Босиљка Милић, др Катарина Вучић
ен и
ке
Ч И ТА Н К А
За в
од
за
уџ б
зa други разред средње школе
Завод за уџбенике Београд
Рецензенти др Бранко Златковић, Институт за књижевност и уметност, Београд Оливера Шопаловић, професор српског језика и књижевности, Медицинска школа, Ужице Јелена Урошевић, професор српског језика и књижевности, XIII београдска гимназија, Београд
Главни уредник др Милорад Марјановић
за
уџ б
За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора
ен и
ке
Уредник и одговорни уредник др Татјана Костић
За в
од
Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-00-000/0000-00 од 00.00.0000. године одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу у првом разреду средње школе.
© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2020. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
САДРЖАЈ
ПУТОКАЗ КРОЗ ЧИТАНКУ 5 9 9 14 19 25 32
ПРОСВЕТИТЕЉСТВО И КЛАСИЦИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Класицизам у европској и српској књижевности (Катарина Вучић) Просветитељство у европској књижевности (Катарина Вучић) Просветитељство у српској књижевности (Катарина Вучић) Доситеј Обрадовић: Писмо Харалампију (одломци) (Босиљка Милић) Живот и прикљученија (одломци) (Босиљка Милић) Востани, Сербие! (Босиљка Милић) Јован Стерија Поповић: Тврдица (одломци) (Босиљка Милић) Систематизација
35 35 39 43 45 51 57 62 69
од
за
уџ б
ен и
ке
БАРОК У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ И БАРОКНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Барок у европској књижевности (Катарина Вучић) XVIII век у српској култури и књижевности (Катарина Вучић) Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу (избор) Захарија Орфелин: Плач Сербији Систематизација
За в
РОМАНТИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ (КатаринаВучић) 71 Новалис: Фрагменти 77 Џорџ Гордон Бајрон: Путовање Чајлда Харолда (одломци) 82 Александар Сергејевич Пушкин: Евгеније Оњегин (одломци) 88 Едгар Алан По: Гавран 99 РОМАНТИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 106 Вук Стефановић Караџић: Критика романа Милована Видаковића Љубомир у Јелисиуму (одломци) 110 Писмо кнезу Милошу Обреновићу (одломци) 115 Петар Петровић Његош: Горски вијенац (одломци) 124 Бранко Радичевић: Кад млидија’ умрети 135 Јован Јовановић Змај: Ђулићи увеоци (избор) 139 Ђура Јакшић: Орао 147 На Липару 150 Вече 150 Поноћ 153 Лаза Костић: Међу јавом и мед сном 156 Santa Maria della Salute 159 Садржај | 3
170
РЕАЛИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ (Босиљка Милић) Оноре де Балзак: Предговор Људској комедији (одломак) Чича Горио (одломци) Николај Васиљевич Гогољ: Шињел (одломци) Лав Николајевич Толстој: Ана Карењина (одломци) РЕАЛИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Светозар Марковић: Певање и мишљење (одломци) Јаков Игњатовић: Вечити младожења (одломци) Милован Глишић: Глава шећера (одломак) Стеван Сремац: Ибиш-ага (одломци) Симо Матавуљ: Поварета Лаза Лазаревић: Ветар (одломци) Радоје Домановић: Данга Бранислав Нушић: Госпођа министарка (одломци) Систематизација
173 176 179 185 198 206 210 215 227 238 252 263 275 286 307
СУБЛИМАЦИЈА УМЕТНИЧКИХ ТЕНДЕНЦИЈА (Катарина Вучић) Иво Андрић: Пут Алије Ђерзелеза (одломци) Мост на Жепи Аникина времена (одломци) Систематизација
309 310 322 331 344
уџ б
ен и
ке
Систематизација
За в
од
за
КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД ЕПОХА, ПРЕДСТАВНИКА И ОДЛИКА 345 ОБРАЗОВНИ СТАНДАРДИ 348 ЛИТЕРАТУРА 349 РЕГИСТАР ПОЈМОВА 351
4 | Читанка за II разред средње школе
ПУТОКАЗ КРОЗ ЧИТАНКУ
Мото
ке
Уз поједине наставне теме налазе се драгоцене мудрости познатих мислилаца, уметника и научника које духовно оплемењују и подстичу на даље читање.
ен и
Увод
уџ б
На почетк у сваког поглавља уводни текст има функцију да помо гне у лакшем савлађивању књижевних појава и појмова. Приступ књижевном делу
Белешка о писцу
од
за
Пре читања књижевног дела корисно је успоставити везу с рани је стеченим знањем и бити информисан о стваралачкој предисторији и култ урном контексту књижевног дела. Овај део апарат уре упућује на шта треба обратити пажњу приликом читања да би се дело могло успешно тумачити.
За в
Кратка биографија пружа неопходне податке о писцу и његовом делу. Тумачење непознатих речи
Тумачење непознатих или мање познатих речи, појмова и израза доприноси бољем разумевању књижевног дела. Интерпретација Овај део методичке апарат уре подразумева рад на књижевном тексту. Садржи истраживачка питања и задатке који се решавају кроз разговор с наставником на часу или самостално. Разговор о књижев ном делу градиран је по тежини: – питања која упућују на то да се разумеју основна значења текста, – питања која помажу да се примене сазнања из књижевности у тумаченом књижевном делу, Путоказ кроз читанку | 5
– питања која мотивишу на свестрано тумачење књижевног дела, самостално истраживање и промишљање. Појмовник Књижевнотеоријска знања су неопходна за успешно тумачење књижевних дела. Утврђујемо познато и усвајамо ново градиво Подсећање на научено, понављање и проширивање доприноси бо љем повезивању са новим градивом. Треба знати и ово
ен и
ке
Oдломци критика, студија, есеја и других текстова признатих проучавалаца књижевности дати су у виду одабраних цитата или су прилагођени нивоу знања ученика (испод прилагођених текстова налази се ознака према). Поред чињеница које доносе, ови текстови су и добри примери књижевног стила. Ако желите више
за
уџ б
Овај део је намењен усавршавању и унапређивању знања и вешти на из области књижевности. Намера је подстицање индивидуалног проучавања књижевности на додатној настави и часовима секција и слободних активности. Занимљивост
За в
од
Занимљива је спознаја колико је свет књижевности повезан са митологијом, историјом, филозофијом, сликарством, филмом, позо риштем и осталим уметностима и наукама, као и са свакодневним жи вотом. Стваралачка радионица
Књижевноуметничка дела оплемењују мисли и емоције. Читањем се усавршавају вештине говора и писања. Књижевност инспирише, буди маштовитост и подстиче на самостално и оригинално креирање литерерног изражавања. Проверите знање Питања из овог сегмента пружају прилик у да се стекне увид коли ко је овладано градивом. Систематизација На крају сваког поглавља обнављају се обрађени садржаји пита њима за проверу знања, као и питањима за размишљање. На овај начин градиво се сажима и боље памти.
6 | Читанка за II разред средње школе
Литература За сваку наставну тему засебно је наведена коришћена литература. Регистар појмова На крају књиге налази се регистар појмова. Појмови који су у њему наведени могу се лако пронаћи у Читанци јер су у тексту истакнути болдом. Електронски додатак Читанка се састоји из штампаног дела и електронског додатка који је доступан на адреси http://www.zavod.co.rs/citanka2-elektronskidodatak.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
У оквиру електронског додатка налазе се књижевни текстови предвиђени изборним садржајем.
Путоказ кроз читанку | 7
ке ен и уџ б за од За в Неки од књижевних текстова разликују се у штампаном делу Читанке и у електронском додатку због различитих превода (текстови из српске књижевности сред њег века, текстови из страних књижевности).
