Posnica

Молитва без престанка ПОСНИЦА СВЕТОГ САВЕ У КАРЕЈИ

ПРИНЦИП ПРЕС

Од цен­тра по­ред Про­та­та и са­бор­не цр­кве у Ка­ре­ји по­пло­ча­ном ста­зом сти­ же се до По­сни­це или Ти­пи­кар­ни­це Све­тог Са­ве Срп­ског. Це­о ком­плекс (ко­ нак, цр­ква, по­моћ­не згра­де, при­лаз и дво­ри­ште), не­ка­да за­ра­стао и за­пу­ште­н, да­нас је за­си­гур­но нај­у­ре­ђе­ни­ји и нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­ји део све­то­гор­ске пре­ сто­ни­це. И По­сни­ца је по­след­њих го­ди­на, по­пут мно­гих све­то­гор­ских све­ти­ ња, до­че­ка­ла уми­ва­ње древ­ног јој ру­ха. За­си­ја­ла је опет цар­ском све­тлош­ћу, ка­ква је и би­ла у вре­ме свог осни­ва­ча, пле­ми­ћа-под­ви­жни­ка. Усрд­ним мо­ли­ тва­ма Бо­го­ро­ди­ци Млекопитатељни­ци, Го­спо­ду Ису­су Хри­сту, Са­ви Срп­ском и Са­ви Осве­ће­ном, Ни­ко­дим Хи­лан­да­рац је при­звао не­и­ма­ре и гра­ди­те­ље да вра­те ста­ри сјај мо­ли­тве­ном кут­ку у ко­ме се и сам Све­ти Са­ва на ко­ле­ни­ма мо­лио за опро­штај гре­хо­ва вас­ко­ли­ког ота­че­ства.

3

КРОЗ ВЕЧ­НОСТ (МО­ЛИ­ТВА И СТВА­РА­ЛА­ШТВО) Не­по­сред­но по об­но­ви Хи­лан­да­ра 1198. го­ди­не, о че­му све­до­че осни­вач­ ке хри­со­ву­ље Алек­се­ја III Ан­ђе­ла и Сте­фа­на Не­ма­ње, на­кон чи­јег упо­ко­је­ња Све­ти Са­ва пи­ше Хи­лан­дар­ски ти­пик или ма­на­стир­ски устав, раз­о­ча­ран од­ но­си­ма ме­ђу бра­ћом Ву­ка­ном и Сте­фа­ном, до­ла­зи до ма­на­сти­ра Иви­рон на Све­тој Го­ри, тра­же­ћи од ка­реј­ских ду­хов­ни­ка бла­го­слов да у Ка­ре­ји (Ора­хо­ ви­ци) са­гра­ди ис­по­сни­цу као је­дин­стве­ни мо­ли­тве­ни ку­так за се­бе и свој род. За­бе­ле­же­но је да су осни­ва­чи Хи­лан­да­ра, не­по­сред­но пре упо­ко­је­ња Све­тог Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог, у Ка­ре­ји ку­пи­ли дво­спрат­ну ку­ћу ко­ја ће се ко­ри­ сти­ти као ко­на­чи­ште за игу­ма­на и хи­лан­дар­ске мо­на­хе при­ли­ком њиховог бо­рав­ка у све­то­гор­ској пре­сто­ни­ци. Са­ви­ни би­о­гра­фи и уче­ни­ци До­мен­ти­јан и Те­о­до­си­је као мо­тив за осни­ ва­ње Ка­реј­ске келије на­во­де те­жњу Све­тог Са­ве да „што је ви­ше мо­гу­ће по­ дра­жа­ва Хри­сту и ње­го­вим ве­ли­ким све­ти­те­љи­ма, ка­кав је био ње­гов име­њак пу­сти­но­жи­тељ и ис­по­сник Са­ва Је­ру­са­лим­ски или Осве­ће­ни, – да жи­ви оса­мље­но у стал­ној мо­ли­тви, по­сту и те­ле­сном на­пре­за­њу, ка­ко би што бо­ље мо­гао су­зби­ ти на­го­не кр­ви и те­ла, по­ди­жу­ћи сна­гу ду­ха, те да сво­јим жи­во­том по­слу­жи као при­мер ка­ко тре­ба про­во­ди­ти жи­вот пот­пу­но пре­дан Бо­гу“. Са­ва Хи­лан­да­рац до­да­је да је „Све­ти Са­ва не­по­сред­но по упо­ко­је­њу сво­га оца пре­пу­стио упра­вља­ње ма­на­сти­ром игу­ма­ну Ме­то­ди­ју и по­ву­као се у Ка­ре­ју ка­ко би жи­вео пре­ма сво­јој дав­на­шњој же­љи...“ До­мен­ти­јан бе­ле­жи да је „Све­ти Са­ва жи­вео стро­гим ис­по­снич­ким жи­ во­том, у пот­пу­ној оса­мље­но­сти и ћу­та­њу по по­до­би­ју ан­гел­ско­ме, и као да ни­је имао те­ла ли­шио се свих те­ле­сних угод­но­сти. Јео је тек по ма­ло хле­ба и пио тек по ма­ло во­де, а да­не и но­ћи про­во­дио у чи­та­њу и уче­њу, у мо­ли­тви, сто­ја­њу, бде­њу, ме­та­ни­са­њу, та­ко да је је­два по час-два да­вао од­мо­ра сво­ме те­лу. Сто­га је фи­зич­ки сил­но осла­био...“ То по­твр­ђу­је дру­ги би­о­граф Те­о­ до­си­је, на­во­де­ћи да је стро­гост тог под­ви­га у Ка­реј­ској келији на­кон Не­ма­ њи­не смр­ти Сави ско­ро угро­зи­ла жи­вот, те да се у јед­ном тре­нут­ку те­шко раз­бо­лео. У та­квим окол­но­сти­ма, изо­ло­ван од све­та, уз пла­ми­чак све­ће и мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње, Све­ти Са­ва 1199. го­ди­не пи­ше Ка­реј­ски ти­пик, јед­но од нај­зна­чај­ ни­јих де­ла срп­ске сред­њо­ве­ков­не књи­жев­но­сти, обез­бе­див­ши њи­ме ауто­но­ман по­ло­жај или пот­пу­ну са­мо­стал­ност Ка­реј­ској ­по­сни­ци у од­но­су на све­то­гор­ски Про­тат (упра­ва Све­те Го­ре) и на игу­ма­на ма­на­сти­ра Хи­лан­да­ра.

