Историја за 2. разред гимназије општег типа и друштвеног -језичког смера - 22121

и друштвено-језичког

Рецензенти

др Снежана Божанић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Одсек за историју, председник комисије др Ненад Нинковић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Одсек за историју, члан комисије Иван Нешић, професор историје у гимназији „Вук Kараџић” у Трстенику, члан комисије Јелена Kузмић, професор историје у гимназији „Свети Сава” у Пожеги, члан комисије Александар Ђорђевић, професор историје у гимназији „Урош Предић” у Панчеву, члан комисије

Уредник

др Небојша Јовановић

Одговорни уредник

др Татјана Костић

Главни уредник др Милорад Марјановић

За издавача

др Милорад Марјановић, в. д. директора

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-02-00029/2021-03 од 22. 06. 2021. године, одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу.

ISBN 978-86-17-20593-3

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2021.

Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

ПРЕДГОВОР

Поштоване ученице, поштовани ученици, Пред вама се налази уџбеник за II разред гимназија општег типа и гимназија друштвено-језичког смера с одабраним историјским изворима који обрађује 13 векова и српског народа (од V до XVIII века). Реч је о средњем веку и раном новом веку, током којих су се рушила и уздизала царства, настајале су и нестајале многе државе, хришћанство и ислам су се проширили на цео познати свет, развијали су се градови, јачала је привреда, док су наука, књижевност и уметност постепено заузимале заслужено место у животу човека. Пред крај средњег века и у освит новог доба европски човек упознао се са земљама и народима који се налазе с друге стране великих океана,

век створио је политичку карту Европе и

изнедрио извесне политичке, друштвене, економске и културне установе које и данас постоје у мање или више измењеном облику (парламент, универзитети). Рани нови век је Европљанима и другим народима понудио другачије перспективе. Многи књижевни ликови, мотиви и предмети с којима сте се упознали посредством бајки, историјских романа, стрипова и видео-игрица, Викинга, Виљема Тела, Робина Худа, Алије Ђерзелеза и сл., инспирисани су стварним или легендарним личностима и догађајима из средњег века и раног новог века. У данашње време туристички обиласци било ког европског града и регије незамисливи су без посете остацима средњовековних и ранонововековних замкова, манастира, цркава и других грађевина. Такође, у готово сваком музеју налазе се уметничка дела и предмети за свакодневну употребу настали у средњем веку или у раном новом веку (мачеви, оклопи, посуђе, накит, фреске, иконе, скулптуре), док националне библиотеке и архиви чувају рукописне књиге и повеље владара, градова и црквених институција. Уџбеник је подељен на седам тематских целина. Прва је посвећена Основама историјског истраживања са циљем да се упознате с временско-просторним оквирима средњег века и раног новог века, историјским изворима и историјом као науком. У другој тематској целини, под називом Кључне појаве, процеси и личности, обрадили смо важне теме као што су сеобе народа и колонизације, процеси покрштавања, развој писмености, верски покрети, односи и ратови, реформација и противреформација, Османско царство, велика географска открића, развој науке и технике и појава нових идеја оличених у хуманизму и ренесанси. Трећа тематска целина носи назив Држава и институције а обрађује историју српског народа и других балканских народа и држава посматрајући их у широј перспективи збивања у југоисточној Европи и односа између великих сила Византије, Франачке, Угарске, Немачке, Венеције, Османског царства и Хабзбуршке монархије. Пета тематска целина, Друштвени и привредни односи, посвећена је у

4 ИСТОРИЈА II

у рано модерно доба. Шеста тематска целина, Култура и свакодневни живот, описује свакодневницу и образовање, књижевно стваралаштво и ликовне уметности у средњем веку и у раном новом веку. Последња, седма тематска целина разматра однос људских заједница према прошлости путем друштвеног сећања, историјске свести, митова и легенди, културе сећања, псеудоисторије и популарне историје.

које би ваљало усвојити, садржи и пратеће елементе који олакшавају усвајање и

појмови и недовољно познати термини објашњени су или у основном тексту или у посебним табелама. Понуђена питања замишљена су тако да вам помогну да на часу, као и приликом самосталног учења проверите у којој мери сте разумели и усвојили пређено градиво. Лекције садрже историјско-географске карте, што ће вам помоћи да разумете простор на ком се историја одигравала, затим илустрације фресака и слика преузете из старих књига, као и савремене фотографије места и објеката на којима су се одиграли прошли догађаји. На крају сваке лекције је један одломак или више одломака из историографских и књижевних дела и докумената који се односе на епоху и тему о којима је реч. Читајући и коментаришући понуђене одломке и посматрајући ликовне представе, бићете у прилици да се најнепосредније упознате са живом речју и материјалним остацима из средњег века и раног новог века. Понуђени садржаји олакшаће вам креативно уживљавање у свет људи који су живели и стварали у средњем веку и у рано модерно доба. Аутори

ПРОШЛОСТИ (О МЕТОДОЛОГИЈИ ИСТРАЖИВАЊА И ПИСАЊА ИСТОРИЈЕ)

4. ОДНОС ПРЕМА ВРЕМЕНУ: ПРОМЕНА И КОНТИНУИТЕТ

5. СЕОБЕ НАРОДА И КОЛОНИЗАЦИЈА

6. ПРВИ МИЛЕНИЈУМ ХРИШЋАНСТВА ПОКРШТАВАЊЕ СЛОВЕНСКИХ И ГЕРМАНСКИХ НАРОДА

7. РАЗВОЈ ПИСМЕНОСТИ

8. ВЕРСКИ ПОКРЕТИ, ОДНОСИ И РАТОВИ

9. УСПОН И ВРХУНАЦ МОЋИ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА

10. НАУЧНО-ТЕХНИЧКА И ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА

11. РАЗВОЈ И УТИЦАЈ НОВИХ ИДЕЈА ......................................................85 III ДРЖАВА И ИНСТИТУЦИЈЕ

12. ТИПОВИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА – МОНАРХИЈА

13. ТИПОВИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА – ГРАДСКА КОМУНА И РЕПУБЛИКА

14. ВОЈСКА И ВЕШТИНА РАТОВАЊА ......................................................123

15. ОДНОС ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ .............................................................135

IV СРПСКИ НАРОД И БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО: ЗЕМЉЕ, ДРЖАВНОСТ, ДРУШТВО

II КЉУЧНЕ ПОЈАВЕ, ПРОЦЕСИ

ИСТОРИЈА II

18.ДОБА НЕМАЊИЋА ...................................................................165

19.ВРЕМЕ ОБЛАСНИХ ГОСПОДАРА И ПРВИ ПРОДОРИ ОСМАНЛИЈА ......................181

20.ДРЖАВА ЛАЗАРЕВИЋА И БРАНКОВИЋА. ЦРНОЈЕВИЋИ У ЗЕТИ. БОСНА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XV ВЕКА

21.КРАЈ ДРЖАВНЕ САМОСТАЛНОСТИ СРБИЈЕ, БОСНЕ И ЗЕТЕ ............................203

22.СРПСКИ НАРОД У РАНОМ НОВОМ ВЕКУ ..............................................214

VДРУШТВЕНИ И

VIКУЛТУРА

27.ОБРАЗОВАЊЕ И КЊИЖЕВНОСТ

28.ПРИВАТНИ ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

29.УМЕТНОСТ И ЗАДУЖБИНАРСТВО

VIIПОЈАВЕ ДУГОГ ТРАЈАЊА – МИТ, ЛЕГЕНДА, НАУКА ...........................307

30.ДРУШТВЕНО ПАМЋЕЊЕ И НАУЧНИ ПРИСТУП ПРОШЛОСТИ

ЛИТЕРАТУРА ....................................................................315

1. ХРОНОЛОГИЈА И ПРОСТОР

СРЕДЊИ И РАНИ НОВИ ВЕК

Ова лекција омогућиће вам: када се завршава рани нови век, новом веку.

Пре него што започнемо упознавање са средњим веком, потребно је да се присетите

шта сте у I разреду научили о старом веку/антици.

периодизација.

Када настаје термин „средњи век”?

Термин medium aevum у значењу „средњи век, средње доба” први су употребили италијански интелектуалци у другој половини XV века. Желели су да означе раздобље које је њихово време одвајало од антике. Ренесансни интелектуалци и уметници високо су ценили књижевне, филозофске, научне и уметничке домете старог грчког и римског света. У античким филозофима, историчарима, трагичарима, песницима, сликарима, вајарима, градитељима проналазили су узоре које су желели да опонашају. раздобље у историји људског рода. Презриво су се односили према достигнућима средњег века. Одбацивали су схоластику, средњовековни начин преношења и усвајања знања. Презирали су средњовековну филозофију сматрајући је слушкињом теологије. Катедрале, палате, тврђаве и друге средњо-

вековне грађевине сматрали су грубим творевина-

мо готицу доживљавали су као врхунац простоте средњовековне културе.

мрачног раздобља у историји потрајало је неколико векова. Полет романтизма у XIX веку означио је буђење интересовања за средњовековну прошлост. Романтичари, писци и уметници, управо су у средњем веку тражили и проналазили инспирацију витезове, трубадурску поезију, романтичну љубав, племените светитеље, тајанствене замкове, духове, вештице, старе рукописе, велике и тешке мачеве, необичне оклопе и друге остатке средњег века којих је било у њиховој околини. Тако је створена идеализована слика, која такође није одговарала реалности средњег века.

Како се данас вреднује средњи век?

, нити неко идеализовано златно доба. То је раздобље у историји Европе и Медитерана. Разликује се од антике, која му је претходила, и новог века, који се на њега надовезао. У чему се та различитост огледа? У животу средњовековних људи вера је играла значајну улогу. Хришћанство је европској култури дало главни печат. Културна и просветна средишта развијала су се у манастирима и при великим градским црквама. У манастирским библиотекама преписивана су дела античких писаца и тако су сачувана од заборава и уништења. У централној Азији и северној Африци, где живе Арапи и други народи, ислам је одиграо исту улогу. Исламски интелектуалци су такође дали допринос очувању

писци створили су дела непролазне вредности. Средњовековна уметност изнедрила је неколико

комплекси, властелински замкови, градске палате, тврђаве и друге грађевине изузетне лепоте, саграђени у средњем веку, и данас красе многе од омиљених европских туристичких дестинација.

На Истоку је хиљаду година постојало Источно римско царство, које историчари данас називају Византија. То хришћанско царство развијало се на тековинама хеленистичке културе и римског правног система.

За средњи век је карактеристичан поредак који се назива феудализам. Власништво над земљишним поседима играло је важну улогу у друштвеним односима. Земљопоседник је имао моћ над онима који нису поседовали сопствену земљу. Он је био господар који је око себе окупљао поданике. Земљопоседник је део имања уступао вазалу, који

је заузврат вршио неку службу, углавном војну, у његовом интересу. Земљу су обрађивали кметови, зависни сељаци, али су они уживали већу слободу од робова у старом веку.

представљају неке од одлика средњег века. Оживели су многи антички и створени су бројни нови градови. Данас постоје установе као што су универзитети и парламенти. Њихови корени сежу дубоко у средњи век. Модерна европска цивилизација у великој мери се ослања на достигнућа чији су темељи постављени управо у средњем веку.

Временски оквири

Историчари нису сагласни у вези с датумом који је означио почетак средњег века. Време од III до VI века обележило је неколико значајних процеса и догађаја

народа, која је започела продором Хуна кроз Врата народа 375. године, стварање германских краљевина на територији Римског царства у V и VI веку, укидање Западног римског царства 476. године и јачање Источног римског царства с престоницом у Константинопољу. У VII и VIII веку Арабљани су створили велику државу ширећи ислам, нову религију. Пошто је све наведено у великој мери утицало на историјске токове, обично се узима да средњи век почиње око 500. године. Почетак нове историјске епохе не значи и потпуни раскид с претходним раздобљем, тако да средњи век носи део наслеђа старог света.

