русије на рачун Османског царства. У решавању Источног питања учествовали су и народи Балкана, са жељом за ослобођењем од Турске и стварањем националних држава.

6.1. Кримски рат

Вековна расправа православних и римокатоличких хришћана о томе чији монаси треба да чувају света места у Палестини била је повод за нови озбиљни сукоб. Османско царство је потврдило да хришћанска светилишта треба да буду под надзором самих хришћана. Расправа је попримила политички ток јер се Русија сматрала заштитницом православних хришћана, а Француска заштитницом католика.

Цар Николај I је захтевао да Русија добије протекторат над двадесет милиона православних хришћана у Турској. У супротном је претио заузимањем Влашке и Молдавије. Велике силе су сматрале да ће руски протекторат над Дунавским кнежевинама пореметити равнотежу снага на Балкану. Претњу за европске силе, првенствено Енглеску, представљала је руска доминација мореузима (Босфор и Дарданели), која је могла да угрози пут до Индије. С друге стране, цар Наполеон III је веровао да ће успехом у јачању француског утицаја на Блиском истоку подићи свој углед у земљи и у иностранству. Султан Абдулмеџид I је одбио руске захтеве, па су у јулу 1853. руске трупе ушле у Дунавске кнежевине, чиме је започет рат. Турски заповедник Омер-паша је пружио снажан отпор, али су руске снаге успеле да униште турску флоту код Синопе у Црном мору. Ратне операције су се водиле око полуострва Крима у Црном мору, па се тај рат назива Кримски. Енглеска и Француска су у фебруару 1854. послале ултиматум Русији да се повуче из Дунавских кне-

жевина, што је она одбила. Британија и Француска су потом потписале споразум о савезу са Османским царством. У марту 1854. ове две силе ушле су у рат против Русије. Аустрија и Пруска, које су се залагале за дипломатско решење, нагласиле су да ће прелазак руске војске преко Дунава тумачити као повод за рат. У договору с Турском, Аустрија је

окупирала Влашку и Молдавију. Удружене француске, британске и османске снаге су почеле да се искрцавају код Варне у јулу 1854. и бројале су око 50.000 војника. Мета савезничких трупа била је добро утврђена руска лука Севастопољ. Током опсаде (од новембра 1854) пале су бројне жртве, и то највише због колере и промрзлина. У јануару 1855. у рат се укључила и Краљевина Сардинија-Пијемонт, како би ојачала сарадњу с Француском и добила њену подршку у борби за уједињење Италије. Севастопољ се предао тек у септембру 1855. године. Нови цар на руском престолу, Александар II (1855–1881), био је спреман да разговара о миру.

Опсада Севастопоља

Париски конгрес, 1856.

Париским миром (1856) очувана је територијална

целовитост

Османског царства. Мореузи

су затворени за ратне бродове свих сила. Одлучено је да Црно море буде неутрално – Русија је прихватила да не држи ратну флоту и да не гради утврђења. Дозвољена је слободна пловидба Дунавом трговачким бродовима свих земаља и образована је Дунавска комисија. Аутономија Влашке, Молдавије и Србије доспела је под заједничку гаранцију концерта великих сила, а не само Русије.

Све велике силе осим Русије биле су задовољне исходом рата. Пораз је за Русију значио крај територијалних претензија и доминантне улоге у Источном питању. Енглеска је осигурала безбедност пута за Индију кроз источно Средоземље. Француска је повратила углед велике силе, који је изгубила 1815. године, и ојачала је свој финансијски и просветни утицај на Турску. Краљевину Пијемонт је на мировној конференцији представљао гроф Камило Кавур , који је јавно указао на проблеме са Аустријом. Ипак, Париски мир није решио проблеме на Балкану. Османско царство је наставило да слаби и на унутрашњем и на спољном плану. Мировне одредбе из 1856. су престале да важе 1871, када је Француска изгубила у рату с Пруском. Уз подршку канцелара Бизмарка, Русија је одустала од одредбе о демилитаризацији Црног мора и поново је саградила флоту. Аустрија није пружила помоћ Русији, већ се сврстала на османску страну и тако је изгубила савезницу. Недостатак руске подршке је у знатној мери утицао на аустријске поразе у француско-аустријском (1859) и аустријско-пруском рату (1866).

Кримски рат је био први модеран рат јер је јавност, захваљујући развоју и доступности штампе и фотографија, била брзо обавештавана о стању на фронту. Извештај британског

„Тајмса” о тешком стању енглеских рањеника у Скадру био је повод да им у помоћ притекне Флоренс Најтингејл (1820–1910), са 38 медицинских сестара. Она је предузела санитетске мере у нези рањеника и болесника, које се и данас примењују. Флоренс Најтингејл је у Лондону основала школу за медицинске сестре (1860) и тако утицала на формирање ове медицинске професије. Њено име је до данас синоним за пожртвованост и несебично пружање помоћи болесницима и рањеницима.

РЕЧНИК

демилитаризација – разоружавање, уклањање војних објеката протекторат – покровитељство; у међународном праву: однос зависности који постоји између једне државе (заштитнице) и друге (заштићене); назив за земљу узету „под заштиту”, а у стварности окупирану од јаче државе

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта је повод, а шта узрок Кримског рата?

2. Зашто је краљевина Сардинија ушла у Кримски рат?

Флоренс Најтингејл

3. Које су последице Париске конференције?