7

„У ста­ту­сним од­ред­ба­ма овог до­ку­мен­та тре­ба за­па­зи­ти јед­но­стра­ност оба­ве­за што их Хи­лан­дар као ма­на­стир има пре­ма Са­ви­ној ауто­ном­ној ће­ли­ ји. Ма­на­стир је би­рао ка­реј­ске ће­ли­о­те по од­ре­ђе­ном по­ступ­ку. Са ли­тур­гиј­ ског ста­но­ви­шта ва­жне су од­ред­бе о мо­ли­тве­но-бо­го­слу­жбе­ном пра­ви­лу, ово се за­сни­ва на упро­шћа­ва­њу оног бо­го­слу­же­ња ко­је се сма­тра са­бор­ним, али опет у ду­ху све­то­гор­ске ли­тур­гиј­ске тра­ди­ци­је. Са дру­ге стра­не под­ву­че­на је уло­га псал­ти­ра, ко­ји се, по­ред ин­те­нзив­ног чи­та­ња на бо­го­слу­же­њу по све­то­гор­ској прак­си, имао по Са­ви­ном ти­пи­ку про­чи­та­ти цео за дан и ноћ. Про­пи­си о по­сту су стро­га ва­ри­јан­та све­то­гор­ске прак­се, уза­ко­ње­не ти­пи­ком Све­тог Ата­на­си­ја Атон­ског“. (Д. Бог­да­но­вић) Ка­реј­ски ти­пик ру­ко­пи­сан је на свит­ку пер­га­мен­та са­мо са јед­не стра­не и са­сто­ји се од два сле­пље­на ли­ста ду­жи­не 535 и 205 цен­ти­ме­та­ра, укуп­не ду­ жи­не 705 цен­ти­ме­та­ра. Пи­сан је ста­ро­сло­вен­ским је­зи­ком, што, ка­ко на­во­ди Ди­ми­три­је Бог­да­но­вић, од­го­ва­ра при­ро­ди и са­др­жа­ју ти­пи­ка, за раз­ли­ку од Не­ма­њи­не по­ве­ље, ди­пло­мат­ског до­ку­мен­та ко­ји је до­брим де­лом на­пи­сан на­род­ним срп­ским је­зи­ком. Овај вре­дан до­ку­мент све до кра­ја 19. ве­ка на­ла­ зио се у Ис­по­сни­ци Све­тог Са­ве, ка­да је пре­нет у ма­на­стир Хи­лан­дар, у чи­јем ар­хи­ву се и да­нас на­ла­зи. Да­нас се у ма­на­сти­ру Хи­лан­дар чу­ва­ју и два ка­сни­ја пре­пи­са Ка­реј­ског ти­ пи­ка, из 14. ве­ка, ура­ђе­на та­ко­ђе на пер­га­мен­ту. У 14. ве­ку Ка­реј­ски ти­пик је укле­сан у ка­ме­ну из­над вра­та Ка­реј­ске ис­по­сни­це. По ње­му се и са­ма Ис­по­ сни­ца још на­зи­ва „по­сни­ца“, „иси­ха­сти­ри­ја“, „мол­ча­ни­ца“ или „ти­пи­кар­ни­ца“. Ла­зар Мир­ко­вић у сту­ди­ји о скит­ским уста­ви­ма Све­тог Са­ве ука­зу­је на зна­чај и ме­сто Ка­реј­ског ти­пи­ка у исто­ри­ји пра­во­слав­не мо­на­шке ду­хов­но­сти, а по­себ­ но ли­тур­гиј­ског жи­во­та у Ср­ба. Мир­ко­вић на­во­ди да је упо­ре­до са учвр­шћи­ва­ њем „оп­ште­жи­тељ­не“ ор­га­ни­за­ци­је мо­на­штва у Хи­лан­да­ру, по­том у Сту­де­ни­ци, по узо­ру на раз­ви­је­не обра­сце Па­ле­сти­не, Ца­ри­гра­да и са­ме Све­те Го­ре, Са­ва по­ све­тио пу­ну па­жњу скит­ским, пу­сти­њач­ким или уса­мље­нич­ким ви­до­ви­ма мо­на­ шког под­ви­жни­штва. Ова­ква слу­жба Го­спо­ду по­зна­та је још из ра­ног хри­шћан­ ског пе­ри­од­ а на Бли­ском Ис­то­ку, нај­пре у Егип­ту, на Си­на­ју, у Па­ле­сти­ни, Си­ри­ ји. Ка­ко на­во­ди Ди­ми­три­је Бог­да­но­вић, де­фи­ни­са­не су две крај­но­сти: „Чвр­стих за­јед­ни­ца са стро­гом ди­сци­пли­ном (ки­но­ви­ја) и пот­пу­не ис­по­снич­ке уса­мље­но­сти (ана­хо­ре­зе)“. Између њих, раз­вио се и об­лик уме­ре­ног оса­мљи­ва­ња два или три мо­ на­ха удру­же­них у ис­пу­ња­ва­њу стро­жих пра­ви­ла по­ста и мо­ли­тве...“ О Са­ви­ној ис­по­сни­ци пи­ше и ру­ски вла­ди­ка Пор­фи­ри­је Ус­пен­ски. У сво­јој Исто­ри­ји Ато­на, из­да­тој 1892. го­ди­не у Пе­тро­гра­ду, он бе­ле­жи је­дан ве­о­ма за­ни­мљив де­таљ у вези са Ка­реј­ском ­посницом и ње­ним мо­на­сима:

8

„Ца­ри­град­ски па­три­јарх Ан­то­ни­је, на­кон под­не­тих му жал­би, од­ре­дио је ми­тро­по­ли­те из Со­лу­на и Ве­ри­је да се упу­те на Све­ту го­ру и та­мо уве­ду ред, на­и­ме, да ис­тре­бе не­пра­вил­но­сти ко­је су се та­мо угне­зди­ле. На сед­ни­ци у Ка­ре­ ји мар­та 1397. го­ди­не при­су­ство­ва­ло је 985 осо­ба, де­лом од игу­ма­на, де­лом од ста­ри­јих мо­на­ха. Из­ме­ђу оста­лог ра­ди­ло се о Ти­пи­кар­ни­ци ко­ја је при­па­да­ла Хи­лан­да­ру и на­ре­ђе­но је да са­мо пир­го­ским мо­на­си­ма Све­тог Са­ве бу­де до­зво­ље­ но да без прет­ход­не на­ја­ве код про­та (упра­ви­тељ Све­те Го­ре) сме­ју се­ћи др­ва за огрев и то са­мо на вр­ху бр­да и ниг­де дру­где. Ако та­мо­шњи мо­на­си пре­ко­ра­че тај за­кон до­па­да­ју про­клет­ства, гу­бе сво­је по­вла­сти­це и мо­ра­ју се пот­чи­ни­ти на­ ред­ба­ма про­та, као и они из оста­лих ће­ли­ја. Ов­де ви­ди­мо ка­ко су оци љу­бо­мор­но гле­да­ли на ти­пи­кар­ни­цу, а на­ро­чи­то игу­ма­ни.“