Око 1100. године, на прелазу из XI у XII век, одиграле

народа, остварен је напредак у пољопривредној производњи, оживели су стари и настали су нови

Лента времена: средњи век 500–1500. година

ИСТОРИЈА II

градови, развијали су се занати и трговина као градска занимања, основани су први универзитети.

половини XV века одиграло се неколико важних

Византију (1453), Колумбо је открио нови континент – Америку нберг је изумео штампу је узмицао пред појавама које су наговештавале долазак нових око 1500. године.

Унутар средњег века постоји подела на: средњи век 500–1100. средњи век 1100–1500.

Просторни оквири

Историја старог века углавном је повезана с Медитераном. Римско царство се у свом највећем обиму простирало на три континента, обухватајући све

живели су германски и словенски народи. У средњем веку историјска позорница се проширила. У западној, северној и источној Европи настале су неке од најмоћнијих држава – Енглеска, Француска, Немачка, Русија. Историја средњег века у основи је историја Европе и медитеранског света.

Шта је „нови век”?

XV века у Европи су почеле бројне веома значајне промене и појаве које су изазвале крај средњег и почетак „новог века”. Те промене огледају се и у друштвеном, економском, политичком и културном аспекту. Оне су биле међусобно повезане и испреплетане и вршиле су константан утицај једна на другу. Ове узрочно-последичне везе деловале су као лавина нових открића, идеја и друштвених промена, које су у коначници довеле до тога да је у историји заиста почело ново доба. У новом веку догађаји су се често брзо смењивали и преплитали, свет је почео да се повезује и функционише у много сложенијим односима него у средњем веку.

значајних узрока тих промена је развој науке и технике, у чији домен спада Гутенбергов изум штампарије око 1450. г. Појава штампарије условила је све већи развој писмености и образовања. На тај начин знање се ширило брже, што је узроковало велике промене у друштву, посебно у науци и култури, које су добиле замах и развијале су се све брже, те је њихов даљи развој довео до нових промена. У културолошком смислу посебан печат овом периоду дали су покрети хуманизам и ренесанса, који су изнедрили нови поглед на свет стављајући човека и његов живот у први план. Човек је поново постајао мера ствари. Ренесанса је окарактерисана и као „откривање света и човека”. Између тог открића и поновног откривања ано природи и о човеку омогућила је боље разумевање грчке и римске цивилизације. На тај начин је античка цивилизација заузврат извршила већи утицај на европска схватања него што је могла да утиче у средњем веку. Управо су интелектуалци тог периода увели термин „нови век” или „модерно доба” да би нагласили разлику њиховог доба у односу на пређашњи, „средњи век”, за који су сматрали да се завршио. Динамика међуљудских и међудржавних односа у том смислу се интензивирала и убрзала у односу на средњи век, што је исто једно од главних обележја новог века.

Развој науке и технике и пораст општег образовања и човекове радозналости узроковали су појаву тежњи да се боље упозна свет. Тако су бројна велика географска открића, а посебно откриће Америке 1492. г. такође одлика ове епохе. Та открића су ишла руку подруку с разним другим открићима и достигнућима у науци и техници, те су заједно довела до великог успона Европе на политичком, економском и културном пољу. Овакав развој изазвао је нагли економски напредак, пораст броја становника, промене у начину производње, развоју градова ременом и поступно почело је политичко освешћивање грађанског слоја, који је, са све бољим економским положајем, почео да тежи учешћу у власти, али је почело и учвршћивање апсолутистичке монархије као облика владавине у већини европских држава. Племство је покушавало да ограничи краљевску моћ, а градска буржоазија и остале групације трећег сталежа биле су спремне

да подрже промене које би повећале њихов удео у вођењу политике. У политичком смислу још један важан догађај збио се 1453. године, када је падом

Византијско царство. Тиме су такође означени успон и доминација Османског царства, које је током наредних векова имало врло значајну

римским царством, те са Хабзбуршком монархијом представљају један од симбола борбе хришћана и јачање хришћанског наслеђа и хришћанског идентитета Европе.

Овај период обележио је и покрет за реформу цркве, који је имао далекосежне последице, а настао је такође као последица све већег развоја образовања и човекове свести. Реформација и противреформација су истицањем различитих путева спасења појединаца имале утицаја и на стварање нових друштвених класа. Оне су такође узроковале избијање многих ратова и сукоба у Европи, након којих су се опет догодиле значајне друштвене промене. Верски ратови су стога такође један од најзначајнијих

симбола живота хришћанске

Европе у XVI и XVII веку.

тако да се једна епоха може разликовати у односу на пређашњу. Ипак, постоји потреба да се временски оквири омеђе и за то се узимају одређени крупни догађаји с далекосежним последицама, који се могу сматрати прекретницама. За опште прилике у Европи то су 1453. г., када је окончан и вишедеценијски сукоб између Енглеске и Француске познат као великог утицаја на општу промену прилика у Европи и свету. Такође, свако појединачно друшво или држава у Европи имало је неке важне унутрашње промене које су наговестиле почетак новог доба. То је у Шпанији, на пример, био завршетак реконкисте , што се поклапа с годином открића Америке. У Енглеској је то крај Рата ружа и долазак на власт династије Тјудор 1485. г., у Русији долазак на власт династије Романов 1613. г.(1463), Херцеговине (1481) и Зете (1496). У раздобљу 1459–1496. средњовековне државе у којима је живео српски народ престале су да постоје и почела је епоха османске доминације.

Као што историчари нису сагласни у вези с датумом почетка средњег века, тако нису сагласни ни у вези с датумом његовог завршетка, односно почетка новог века. Разлог лежи у томе што се прелазак из једне у другу епоху ни не може одредити једним конкретним догађајем или датумом. Тај прелазак је постепен и представља читав низ промена у друштву које су својим узајамним деловањем преобликовале начин живота и размишљања, вредности и ставова,

Нови век траје и данас, а дели се на: ,

које траје од почетка новог века па све до Француске буржоаске револуције (око 1500−1789),

буржоаске револуције до краја Првог светског рата (1789−1918), , које траје од краја Првог светског рата до данас (1918−данас).

XVXVIXVIIXVIIIXIXXXXXI

Временски оквири

времена: нови век 1500. година − данас

II

Због свега тога можемо да кажемо да нови век почиње око 1500. године, мада се најчешће узима 1492, односно година открића Америке.

Просторни оквири

Изучавање историје средњег века углавном је повезано сЕвропоми Медитераном и деловима Азије и Африке, али се у модерном добу, открићем Новог света, проширио просторни оквир. И даље су биле присутне најзначајније државе на поменутом поднебљу – Шпанија, Француска, италијанске државе–градови, Енглеска, Свето римско царство, Русија, Османско царство. Великим географским открићима откривен је нови свет и створене су нераскидиве везе, које суу наредном периоду ималедалекосежне последице. Тековине европске културе и начина живота ширенесуна делове света који до тада нису били познати Европљанима и увукле су их у ток своје историје. То су првенствено нови континенти – Северна и Јужна Америка и Аустралија. Снажне трговачке везе, потреба за новим сировинама, миграције довеле су и до преплитања утицаја два света, што је с временом условилои промене у начину живота самих Европљана у погледу исхране, а често и свакодневних навика. Успостављене су и чвршће везе с већ познатим земљама, али о којима су постојала врло замагљена сазнања, као што су Индија, Кина, Јапан, за које ће европски утицаји такође бити од великог значаја, али и обрнуто. Тако, с модерним добом почело је и ширења историјских оквира с Европе на цео свет. Први

Проверимо своје знање

Минијатура из средњовековне рукописне књиге. Четири основна елемента: земља, ватра, ваздух и вода приказани су кроз симболику зодијачких знакова.

пут, иако ограничено, може се говорити и о појму глобалнипроцесии глобалне појаве.

2. ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ: СРЕДЊИ

ВЕК И РАНИ НОВИ ВЕК

Ова лекција омогућиће вам:

да продубите постојећа знања о историјским изворима, да се упознате с основном поделом историјских извора, да објасните типологију и сазнајну вредност историјских извора за средњи век, да објасните типологију и сазнајну вредност историјских извора за нови век, да уочавате битне разлике између врста историјских извора у оквиру једне епохе, да наведете сличности и разлике између извора за средњи и нови век.

Историчари се с предметом свог истраживања –догађајима, појавама и личностима из прошлости упознају помоћу историјских извора . Почев од најстаријих времена до данас сачувано је непрегледпотребно извршити поделу историјских извора према њиховој врсти, времену и месту настанка у односу на догађаје, појаве и личности о којима сведоче, сазнајној вредности, намери с којом су настали и сл. Тим проблемима бави се типологија Према основној подели, разликују се писани и материјални остаци прошлости. Писани историјски извори деле се на наративне и документарне. Наративни или приповедачки извори настали су свесном намером аутора да оставе сведочанство о свом времену или о некој ранијој епоси. Они пружају повезану слику збивања. У наративне изворе спадају хронике, историје, летописи, родослови, житија, биографије, аутобиографије, дневници, мемоари и др. Документарни извори настали су као продукт рада администрације, судства и привреде. То су повеље, акта, законици, уговори, пописи и сл. Материјални извори су остаци прошлости начињени од тврдих материјала као што су камен, дрво, метал, стакло и др. У материјалне изворе убрајају се грађевине (тврђаве, дворови, куће, цркве, палате, путеви, мостови), предмети за свакодневну употребу (посуђе, намештај, одећа, обућа, накит), оружје (бодежи, мачеви, сабље, пиштољи, пушке, топови), алат који се користи у привредним делатностима (пољопривреди, рудницима, фабрикама), разне машине и др. Материјални остаци пружају фрагментарна сведочанства о прошлости и стога је добро анализирати их заједно с подацима из писаних извора. По-

Уочите разлику између наративних и документарних извора.

Замислите да се налазите у средњовековном

приликом њихове недавне посете на дар добио оближњу шуму, воденицу и неколико

винограда. Владар је дар потврдио повељом

у којој су тачно наведене границе поседа и

изглед и карактерне особине, присуство на литургији, понашање у трпезарији за време

монаха, изглед витезова и коња у пратњи

посету описао у хроници у коју записује

догађаје из живота манастирске заједнице.

Објасните разлику!

некад су материјлани остаци једина сведочанства о неком месту или објекту, посебно кад је реч о ранијим епохама, народима и културама који нису познавали писмо, или је о њима сачувано мало писаних извора. Материјалним остацима, њиховом обрадом, тумачењем и презентовањем баве се археолози. Дела ликовних уметности такође представљају важне историјске изворе. Разликујемо дела сакралне ликовне уметности (фреске, иконе, кипови) и профане уметности (портрети и бисте владара и других истакнутих личности,

II

споменици). Уметничка дела ранијих епоха проучавају историчари уметности. Према грубој подели, наративни извори се чувају у библиотекама , документарни у архивима, материјални у музејима. Међутим, архиви често поседују старе рукописне књиге, музеји имају своје архивске збирке, библиотеке у својим фондовима чувају документе и неке предмете.

Извори се такође деле на примарне и секундарне. У примарне изворе спадају документи и текстови који су по времену и месту настанка блиски догађајима и личностима о којима сведоче. Секундарни извори временски и просторно могу да буду веома удаљени

да су они мање поуздани од примарних извора, али то није увек тако. Понекад је писац хронике, који је живео два века након ратова о којима пише, користио документе који верно приказују збивања о којима говори. Документи су касније изгубљени и до модерног историчара стигле су само вести које је познији хроничар верно пренео.

крунисање владара, рођење престолонаследника, удаја краљеве кћери, посета владара неком манастиру или граду, упади непријатељске војске, појава глади и заразних болести, несвакидашње атмосферске појаве

Плочник и прими (заузе) Ниш”;

Историчари који проучавају средњи век суочавају се с недостатком писаних извора. Што се иде дубље у прошлост, писаних сведочанстава све је мање. Томе су допринеле бројне неповољне околности као што су ратови, природне катастрофе, пропадљивост материјала на ком се писало и недостатак свести о потреби чувања списа и докумената.

