Читанка за 3. разред средње школе — 23110

Рецензенти

др Часлав Николић, ванредни професор за ужу научну област српска књижевност, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу

Јелена Илић, професор српског језика и књижевности, Медицинска школа у

Пожаревцу

Сандра Златановић, професор српског језика и књижевности, Ваздухопловна

академија, Београд

Уредник и одговорни уредник

др Татјана Костић

Главни уредник

др Милорад Марјановић

За издавача

др Милорад Марјановић, в. д. директора

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-02-59/2022-03 од 22. 07. 2022. године, одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу.

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2022.

Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати,

ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

САДРЖАЈ

и револуционарно-социјалне тематике

(Гијом Аполинер: Мост Мирабо; Готфрид Бен: Утехе овде нема; Георг Тракл:

Човечанство; Пабло Неруда: Љубавни сонети (избор), Каква беше Шпанија;

Рабиндранат Тагоре: Градинар (избор); Марина Цветајева: Из песама о Блоку (избор); Александар Блок: Дванаесторица

Кафка: Процес (одломци)

(Метаморфоза)(одломак)

Фердинанд Селин: Путовање

Џојс: Портрет уметника

Избор из српске међуратне поезије (Раде Драинац: Програм хипнизма (одломак), Бандит

или песник (одломак); Милан Дединац: Јавна птица (одломци); Душан Матић: За кап

ватре; Александар Вучо: Хумор Заспало (одломак); Оскар Давичо: Диапазон ноћи, Хана

Максимовић: Избор из поезије

Иво Андрић: На Дрини ћуприја (одломак)

Орхан Памук: Зовем се Црвено (одломак)

ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНК

дидактичко-методичка апаратура

Мото

Поједине наставне теме оплемењене су цитатима познатих мислилаца, уметника и научника, чиме се буди духовна радозналост и подстиче на даље читање.

Уводни текст

Уводни текст налази се на почетку сваког поглавља. У њему су укратко представљене културно-историјске прилике, главне одлике књижевног периода који се изучава, наведени су најзначајнији жанрови и њихови представници. У том делу болдом су истакнути најважнији књижевни појмови, који су наведени и у Регистру књижевних појмова на крају Читанке.

Биографија писца Кратка биографија пружа неопходно знање о животу и стваралаштву писца. Одабрани су само подаци који утичу на то да се дело, чије читање следи, боље разуме.

Припрема за читање дела

Пре уласка у свет књижевног дела успоставља се веза с раније формираним знањем, културним и стваралачким контекстом дела. Овај текст понекад је у облику подсећања на

већ научено и доживљено или је обликован информативно или постављањем питања

која треба да побуде пажњу. Текст припреме за читање дела графички је одвојен од текста књижевног дела.

Интерпретација

Овај део дидактичко-методичке апаратуре подразумева тумачење књижевног дела и откривање његових значења. Садржи истраживачка питања и задатке који упућују на разумевање текста, подстичу ученике да повезују и примењују стара и нова знања из књижевности при тумачењу дела, тичу се стилских одлика дела, мотивишу на промишљенији, свестранији и самосталнији приступ свету књижевности. Сва питања и задаци осмишљени су у складу са стандардима образовних постигнућа.

Када је у Читанци дело представљено одломком, а наставни програм предвиђа читање дела у целини, постоје: Интерпретација и Интерпретација дела у целини.

Књижевни појмови За успешно читање и тумачење књижевних дела, неопходна су књижевнотеоријска знања. За дефинисање књижевних појмова, коришћена је поуздана литература, дата на крају Читанке. Дефинисани појмови истакнути су болдом, и наведени су у Регистру књижевних појмова на крају Читанке.

Важно је да знамо

У овом делу дидактичко-методичке

апаратуре су одломци критика, есеја, студија и других текстова најпознатијих и најпризнатијих проучавалаца књижевности и стваралаца у

тој области. Ти текстови одабрани су тако да покажу значај дела које се обрађује за књижевност и културу, да објасне специфичности садржине или форме дела, као и оригиналност и универзалност дела и сл.

Ако се у овом делу дидактичко-методичке апаратуре користе прилагођени текстови, уз њих се наводи одредница „према”.

Литература из које су одломци узети наведена је на крају Уџбеника.

Занимљиво је

Занимљиво је уочити колико је област књижевности повезана с другим уметностима, с историјом, религијом, науком, медијима, као и са свакодневним животом. Овај део дидактичко-методичке апаратуре служи за вертикално и хоризонтално повезивање школског градива и њиме се могу постићи међупредметне компетенције.

За радознале и креативне

Део дидактичко-методичке апаратуре који упућује на самостално читање, писање, унапређивање знања и вештина, индивидуални рад, додатну наставу, рад у оквиру секције.

Објашњења непознатих речи и израза

Непознате речи и изрази су јасно истакнути и објашњени.

Систематизација градива

На крају поглавља питањима и задацима стиче се увид у то колико су ученици овладали градивом. Градиво се сажима и још једном се истиче оно што треба запамптити.

Стандарди образовних постигнућа Структура Читанке прилагођена је стандардима образовних постигнућа. За део Систематизација градива питања и задаци посебно су осмишљени уз поштовање конкретних стандарда.

Извори и литература

Испод сваког текста књижевног дела наведен је извор. Литература се у оквиру дидактичко-методичке апаратуре наводи скраћеним одредницама, а на крају Читанке дате су

пуне одреднице.

Измене у тестовима књижевних дела и текстовима из науке о књижевности извршене су једино због усклађености с тренутно важећим правописом. У свему осталом поштован је извор текста који је наведен.

Регистар књижевних појмова

Појмови наведени у Регистру на крају Читанке лако се могу пронаћи јер су у тексту истакнути болдом.

План и програм наставе и учења

Читанка за трећи разред средње школе написана је према Правилнику о плану и

програму наставе и учења за гимназију („Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник” број 12/20). Овај уџбеник може се користити и у средњим стручним

школама.

Према Правилнику о плану и програму наставе и учења за гимназију, настава српског језика и књижевности предвиђа различите програме у друштвено-језичком

смеру, општем типу и природно-математичком смеру. Сходно томе, у Читанци свака лекција носи ознаку за који је смер, тј. тип гимназије предвиђена:

друштвено-језички смер, општи тип, природно-математички смер.

Правилник о плану и програму наставе и учења за гимназију садржи обавезне и, изборне програмске садржаје (подељене на делове: епоха и дијалог књижевних епоха). Изборни програмски садржаји, наведени у програму, у Читанци су заступљени у великој мери. Изборни садржаји означени су графички на страницама на којима се налазе (посебно епоха, посебно дијалог књижевних епоха). С циљем да корисници Читанке буду упознати с делима, међу којима произвољно бирају она која ће обрадити, лекције у којима су заступљени изборни садржаји поседују неопходну дидактичко-методичку апаратуру Изборни садржаји у програму наставе и учења означени као епоха садрже биографију

писца, припрему за читање дела, књижевне појмове, објашњења непознатих речи и

израза. Изборни садржаји у програму наставе и учења означени као дијалог књижевних

епоха садрже биографију писца, припрему за читање дела, интерпретацију, књижевне појмове, објашњења непознатих речи и израза Лекције у којима су заступљени обавезни садржаји поседују целовиту дидактичко-методичку апаратуру. На овај начин Читанка је усклађена с Правилником о стандарду квалитета уџбеника (2.1. Уџбеник, Стандард 1 –Садржај уџбеника је релевантан за остваривање наставног плана и програма, Показатељ

1. Садржај уџбеника и његов обим су усклађени са наставним планом и програмом предмета).

Ознаке за изборне садржаје:

епоха дијалог епоха

епоха дијалог књижевних епоха

стова разликују се у штам

паном делу

електронском додатку због

различитих пре стови из срп ти сред стра

Едгар Дега, Чаша апсинта, 1876. година

МОДЕРНА У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Уметност је истовремено површина и симбол. Они који зароне под површину чине то на сопствени ризик. Уметност, у ствари, одражава гледаоца, не живот.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја

је термин који се користи за означавање стилских и идејних тенденција у књижевности и уметности последњих деценија 19. века. Одређује стилски хетероген период који је трајао до Првог светског рата, када су се због великих друштвено-историјских промена догодиле и промене у мишљењу и виђењу стварности. Термин модерна јавио се осамдесетих година деветнаестог века у немачкој књижевности да би означио настојања младих стваралаца окренутих против позитивизма у филозофији и реализма у уметности. Међутим, зачеци отпора реализму јавили су се раније у поезији Шарла Бодлера, који своју поезију

Модерна

ЗАНИМЉИВО ЈЕ и назива модерном. Његови следбеници, који су стварали двадесет година након његове смрти, заиста су га сматрали зачетником симболизма (истакнутог правца модерне).

Дендизам је, истина, рођен у Енглеској у XVIII веку, али га је француска књижевност XIX столећа (Балзак, Мериме, Стендал, Бодлер) уздигла до мита начинивши од дендија у исти мах херојску и демонску личност.

Дендија мучи сплин, он осећа одвратност према

животу и свему што се односи на обнављање жи­

вота, њега фасцинира смрт. Природа, Physis, онако како је схватају Рабле и традиционални хумани­

сти, за модерног дендија представља антиидеал. Денди се поноси тиме што не следи природу (насупрот хуманистичком naturam sequi) јер, заљубљен у апсолутно, денди не признаје човекове границе и ограничења. Дендизам је заправо она црта која вуче Бодлера у понор: бежећи од осредњости, денди иде у једино могућем правцу када је небо недостижно. […] Трагична усамљеност романтичног песника код Бодлера се претвара у један од постулата религије дендија: не мешати се са гомилом, остати издвојен из светине. Непредвидљиви денди реаговаће супротно од онога што се од њега очекује и трудиће се да се по свему разликује од своје околине у понашању, у облачењу. Бројна сведочанства Бодлерових савременика говоре нам о песниковом труду да буде савршени денди. […] Међутим, у Бодлеровом случају, јасно је да тај видљиви и унеколико нападни дендизам изражава једно дубље осећање неприхватања и у основи прометејске побуне. Бодлерову мисао, забележену у Интимним дневницима, да је жена супротна дендију, треба разумети као противстављање модерног идеала патворености, неприродног – традиционалном култу природе. Бодлеров однос према природи постаје разумљивији тек кад се посматра са више страна. Као песник и критичар он сматра да је природа само складиште материјала од кога уметник гради свој сопствени свет. Стварање тог паралелног света је, то се подразумева, безбожни чин који уметник плаћа самоћом и проклетством. Међутим, парадоксално, у Бодлеровим пределима без вегетације, каменим градским пејзажима, па чак и у халуцинантним визијама затвора и понора, непрестано се осећа човеково присуство. Отуд се Бодлеров дендизам и култ антиприроде могу сагледати и као један безнадежни али тотални хуманизам. […]

(Радивоје Константиновић, Бодлер – наш савременик)

Историјски и филозофски контекст модерне. – Модерна је била под снажним утицајем убрзаног научног и технолошког развоја који су узроковали бржи начин живота, а тиме и занемаривање унутрашње стране људске природе, што је створило осећај незадовољства који се испољио у уметничком изразу. Велики утицај на модерну, међутим, имали су ирационална, метафизичка и спиритуална филозофија Артура Шопенхауера, Фридриха Ничеа, Анрија Бергсона, а на својеврстан начин и музика Рихарда Вагнера, по узору на коју су Шарл Бодлер и његови следбеници градили своје специфичне поетске иницијативе. Због ових утицаја ствараоци модерне окренули су се индивидуалности, субјективности и ирационалном. Корени модерне европске књижевности постављени су у овом смислу још у романтизму, а утицај романтичарске поезије и прозе Едгара Алана Поа био је од великог значаја. Дакле, уметници модерне надовезали су се на романтизам радикализујући при томе његове одлике. Овај период се у науци о књижевности назива и неоромантизам (нови романтизам).

