Srpska, broj 8-9, srpski

В и­ш е

 Ка­ко упе­ца­ти до­бру при­чу

о д

игр е

оне­мо­гу­ћи­ли им оно пра­во де­тињ­ство, ка­кво смо ми има­ли. Не­дав­но смо од­ ве­ли град­ску де­цу, у тај­ном до­го­во­ру са њи­хо­вим ро­ди­те­љи­ма и Јо­ва­ном Ме­ме­ до­ви­ћем, у ди­вљи­ну на пла­ни­ни Та­ру, да па­ле ва­тру, је­ду гљи­ве и пу­же­ве, га­зе бо­си по бла­т у и ку­па­ју се у пла­нин­ском је­зе­ ру. Из­не­на­ди­ли смо ми њих, али бо­га­ми и они нас. Ви­де­ће­те! Да ли је Ваш књи­жев­ни сви­јет алу­зи­ја на Ср­би­ју, на Бал­кан? То је­сте мо­је окру­же­ње, иако на­о­ко из­ме­ште­но из­над зе­мље, у про­шлост, у ду­би­ну, у вол­шеб­но. Би­ло је за­ни­мљи­во на јед­ном су­сре­т у срп­ских и нор­ве­шких пи­са­ца, на ком сам уче­ство­вао. За­ви­де­ ли смо јед­ни дру­ги­ма – ми њи­ма на бо­ гат­ству њи­хо­вог окру­же­ња, они на­ма на бо­гат­ству те­ма на­шег ста­ни­шта. Бал­кан

Друк­чи­ји при­ступ обра­зо­ва­њу – Био сам пред­сед­ник Мен­се не­ко­ли­ко го­ди­на, али са­да се ба­вим ис­кљу­чи­во де­цом, по­себ­но да­ро­ви­том. Са др Ран­ ком Ра­јо­ви­ћем др­жим пре­да­ва­ња учи­те­љи­ма и вас­пи­та­чи­ма о на­шем „НТЦ си­сте­му“ уче­ња у мно­гим вр­ти­ћи­ма, шко­ла­ма и фа­кул­те­ти­ма у зе­мљи и ино­стран­ству. На­пра­ви­ли смо ве­ ли­ки ис­ко­рак у дру­га­чи­јем при­сту­пу обра­зо­ва­њу. Не­ма сум­ ње, де­те од­у­ста­је од уче­ња, чак и од игре, са­мо у слу­ча­ју да му по­ну­ђе­но ни­је до­вољ­но за­ни­мљи­во и на­дах­њу­ју­ће. У су­ прот­ном, не­ма гра­ни­це у то­ме шта, ко­ли­ко бр­зо и успе­шно мо­же да са­вла­да. То ва­жи и за од­ра­сле, ка­ко уоби­ча­је­но зо­ ве­мо де­цу са ви­ше­де­це­ниј­ским ста­жом.

110

SRPSK A  БРОЈ 8-9  2014

је не­пре­с у­шно из­во­ри­ште до­га­ђа­ја, све је пла­хо и хи­ро­ви­то. Те­ма је на­пре­тек, све­га оста­лог смо жељ­ни. Мо­же ли се го­во­ри­ти о ин­спи­ра­ци­ји као ини­ци­јал­ном мо­мен­т у ства­ра­ла­штва, или је она не­бит­на у сви­је­т у да­на­шњих ме­ди­ја и тех­но­ло­ги­је? Ин­спи­ра­ци­ја је све, а мо­рам при­зна­ти да по­не­кад искра иде­је сев­не и са екра­на. Тех­ но­ло­ги­ја ко­ја нам је об­у­зе­ла чу­ла ни­је са­мо оту­ђе­ње и пре­чи­ца до по­вр­шно­сти. Па да­ нас мо­гу, за две се­кун­де, да се­би при­у­штим слу­ша­ње нај­бо­ље му­зи­ке ика­да на­пи­са­не, па још и у нај­ра­ско­шни­јем из­во­ђе­њу! То су до­ско­ра мо­гле са­мо кра­љев­ске по­ро­ди­це, и то спо­ра­дич­но! Же­лим да на­пи­шем не­ко­ ли­ко ре­че­ни­ца уз Мо­цар­то­ве но­те? Две се­ кун­де за ту ча­ро­ли­ју! Же­лим ли да са­знам ка­ко је „ве­спа“ до­би­ла име? По оси, опет је тре­ба­ло две се­кун­де! Сви смо до­би­ли све­ зна­ју­ћу ку­глу, и то ско­ро бес­плат­но. На­ рав­но да се у том по­кло­ну кри­је и што­шта про­прат­ног, не­же­ље­ног ма­те­ри­ја­ла. МА­ГИЧ­НО ЈЕ СВУ­ДА ОКО НАС Че­с то пу­т у­је­те: књи­жев­ни су­сре­ти, сли­ кар­ске ко­ло­ни­је, рад са дје­цом.... Ко­ли­ко је ва­жан тај чин су­сре­та са дру­гим? Та­ко сам за­ми­шљао жи­вот. Ве­ли­ко је пи­та­ње да ли ишта на све­т у по­сто­ји ако ни­је у од­но­с у са не­чим дру­гим. По­сто­ји са­мо не­што не­ко­ме. Оста­ло је ни­шта.