У наративне изворе карактеристичне за средњи

– хронике , у којима излагање о догађајима тече непрекинуто. Описи су обично детаљни, али без навођења прецизних датума и година. Већина средњовековних хроника почиње од стварања света и завршава се временом у ком живи хроничар. У

5508. године пре Христовог рођења. Опат Регинон написао је Хронику која представља значајан извор за историју Франачке до првих година X века; – летописи ( анали ) састоје се од низа кратких забелешки распоређених по годинама. Догађаји се уносе редоследом како су се збивали у стварности.

– родослови (генеалогије) приказују породична стабла истакнутих владарских и племићких породица. У средњем веку се веома држало до сродства с неком знаменитом личношћу јер су на основу родбинских веза истицана права на престо, посед или службу. У родословима су често заступљени лажни подаци јер они треба да допринесу величању појединца и говоре као о потомку римског цара Лицинија, који лоза Немањића приказана је у неколико манастира; – историје су као посебан жанр постојале и у средњем веку. На прелазу из позноантичке епохе у рани средњи век преовладавале су црквене историје Јевсевије из Цезареје написао је Историју цркве у 10 књига, која сеже до 324. године. То је поуздан извор јер је аутор имао приступ бројним јавним и приватним библиотекама и архивима. У раном средњем веку писане су историје германских народа које су пратиле њихове сеобе и развој од митских времена до доба у ком је живео писац. Павле Ђакон је крајем VIII века написао Историју Лангобарда. Почев од IX века писци историја на Западу све више су се угледали на Византији се овај жанр неговао у свим раздобљима. Писци историја били су веома учени и, за разлику од хроничара, имали су књижевне амбиције, тј. желели су да се њихово дело допадне образованим читаоцима. У историјама се догађаји излажу у континуитету с указивањем на узрочно-последичне везе. – житија након смрти прогласила за светитеље. Задатак житија је да верницима пруже поуку примерима из живота светих људи, те су стога ови текстови писани по одређеним правилима од којих се ретко одступало. Житија садрже цитате из Светог писма и општа места, делове који се често понављају независно од тога о ком светитељу је реч. У средњем веку су многи проглашени за светитеље. Међу њима је било владара и других угледних лично-

ИЗВОРИ ЗА СРЕДЊИ ВЕК

али се исто тако у њима бележе и веродостојни подаци о појединим регијама, градовима и људима који су их настањивали. Марко Поло, трговац из Венеције, обишао је велике делове Монголског царства, а стигао

путопис познат је под називом Милион У документарне изворе карактеристичне за средњи

Светородна лоза Немањића; фреска из манастира Високи Дечана; родословно стабло се грана од родоначелника династије великог жупана Стефана Немање – Светог Симеона.

сти. Таква житија често садрже врло конкретне податке о њиховим поступцима, њиховом размишљању, одлукама које су доносили и сл. Понека житија писана су на основу докумената, што их чини поузданим извором, упркос тенденцији да се светац прикаже у што бољем светлу. У српској

књижевности позната су житија посвећена

– повеље, којима се писмено потврђује извршени правни чин. Када је владар неком манастиру поклањао земљопосед, он је том приликом издавао повељу у којој су тачно наведене међе поседа, приходи, људи који на тој земљи живе и обрађују је и многе друге појединости. Повеље су писане по одређеном обрасцу, а њихов аутор их је оверавао потписом и печатом. Повеље су могли издавати само владари, чланови њихових породица и крупни издавали повеље. Папске повеље се називају буле. Владари, крупна властела и црквени достојанственици имали су канцеларије у којима су радили писари. Они су документе састављали по одређеним правилима. Владари, властела, градске општине, епископи, патријарси, папе и други субјекти међусобно су комуницирали. Њихова преписка је ретко када сачувана у целости, али и појединачна документа омогућавају увид у ток преговора. У средњовековним градовима постојали су нотари задужени за бележење послова од значаја за свакодневни живот. Када су хтели нешто да продају, купе, издају у закуп, да врате дуг, изврше поправку на кући и слично, људи су одлазили код нотара, који им је издавао нотарску исправу о извршеној радњи. На основу тог документа грађани су у случају спора своја права могли доказивати на суду. Нотари су присуствовали заседањима градских већа и судова и водили су записнике. Хронике, летописи, родослови, путописи, житија и други жанрови наставили су да постоје и после средњег века прилагођавајући се одликама и захтевима новог доба.

– путописи, који су представљали омиљени жанр у који су због природе посла много путовали. Врло често путописи обилују фантастичним епизодама, што је одговарало укусу средњовековних читалаца,

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ ЗА НОВИ ВЕК

Историју једног доба могуће

ИСТОРИЈА II

обраде тих тема у великој мери управо зависе од расположивости и врсте извора. Природа извора који су постојали и који су се сачували је сама по себи део историје одређеног периода јер осликава опште стање у друштву и начин живота. Она је и одличан показатељ промена које су наступиле. Између средњовековне и модерне историје постоји промена у природи извора доступних историчарима. Историчар за средњи век ретко има довољно извора за проучавање чак и великих тема, док их историчар који се бави модерним добом има превише и принуђен је да прави одабир. То не значи да увек има довољно извора од оне врсте коју би волео да има да би нашао одговоре на сва питања која поставља. Та разлика је најпре проистекла из проналаска штампе, која је омогућила повећање броја књига и најразличитијих издања извора. Друга важна чињеница је да се много више писало него у претходном периоду. Опстало је више докумената из XVI века него из XV века, а опет је опстало више из XVII него из XVI века. Опстанку материјала допринео је и све већи развој свести о додатно су допринели и ратови, али и опште схватање да су службена акта приватно власништво министара и секретара који су их писали или примали. Повећању количине изворне грађе доприносиле су и друге чињенице. У XVI веку се полако развијала пракса чувања званичних докумената у посебним сефовима. Увођењем сталних амбасадора уместо привремених дипломатских посланстава створена је потпуно нова врста извора – редовна, недељна или чак дневна дипломатска преписка из свих европских престоница. Ту спадају преписке дипломатских представника и преписке владара. Посебно су активни у слању извештаја свом сенату били венецијански амбасадори и иза њих је остао обиман корпус овакве грађе. Иза цара Карла V и његовог сина Филипа II је такође остала сачувана обимна преписка. Велики број докумената дипломатског типа остао је и из доба владавине Хенрија VIII у Енглеској. Важно је поменути и записнике са седница парламента и скупштина. Они су, иако у различитој форми, постојали у скоро свакој европској земљи.

Уз повећање количине извора, током XVI века мењала се и њихова природа. Тада нису само владе и владајући кругови остављали иза себе писане трагове

већ су и појединци више писали. То је резултат пораста писмености и образовања, али и развоја поштанске службе у многим европским државама. Тако је приватна преписка постала драгоцен извор, посебно за друштвену и економску историју. Аутобиографије и мемоари, који у XV веку нису били непознати, али су били сразмерно ретки, у XVI веку, а посебно у његовој другој половини постали су уобичајени. Важна тековина овог периода је и прерастање хроника у права историјска дела, поготово уколико су их писали учени и образовани људи. За изучавање економске историје нарочито су значајни статистички извори, који се углавном односе на трговинске статистике, цене и зараде, али су значајни и за историју урбаног становништва. За XVI век је такође карактеристична појава памфлета и верских расправа које су потекле из покрета реформације. Ту су и бројна писма и коментари реформатора и њихових наследника. Међу њима треба поменути списе Мартина Лутера, Жана Калвина, Филипа Меланхтона. Имамо, међутим, и извештаје са суђења оптуженима за јерес. Важно је напоменути и да су дела хуманиста, поред њихове уметничке вредности, итекако важни извори за историју друштва и идеја. У том смислу посебно треба истаћи дела Еразма Ротердамског и Томаса Мора. важности чувања државне документације. Државна архива је копирана, разврставана и чувана. Почеле су да се отварају званичне ризнице државних докумената за која се сматрало да су вредна да буду сачувана. За историчара је драгоцена не само документација настала на највишем државном нивоу него и она настала на регионалном и локалном нивоу јер пружа разноликост података о сваком виду градског и сеоског живота. Вођени су записници на представничким скупштинама, који су брижљиво сортирани и чувани. У овој сфери предњаче записници са седница енглеског парламента у односу на скупштине других држава у Европи. Почело се и штампање неких делова одлука влада. Појединци су писали о догађајима које су видели и у којима су учествовали. Писци говора, проповедници на богослужењима, чак и жртве суђења почели су да схватају значај чувања сопствених говора у штампаном облику. У XVII веку први пут су се појавиле и новине, иако у скромном

су се и карикатуре и цртежи, који су осликавали преписке, а поготову су значајне оне које су научници водили међусобно размењујући искуства и ставове. Исто тако се развијало и писање мемоара, које су, осим владара и виђенијих људи, почели да пишу и обични људи. Посебно су у овом периоду постали популарни путописи, које су састављали путници на разним релацијама. Важан допринос за демографска истраживања дала је папина наредба да се у црквама пописују крштења, кризмања, венчања и смрти свих верника. У економској сфери друштва важне су биле све пажљивије састављене пореске и трговинске књиге. Њих су нарочито брижљиво сачињавале луке и градови с развијеном трговачком делатношћу. Књиговодство је постало процес који су примењивали и нижи друштвени слојеви, а документи те врсте могу да послуже за анализу цена, плата и надница XVII

век био век ширења правничке делатности, и она је оставила многа сведочења о прошлим временима, као што су тестаменти, уговори, инвентари, споразуми, сведочења у разним споровима. Они су врло значајни за историју свакодневног живота, која обухвата и привредну активност мањег обима, локалне и регионалне сукобе, степен суровости казни, давање и примање милостиње и слично.Треба свакако споменути и регистре школа и универзитета, који су главни извор за проучавање друштвених прилика. У XVIII веку све делатности из ранијих периода

лизованија државна управа стварала је обиље документације, која се пажљиво чувала. Приватна преписка, биографије, мемоари, документи, проистекли из разних делатности, као што су трговина, банкарство, просвета, масовно су се ширили и знатно се увећавао њихов број. Путописи су такође били све популарнији и детаљнији. Осамнаести век је био век штампе.

и садржајнији и чешће су излазили, а нагло се повећавао и њихов број. Новинарство се посебно развијало у Енглеској и у Уједињеним покрајинама. Штампа овог периода није ни у једној европској држави била ослобођена утицаја власти. Због тога је врло тешко одредити колико је неки лист одражавао осећања која су заиста постојала у јавности. Ипак, и поред свих недостатака, новине историчару пружају врло значајан материјал за истраживање јавног мњења. Исто тако, уметничка књижевност је постајала све изражајнија и важан је део историје. Од друге половине XVIII века у неким деловима Европе продавнице књига постале су уобичајена појава. Збирке историјских извора масовније су почеле да се издају у XIX веку, што је умногоме олакшало њихову доступност истраживачима. Ипак, и поред тих бројних издања, много тога се може пронаћи и прочитати једино у архивима. То могу да буду национални, државни, обласни, црквени, градски архиви. Многи градови у Европи имају значајне архиве. Неки од познатијих архива јесу Ватикански и Венецијански (Млетачки) архив.

појам „историјски извори”.

Ова лекција омогућиће вам: ,

добијеним подацима и чињеницама, ,

реконструише прошлу стварност, тј. како пише историју.