од
за
уџ б
ен и
ке
БАРОК У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ И БАРОКНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
За в
БАРОК У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ барок (порт. barocco) – неправил не, искривљене перле, необрађе но зрно бисера, чудноват украс; у метафоричком смислу, све што је екстравагантно, пренаглашено, искривљено
Барок
је уметнички правац који је обележио последње деценије XVI века и готово цео XVII век у већем делу Европе. Јавио се после ренесансе и претежно представља уметничке појаве супротне њој. Појам барок дуго је коришћен само у негативном смислу, о чему сведочи и етимологија речи, која метафорички означава све што је искривљено, пренаглашено. Тек од краја XIX века појам је почео да се користи да означи одређени период у уметности. Верске и друштвене промене које су се догодиле у католичким земљама од пресудног су значаја за развој барока. Појава реформације изазвала је католичку противреформацију, а она је у уметности утицала на формирање барока, с којим се често и изједначава. Ипак, ба-
Паја Јовановић, Сеоба Срба, 1896. година, Народни музеј Панчево.
ке
ен и
уџ б
За в
од
за
реформација – верска побуна против пап ског првенства, привилегија и богаћења ка толичке цркве, која је узроковала отцепљење протестантске и лутеранске цркве. Покретач Мартин Лутер тражио је темељну реформу цркве. Покрет је почео чувеним Лутеровим истицањем 95 теза против индулгенција (оп роштајнице грехова). противреформација – католичка реакција на реформацију, мере којима је католичка црква настојала да сузбије протестантизам. На Три дентском концилу обновљена је црква и јавио се нови верски занос, рехабилитована је ин ституција папе и обновљена је инквизиција. Противреформација је била повод Тридесето годишњем рату, који је опустошио Немачку и Чешку, али је и зауставила ширење протестан тизма. У уметности католичких земаља утицала је на формирање барока. Тридесетогодишњи рат – верски рат католи ка и протестаната који се у XVII веку расплам сао широм Европе и донео огромне жртве, велику глад и болести. бизаран – чудноват, особен, необичан Carpe diem – memento mori! – Искористи дан да размишљаш о смрти (да се сетиш смрти)!
рок је буран, превише разуђен уметнички правац да би њиме могла управљати једна вера и њена намера. Иако настао у крилу цркве, превазишао је оквире католичке противреформације и пренео се и на некатоличке земље. Најзначајније одлике барокног стила су: продор хришћанске мистике, душевни немир, бујност, склоност ка повишеним осећањима, трагици и патетици. Барокну уметност одликује плаховитост и бујност, наглашеност јарких боја и осећања, расплинутост композиције и структуре, трагичан поглед на свет, патетика и повишена реторика, баратање апстрактним појмовима. Извесна асиметрија подразумева наглашене контрасте и изражавање с пуно украса. Од уметности се очекује да запањи и изненади, те су омиљене стилске фигуре контраст, хипербола, алегорија, парадокс, гротеска, као и мноштво фигура понављања и набрајања попут анафоре, епифоре, игре речима, асиндетона итд. Све ово мноштво украса барокни израз чини раскошним и китњастим до претераности и бизарности. Тако настају чудновата поређења и досетке, запањујуће песничке слике као резултат тежње да се читалац збуни и зачуди. Најзначајније домете барок је остварио у ликовној (дела Ел Грека, Каравађа, Рубенса, Рембранта) и музичкој уметности (дела Баха, Хендла, Вивалдија). Барокне теме. Књижевност барока обележена је специфичним темама које одишу песимизмом: пролазност (живота, младости, лепоте, моћи, времена), истиче се лажни сјај лепоте, испод ког се крије ругоба, непостојаност материјалних добара. Живот је „варка, сан, сена, привид”, а земља „долина суза”; честе су алегоричне представе живота као позоришта или шаховске табле (завеса се спушта, партија се завршава...). Доминирају религиозне, мистичне и рефлексивне теме, мотиви греха и покајања, вечности. Ренесансно начело Carpe diem (искористи дан) за барокног човека постаје подстицај за размишљање и покајање. Барокни човек има на уму и memento mori (сећај се смрти), јер сутра те неће бити. Исто тако, у бароку налазимо парадоксално спајање световног, сензуалног с аскетским и духовним. Порекло и простирање правца. Барок, као и ренесанса, настао је у Италији, одакле се пренео у Шпанију, Португалију, Француску (у Француској се временски поклапа с класицизмом, па је и писце тешко сврстати). Главни представници барока су: Торквато Тасо, Ђанбатиста Марини (Италија), Луис де Гонгора, Педро Калдерон де ла Барка (Шпанија) итд. Барокне слике и атмосфера препознају се у позним делима Мигела де Сервантеса и Вилијема Шекспира, писаца чије се стваралаштво првенствено повезује с ренесансом.
10 | Читанка за II разред средње школе
БАРОК
тријумф разума
занос, фантастика
хармонија, склад
дисхармонија, не склад, покрет
симетрија
асиметрија
ведрина
растрзаност, немир
живот: уживање, радост, учење
живот: „долина суза”, „позорница”, „шаховска табла”, горко сазнање
Carpe diem!
Carpe diem – memento mori!
вера у моћ човека
свест о непостојаности и пролазности
светлост
сенка, контраст
једнозначност
симболичност
узор: антика
узор: средњи век
за
уџ б
ен и
ке
РЕНЕСАНСА
од
Микеланђело Меризи да Каравађо, Ecce Homo, 1605. година
За в
ПОЈМОВНИК
Патос – (гр. страст, страдање, узбуђење), стање духа, узбуђеност у пресудним тренуцима, отуда и изрази патетика, патетично у смислу повишених, снажних осећања. У уметности одлика неких стилова и садр жаја, али и ефекат који уметност изазива (осећање са жаљења, саосећања, симпатије поводом судбине не ког јунака, нпр. Хектора и Андромахе, Ромеа и Јулије). Гротеска – искривљена, неприродна слика ствар ности која изазива нелагодност и страх; такође: непри родан спој смешног и страшног, узвишеног и ниског итд. Оксиморон – синтаксичко повезивање појмова су протног или наглашено различитог значења, најчешће у облику синтагме обично сачињене од именице и ат рибута; среће се у разним епохама, али је посебно зна чајан за барок. Овакви спојеви, привидно несхватљи
ви и бесмислени, често осликавају сложена стања и ирационалне заносе (ледена ватра, живи леш, скром на раскош). Парадокс – фигура којом се изражава неочекивана мисао, супротна логици, најчешће у виду противреч ног закључка који открива дубљи смисао (Сократ: „Знам да ништа не знам”; Пашић: „Спаса нам нема, про пасти не можемо”). За разлику од оксиморона, не ја вља се као синтагма, већ на нивоу реченице. Антитеза (контраст) – врста поређења по супро тности; када се разлика појмова доведених у везу за оштри до контраста („Ја босиљак сејем, мени пелен ниче”; „Ко високо лети, ниско пада”). Јавља се и на ни воу већих целина и различитих елемената структуре дела.
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 11
Монолог Сигизмунда с краја другог чина
за
од За в Ел Греко, Експолио (Свлачење тунике са Хри ста), 1577–1579. година
Сања, ком се успјех нуди, сања, који части жуди, и тко вријеђа ближњег свога. Тако ето ствари стоје: сваки сања оно што је само није свјестан тога.
ке
Да, треба да укротимо ову нашу ћуд опаку, помаму и чежњу сваку, ако опет сан уснимо. Тако треба, јер живимо у том свијету чудне ћуди, гдје живљење сан је худи то ме знање учи моје: човјек сања оно што је, сања док се не пробуди. И краљ који влада свима, сања како заповиједа, у тој варци себе гледа како многе части прима, а на вјетар све их пише, јер смрт страшна све их брише, и у прах ће све то стрти. Тко је, дакле, жељан власти кад зна да ће једном пасти чим се прене – у сну смрти. Гаван сања благо своје и посвуда страх га прати, бједник сања како пати све тегобе и невоље.
уџ б
Живот је сан, драма великог шпанског барокног писца Педра Калдерона де ла Барке, једно је од најзначајнијих и најпознатијих дела ове епохе. Након упознавања с барокним стилом, истра жите његове особености у од лом ку који следи. Препознајте барокне теме и мотиве: доживљај живота и света као сна, преплитање реалног и иреалног, игру судбине са човеком, раскош уметничког израза и стилска средства којима се писац служи. Шта је сан, а шта буђење у овом барокном делу? Ако желите да се упознате с највишим уметничким изразом барокног стила, прочитајте драму у целини.