11

Са­ва Хи­лан­да­рац не ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност да су мо­на­си из Ти­пи­кар­ни­це зло­у­по­тре­бља­ва­ли сво­је при­ви­ле­ги­је и да је то узро­ко­ва­ло са­зи­ва­ње овог ску­ па. У освр­ту Пор­фи­ри­ја Ус­пен­ског пр­ви пут се по­ми­ње Пирг (ку­ла) Све­тог Саве, јер је то та­да, ка­ко на­во­ди аутор, по­зи­ва­ју­ћи се на до­ку­мен­те и ру­ко­пи­се, по­ми­ња­ла са­мо келија. Прет­по­ста­вља се да је пирг из­гра­ђен у 14. ве­ку, у вре­ ме ца­ра Уро­ша, пре све­га због без­бед­но­сти мо­на­ха и за­шти­те од ра­зних пљач­ ка­ша с коп­на и гу­са­ра са мо­ра. У да­љем опи­су се на­во­ди да се ку­ла на­ла­зи­ла из­над цр­кви­це Све­тог Са­ве, да је има­ла ду­бо­ке те­ме­ље, уну­тра­шња про­сто­ри­ја са­сто­ја­ла се од три оде­ље­ња и не­ко­ли­ко келија, са ма­лом ка­пе­лом по­све­ће­

12

ном Све­тим Вра­чи­ма Да­мја­ну и Ко­зми. Пирг је сру­шен 1877. го­ди­не, ма­да се прет­по­ста­вља да ни­је ко­ри­шћен од 1674. го­ди­не, ка­да је ти­пи­кар Ата­на­си­је из те­ме­ља из­гра­дио ко­нак за ста­но­ва­ње где су се мо­на­си из пир­га пре­се­ли­ли, а ку­ла је ка­сни­је, ка­ко све­до­чи уго­вор о за­ку­пу, из­најм­ље­на јед­ном мо­на­ху за ста­но­ва­ње. Оста­ло је за­бе­ле­же­но да су се мо­на­си у ње­му ба­ви­ли и пре­пи­си­ ва­њем књи­га. Мо­нах Гри­го­ри­је је 1583. го­ди­не пре­во­дио са ру­ског на срп­ски је­зик књи­гу Јо­си­па Ма­та­диа, а монах Авер­ки­је, ро­дом из Хер­це­го­ви­не, ни­је био са­мо пре­пи­си­вач већ и ар­хи­вар, за­хва­љу­ју­ћи ко­ме је са­чу­ва­на јед­на збир­ ка па­не­ги­ри­ка за це­лу го­ди­ну. Од 1623. до 1626. ис­пи­сао је 462 те­тра­де по 8

13

стра­на за Хи­лан­дар у оми­ли­ја­ма (по­уч­ним бе­се­дама) Јо­ва­на Хри­зо­сто­ма. За­ бе­ле­же­но је и да су у Са­ви­ној ис­по­сни­ци у Ка­ре­ји слу­жи­ла два ка­сни­ја ар­хи­ е­пи­ско­па СПЦ, Ни­ко­дим и Да­ни­ло, а да је нај­ду­жи стаж у Ти­пи­кар­ни­ци имао мо­нах Про­ко­пи­је слу­же­ћи у њој ви­ше од 30 го­ди­на. Па­дом срп­ске сред­ње­ве­ков­не др­жа­ве под ото­ман­ску власт Ис­по­сни­ца Све­ тог Са­ве у Ка­ре­ји, као и сам ма­на­стир Хи­лан­дар, до та­да нај­бо­га­ти­ја и нај­у­ ти­цај­ни­ја све­то­гор­ска све­ти­ња, ула­зи у ви­ше­ве­ков­ни пе­ри­од пре­жи­вља­ва­ња и те­шких ис­ку­ше­ња. Гу­би по­се­де, ме­то­хе, на кра­ју по­чи­ње да се оси­па и срп­ско мо­на­штво. Тур­ске вла­сти, под ути­ца­јем Гр­ка, ни­су до­зво­ља­ва­ле до­ла­зак но­вих ис­ку­ше­ни­ка из по­ро­бље­не отаџ­би­не, та­ко да средином 18. века Бугари чине већину монаштва и ма­на­стир Хи­лан­дар па­да под њихову управу. О том пе­ри­ о­ду и ста­њу које је пред крај 19. ве­ка затекао у ма­на­стиру пи­сао је Са­ва Хи­ лан­да­рац, аутор мо­но­гра­фи­ја Исто­ри­ја ма­на­сти­ра Хи­лан­да­ра и Ти­пи­кар­ни­ца Све­тог Са­ве у Ка­ре­ји, чи­ји су ру­ко­пи­си, на­жа­лост, ско­ро цео век би­ли за­ту­рени у бо­га­тој манастирској ар­хи­ви и би­бли­о­те­ци. Ин­те­ре­сант­но је да овај вред­ни би­ бли­от­ е­кар и ри­зни­чар ни­је био срп­ског по­ре­кла. Тек пред његов сми­рај, про­ме­ ном на­ци­о­нал­не струк­ту­ре у ма­на­сти­ру (од­ла­ском бу­гар­ских мо­на­ха), до­не­кле је на­и­шао на раз­у­ме­ва­ње брат­ства за подухват сређивања преосталог блага у библиотеци и ризници. Неке предрасуде и препреке су остале, али ни овај вред­ ни пре­га­лац и под­ви­жник није посустајао. Це­лим би­ћем пре­дао се пра­во­сла­вљу и срп­ском на­ро­ду. Са­ва Хи­лан­да­­рац, по на­ци­о­нал­но­сти Чех – Сла­ви­бор Бра­јер, ро­дио се 1837. го­ди­не у Кут­ној Го­ри у Че­шкој, а упо­ко­јио у Хи­лан­да­ру 1911. Дао је не­мер­љив до­при­нос сре­ђи­ва­њу ар­хив­ске и би­бли­о­те­чке гра­ђе, а део свог ис­ку­ства пре­то­ чио је у две по­ме­ну­те књи­ге, не­мер­љи­во важне за исто­ри­ју Хи­лан­да­ра, срп­ске цр­кве и срп­ског на­ро­да. О Са­ви Хи­лан­дар­цу на­дах­нут есеј на­пи­сао је па­три­јарх Га­ври­ло До­жић у ко­ме ис­ти­чи ње­го­ве вр­ли­не, али и пат­ње и не­во­ље на ко­је му је ука­зао сам Са­ва, због не­брат­ског по­на­ша­ња дру­гих мо­на­ха. Ка­ко на­гла­ша­ва па­ три­јарх Га­ври­ло, Са­ву је нај­ви­ше по­га­ђа­ло „др­жа­ње не­ких ка­лу­ђе­ра да је не­мач­ки шпи­јун, а он је жи­вео ме­ђу го­ми­лом мрач­них љу­ди, од ко­јих је сва­ко ин­те­лек­ту­ал­но обра­зо­ва­ње да­ле­ко“. Вре­ме о ко­ме пи­ше та­да­шњи син­ђел, сту­дент атин­ског уни­вер­зи­те­та, по­ то­њи па­три­јарх срп­ски Га­ври­ло До­жић, ве­ро­ват­но је је­дно од нај­те­жих у исто­ри­ји Хи­лан­да­ра и Ис­по­сни­це. Владали су анар­хич­ни кла­но­ви „ха­ла­пљи­ вост, грам­зи­вост, ства­ра­ње ду­го­ва, на­ва­ла ту­ђин­шти­не ко­ја је гле­да­ла да се стал­но ко­ри­сти жа­ло­сним ста­њем у Хи­лан­да­ру али и у Ис­по­сни­ци Све­тог Са­ве­ у Ка­ре­ји.“