За разумевање периода модерне значајно је објаснити појам дендизам – специфичан поглед на свет који се одликовао тежњом за лепотом и отменошћу. Реч денди (енг. dandy) означава кицоша, гиздавца, човека који се истиче физичким изгледом и одевањем, али дендизам не треба свести само на банално помодарство. То је друштвена појава настала у Енглеској у XVIII веку и захватила је француске књижевнике XIX века (нарочито је утицала на симболисте). Денди у модерном свету одбацује представу мушкарца који се до тада идентификовао са херојем или узвишеним јунаком. Он сада према свету заузима иронијску дистанцу и циничан однос. Денди је углавном припадао средњем слоју друштва и тежио је да се животним стилом приближи аристократији. Осим изгледу, денди посвећује пажњу и опхођењу, изражавању, његова елегантна спољашњост је симбол супериорности ума. Бодлер је као одлику дендизма наводио неговање идеје лепоте у себи и уздизање естетичности на ниво религије. Дендизам је и врста политичке побуне против принципа егалитаризма (становиште по ком постоји једнакост свих људи и њихових политичких, економских, социјалних и грађанских права), то је и носталгија за феудалним, преиндустријским временом. Чувени дендији били су Бајрон, Оскар Вајлд, Бодлер, Марсел Пруст и др. Романтичарски књижевни ликови Чајлда Харолда и Евгенија Оњегина умногоме оваплоћују појам дендија. У Француској је из дендизма настала боемија (франц. boheme; цигани дошли из Чешке, тј. Бохемије),

животни принцип који се огледа у неговању индивидуалности. Боем тежи афирмацији слободе и побуни против овешталих друштвених норми буржоазије.

Поетика модерне. – Епоха модерне окупља ствараоце уједињене око истицања сопственог доживљаја света, окретања унутрашњем животу, бежања од стварности у ирационално и мистично, духовног осећања клонућа, песимизма, разочарања, истицања досаде (сплин) и јачања индивидуализма. Ствараоци модерне тежили су уздизању вредности уметничке форме. Стилским и композиционим иновацијама стварали су необичне песничке слике и давали неочекивана метричка решења. Новим језичким изразом и новим стилским средствима желели су да сугеришу непосредно неизрецива скривена стања душе; зато је њихова поезија тежила сугестивности, налик сугестивности музике. Ствараоци овог периода тежили су ослобађању књижевности од улоге покретача друштвених идеја (и уопште од утилитаризма). Сматрали су да уметност треба да буде сама себи сврха, да својом лепотом и складом служи само себи; стога је ларпурлартизам (уметност ради уметности) њихово основно начело. О различитим правцима и школама. – Модерна обухвата неколико школа и стилских тенденција које су паралелно постојале на прелазу два века. Разни -изми брзо су настајали и кратко трајали, а инсистирали су на разликама у односу на своје претходнике, али и савременике. Најзначајнији за књижевну историју били су: парнасизам, симболизам, импресионизам и декаденција. Зато модерна као појам означава одређене уметничке тежње пре него целовит књижевни покрет. Парнасизам (Парнас је, према грчком митологији, седиште муза), строго узев, није модерна стилска оријентација. Неки симболисти, међутим, почињали су као парнасовци, док је у српској поезији парнасовство било важна одлика песника доба модерне. Средином 19. века, паралелно с реализмом у прози, а пре првих симболиста, група француских песника објављивала је своје збирке под заједничким насловом Савремени Парнас. Ови песници (Теофил Готје, Теодор де Банвил, Леконт де Лил) у уметности су видели еквивалент живота и за њих је она представљала узвишенију стварност. У уметности су велики значај придавали савршенству форме. Реализму су били блиски по тежњи да изразе објективна осећања. Дакле, поезија парнасоваца није поезија личних исповести и субјективних доживљаја. Из спољашњег света привлачили су их егзотична природа, историјске и митолошке теме. Били су противници утилитарности у поезији. Они су настављали и развијали начело уметност ради уметности.

Симболизам се као књижевна школа и стилски правац јавио осамдесетих година у Француској. У манифесту симболизма 1886. године Жан Мореас зачетником симболизма означио је Шарла Бодлера, а као његове настављаче Артура Рембоа и Стефана Малармеа. Симболисти су настојали да симболима изразе своја расположења и осећања, као и узвишенију стварност коју су наслућивали иза појавног света. У свету идеја привлачило их је оно што је људском уму неухватљиво, што се само слути. У такв ом свету све је међусобно повезано, значења и вредности се преливају и никад се до краја не могу ни ухватити, ни изразити. Зато се с поезијом симболизма повезује савремена књижевна појава – херметизам (тешко разумљиво, затвореног смисла). Поезија за симболисте не треба да описује и показује, него да сугерише, наговештава, очарава, али и да збуњује. Велики значај придавао се музикалности стиха. Да би се сугерисало оно неизрециво, стих се ослобађао традиционалних закона версификације, те се

Едуард Мане, Доручак на трави, 1863. година

Клод Моне, Импресија, рађање сунца, 1872. година (по овој слици импресионизам је добио име)

тако јавио слободан стих (vers libre). Број слогова и ритам стиха прилагођавани су песниковом расположењу, као и осећањима која је желео да изрази. Ритам песме изражавао је емоције које покрећу песму и није се стварао према унапред датим правилима. Симболисти су сами артикулисали основне законе своје поетике, и то како у форми критике или манифеста, тако и у самим књижевним делима (Шарл Бодлер Везе, Артур Рембо Самогласници).

Као синоним појма модерна у књижевноисторијској литератури користи се и појам модернизам, а да ли је то заиста тако, просудите на основу текста који следи: „У немачкој и француској критици модернизам обухвата књижевне и стилске тенденције с краја 19. и почетка 20. века, па се у том погледу поклапа са термином модерна. У латиноамеричкој књижевности модернизам означава литерарно стваралаштво које је с једне стране било обележено европским утицајима тога доба (симболизам, парнасовска лирика, натурализам), а са друге се ослањало на шпанску традицију ренесансе и барока. У српској […] књижевној периодизацији модернизам се изједначава или са појмом модерна или са првим покретима авангарде, нпр. са експресионизмом. Ипак, најраширенија употреба је она коју предлаже англосаксонска критика, а која се односи на европску књижевност из првих деценија 20. века. По некима модернизам почиње почетком столећа, по другима, 1910. Различито се одређује и његов завршетак – Првим светским ратом или пак средином двадесетих година.”

(Тања Поповић, Речник књижевних термина)

Импресионизам је значајна стилска оријентација с краја 19. века, која је трајала паралелно са симболизмом. Термин импресионизам потиче од латинске речи impressio – утисак. Као покрет импресионизам се најпре јавио у француском сликарству седамдесетих година 19. века (Клод Моне, Едуар Мане, Едгар Дега, Пјер Огист Реноар). Сликар импресиониста сликао је природу боравећи у њој, пратећи тренутне покрете, атмосферу, светлост, боје, промене у спољашњем свету. У књижевности се такође инсистирало на детаљима из природе, где се нијансираним приказивањем боја, звукова и мириса преносио утисак који је неки тренутак из живота оставио на песника. Лепота дела била је управо у том ухваћеном тренутку, у складном распореду слика и чулних сензација, у ритму и звучној хармонији стихова. У ликовним и књижевним делима импресионистичког стила све трепери, подрхтава, прелива се, што показује да је модернистички

сензибилитет динамичан, односно

да ствари не види круто. По богатству фигура, стилу блиском музици, као и по занемаривању доследног описивања спољашњег света, импресионисти су сродни симболистима. Међутим, њима нису биле толико блиске метафизичке апстракције, као ни свет подсвести.

Декаденција (фр. – опадање, пропадање) односи се више на животни став песника (како у поезији, тако и у стварности), а мање на стил. У жељи да запрепасте и збуне малограђанско капиталистичко друштво, декадентски песници су постајали боеми. Изражавали су презир и сплин према материјалном беспућу тог друштва, према савременој цивилизацији, као и према свакодневном и обичном, а инспирацију су тражили у вештачком рају (посезали су за опојним средствима). Декадентним се означава свако пренаглашавање дисхармоничности сензибилитета, индивидуализма, песимистичких расположења и стања духовног клонућа. Декаденти су неговали префињену поезију високо ценећи узвишено, естетизовано, извештачено и херметично.

Књижевни родови и врсте. – Модерна је епоха лирике. Поезија је имала најис такнутије место на прелазу из 19. века у 20. век. Драма је такође била истакнута књижевна форма овог периода. Одликовало ју је одсуство радње, јер спољашњих сукоба готово да није било, већ су се они градили у хоризонту унутрашњег живота драмских ликова. Јунаци су осетљиви,

рањиви, често су интелектуалци или пак имају уметничке предиспозиције, неретко су клонулог духа, не одликује их витални и активни приступ животу. У драми овог периода дата је атмосфера друштвене

средине и свакодневног живота. Роман и приповетка, које су у овом периоду карактерисали измењени начини приповедања, били су у сенци поезије и драме. Представници. – У доба модерне могуће је било да један писац покаже различита уметничка настојања, а чак су се и у оквиру појединачног дела могле пронаћи различите стилске тенденције, и разни –изми, због чега се неки од књижевника уврштавају у представнике више струја модерне.

Парнасизам: Теофил Готје, Теодор де Банвил, Леконт де Лил

Симболизам: Артур Рембо, Стефан Маларме, Пол Верлен Импресионизам: Шарл Бодлер (песник који је у свом делу спојио различите књижевне одлике и смерове свога доба и зато се може сматрати да он представља парадигму и модел модернистичкога певања; најчешће се препознаје као претеча симболизма), Пол Верлен, Артур Шницлер, Петер Алтенберг, Рихард Демел (у раној фази), Арно Холц, Антон Павлович Чехов, Хенрик Ибзен, Морис Метерлинк (Према: Јован Деретић, Марија Митовић, Историја књижевности, и према: Тања Поповић, Речник књижевних термина)

КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

Fin de siẻcle (фр. – крај века) – фраза која се односи на специфично расположење у књижевности и уопште уметности с краја 19. века, које карактеришу песимизам, цинизам, дегенеративност, али и нада у нови почетак. Фраза потиче од наслова једне француске комедије из 1888. године. Ларпурлартизам (фр. – l’art pour l’art – уметност ради уметности) – естетска теорија по којој уметност нема никакву друштвену или моралну функцију, већ је једини циљ уметничког дела да буде лепо. Ова теорија супротставља се дидактичкој и утилитаристичкој улози уметности. Едгар Алан По формулише став да је задатак песника да напише песму ради ње саме, а не ради поуке. За Шарла Бодлера лепо је основни критеријум уметности. Ларпурлартизам је посебан утицај извршио на парнасизам и симболизам.

Утилитаризам (лат. – корист, корисност) – од литературе и уметности очекује да буду корисне, да служе некој практичној (друштвеној или етичкој) сврси, а не да буду усмерене саме на себе.

Естетицизам – термин којим се означава животни и стваралачки став по ком су највиша вредност и сврха живота лепо и уметничко; лепом и уметничком подређују се све друге вредности и сврхе, а естетицизам се практиковао и у животу, а не само у уметности (пример је енглески писац Оскар Вајлд).

Симбол (грч. symbolon – знак) – значење на које симбол упућује није до краја јасно, већ више наговештено, па се зато често прелива у разним смеровима (на пример ватра би могла да буде симбол револуције, гнева, топлине породичног огњишта или љубави). Симболичка форма означава „појединачно које сугерише нешто опште, односно конкретно које упућује на нешто апстрактно”. Симболе можемо разврстати на литерарне симболе, који немају стална значења, већ та значења, као што смо рекли, у књижевном тексту наслућујемо, и на амблеме (сталне симболе), који имају увек иста значења (на пример ловоров венац – слава, голуб с маслиновом гранчицом у кљуну – мир).

(Према: Зденко Лешић, Теорија књижевности) Mанифест (лат. manifestus – проглас) – текст у којем се излажу основна теоријска начела и уметнички поступци неке нове групе писаца, припадника књижевног покрета или школе, обично поетички супротстављених ономе што се перципира као установљени стандард времена. Манифести обично садрже критику постојећег стања у књижевности, као и специфичне књижевне ставове твораца манифеста. Познат је, на пример, Манифест симболизма Жана Мореаса, из 1886. године, а у српској књижевности Манифест експресионистичке школе Станислава Винавера, из 1920. године.

ШАРЛ БОДЛЕР

Везе

Ветрови су добре везе, драги друже, Са светом што више не постоји сад; А мириси душе што око нас круже

За тренутну радост, за наш стални јад.

