Issuu on Google+

8 600262 024664


Садржај Увод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4

ЕЛЕМЕНТИ СЛИКЕ Спонтани ритам бојених мрља, линија и светлина. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Визуелно споразумевање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Текстура. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Светлина. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Боја. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 Свет уобразиље – слободно компоновање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ Византијска уметност. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Романичка уметност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 Готичка уметност. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Византијска уметност на тлу централног Балкана. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 Ренесанса. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

РЕЧНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91




Спонтани ритам бојених мрља, линија и светлина У другој половини ХХ века у сликарству се јавио нов начин изражавања. Он доноси сликарске поступке који искључују препознатљив предмет и заснивају се на компоновању чистих, слободних облика (сл. 1). То ствара неке, делимично и за самог уметника случајне и спонтане, ликовне композиције бојених мрља, линија и светлина, које су назване акционо сликарство.

Слика 1. – Џексон Полок, Слика 5




Сликарева активност, без ликова предмета, преноси се на подлогу као запис. Тај динамичан чин дешава се у одређеном временском распону. Значење слике добија се из општег утиска, где се појединачне фигуре, или сликани облици, губе. Важна композициона целовитост бојених мрља, линија и светлина у слици, подразумева се наношењем боје у виду мрља или прскање и проливање боје. Ритмички ток, кретање контура сакупља се у контролисано ликовно јединство. Слике настају као игра и траг о психичком стању уметника у току процеса сликања, а снага израза остварује се при наношењу боје. Међусобно дејство спонтаности и контролисаности сматра се као природно израстање из једне нужности. Жели се изразити осећање, а не илустровање осећања. Техника је само средство да би се нешто изразило. Док се слика, постоји само општа представа о томе шта се хоће. Током самог рада на слици јављају се ситуације и ликовна решења која уметника наводе на касније деловање. Поменути изражајни поступци проширили су се на сваку уметност која је слободна у изразу, динамична и одвојена од предметног, реалног света. Сликом владају спонтано настали беспредметни знаци, неправилни, најчешће криволинијски облици који имају емоционалну вредност. Најважније је да се неки облик пренесе онако како се појављује у уметниковој свести.

ОБЈАШЊЕЊA Акционо сликарство. Термин који је први употребио амерички критичар Розенберг да би опи­ сао метод сликања, веома распрострањен током педесетих и шездесетих година, у коме се боја накапава, излива или набацује на платно – одатле француски термин ташизам (tache, „мрља“ или „флека“); неки критичари употребљавају оба ова термина као замену за апстрактни експресионизам. Термин се првобитно користио за Полоково дело, али се такође примењује и на европске уметнике повезане са ташизмом.




Практични рад Овај задатак је предвиђен да се ослободиш свих досадашњих захтева да нацрташ или насликаш неку фигуру или објекат. Треба слободно да повлачиш линије или у сликању да градиш облике по својој вољи. Израз спонтан је латинског порекла који значи добровољан, својевољан, самоникао или изненада, и најчешће се употребљава у таквом значењу. Можемо поћи, прво, од линије коју оставља траг на подлози настао употребом оловке са меким графитним улошком, неког пера са тушем (гушчје или метално), креде и угља (сл. 2).

Слика 2. – Ученички рад

Она је основно средство изражавања у цртању и представља посебну дисциплину у ликовној уметности. Ликовно дело на којем је све приказано линијом назива се цртеж. Цртеж је, уједно, и помоћно средство у сликању, графици, вајању и архитектури. У цртању се изражавамо следећим материјалима: оловком са меким графитним улошком, угљеном, кредом (сл. 3), тушем, бајцем, користећи средства попут пера (гушчијег или металног) и четкице (сл. 5).

Слика 3. – Ученички рад

Слика 5. – Ученички рад

Слика 4. – Ученички рад




Слика 6. – Ученички рад

Слика 7. – Ученички рад

Слика 8. – Ученички рад

Линија у сваком ликовном делу има другачију улогу. На цртежу линија је једино изражајно средство (сл. 7). На графици она одваја беле и тамне површине или површине различитих боја (сл. 8). У скулптури и архитектури линија затвара површине и дели их једну од друге, као и волумен од околног простора.