14

Па­три­јарх срп­ски Га­ври­ло До­жић на­во­ди да је због при­ли­ка у укупном на­ци­о­нал­ном кор­пу­ су, рас­тр­за­ном по­де­ла­ма и по­ли­ тич­ким тр­за­ви­ца­ма, „у Хи­лан­да­ ру на­стао мрак и гу­ста та­ма и да је та на­ша жар­ка зу­бља ду­хов­норе­ли­ги­о­зног устрој­ства и цр­кве­ но-про­свет­ног раз­вит­ка до­па­ла у та­ко жа­ло­стан по­ло­жај, да услед не­до­стат­ка чи­сте кр­ви срп­ских ка­лу­ђе­ра – пре­ћа­ше јој очи­глед­на гро­зна опа­сност од лу­ка­вих аге­на­ та ту­ђин­шти­не, ко­ји ко­ри­сте­ћи се не­зна­њем и ум­ном огра­ни­че­но­ шћу ње­них мо­на­ха, а на­ро­чи­то екс­пло­а­ти­шу­ћи њи­хо­ве за­блу­де и нео­сно­ва­не иде­је о сво­јој на­ци­ о­нал­но­сти – уси­ље­но по­ку­ша­ва­ју да упр­ља­ју див­но и по­но­сно срп­ ско име Ла­вре Хи­лан­да­ра – баш у то вре­ме до­ла­зи у Хи­лан­дар из кри­ла брат­ског нам че­шког на­ро­ да, не­при­стра­сни, би­стри и уче­ ни Сло­ве­нин, ко­ји тра­же­ћи се­би спо­кој­ства и ду­ше­в­не хра­не би­ра нај­по­де­сни­је ме­сто за сво­је под­ ви­ге, наш Бјел Ви­лан­дар усред Го­ ре Све­те. Тај нај­но­ви­ји на­след­ник ве­ли­ких Ср­ба Хи­лан­да­ра­ца је­сте Са­ва Хи­лан­да­рац, мо­нах и би­бли­ о­те­кар Ла­вре Хи­лан­да­ра.“ По­чет­ком 20. ве­ка до­шло је до сре­ђи­ва­ња ста­ња и у Хи­лан­ да­ру и са­мој Ис­по­сни­ци, о че­ му не­у­мор­ни Са­ва Хи­лан­да­рац оста­вља сле­де­ће све­до­чан­ство:

„У са­да­шњем тре­нут­ку Ти­пи­кар­ни­ца се на­ла­зи у нај­бо­љим ру­ка­ма. Као стар­је­ши­на слу­жи је­ро­мо­нах Ми­на, по ро­ђе­њу Цр­но­го­рац. Два мо­на­ха су му под­ ре­ђе­на, ста­ри­ји са име­ном Епи­фи­ми­је, мла­ђи Ки­рил. Сви се тру­де да ис­пу­не ду­жно­сти и по­др­жа­ва­ју се ме­ђу­соб­но у вр­ше­њу сво­је слу­жбе. Што им за­тре­ба за жи­вот, то им да­је Хи­лан­дар у до­вољ­ним ко­ли­чи­на­ма. Од ра­ни­јих го­ди­на по­сто­ ји ле­гат са ка­ма­том од 510 гро­ша го­ди­шње. Дру­ге ре­дов­не за­ра­де Ти­пи­кар­ни­ца не­ма, али стра­ни и до­ма­ћи до­бро­тво­ри о то­ме бри­ну из­да­шно, та­ко да за­ду­ жби­на и у овим скром­ним усло­ви­ма на­пре­ду­је. Те ми­ло­сти­ње отац Ми­на ко­ри­ сти крај­ње са­ве­сно за улеп­ша­ва­ње цр­кве и ре­но­ви­ра­ње гра­ђе­ви­на. То­ком 1907/8. го­ди­не дао је да се из­ра­ди јед­на див­на сли­ка (ико­на) Мај­ке Бож­је Тро­је­ру­чи­це. Ку­пио је ол­тар­ске утва­ри, об­но­вио све­ште­нич­ку одо­ру и за­јед­нич­ке сли­ке срп­ ских све­тих. И мо­нах Епи­фа­ни­је дао је свој при­лог – да се о ње­го­вом тро­шку из­ ра­ди свећ­њак у вред­но­сти од ви­ше тур­ских фун­ти ко­ји ви­си у пре­двор­ју.“ Што се ти­че гра­ђе­вин­ског де­ла, он у од­но­су на по­че­так 20. ве­ка ни­је мно­го про­ме­њен, с тим што су све про­сто­ри­је ме­ђу­соб­но по­ве­за­не у јед­ ну по­кри­ве­ну це­ли­ну. У оквиру те целине је и глав­на згра­да ко­на­ка, са ве­ ли­ким при­јем­ним де­лом жи­во­пи­са­ним у по­след­њих де­се­так го­ди­на. Међу неколико ико­на са ле­ве стра­не истиче се она на којој је представљена мученички пострадала руска царска породица Романов. Кроз са­да већ за­ тво­ре­ни атри­јум, ко­ји по­ве­зу­је ко­нак са цр­квом, ула­зи се у храм по­све­ћен Све­том Са­ви Осве­ће­ном. Изнад врата његове припрате је мер­мер­на пло­ча са ис­кле­са­ним Ка­реј­ским ти­пи­ком. Из при­пра­те се ула­зи у на­ос – глав­ну цр­кву. При­пра­та и цр­ква, жи­во­пи­са­не су не­по­сред­но на­кон об­на­вља­ња у дру­гој по­ло­ви­ни 18. и по­чет­ком 19. ве­ка, ка­да је ура­ђен и икон­ос­тас ду­бо­ ре­зан у ора­хо­вом др­ве­ту, са тан­ким сло­јем по­зла­те. Ле­во од ула­за, уз ле­ђа при­пра­те, на­ла­зи се ма­ли отвор кроз ко­ји се по­гну­то сту­па у уску пе­ћи­ну у ко­јој се Све­ти Са­ва у по­чет­ку мо­лио. Цен­трал­но ме­сто на ико­но­ста­су, са де­сне стра­не, за­уз­ и­ма чу­до­твор­ на ико­на Бо­го­ро­ди­це Млекопитатељни­це, а са леве стра­не је ико­на Хри­ста Пан­то­кра­то­ра, што је обр­нуто позиционирање. Све­ти Са­ва је из по­што­ва­ ње пре­ма Мај­ци Бож­јој, по благослову патријарха васељенског, Бо­го­ро­ди­ци Млекопитатељни­ци до­де­лио по­ча­сно ме­сто. Овај ико­но­стас ре­ста­у­ри­сан је 2005/6. го­ди­не. Осим уре­ђе­ња ко­на­ка, уво­ђе­ња си­сте­ма со­лар­не енер­ги­је и ета­жног гре­ја­ња, про­ши­рен је еко­ном­ски део са ку­хи­њом и оста­ва­ма, кул­ти­ ви­са­но дво­ри­ште са ра­зним сад­ни­ца­ма и де­ко­ра­тив­ним кул­ту­ра­ма, по­пло­ча­ ни при­ла­зи, уре­ђе­на и за­са­ђе­на ба­шта са мо­дер­ним ста­кле­ни­ци­ма за по­тре­бе про­из­вод­ње по­вр­ћа и у зим­ским ме­се­ци­ма.

17

МЛЕКОПИТАТЕЉНИ­ЦА Нај­ве­ћа ре­ли­кви­ја у Ка­реј­ској ­по­сни­ци сва­ка­ко је чу­до­твор­на Ико­на Бо­го­ ро­ди­це Млекопитатељни­це ко­ју је, пре­ма пре­да­њу, Све­ти Са­ва до­нео из ма­на­ сти­ра Све­тог Са­ве Је­ру­са­лим­ског у Све­тој зе­мљи. Спре­ма­ју­ћи се да сво­ју ду­шу пре­да Го­спо­ду, Све­ти Са­ва Осве­ће­ни оку­пље­ ним мо­на­си­ма оста­вља ама­нет: „Оци и бра­ћо, до­ђи­те око мо­га одра, Го­спод мој ко­јем сам чи­тав жи­вот слу­жио об­ја­вљу­је крај зем­но­га жи­во­та, а ва­ма за­вје­шта­ вам, за­пи­ши­те, да ће про­ћи мно­го вре­ме­на и до­ћи ће цар­ско­га ро­да син ко­ји ће но­си­ти мо­је име. Дај­те му чу­до­твор­ну ико­ну Млекопитатељни­цу и мој штап.“ По­чет­ком 13. ве­ка Све­ти Са­ва Срп­ски од­ла­зи у Па­ле­сти­ну и по­се­ћу­је ма­на­стир Све­тог Са­ве Осве­ ће­ног. Уз игу­ман­ски штап и Млекопитатељни­цу, на по­клон до­би­ја ико­ну Тро­је­ру­чи­цу, ко­ју је по­ да­рио ма­на­сти­ру Хи­лан­да­ру, сво­јој По­сни­ци је дао Млекопитатељни­цу, штап је оста­вио Па­те­ри­ ци, ке­ли­ји ван Хи­лан­да­ра. „Кад је Све­ти Са­ва до­шао у ма­на­стир Све­тог Са­ве Осве­ће­ног, до­го­ди­ло се чу­до. При­шао је да се по­кло­ни мо­шти­ма сво­га узо­ра и ду­хов­ног оца, по ко­јем је до­био име. Ка­ко је при­ла­зио, тај штап се по­ме­рио са свог ме­ста. Мо­на­си као да ни­су раз­у­ме­ли, па су га вра­ћа­ли и чу­до се, та­ко, три пу­та по­на­вља­ло. Ме­ђу­тим, кад је Го­ спод ви­део да мо­на­си не обра­ћа­ју па­жњу, чу­ до­твор­на ико­на Млекопитатељни­ца се са сво­га по­сто­ља по­кре­ну­ла пре­ма Све­том Са­ви. Та­да су мо­на­си оста­ли у чу­ду и се­ти­ли се за­ве­шта­ња“, на­дах­ну­то, пред фре­ском Све­тог Са­ве Осве­ће­ ног, бе­се­ди отац Ни­ко­дим. Уве­рен да је ико­на Мај­ке Бож­је Млекопитатељни­це јед­на од нај­ ста­ри­јих у це­лом хри­шћан­ству и да по­ти­че из 1. ве­ка, док је Тро­је­ру­чи­ца, ико­на ко­ја је ис­це­ ли­ла ру­ку Светом Јо­ва­ну Да­ма­ски­ну, на­ста­ла у 4. ве­ку.