Сима Пандуровић, Везе

Шарл Бодлер (1821–1867)

Бодлер је рођен у Паризу. Био је растрзана, трагична личност у сукобу с по­

родицом, друштвом и, што је најболније – са самим собом. Услед можданог удара у четрдесет шестој години, живео је у агонији помраче­

ног ума и умро је у Паризу. Његов живот је „сведочан­

ство о једном људском поразу као што његово дело представља споменик изузетно значајне уметничке победе” (Радивоје Константиновић). Али, срећа просечног човека за Бодлера није имала значаја; он је радије трагао за несрећом која је предуслов његове поезије.

Због шест песама из збир­

ке Цвеће зла (1857), Бодлер је изведен на суд. Ипак, истом збирком начинио је прекретницу у француском

и европском модерном

обоа – дрвени дувачки инструмент

амбра – мирисна смола која

се лучи из истоименог дрвета

мошус – маст јаког мири­

са; из жлезде на трбуху лучи

је мужјак тибетанског мошуса (животиње сродне јелену)

Теоријске

ставове симболизма Шарл Бодлер је сажето формулисао у песми Correspondance, која се преводи као Везе, Складности, Сагласја и слично. Овом програмском песмом изразио је настојања песника да сопствени доживљај света прикаже путем видљивих облика који симболизују невидљиву стварност. На основу осећаја изазваног различитим чулима, на темељу сличности и веза, помоћу синестезије, песник настоји да дефинише или предочи универзалну аналогију.

Размислите о свом доживљају природе. Наведите детаље из природе који у вама изазивају посебне асоцијације.

Прочитајте пажљиво песму и покушајте да откријете са чиме лирски субјект упоређује природу.

Природа је храм где мутне речи слећу

Са стубова живих понекад, а доле

Кô кроз шуму иде човек кроз симболе

Што га путем присним погледима срећу.

Кô одјеци дуги што даљем се своде У јединство мрачно и дубоко што је

Огромно кô ноћ и као светлост, боје, Мириси и звуци разговоре воде.

Неки су мириси кô пут дечја свежи, Зелени кô поља, благи кô обое, – Други искварени, победнички, тежи, Што у бескрај шире простирање своје, Као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха Који пева занос чула нам и духа.

Препевао Иван В. Лалић Извор: Шарл Бодлер, Поезија, Просвета, Београд, 1968.

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

• Тумачите наслов песме. На какво сазнање се ослања основна мисао у песми?

• Како лирски субјект доживљава природу? Где песник проналази симболе помоћу којих изражава своја осећања, расположења и ставове? Покушајте да на

основу песме Везе одредите значење појма симбол.

• Тумачите израз мутне речи

• Шта производи хармонију у природи? Објасните значење стиха Мириси и звуци разговоре воде. На основу тога одредите основни мотив песме. У каквом јединству постоји природа у овој Бодлеровој песми? Зашто је јединство о којем се пева мрачно и дубоко?

• Из мноштва природних феномена, у песми се издвајају мириси. Ослањајући се на текст песме, објасните сложеност и наведите и објасните разноврсност мириса.

• Тумачите мисао лирског субјекта по којој су искварени мириси истовремено и победнички и тежи. Зашто лирски субјект за њих каже да у бескрај шире простирање своје? Одредите каква је улога мириса у димензији мрачног и дубоког јединства природе.

• Пронађите стихове у којима је заступљена синестезија. Тумачите њену функцију у песми. Покушајте на основу тих стихова да објасните своје схватање универзалне аналогије.

• Наведите поетску форму у којој је песма испевана. Одредите врсту стиха, као и врсту риме.

песништву. Бодлер се надовезује на претходне европске књижевне традиције

као што су: романтичарска (култ уметника, побуна против ауторитета, наглашена емоционалност и др.), реалистичка и натуралистичка (опис живота велеграда), парнасовска (строга форма). Велики утицај на Бодлера имала је поезија Едгара Алана Поа. Новина код Бодлера је у томе што је у први план поставио сликање душевних стања, али тако да их уметник не описује, већ их само наговештава. Као што наслов Бодлерове збирке Цвеће зла сугерише – најупечатљивија лепота настаје из зла. После појаве Бодлера поезија више није повезана искључиво с узвишеним темама; она може да се роди и из порока, пада, злочина, презира, запуштених предграђа, а истовремено поезији се не може оспори­

ти тежња ка вечном и лепом. Дела: Цвеће зла (1857, допуњено издање 1861), Сплин Париза (1864), Разне песме (1866)

Бодлер је писао и есеје, био је теоретичар симболизма, а према Марселу Прусту, француском књижевнику, Бодлер је највећи француски критичар XIX века, који у критици није парафразирао дело, већ га је надограђивао.

Ван Гог, Звездана ноћ, 1889. година

Универзална аналогија – назив за мистично тумачење синестезије које је Бодлер узео за основу свога

схватања песништва и света. Према Бодлеру, свет је

недељива целина коју као такву уметник чулно дожи­

вљава, а затим је снагом имагинације репродукује у

књижевном делу.

Синестезија – уметничка реализација универзалне

аналогије у књижевном делу којом се осећаји једног

чула изражавају појмовима који означавају утиске дру­

гог чула. Примери се могу наћи још код Хомера (медни глас).

Сонет (итал. sonetto – мала скупина гласова) – представља строги метрички облик састављен од четрнаест стихова, најчешће једанаестераца, распоређених у четири строфе. Прве две строфе су катрени (строфа од четири стиха) с обгрљеном римом, а друге две строфе су терцети (строфа од три стиха), чија рима већ од XIV века варира. Наведена форма сонета назива се петраркистички сонет по италијанском песнику Франческу Петрарки, који је овом песничком формом написао збирку песама Канцонијер. Постоји и елизабетански или Шекспиров сонет, који се састоји од три катрена и једног дистиха.

ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАМО

Бодлерова модерност се састоји у приказивању света који је дистанциран од реалности; тај уметнички свет представља место за избављење. Везе између њега и средине из које израња видљиве су кроз песникове сугестије. Песничка визија света настаје на продуктима раздора који постоји између моралних идеала и стварности.

ЗАНИМЉИВО ЈЕ

Поводом збирке песама Цве­

ће зла, против Шарла Бодле­

ра париски суд је 1857. годи­

не водио прекршајни процес

Песник је осуђен да плати

новчану казну од 300 франа­

ка јер је у тој књизи повре­

дио јавни морал. Ни његова

збирка песама није остала

некажњена – из ње је изба­

чено шест песама.

(Према: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превод и предговор Никола Бертолино)

Стихови који певају о складности боја, мириса и звукова представљају суштину Бодлерове теорије о универзалној аналогији. Идеја није нова, заступали су је у неку руку и претходници: песник Вилхелм Хофман, сликар Ежен Делакроа и композитор Рихард Вагнер. Истражујући њихово стваралаштво, Бодлер је дошао до закључка да природа и људски живот представљају речник чија сложена значења уметник треба да одгонетне, да открије невидљиве односе између идеја и ствари. За уметничко продирање у скривени живот бића и ствари потребни су и машта и велики рад и познавање материје. Није довољна само игра духа и површно посматрање. Дакле, уметник у себи доживљава велике борбе да би створио дела. При тако свесном и сложеном поступку, рађа се нова уметност, која није ни реалистичка, ни романтичарска, већ спиритуална, мистична, метафизичка. Бодлерови следбеници ће је назвати симболистичком. Уметник је морао да нађе снаге да од баналног ствара духовно настојећи притом да побегне од бесмислености свакодневних брига, од загушљиве атмосфере провинцијског живота, самога себе, извора агресије, ништавила, осећања превремене старости. Излаз је налазио у литератури, у стварању. Према

|

Читанка за III разред средње школе

КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

томе, поезија постаје нешто надљудско, обавијено мистеријом, доступно само посвећенима. И као свака мистерија и поезија мора имати своје маглине, недоречености, алузивности. То ће се постићи посебним начином изражавања, једним сугестивним, симболичким, којим се уметник служи не да би сликао ствар, већ ефекат који она производи.

(Према: Мирослав Пантић, Епохе и правци у књижевности)

ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ

Прочитајте збирку песама Цвеће зла, па издвојте песму која је на вас оставила најјачи утисак.

Припремите се да у неколико реченица изнесете своје утиске.

Послушајте неку од најпознатијих опера Рихарда Вагнера: Рајнско злато, Валкира, Зигфрид, Сумрак богова, Парсифал. Покушајте да осетите сугестивност његове музике коју су песници

модерне желели да досегну у својој поезији.

Ван Гог, Ириси, 1889. година

цеста – улица

Трисмегист – три пута највећи; овај епитет припи­

сује се грчком богу Хермесу, преко кога су људи дошли до три извора знања: филозофије, свештеничке мудрости и законодавства; алхемичари Хермеса Трисмегиста сматрају оцем алхемије и магије

Читаоцу

Песма Читаоцу (Au lecteur) објављена је први пут 1855. године у „Ревији два света” (Revue des Deux mondes) у Паризу. Представља уводну песму збирке песама Цвеће

зла и у њој је назначена главна тематика целе збирке. Ова песма тумачи се и као врста

пролога песничке драме у којој је песник разапет између добра које је хтео и зла за које се определио.

Како схватате духовност као одлику људског бића? Прочитајте ову песму и тумачите модерно схватање ограничености човекове духовности представљене специфичним песничким сликама.

Глупост нам и грешност у духу се стане И телима нашим због њих слаби снага.

Ми хранимо своја гризодушја драга Као што просјаци своје ваши хране.

Грех нам је упоран, кајање притворно; За своје признање надамо се благу; Као да смо бедном сузом спрали љагу, У глиб цесте своје враћамо се орно.

Сатана Трисмегист снагом својих чини Уљуљкује дух наш на јастуку зала, А од наше воље, тог тврдог метала, Он, учен хемичар, прах и пену чини.

Конце што нас крећу вражје руке држе! Док нам се дивнима гнусне ствари чине, Ми, сваким кораком, кроз смрдљиве тмине Без страве ка паклу срљамо све брже.

Попут развратника што сред загрљаја Гризе старој дрољи већ усахле груди, Ми сумњив ужитак што се успут нуди К’о суху наранчу цедимо до краја.

Демонски нам накот, као клупка гадна Мноштва пантљичара, кроз мозгове гмиже, А кад удахнемо, у плућа нам стиже Невидљива река Смрти – мрачна, хладна.

Ако паликуће нисмо и убице

Што у бедни оквир

свог животног ткања

Уткивају отров, нож и силовања,

То је зато, авај! што смо кукавице.

Али те пантере, шкорпиони, змије, Шакали, мајмуни, лешинари, кује, Жгадија што урла, рокће, гмиже, рује, Зверињак порокâ наше душе, крије

Гада што без премца грозан је и зао!

И мада без снажног геста и галаме, Он би земљу сатро у руине саме

И једним би зевом сав свет прогутао;

То је Чама! – Сја јој суза нехотична

Док сања смакнућа и наргилу пуши.

Ти је, читаоче, знаш кад нежно гуши,

Душо лицемерна, братска, мени слична!

Препевао Никола Бертолино

пантере, шкорпиони, змије, шакали, мајмуни, лешинари, кује – набројане животиње су персонификације смртних грехова

чама – чамотиња је психичко стање клонућа, незадовољства, невеселости, очаја; може бити изазвано досадом и нерадом

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

• Изнесите утиске о прочитаној песми. Покушајте да се сетите неке песничке слике која је оставила најјачи утисак на вас и разговарајте о њој.

• Коме се лирски субјект непосредно обраћа? Шта у том обраћању на сугестиван начин он тражи од читаоца? (Обратите пажњу на личну заменицу употребљену у првом лицу множине, која је доминантна у песми.)

• По чему се идентификују лирски субјект и читалац? На основу овога наведите у чему је огрезао човек. Какво је његово покајање? Има ли за њега избављења? Покушајте да

одредите став и расположење лирског субјекта према свету и човеку.

• Како разумете позивање на Трисмегиста? Шта се тиме сугерише читаоцу?

• Протумачите стих Конце што нас вежу вражје руке држе! У чијој је власти човек по мишљењу лирског субјекта? Тумачите људске поступке и људске могућности у том контексту.

• Подвуците у стиховима сва поређења. Коментаришите њихову специфичност. Шта на основу њих сазнајемо о жељама и потребама људи? Чему они једино стреме?

• Пронађите у песми апокалиптичне слике. Коментаришите стихове који одсликавају неизбежно људско кретање у понор.