10


Оловка се кроз историју битно мењала. Први материјал од којег се израђивао уложак оловке било је сребро. Сребро је остављало сиви траг, али проблем је био у томе што је овај материјал скуп. Затим га замењује олово. Оно је мекше, па је олакшало писање и остављало је постојанији траг од сребра. Али, олово је тешко и отровно, па је пронађен нови материјал за писање. Откривен је графит. Графит се меша са глином па може бити различитих тврдоћа – од јако меког до тврдог, зато данас разликујемо меке и тврде оловке. Оловка се у сликарству користи за скице а цртежи оловком су цењени као самостална уметничка дела (сл. 9, сл. 10, сл. 11 и сл. 12).

Слика 9. – Ученички рад

Слика 10. – Ученички рад

Слика 11. – Ученички рад

Слика 12. – Ученички рад

11


Класификација: Постоји више начина на који се деле оловке по тврдоћи. Најчешће је тврдоћа означена на самим оловкама.

9Н, 8Н, 7Н, 6Н 5Н, 4Н, 3Н, 2Н, Н, F, HB, B, 2B, 3B, 4B, 5B, 6B, 7B, 8B, 9B Тврђе

Средње

Мекше Оловке са више глине и каолина а мање графита су тврђе и означавају се ознаком Н (2Н – 8Н), а са више графита – мекше и означавају се ознаком В (2В – 9В). Тврђе оловке се користе за техничке цртеже, средње оловке су вишефункционалне а мекше се користе за цртање. У поређењу са сребренком графит се брже троши јер је мекши. Оловка може понудити широку, уску, светлију и тамнију линију. Она даје више могућности. Оловком се лако сенчи, тако да се брже постиже пластичност облика или пуноћа облика. Оловка има широку скалу тонова. Њом се може градирати од светлих до тамних линија. Због тих својстава оловка може много боље послужити сликарима и вајарима када цртају скице за слике, скулптуре или израду неке студије. После ових краћих информација о карактеристикама оловке и сам треба да их испробаш спонтаним извлачењем линија на подлози папира.

Слика 13. – Ученички рад

Међутим, поред оловке, можемо користити и креде за цртање у оваквом задатку. Креда је мекша од оловке а тврђа од угља. Њом се исцртавају предмети који захтевају оштре линије али и шире уколико се за таквим линијама укаже потреба. Постоје креде разних боја: црна, бела, смеђа, црвена, жута итд. Уметници их употребљавају у зависности од мотива и облика које желе да нацртају.

Слика 14. – Ученички рад

12


Угљен је најстарији материјал за цртање. Из преисторијског доба остали су цртежи угљеном на зидовима пећина. Преисторијски цртачи су остацима сагорелог дрвета цртали животиње и људске ликове на зидовима пећина. Сликари су касније палили гранчице од леске, врбе или липе обложене блатом док се нису карбонизовале. Тако добијене штапиће су користили као материјал за цртање. Карактеристика овог материјала је да оставља мек траг (мекши од оловке). Ниједан материјал не може да изрази мекоћу и свежину у цртежу као што то може угљени штапић. Угљеном се црта на храпавој површини папира. Покушај да на храпавој површини пакпапира спонтано извлачиш неке линије испитујући све карактеристике природног угљена (данас можемо да купимо угљене штапиће у продавници) (сл. 15). Перо је средство за писање и цртање. Врста трага зависи од врсте пера, подлоге на којој се црта или течности којом се црта. У прошлости се прво употребљавало гушчије перо, лабудово, гавраново као и пера других птица. Птичије перо има осетљивију линију од металног, и већу могућност цртања уских и широких линија. Таква пера се стављају у течности као што су туш (црни или у боји) или бајц (бајц се може произвести кувањем љуске од ораха или сокова разних биљака). То је стара техника која се једино користила за цртање све док се није појавило метално перо. Међутим, она је уметницима интерасантна и данас, што можемо видети на појединим изложбама.

