Palanačke br 188 189 by Palanacke Novine

Број 188-189 Сваког 1. и 15. у месецу Година IX • 15. септ. 2015. Цена 50 динара

Повећан обим посла у паланачком Дому здравља

Сарадње са руководством Болнице – нема

Стране 8 и 9

Интервју са новим директором Паланачке гимназије

Желим да будемо храм знања Страна 13

ОБ „Стефан Високи“ постала страначка фирма паланачких напредњака Интервју са поводом - глумац Миша Бајкић заблистао у Требињу

Хвала публици Стране 18 и 19

Директор оштетио установу посвађао, уцењује и рекетира запослене Стране 6 и 7

www.sumadijskevesti.com

Излазе 1. и 15. у месецу Година IX Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић

моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com

Гл. и одг. уредник: Дејан Црномарковић

e-mail: redakcija@palanacke.com

Маркетинг: Саша Матески

моб.тел: 064 920 5928

Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић. Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke

e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com

Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380

Паланачке су члан ПУ „Local Press”

“Ивер који је пао далеко од кладе”

вер који је пао далеко од кладе” зове се Дејан Нектаријевић и има надимак Бомбица, који је добио по свом оцу, легендарном доктору Бомби, кога сам одлично познавао, и имао част и задовољство да често разговарам, углавном о политичким темама. Доктор Бомба, аутентичан по свему, личност која је обележила један период паланачке Болнице, али значајан и на много ширем простору, био је опозиционар од првих дана вишестраначког система у Србији, истакнути члан, оног, Српског покрета обнове. Када бисмо се срели у граду, волео је да ме заустави да разменимо мишљења. Био је изузетно критичан према Слоби и Мири, Шешељу, Томи, Вучићу, и њиховим кадровима у Смедеревској Паланци из деведесетих година прошлог века. Чак, и када сам после једног саобраћаног удеса, тамо неке деведесете, завршио на његовом одељењу са поломљеним носем, долазио је свакога јутра после редовне визите, седао на мој кревет и започињао разговор. Искрено, поштовао сам и волео тог јединственог човека. Остало ми је у сећању да је у време бомбардовања Србије, 1999. године, био шокиран иницијативом ЈУЛ-а и Мирјане Марковић да се естрадне звезде блиске тој партији окупљају на београдским мостовима и песмом их “бране” од НАТО бомби, а са посебним несимпатијама је говорио о једном паланачком песнику који је, у оквиру исте акције, рецитовао стихове на бини постављеној испред зграде “Јединства”. Некако у то време разочарао се и у Вука. Елем, деценијама познајем и његовог млађег сина, Бомбицу. Сретали смо се, и дружили, давних седамдесетих, у комшилуку, у кругу зграде “Воћар”, старог солитера, “Туриста” и “Таре”. Ишли у исте школе. Током последњих тридесетак го-

дина видели смо се свега неколико пута, јер је у Паланку ретко долазио после пресељења у Београд. “Вратио се” уочи последњих парламентарних избора као кандидат за посланика Српске напредне странке за општину Смедеревска Паланка. Бомбица се у град своје младости вратио ради власти, и гле чуда успео је у тој намери, постао посланик и представља Паланчане у Скупштини Републике Србије. У Београду је радио као зубар… А онда је мењао клешта за фотељу. Чудан, али изгледа добар избор по њега, јер јавно се говори да је радио “на црно” и био на лошем гласу. Са друге стране,његов избор за посланика је велика увреда грађанима Паланке јер су заправо добили “старатеља” из престонице, а не свог аутентичног представника у највишем органу власти. У складу са тим, Бомбица и представља грађане ове општине у српском парламенту. Интересују га само плата и власт. Месецима није проговорио ни реч на седницама Скупштине Србије. Ниједну добру ствар за житеље Смедеревске Паланке народни посланик Бомбица није урадио у свом досадашњем мандату, али јесте не-