Историја је наука и као и све друге науке има свој предмет истраживања и властиту методологију. Предмет истраживања представљају делови од којих се прошла стварност састојала уређење, ратови, друштвени слојеви, односи између држава и нација, свакодневни живот појединаца и друштвених група, веровања и навике, културна постигнућа и др. Различити сегменти прошлости не смеју се посматрати потпуно одвојено. Да би прошле догађаје, појаве и процесе објективно сагледали, историчари се служе низом поступака, што подразумева прикупљање информација, њихову обраду и интерпретацију (тумачење). Збир тих поступака чини историјску методологију. тодологије јесте рад с изворима, сведочанствима минулих времена. Историчар није у прилици да изводи експерименте у лабораторијама, нити да до информација долази у непосредни контакт с преостаје да пажњу усмери према остацима прошлости.

1. аутентичан, тј. да је заиста оно за шта се издаје. Ако историчар пред собом има повељу краља Милутина обнародовану у Котору 15. марта 1306. документ тог владара, издат баш у Котору наведе-

ног дана, да је намењен реченом манастиру и да су подаци о додељеним поседима и правима тачни. Насупрот аутентичном извору стоји фалсификат, кривотворени документ, много ређе кривотворени предмет. Документи се могу фалсификовати у целости или се могу фалсификовати њихови делови. Поједине фалсификате је било тешко разоткрити јер су израђени по узору на аутентичне

је Константинова даровница , документ написан у папској канцеларији у VIII веку, а приписан цару

папе су на овом фалсификату темељиле многа политичка права и претензије. Далеко је чешћи случај да се документ кривотвори делимично да би се поједини наводи изменили у складу с намером оног који то чини. Тако је неки властелин од краља добио посед. У краљевој даровници наведене су тачне међе тог поседа. Прошло је 50 година. Дотични краљ је умро, на престолу је био његов унук. Унуци поменутог властелина од новог краља траже да им потврди поседе које је породица својевремено добила од његовог деде. Износе му на увид аутентични документ, који су у међувремену „мало” изменили. Дописали су нове међе да би првобитно имање проширили на рачун суседа, чији је посед у међувремену запустео. Дакле, они нису кривотворили цео документ, већ само његове делове. Такве измене називају се интерполације. Интерполисани документ је делимично криво-

3. РЕКОНСТРУКЦИЈА И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

ПРОШЛОСТИ (О МЕТОДОЛОГИЈИ

ИСТРАЖИВАЊА И ПИСАЊА ИСТОРИЈЕ)

творен. Историчари се веома често срећу с интерполисаним исправама. Наративни извори такође могу да буду предмет интерполација, када се у њих уносе искази којих није било у првобитном тексту;

2. веродостојан, тј. да се подацима које саопштава може поклонити поверење.

Извори могу да буду оригинални и преписи. Што се даље иде у прошлост све је мање сачуваних оригиналих докумената и наративних извора. Историчар се обично среће с њиховим преписима.

Уколико је препис аутентичан, тј. ако верно преноси садржај оригиналног документа или наратива, његова сазнајна вредност се не смањује. И оригинали и преписи могу да буду аутентични Фалсификати такође могу да буду оригинали. Фалсификатор је начинио оригиналну повељу да би њом доказао неко непостојеће право, али је такав документ неаутентичан, дакле лажан. Фалсификати

су значајан историјски извор јер откривају много о личности фалсификатора, његовим мотивима и

околностима у којима је посегнуто за незаконитим средствима.

Приликом читања и тумачења извора историчар

1.

је веома важан извор информација за историчара. И говорни и писани језици непрекидно се развијају.

Неке речи и изрази су више пута мењали значење, па је важно знати шта су поручивали у време када је дотични спис настао. Класични латински језик се битно разликује од средњовековног латинског, на ком је настала већина извора с којима ћете се сусретати у овом уџбенику. Такође, приликом читања и тумачења текстова и докумената неопходно је у обзир узети и локалне говоре (дијалекте), који често одступају од званичног службеног и књижевног језика;

2. познаје особине књижевно-историографског жанра и типове докумената. У текстовима се често јављају општа места, искази карактеристични за одређену врсту наратива, који не казују много о личностима или догађајима које описују. У похвалним словима, говорима који се пишу у част преминулог, преминули се приказује у најбољем светлу, истакнуте

су његове бројне врлине, док се мане не помињу. Документи се састављају по одређеном формулару Када, на пример, папа у писму срдачно поздравља енглеског краља и додељује му апостолски благослов, то не значи да тај папа гаји посебну наклоност према конкретном краљу, већ је такав поздрав уобичајена ствар у обраћању римских папа световним владарима;

3. познаје околности у којима су извори настали јер од тога умногоме зависи степен њихове веродостојности;

4. размисли о циљу с којим је извор настао. Да ли су документи и текстови писани под притиском, по наруџбини, из освете, с циљем да се појединци или групе омаловаже или уздигну, да се докажу нека права, да се нечији поступци оправдају и слично;

5. сазна што више о аутору, посебно када је реч о наративним изворима. Да ли је писац хтео и могао обејктивно да опише догађаје и личности о којима говори? Како је добијао обавештења? Како их је тумачио? Каква су била његова знања? Да ли је имао капацитет да ствари о којима говори правилно разуме и представи?

Тек када савлада ова правила, историчар може да приступи правилној интерпретацији (тумачењу) вести које му извори саопштавају.

Личност историчара

Место и улога историчара у савременом друштву занимљиви су и разноврсни. Добар историчар мора да пише историју непристрасно, објективно и на основу историјских извора, без обзира на то којој нацији, вери и политичкој странци припадао. У пресудним моментима за решавање политичких или друштвених проблема често се глас историчара

историчари стичу битна и врло корисна широј заједници, а не само појединцима. Добар историчар мора бити у стању да раздвоји научну и епску фантастику, митове и легенде од стварних догађаја и да стварне догађаје прикаже питким, разумљивим, допадљивим стилом. Историчари такође морају да владају мноштвом вештина као што су познавање старих и модерних језика, најновијим технологијама, али и смислом за јавни наступ и изражавање. Добар

II

историчар је стога симбол вишеструко образованог, модерног и речитог човека који старо мора да тумачи на модеран начин даби нове генерације инспирисао да се баве историјом.

Како се реконструише прошлост

пише историја

Пут историчара креће од проучавања историјских извора и литературе по архивима и библиотекама. Истраживање историјских архива често је захтеван, али неопходан и занимљив посао. На свом истраживачком путуисторичар се упознаје с личностима и догађајима које проучава и то му омогућава да да ˆ одговоре на питања која себи поставља: ко је кључна личност која је обележила

Проверимо

епоху, који су најважнији догађаји који су пресудно утицали на народе и државе, шта су темељне вредности људског друштва и сваке заједнице. На сва та питања историчар мора да одговори непристрасно, објективно и одговорно, што од њега изискује широко образовање као основу заната. Пошто је завршио истраживање у архивима и библиотекама, историчар мора да се ухвати укоштац са чињеницама које је прикупио, мора да их обради и саопшти своје закључке у вези с њима у писаном облику, и то на начин прихватљив не само за колеге већ и за ширу јавност која жели да сазна нешто више о историји. Нема доброг историчара који не пише. Стога су преношење знања и писање кључни делови професије историчара од Тукидида до данас.

Објасните разлику између аутентичног и фалсификованог историјског извора. лиможете

сесетитенеких

се историја

Пројектни задатак

Ученик у улози историчара

своје знање

Ова лекција омогућиће вам: , ,

да схватите појмове догађајна историја и историја дугог трајања, , , .

тежње ка променама, које се непрекидно одвијају бржим или споријим ритмом, и тежње ка одржању континуитета с познатим навикама, структурама, идејама и др. Живот појединца од рођења до смрти пролази кроз много различитих фаза. Друштвене заједнице, од породице до нације, непрекидно се мењају. Под појмом смена генерација подразумева се да нове генерације замењују умрле. У породици, школи, предузећу, граду, држави непрекидно се дешава да једни одлазе, док се други придружују систему. Институције које је човек створио такође су подложне постепеним преображајима или наглим променама, у складу с тренутним друштвеним и политичким приликама. Природно окружење мења изглед и особине деловањем човека, али и услед процеса на које човек не може увек вољно утицати. Промене могу да буду еволутивног карактера, постепене и дуготрајне. Понекад се догађају драстични прекиди услед непредвиђених догађаја као што су елементарне непогоде, природне катаклизме, епидемије заразних болести или због ратова, револуција и других друштвених потреса. Прекид који се у таквим ситуацијама догоди ипак не представља потпуни раскид с претходним стањем. Историјско време представља културни феномен и не поклапа се увек с протоком природног времена Историчари разликују 1. догађајну историју. Реч је о краћим исечцима времена (дан, седмица, месец, година) у којима се одигравају различити догађаји, који могу дело-

вати потпуно неповезано. Ратови, револуције, мировни преговори, споразуми, доношење закона, проглашења владара представљају, популарно речено, врх леденог брега, појавне облике процеса који делују испод површине;

И КОНТИНУИТЕТ

Летописац

II

2. историју дугог трајања. Реч је о дужим временским интервалима, деценијама, па и читавим веко вима током којих се процеси одвијају у континуитету. Промене које се дешавају у дугом историјском времену су постепене и често тешко уочљиве на први поглед. Напетости у односима између појединих друштвених група могу трајати деценијама (историја дугог трајања) и напослетку

изазвати побуне угњетених и рушења устаљеног поретка (догађајна историја).

За историчара је важно да зна како су се људи у прошлости односили према времену, континуитету и променама.

„Време је једина ствар на свету коју сви познају и осећају, а не могу је ни видети, ни омирисати,

као мисао. Оно није нигде, и свуда је. Оно није ништа, и све је. Не може се појмити. Требало

би забранити да се о њему говори.”

Жан д’Ормесон (1925–2017), Прича Јеврејина луталице, Плато, Београд 2003.

Како ви разумете речи француског књижевника Жана д’Ормесона? Шта вама представља време?

Да ли уочавате разлику између природног и

историјског времена? Наведите примере историјског времена у свом окружењу.

Средњовековни човек и време

У аграрном друштву је доживљај времена био усклађен с природним циклусима. Календар сељака одражавао је смену годишњих доба. и

ним радовима месец трава (април), месец косидбе (јули), месец усева (септембар), месец вина (октобар). Архаично друштво је негирало индивидуалност и новаторско понашање. Понашати се као сви, онако како су то чинили људи од искона – то је била норма.

, традиционално понашање имало је моралну снагу. Отуда човек у традиционалном друштву непрекидно понавља поступке које су

чинили његови преци. Такви поступци потичу од божанског прототипа. Њиховим понављањем човек , што његовом постојању даје смисао. У овом случају реч је о митолошком времену Упоредо с митолошким односом према времену у свести људи ствара се слој епског времена, у ком су се дешавали преломни догађаји у историји племена и народа и подвизи великих јунака. У давна времена јунаци су имали несвакидашње моћи и потицали су из веза божанстава и смртних жена. Архаично друштво је време рачунало по генерацијама. Култ предака био је веома присутан у свакодневици њихових потомака.

Хришћанско време се разликовало од патријархалног концепта времена. Хришћанска црква

праволинијског тока времена од стварања света до његовог неминовног краја, који ће означити

и после Христовог оваплоћења и страдања. Реч

је о светској историји. Насупрот оваквом виђењу времена одвијао се литургијски живот, суштински цикличан,

и Ускрс, док остало време протиче у ишчекивању ових празника и припремању за њих. је структуриран према јутарњим, дневним и ноћним богослужењима, која се одвијају по непроменљивом ритму. Реч је о црквеним часовима, означаваним новим показатељем времена – звоном. Звона са звоника цркава (градских, сеоских, манастирских) позивала су на молитву црквена лица, градско и сеоско становништво. На звук звона сазивана су и градска већа и разни зборови на селу и у граду. Феудално време одвијало се према ритму смене годишњих доба. Зима је трајала од Михољдана (29.

Од краја божићних празника до Ускрса било је пролеће, Петра у ланцима до Михољдана јесен, време жетве и бербе. Време рата и лова такође је почињало у пролеће. Велика витешка светковина су Пентекосте,тог дана од Ускрса. Феудална давања су се углавном

одвијала у јесен око Михољдана (29. септембар).