Слика 15. – Ученички рад

13


Туш спада у цртачке технике. За цртање тушем користи се метално или птичје перо. Метална пера остављају оштар и јасан траг, па цртеж делује јасно. Линијама и тачкама могу се изразити структуре и текстуре различитих материјала. Као материјал у цртању најчешће служи црни туш, а као подлога финије врсте глатког папира. Лавирани цртеж настаје употребом металног пера, четке, црне боје, смеђе са додатком извесне количине воде. Користи се за оплемењивање линије мрљама тако што можемо изразити облике, светлине и сенке. Овакав рад поред линија има и тамне и светле површине. Цртајући објекат или било који облик по жељи пером, можемо четкицом, тушем разређеним водом рас��варати поједине линије цртежа, додавати светлије и тамније мрље, чиме ћемо остварити своју вољу у овом задатку.

Слика 16. – Ученички рад

Пошто је у овом задатку предвиђено коришћење линија са различитим материјалима и различитим техникама сликања, рећи ћемо нешто и о акварелу, темпери и гвашу. Акварел је техника сликања воденим бојама. Боја се користи са доста воде, како би се виделе белине и структура папира. Самим тим слика делује свеже и прозрачно. Ниједан други материјал не може да изрази такву свежину и спонтаност тренутних доживљаја као акварел. Прави акварел је свеж, чист, обојен и прозрачан. Слика се изводи танким тран­спарентним (прозрачним) премазом на папиру. Најбољи папир за акварел израђује се ручно од ланених и памучних влакана. Такав папир је „тежи“ а с лица има зрнасту отворену текстуру. Белина и

14


Слика 17. – Ученички рад

извесна једнолика прозрачност такође су потврда квалитета. Ми можемо купити акварел папир у продавницама. Најчешће се користи папир из блока којег купујеш за часове ликовне културе. Приликом сликања бела боја се не користи, већ се намерно остављају белине папира које се уклапају са лако и прозрачно нанетим бојама по жељи у целину.

ОБЈАШЊЕЊA Акварел (француски: водене боје). Слика насликана прозирним воденим бојама. Термин се понекад примењује на деликатну музику.

15


А Академска уметност. Термин се примењује на уметност у некој добро установљеној, често реалистичкој традицији, која се одликује изузетним владањем, вештином цртања и другим техникама. У деветнаестом веку сликарске академије постале су центри супротстављања новим покретима, тако да академска уметност данас уопштено има погрдан призвук са значењем „конзервативан“ и „немаштовит“. Акварел (фр. водене боје). Слика насликана прозирним воденим бојама. Термин се понекад примењује на деликатну музику. Акватинта. Графичка техника у којој се плоча за нагризање облаже порозном смолом, што резултира отисцима са грануларним ефектима, пружајући утисак сличан лавираним цртежима тушем. Акционо сликарство. Термин који је први употребио амерички критичар Розенберг да би описао метод сликања, веома распро­ страњен током педесетих и шездесетих година, у којем се боја накапава, излива или набацује на платно – одатле француски термин ташизам ( tache, „мрља“ или „флека“); неки критичари употребљавају оба ова термина као заменљиве с апстрактним експресионизмом. Термин се првобитно користио за Полоково дело, али се примењује и на европске уметнике повезане са ташизмом. Апстрактна уметност. Уметност која не имитира или директно не представља спољашњу стварност: неки писци ограничавају овај термин на нефигуративну уметност, док га други користе за уметност која није репрезентативна, мада је изведена из стварности. Оригинални избор неке апстрактне представе, на пример неког пејзажа или мртве природе, може бити видљив или одгонетљив: највећи део кубистичког сликарства припада

овој врсти. Поједностављени или геометријски облици који се не односе директно на спољашњу стварност могу се користити искључиво као у Мондријановој уметности. У једном типу апстракције потези четкице боја и текстуре коришћеног материјала, указују на развој слике, као у Полоковом делу. Асамблаж. Процес који се може упоредити са колажом, у којем се уметнички објекат саставља од тродимензионалних пронађених материјала. Атеље (фр. радни простор уметника). Термин се користи да би се означио радни про­ стор сликара или вајара, или колективно за ученике окупљене око неког мајстора. Аутоматизам. У писању или сликању, потискивање контроле разума, што омогућава ослобађање подсвесних слика. Углавном се повезује са надреализмом, а у Бретоновом Манифесту (1924) дефинише се као „чисти психички аутоматизам“. Касније су га развили апстрактни експресионисти.