Педро Калдерон де ла Барка Живот је сан
ен и
СТВАРАЛАЧКА РАДИОНИЦА
ћуд – нарав, природа гаван – богаташ худи – лош, зао стрти – збрисати махнитање – лудовање
12 | Читанка за II разред средње школе
И ја сањам да сам ту, спутан у том куту биједном, а снио сам да сам једном уживао срећу сву. Што је живот? Махнитање. Што је живот? Пусте сање, празна сјена што нас ови. О, мален је дар нам дан, јер сав живот – то је сан, а сан су и сами снови. Превео Никола Милићевић Извор: Педро Калдерон де ла Барка, Живот је сан, Рад, Београд, 1989.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ
1. Када и у којој земљи је настао барок? 2. Шта је циљ и намера барокног писца? Које стилске фигуре су обележиле барок? 3. Наведите омиљене барокне теме. Шта закључујете о филозофији живота барокног човека и уметника? 4. Посматрајте слику. Одакле сликар узима тему за своје дело? Запазите кон трасте и колорит у Рубенсовој композицији и мноштву фигура. Јесу ли фигуре статичне или су у покрету? Запазите изразе лица ликова на слици и одступа ње од класичних правила симетрије. Запазите на слици и прокоментари шите стилске одлике барока: кићеност, театралност, патетичност.
Петер Паул Рубенс, Постављање крста, 1610–1611. година
5. Повежите знања из књижевности, историје и музичке уметности. Потражите и послушајте дела из периода барока: Вивалди, Годишња доба; Јохан Себастијан Бах, Пасија по Матеју; Хендл, Месија, ораторијум. После слушања упоредите музички доживљај с књижевним доживљајем који вам је пружило упознавање с бароком.
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 13
XVIII ВЕК У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И КЊИЖЕВНОСТИ И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо, чекајући када ће заћи сунце и преклонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда која лежи над нама. [...]
ен и
ке
(Арсеније Трећи Чарнојевић, Молитва заспалом Господу, 1690. година)
За в
од
за
уџ б
Историјске околности – Велика сеоба Срба. Током XVI и XVII века највећи део српског народа живео је у турском ропству, али је српски културни простор био шири од онога што је представљао српски живаљ под турском влашћу. Он је обухватао и део српског народа који је живео на територији приморја, Далмације и Боке которске. Овај део Срба је већ био под утицајем италијанске и западне културе и развијао се у складу с европским токовима, тако да је искусио периоде хуманизма, ренесансе и барока у време када су они били заступљени у Западној Европи. Барок на овом простору обележило је јако осећање словенског заједништва и родољубља, потакнуто историјским збивањима и заједничком опасношћу од Турака. Највиши књижевни домет из овог периода досегнут је у делу дубровачког писца Ивана Џива Гундулића (Осман, Сузе сина разметнога, Дубравка и др.). За српску културу и књижевост од посебне су важности историјски догађаји који су се одиграли крајем XVII века. Најзначајнији је свакако Велика сеоба Срба (1690). Њен значај је изузетан јер чини прекретницу у историји српског народа. Поред великих напора и губитака, у овим за Србе тешким временима одиграле су се и позитивне промене на националном, политичком и културном плану. Сеобом је значајан део српског народа доспео на територију једне од најразвијенијих европских држава, прешавши из зоне политичког и културног утицаја заостале отоманске државе у сферу развијене средњоевропске културе, којој је припадала Хабзбуршка монархија, држава с најразвијенијим образовним системом у Европи у том тренутку.
Јов Василијевич, Портрет патријарха Арсенија III Чар нојевића, 1744. година
14 | Читанка за II разред средње школе
ЗАНИМЉИВОСТ Великој сеоби Срба 1690. године прет ходио је последњи и највећи поход Турске на Беч (1683), против Аустрије, који се завршио турским поразом. Крајем века аустријски цар започео је рат против Турске и позвао је Србе који су живели на територији Отоманског царства да се придруже обећавајући им широке привилегије пошто успоста ви власт над српском територијом. Увек спреман на антитурску борбу, српски народ, предвођен Црквом, ступио је у савезништво са царем и истакао се у борби. Ослобођени су сви простори Угарске и Србије, све до Призрена и Скопља. Међутим, турски контранапад и напад Француске на Аустрију узроко вали су преокрет, аустријска војска се повлачила из рата с Турцима, а с њом је кретала и велика сеоба српског на рода, који је бежао од турске одмазде. Српски народ је затражио од цара да га као ратног савезника прими на тери торију свог царства и да му да обећане привилегије. Велика сеоба 1690. годи не, предвођена свештенством Пећке патријаршије и патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, била је највећа, али не и једина сеоба Срба на просторе Хаб збуршке монархије. Неколико деценија касније одиграла се још једна значајна миграција (1739), предвођена патријар хом Арсенијем IV Јовановићем Шака бентом, чиме је ојачан српски живаљ на просторима преко Саве и Дунава. Тиме је започео живот Срба у Аустрији као мање-више аутономне целине која је над собом признавала само сопствену и царску власт, у сталној борби за одр жање повластица и посебног статуса међу бројним народима царевине.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
Велика сеоба народа кренула је од југа ка северу, преко Саве и Дунава, па су Срби настанили махом ратом опустошене просторе јужне Угарске, односно Аустријске царевине. Положај српских досељеника у Хабзбуршкој монархији заснивао се на царским привилегијама, повластицама стеченим у савезништву са царем у рату против Турака: да слободно исповедају своју православну веру, да имају своју црквену организацију (Карловачку митрополију), да сами бирају митрополита, да не плаћају десетак Католичкој цркви, да користе свој стари јулијански календар и да одржавају саборе на којима ће решавати важна питања за српски народ. Овим великим померањима значајно је измењена геополитичка мапа српског народа. Отпочела је нова епоха у српској култури, а културно и духовно средиште српског народа померило се из матице у Аустрију. Главни културни центри постали су градови Будим, Беч, Сремски Карловци, Сентандреја итд. Епоха носи неке особености новог европског стила, али је прожета и снажним родољубљем – осећањем бола због положаја српског народа који се стицајем историјских околности нашао у туђини. Веза с матицом и осећање националног јединства свих Срба нису се прекидали, а једна од водећих идеја у политичком и књижевном животу током целог XVIII и XIX века остала је тежња ка повратку на стара огњишта, као и обједињење свих Срба у једној националној држави која би обухватила све територије на којима српски народ живи. Од старе ка новој књижевности. Након сеобе, Срби који су се обрели у новој средини доживели су културни прелазак из средњег века ка новом веку, од старе ка модерној култури. Књижевни рад у овом периоду био је у великом напону, каквог није било од времена деспота Стефана Лазаревића. Српска књижевност је била истовремено под утицајем старе књижевности и нових књижевних тенденција. У том смислу су крај XVII века и XVIII век означили промену културноисторијске оријентације српске културе од Византије ка Западној Европи. У првим деценијама по сеоби стара књижевност доживела је последњу обнову – последњи процват старе српске књижевности. Носиоци културе су и даље били монаси који су неговали старе жанрове, писали житија, црквене песме, беседе, хронике и путописе из Свете земље. У дела која су настајала у традицији средњовековне културе као израз тежње да се сачува идентитет убрзо је продрла култура новог типа. Ти процеси испуњавали су читав XVIII век; прелазак се дешавао постепено све до појаве Доситеја Обрадовића, од ког је стварно почела српска нова књижевност.