се “бавио” искључиво локалном влашћу. Мудри посланик измислио је “топлу воду”… У Србији, на жалост грађана, већ дуго нема успешне власти ни на једном нивоу. Но, мора се признати да Бомбици “иду на руку” нагомилани проблеми са којима се суочава локална самоуправа у Смедеревској Паланци. Није тајна да ова општина већ више од две деценије тавори, тоне у сиромаштво, са угашеном привредом и скоро невидљивом перспективом. Питање је зашто Бомбица, као посланик, није учинио бар корак да се нешто промени? Ако ништа друго, папрено је профитирао, и до сада у Скупштини примио милионе динара, да би допринео напретку ове општине. Зато тврдим да на предстојећим изборима, у паланачкој причи, нема места за Бомбицу и пар његових најближих напредних другара. Неће Паланчани да гласају за то друштво. “Неки дан” су гласали за Вучића, а добили Бомбицу и Богдановића. Овога пута избори су локални и гласаће се за познанике и комшије са именом и презименом, а не за скривене кандидате. Наравно да не мислим да ће на

Бомбица се у град своје младости вратио ради власти, и гле чуда успео је у тој намери, постао посланик и представља Паланчане у Скупштини Републике Србије. У Београду је, кажу, радио као зубар… А онда је мењао клешта за фотељу. Чудан, али изгледа добар избор по њега, јер јавно се говори да је радио “на црно” и био на лошем гласу. колико изузетно лоших. Желећи да и на локалу буде “газда” месецима је оставио Паланчане без уличне расвете. Поуздано знам да је било довољно да реагује на време и дуг општине за струју био би репрограмиран без искључења уличног светла. Али он је учинио супротно. Следећи потез посланика Бомбице био је погубан за паланачку Болницу, јер је на њено чело довео неспособног директора др Горана Богдановића, уместо веома успешног др Перише Јовановића, и од тада ова здравствена установа пролази кроз најлошији период од оснивања. На крају, покушај посланика Бомбице да отера из Паланке инвеститора који је на Паланачком кисељаку планирао да сагради Спортско-рекреативни центар у коме би посао добило око 150 људи, заиста је тешко прокоментарисати пристојним речима. Јасно је да му одговара што лошије стање у Смедеревској Паланци да би себе понудио као спасиоца, па је недавно, у свом првом скупштинском наступу прочитао припремљени текст у коме нема ни речи о потребама Паланчана, већ

партијским листама бити само најбољи, најспособнији и најобразованији Паланчани. Биће ту свега и свачега. Али, начуо сам и нека имена која обећавају. Вероватно би и шансе паланачких Напредњака, с обзиром на велики број чланова, значајно порасле да их предводе особе са интегритетом. Баш због интегритета, важно је подсетити посланика на питање које му је постављено пре неколико месеци приликом протеста који је СНС организовао у центру града (улична расвета), о његовом, евентуалном, учешћу у трагичном догађају који се збио 7. маја 1983. године у једном воћњаку у Селевцу? О том догађају појавило се и неколико коментара на друштвеним мрежама, уз веома озбиљне оптужбе на рачун особе која је тема овог текста. Истраживали смо и дошли до званичних докумената из којих се види да тада нико није окривљен за трагичну смрт младића који је пронађен са повредама на лицу, и телу. Случај је расветљен и стављен ад акта, али… Неки људи мисле да је истина заташкана. Да ли је?

АКТУЕЛНО

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОТКРИВЕН СПОМЕНИК ФРАНЦУСКО-СРПСКОЈ ЕСКАДРИЛИ

Симбол Француско-српског пријатељства Спомен-обележје открили престолонаследник Александар и француска амбасадорка

Смедеревској Паланци, у парку код Основне школе „Херој Иван Мукер“, откривен је споменик Француско-српској ескадрили МФ99С. То су учинили српски престолонаследник Александар Карађорђевић и амбасадорка Француске у Београду. Овом догађају присуствовали су дипломатски представници у нашој земљи из неколико држава Европске уније. Спомен-обележје (авион на високом бетонском постаменту) дело је Небојше Јовановића, а у црном мермеру уклесане су ове речи: „Ово спомен-обележје постављено је у част француско-српске ескадриле МФ99С чији су чланови херојски бранили небо Србије током Првог светског рата од 1915 – 1918. године и заједно са српским народом прошли албанску голготу. Спомен