Градско време. –

градова мењао се однос према времену. Човек у граду (трговац, занатлија, лекар, апотекар, нотар, професор) не зависи

толико од природних циклуса.

Време је за њега драгоцено.

На торњеве градских већница постављани су часовници који су откуцавали време другачије

од црквеног – час када се иде на посао, пауза за ручак, час када се враћа на посао, час када се посао завршава. Механички часовник пронађен је крајем XIII века. Крајем XV века појавили су се смањени, лични механички часовници. Време је полако прелазило у домен приватног.

Париз у средњем веку

у новом веку У новом веку појмови време и временски континуитет разликовали су се од средњовековног схватања времена. Динамика догађаја, нова отрића, велико повезивање Европе и Азије, прекоморских земаља донели су потпуно нов однос свакодневном динамиком губио се утисак сталног и устаљеног, а више се стицао утисак брзих и честих промена. Одједном се створила слика потпуно новог света, који је тежио за променама, новим сазнањима, новим учењима, подухватима, што је неминовно утицало и на однос према схватању времена.

Однос

Нови век посебно је карактеристичан по времену великих владара који су обележили читаве векове. Тако, током XVI века било је много владара за које се може рећи да спадају у ред највећих и најзначајнијих владара свог времена и својих земаља уопште. Посебно су се одликовали дугим и успешним владавинама. Издвајају се

примери цара Карла V (1519–1558) и његовог сина, шпанског краља Филипа II (1558–1598). У Енглеској династија Тјудор је дала своје најважније представнике, краља Хенрија VIII (1509–1547) и краљицу Елизабету I (1558–1603). У Османскомлејман I Величанствени (1520–1566). На руском престолу налазио се цар Иван IV 1584). Француски престо заузимао је краљ Франсоа I XVI век обележили велики и важни владари, без којих је размишљање о појму време немогуће. И касније, у апсолутистичким монархијама, владари су били симболи епохе.

У вези с новим веком значајно је истаћи да су и многобројни ратови опредељивали и одређивали читаве епохе, те да се време у животном веку човека може посматрати између великих ратова

и сукоба који су били дуготрајни, с бројним жртвама и често с великим материјалним разарањима. Неки од примера који се могу издвојити су италијански

према времену

II

ратови (1494–1559), Тридесетогодишњи рат (1618–

рат (1700–1721), Рат за аустријско наслеђе (1740–

На просторима централне и југоисточне Европе вођени су многи ратови,који су карактеристични по сукобима Хабзбурга, Венеције и Османске царевине. Посебно тешки били су Дуги рат (1593–1606), Кандијски рат (1645–1669), Велики бечки / Морејски рат (1683–1699), као и аустро-турски ратови 1716–1718, 1737–1739 и 1788–1791. Када овоме додамо бројне мале, локалне ратове

римском царству, јасно је да се нови век с правом у временском погледу може назвати и епоха великих ратова.

Мануфактура

Проверимо своје знање

Када савладате ову лекцију, моћи ћете да разумете, објасните:

Сеоба народа

Римски limes, појас на Рајни и Дунаву који је делио није представљао непропусну границу. Напротив, између римског и варварског света одвијала се непрекидна размена робе. Људи су прелазили из једне цивилизацијске зоне у другу. њихов начин ратовања, обичаје и веровања, док су се варвари сусретали с тековинама античке цивилизације. Појединци су имали прилике да се трајно населе у Римском царству. Углавном је реч о мушкарцима, ратницима, који су ступали у редове римске војске.

Европе, који је потрајао неколико векова. За то време одиграо се низ међусобно повезаних догађаја. У раздобљу од краја IV до средине X века германски, словенски и други народи формирали су своје краљевине на територији Римског царства. Први пут у историји неки од тих народа спустили су се на обале Медитерана. Области у централној, источној и северној Европи, које су се налазиле с друге стране лимеса, добиле су на значају и постале позорница историјских збивања. Ту су настале германске и словенске државе, развила се трговина, унапређена је пољопривредна производња, стварана су нова насеља, понека и градског типа. Ширењем хришћанства и те земље су укључене у главне културне токове.

успевали да се наметну већинским Романима, али су с временом нужно долазили под утицај хришћанства, римског права, тековина римске и хеленске цивилизације. Романско становништво је такође прихватало понешто од германског обичајног права, моралног кодекса ратничког друштва и његових културних и религиозних традиција уобличених кроз митове и легенде. На истоку Европе мешали су се германски и словенски народи. Европски народи настали су спајањем различитих етничких

у том погледу представља кључно раздобље. Антички свет је поступно ишчезавао уступајући место новом раздобљу. Упркос повременим снажним потресима, реч је о процесима дугог трајања.

Варвари. – Стари Грци су народе који нису говорили грчки језик називали

тај израз и он се односио на све који нису припадали римској цивилизацији. У

данашње време овај термин се користи

да означи неотесаног и простог човека. Романи. – Становници римских

провинција били су Романи. Могли су да

буду различитог етничког порекла, али су романизацијом прихватили латински

језик и тековине римске културе у свакодневном животу. Стога су себе

5. СЕОБЕ НАРОДА

И

КОЛОНИЗАЦИЈА

Сеобе германских племена

Германски свет Прапостојбина германских народа пружала се дуж

Одре у данашњој Немачкој. Током I миленијума старе ере део германских племена кренуо је према Рајни потискујући Келте. То су били Западни Германи, о којима је писао римски историчар Тацит у делу Германија Источни Германи кренули у правцу југоистока, Међу том скупином народа посебно место припало је Готима IV века Визиготи (Западни су Остроготи између Дњестра и Дона. Германија је имала мало обрадивог земљишта и до 300 становника. Раздвајале су их густе шуме и се бавили и земљорадњом, сточарством и занатима

руне, систем словних знакова коришћен у обредне и практичне сврхе. Тешки услови живота, честе сеобе и ратни сукоби утицали су на стварање посебног погледа на свет, који је нашао израза у старој германској религији и епској поезији.

Словенски свет Карпата на југу, дуж токова река Лабе, Одре, Висле, били аутохтоно (староседелачко) становништво.

карактеристике утицале су на начин живота, те ловом и риболовом. О животу словенских племена сведоче остаци насеља, оруђа, оружја, грнчарије, накита и предмета коришћених у обредне сврхе.

ИСТОРИЈА II

Грчки и римски писци знали су за постојање словенског света, иако је он од њих био значајно удаљен. Протословенске народе Будине и Неуре, настањене у шумовитим пределима око Дњестра и Буга, помиње већ Херодот средином V века старе ере. Римски писци Словене називају Венеди (Венети), а Карпате Венедске планине. Тацит у делу Германија каже да Венеди живе источно од Германа и да граде „куће”. Велики миграциони покрети нису могли заобићи ни Словене, који су се од II до VII века постепено селили у правцу истока, запада и југа. Демографски раст изазвао је недостатак обрадивих површина, док су их хладна клима, мочварно и шумовито земљиште нагонили да траже удобнија станишта. Хуни и разни германски народи прелазили су преко словенске територије, што је такође узроковало померање становништва. Напослетку, Словени, који

су имали додира с грчким колонијама на обалама Црног мора и римским светом дуж лимеса, тежили су благодетима живота унутар граница античке цивилизације.

Део Словена прикључио се Хунском племенском савезу. Источноримски дипломата Приск, који је 448. године боравио на Атилином двору, помиње извесни нехунски народ који пије медовину. Други писци су такође оставили посредна сведочанства о присуству Словена у Панонији средином V века. Талас сеоба раздвојио је Словене у три скупине, из којих су се с временом развили модерни словенски народи. Западни Словени населили су простор до Лабе и Алпа и од њих су настали Пољаци, Чеси, Словаци, Полапски Словени и Лужички Срби. Источни Словени стигли су до Волге и Каспијског језера. Они су преци данашњих Руса, Украјинаца и Белоруса. Јужни Словени населили су највећи део

Прапостојбина Словена

Продор Хуна (375 – средина V века)

неколико векова лагано померала према римском лимесу, додатно су покренута продором Хуна. Хуни су монголски народ који је из Азије кроз Врата народа прешао у Европу 375. године. Врата

народа чини раван простор између планине Урала и Каспијског језера. Пошто су поразили и потиснули германске народе Остроготе и Визиготе, Хуни су се настанили у Панонији, одакле су се залетали према Под њиховом влашћу живело је доста германских и словенских племена. Најмоћнији хунски владар је Атила, прозван Бич Божји (434–453). Хуни су први велики пораз доживели у бици на Каталаунским пољима, између Шалона и Париза, 451. године. Потукли су их здружени римски и германски одреди, које је предводио Аеције, врховни војни заповедник у Западном римском царству. После тог пораза Хуни су се повукли у Панонију. Атила је умро већ 453. године. Хунски племенски савез се убрзо распао, док су се Хуни стопили с другим народима.

Позно римско царство

Позно римско царство створено је реформама царева Диоклецијана (284–306) и Константина двојица августа и двојица цезара, државна територија била је подељена на четири префектуре , правни систем почивао је на царским указима (едиктима), док су моћ и богатство били концентрисани у рукама сенаторског сталежа, због чега су осиромашили остали друштвени слојеви. У таквој држави војска је Неки од њих досегли су високе официрске положаје. Продор Хуна покренуо је талас сеоба германских народа који су желели да се склоне на територију насељавали у појединим провинцијама као федерати

(савезници). Задатак федерата био је да бране лимес од упада других варвара и да шаљу одреде у римску војску, а заузврат су добијали годишња следовања у житу и новцу. Међутим, германски народи су убрзо постали стварни господари земље коју су населили. германских краљевина на територији Западног римског царства.

Визиготи су се 418. године учврстили у југоза, с центром у граду Тулузи. Толосатску краљевину уништили су Франци 507. године, после чега су се Визиготи склонили у Шпанију. Њихова краљевина називала се Толедска по престоном граду Толеду. Уништили су је Арабљани 711. године.

Вандали су после више од две деценије лутања верну Африку и заузели тамошње богате римске провинције. Њихови успеси крунисани су освајањем Картагине (439). Вандали су створили снажну флоту, која је гусарила по Медитерану, тако да су 455. напали и опљачкали Рим. Вандалску краљевину

јана I 534. године.

Остроготи су владали Италијом од 493. до 535. године. Њихов краљ Теодорих, у младости талац на двору у Константинопољу, био је поклоник римске културе. Премда је био независни господар Италије, истицао је да њоме влада у име источноримског цара. Време његове владавине било је просперитетно; између Римљана и Острогота углавном су владали овакав систем владавине је пропао. Остроготска (535–555).

Лангобарди су се после дугих лутања, уз дозволу , настанили у западној Панонији. Пошто су помогли Аварима

пут Италије (568). Врло брзо су заузели долину реке По, док су области у средњој и јужној Италији освајали постепено. Њихов престони град била је Павија. Краљевину Лангобарда уништио је Карло Велики 774. године.

таније да би бранили Италију и Рим од напада Визигота. Острвом су загосподарили романизовани Келти, који су створили неколико краљевина (период келтске ренесансе). Келтски краљеви су између себе ратовали, а у помоћ су позивали германске Англосаксонце су насељавали данашњу Данску и обале Холандије. Англосаксонска племена су 441/2. године отпочела населе. Пред њиховим налетима Келти су се повлачили према планинским областима на западу и северу острва. Келтско становништво је око 500.

горју, после чега је германска инвазија на неко време заустављена. Англосаксонци су до VII века

Маузолеј остроготског краља Теодориха († 526)

у Равени

Круна визиготског краља Рецесвинта Круна Светог Стефана (Иштвана)

симбол Угарске средњовековне краљевине

Укидање царског достојанства на Западу

I (395) цареви на Западу представљали су марионете у рукама способних

таквих царева био је Ромул Августул Одоакар, врховни војни заповедник западног дела 476. године збацио с престола. Одоакар је инсигније (знаке царског достојанства) послао источноримском цару Зенону с образложењем да је довољан само један цар, и то онај који столује сматрајући да Италијом управља у име цара Зенона.