18

ЗА­ДУ­ЖБИ­НА­РИ Да је По­сни­ца и пре на­је­зде ино­вер­них осва­ја­ча има­ла успо­не и па­ до­ве све­до­че до­бро­чин­ства кра­ља Ми­лу­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не. Краљ Милутин, нај­ве­ћи за­ду­жби­на­р од свих вла­да­ра срп­ских и је­дан од највећих кти­то­ра Савине келије у Кареји, по­ве­љом 1317/1318. об­на­ вља оро­ну­лу По­сни­цу, зи­да пирг, по­кла­ња књи­ге, ико­не и дру­ге по­треп­ шти­не. Царица Је­ле­на три­де­сет го­ди­на ка­сни­је та­ко­ђе је у ми­си­ји об­ на­вљања и ожи­вља­ва­ња Ка­реј­ске ­по­сни­це. Пре­ма са­чу­ва­ним спи­си­ма, при­ли­ком по­се­те ца­ра Ду­ша­на и ца­ри­це Је­ле­не је­дан од хро­ни­ча­ра је за­бе­ле­жио: „За­те­кли су је у бед­ном ста­њу, са­жа­ли­ли се над њом и од­лу­ чи­ли да се по­ста­ра­ју о ње­ној об­но­ви.“ Ца­ри­ца Је­ле­на об­на­вља и утвр­ђу­је ке­ли­ју зи­дом и пир­гом Све­тог Са­ве, а цар Ду­шан је да­ри­ва по­се­ди­ма у

21

Ср­би­ји. Све­то­гор­ски Про­тат у то вре­ме све­то­сав­ску бо­го­мо­љу тре­ти­ра као ма­ли ма­на­стир са сво­јим пред­став­ни­ком у Про­та­ту. Краљ Ми­лу­тин у сво­јој хри­со­ву­љи под­се­ћа мо­на­хе да жи­ве са­ве­сно пре­ма ти­пи­ку, обе­ћав­ши им да ће он лич­но олак­ша­ти њи­хо­ву ег­зи­стен­ ци­ју. Уз Че­тво­ро­је­ван­ђе­ље кра­ља Ми­лу­ти­на из 1316. године, за опро­ ште­ње мно­гих гре­хо­ва по­кло­нио је Ти­пи­кар­ни­ци и 1.000 пер­пе­ра. Ме­ђу

22

да­ри­ва­ним књи­га­ма са­чу­ва­но је јед­но јеванђеље на пер­га­мен­ту у ко­ме из­ ри­чи­то сто­ји да је на­ме­ње­но за ке­ли­ју Све­тог Са­ве у Ка­ре­ји. При­ли­ком јед­ног од својих по­след­ њих бо­ра­ва­ка на Све­тој Го­ри, Свети Сава је ра­ди еко­ном­ског обез­бе­ђе­ња ке­ ли­је за 300 пер­пе­ра купио од брат­ства ма­на­сти­ра Све­ти Ди­ми­три­је зе­мљи­ште на којем је за­са­ђен ви­но­град. У хи­лан­дар­ском ар­хи­ву оста­ла је за­бе­ле­же­на и да­ре­жљи­вост ар­хи­е­пи­ ско­па срп­ског Ни­ко­ди­ма, бив­шег игу­ ма­на Хи­лан­да­ра. Сво­јом хри­со­ву­љом из 1322. го­ди­не он од­ре­ђу­је го­ди­шњи при­лог мо­на­си­ма од 40 пер­пе­ра и ма­ сак, на­во­де­ћи у овом ак­ту да се не сме до­зво­ли­ти да за­ду­жби­на Све­тог Са­ве пад­не у за­бо­рав, под прет­њом веч­ног про­клет­ства. Аутор записа на­во­ди да је овим ак­том ар­хи­па­сти­ра срп­ског Ни­ ко­ди­ма вра­ће­на ста­ра сла­ва Ка­реј­ској по­сни­ци. У по­след­њој де­це­ни­ји из Ру­си­је је сти­гла ве­ли­ка по­моћ за По­сни­цу, а че­ сти го­сти су нај­бли­жи са­рад­ни­ци пред­ сед­ни­ка и пре­ми­је­ра Ру­ске Фе­де­ра­ци­је, Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на и Д­ми­три­ја Ме­две­ де­ва. На­рав­но, ни смер­ни чу­вар Са­ви­не Ти­пи­кар­ни­це не по­су­ста­је у да­ва­њу. Уз мо­ли­тву ра­ђе­на од нај­бо­љих све­то­гор­ ских ико­но­пи­са­ца из ке­ли­је Бу­ра­зе­ри, на­сли­ка­на ве­ро­до­стојно оригиналу, ико­на Бо­го­мај­ке Млекопитатељни­це је из ру­ку па­три­јар­ха ру­ског Ки­ри­ла уру­че­на та­да­шњем пред­сед­ни­ку Ру­си­је Д­ми­три­ју Ме­две­де­ву.