– плочу подиже народ Смедеревске Паланке у чијем граду се налазио механичарски парк, депо и хангар као и аеродром са кога су своје прве летове извели пионири пилоти херојског и братског француског народа.“ У Смедеревску Паланку донета је земља са гроба једног од њих, легендарног Луја Полона, која ће бити развејана на некадањем аеродрому одакле ће један грумен српске оранице завршити на хуму овог пилота у Француској. Скуп је, у име Скупштине општине Смедеревска Паланка, поздравио председник Славољуб Ђурић, рекавши да је ово спомен-обележје подигнуто једном великом догађају, великом времену и великом пријатељству српског и француског народа. Престолонаследник Александар Карађорђевић, по-

двукавши да је почаствован што присуствује откривању овог споменика, подсетио је да је његов деда, краљ Петар Први одиграо велику улогу у формирању српске авијације и да је за време Великог рата често посећивао припаднике француско-српске ескадриле. Дипломатски представници у свом обраћању учесницима ове свечаности, указали

БИБЛИОТЕКА „МИЛУТИН СРЕЋКОВИЋ“ МЕТА ЛОПОВА

су да постоје догађаји који се дуго памте и споменици који служе да се прошлост не заборави. И овај,који је откривен 11. септембра, управо има улогу неговања успомена на храбре пилоте француско-српске ескадриле. Он је симбол српско-француског пријатељства и заједничког грађења европске будућности. На ово спомен-обележје

венце су положили престолонаследник, Александар, представници дипломатског кора, председник Скупштине општине Смедеревска Паланка, председник Општине Велика Плана, делегације Аеро клуба из Приједора, представници Општинског одбора СЗБНОР-а Смедеревска Паланка и др.

Д. Ј.

ТРАДИЦИОНАЛНА „ОПЛЕНАЧКА БЕРБА ГРОЖЂА“ 9., 10. И 11. ОКТОБРА

Украдено спомен-обележје Очекује се велика генералу Живку Павловићу посета и око 200 Истовремено са овом светковином траје и Сабор изворног народног стваралаштва излагача Истовремено са овом светковином траје и Н Сабор изворног народног стваралаштва а прочељу Библиотеке „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци више нема спомен-обележја генералу Живку Павловићу. Украдено је и нетрагом нестало и вероватно је већ „утопљено“ као секундарна сировина. Спомен-плоча са рељефом рад је академског вајара из Београда Љубише Манчића, откривена је октобра 2009. године поводом Дана ослобођења Смедеревске Паланке у Првом светском рату, а 71 годину након смрти генерала и академика Живка 4

Павловића, истакнуте историјске личности Доње Јасенице. Ово спомен – обележје открили су тада председник Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године Драгољуб Јуришић и председник Скупштине општине Славољуб Ђурић.

Том чину присуствовала је и генералова унука Видосава Ибрахимпашић Павловић. Д. Ј.

окровитељи овогодишње 52. „Опленачке бербе грожђа“, која се традиционално одржава у октобру, су Општина Топола и Туристичка организација Опленац из Тополе. Три дана, 9.,10. и 11. октобра, домаћини као и велики број посетилаца славиће бербу грожђа и дегустираће се вина уз фантастичне културно забавне садржаје.

Истовремено са овом светковином траје и Сабор изворног народног стваралаштва, а све у част вина и грожђа, уз манифестацију „Међународно оцењивање вина и ракија“. На „Опленачкој берби“ представи се преко 200 излагача у категоријама индивидуалних произвођача грожђа, вина и ракија, старих заната, сувенира и винарија.

СЕДНИЦА ГЛАВНОГ ОДБОРА ДС-А У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Почетак предизборне кампање Др Бојан Пајтић: Не кандидујем се за председника покрајинске, него за председника републичке Владе

Смедеревској Паланци одржана је седница Главног одбора Демократске странке која је означила и почетак предизборне кампање за скорашње изборе. - Не верујем да власт Српске напредне странке, макар на ни-

са оним странкама које подржавају СНС и чији програм није у складу са настојањима Демократске странке око успостављања пуне демократизације друштва. - Нећемо дозволити да пропадне ни један једини глас оних грађана Србије који су очајни, који су