II_МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ, САВЕЗИ И КРИЗЕ _ 43

РЕЗИМЕ

Значајна етапа у решавању Источног питања

био је Кримски рат, који се водио због спора православних хришћана и римокатолика о томе чији монаси треба да чувају света места у Палестини. Војни сукоб су водиле Русија, с једне стране, и Велика Британија, Француска, Османско царство и краљевина Пијемонт-Сардинија, с друге. Париским миром (1856) очувана је територијална целовитост Османског царства. Мореузи су затворени за ратне бродове свих сила. Црно море је демилитаризовано.

Концерт великих сила је постао гарант аутономије Влашке, Молдавије и Србије.

6.2. Велика источна криза

У лето 1875. године у Херцеговини је избио устанак српског становништва, изазван пореским теретима

и насилним феудалним наметима. Устанак, познат

као Невесињска пушка, почео je нападом сељака

на закупце пореза. Убрзо се проширио и на Босну, јер су устаници били добро организовани још из претходних буна. У Босанској Крајини се у зиму 1875/76. међу устаницима појавио и Карађорђев унук Петар Карађорђевић, под конспиративним именом Петар Мркоњић.

Устаници су захтевали укидање закупа пореза, укидање кулука, верске слободе, једнакост и заштиту од државних службеника. Порта је у децембру

1875. издала ферман о реформама, али су устаници тражили међународне гаранције. Аустроугарски министар гроф Андраши предложио је реформни план, који је подразумевао укидање закупа пореза, пуне верске слободе, поправљање аграрног положаја сељака, као и формирање комисије хришћана и муслимана за контролу реформи.

У априлу 1876. устанак је букнуо и у Бугарској, где је угушен у крви. Британска јавност је прва сазнала о покољима цивила у тој земљи. „Зверства у Бугарској” постала су тема у светској јавности. Србија и Црна Гора су почетком јула објавиле рат Турској. Црна Гора је извојевала одлучујуће победе у бици на Вучјем долу и на Фундини у августу 1876. Српска војска је поражена код Ђуниса, недалеко од Крушевца. Да би избегла интервенцију великих сила, Турска је закључила примирје са Србијом и Црном Гором. Крајем априла 1877. Русија је ушла у рат против Турске, а придружила јој се и Румунија. Русија је веома брзо заузела северну Бугарску, али је заустављена у опсади Плевне. Почетком 1878. руска војска је ушла у Једрене и продрла до Чаталџе, у близини Цариграда. На то је реаговала Енглеска, која је упутила своју флоту према Цариграду.

У марту 1878. Русија и Турска су склопиле Санстефански мир, којим је створена Велика Бугарска, с територијом од Дунава до Егејског мора и од Црног мора до албанских планина, укључујући долину Вардара и Скопље. Овим је Русија добила превласт на Балкану, што је изазвало негодовање великих сила, као и Србије, Румуније и Грчке. Стога је, од 13. јуна до 13. јула 1878, одржан Берлински конгрес, којим су поништене одлуке из Сан Стефана. Границе Бугарске су смањене и она је подељена на две области. Кнежевина Бугарска била је аутономна кнежевина од Дунава до планине Балкан, са сопственим кнезом и обавезом плаћања данка султану. Источна Румелија, област јужно од планине Балкан, налазила се под непосредном влашћу султана, али је имала хришћанског гувернера. Румунија, Црна Гора и Србија су добиле независност и територијална проширења. Аустроугарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину и да успостави гарнизоне у Новопазарском

Турска зверства над бугарским цивилима у месту Батак

санџаку. Великој Британији је припао Кипар, као награда за заштиту Турске. На Берлинском конгресу европске силе су спречиле Русију да решава Источно

питање по мери својих интереса. Национално начело је примењено делимично, јер није довршена подела Османског царства према начелу народности. Упоредо је примењено и империјалистичко начело, јер је Аустроугарска великим кораком закорачила на Балкан.

Две бугарске државе су тежиле националном уједињењу. У Источној Румелији, у Пловдиву, 1885. године је извршен војни удар и проглашено је уједињење с Бугарском; на челу државе се нашао бугарски кнез Александар Батенберг. Србија је сматрала да то представља поремећај равнотеже на Балкану и да су јој угрожени национални интереси, и краљ Милан је објавио рат Бугарској. После српског пораза на Сливници, у новембру 1885, рат је окончан. Порта је у марту 1886. признала уједињење Бугарске. За кнеза је 1887. године изабран Фердинанд Сакс Кобург Гота (1887–1914). Он је прогласио независну краљевину Бугарску 1908. године.

Југоисточна Европа 1878. године

Област која је припала Србији Област под непосредном османском влашћу

Кнежевина Бугарска Источна Румелија

Санстефанска

Бугарска

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта је Велика источна криза?

2. Какав је био став великих сила према насталој кризи?

3. Зашто је дошло до ревизије Санстефанског мира?

РЕЗИМЕ

Велика источна криза је трогодишњи период (1875–1878) устанака и ратова на подручју Османског царства. После рата Русије и Османског царства 1877–1878, у марту 1878. Санстефанским миром је створена Велика Бугарска. На конгресу у Берлину одржаном од 13. јуна до 13. јула 1878. учествовали су представници Немачке, Аустроугарске, Велике Британије, Русије, Француске, Италије и Османског царства, као и посланици Србије, Црне Горе, Бугарске, Румуније и Грчке. Поништене су одредбе Санстефанског мира. Велика Бугарска је смањена, Источна Румелија је добила аутономију у оквиру Османског царства Босна и Херцеговина је окупирана, а Румунија, Србија и Црна Гора су постале независне државе.

Берлински конгрес