25

БИ­БЛИ­О­ТЕ­КА Ка­ко на­во­ди На­де­жда Р. Син­дик у сво­јој сту­ди­ји Скрип­та­ри­јум и би­бли­ о­те­ка Ис­по­сни­це св. Са­ве у Ка­ре­ји, од са­мог по­чет­ка овај мо­ли­тве­ни ку­так имао је скрип­та­ри­јум и би­бли­о­те­ку где су на­ста­ла зна­чај­на ори­ги­нал­на де­ла ста­ре срп­ске књи­жев­но­сти, тек­сто­ло­шке ре­дак­ци­је, пре­пи­си и пре­во­ди. Још у вре­ме Све­тог Са­ве, осим ли­тур­гиј­ских бо­го­слу­жбе­них књи­га, јеванђеља, апо­сто­ла, ок­то­и­ха, три­о­да, ми­не­ја, псал­ти­ра..., на­ла­зи­ле су се ту и књи­ге за мо­на­шко ду­хов­но уз­ди­за­ње, као што су про­ло­зи и жи­ти­ја све­тих ко­је је Све­ти Са­ва као мла­ди принц Раст­ко чи­тао на дво­ру сво­га оца, што га је ве­ро­ват­но опре­де­ли­ло да кре­не мо­на­шким ста­за­ма. Аутор­ка, ко­ри­сте­ћи Бог­да­но­ви­ће­ ву Исто­ри­ју ста­ре срп­ске књи­жев­но­сти, прет­по­ста­вља да је основ­на лек­ти­ра пр­вог срп­ског све­ти­те­ља би­ла, из­ме­ђу оста­лог, Ле­стви­ца Светог Јо­ва­на Ле­ ствич­ни­ка, збор­ни­ци бе­се­да ра­но­ви­зан­тиј­ских цр­кве­них ота­ца Јо­ва­на Зла­то­ у­стог, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Пе­ре­нис Је­фре­ма Си­ри­на, као и цр­кве­но-прав­на ли­те­ра­ту­ра. Аутор Ка­реј­ског ти­пи­ка на кра­ју овог де­ла пре­ти про­клет­ством сва­ко­ме ко по­ку­ша да оту­ђи ове списе из По­сни­це. Ме­ђу­тим, зуб вре­ме­на, ра­зни ути­ца­ји и ин­те­ре­си ме­њали су и струк­ту­ру и број књи­га у Ка­реј­ској ке­ли­ји за ко­ју се мо­же ре­ћи да је би­ла ве­ом ­ а ва­жан књи­жев­ни цен­тар у ко­ме су на­ста­ла срп­ска ори­ги­нал­на књи­жев­на де­ла, пре­во­ди и ре­дак­ци­је. Ту је До­мен­ти­јан, ко­ји је за се­бе ре­као да је по­след­њи уче­ник прео­све­ће­ног кир Са­ве, на­пи­сао Жи­ти­је Све­ тог Са­ве. У 13. ве­ку је­ро­мо­нах Те­од ­ ул, по на­ло­гу хи­лан­дар­ског екли­си­јар­ха Да­мја­на, пре­пи­су­је Ок­то­их осмо­гла­сник. Ар­хи­ман­дрит Ле­о­нид 1859. го­ди­не, при­ли­ком по­се­те К­а­реј­ској ке­ли­ји, бе­ле­жи да је та­мо на­шао Ву­ка­но­во Је­ван­ ђе­ље, на­ста­ло из­ме­ђу 1197. и 1199. го­ди­не, док В. И. Гри­го­ро­вич петнаест го­ди­на ра­ни­је вели да је на истом ме­сту на­шао 45 сло­вен­ских ру­ко­пи­са и 12 ста­рих штам­па­них књи­га ко­је су се рас­па­да­ле од старости и не­хаја. Ка­реј­ске књи­ге, ка­ко на­во­ди у Ка­та­ло­гу Ди­ми­три­је Бог­да­но­вић, пренете су кра­јем 19. и по­чет­ком 20. ве­ка у Хи­лан­дар­ску би­бли­о­те­ку због сре­ђи­ва­ња Ка­та­ло­га, што је по­ве­ре­но Са­ви Хи­лан­дар­цу. Ме­ђу­тим, по­ред књи­га ко­је се на­ла­зе у Хи­лан­да­ру, из­ве­стан број њих је у дру­гим би­бли­о­те­ка­ма и ар­хи­ви­ ма у зе­мљи и ино­стран­ству. Мно­ге су, нажалост, за­у­век уни­ште­не небригом и оту­ђе­не. Да­нас се у би­бли­о­те­ци Поснице чу­ва не­ко­ли­ко сто­ти­на пре­те­жно ста­рих бо­го­слу­жбе­них књи­га пи­са­них на цр­кве­но­сло­вен­ском и ру­ском је­зи­ку.

27

КА­РЕЈ­СКИ ТИ­ПИК 1199. Сто­га и ја, од свих по­след­њи и гре­шни­ји, сваг­да слаб и тром за под­ви­за­ва­ње ду­хов­но, до­шав­ши у Све­ту Го­ру на­ђох бо­го­и­за­бра­на све­ти­ла где на раз­не на­чи­не хи­та­ју на под­виг ду­хов­ни. Те и ја, укре­пив­ши сво­ју не­моћ, по­тру­дих се ко­ли­ко ми сна­га до­зво­ља­ва­ше, по­ди­гох ма­на­стир све­ти, дом Пре­све­те Вла­ди­чи­це на­ше Бо­го­ро­ди­це, При­сно­де­ве Ма­ри­је, све­то­га оп­ште­жи­ти­ја, и ће­ли­је ми до­вољ­не у Ка­ре­ја­ма, где да пре­би­ва­ју игу­ман и сва бра­ти­ја ка­да до­ла­зе. По­том, опет, по­ди­гох и ов­де у Ора­хо­ви­ци ме­сто за ти­хо­ва­ње, све­тог и пре­по­ доб­ног оца на­шег Са­ве, за стан дво­ји­ци или тро­ји­ци, по ре­чи­ма Го­спод­њој: „Где су дво­је или тро­је са­бра­ни у име мо­је, ту сам ја ме­ђу њи­ма.“ За­то ову за­по­вест да­јем, сви да зна­ју: ни прот не­ма вла­сти над том ће­ли­јом, ни игу­ман све­то­га на­шег ма­на­сти­ра, ни­ти ко дру­ги од бра­ти­је да не уз­не­ми­ра­ва оно­га ко­ји жи­ви