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 15
ЗАНИМЉИВОСТ
ке
„Српска књижевност у XVII веку није прешла само из стила у стил, него и из цивилизације у цивилизацију, јер српска књижевност спада међу оне књижевности источноевропске или византијске цивилизације које дуго, све до пропасти Византије, нису делиле судбину књижевности на Западу, па нису пролазиле кроз етапе у књижевном и културном животу аналогне онима у немачкој, француској, енглеској итд. средини.” (Милорад Павић)
ен и
„У српској књижевности тог доба био је присутан конгломерат жанрова, утицаја, поетика. Због тога прецизно и искључиво стилско и књижевноисторијско одређење појединих периода, па чак ни писаца, није могуће.” (Ненад Николић)
за
уџ б
Главна одлика књижевности у ово доба замене културних парадигми јесте хетерогеност. Нашу књижевност су прожели различити стилски и поетички утицаји европске културе XVII и XVIII века (барок, класицизам, просвећеност, сентиментализам), од којих се све до појаве просвећености у лику Доситеја Обрадовића ниједан није развио у целовит правац или епоху, већ се испољио само у виду тенденција захватајући само поједине жанрове и писце. Барок је први европски стил који се осетио у српској култури овог периода. Простор на ком су се након сеобе обрели Срби већ је био обележен барокном културом, која је утицала на све области уметности, али су они, окренувши се руском политичком и културном утицају, барокне одлике примили првенствено из руске књижевности. У погледу стила, српска варијанта барока носи обележја која овај правац има у европским књижевностима: негује карактеристичне теме и мотивe који варирају побожност (пролазност живота, смрт, човекова борба између чисте савести и грешности, варљива срећа и сл.), сложеност израза и покретљивост у ритму и говору с типичним сликама и фигурама, својственим том стилском периоду. Посебност нашег барокног стила јесте истицање трагичног положаја српског народа под туђинском влашћу. Специфичне историјске прилике оријентисале су српску књижевност на национална и локална образовна питања и дале су јој особену елегичну атмосферу. Она је посебно дошла до изражаја у жанру плача, лирској врсти која је завладала старом српском књижевношћу након Косовског боја и задржала се у њој вековима.
За в
од
Док је бечки двор имао потребу за срп ским војницима у борби против Турака, а потом и у другим бројним ратовима, придр жавао се договора у вези с привилегијама датим Србима. Али, чим је потреба за њима нестала, двор је погазио обећања и препу стио их притисцима Католичке цркве, која је хтела да Србе „шизматике” преведе у ка толичку веру, и угарског племства, које је од Срба хтело да начини „угарски политички народ”. У таквим околностима Срби су се све више окретали православној Русији тражећи заштиту од цара Петра Великог. Од тридесетих година до седамдесетих го дина XVIII века трајало је рускословенско доба у српској култури: књиге су долазиле из Русије, прве регуларне школе основали су руски учитељи (Максим Суворов, Ема нуел Козачински), а оснивање гимназије у Сремским Карловцима представља почетак новог доба у српском школству. Тако се об разовање из манастира преносило у школе. Промењени су литургијски и књижевни језик, уместо српскословенског уведен је рускословенски. Осим тога, политичким околностима оне могућени да се врате на своја огњишта, а изложени сталном притиску који је водио ка потпуној асимилацији Срба у католике и Мађаре, аустријски Срби формулисали су идеју о масовном пресељењу у Русију. Током XIII века више десетина хиљада Срба одсели ло се у Русију, где су насељени углавном на просторима данашње Украјине. Овом темом бави се наш велики писац Милош Црњански у романима Сеобе и Друга књига Сеоба.
„Књижевност која се развија у XVIII веку означава прелаз из средњег века у модерно доба, улажење у западну европску културу, почетак живота у модерној цивилизацији и стварање нове књижевности српске.” (Јован Скерлић)
конгломерат – спој разноврсних елемената, мешавина
16 | Читанка за II разред средње школе
Рачани – скупина монаха, писаца и преписи вача рукописа која је делала крајем XVII века и у првим деценијама XVIII века, названи Рачани по манастиру Рача на Дрини из којег су сео бом доспели у разна места, на Фрушку гору, у Сентандреју. Рачанима називају Кипријана, Јеротеја и Гаврила Стефановића Венцловића. Кипријан Рачанин – био је духовник и осни вач школе у Сентандреји. Јеротеј Рачанина – његово дело Путашас твије ка граду Јерусалиму, писано на народном језику, узима се као „стварни почетак српског путописа” (Ј. Деретић). Гроф Ђорђе Бранковић – најзначајнији исто риописац тог доба и истакнута политичка лич ност, претходио је Јовану Рајићу. Прогласио је себе за потомка српских деспота. Због тежње да створи велико илирско царство доспео је у аустријски затвор, где је написао Славено сербске хронике. Овај рукопис, иако је тек не давно у целости штампан, извршио је велики утицај на даљи развој историографије и поли тичке мисли у Срба. Јован Рајић – теолог, историчар и песник; у Историји разних словенских народов дао је синтезу читаве наше дотадашње историо графије, прожете родољубивим осећањима и просветитељским идејама. Ово дело значајно је и као ризница књижевних мотива из нацио налне прошлости. Јован Рајић је најзначајнији представник црквене просвећености, којој је својствен рационализам, а да при томе остаје у оквирима религиозног мишљења.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
Развој српске књижевности на прелазу из XVII века у XVIII век пратило је и значајно питање за српску културу и књижевност – питање књижевног језика. Осим српскословенског, нашег старог и дотада јединог књижевног језика, у књижевност је први пут снажно продирао народни језик и препознаје се потреба његове употребе у култури. Борећи се за опстанак и опирући се утицају аустријске власти и Католичке цркве, Срби су уводили у своје цркве, школе и књиге руски црквенословенски језик, те је на тај начин прекинута петовековна књижевнојезичка традицијa и наступило је рускословенско доба у српској култури. Тај језик се постепено србизирао (попримао одлике српског језика), те је тако настао славеносрпски језик, који је задржао јако рускословенско обележје. Многи књижевници тог периода писали су на два, чак и на три језика. Значајни представници барокних тенденција у српској књижевности су Кипријан и Јеротеј Рачанин, Гаврил Стефановић Венцловић, гроф Ђорђе Бранковић, Захарија Орфелин и Јован Рајић. У овом периоду српска култура губила је црквени и попримала грађански карактер – након векова у којима су писци били претежно монаси, на књижевну сцену ступали су писци из реда новоствореног грађанства. Венцловић се у том смислу сматра последњим човеком старог, а Орфелин првим човеком новог доба.
ПИТАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА КРАЈЕМ XVII ВЕКА И У XVIII ВЕКУ
Српскословенски језик
Народни српски језик
Рускословенски језик
Славеносрпски језик
Гаврил Стефановић Венцловић, Јеротеј Рачанин, гроф Ђорђе Бранковић
Гаврил Стефановић Венцловић, Јеротеј Рачанин, Јован Рајић итд.
Руски учитељи: Максим Суворов и Емануел Козачински На рускословенском су стварали и значајни писци српске књижевности: Јован Рајић и Захарија Орфелин.
Захарија Орфелин и Доситеј Обрадовић залагали су се за употребу народног језика, а писали су на славеносрпском језику (мешавином рускословенског с елементима народног језика). Пре Доситејевог образложења о писању књига на народном језику у Писму Харалампију, Захарија Орфелин у предговору Славеносербском магазину нагласио је право сваког човека на знање, као и потребу за разумљивим народним језиком.
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 17
ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ
ПОЈМОВНИК
1. Које су историјске околности крајем XVII века утицале на развој српске културе и књижевности? 2. Повежите управо стечена знања из књижевности са знањима из историје. Какве су повластице добили Срби у Хабзбуршкој монархији? На чему је заснован и на који начин одржаван њихов изузетан статус (corpus separatum) у царству? 3. Размислите о томе где су се после Велике сеобе налазила културна средишта српског народа. Из којих редова потичу српски књижевници XVIII века? Шта нам то говори о културној промени која се одиграла? Који смер је следила српска култура у том периоду?