• Обратите пажњу на стихове у којима су набројане животиње. На основу звукова с њима повезаним, размотрите сугерисано значење животиња. Упоредите своја запажања с тумачењима из Речника симбола: змија – зло; шакал – грамзивост, срџба, путеност; мајмун – похота, превара, пакост; шкорпион – зла воља, ратоборност; куја – путена жеља, љубомора, завист. На шта упућују ови симболи у контексту хришћанског уверења? Где су поменуте животиње настањене? На основу симболичног значења наведених животиња, окарактеришите унутрашњост људског бића.

• Откријте места у песми која упућују на унутрашњи човеков сукоб. Каква се драма одвија унутар подељеног бића које је изразило зло?

• Тумачите појављивање Чаме на крају песме. Испитајте зашто је ова именица написана великим словом. Шта се додатним истицањем појма сугерише? Присетите се дела светске књижевности у којем сте имали прилику да сретнете мотив чаме.

• Осврните се на специфичност лексике у овој песми и покушајте да је доведете у везу с делом романтичарског песника Едгара Алана Поа.

• Пронађите стилске фигуре и разговарајте о њиховој функцији у овој песми.

• Одредите врсту стиха, строфе и риме. Анализирајте ритмичко-мелодијски слој песме.

Гистав Кајбот, Мост Европа, 1876. година

Артизам (лат. ars – вештина, уметност) – термин који се користи да означи поступке и тежње уметника да форму у уметничком делу поставе за главни циљ уметности. Уметник треба да буде вешт како би ритмом, римом и снагом имагинације преобликовао егзистенцијалну реалност у уметничку стварност. Артизам је стваралачко усмерење ка чистој поезији, која сврху и циљ налази у самој себи, а не у утилитаристичком (корисном) схватању уметности.

Сугестија (лат. suggerere – донети, натукнути) – наговештај који проистиче из контекста и даје некој речи, реченици или појединости у књижевном делу додатно значење или пак у потпуности мења њихов основни смисао. Сугестија је у основи многих стилских фигура попут симбола, метафоре, алегорије.

Сплин (енг. spleen – слезина, лоше расположење) означава меланхолију без разлога, осећај празнине. То је осећање испразности и усамљености јединке изгу­

ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАМО

Својом збирком песама Цвеће зла, објављеном 1857. године, Шарл Бодлер је постао не само претеча него и утемељивач модерне лирике у европској књижевности. Збирка се састоји од шест циклуса којима се у новијим издањима додаје и Додатак Цвећу зла. Све песме су разврстане редоследом који сугерише кретање између супротности, те су тако циклуси и насловљени: Сплин и идеал, Париске слике, Вино, Цветови зла, Побуна и на крају као знак јединог могућег спокојства налази се последњи циклус под називом Смрт. Бодлер се највише бави пропадањем јер ни у шта нема поверења; једини смисао налази у трагању за недостижним савршенством лепоте израза. Бодлеру су најинспиративнији грех, ружноћа, бол, смрт, чиме сеже у естетику ружног.

КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

бљене у дехуманизованој и индустријализованој велеградској средини у којој су традиционалне моралне вредности релативизоване. Бодлер је довео сплин до степена духовног опредељења (Сплин и идеал, Сплин Париза, Цвеће зла). Естетика ружног – настојање да се узвишеним и лепим учини оно што је у традиционалном смислу ружно. Тиме су деформисаност, гротескност, примитивизам нашли место у поетском тематском кругу. Примере можемо наћи у поезији Шарла Бодлера, и то већ у самом називу збирке песама Цвеће зла Бодлеризам (фр. – bоudelaireisme) – песничко осећање пркоса и револта названо по француском песнику Шарлу Бодлеру. Настало је из доживљаја човекове заробљености у свету бесмисла и зла који је карактеристичан за поезију поменутог песника, а који ће наставити да негују његови следбеници.

Шарл Бодлер, фотографија, 1855. година

Утицај романтичарске побуне на Бодлера је велики, те и њега као и романтичаре критика сврстава на страну Сатане. Међутим, Бодлер се много разликује од романтичара тиме што од читалаца не тражи реакцију срца и емоција, већ реакцију маште, при чему читалац мора да препозна осећање које је својствено искључиво поезији. Поезија на тај начин треба да оплемени и обогати реалност, а никако да је описује.

О техници писања и о његовом утицају на друге: Бодлерови стихови поседују изузетан склад звука, ритма и тематике. Он је, попут романтичара, често у својим песмама истицао „проклетство песника”, због чега се сврстава у обновитеље романтизма. С друге стране, његова модерност се огледа у приказивању модерног човека незадовољног животом и моралом велеграда у којем не зна шта ће са собом. Трећа црта његовог стваралаштва је јединство супротности. Он је успевао узвишеним стилом да пише о блудницама, вампирима, стрвинама; њему је сплин (чамотиња, досада) једнако важно расположење као занос; уживање у греху једнако је побожном предавању идеалној лепоти. Најпре су га следили француски, а потом и остали песници. Највећа вредност је несумњиво наглашена аутономија књижевности. Уметничка вредност књижевности надвладала је све друге вредности.

У

његовој поезији нема сентименталности и лепоте, он попут Едгара Алана Поа, који му је и био узор, поезију боји новим емоцијама: очајем, љутњом, пркосом, заносом. Његова поезија сведочи о празнини, з ависти, нагону и блуду. Теме су празнина, очај, сивило велеграда, беда, смрт, борба за опстанак. Побунио се против лажи и превара и нашао нови покретач постојања оличен у побуни.

(Према: Миливој Солар, Повијест свјетске књижевности)

ЗАНИМЉИВО ЈЕ

Са Шарлом Бодлером се по­

везује термин фланер (фр. flâneur) – шетач, посматрач.

У делу Сликар модерног доба (1863) Бодлер је дао портрет

фланера као мушког (жен­

ски пандан се понекад назива passante) дистанцираног

Пол Гаварни, Фланер, 1842. година Гистав Кајбот, Париска улица, кишни дан, 1877. година

посматрача урбане, модерне, индустријске метрополе.

Овакав литерарни лик касније се нашао у делима По­

ла Остера и других савре­

мених аутора, те је постао важан појам проучавања књижевности.

ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ Прочитајте песму Албатрос и упоредите доживљај света приказан у њој с доживљајем света у песми Читаоцу. Препознајте

Албатрос

епоха

Албатрос настала је 1841. године. Могући подстицаји за њено писање налазе се у немачкој и енглеској књижевности, у којима је птица албатрос симболисала несхваћену и порузи извргнуту величину. Последња строфа значење песме усмерава ка судбини песника. Бодлер је у животним појавама успевао да уочи спој узвишеног и баналног, сатанског и божанског, вечног духа и пролазне материје. У Бодлеровој поезији доминантна је стилска фигура контраст (у значењу симетрије), па у песми опонирају, али се и симетрично огледају: горе и доле, прошлост и садашњост, светови албатроса и морнара. У фигури албатроса спојене су опречне представе: прекрасни краљ азура, кнез облака и смешни, јадни, крилати путник, коме се ругају.

Песма

Докони морнари од забаве лове

често албатросе, силне морске птице,

на путу немарне, тихе пратилице

лађа што над љутим вртлозима плове.

На даске од крова спусте их спутане.

Краљеви азура, невешти, збуњени, белим и огромним крилима, скуњени, машу ко веслима на обадве стране.

Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан, крилати се путник бори с оковима: с луле један морнар дува му дим гадан у кљун, други му се руга скоковима.

Том кнезу облака и песник је сличан; он се с буром дружи, муњом поји очи, али на тлу спутан и земљи невичан, дивовска му крила сметају да крочи.

Препевао Божидар Ковачевић Извор: Шарл Бодлерл, Цвеће зла, Издавачко предузеће Рад, Београд, 1964.

албатрос – велика птица јужних мора с распоном крила до 2,5 m; брз и издржљив летач, гнезди се на усамљеним океанским острвима азур – небеско плаветнило, плава боја

Артур Рембо (1854–1891)

Француски књижевник, као и Шарл Бодлер, сматра се једним од утемељивача модерне поезије. Родио се у провинцијском граду Шарвилу. Мајка га је васпи­

тала у строгом католичком духу. Почео је да пише још као тинејџер. У Париз је до­

шао на позив Пола Верлена, значајног симболисти­

чког песника. Однос и понашање Рембоа и Верлена савременици су сматрали скандалозним.

Целокупно песничко дело створио је између 1870. и 1873. године. У почетку је имитирао и пародирао

књижевно наслеђе ( Офели ја ). Са шеснаест година написао је своју најпознатију песму – Пијани брод У последњој збир ци поезија му постаје објективна ослободивши се песниковог Ја. Тежио је „алхемији речи” и савршенс тву форме. Његов песнички исказ одликују синестетичке фигуре и фантазија. Рембо је веровао да може да створи уметнички свет који ће „тотално да обнови” – ако не друштво у целини, бар

АРТУР РЕМБО

Самогласници

Песма

„Музике још, и свеђ, и дуго,  да стих ти тако смео важи  летећи из душе која тражи  друге љубави, небо друго.”  Пол Верлен, Песничко умеће

Самогласници представља поетску реализацију Рембоове теорије обојеног звука, по којој звук сваког самогласника има одређену боју. Песник је на тај

начин повезао одређену боју с одређеним звуком и тиме је показао како реч може да буде доступна свим чулима јер садржи и звук и боју и облик.

Отпевајте затворених очију појединачно сваки самогласник и покушајте да замислите боју на коју вас асоцира звук који чујете. Такође, покушајте да тај звук самогласника спојите с музичким инструментом на ком би он дао најадекватнији тон. Потом пажљиво прочитајте песму.

А црно, E бело, И црвено, О плаво, У зелено: тајну постање вам чува: А, црни маљави корсет сјајних мува Над свирепим смрадом што круже зујаво.

Заливи сенке; Е невиност леда, Теме шатре, бели краљи, цветни трепет. И, крв испљунута, кикот усне лепе Што бесна ил’ пјана кајању се преда;

У, кругови, зелен врв божанских мора, Спокој пашњака и крда, спокој бора, Алхемије што на вредном челу знак је:

О, врховна Труба чији писак стран је. Анђела и звезда тишинске путање: – О Омега, Њеног Ока модри зрак је.

Препевао Иван В. Лалић Извор: Страни песници, књ. 6, Радмила Фалатов, уредник, Гутенбергова галаксија, Београд, 2001.

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

• Упоредите песниково виђење са својим доживљајем самогласника.

• Тумачите начин на који је сваком самогласнику приписана конкретна боја звука и како се тој боји звука самогласника нешто касније приписује конкретна песничка слика. Опишите сваку песничку слику. Коментаришите везу између звука самогласника, боје повезане с тим звуком и слике која им је приписана.

• Пажљиво погледајте, а затим и објасните симболику распореда самогласника. Шта сугерише почетак песме самогласником А, а шта завршетак песме самогласником О?

• Покушајте да сваком самогласнику одредите тоналитет крећући се од најнижег до највишег тона. Анализирајте у том контексту значење средишњег положаја самогласника И. Истражите начин на који су се приближили језик и музика у овој песми.

• Испитајте принцип кореспонденције који је овом песмом сугерисан. Пронађите, а затим тумачите функцију синестезије у овој песми.

• Објасните појам херметичност на примеру песме Самогласници

• Одредите песничку форму у којој је песма испевана и коментаришите необичан

спој традиционалне песничке форме и новине у песничком изразу.

• Објасните поетичке сличности песама Везе, Шарла Бодлера и Самогласници, Артура Рембоа.

уметника. Уметност је за ње­

га била визија, а себе је доживљавао као видовњака

који за ту визију тражи језик. Пошто није остварио оно у шта је веровао, престао је да

пише и постао је вечити путник, војник, трговац, авантуриста (боравио је у Индонезији на острву Јава, на Кипру и у Етиопији). Због болести се вратио у Француску и умро је у Марсељу.

Рембоово песништво није утицало само на литературу већ и на музику и ликовну уметност. Између два светска рата покрет над реалистичких уметника Рем б оа је сматрао својим зачетником.

Значајна дела: Пијани брод (поема, 1871), Боравак у паклу (песничка проза, 1873), Илуминације (збирка песничких фрагмената у прози, завршена 1874, објављена 1886).

КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

Уклети песници – термин који је први пут употребио Пол Верлен, француски песник симболизма, назвавши тим именом групу својих сапатника по перу: Тристана Корбијера, Артура Рембоа и Стефана Малармеа. Овај назив упућује на песника великог, али непризнатог талента, склоног пороку и скандалима, којег је друштво одбацило. Због начина на који је писао, мислио и живео, и Шарл Бодлер се убраја у групу уклетих песника. Херметичка књижевност – књижевност коју одликују затвореност и нејасност у изразу и значењу, због чега читалац тешко открива смисао књижевног дела. Затворен смисао постиже се логичком неповезаношћу појединих реченица, одбацивањем услова граматичке коректности, употребом загонетних језичких твореница, увођењем стилских фигура којима су повезани појмови међу којима не постоји непосредна логична веза.

Анри Фантен Латур, За столом, 1872. година, (седе: Пол Верлен први с лева, потом Артур Рембо, други с лева)

У Речнику симбола стоји одредница Самогласници, под

којом су дата симболичка значења самогласника. Тако самогласник А симболизује озбиљност, савршенство, трагичност, величанственост; Е – биће, стање, ведрину; И – сјај, ритам, будућност, лиричност, узалудност; О – забрану, смрт, наредбу, висину, неизбежно; У

музику, шум, трајање, учење, културу.

Пошавши од Рембоовог сонета Самогласници, у којем влада принцип кореспонденције између звукова, боја и мириса, конципирана је теорија такозване инструменталне поезије, по којој су речи ноте; тиме се дошло до зближавања боја, самогласника и гласова уопште. Ако је могуће видети звуке, односно ако се звуци могу приказати бојом, и речи би могле имати боју (тон) музичких инструмената, тим пре што је људски глас врста музичког инструмента. Према томе, песник је више водио рачуна о музичкој боји речи, односно о тону и музици речи него о сликовној вредности речи. Поезија настала на овај начин представља динамични низ обојених слика које изражавају емоције ритмом који тим емоцијама највише одговара.

Дакле, самогласници аналогијом евоцирају одређене боје, инс трументе и њихове тонове, они заједно код читалаца изазивају одређене асоцијације, као и емоције попут радости, туге, љутње, страха. Тиме је остварена идеја којој је поезија тежила, а то је: музика изнад смисла.

(Према: Мирослав Пантић, Епохе и правци у књижевности)

ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ Прочитајте песму Артура Рембоа Пијани брод и анализирајте песниково виђење уметника који је персонификован бродом који носе таласи. Прочитајте и Рембоову песму Офелија. Рембо је био инспирисан ликом Офелије из Шекспирове трагедије Хамлет; растрзана између љубави према данском краљевићу Хамлету и своме оцу, кога је Хамлет убио, Офелија је запала у стање душевног растројства и потом утопила у реци. Уочите боје и појмове који су и у овој песми повезани. Пронађите метафоре и симболе. Припремите се да своја сазнања изло­

жите на једном од часова књижевности.

Читање и анализа песме Офелија прилика је да се подсетите песама с мотивом мртве драге с којима сте се срели током изучавања ранијих књижевних периода.

Такође, припремићете се за читање лирике која припада књижевним периодима који су пред вама.

Током будућег упознавања књижевности модерне откривајте у песмама других песника мотиве који постоје у Офелији (боје, звезде, ноћ, цвеће, звуци, преплитање стварности и имагинације, сна и јаве). Потрудите се да запазите која песма има највише подударања с песмом Офелија и зашто. Уочите такође шта ову песму разликује од других.

Џон Еверет Миле, Офелија, 1851–1852. година

ЗАНИМЉИВО ЈЕ

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ

Пантер Друга

фаза Рилкеовог стварања (1900–1910) имала је највиши израз у Новим

песмама, којима припада Пантер. У тој фази песник је прешао од субјективног на објективно, од осећајности на предметност. Песме из друге фазе зову се „предметне песме” тј. „објективне песме” . Предметне песме традицију вуку из описне поезије која се неговала и у античком добу, бароку и рационализму. Немачки реалисти XIX века стварали су предметну поезију као отпор романтичарској повишеној емоционалности. Такође, у XIX веку појавила се објективна парнасовска лирика и најзад импресионистичка поезија, која, као и сликарство, тежи да пренесе утисак који површина видљивог света оставља на наша чула.

Назив „предметне песме” наводи на помисао да је реч о објективном опису статичних предмета с дистанце. Међутим, у Рилкеовој поезији присутан је покрет као израз динамичности у свим појавама. Однос посматрача и пантера само је привидно супротстављен, посматрач је привидно објективан и његове емоције су обуздане, али суштински, оно што се збива у предмету (пантеру), тиче се и човека који га гледа, између њих постоји узајамност. Рилкеа не интересује само опис по себи; он истражује унутрашњи лик, предмет је модел људског егзистирања. Рилке преко неживог истражује оно што је живо. Највећа новина у његовом стваралаштву је што опис никада није давао површински, нити једнозначно. Рилке је дужност песника видео као задатак да се изађе из људске индивидуације и стопи са целокупношћу постојања; песма је за Рилкеа постојање; она није ни привид, ни забава, ни аветињска лепота, она је до сржи пуна људске егзистенције и једино с њом има смисла.

Рајнер Марија Рилке (1875–1926)

Рилкеа у немачкој поезији, по значају, сврставају одмах до Гетеа, а у европској и светској поезији XX века заузима високо место међу песницима који су увели значајне новине. Био је аустријски песник. Рођен је у Прагу. Доста је путовао. Живео је у Минхену, Берлину, Паризу, Трс т у. У Русији је упознао Лава Толстоја. Радио је као секретар Огиста Родена; написао је студију о овом чувеном авангардном вајару. Добро је знао језике и преводио је са француског (Бодлера и друге симболисте), енглеског и италијанског. Умро је у Швајцарској.

Његове очи мути и спутава

решетки тамних стални мимолет.

Тисућу решетака поиграва

и окончава собом његов свет.

Повитљив корак његов, пун чврстине,

личи, док уског круга мери лук,

на игру снаге около средине

у којој влада силне воље мук.

Рилке није припадао нијед ном у метничком покрету. Поезија му се одликује променама због којих је не можемо посматрати као не п ротив речну целину. Рилке је прошао три фазе у свом стваралаштву. Прва фаза је обележена неоромантичарским и декадентним струјањима – фа­

мимолет – прелетање

за мелодије. Друга се одликује импресионис т ичким и симбо­

листичким еле ментима до синтезе и оригиналног израза – фаза предмета. Трећа фаза доноси филозофску поезију у којој нестају

строги метар и рима и појављују

се додирне тачке с експресиони­

змом – фаза свејединства. Песме

које је Рилке писао пред смрт дају аргументе да се може наслутити и

четврта фаза, чије заокружење је прекинуто. Рилке је пошао од аудитивне и визуелне перцепције

да би потом интуитивно откри­

вао суштину света. У Рилкеовој

поезији лирско ја поистовећује се са свиме што постоји, укида границе између субјективног и објективног, прелази у онострано које је јединствено с овостраним и познатим човеку, чиме се у Рилкеовој поезији остварује синтеза. Од Рилкеове поезије створен је известан мит; због идеја које је развио у последњим фазама стваралаштва, повезивали су га с егзистенцијализмом – филозофским правцем насталим након Првог светског рата. Ипак, његово дело је књижевно и као такво га треба сагледавати. Значај Рилкеов није првенствено у идеолошкој равни, ма како да су његове идеје велике и важне и да се тичу тајни духа, већ је његов значај првенствено у поетском остварењу (емоционалност, интелек т, машта, сликовитост, инт уиција, језички израз и сл.).

Најзначајнија дела: Ране песме (1899), Часловац (1905), Нове песме (1907), Сонети посвећени Орфеју (1911–1923), Девинске елегије (1923) и др.

Тек понекад се застор с ока склони нечујно –. Тада уђе неки лик, кроз напрегнути мир удова рони –и мре у срцу као далек крик.

Препевао Бранимир Живојиновић Извор: Рајнер Марија Рилке, Лирика, Просвета, Београд, 1968.

Огист Роден, Плесни покрети (део из серије скулптура), 1911. година

разред средње школе

АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ Ујка Вања (одомци) Драма

Ујка Вања настала је прерадом Чеховљеве комедије Шумски дух. У Художественом театру у Москви први пут је приказана 1899. године. Код Срба је драма Ујка Вања први пут изведена 1913. године у Народном позоришту у Београду. Жанровски се одређује као импресионистичка, психолошка драма. Основни конфликти у њој заснивају се на унутрашњим ломовима драмских јунака који су суочени с изневереним очекивањима, узалудним жртвовањем живота идолу, неос тв ареним љубавима, првим знацима старости која, уместо спокојства, доноси жал за узалуд проживљеним животом. Чеховљеви јунаци су усамљеници, што их зближава с јунацима такозване нове драме, чији су најзначајнији представници, осим Чехова, и Хенрик Ибзен, Аугуст Стриндберг и Морис Метерлинк.

У Ујка Вањи драмска радња се догађа на руском селу, на имању пензионисаног професора Серебрјакова. Иван Војницки или ујка Вања је брат покојне професорове жене. Он је живот посветио раду на поменутом имању. На имању живе и Марија, ујка Вањина мајка и Соња, професорова ћерка, која такође предано ради. Соња је заљубљена у пожртвованог сеоског лекара Астрова, поклоника шуме и природе. Вања и Астров су заљубљени у лепу Јелену Андрејевну, професорову другу супругу. Професорова идеја да прода имање узрокује да веома сложени односи међу јунацима прерасту у сукобе чији су узроци много дубљи и старији. Прочитајте драму у целини и сазнајте какво је решење уследило из тих сложених сукоба. Упоредите структуру ове драме с устаљеном драмском структуром.

ЛИЦА:

Серебрјаков, Александар Владимирович, професор универзитета у

пензији Јелена Андрејевна, његова жена; 27 година Софија Александровна (Соња), његова кћи из првог брака Војницка, Марија Васиљевна, удовица тајног саветника, мати прве професорове жене Војницки, Иван Петрович, њен син Астров, Михаило Љвович, лекар Телегин, Иља Иљич, пропали спахија Марина, стара дадиља Један радник

Радња се догађа на имању Серебрјакова.

Антон Павлович Чехов (1860–1904)

Родио се у провинцијском руском граду Таганрогу у породици трговца који је банкротирао. Породица се потом одселила у Москву, у којој је Чехов завршио медицински факултет. Прве приче објавио је како би могао да издржава породицу. Разболео се од туберкулозе 1886, али није престајао да ствара. Умро је током лечења у Баденвајлеру, у Немачкој.

Писао је новеле, приповетке и драме којима је извршио, а и данас врши снажан утицај на европско позориште. Већина у Чехову види последњег представника руског реализма, али има и оних који у његовом уметничком поступку виде одлике импресионизма и симболизма. Дочарао је живот руских интелектуалаца из провинције који чезну за лепотом и срећом, а савладавају их испразност и бесмисао стварности. Он је уместо чврсте композиције у драму увео лабаво повезане сцене, лирске монологе, лајтмотиве; није тежио радњи и заплету, већ стварању атмосфере у драми. За његове драме карактеристично је да имају четири чина, да се у трећем одиграва најбитније, сажетост четвртог чина конпензована је лиризмом, а класичног драмског епилога у Чеховљевим драмама нема.

Чехов је упамћен и као до­

бротвор: за време колере

лечио је бесплатно, подизао је школе, нарочито се анга­

жовао да побољша сурове

услове у кажњеничкој коло­

нији на острву Сахалин. Ње­

гову хуманост илуструје део

из писма које је послао се­

стри (М. П. Чеховој, 3. август

1901, Јалта): „После твоје и

мајчине смрти све што оста­

не, осим прихода од драма, ставља се на располагање

Таганрошкој градској упра­

ви за потребе наро дног

образовања, приход од дра­

ма – брату Ивану, а после његове, Иванове смрти –Таганрошкој градској упра­

ви, такође за потребе наро­

дног образовања. Сељацима у Мелихову обећао сам сто рубаља за изградњу пута; Гаврилу Алексејевичу Харченку (Харков, Москалевка, сопствена кућа) обећао сам да ћу сносити трошкове школовања његове старије кћерке у гимназији све

док је не ослободе плаћања школарине. Помажи сиротињу. Чувај мајку. Живите у миру. Антон Чехов”

Значајнија дела: драме –Иванов (1887), Шумски дух (1889, прерађена је касније у драму Ујка Вања), Галеб (1896), Ујка Вања (1897), Три сестре (1900), Вишњик (1903); збирке прича – Мелпоменине бајке (1884), Шарене приче (1886), У сумраку (1887) и др.