30

у овој ће­ли­ји све­тог Са­ве. И што се на­ла­зи у тој ће­ли­ји, би­ло ви­но, би­ло во­ће, да не узи­ма наш ма­на­стир ни­шта од то­га, ни­игу­ман дру­ги­ма да не да­је, већ, на­про­тив, да се ту да­је из на­шег ма­на­сти­ра ра­ди спо­ме­на, све­ћа све­том Са­ви, уља 60 ли­та­ра. А о све­му дру­го­ме на во­љу оста­вљам игу­ма­ну и свој бра­ти­ји; ако чи­ме бу­ду мо­гли да по­мог­ну бра­ту ко­ји жи­ви у ће­ли­ји овој, ве­ру­јем у Бо­га да вам не­ће не­до­ста­ти пре­гршт бра­шна ни ча­нак уља, ако мо­ју ма­кар и гре­шну мо­ли­тву хо­ће­те да има­те у по­моћ се­би. Јер онај ко­га ја оста­вим по­сле смр­ти сво­је у тој ће­ли­ји, он да пре­би­ва до кра­ја жи­во­та сво­је­га не­за­ме­њен ни од ко­га. По­том, пак, да­јем ова­кво пра­ви­ло да се при­ме­њу­је: да се ску­пе игу­ман све­то­га то­га ма­на­сти­ра и сва бра­ти­ја, и да би­ра­ју му­жа бо­го­бо­ја­жљи­ва, ко­ји је по­до­бан да жи­ви у ће­ли­ји у ме­сту том. Или ако бу­де ко – као игу­ ман, или не­ко дру­ги од оних што су слу­жи­ли у ме­сту то­ме све­то­ме, да се ша­ље у то ме­сто, и он сва­ку сло­бо­ду и власт да има над том ће­ли­јом, као што и го­ре пи­са­смо. А ма­на­стир, ни игу­ман, да не­ма ни­ко­је вла­сти над ће­ли­јом том. Ни­ти, пак, за ми­то да се не по­ста­вља не­ко у ће­ли­ји тој, не­до­сто­јан пра­ви­ла ду­хов­ног. Овај, пак, устав про­пи­су­јем у ће­ли­ји тој, да др­жи ко­ји хо­ће да жи­ви у њој. По­не­дељ­ком, и сре­дом, и пет­ком – ни­ти уља је­ди, ни­ти ви­на пиј; а у уто­рак и у че­твр­так – уље је­ди и ви­но пиј. И у свих ових пет да­на је­дан­ пут днев­но да је­деш. У су­бо­ту, пак, и у не­де­љу – ри­бе, и сир, и све дру­го; и два­пут днев­но је­де се. А у пост ве­ли­ки, су­бо­том и не­де­љом је­ди уље и ви­на ку­шај; а у дру­ге да­не – ни ви­на, ни уља. А за пост Ро­ђе­ња Хри­сто­ва – као и у дру­ге да­не што про­пи­са­смо, не­ка и та­да бу­де исто. А у пост све­тих апо­сто­ла – да је­де исто као и у дру­ге да­не обич­но што про­пи­са­смо. У по­ја­њу да се др­жи ова­кав устав: ју­тре­ња и ве­чер­ња – као што је оби­ чај, на ју­тре­њи пре­ко це­ле го­ди­не да се по­ју по три ка­ти­зме псал­ти­ра, а на ве­чер­њи „Ка Го­спо­ду, ка­да“ без тро­па­ра. Ча­со­ве по­је­мо ра­зно. Пр­ви час са ју­тре­њем без псал­ти­ра. На тре­ћем ча­су, и на ше­стом, и на де­ве­том, пе­ва­мо по три ка­ти­зме псал­ти­ра, са Карејски типик,­ фото Славомир Матејић

33

ме­та­ни­ја­ма, као што има­мо оби­чај. На сва­ком по­чет­ку, на „При­ђи­те, по­кло­ни­мо се“, по три ме­та­ни­је. И опет, кад се за­вр­ши пса­лам и ка­же „Али­лу­ја“, по три ме­та­ни­је. Би­ло на ве­чер­њи, би­ло на ме­ти­мо­ну, би­ло за вре­ме чи­та­ња псал­ти­ра, би­ло на ча­со­ви­ма, би­ло на по­лу­ноћ­ни­ца­ма, на сва­кој слу­жби кад се слу­жи крај, та­мо где се ка­же „Бо­же, бу­ди ми­ло­ ср­дан пре­ма на­ма и бла­го­сло­ви нас“ – по 12 ме­та­ни­ја. А по­лу­ноћ­ни­ца се по­је у цр­кви са „Бла­же­ни­ма“, и три ка­ти­зме, и ка­нон Бо­го­ро­ди­ци. А што оста­не од псал­ти­ра, то из­го­во­ри би­ло да­њу, би­ло но­ћу, са­мо да се ис­пе­ва псал­тир за дан и ноћ. У су­бо­ту уве­че би­ва, по на­шем оби­ча­ју, агрип­ни­ја. А ово по­је­мо на агрип­ни­ји: по­што се ка­же „Три­све­то“ и „По­ми­луј ме, Бо­же“, по­том по­је­ мо ка­нон агрип­ни­је. И по­том се чи­та јед­на гла­ва те­тра­је­ван­ђе­ља. Ако ли бу­де не­мо­гу­ће, да пре­по­ло­ви. И по­том се по­чи­ње слу­жба ју­тре­ње. От­по­јав­ши по­сле Ше­стоп­сал­ми­ја „Бог Го­спод“, а он­да от­по­јав­ши три ка­ти­зме, и че­твр­ту ка­ ти­зму „Бла­же­ни“ са при­пе­вом „Ан­ђе­ла са­бор“, по­том се­дил­не, по­том чте­ни­је, и по­сле овог Сте­пе­на „Све што ди­ше“, је­ван­ђе­ље, по је­ван­ђе­љу „Вас­кр­се­ње Хри­ сто­во“ и по­том „По­ми­луј ме, Бо­же“ и пе­сме за­јед­но да по­је сам. И по­том ка­нон вас­кр­сни, као што има­мо оби­чај, и све­том – ако имаш. И по­том се за­вр­ша­ва, ка­ко је и ред. О све­тим и бо­жан­стве­ним ли­тур­ги­ја­ма: пре­ма мо­гућ­но­сти да се слу­же. А у Го­спод­ње ве­ли­ке пра­зни­ке тре­ба да па­зи­мо на по­ја­ње и бде­ни­је ноћ­но, се­ћа­ју­ћи се ре­чи ко­ја ве­ли: „Бди­те и мо­ли­те се, да не пад­не­те у на­паст; јер дух је бо­дар, а те­ло не­моћ­но.“ Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својега уживати ако то извршите, и бићете блажени. Овај, дакле, устав појања и јела написасмо. Молим и захтевам да буде не­про­ ме­н­љив, сем ако у болест падне; тада, колико снага може. О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, нека се тада наруши пост – осим среде и петка. О слободи места тога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и пресветом његовом Матером, као што писасмо овде да не буде потворено. Ако ли ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту овом, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен ни у овоме веку ни у будућем. Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707. (1199) године. Од свих последњи, Сава грешни.

36

Хиландарски типик,­ фото Славомир Матејић

Из­да­вач: „Прин­цип Прес“ Це­тињ­ска 6, Бе­о­град (Ср­би­ја) www.na­ci­o­nal­na­re­vi­ja.com За издавача: Ми­шо Ву­јо­вић Текст и фо­то­гра­фи­је: Ми­шо Ву­јо­вић Уред­ник: Бра­ни­слав Ма­тић Технички уредник: Алек­сан­дар Ћо­сић Штам­па: „Пор­тал“, Бе­ог­ рад Бе­ог­ рад, 2018. © Copyright: „Принцип Прес“ CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-726.1(570)-523.4-9(495.631) 726.54(=163.41)(495.631) ВУЈОВИЋ, Мишо, 1964Молитва без престанка : посница Св. Саве у Кареји / Мишо Вујовић. - Београд : Принцип прес, 2018 (Београд : Портал). - 36 стр. : фотогр. ; 21 cm ISBN 978-86-6189-115-1 a) Кареја - Посница Св. Саве - Историја COBISS.SR-ID 255297036