Стара српска књижевност – синоним за српску књижевност средњег века. Нова српска књижевност – српска књижевност која се развијала на тлу Хаб збуршке монархије после Велике сеобе.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
Анастас Јовановић, Јован Рајић, 1852. година
18 | Читанка за II разред средње школе
Гаврил Стефановић Венцловић Црни биво у срцу (избор) ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ
О
Гаврил Стефановић Венцловић (око1680 –1749?) Био је беседник, писац, преводилац, иконописац и реформатор српског језика. За време Велике сеобе дошао је у Сентандреју, духовно и културно седиште српског народа у Угарској, као ученик калуђера који су пребе гли из манастира Раче на Дрини, и постао je сентандрејски „општи ду ховник”. Његово друго презиме на стало је посрбљавањем грчке речи stefanos, што значи венац. Двостру ким презименом „као да је симболич ки назначио своју подељеност из међу старог и новог света, црквеног и народног језика”. Као образовани калуђер и проповедник, деловао је у насеобинама насељеним Србима од Сентандреје, око Ђера и Комарна, до Беча. Помагао је у обнављању пра вославних цркава, преписивао je и илуминирао црквене књиге бавећи се упоредо и књижевним радом.
од
за
уџ б
ен и
ке
вај учени монах, познат међу својим сународницима у јужној Угарској као „славни проповедник из Сентандреје”, последњи је велики изданак старе књижевности на српскословенском језику, пре њеног потпуног гашења, и први који је писао на народном језику, много пре и чистије од Доситеја, читав век пре Вука. За собом је оставио обимно дело – око двадесет рукописних зборника беседа, наративних и песничких списа, превода, богослужбених текстова, од којих је отприлике половина писана на народном, а половина на српскословенском језику. Беседнички рад на народном језику чини значајан део Венцловићевог дела. Своје свештеничке проповеди казивао је у цркви у дане хришћанских празника сународницима различитих сталежа, схватања и образовања васпитавајући као духовник своју паству у духу хришћанских и просветитељских идеја. Његове проповеди на националне, црквене и библијске теме садрже бројна критичка и реалистичка запажања и поуке. Један део Венцловићевих списа има изразито лирска обележја, те спада у област поезије, иако су у питању махом беседе. Савремени приређивач Милорад Павић, препознавши лирске, мелодијске и ритмичке потенцијале његове речи, организовао је књижевнe текстове у форми стиха и одредио је наслове.
За в
МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ И у ових љутих времени ратних ово саде нека буде наше мољење Избави ме од крви, Боже Боже мога спасења, на кров који имамо, разве твој, Богородице, покров, Крвоточива она жена Кад се прикојасила За скут сина твога, И таки престаде јој тећи крв од ње,
Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако крвопроливање Отрти ћеш и обрисати наше крваве сузе с твојим омофором!
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 19
илуминација – украс рукописа уз употребу минијатура, иницијала и орнамената омофор – (грч. omos – раме, phoreo, phereo – носим) – у православној цркви, дугачка трака коју архијереј носи на раменима и без које не може вршити никакву црквену радњу
ЦРНИ БИВО У СРЦУ Велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди, Јест и врло поснажнија човечја жеља и зла ћуд, којано нит се кога боја боји, ни мора, ни дуге болести и зле несреће, ни саме вечне муке.
ке
мора – демонско биће слично вештици из народних веровања; ноћу лута и на пада људе у сну
Ево сам то видим да неки други завичај злочест, у моме телу волује супроћ мога умља. И који је тај други, поснажнији закон Од божија закона?
НОЋ
уџ б
ен и
Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила. Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се трговина, затварају се шатре. После тога, добро знате Да се нејма од кога што купити Ни има зашто...
За в
од
за
паштити се – трудити се, старати се пара – дах магнуће – магновење негве – окови, ланци
АДАМ Месо од земље, кости од камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с анђеоске брзине... Кад умре, у то му се тело опет и разиђе. ЕВА Она је човечанска велика спона И негве гвоздене: Сваке замке сплетене У руку су јој С очима замрежује
20 | Читанка за II разред средње школе
Путове младићем! С једним само магнућем и рукопрегнућем задржава их за срдца, а не за скутове и руке, ка’ с паламаром с беседом привлачећи себи! Извор: Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу, избор, предговор и редакција Милорад Павић, Просвета, Београд, 1966.
паламар – бродско уже
ке
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
За в
од
за
уџ б
ен и
d Одредите основне теме поетских текстова који су пред вама. d Којој књижевној врсти припада први поетски запис? Којој традицији припада Венцловић као њен последњи изданак? d Уочите националну оријентацију која је обележје XVIII века у српској култури и књижевности. Изложите културноисторијске околности у којима је тада живео српски национ у Аустрији. Нађите њихов лирски одјек у атмосфери и песничким сликама. У чију се помоћ узда лирски субјекат? d Шта симболизује наслов песме Црни биво у срцу? Какву тајну људске природе песма открива? Шта је то у човековој природи што може да буде „поснажније” од божијег закона? d О каквој је ноћи реч у Венцловићевом истоименом запису и коју стилску фигуру примењује? У чему је лепота и узбудљивост песничке слике коју ствара? Из које поетике потиче овакав доживљај стварности и живота?
d Ко су, заправо, Адам и Ева у Венцловићевим лирским записима? Уочите од чега је све саздано човеково биће. Какву идеју носи поента на крају записа Адам, које библијске и барокне мотиве препознајете? d Ева је тематски везана за претходни поетски запис. Запажате ли у чему се разликују Адам и Ева? Колика је и чиме условљена моћ Еве над мушкарцем? Запазите мистични моменат ове везе. d Након читања одломака из Венцловићевог дела прокоментаришите колико је било знање овог сентандрејског монаха о човеку и животу. Којим се све појавама бавио? d Пронађите елементе барокног стила у Венцловићевим поетским записима – у темама, мотивима, стилским средствима, живоУвод у проучавање књижевности | 21
писним алегоријским сликама и симболима. У чему је рафинираност и суптилност Венцловићевог стила? d Уочите и истражите велики ритмички и мелодијски потенцијал његових лирских фрагмената. УТВРЂУЈЕМО ПОЗНАТО И УСВАЈАМО НОВО ГРАДИВО
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
Венцловић – последњи процват старе књижевности. Осим што је био преводилац и компилатор, Венцловић је био и оригинална књижевна појава. Његово дело представља спону и прелаз од старе књижевности ка европским стиловима и покушај да се на сопственим културним коренима успостави континуитет српске књижевне традиције. Стварао је на темељима српскословенске књижевности, одлично је познавао народни језик и имао је изузетан поетски дар, али је његово дело остваривало и живе везе са савременом европском поезијом и духовним покретима XVIII века у Европи. Код Венцловића налазимо јасне одлике барока, првог западноевропског стила који је оставио трага у нашој књижевности. Барокне тенденције природно су се надовезале на хришћанску слику света присутну у нашој старој књижевности, којој је по свом образовању и монашком чину Венцловић и припадао. Његово дело носи обиље хришћанских идеја, слика и алегорија, антитеза које су постале обележје барокног стила: слика смрти која наступа неминовно као ноћ и зауставља све наше послове и хтења; живот је „као сен”, као ђачка комедија – позориште у којем се деца прерушавају у цареве, господу, а онда се завеса дигне, игра се заврши и покаже се ко је ко. Живот је у једној његовој беседи „кано брзи коњаник” који „хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу живота” итд. Сентандрејски духовник познаје трагичну расцепљеност бића између духа и тела, страсти и ума, Бога и демона, познаје моћ „црног бивола у срцу” који влада човековом ћуди. Осим што плене раскошним и снажним сликама, барокно истакнутим антитезама и симболима, њиховим дубинским и метафизичким простирањем, Венцловићеве поетске записе одликује суптилан и еластичан језик, великих изражајних и мелодијских могућности. Поред хришћанских и барокних тема, честа је код Венцловића тема васпитања и образовања (значај књиге, просвете, школе). Његово дело показује да је централна тема века просвећености у Европи, у српској култури 30-их и 40-их година тога века, већ била присутна и значајна. Култ књиге, који код њега несумњиво постоји, истовремено представља наслеђено поверење у Библију,
Иван Максимов, Свети Јован Претеча, 1687. година
22 | Читанка за II разред средње школе
свету књигу, као извор знања и одјек актуелних европских идеја епохе просветитељства. Своје шајкаше, махом неписмене, усмеравао је ка учењу као извору сваког добра и врлине. Његова у основи религиозна мисао о књизи која је човеку брана од греха, српски је пандан просветитељског поверења у науку и образовање као извор племенитости и среће појединца и друштва. За Венцловића је та књига пре свега духовна, а за европске филозофе световна наука. Венцловићеве национално-верска и просветитељска мисија приближиле су га идејама којима се наговештавала нова књижевна епоха (Доситејево доба).