ДРУГИ ЧИН

Трпезарија у кући Серебрјакова. Ноћ. Чује се како у парку лупа ноћни чувар. Серебрјаков седи у фотељи крај отвореног прозора и дрема. Јелена Андрејевна седи поред њега и такође дрема. [...] СЕРЕБРЈАКОВ: Ти си, наравно, у праву. Ја нисам глуп и разумем. Ти си млада, здрава, лепа, жељна живота, а ја сам старац, скоро леш. Шта мислиш? Мислиш да не разумем. И, наравно, глупо је што сам још жив. Али стрпите се, ускоро ћу вас све ослободити. Нећу још дуго... ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Не могу више... Ћути, тако ти бога. СЕРЕБРЈАКОВ: Према томе, захваљујући мени сви ви „не можете више”, сви чамите, упропашћујете своју младост, само ја уживам и осећам се задовољан. Па да, наравно! ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Ћути! Ти си ме убио! СЕРЕБРЈАКОВ: Ја сам све вас убио. Наравно. ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА (кроз сузе): Ово је неиздрживо! Реци, шта хоћеш од мене? СЕРЕБРЈАКОВ: Ништа. ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Е, па онда ћути. Молим те. СЕРЕБРЈАКОВ: Чудна ствар, ако почне да говори Иван Петрович или ова матора идиоткиња, Марија Васиљевна, онда ништа, сви слушају; али ако ја кажем само једну реч, сви одмах осете да су несрећни. Вама је чак и мој глас одвратан. Па добро, рецимо, ја сам одвратан, себичњак, тиранин... али зар чак ни у старости немам права да будем себичан? Зар ја то нисам заслужио? Зар ја, питам вас, немам права на мирну старост, на пажњу људи према себи?

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Нико ти не оспорава твоја права.

Ветар залупи прозор.

Почиње ветар, морам да затворим прозор. (Затвара гa.) Сад ће киша. Нико ти не оспорава твоја права.

Пауза. Чувар у парку лупа и пева песму.

СЕРЕБРЈАКОВ: Радити целог живота за науку, навикнути се на свој кабинет, на слушаоце, на угледне колеге... и одједном, неочекивано, наћи се у овој гробници, сваког дана гледати овде глупе људе, слушати тричаве разговоре... Ја хоћу да живим, ја волим успех, волим славу, хуку, а овде... као у прогонству. Стално жалити за прошлошћу, пратити туђе успехе, бојати се смрти... Не могу! Немам снаге! А при том још нећете да ми опростите моју старост! ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Чекај, стрпи се мало, кроз пет-шест година и ја ћу бити стара.

Улази Соња.

СОЊА: Тата, ти си нам наредио да пошаљемо по доктора Астрова, а кад је он дошао, нећеш да га примиш. То је неделикатно. Само смо забадава узнемиравали

човека...

СЕРЕБРЈАКОВ: Шта ће ми тај твој Астров? Он се исто толико разуме у медицину колико ја у астрономију. [...]

Улази Војницки у собном огртачу и са свећом.

ВОЈНИЦКИ: Почиње олуја. Севне муња.

Погледајте! Hélène и Соња, идите да спавате, дошао сам да вас одменим.

СЕРЕБРЈАКОВ (уплашено); Не, не! Не остављајте ме с њим! Он ће ми пробити уши својим причањем.

ВОЈНИЦКИ: Али треба их пустити да се одморе! Већ другу ноћ не спавају.

СЕРЕБРЈАКОВ: Нека иду да спавају, али иди и ти. Хвала ти. Преклињем те. У име нашег некадашњег пријатељства, немој да се противиш. Разговараћемо други пут.

ВОЈНИЦКИ (с подсмехом): Некадашњег нашег пријатељства... Некадашњег...

СОЊА: Ћути, ујка Вања.

СЕРЕБРЈАКОВ (жени): Драга моја, не остављај ме с

њим! Он ће ме убити својим разговором.

ВОЈНИЦКИ: То је већ, најзад, смешно.

Непознати аутор, Константин Станиславски као доктор Астров у Ујка Вањи у Московском театру уметника, 1899. година

сам двадесет пута почињала да плачем. Нешто није у реду у овој кући.

ВОЈНИЦКИ: Оставимо се филозофије!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Потпуно сам пропала с њим! Једва се држим на ногама.

ВОЈНИЦКИ: Ви с њим, а ја сам са собом. Већ трећу ноћ не спавам.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Нешто није у реду у овој кући. Ваша мати мрзи све осим својих брошура и професора; професор је нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се љути на оца, љути на мене и не говори са мном већ две недеље; ви мрзите мог мужа и отворено презирете своју мајку, ја сам нервозна и данас

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Ви сте, Иване Петровичу, образован и паметан човек и ви бисте, чини ми се, могли схватити да свет не пропада од разбојника или од пожара, него од мржње, непријатељства, од свих тих ситних размирица... Ваш би задатак био не да гунђате, него да мирите све.

ВОЈНИЦКИ: Прво, помирите ме са самим собом! Драга моја... (Сагиње се и љуби јој руку.)

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Оставите! (Тргне руку.) Одлазите!

ВОЈНИЦКИ: Сад ће престати киша и све ће у природи оживети и одахнути. Само мене неће освежити киша. Дању и ноћу као мора мучи ме мисао да је мој живот заувек упропашћен. Прошлости немам, глупо сам је страћио у ситницама, а стварност је страшна због

своје апсурдности. Ево вам мог живота и моје љубави: куд ћу с њима, шта да радим с њима? Моја љубав пропада узалуд као сунчева зрака која је пала у јаму. А и ја сам пропадам.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Кад ми говорите о својој љубави, ја некако отупим и не знам шта да кажем. Опростите, ништа вам не могу рећи. (Хоће да пође.) Лаку ноћ.

ВОЈНИЦКИ (препречује јој пут): О, кад бисте само

знали како ја патим од помисли да ту, поред мене, у истој кући, пропада други живот... ваш! Шта чекате?

Каква вас проклета филозофија задржава? Схватите, забога, схватите...

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА (гледа га нетремице): Иване Петровичу, ви сте пијани! ВОЈНИЦКИ: Можда, можда...

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Где је доктор?

ВОЈНИЦКИ: Тамо је... Код мене ће ноћити. Можда, можда... Све може да буде.

ВОЈНИЦКИ (сагиње се и љуби јој руку): Драга моја...

дивна моја!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА (зловољно): Оставите ме. То

је, најзад, гадно. (Излази.)

ВОЈНИЦКИ (сам): Отишла је...

Пауза.

Пре десет година виђао сам је код покојне сестре. Тада је имала седамнаест година, а ја тридесет седам. Зашто се онда нисам заљубио у њу и запросио је? Па

то је било тако могуће! И сад би она била моја жена... Да... Сад бисмо се обоје пробудили од олује, она би се уплашила од грома, ја бих је држао у свом загрљају и шаптао: „Не бој се, ту сам.” О, какве дивне мисли, како је лепо, ја се чак смејем... али, боже мој, мисли ми се преплићу... Зашто сам стар? Зашто ме она не разуме? Њена реторика, њен лењи морал, будаласте, лење мисли о пропасти света... све ми је то страховито мрско. Пауза.

О, како сам ја преварен! Ја сам обожавао тог професора, тог јадног реуматичара, диринчио сам за њега као коњ! Ја и Соња цедили смо из овог имања последње сокове; ми смо, као кулаци, трговали зејтином, грашком, сиром, откидали себи од уста, да бисмо, грош пo грош, скупљали хиљаде и слали њему. Поносио сам се њиме и његовом науком, живео сам и дисао за њега! Све што би он написао или изговорио изгледало ми је генијално... Боже мој, а сад? Сад је он у пензији и сад се види цео биланс његова живота: после њега неће остати ниједне странице из његових

Непознати аутор, Ујка Вања, први чин, Московски театар уметника, 1899. година

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: И вечерас сте пили! Чему то?

ВОЈНИЦКИ: Ипак то личи на неки живот... Не браните ми, Hélène!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Раније никад нисте пили и никад нисте тако много говорили... Идите! Мени је с вама досадно.

дела, он је потпуно непознат, он је... нула! Мехур од сапуна! И ја сам преварен... видим... глупо преварен...

Улази Астров у капуту, без прслука и без кравате; он је поднапит; за њим Телегин с гитаром.

АСТРОВ: Свирај! ТЕЛЕГИН: Сви спавају!

АСТРОВ: Свирај!

Телегин тихо свира. АСТРОВ (Војницком): Јеси ли сам? Нема дама? (Подбочивши се, тихо пева.) „Хоће кревет да побегне, нема газда где да легне...” И мене је пробудила олуја.

Лепа кишица! Колико је сад сати?

ВОЈНИЦКИ: Ђаво би га знао.

АСТРОВ: Чини ми се да сам чуо глас Јелене Андрејевне.

ВОЈНИЦКИ: Сад је била овде.

АСТРОВ: Дивна жена! (Загледа бочице на столу.) Лекови. Каквих све рецепата нема овде! И харковских, и московских и тулских... Свим градовима је дојадио својим гихтом. Да ли је он збиља болестан или се претвара?

ВОЈНИЦКИ: Болестан је.

Пауза.

АСТРОВ: Што си данас тако тужан? Да ти није жао професора?

ВОЈНИЦКИ: Остави ме.

АСТРОВ: А можда си заљубљен у професорку?

ВОЈНИЦКИ: Она је мој пријатељ.

АСТРОВ: Зар већ?

ВОЈНИЦКИ: Шта значи то „већ”?

АСТРОВ: Жена може постати пријатељ мушкарцу

само овим редом: прво, интимна познаница, затим љубавница, па тек онда пријатељ.

ВОЈНИЦКИ: Простачка филозофија.

АСТРОВ: Је ли? Па да... Морам признати, ја постајем простак. Видиш да сам и пијан. Обично се опијам једанпут месечно. Кад сам пијан, постајем безобразан

и дрзак до крајности. Онда ми је све лако! Подухватам се најтежих операција и вршим их одлично; стварам необично велике планове; у тај мах не изгледам самом себи као особењак и верујем да доносим човечанству огромну корист... огромну! И у тај мах ја имам своју властиту филозофију и сви ви, браћо моја, изгледате ми као неке бубице... као микроби. (Телегину.) Обландо, свирај.

ТЕЛЕГИН: Пријатељу, ја бих ти учинио од свег срца, али... у кући сви спавају! АСТРОВ: Свирај!

Телегин тихо свира.

АСТРОВ: Треба штогод попити. Хајдемо, тамо је, чини ми се, остало још коњака. А кад сване, идемо код мене? Важи? Имам једног болничара који никад не каже „важи”, него увек „вази”. Страховит лупеж. Дакле, вази? (Спазивши Соњу која улази.) Опростите, ја сам без кравате. (Брзо излази.Телегин иде за њим.)

СОЊА: А ти си се, ујка Вања, опет напио с доктором. Спријатељише се сиви соколови. Добро, он је одувек такав, а зашто ти? Теби то, у твојим годинама, нимало не личи.

ВОЈНИЦКИ: Године с тим немају везе. Кад нема правог живота, човек живи од фатаморгана. Боље и то него ништа.

СОЊА: Сено нам је покошено, сваки дан пада киша, све трули, а ти се занимаш фатаморганама. Сасвим си занемарио газдинство... Ја радим сама, потпуно сам посустала... (Уплашено.) Ујко, очи су ти пуне суза!

ВОЈНИЦКИ: Какве сузе! Ништа... глупости... Малочас си ме погледала као твоја покојна мати. Мила моја... (Жељно јој љуби руке и лице.) Сестро моја... мила моја сестро... Где ли је она сада? Кад би она знала!

Ах, кад би она знала!

СОЊА: Шта? Ујко, шта знала?

ВОЈНИЦКИ: Тешко ми је, не ваља све то... Ништа... Други пут... Ништа... Идем ја... (Излази.)

СОЊА (куца на врата): Михаило Љвовичу! Не спавате? Дођите начас!