Јустинијан I (527–565)

Источно римско царство

Криза III века узроковала је премештање моћи са довршио градњу нове престонице, Константинопоља, на , који повезује Европу и Азију. На том месту постојала је стара грчка колонија Византион. Константинопољ је од почетка био богат, напредан и добро насељен град. Источно римско царство, утемељно на римском државном уређењу, хеленистичкој култури и хришћанској вери, опстало је још хиљаду година.

По рођењу у селу недалеко од Наисуса (данашњи Ниш) добио је име Петар. Премда ниског порекла, Јустинијан је постао један од најславнијих византијских царева. Свој успон у великој мери дугује цару Јустину I (518–527), који му је био ујак. По њему је и узео име Јустинијан. Када је постао цар, тежио је да обнови Римско царство у пуном сјају и величини. Остварење планова поверио је способним војсковођама Велизару и Нарзесу, који су успешно ратовали против Вандала у северној Африци, Острогота у Италији и Визигота у Шпанији. Северноафричка обала, Апенинско полуострво и јужни делови Пиринејског полуострва поново су се нашли у саставу Римског царства. Међутим, ратови на западу испразнили су царску благајну и ангажовали велики број војника, што је ослабило северне и области и стижући до обала Јадранског и Егејског мора, док су провинције на истоку угрожавали Персијанци. Јустинијан је подстицао развој трговине, посебно допремање луксузних предмета из Кине и Индије. Трговци су истраживали морске и копнене путеве да би брже стизали на далека одредишта. Учени правници кодификовали су римско право. Тако је настао зборник закона и правних прописа под називом Corpus iuris civilis. Јустинијан је имао бројне противнике, који су се 532. године у Цариграду побунили против његове власти. Велизар и Нарзес су побуњенике на превару домамили на хиподром, где су над њима извршили

живу главу. После овог догађаја отпор царевој политици је спласнуо. Јустинијан је био велики присталица правоверног хришћанства, тако да је гонио све пагане и јеретике. У државној служби могли су радити само правоверни хришћани. Јустинијан је идеје о обнови Римског царства поистовећивао с мисијом ширења

хришћанства. Остао је упамћен и као велики славне задужбине су Црква Свете Софије у Цариграду и Сан Витале у Равени.

Јустинијан I с пратњом; мозаик

у Цркви Сан Витале у Равени

ИСТОРИЈА II

Авари (VI–VIII век)

Авари су били народ сличан Хунима, који је живео у Туркестану. Под притиском суседних племена повлачили су се преко црноморских степа према

и угрозили границе Источног римског царства. Авари су уз помоћ Лангобарда уништили државу

у Панонији покоривши бројна словенска племена. Под вођством кагана Бајана (582). Често су се залетали у северну Италију и друге земље на западу, као и у Источно римско царство. У ослабила. Аварски каганат је уништио Карло Велики 90-их година VIII века.

Мађари (X век)

Мађари су номадски народ угро-финског порекла. Живели су између Волге и Урала, одакле су се у VIII веку преселили у јужноруске степе. Постали су део великог племенског савеза с Хазарима на челу, народом турског порекла који је примио јудаизам. У то доба Мађари су се делили на седам племена. Међер дало је име целом народу. Њихово врховно божанство био је бог рата. Византијски цар Лав VI Мудри обратио им се за помоћ у време сукоба с бугарским владарем

за краља изабрале саксонског војводу Хенрика I Птичара (919–936). Он се Мађарима обавезао на плаћање годишњег данка, после чега су њихови упади у немачке земље накратко престали. Искористивши затишје, краљ се посветио изградњи одбрамбене линије коју су чинила камена утврђења, док је војнике опремио металним оклопима. Тако је разорни учинак мађарских стрела знатно ублажен. Хенрик I је Мађарима нанео озбиљан пораз 933. године. Његов син Отон I тешко их је поразио на реци Леху 955. године. После тог пораза Мађари су се повукли у Панонију и отпочели изградњу сопствене државе. Кнез Стефан (Иштван) I (997–1038) је од римског папе добио краљевску круну 1000. године.

Викинзи (IXXI век)

У IX и X веку Европа се суочила с новим таласом сеоба које су покренули Викинзи („гусари”). Реч је о германским народима који су насељавали

моралним нормама ратничког друштва и били су

под вођством Арпада 896. године преко Карпата спустили у Панонију и населили се између Дунава, Тамиша, Тисе и Мориша.

Њихови коњички одреди залетали су се у северну Италију, Источну и Западну Франачку, стижући до Пиринеја и обала Атлантика. Напади Мађара су због своје силовитости изазивали општу пометњу. Они су запаљивим стрелама гађали дрвене замкове и сеоске куће и тако су изазивали велике пожаре. Пљачкали су вредне ствари, мушкарце су убијали, док су жене и децу одводили у ропство. Великоморавска кнежевина је пала под њиховим ударцима 905. године. У страху од Мађара, немачке војводе су

ћилибаром и другим артиклима. Ово тржиште се у Данској, Норвешкој и Шведској, демографски раст, климатске промене, сукоби између истакнутих родова и крвна освета покренули су талас њихових сеоба. Већ последњих година VIII века почели су да су били богати манастири. Као вешти морепловци кретали су се врло брзо на дракарима – лаким бродовима плитког газа у које је могло да стане недалеко од ушћа великих река (Темзе, Лоаре, , одакле су речним токовима продирали дубоко у унутрашњост. Посебно су страдале Западна Франачка и Енглеска. После искрцавања узјахивали су коње, што им је омогућавало да ратници, уништавали су све што би им се нашло на путу, сеоска насеља, градове и богате манастире, из којих су односили драгоцене реликвије. Људе су убијали или сакатили, док су децу продавали у робље. Владари у Западној и Источној Франачкој били су преслаби да би их зауставили. Одбрану

су организовали локални земљопоседници, који су на тај начин постајали стварни господари своје територије, што је допринело учвршћивању феудалног система.

Почев од средине IX века показали су тежњу да се трајно населе на подручјима која су до тог тренутка само пљачкали током летњих месеци. Норвежани су населили острва у северном Атлантику, Исланд

Америке (Њуфаундленд). Освојили су и више од половине Ирске, а њихов главни центар налазио се у Даблину.

Данци су започели освајање северозападне Енглеске. Отпор им је пружио Алфред Велики (871–899), краљ Весекса. Ведморским миром из 885. године граница је успостављена на Темзи. Крајеви северно од те реке постали су Данелаг (Danelaw) – земље данскогправа, на којима су важили другачији закони и обичаји у односу на англосаксонски Весекс. Наследници Алфреда Великог до средине X века повратили

Резбарена викиншка дрвена колица,IXвек

. Варја-

преовладао је назив Нормани ("људи са севера"). После вишемесечне опсаде Париза Нормани су показали жељу да се населе на територији Западне

вођи Ролону допустио да се са својим народом

војводство Нормандија (911). Тиме су спречени нови напади.

Нормани су почетком XI века загосподарили Апулијом у јужној Италији. Под вођством Роберта Норманска краљевина

неко време играла значајну улогу у централном

су изгубљене делове острва. Међутим, норвешко-данском

су изг нор

Колонизација у средњовековној Европи

краљу Кнуту (1016–1035) пошло је за

краљу (1016–10

р у ком да загосподар

глеском.

Ш ве ђ ани , ко ј и се че

В ар ј ази с

руком да загосподари читавом Ен, који се често називају и , продирали су дуж речних

Око 1000. године Европа је забележила демографски узлет, што значи да се број становника

На том путу они су се учврстили у

Новгороду и Кијеву, који су постали

Н а том п у т у они с у с и к

важни трговачки центри. Пошло им

важни трговачки цен

је за руком да се наметну већинском

наме

словенском становн

словенском становништву, чиме су

дали допринос наста

обезбедити више хране. Начин обраде земље није обезбеђивао велике приносе, те се појавила потреба за стварањем нових обрадивих површина. Пашњаци, ледине, утрине, површине покривене ситним растињем и ободи густих шума искрчивани су и претварани у оранице. Обрадива површина добијена крчењем у српском језику назива се лаз. Многа насеља у Европи и у српским земљама и данас носе називе као што су Ново Село, Нова Улица, Животињска глава, викиншка

дали допринос настанку најстарије

глава, в уметност IX века

Краљев лаз и слично, што показује да су настала крчењем. Водило се рачуна о томе да се довољно човек је осећао страхопоштовање према густим

шумама и дивљим пределима уопште. Веровао је да их настањују различита митолошка бића, често недобронамерна према људима. Претварање делова дивљине у култивисани простор погодан

за живот и привређивање доживљавано је и као победа хришћанског света над силама таме и зла. Унутрашња колонизација била је посебно интензивна од средине XI до средине XIII века.

У средњем веку било је и другачијих колонизаторских

– било је изложено појачаној германизацији , тј. порасту немачког утицаја, који су преносили и учвршћивали мисионари, свештенство и колонисти из Немачке. Долазак немачких колониста доприносио је развоју привреде, посебно трговине и рударства, али је у многим крајевима узроковао и потискивање и слабљење словенског етничког елемента.

Проверимо своје знање

Пољопривредни радови

IV до средине X limes ли

јемогућепотпунораздвојитинароде и цивилизације

Германски коњаник Аварски коњаник Хунски коњаникМађарски коњаник Погледајте пажљиво коњанике на сликама. Шта их разликује, а шта их чини сличним? Да ли се на основу изгледа ратника могу извести закључци о народима из којих потичу? Колико су такви судови поуздани? Такође, имајте на уму да је реч о тумачењима модерних илустратора датих на основу описа средњовековних писаца.

Теме за размишљање

Римски историчар Амијан Марцелин је у свом делу Историја оставио сликовит опис Хуна.

наслоњени на мршави врат својих коња на којима сањају до миле воље...”

J. LeGoff, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd 1974, 35.

они дубоким ранама браздају образе новорођенчади да би уништили сваку клицу маља; зато старе ћосави и без љупкости, слични евнусима. Тело им је здепасто, удови снажни, потиљак задригао; страшни су због свог стаса. Рекло би се двоножне животиње или они рђаво стесани ликови, у облику дебла, који ивиче ограде мостова [...] Хуни не кувају нити соле оно што једу; хране се само дивљим корењем или сировим месом било које животиње, које неко време загревају на леђима својих коња, међу бутинама. Немају склоништа. Куће код њих нису у употреби као ни гробнице [...] Покривају се платном или кожом шумских пацова изушиваних заједно; немају одеће за дом и одело за излазак; кад једном обуку своју тунику избледеле боје, они је не скидају док се не распадне од старости [...] Рекло би се да су приковани за своје коње [...] Не силазе на земљу нити да једу нити да пију, спавају

У делу Псеудо-Маврикијевог Стратегикона посвећеном војној вештини анонимни писац говори о народима с којима су Византинци ратовали последњих година VI и на почетку VII века. Између левој обали доњег Дунава, у данашњој Влашкој (Румунија).

исте обичаје и слободна су, не допуштајући никако да буду поробљена или да се њима влада, нарочито у својој земљи. Моногољудна су и издржљива, лако подносећи и жегу и студен и кишу и голотињу тела и оскудицу хране. Пријазни су према онима који им долазе као странци, и пријатељски их проводе од места до места, кудгод затраже, тако да, ако се

Словени у заседи

небрижљивошћу домаћина догоди да странац настрада, против њега (домаћина) покреће рат онај који му га је поверио, јер освету странца сматра светом [...]

И жене њихове честите су изнад сваке људске природе, тако да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се задављују, не сматрајући животом живљење у удовишту.