ке
ПОЈМОВНИК
шајкаши – Срби, граничари, који су на Дунаву својим шајкама (лаким чамцима) чували границе од турских упада
за
уџ б
ен и
Беседа – усмени говор срочен по правилима реторике, оплемењен стилским фигурама и намењен публици с намером да изазове неки мисаони, морални или политички ефекат; вид говорничке вештине. Проповед (црквена) – свештеничка беседа у цркви, саставни је део литургије; Венцловићеве беседе спадају у ред црквених проповеди.
ТРЕБА ЗНАТИ И ОВО
За в
од
Значај Венцловићеве појаве. Када се обраћао Господу или је писао за клир, за потребе цркве, Венцловић је то чинио на петовековном традицијом „канонизованом” језику. Тако су настали рукописи раскошно илустровани његовом руком. Истовремено, у настојању да сопствене проповеди, старе писце и Библију приближи народу, писао је на народном језику и стварао је нову ортографију. Направио је посебне знакове (џ, ћ, ђ) за гласове српског језика. Његово опредељење за писање на народном језику просветитељски је мотивисано: да пише „српскопростим језиком”, „на службу сељаном некњижевним”. Преводи чине велики део његове оставштине. Имао је намеру да на народни језик преведе и Свето писмо. [...] Права представа о о значају Венцловићеве појаве може се стећи тек кад се узме у обзир свеукупност захвата који је покушао да оствари у списима на народном језику. Стара књижевност, настала на хебрејској традицији и византијском наслеђу античке културе, била је током дугих векова превођења пренета у баштину српске литературе. Ту богату, вековима неговану књижевност на српско словенском језику, у освит 18. столећа, пренео је на народни језик и Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 23
Георгије Стојановић – Деизис са Светим арханђелима Гаврилом и Михаилом, Светом Тројицом, Светим Петром и Павлом – Свети Георгије и аждајa, Свети Николa и Харалампије – Свети Димитрије, Свети Савa и Симеон Немањa, средишњи детаљ триптиха, 1746. година
ке
ен и
(Милорад Павић, предговор у: Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу)
уџ б
Венцловићево дело остало је расуто у ру кописима и све до друге половине XX века он је био непознат читалачкој публици. „Његови драгоцени рукописи, које је сам илуминисао, писани су на једном необично лепом народном језику у раном XVIII веку, када се књижевност на српскословенском уклањала пред школским обрасцима које су доносили руски учитељи. Венцловић је у својим списима оставио читаву једну књи жевност наново створену, један вилински свет легенди и чуда, свет на граници светова, Истока и Запада, са свим његовим гладима, ратовима, сеобама, опсадама и данас већ заборављеним обичајима.” (Милорад Павић) Стојан Новаковић је сматрао да је Венцло вићево дело када је објављено након више од два века, имало чар новине откривши нам како би се „према староме, српскословен ском књижевном језику (да није било преки да) српски народни књижевни језик развијао”. „Стицајем околности, то дело је остало задуго заборављено и без икаквог утицаја на даље токове српске књижевности.” (Јован Деретић) „Била је то карика која је пронађена, континуитет који је накнадно успостављен.” (Меша Селимовић)
тако благо вишеструког наслеђа наше старе књижевности учинио приснијом својином свог народа. Та усмена реформа, која, нажалост, није могла имати одјек и утицај штампане речи, била је један неупоредиво природнији реформаторски пут него што је био онај којим је Вук стотину година касније био принуђен да пође, остављајући за собом прекинуте континуитете. У Венцловићу смо први пут добили једног песника, естетичара, антологичара, беседника, прозног и драмског писца, који је писао на чистом српском језику. [...] У Венцловићевом раду, уосталом, није ни било места и времена за оригиналност у нашем данашњем схватању речи; он за собом није оставио једно књижевно дело, него наново створену читаву једну књижевност. У том смислу он је био потпуно аутохтона, специфично наша појава и место му је уз Ћирила и Методија, уз Саву Немањића и друге творце српске рецензије, али не у једном уско филолошком значењу речи, под којим још увек нисмо довољно спремни да сагледамо све оно што једна широка културна реформа подразумева.
за
АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ
За в
од
илуминисати – осликавати рукопис; сликати минијатуре
24 | Читанка за II разред средње школе
Георг и Јакоб Хефнагел, Поглед на Комарно са шајкама, гравира, 1597. година
Захарија Орфелин Плач Сербији јејаже сини в различнија госпударства расјејали сја
ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ
П
Песник који је објавио прву књигу поезије код Срба (из рускословен ског периода), историчар, сликар и научник. Родио се у Вуковару (право презиме му је Стефановић, али се сам назвао Орфелин), у младости је радио као учитељ. Мењао је зани мања и места живљења, а последње године живота провео је у сирома штву (али је сачувао своју библи отеку од 200 књига, мада је књига у Орфелиновo време била велика реткост). Написао је десетак дужих песама, на народном језику, од којих је најзна чајнија Плач Сербији (1761, 1762). Го дине 1772. издао је историјско дело Житије Петра Великог, у два тома, прву словенску монографију о ру ском цару, у чијем лику је отеловио идеал просвећеног монарха. Осни вач је и уредник Славеносербског ма газина (1768). То је био први српски часопис и први часопис код Јужних Словена – прво српско гласило грађанско-просветитељских идеја.
за
уџ б
ен и
ке
лач Сербији је испевана у две верзије, без потписа аутора, једна је на црквеном а друга на народном језику, која је потписана загонетним иницијалима (С. С. С.). Ипак је откривено ауторство песме и Орфелин је доживео сурове последице због изнетог антиаустријског става. У песми Плач Сербији чуо се снажан глас пробуђене свести о положају српског народа, који је пред великим зулумима кренуо са својих огњишта, населио се на земљи туђина који га користи као штит од турских упада и најезди. Уз то, непрекидно је под притиском да се одрекне свога језика и вере. Запао је у носталгију за завичајем, скрхан тугом и незнањем... Плач Сербији прво је дело српске књижевности у којем патња због српских несрећа прераста у побуну против страних и домаћих тлачитеља. Песма садржи барокне одлике, велики број мотива, снажних мисли и јаких емоција.
Захарија Орфелин (1726–1785)
За в
од
Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна, пресилними цареви и храбри солдати, сад у ропство другима морала се дати. Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ, моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази појавили. Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку му остах ја без слави!
Морала сам већ поћи ја ка различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!” – а бреме налажу. Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 25
јејаже сини в различнија госпударства расјејали сја – чији су се синови по разним земљама расејали терзам – тргам, растрзавам јарем – ропство хула – погрда, изругивање од најпре – од пре, раније, пре падоша – погинуше
Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали. Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?
ке
Једна чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно – ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам – о, моје жалости!
за
Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с’ нам под пету.” И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.
од
За в
ридајут – плакати ридајући до ада ме сведе – до пакла ме доведе уви – јао! (узвик запомагања) воји – војници чада – чеда, деца, наследници, потомци вазмути – узбуди бист – бити, постати
уџ б
ен и
Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с’, утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју последњу навјек заточише.
Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише. Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испушта своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости. Добри моји синови ни у што сви стали, оружија се плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражје напасти боје се.
26 | Читанка за II разред средње школе
Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за мојом храбростју прегорко плачући. Помрачи се и вид мој, руки ослабили, згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли. Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.
ен и
за
Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!
уџ б
Косе моје на сабљу врази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.
ке
Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, – то је свима жеља.
За в
од
Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасвим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, и сосједи и друзи већ те оставили. Но и сами синови моји веће стали јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; трзају ми утробу, сами се сви смели, а не знаду у што се вјековјечно свели. Шарке пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог вожда, ништа не находе. Ученија нејмаду, оружје згубили, и врагами сатрени, себе помрачили; у поданство пали свуд, у велике беде, носе бреме велико, а јоштер не виде.