АСТРОВ (иза врата): Одмах! (Мало доцније излази; сад има прслук и кравату.) Шта желите?

СОЊА: Ви сами пијте ако вам то није гадно, али преклињем вас, немојте давати ујаку да пије. Њему то шкоди.

АСТРОВ: Добро. Више нећемо пити.

Пауза.

гихт – болест коју карактерише упала зглобова и неких органа

Идем сад кући. Решено и потписано. Док упрегну коње, већ ће сванути.

СОЊА: Пада киша. Сачекајте до ујутру.

АСТРОВ: Олуја пролази од нас, захватиће нас само

једним крајем. Идем ја. И, молим вас немојте ме више позивати да лечим вашег оца. Ја му велим да има

гихт, а он мени... реуматизам; ја му кажем да лежи, а

он седи. А данас уопште није хтео да говори са мном.

СОЊА: Размажен је. (Тражи нешто у бифеу.) Хоћете

ли да се прихватите мало?

АСТРОВ: Добро, дајте.

СОЊА: Ја волим да једем ноћу. Чини ми се да у бифеу

има нешто. Кажу да је у животу имао великог успеха

код жена, оне су га размазиле. Узмите сира.

Обоје стоје поред бифеа и једу.

АСТРОВ: Данас нисам ништа јео, само сам пио. Ваш

отац има тешку нарав. (Вади из бифеа боцу). Смем ли?

(Попије једну чашицу.) Овде нема никог и можемо говорити отворено. Знате, мени се чини да у вашој кући не бих могао издржати ни месец дана, угушио бих се у овој атмосфери... Ваш отац, који се сав удубио у свој гихт и у своје књиге, ујка Вања, са својом хипохондријом, ваша бака, најзад, ваша маћеха...

СОЊА: Шта маћеха?

АСТРОВ: Код човека све мора бити дивно, и одело, и душа и мисли. Она је дивна, нема спора, али... она само једе, спава, шета се, очарава све нас својом лепотом... и ништа више. Она нема никаквих дужности, за њу раде други... Зар није тако? А докон живот не може бити моралан...

Пауза.

Уосталом, можда ја сувише строго судим. Мене живот не задовољава, као ни вашег ујка Вању, и ми обојица постајемо џандрљивци.

СОЊА: Ви сте незадовољни животом?

АСТРОВ: Ја волим живот уопште, али наш живот, паланачки, руски, малограђански... мрзим и презирем из дубине душе. А што се тиче мог властитог личног

– безразложна забринутост за здравље

џандрљивац – свадљивац, заједљивац, који много приговара

живота, у њему, богами, нема ничег лепог. Знате, кад човек по мрачној ноћи иде кроз шуму, ако из даљине светлуца светлост, он не осећа ни замор, ни мрак, ни бодљикаве гране које га шибају по лицу... Ја радим, ви то знате, као нико у целом срезу, судбина ме шиба без престанка, понекад страховито патим, али у даљини немам никакве светлости. Ја за себе више ништа не очекујем, не волим људе... Одавно већ никог не волим. СОЊА: Никог? АСТРОВ: Никог. Извесну нежност осећам само према вашој дадиљи... и то је остатак из прошлости. Сељаци су сви исти, непросвећени, живе у прљавштини, а с интелигенцијом тешко је сложити се. Она ме замара. Сви они, наши красни познаници, мисле као ситничари, осећају као ситничари и не виде даље од свог носа... просто речено, они су глупи. А они који су паметнији и јачи... хистерични су, упропашћени су од анализе, од размишљања... Ови кукају, завиде, болесно клеветају, прилазе човеку са стране, гледају га испод ока и закључују: „Овај је психопат!” или: „Ово је фразер!” А кад не знају какву ће етикету да ми залепе на чело, они говоре: „Ово је чудан човек, чудан!” Ја волим шуму, то им је чудно; не једем месо, и то им је чудно. Непосредног, честитог, слободног односа према природи и људима нема... Нема и нема! (Хоће да пије.)

СОЊА (не да му): Не, молим вас, преклињем вас, немојте више пити. АСТРОВ: Зашто?

СОЊА: То вам тако не одговара! Ви сте фини, ви имате тако нежан глас... Чак и више од тога, ви, као нико од свих које познајем, ви сте дивни. Зашто хоћете да личите на обичне људе који пију и картају се? О, не чините то, преклињем вас. Ви увек говорите да људи не стварају, него руше оно што им је дато од бога. Зашто онда, зашто рушите самог себе? Немојте, немојте, преклињем вас, заклињем вас.

АСТРОВ (пружа јој руку): Нећу више да пијем.

СОЊА: Дајте ми реч.

АСТРОВ: Часна реч.

СОЊА (чврсто му стеже руку): Хвала.

АСТРОВ: Свршено! Истрезнио сам се. Видите, ја сам трезан и такав ћу остати до краја живота. (Гледа на сат.) Дакле, да наставимо. Кажем вам: за мене је све прошло, за мене је све доцкан... Остарео сам, прерадио сам се, попростачио, сва су ми осећања отупела

и, чини ми се, више се не бих могао ни за кога везати.

Ја никог не волим и... више нећу заволети. Још ме само једно одушевљава... лепота. Према њој нисам равнодушан. Мени се чини, кад би Јелена Андрејевна само хтела, могла би ми завртети мозак за један дан...

Али то није љубав, није оданост... (Покрива руком очи и стреса се.)

СОЊА: Шта вам је?

АСТРОВ: Ништа... О великом посту умро ми је један болесник под хлороформом.

СОЊА: Време је да заборавите на то...

Пауза.

Реците ми, Михаило Љвовичу... Кад бих ја имала другарицу или млађу сестру и кад бисте сазнали да вас она... рецимо, воли, шта бисте ви на то?

АСТРОВ (слеже раменима): Не знам. Вероватно... ништа. Ја бих јој дао на знање да је не могу волети... а и глава ми је пуна других ствари. Дакле, ако се иде, већ је време. Збогом, драга моја, ако продужимо, ни до зоре нећемо свршити. (Стеже јој руку.) Идем кроз салон, ако допустите; иначе, бојим се да ће ме ваш ујак задржати. (Излази.)

СОЊА (сама): Он ми није ништа рекао. Његова душа и срце још су увек тајна за мене, али зашто се осећам тако срећна? (Смеје се од среће.) Ја сам му рекла: ви сте фини, отмени, ви имате тако нежан глас... Зар то није било умесно? Његов глас дрхти, мази... ето, ја га осећам у ваздуху. А кад сам му рекла за млађу сестру, он ме није схватио... (Кршећи руке.) Ох, како је то страшно што нисам лепа! Како је то страшно! Ја знам да нисам лепа, знам, знам... Прошле недеље, кад је свет излазио из цркве, чула сам како су говорили о мени; једна жена је рекла: „Она је племенита, великодушна, али штета што је тако ружна...” Ружна...

Улази Јелена Андрејевна.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА (отвара прозоре): Прошла је олуја. Како је диван ваздух!

Пауза.

Где је доктор?

СОЊА: Отишао је.

Пауза.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Sophie?

СОЊА: Шта је било?

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Докле ћете се ви дурити на мене? Ми једна другој нисмо учиниле никакво зло. Зашто бисмо биле непријатељи? Оставите се...

СОЊА: И ја сам хтела... (Грли је.) Доста је било љутње. ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Сад је све у реду.

Непознати аутор, Ујка Вања, трећи чин, Московски театар уметника, 1899. година

Обе су узбуђене.

СОЊА: Је ли тата легао?

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Не, седи у салону... Ми не говоримо једна с другом недељама, а бог би знао зашто... (Видевши да је бифе отворен.) Шта је то?

СОЊА: Михаило Љвович је вечерао.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Има и вина... Хајде да попијемо брудершафт.

хлороформ – хемијско једињење коришћено као анестетик у медицини док није откривена његова штетност брудершафт – братимљење, обред уз испијање пића

Борис Кузмановић, Ујка Вања, илустрација, 2015. година

СОЊА: Хајде!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Из једне чашице... (Точи.)

Овако је боље. Дакле,... ти?

СОЊА: Ти.

Пију и љубе се.

Ја сам већ одавно хтела да се помирим, али сам се устручавала... (Плаче.)

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Зашто плачеш?

СОЊА: Није то ништа, само онако.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Хајде, доста, доста... (Плаче.) Баш си чудна, и ја сам заплакала...

Пауза.

Ти се на мене љутиш зато што сам за твог оца пошла, тобоже, из рачуна... Ако верујеш заклетвама, кунем ти се да сам за њега пошла из љубави. Ја сам се одушевила њим као научником и славним човеком. То није била права љубав, него вештачка, али мени се онда чинило да је то права љубав. Ја нисам крива. А ти си ме још од нашег венчања стално прекоревала тим својим паметним, подозривим очима.

СОЊА: Сад је свршено! Заборавимо то.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Не треба гледати тако, то ти не стоји лепо. Треба свима веровати, иначе се не може живети.

Пауза.

СОЊА: Реци ми по души, као пријатељ...

Јеси ли срећна?

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Нисам.

СОЊА: Знала сам то. Још једно питање.

Реци ми отворено, да ли би волела да

имаш младог мужа?

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Ти си још право дете. Волела бих, наравно. (Смеје се.) Хајде, питај још нешто, питај...

СОЊА: Теби се доктор допада?

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Да, веома.

СОЊА (смеје ce): Ја имам глупо лице... је ли? Ето, он је малочас отишао, а ја још једнако чујем његов глас и његове кораке, а кад погледам у мрачни прозор, мени се у њему привиђа његово лице. Пусти ме да ти све кажем... Али ја не могу да говорим тако гласно, мене је стид. Хајдемо у собу, тамо ћемо разговарати. Ја ти изгледам глупа? Признај... Реци ми нешто о њему...

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Шта да ти кажем?

СОЊА: Он је паметан... Он све зна, све може... Он лечи и сади шуму...

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Није ствар ни у шуми, ни у медицини. Драга моја, схвати, то је таленат! А знаш

ли ти шта значи таленат? Смелост, слободна глава, широки замах... Посади дрвце и већ мисли шта ће бити кроз хиљаду година, већ му се привиђа срећа човечанства. Такви су људи ретки, њих треба волети... Он пије, понекад је груб, али шта то мари! Талентован човек у Русији не може бити беспрекоран. Помисли сама... какав је живот тог доктора! Непроходно блато по друмовима, мраз, мећава, растојања огромна, људи

груби, дивљи, свуда около беда, болест, а под таквим

околностима... онај који ради и бори се из дана у дан тешко може да остане до четрдесете године беспрекоран и трезан... (Љуби је.) Желим ти од свег срца, ти заслужујеш срећу... (Устаје.) А ја сам досадна жена, епизодно лице... И у музици, и у мужевљевој кући и у свим љубавима... једном речју, свуда сам била епизодно лице. Уосталом, Соња, ако се озбиљно промисли, ја сам врло, врло несрећна. (Узбуђено шета по позорници.) За мене нема среће на овом свету. Нема! Зашто се смејеш?

СОЊА (смеје се покривши лице рукама): Ја сам тако срећна... тако срећна!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Мени се свира... Тако радо бих сад нешто одсвирала.

СОЊА: Свирај. (Грли је.) Мени се не спава... Свирај!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Одмах. Твој отац не спава.

Када је болестан, њега нервира музика. Иди, питај га.

Ако му не смета, ја ћу свирати. Иди.

СОЊА: Одмах. (Излази.)

У парку лупа ноћни чувар.

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Већ одавно нисам свирала.

Свираћу и плакаћу, плакаћу као будала. (Кроз прозор.)

Да ли ти то лупаш, Јефиме?

ЧУВАРЕВ ГЛАС: Ја!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: Немој да лупаш, господин је

болестан.

ЧУВАРЕВ ГЛАС: Идем одмах. (Звижди.) Хеј ви, Гарове, Дечко! Гарове!

Пауза.

СОЊА (враћа ce): Не дозвољава.

Завеса.

Превео Кирил Тарановски Извор: Антон Павлович Чехов, Ујка Вања, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

• Изнесите утиске након читања одломка. Одредите место и време одвијања радње у другом чину. Наведите главне актере драмске радње.

• Тумачите симболичке функције ноћи и временских прилика у овом чину.

• Какво стање и расположење јунака сугерише атмосфера у којој се одвија други чин (лупање стражара, олуја, ветар, временске непогоде)?

