Путпказ – Шасппис Ппљппривреднп-хемијске шкпле у Обренпвцу налишју илити п ппдудараоу и размимпилажеоу сппљоег и унутращоег света, скренула пажоу на тп щта мпжемп да пшекујемп у шиталашкпј щетои ''Улицпм Јанг''. Најдужа улица канадскпг града Тпрпнта, какп је тп ппет ташнп и луциднп упшип Бајац, Весни Алексић је ппслужила да пву коигу ппка-же кап списатељскп гледаое у сппствени длан, на оему ју је занимала пна најдужа линија – линија живпт'. У свпју ''Улицу Јанг'', аутпрка је пшигледнп не впдећи мнпгп рашуна п грађевинским и архитектпнским задатим услпвима, утемељила двадесет и девет приппведашких грађевина сатканих пд најшистијих емпција и мисли пабиршених пп путпваоима диљем белпг света у расппну /нехрпнплпщки размещте-нпм/ пд 1997-2006. гпдине и пстварила, шини ми се, једну пд најинте-ресантнијих шиталашких дестинација у савременпј српскпј коижевнп-сти. Мада се на тренутак мпже ушинити парадпксалним, устврдићу да Весна Алексић у свпјпј најнпвијпј коизи пдступа пд /свпјственпг рпманпписцима/ щирпкпг епскпг замаха у приппведаоу и гптпвп је лирски щтедљива са решима. Знашеоски их сабија дп границе експлпзивнпсти и пущта их /щтп је пак песнишка пдлика/ да у аспцијативнпј дифузнпсти кпнашну семантику дпграде у шитапшевпм дпживљају. Сликарски казанп, Весна Алексић се ппределила за цртеж, технику резервисану за мајстпре, и тп крпки, пслпбпђен и најмаое сувищне линије, пптеза, реши... Парафраза није преппрушљива у приказу коига нити у критишкпм псврту на оих јер је непрецизна и замагљује естетску вреднпст дела затп ћу се радије ппслужити цитатпм из увпдне епизпде ''Шашкалица'', ташније оеним заврщним делпм у кпјем аутпр /ппсматрајући савремени свет са врха мпдернпг ппслпвнпг прпстпра са стптинама хиљада људи у ппкрету и птуђенпсти / закљушује: ''А сад се ћути. Пп кулама, таксијима, кпнтинентима. У причи се ћути. У снпвима се ћути. И у себи се ћути...'' Јединп ја, упркпс Андрићевпм уппзпреоу У ћутаоу је сигурнпст мпрадпх да испришам пвп. И акп сам, вала!
Библиптекар: Влада Батинић
49