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 27
Марс – бог рата код старих Римљана; фигуративно значење: рат, бој, борбена бука; назив планете између Земље и Ју питера
Цркве моје пропале от слободе своје – утјесњени Левити, жално срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу догоне.
Левит – члан старојеврејског племена Леви надежда – нада риза – монашка (свештеничка) хаљина њекоји – неки державним – државама удручајут – тлаче, кроте зашчишчајут – штите, заштићују развје – осим премјени – промена
Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене саму јадну остављају на муках, ах, жалости моја! Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?
ке
Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м’ зашчишчајут.
уџ б
ен и
Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост! 1762.
За в
од
за
Извор: Младен Лесковац (приређивач), Антологија старе српске поезије, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1972.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
d Песма Захарије Орфелина Плач Сербији има облик монолога и исповести. Која осећања доминирају у овој песми? Шта садржи песниково болно јадиковање? Шта се Србима догодило после сеобе? Издвојте стихове који на вас остављају посебан утисак. d Одредите лирски субјекат и утврдите алегоријску слику којом је представљена Србија која, измучена, трпи многе увреде и понижења. d Пронађите стихове сећања на богату и славну прошлост и наведите врлине које су красиле Србију. Изнад свих врлина за један народ Орфелин уздиже национално достојанство Срба. Изложите ту слику у прошлости и супротстављену слику песникове садашњости.
28 | Читанка за II разред средње школе
d Шта изазива гнев, тугу и болне узвике? Пронађите у тексту песме како се ређају увреде и понижења. Шта боли песника? Наведите примере. d Какве оптужбе песник упућује непријатељима? Како се обраћа пријатељима Србије? А како синовима Србије – ученим људима, црквеним старешинама и високим црквеним достојанственицима? Шта им замера и каква им питања поставља? d Размислите да ли су само непријатељи криви зато што је Србија грцала у ропству. d Анализирајте последњу строфу и изложите мишљење лирског субјекта и песника Орфелина о будућности српског народа.
Јеремија – један од јеврејских пророка; Књига пророка Јеремије припада Старом завету. Опомињао је свој народ када је застранио у греху и клањао се паганским боговима, предвиђао му пропаст уколико се не покаје, због чега је био прогањан. Предвидео је пад Јевреја у вавилонско роп ство и разарање Јерусалима, што се убрзо и десило. Као сведок ових дешавања написао је свој Плач, јадиковку над разореним Јеру салимом.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
d У Плачу Сербији Орфелин узбуђено опева злу судбину српског народа у Аустријској монархији и изражава тежњу српског народа за пуном националном слободом. Чиме Орфелин појачава емоционалност и сликовитост својих стихова? d У стварању ове песме са болом и снажним родољубивим осећањем Орфелин није запоставио поетске норме ни версификациона правила. Одредите врсту строфе и стиха. Уочите типичне барокне фигуре: персонификацију, контраст, алегорију, алузију, хиперболу. d Пажљиво истражите барокне елементе (контраст, хиперболу, алитерацију) који прожимају Орфелинову песму испевану половином XVIII века.
ПОЈМОВНИК
Плач – својеврсна тужбалица везана за библијске мо тиве. Лирска врста византијске књижевности. Њен је главни узор библијски Плач пророка Јеремије над Је русалимом. Српску књижевност од краја XIV века на даље обележио је велики број плачева који указују на трагичну и неизвесну националну судбину после Ко совског боја. Орфелинов Плач Сербији припада овој књижевној врсти. Ламент – (жалопојка, јадиковка) лирска песма која изражава дубоку тугу, жаљење или оплакивање услед неке несреће и губитка (државе, града, драге особе;
пораза у боју). Ламент спада у древне лирске форме чије елементе налазимо у старозаветним плачевима, у одломцима из Хомерових епова итд. У традицији ла мента испевана је једна од великих песама српске пое зије Ламент над Београдом Милоша Црњанског. Пољски тринаестерац – стих од тринаест слогова са цезуром након седмог слога, најчешћи у пољској и ру ској версификацији; у српску поезију се преноси под руским утицајем. Био је популаран у XVIII веку, посебно у Орфелиновој и Рајићевој поезији, где се јавља нај чешће као трочлани стих (4|3||6).
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 29
УТВРЂУЈЕМО ПОЗНАТО И УСВАЈАМО НОВО ГРАДИВО
ЗАНИМЉИВОСТ
уџ б
ен и
ке
Захарија Орфелин – просветитељ енциклопедијског духа. Био је песник, сликар, калиграф и бакрорезац, историчар, преводилац… Био је свестрано образован и обдарен. Покренуо је први српски грађански часопис (први и код Јужних Словена) – Славеносербски магазин (1768) и написао монографију о Петру Великом – Житије Петра Великог, 1–2 (1772), двотомну књигу, животно дело. Пушкин ју је имао у својој библиотеци и њоме се служио при писању свога дела о Петру Великом. Монографија даје идеал просвећеног владара, јунака просветитељске мисли XVIII века. Захарија Орфелин у почетничкој фази свог свестраног просветитељског рада био је под утицајем руских барокних модела, али се у каснијим делима приближио идеалима и западног просветитељства. Написао је десетак дужих песама, од којих је назначајнија Плач Сербији (1761, без потписа аутора), у две верзије, народној и црквенословенској. Њен главни узор јесте библијски Плач пророка Јеремије над Јерусалимом (из којег је Орфелин узео не само о сновну замисао и тон него и читаве реченице). Србија у песми пролива горке сузе над својом несрећном судбином, над злопаћењима својих синова у прошлости и садашњости. Ређање недаћа без наде да ће будућност донети боље дане испуњава целу песму. То је ламент над пропашћу старе српске државе, слободоумна, критичка, актуелна, антиаустријска песма. Захарија Орфелин је у младости био учитељ у Новом Саду, затим прелази у Карловце у службу код митрополита (коју напушта због откривеног ауторства песме Плач Сербији); у Венецији се по светио сликарству и бакрорезима, где је основао учено друштво за славеносрпску литературу. Оснивач је првог српског грађанског часописа и првог часописа код Јужних Словена – Славеносербског магазина (штампан у Венецији, 1768). У њему су сакупљени прилози морално-поучног и литерарног карактера. Захарија Орфелин је први у српској култури наговестио епоху просвећености у Предисловију (предговору) првом српском часопису; истакнута је идеја о штампању на народном језику уместо на словеносрпском и потреба да се сазнања из различитих научних области учине доступним необразованим и непросвећеним људима – чиме се српска просвећеност укључила у духовно кретање Европе XVIII века.
За в
од
за
Орфелин је био плодан писац, аутор бакрореза, природњак, бавио се пи тањима економије и медицине. Напи сао је више школских уџбеника, обја вљивао полемике и научно-популарне списе (Искусни подрумар је приручник о виноградарству, настао 1783. године). Орфелин је постао члан Царско-краљевске академије за сликарство и уметност и био је коректор српске штампарије. Поздрав Мојсеју Путнику је раскошан барокни рукопис. Поздрав је посвећен бачком епископу, поводом његовог устоличења. Садржи венац панегирич них песама, испеваних сложеном мет риком, неке су са акростихом. Орфелин је дело калиграфски исписао и украсио портретима, цртежима и вињетама, чак је нотама забележио мелодију поједи них песама. Поздрав се сматра једним од најсложенијих и најлепших примера српске уметности са одликама барок ног стила.
Захарије Орфелин, Св. Лазар кнез српски, 1773.година
ТРЕБА ЗНАТИ И ОВО Захарија Орфелин (1726–1785) значи велики корак даље у модернизацији српске књижевности. Орфелин је био свестрано 30 | Читанка за II разред средње школе
СТВАРАЛАЧКА РАДИОНИЦА У електронском делу свог уџбеника прочитајте Молитву заспалом Гос поду патријарха Арсенија III Чарноје вића, чиме ћете употпунити виђење Велике сеобе Срба. Прочитајте и избор из Венцловиће вих и Орфелинових књижевних дела, што ће допринети комплетнијем са гледавању њиховог значајног допри носа српској култури и књижевности током XVIII века – и појави барокних тенденција у српској књижевности. Припремите се да изложите своје импресије, доживљаје и гледишта на почетку следећег часа. Потражите информацију о историји Сентандреје, средишта српске култу ре током XVIII века. Забележите податке који су вас заинтересовали и припре мите се да их изложите на следећем часу. Такође их можете кори стити и приликом обраде Вечитог младожење, романа Јакова Игњатовића.