Б Барељеф (ит. Bassorilievo). Рељеф који се само благо издиже у односу на своју позадину. Биста. Скулптурни портрет који представља главу и горњи део тела.

В Видео уметност. Телевизијска и видео тех­ нологија коришћена у уметничким делима. Византијска уметност. Уметност стварана у Источноримском односно Византијском царству, или под његовим утецајем; смешта се у период од оснивања Цариграда, 330. године, до његовог освајања од стране Турака, 1453. године. Примери византијске уметности сачувани су у Равени у Италији, на Балкан-

91


ском полуострву, у јужној Русији и другим областима које су некада припадале Царству, као и у Малој Азији Византијски уметници су стварали фреске, илуминиране рукописе, ­панелслике, слике и изнад свега мозаике. Блиставе сјајне боје мозаика, њихове иконо­ графске конвенције и снажна мистична религиозност оличавају оно најбоље и најкара­ ктеристичније у византијској уметности, која је своје златно доба доживела у периодима од VI до VII и IX до XII века, као и у XIII веку у ренесанси, која се одликовала повећаним реализмом у сликарском третману. Утицај византијске уметности на средњовековну европску уметност био је од огромног значаја и нарочито је очигледан у делима италијанских сликара из XIII и XIV века.

Г Графичке уметности. Заједнички термин за ликовне уметности, нпр. гравирање, литографија, штампање кроз свилу, где ликовно дело настаје као отисак са матрице штампањем, односно репродуковањем. Графити. Од италијанске речи graffito, што значи „састругано“, декорацијска техника стругања кроз један слој зидног гипса или декоративне глине на грнчарији како би се открила контрастна боја која се налази испод. То су цртежи или речи нашкрабане на зидовима, јавним местима. Током осамдесетих година ХХ века графити су постали широко распрострањен вид уметности који су практиковали млађи уметници.

К Композиција. Формални распоред неке слике или дела из области графичке уметно­ сти; такође музичко или списатељско дело, или чин писања или компоновања. Концептуална уметност. Уметничка форма и теорија развијена крајем шездесетих година, као логичан наставак минималне уметности. Доводи у питање читаву идеју „уметности“, а нарочито веродостојност традиционалног уметничког објекта, користећи концепте као свој главни „материјал“. Концепт обично представља полазишну тачку неког уметничког дела, а концептуални уметници заговарају становиште да традиционални медији и физичке манифестације (објекти) нису неопходни. Идеја и информације, стога, представљају се у облику и преносе путем писаних предложака, фотографија, докумената, графикона, мапи, филмских и видео записа и, изнад свега, самог језика.

М Мозаик. Облик састављен од обојених квадрата глине, стакла, мермера или дрвета, који се уграђује у зидове, подове или сводове, било у мале предвиђене квадрате, било прекривајући велике површине. У уметности мозаика приступни су како сликовни тако и апстрактни облици. Употреба мозаика је била најраспрострањенија код Римљана, а рани хришћани су наставили ту традицију, која је опстала све до раног средњег века, а у Византијском царству била је изузетно заступљена.

Д Деколаж (фр. одлепљивање). Супротно од колажа: одлепљивање, обично пронађених слика, тј. постера, што резултира случајним стварањем нових слика и површинских ефеката.

Н

Надреализам. Покрет лансиран 1924. године (са распадом дадаистичког покрета) објављивањем манифеста који је написао Бретон. У манифесту се описује надреализам

92


8 600262 024664


Likovna kultura