• На почетку другог чина Јелена Андрејевна истиче несрећу као стално осећање у кући. Испитајте узроке те несреће.

• Истражите узрочнике животног бесмисла до којег је доспео Војницки. Размислите о реченици коју овај драмски јунак изговара: Прошлости немам, глупо сам је страћио у ситницама, а стварност је страшна због своје апсурдности. Наведите драмске јунаке за које сматрате да је ова изјава такође релевантна, а потом аргументујте своја уверења. • Истражите разлоге за осећање кајања које узнемирава Војницог. Пронађите и коментаришите место у тексту где Војницки говори о губљењу идеала. У вези с губитком идеала тумачите и његов осећај обманутости. Војницки ће у разговору са Соњом заплакати. Тумачите тај разговор посебно обративши пажњу на пишчеву сугестију графичким решењима – паузама.

• На примеру овог одломка анализирајте мотив неузвраћене љубави. Испитајте утицај лепоте на јунаке драме.

Борис Кузмановић, Ујка Вања, илустрација, 2015. година

• Коментаришите однос доктора Астрова према паланачком животу, према познаницима, према љубави. Какво је његово поимање лепоте? Испитајте узрочнике његовог осећања бесмисла и стања клонућа, који су у овом одломку истакнути. Протумачите његову мисао: али у даљини немам никакве светлости.

• Истражите проблеме с којима је суочена Соња. Коментаришите место у тексту које указује на то да она није физички лепа. Испитајте Соњин и Јеленин однос. Тумачите Соњино понашање након разговора с доктором.

• Уочите Јеленин однос према браку и љубави. Коментаришите њена изневерена очекивања. Објасните њену констатацију да је у свим сегментима живота била само

епизодно лице.

• Истражите утицај нерада на психолошко стање јунака драме.

• Пронађите у одломку примере ироније. Тумачите функцију ироније у одломку.

• Испитајте функцију музике у овом одломку.

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ДЕЛА У ЦЕЛИНИ

• Одредите и образложите тему дела.

• На чему се заснива драмски сукоб?

• Испитајте композициону структуру драме.

• Издвојте доминантне мотиве у драми и анализирајте их.

• Истражите заједничка осећања свих јунака у овој драми.

• Испитајте симболику имена главних јунака и доведите их у везу с њиховим судбинама.

• Тумачите однос драмских јунака према животу и свету. Коментаришите проблем

интелигенције друштва, који износи Астров. Испитајте проблем брака у драми. Дискутујте о смислу и судбини лепоте, о вези лепоте и среће, о чистоти душе и вредности труда.

• Коментаришите осећање животне промашености, као и узалудне потраге за лепотом. Испитајте узрочно-последичне везе нерада и психолошког стања јунака драме.

• Појединачно карактеришите јунаке драме Ујка Вања. Анализирајте поступак грађења ликова.

• Обратите пажњу на лик Тељегина. Коментаришите његову улогу у структури драме.

• Присетите се завршне сцене и анализирајте расплет драмске радње.

• Испитајте лирске елементе у драми; посебно испитајте функцију лирских елемента

у репликама и монолозима на крају четвртог чина.

• Изнесите идеје које су наглашене у овој Чеховљевој драми.

• Истакните стилска обележја ове драме и одредите њихову функцију. Анализирајте

монологе и дијалоге у овој драми. Испитајте улогу акустичких и визуелних ефеката

у приказивању драмске атмосфере.

Импресионистичка драма – драма у ужем смислу

коју одликује фрагментарност радње сачињене

од исечака из живота; тежиште је на сугестивној

атмосфери, а не на радњи која се гради на спољашњим

сукобима. Јунаци су склони хедонизму и статичном

начину живота; веома су осетљиви на свет око себе.

Сукоби се дешавају на унутрашњем плану у виду психолошких ломова у јунацима. Како нема правог заплета, тако нема ни правог разрешења; само се мења

атмосфера трајања. Негде се употребљава и термин лирска драма у истом овом значењу. Најзначајнијим

представником ове драме сматра се Антон Павлович Чехов.

Психолошка драма – одликује је одсуство динами­

чне радње, при чему је пажња усмерена на конфликт

који се остварује унутар ликова, на психолошком плану.

хедонизам – филозофско

учење, етички правац по којем су ужитак и задо­

вољство основни животни принципи и смисао живота

ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАМО

Још једно питање мучи истраживаче Чеховљевог дела. О каквој драми је реч: реалистичкој, импресионистичкој, симболистичкој? Ако је судити на основу Чеховљевих изјава о односу стварности и уметности, одговор је недвосмислен: то је реалистичка драма. Али како онда објаснити суд Андреја Белог који је у Чеховљевој драми видео основе симболизма? Какав став онда заузети према свим оним критичарима који су писали о Чеховљевом импресионизму и симболизму? Чеховљева драма у основи је реалистичка, то је ван сваке сумње. Она полази од живота и завршава се њиме. Међутим, у њој има пуно сетних, лирских расположења, много догађаја и детаља за чијим објашњењем треба трагати и изван дате стварности. Гледајући Ујка Вању у Художественом театру, Горки је закључио да Чехов убија реализам, односно да се његов реализам „уздиже до продуховљеног и дубоко промишљеног симбола”. Немирович-Данченко је то назвао „реализмом изоштреним до симбола”, што је касније прихваћено и као карактеристика режије и глуме у Художественом театру. Ова запажања нису без основа. Код Чехова су реално и симболичко понекад толико испретплетани да их је немогуће раздвојити. Први утисак је да је у драми све једноставно као у животу, међутим, кад се гледалац удуби у ту стварност, доћи ће до нових сазнања. У томе ће му помоћи и зачарано језеро, и Астровљеве шуме, [...], и Вањин пуцањ упразно, [...]. Ови детаљи-симболи заслужују пуну пажњу, јер понекад задиру у суштину дела, али то није довољно да се Чеховљева драма прогласи симболистичком.”

(Зоран Божовић, Предговор у: Антон Павлович Чехов, Драме)

*

,,[…] За класике је карактеристична тенденција за ефектним почетком и брзим отварањем драмске радње. […] Насупрот традицији, не може се замислити ништа обичније од прве Дадиљине реплике у Ујка Вањи: ,,Пиј, баћушка”, и Астровљевог одговора:

КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

ми се не пије”. Од самог почетка драмско казивање уроњава у свакодневност. Томе доприноси и амбијент прве сцене: сто са самоваром и прибором за чај. Првом репликом, дакле, не почиње ништа. Као да се завеса изненада дигла и гледаоци затичу јунаке у свакодневном, обичном разговору. Прва реплика, међутим, имплицира у каквој ће се атмосфери одвијати драмска збивања од заплета до расплета – у свакодневности. Чак је ритам збивања назначен почетком: после свега четири изговорене реплике, долази пауза – знак нединамичности.

Класици руске драме су се старали да завршна сцена остави снажан утисак. […] Чехов је у финалу применио нов поступак: расплет без решења проблема из којих

је настао конфликт драме. Привидно, све остаје по старом. Поред тога, атмосфера је исто онако једноставна и прозаична као и на почетку: уметник је свесно избегао свако средство које би водило ефектности. Та сцена ипак по интензитету људског бола подиже драму до трагизма. […] Завршни Соњин монолог, прожет свешћу о настављању таворења осуђених на живот без смисла и наде, делује импресивније од било ког чина који би њихову патњу прекинуо. Звучи као реквијем живима, и зато остаје незаборавнији од призора смрти на сцени. Текст је права лирска исповест, организован по музичким принципима, те звучање помаже преображавање семантике у емоцију. […]

Иако се има утисак да је ритам збив ања код Чехова нединамичан, ток радње има своју динамику. Њу остварује пре свега време драме.

Истина, оно није експлицитно одређено, али се може одредити на основу иманентних података. У првом чину Вања говори да је врућина и запа-

ра, што сугерише закључак да драма почиње у најтоплијем летњем месецу – августу. У трећем чину Јелена каже: „Ево већ је септембар”. А четврти

чин се дешава увече истог дана када и трећи. У ствари, сценско време драме, без пауза, траје веома кратко: први чин

почиње у три сата поподне, а други у пола један после поноћи. Трећи у један сат поподне, а четврти тог дана увече. Тако све траје два дана и две ноћи. Међутим, Соња каже Јелени: „Ја га волим већ шест година”, тако се у сиже укључује и

Борис Кузмановић, Ујка Вања, илустрација, 2015. година

ЗАНИМЉИВО

Чеховљеве драме су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века интерпретиране у московском Художественом театру, који су основали глумци и режисери Константин Станиславски и Владимир Немирович­Данченко. Својим гостовањима по Европи и Америци глумци овог позоришта су дали одлучујући допринос афирмацији Чеховљеве драме у свету. Треба поменути и то да је, изводећи драму Ујка Вања, К. Станиславски тумачио лик Астрова, а глумица Олга Книпер, Чеховљева супруга, тумачила је лик Јелене Андрејевне. Занимљив је однос између Чехова и Станиславског јер нису увек делили исти стваралачки занос. „Најспорније је било извођење Вишњика, што се и могло очекивати с обзиром на то да су се аутор и редитељ разишли у оцени дела и пре него што су почеле пробе. Тако Чехов пише Лилиној, супрузи Станиславског: ’То није драма, већ комедија, местимице чак фарса’, а Станиславски му одговара: ’То није комедија, то није фарса, како Ви пишете, то је трагедија, без обзира на наговештај бољег живота који дајете у последњем чину’. Разлике су остале и после премијере, што се види из Чеховљевог писма Олги Книпер. ’Зашто се на афишама и у новинским огласима мој Вишњик тако упорно назива драмом? Немирович и Алексејев у мојој драми виде нешто што ја уопште нисам написао и спреман сам да се закунем да је ниједном нису пажљиво прочитали.”

то време и има функцију: без сазнања о том протеклом времену, не би било јасно све

што се десило за два дана. Ипак, сценско време својом краткоћом сугерира утисак о динамичном развоју радње.

Традиционална драма је сматрала најпозитивнијим квалитетом – богатство радње. Чеховљеве драме се одликују, према оцени критике, сиромаштвом радње. У суштини, Чехов је богатство збивања заменио богатством доживљавања, емоција, расположења, и то преношење тежишта на интимни човеков свет чини драму лирском. Типичан пример имамо у другој сцени четвртог чина – дијалог Вањин са Астровом. По спољашњим особеностима, сцена је крајње статична: дијалог је дуг, а актери чак и не ходају, већ седе. Вања прво осећа кајање због пуцња, затим изражава гнев и завист према Серебрјакову; завиди и Астрову јер је видео Јелену у његовом загрљају; затим осуђује себе и признаје да се стиди; потом запада у очајање: како да преживи преостале године живота? На крају се неочекивано јавља сан о немогућем; пробудити се и осетити да поново почињеш да живиш. За неколико минута смењују се кајање, гнев, завист, самоосуда, стид, очајање, безумни сан. […] Чехов је богатству сценске радње супротставио богатство и динамику психичких стања, у складу са основним принципом: „Драма је у човеку, а не у спољним манифестацијама”. […] Музика је значајна компонента у структури Ујка Вање. И то је новина, јер у класичној руској драми нема музике у овој функцији. […] Занимљиво је, међутим, да музика ни у једном тренутку не звучи дуже. Музику, такође, вребају баналност и неслобода: или дадиља ваби пилиће, или фабрички радник упада и пита за лекара, или Серебрјаков забрањује Јелени да свира. Само у финалној сцени Тељегин свира без принуде и прати трагично звучање Соњиног монолога.”

(Милосав Бабовић, Руски реалисти XIX века, књига II)

ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ

У српској књижевности Ујка Вања је први пут објављен 1939. године у четрнаестој књизи Сабраних дела. На српској сцени драма је први пут приказана 31. маја 1913. у Народном позоришту у Београду. Београдска публика била је у прилици да ову драму гледа и у извођењу такозване Прашке трупе Художественог театра 1920.

(Зоран Божовић, Напомене уз драме у: Антон Павлович Чехов, Драме)

Погледајте позоришну или екранизовану изведбу неке Чеховљеве драме.

Припремите и организујте сценско извођење одабраног дела драме Ујка Вања; трудите се да верно прикажете психолошка стања ликова које тумачите. Одаберите и музичку подлогу која ће у духу импресионизма допринети драмској атмосфери.