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
обдарена личност, једини енциклопедијски дух међу српским писцима XVIII века. Нема скоро ниједне области науке, књижевности и уметности у којој се он није с успехом огледао, а у многима је био једини посленик. Његово име улази не само у историју књижевности, оно припада такође историји српске ликовне уметности, српске музике итд. Па ипак сав тај његов опсежан и разноврсни рад великим је делом прекривен велом анонимности. Многа своја дела Орфелин је објављивао без потписа или је потписивао само неке ређе примерке или је своје име скривао у акростиху, тако да му је дело после његове смрти делимично пало у заборав те се касније морало поново откривати. [...] Иако су га прилике стално упућивале на свемоћну црквену хијерархију, као човек новог доба Орфелин је стално долазио у сукоб с клером и у свом немирном животу често бивао изложен гоњењима. Умро је на једном мајуру крај Новог Сада у крајњој беди. Орфелин се у књижевности јавља крајем 50-их година XVIII века, када осим песме Поздрав Мојсеју Путнику објављује и неколико богослужбених радова. Почетком 60-их година највише је радио на поезији, док се од средине 60-их година до краја живота приклонио искључиво педагошкој, просветитељској и научно-популарној литератури. Као песник, Орфелин представља најзначајнију појаву у српској поезији XVIII века. Вредношћу се издваја родољубива песма Плач Сербии (1761, 1762). Орфелинов књижевно-просветитељски рад обиман је и разноврстан. Он обухвата школске уџбенике, календаре, часописе, полемике, научно-популарне списе, а ту се може сврстати и његова велика двотомна историјска монографија о Петру Великом. После традиционалне форме календара Орфелин се окреће најмодернијој форми периодике, часопису. Његов Славеносербски магазин, чији је први и једини број изишао у Венецији 1768, није само први часопис у нас него и прва наша књига модерне грађанско-просветитељске оријентације. На њеним страницама, посебно у знаменитом предговору, за који је Скерлић рекао да је „манифест историјског значаја”, наћи ћемо идеју, која ће код нас преовладати тек двадесетак година касније, с Доситејем и његовим следбеницима, да наука треба да служи потребама обичног човека, да она треба да изађе из уских кругова учених људи и постане доступна свима. Ако је у поезији далеки претеча Мушицког и Стерије, а у својим просветитељским идејама и настојањима непосредни претходник Доситеја Обрадовића, у научно-популарним природњачким списима Орфелин је претходник првога нашег физичара Атанасија Стојковића... (Јован Деретић, Историја српске књижевности)
Захарије Орфелин, Манастир Крушедол, 1775. година
Барок у европској књижевности и барокне тенденције у српској књижевности | 31
ке
ен и
уџ б
за од
Извор: Милан Кашанин: Изабрани есеји, библиотека „Реч и мисао”, Издавачко предузеће „Рад”, Београд, 1977.
Сентандреја – град у Мађарској, 20 km северно од Будимпеште, једно од најсевернијих насеља Срба у Аустрији (Аустроугарској). Познат још од XII века, добио је име по свом за штитнику Светом Андреји. У XVII и XVIII веку, после турског освајања Будима, готово да је опустео. Нови живот места почео је после Велике сеобе Срба 1690. године под вођством Арсенија III Чарнојевића. До Сентандреје, највећег избегличког насеља, стигло је око шест хиљада људи. На пропланцима поред Дунава почели су да крче шуме и граде куће и цркве од дрвета, а потом – како су постајали свесни да им нема брзог повратка у завичај – и од трајнијих материјала. На размеђи копнених и водених трговачких путева, Сентандреја је с временом постала модерно трговачко насеље, познато по бројним богатим трговачким породицама, које су изградиле седам српских цркава (Саборна или Београдска, Благовештенска, Пожаревачка, Преображенска, Оповачка, Ћипровачка и Збешка). У црквеном музеју Саборне цркве чува се изузетно вредна збирка старих рукописа, икона и других уметничких предмета из живота српског народа на тим просторима. У XVIII веку Сентандреја је достигла врхунац свог развоја. Постала је то готово за само једно поколење. Иако се с пуно права може говорити о економској, политичкој и културној симбиози више нација, средином и у другој половини овога века од око четири хиљаде становника већина је православних, углавном Срба, а општинске књиге вођене су на српском
За в
СИСТЕМАТИЗАЦИЈА
Хиландар и Сентандреја. Нема два места која су више слична него Сентандреја и Хиландар, иако се чини да нису ништа налик. Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентандреји, ни српски средњи век, кроз византијску и медитеранску културу, жив као у Хиландару. Са својим зидинама, пирговима, конацима, црквама, фрескама, иконама, илуминираним рукописима, повељама, Хиландар у Светој Гори дочекује посетиоца у кругу тако сјајних, тако разноврсних архитектонских и сликарских споменика, таквих књижевних и музичких средњовековних дела, у каквом га не може дочекати ниједан српски град ни манастир. У другом виду и у друго доба, Сентандреја је, на супротној географској тачки, одјек Хиландара. Високи звоници њених белих китњастих цркава, ковано гвожђе на капијама, иконостаси, столови, пивнице, надгробне плоче, грбови, световне грађевине са забатима, тремовима и косим црвеним крововима, чине од ње најранију и највећу творевину барокног стила. Сентандреја на Дунаву усред Мађарске, и Хиландар на Јегејском мору у Грчкој, јединствена су два примера грандиозних споменика које је један народ подигао у туђој земљи, ван својих државних и етничких граница. Гледајући на јужној периферији српске културе Хиландар, у коме нестају последњи српски монаси, и на северној Сентандреју, у којој изумиру последњи српски грађани, задивљеном посматрачу се чини да је све то зидано залуд, за неког кога нема. Судбина, која се не би тако звала кад не би била доследна, хтела је да се на тој раздаљини од хиљаду миља, и у временском распону од шест стотина година, на тим двема периферијама које су биле српски центри, јави писац првог очуваног средњовековног српског романа, хиландарац монах Теодосије, и писац првог српског модерног романа, Јаков Игњатовић, који је Сентандрејац. Нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости, сејали смо и мисли...
32 | Читанка за II разред средње школе
језику. Већ од почетка XIX века, због промењених околности, друштвени и културни живот Срба у Сентандреји почиње да јењава, а њихове некада богате трговачке породице постају све сиромашније. Оваквој судбини Сентандреје допринели су и њени млади нараштаји, млађи свет који већ у трећем колену градског живота више није хтео да ради, него само да ужива у наслеђеном богатству („Гробари српске Сентандреје били су њени синови”, забележио је један од проучавалаца историје овог места Живојин Бошков). „Ми же Сентандрејци / цјелог света славни” остала је само песма. Данас у Сентандреји живи осамдесетак Срба. ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ
За в
од
за
уџ б
ен и
ке
1. Које стилске фигуре су обележиле барок? Наведите омиљене барокне теме. 2. Посматрајте слику Паје Јовановића Сеоба Срба. Како доживљавате сусрет са једном од сеоба српског народа? Какву је прекретницу у историји и култури Срба донела Велика сеоба? 3. Српска књижевност у XVII и XVIII веку до појаве Доситеја Обрадовића показује претежно карактеристике старе средњовековне књижевности и одлике ба рокних тенденција. Потврдите то на примерима истакнутих представника: Гаврила Стефановића Венцловића и Захарије Орфелина. 4. Објасните улогу барока у новој, западној стилској оријентацији српске књи жевности. Подсетите се одлика барока у европској књижевности XVII века. Направите поређење са одликама српског барока у XVIII веку.
Панорама Сентандреје