језерима којима се тешко прилази, и праве више излаза из места пребивања због опкољавања која

Пројектни задатак

Хипотетичка реконструкција

ствари закопавају на скровита места, и ништа сувишно на јави не држе, и живећи разбојничким животом своје непријатеље радо нападају на шумовитим, уским и стрмим местима. Вешто се служе заседама и изненађењима и крађама, ноћу и дању, изводећи их на много начина.”

Византијски извори за историју народа Југославије I, Византолошки институт, –133.

Амијан Марцелин је био високи римски напада варвара. Хуни су за Римљане били посебно неугодни непријатељи. Исто тако, анонимни писац Псеудо-Маврикијевог

и Анта . пера двојице римских официра који су против њих , они су били у прилици да се о овим народима обавесте из прве руке, да их добро упознају. Да ли ти се ова сведочанства чине посве реалним? Како други изгледа у очима римских официра? Да ли је Амијан Марцелин Хуне случајно упоредио са животињама? Да ли је тачан опис да

су удовички живот сматрале безвредним? Какав утисак су ови писци желели да створе код својих читалаца?

Драги ученици, предлажемо вам да прихватите изазов и себе замислите у улози историчара. Размотрите све што сте у лекцији научили о Хунима и Словенима, посебно наводе Амијана Марцелина и Псеудо-Маврикија. Полазећи од тих података, покушајте да дате одговор на питање како би Хуни и Словени себе представили да су били у прилици да оставе записе

6. ПРВИ МИЛЕНИЈУМ

Када савладате ову лекцију, моћи ћете да разумете и објасните:

христијанизација и евангелизација,

Хришћанство у доба Константина Великог

и Теодосија I

Почетком IV века цар Диоклецијан је организовао масовне прогоне хришћана. Многи од њих су после вишедневних мучења јавно погубљени, док су њихови списи систематски уништавани. Цар Константин је учинио крај таквом односу римских власти према хришћанским заједницама када је 313. године издао Милански едикт. Хришћани су стекли право да своју веру слободно исповедају. Међу хришћанима се у то време ширило учење презвитера Арија из Александрије. Арије је проповедао да је Христос син Божји, али да сам није Бог. Аријанци су Христу признавали само људску природу. Под покровитељством цара Константина сазван је Први васељенски (општехришћански) сабор у Никеји 325. године. Премда још увек није био крштен, Константин је присуствовао седницама сабора и узимао је учешћа у теолошким расправама. Сабор је прогласио догму о јединосушности Оца и Сина . Ова догма је допуњена на Другом васељенском сабору у Цариграду (381) и она чини Символ вере хришћанске цркве. Хришћани верују у богочовечанску Христову природу, у то да су у њему равноправно заступљене божанска и

Константин Велики (324–337)

ХРИШЋАНСТВА

ПОКРШТАВАЊЕ СЛОВЕНСКИХ И

ГЕРМАНСКИХ НАРОДА

људска природа. Аријанство је још у Никеји осуђено као јерес – учење које одступа од званичне догме. Укупно је одржано седам васељенских сабора, на којима је хришћанска догма уобличена.

Цар Теодосије I (379–395) је хришћанство прогласио за државну веру, док су све друге вероисповести и хришћанска учења која су одступала од Символа вере забрањени и изложени прогонима.

Политика царева Константина и Теодосија омогућила је правоверној хришћанској цркви да стекне чврсту материјалну базу – покретну и непокретну имовину која је непрекидно увећавана даровима и завештањима верника. Уживајући подршку царске власти, хришћански поглавари приступили су сређивању црквених закона, тј. уобличавању канонског права. У V веку постојало је пет главних црквених центара – Рим, Константинопољ, Антиохија, Александрија и Јерусалим, чији су

поглавари носили титулу патријарха. Њима је припадало првенство у хришћанској васељени.

Црква

на Западу у време првог периода

Сеобе народа (V–VII век)

Хришћанска црква је сопствену организацију изграђивала по узору на административну поделу Римског царства. Епископи су боравили у градовима, али се њихова управна и духовна власт простирала и над околним сеоским подручјима. Тако су настале дијецезе (епископије) као основне управне области унутар Цркве. Више дијецеза образовало је црквену провинцију – митрополију, на чијем челу се налазио митрополит. Аграрно подручје око једног града на латинском се звало pagus. Хришћанство се брже ширило међу градским становништвом, док су становници пагуса нову веру спорије прихватали.

Цар Теодосије I (379–395)

Папа Гргур I Велики (590–604)

Тако је израз паганин, који је првобитно означавао житеља пагуса, постао синоним за незнабошца. За време варварских инвазија епископи су често били једини представници власти у градовима, тако да су на себе преузимали многе обавезе које су превазилазиле њихова овлашћења у редовним приликама – старали су се о снабдевању града, поправци бедема, организовању одбране, предводили су посланства која су преговарала с нападачима.

признавали су духовно првенство римског епископа, али су у начелу били прилично самостални. Важне одлуке доношене су на локалним саборима, који су често организовани под покровитељством краља. Папски ауторитет изграђивао се постепено, пре свега истицањем чињенице да је први римски

је над гробовима ових апостола подигао велелепне

I (590–604) знатно је допринео јачању ауторитета римског епископа. Он је био потомак сенаторске аристократије и један од највећих интелектуалаца и црквених писаца свога времена. Младост је провео као дипломата

се суочава с бројним недаћама – са суровошћу Лангобарда, господара великог дела Италије, и епидемијом куге. Написао је Правило за пастире с препорукама епископима и опатима како да обављају своју дужност.

Монаштво

Прве монашке заједнице настале су у Египту. Појединци оба пола, надахнути примерима из Новог завета, одлучили су да се одрекну породичног живота, друштвеног статуса и материјалног благостања да би се посветили вери живећи у пустињи далеко од људи. Први познати пустињак био је извесни Антоније. Убрзо су неки од њих одлучили да се организују у заједнице јер је усамљенички живот био пун опасности. Први манастири основани су у долини Нила у IV веку. Монашки идеал ширио Василије Велики,

Свети Бенедикт дарује Правило монасима у Монте Касину

370. монашко правило, које је општеприхваћено на Истоку. Православни монаси га и данас поштују. Бенедикт из Нурсије је 529. године основао манастир Монте Касино у јужној Италији. Написао је Правило време проводили у молитвама, физичком раду и читању побожних текстова. Живот у манастирима на Западу је све до XII века углавном био уређен према одредбама Правила Светог Бенедикта. Патрик је средином V века покрштавање Ирске. Пошто у Ирској није било градова, црквена организација изгледала је другачије него у осталим земљама. Велики значај имали су манастири, који су

Ирском мору, основана 565. године. Ирски монаси практиковали су строге постове, неговали су

ИСТОРИЈА II

ученост на класичном латинском језику и били су посвећени мисионарским активностима.

Приликом ступања у манастир од сваког монаха се захтевало да положи три завета: 1. завет неженства (целибат); 2. завет послушности (према опату, сабраћи, црквеним властима); 3. завет сиромаштва (одрицање од било какве имовине у личном власништву).

Црква у Франачком царству

(крај VIII – IX век)

Карло Велики (768–814) је подстицао увођење црквене дисциплине. Он је од епископа, опата и свештеника захтевао да поштују целибат, редовно обављају богослужење, држе проповеди, унапређују знање латинског језика и примерно се владају. Црквеним лицима је било забрањено да носе оружје и учествују у лову и рату. Верници су били организовани у мање заједнице по територијалном принципу – парохије.

Клинијевска реформа (X – XI век)

Инвазије Нормана и Мађара и грађански ратови између потомака Карла Великог узроковали су распад Франачког царства, што је неповољно утицало на положај цркве. Војвода Виљем I Аквитански, оптерећен грехом убиства, даровао је 910. године посед Клини да се на њему подигне манастир. Клини је убрзо постао носилац реформаторских стремљења у западној цркви . У њему се живело по Правилу Светог Бенедикта, које је строго поштовано. Велики значај посвећиван је литургији, која је трајала више сати и имала изузетно свечан карактер. Манастирска црква је велелепна грађевина. Клинијевци су настојали да цркву отргну од утицаја световних власти. Нарочито су се борили против симоније, тј. обичаја куповине црквених положаја, јер су богати појединци тако постајали опати и епископи. Залагали су се за доследно поштовање целибата. Захваљујући делатности способних опата, клинијевски дух је захватио бројне манастире на Западу подстичући развој уметности и учености међу монасима.

Током V и VI века на Истоку су грађене раскошне базилике, које су у великој мери промениле изглед градова. Света Софија у Цариграду представљала је центар хришћанске васељене. Епископи, по налогу царских власти, преузимали су надлежности градских већа, посебно у пограничним зонама изложеним нападима непријатељских војски. Сеоско становништво је углавном било христијанизовано, али су многи интелектуалци и даље били поклоници старе религије. Стога је цар Јустинијан I наредио свим паганима у државној служби да се покрсте у року од три месеца, док је професорима на атинској Академији забранио да држе предавања уколико нису били хришћани. Византијски цареви су штитили цркву и активно су се укључивали у теолошке расправе.

Више од стотину година (730–843) Византију је потресала иконоборачка криза. Друштво се поделило на поштоваоце икона (иконофили) и противнике икона (иконоборци). Иконоборци су сматрали да

је поштовање икона у супротности с хришћанском вером и да подсећа на паганско идолопоклонство.

Стога су цареви Лав III и Константин V наредили

Црква у Византији

Манастир Клини

уништавање икона широм Царства. Њима се посебно успротивило византијско монаштво. Иконофилска струја је коначну победу однела 843. године.

Христијанизација и евангелизација

Германски, словенски и келтски народи су хриш ћанство примали одозго, тј. одлуком владара којима је хришћанска идеја о божанском исходишту земаљске власти била изразито пријемчива. Један владар и његов народ постајали су легитимни у очима цивилизованог римског света тек пошто би се покрстили, јер је то значило потврду од највишег божанског ауторитета. Божанска потврда исказивана је чином владаревог крунисања праћеног миропомазањем по узору на старозаветног краља Давида. Покрштавање подразумева две етапе: христијанизацију – сам чин крштења и евангелизацију – прихватање

хришћанског схватања света и човекове улоге у њему. Хришћанство, као и свака религија, прописује систем правила по којима верници треба да се владају, што неминовно задире у све сфере живота, од брачних и породичних односа до става према владару и црквеним ауторитетима. Због тога су процеси евангелизације дуготрајни, често веома болни и праћени периодичним оживљавањем прехришћанских традиција. Лично и колективно мишљење о томе шта је добро, а шта лоше, породични односи, одабир брачног партнера, однос према, прецима посебно у патријархалним друштвима, навике у исхрани, одевању и становању и многе друге области свакодневног живота по правилу се споро мењају, јер су људи веома осетљиви када је о њима реч.

Хришћански проповедници и мисионари су се према рушевинама грчких и римских храмова и култним предметима односили двојако: беспоштедно

Света Софија у Цариграду

II

их уништавали или су их вешто интегрисали у

се рушењем локалних светилишта око којих су

подигао на врху брда управо изнад остатака светилишта посвећених древним божанствима, која су житељи околних насеља, премда давно покрштени, и даље по навици походили. Људима је било тешко да схвате да су богови, којима су се они донедавно обраћали да их заштите од животних невоља и обезбеде им напредак, преко ноћи постали христијанизовању древних пантеона тако што су хришћански свеци постепено преузимали улоге које су у прошлости припадале паганским

празници заменили су старе светковине, док су поједини светитељи и арханђели постали задужени за напредак и добробит појединаца, породица, обреди постепено су заменили некадашње обреде преласка дајући хришћански смисао догађајима као што су рођење, стицање зрелости, ступање у брак и сл.

Хришћани су повремено испољавали изузетну нетолеранцију према знамењима грчке и римске и

сакатили их откидајући им главе и удове, урезивали су крстове у паганска обележја сматрајући да на то имају право будући да је Христос својим страдањем и васкрсењем заувек уништио царство демона.

поступке, због чега су уништени многи споменици античке културе, укључујући ту и Александријску библиотеку.

Веровања старих Германа

У средишту германске митологије налази се космичко дрво Игдрасил, чији врхови додирују небо, гране покривају земљу, док се корење пружа до

свет који стоји изнад свега створеног. Испод земље је Один, сурови бог рата и страствени поклоник знања и учења. Његов симбол је копље. Риђобради

Тор је заштитник земљорадника; његово име се призивало приликом израде рунских записа. Фреј и Фреја, брат и сестра, заштитници су породичног

говоре викиншке саге. Нормани, од свих германских народа, најдуже су пружали отпор прихватању сахрањивали. Угледни ратници сахрањивани су у огромним гробницама, у које су постављани бродови.

Покрштавање германских народа

IV

деловао је мисионар Вулфила, који је био аријанац. Он је створио готски алфабет и превео

на готски језик. Тако су захваљујући његовим мисијама готово сви германски народи постали

мана и већинских Романа, углавном правоверних хришћана, била је један од чинилаца нестабилности у германским краљевинама.

Франачки краљ Хлодовех је заједно с припадницима своје дружине и најугледнијим племенским

Свети Ремигије крштава франачког краља Хлодовеха

главарима одлучио да прими правоверно хришћанство. Ово крштење свечано је обављено у Ремсу око 500. године. На тај начин франачки

савез престола и олтара , што је њиховој држави пружило стабилност.

Англосаксонци су такође одмах прихватили правоверно хришћанство. На позив краља Кента, папа

Iје последњих година VI

упутио четрдесеторицу бенедиктинаца с Августином

на челу. Они су остварили велике мисионарске успехе. Основали су епископију у Кентерберију

која и данас представља главни црквени центар у

Ирски и англосаксонски мисионари су током VII

и VIII

земље источно од Рајне, где су основали неколико манастира, из којих су, под покровитељством франачких владара, покрштавани германски и словенски народи.

Веровања старих Словена

Веровање у натприродна бића попут вила и вукодлака било је веома распрострањено. Култ преминулих предака имао је суштински значај.

било свештеника задужених искључиво за верске институционализоване религије.

Покрштавање словенских народа

ли преко франачких мисионара. Кнез Растислав, владар Великоморавске кнежевине, упутио је посланике византијском цару Михаилу III с молбом да му пошаље мисионаре који би његовом већ покрштеном народу проповедали на словенском језику. Он је желео да у својој држави смањи утицај франачког свештенства. После Методијеве смрти (885) и пропасти Великоморавске кнежевине пред

Према казивању византијског истопоштовали Перуна, бога творца, господарем света и жртвовали су му говеда и друге животиње. Омиљени богови били су још Вид, бог светлости, и Весна, богиња пролећа. Врховно

Дажбог, црни и хроми господар доњег света мртвих, али и заштитник веровали да духови настањују

реке, дрвеће, шуме, планине. Пошто су духови утицали на живот људи, требало их је одобровољити приношењем жртава. Према Пронису слепо веровали у судбину, већ су у тренуцима великих невоља боговима обећавали да ће им се у случају доброг и схода о дужити за помоћ приношењем жртава.

г истоо рца, љ е ни ости, о вно д а р ик ут иу, ља у т и

под Епис зем уп п

под јак утицај немачког свештенства. Епископије створене у словенским земљама представљале су снажна упоришта ширења немачког политичког и културног утицаја. Кијевска Русија доживела је успон за време кнеза Владимира (980–1015), који је знатно проширио државну територију. Он је био наклоњен древним словенским и германским култовима, због чега је у Кијеву подигао пантеон посвећен разним божанствима с Перуном на челу. Међутим, даљи напредак државе није био могућ без прихватања хришћанства. Владимир је требало да се ожени византијском принцезом Аном, сестром цара Василија II, под условом да се он и његов народ

Стрибог, старо словенско божанство

II

покрсте.. Под надзором од 989. године започео је процес покрштавања и изградње црквене организације на подручју Кијевске Русије. Од тог времена Русија је ступила у византијску културну сферу. Покрштавање јужнословенских народа отпочело полуострво. Према сведочанству Константина Порфирогенита, Хрвата, које су спроводили свештеници пристигли из Рима, уследио је још за владе цара Ираклија (610–641). Иконоборачка криза у Византији узуроковала је привремено напуштање мисионарске делатности. Хришћанство су у већој мери прихватили само административних и црквених центара на

јадранској обали. После закључења византијско-

Проверимо своје знање

-франачког мира у Ахену (812) међу Хрвате су почели да долазе франачки свештеници, а као резултат њиховог деловања средином IXвека створена је епископија у Нину.

Пошто је примање хришћанства представљало политичку одлуку, услови за масовније покрштавање створени су тек средином IXвека, када су

и Хрвата. Константин Порфирогенит даље вели да су та два народа коначно покрштена у време његовог деде, цара Василија IМакедонца (867–886). Крајем 60-их и почетком 70-их година IXвека синови српских владара добили су хришћанска

су најпре прихватали чланови владарског рода и других угледних родова, па је тек онда то учинио обичан народ.

званично признате и допуштене религије у Римском царству.

древних култова и светковина. У чему се састојало давање хришћанског смисла

ствари, „Дајбоже”, тј. обраћање старом српском врховном божанству Дајбогу.

Хришћанско обраћање тројичном Богу гласило би: „Ако Бог да”. Шта мислите о овим

Карта: Правци мисионарског деловања

Теме за размишљање

Патријархални морал ратничког друштва често се жилаво опирао променама које је доносило хришћанство. Сећање на покрштавање Ираца сачувало се у неколико легенди о Светом Патрику и Фенијама, прослављеним ратницима ирске митологије. Њихов вођа звао се Фин. Финов син Ојсин већ припада поколењу које је Свети Патрик покрстио. Међутим, према хришћанском учењу, Фин и Феније одлазе у пакао јер нису имали прилике да упознају нову веру, што Ојсин тешко прихвата. Ојсин је упитао: „Шта је Фин икада учинио против Бога, осим што је храбрио своје песнике, предводио своје војске и делио злато током великог дела свог живота и у тренуцима одмора, и што је искушавао своје псе трагаче? Имао је срце неспособно да осети мржњу или завист; оно би постајало тврдо само у жељи за победом. Неправда је што се Бог противи да призна вредност храни и богатству. Фин никада

ништа није одбио ни јакима, ни слабима, а ипак је пакао сада његово пребивалиште.” Разљућен, Патрик је одговорио: „Ћути, о старче, и остави по страни своју лудост. Радије мисли на патње које те очекују; Феније више не постоје, суђено им је да остану у паклу, а убрзо ћеш и ти да им се придружиш.” На те речи из Ојсина је провалио крик беса и немоћи: „Ја да идем да би ти могао да ме надживиш, о Патриче срца неосетљивога! Колико туге сам осетио приликом примања крштења. Из њега сам извукао мало користи, будући да сам сада лишен јела и пића и да време проводим у посту и молитви.”

Е. Петоја, Митови и легенде средњег века, Утопија, Београд 2005, 29–30.

46 ИСТОРИЈА II

шаљу дарове у Упсалу; сурово је то што су они који су се крстили морали да плате глобу да не би лично присуствовали. Жртвовање на тој светковини састоји се у дрању девет мужјака од сваке врсте, у чијој крви се богови купају. Након смрти и черечења жртава њихова тела бивају обешена у шумарку недалеко од храма, на месту тако светом да се свако дрво сматра за само божанство. Пси и коњи ту висе обешени заједно с људским бићима, а један хришћанин ми је причао да је видео чак 72 костура окачена један поред другог. Између осталог, прича се да су песме које се певају током церемоније бројне и опсцене, због чега је боље о томе не говорити.”

Манастир у југозападној Ирској из VII века

. Brøndsted, I Vichinghi, Einaudi, Torino 2001, 284. ( Викинзи, Еинауди, Торино 2001, превод К. Митровић)

Како црквени писац описује светилиште у Упсали?

јама? Због чега

Шта је традиционално ирско друштво сматрало врлинамагендама о Фину и Фенијама? Због чега Ојсин осећа велики отпор према евангелизацији?

ма

равник катедралне

7 /68. године на

орисних пода-

посвећеном

б ременске

основана с динавских

У одломк у

м опис уј е

чно

Каноник Адам је био управник катедралне личност боравио је 1067/68. године на где је прикупио много корисних подазнања саопштиоје у делу посвећеном историји хамбуршко-бременске архиепископије, која је основана с циљем покрштавања скандинавских и словенских народа. У одломку који следи каноник Адам описује светковину која се циклично одржавала у Упсали, главном светилишту Швеђана.

авна.

е т е

в и -

асти

ј е у че -

краље -

„У Упсали се сваке девете године одржава светковина која се тиче свих области у Шведској. Обавезно је учествовати и обичај је да краљеви и народи, заправо сви заједно,

и

Како се односи према главној светковини? Да

Како се одно л и подата к

ли податак о томе да су Швеђани у другој

половини X

људске жрт

по вашем м исказу? О

ли су њ

половини XI века својим боговима приносили људске жртве изгледа сасвим вероватно? Да ли, по вашем мишљењу, има претеривања у овом исказу? Од кога је писац прикупљао податке? Да ли су његови саговорници уопште желели непристрасно да описују светковину?

непристр

Е писк Хр они ц

г одине

Епископ Титмар Мерсебуршки је у Хроници , писаној између 1012. и 1018. године, између осталог, оставио значај-

н или п

шт ен ст

нили против немачког племства и свештенства и том приликом су освојили у мисионарске подухвате, Титмар Мерсебуршки добро је знао језике

њима задржао став омаловажавања, типичан за припаднике високог саксонског племства.

Словенски накит

„Међутим, иако се грозим да нешто говорим о њима, драги читаоче, као што знаш, због празног сујеверја и понашања овог народа, разјаснићу ко су и одакле

округу Редијаријаца, има три зида и три капије, по једну на сваком зиду, које посвуда окружује нетакнута и веома поштована шума. Две капије су видљиве свима који улазе, трећа, окренута истоку и најмања, једва да открива стазу близу мора и нико је не може лако уочити. У том граду нема ничег другог осим храма од дрвета, вешто изграђеног, који се држи

украшени бројним зачуђујућим сликама богова и богиња, да посматрачима изгледају као извајани; а у унутрашњости богови стоје извајани по својим именима, са шлемовима и панцирима. Прича се да лих поштован и обожаван.”

ожаван.”

„За Василија, христољубивог цара, пошаљу посланике тражећи и молећи да некрштене међу њима покрсти и да буду, као од почетка, потчињени царству Ромеја. Овај блажени и светле успомене цар, саслушавши их, посла царског представника са свештеницима и покрсти све оне који се код напред речених племена затекоше некрштени, и после њиховог покрштавања постави им тада архонте, које суони хтели и изабрали, од рода од кога су они желели и волели. И отада до данас су архонти код њих из истих родова и не из неког другог.”

Византијски извори за историју народа ЈугославијеII, ”17.

ативни извори за историју Европе, тва овог саксонског племића и

ког мишљењ у, Шта би, на основу овог казивања, и те о веровањима П олапски х

М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, Колико сведочанства овог саксонског племића и припадника високог клера, по вашем мишљењу, одговарају истини? Шта би, на основу овог казивања, могли да закључите о веровањима Полапских

X века?

о г та, писано средином

а важан и з в ор з а

енских народа.

ку говори

у ј уж но-

д а з а

пи-

а

Дело византијског цара и писца Константина VIIПорфирогенита, писано средином Xвека, представља важан извор за других јужнословенских народа. У следећем одломку говори се о покрштавању јужнословенских народа за време владавине пишчевог деде, цара Василија IМакедонца.

хришћанску

Мисионари објашњавају

веру Словенима