воу месне заједнице, може донети било шта добро, било ком грађанину Србије - рекао је у свом извештају др Бојан Пајтић, председник Демократске странке. - Зато тражим од вас да Демократска странка изађе из свих коалиција са СНС-ом. Пајтић је нагласио да је председништво Демократске странке једногласно донело одлуку о распуштању Општинског одбора ове странке у Великој Плани, који је, правећи коалицију са Напредњацима, деловао супротно интересима ДС-а. У делу седнице отвореном за јавност, Пајтић је рекао да од ове седнице почиње изборна кампања Демократске странке. - Поздрављам размишљање Александра Вучића да поднесе оставку и распише ванредне парламентарне изборе – рекао је Пајтић. - Сви подаци о економској и социјалној политици говоре у прилог томе да је Влада Србије апсолутно неспособна да води државу и та се неспособност обија о главу грађанима Србије. Он је нагласио да ДС неће правити „Франкенштајн коалиције“

безнадни и који желе да виде леђа овом режиму – рекао је Пајтић. Оваква политичка пошаст одавно није виђена. Ми већ улазимо у кампању, због тога што немамо могућности да путем медија изнесемо своје ставове и да грађанима Србије објаснимо шта се дешава. С обзиром на то да ћемо гледати двадесетчетворочасовни ријалити-шоу Александра Вучића, када буду расписани избори, ми морамо у непосредној комуникацији, од врата до врата, у непосредном разговору да објаснимо грађанима да Демократска странка има и потенцијала и храбрости и снаге да смени овај режим. Председник Демократске странке подсетио је да само четвртина грађана Србије подржава Вучићеву владу и да три четвртине људи, међу којима је највише оних који не смеју да се јавно изјасне да би гласали за ДС, не подржава актуелену Владу Србије и политику Српске напредне странке. Пајтић је нагласио да економска криза у Србији погађа сиромашне и средњи слој, који треба да плате

цех неспособности Вучићеве Владе. - Држава у којој су банкари задовољни, а средњи слој и сиротиња скичи није срећна држава и не може бити држава за коју се Демократска странка залаже – рекао је Пајтић. -Држава за коју се ДС залаже је држава социјалне одговорности.

Председништва и Главног одбора. - Добро дошли у бастион Демократије – рекао је Милојичић. - Очекује нас напоран рад, очекује нас формирање Изборног штаба, очекује нас победа на изборима. На овој седници Главног одбора усвојени су Правилник о поступку утврђивања листе кандидата за посланике и одборнике, извештај

На почетку седнице Главног одбора, председник Демократске странке захвалио је Радославу Милојичићу Кени на доброј организацији и гостопримству, а домаћин се потом обратио члановима

о раду Извршног одбора, а формиран је и Изборни штаб. За шефа Изборног штаба изабран је Радослав Милојичић Кена, док ће шеф свих кампања бити др Бојан Пајтић.

ОСНОВАН НОВИ МЕДИЈ КОЈИ ЋЕ ПРАТИТИ И АКТУЕЛНОСТИ У ПАЛАНЦИ

Интернет портал „Шумадијске вести“

едавно је почео са радом нови медиј, Интернет портал „Шумадијске вести“, чију редакцију чине новинари из десетак већих градова и општина Шумадије. Део те велике редакције и уређивачког тима су и новинари „Паланачких“ и Интернет портала „Паланачка хроника“ из Смедеревске Паланке. Уколико желите да се информишете „ко, шта, где, кад и зашто у Шумадији“ потражите овај медиј на интернет адреси www. sumadijskevesti.com, као и на истоименим фејсбук и твитер страницама. 5

ОПШТА БОЛНИЦА „СТЕФАН ВИСОКИ“ ПОСТАЛА СТРАНАЧКА ФИРМА ПАЛАНАЧКИХ НАПРЕДЊАКА

Директор оштетио установу посвађао, уцењује и рекетира запослене Већина запослених има изразито негативно мишљење о раду директора, оптужује га за неспособност, самовољу, осветољубивост и наношење штете овој до недавно угледној здравственој установи Писмо синдиката „Независност“ ОБ „Стефан Високи“ министру здравља

Др Горан Богдановић

рема речима наших саговорника, који кажу да преносе ставове већине запослених, у Општој болници „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци ситуација је - никада гора. Директор др Горан Богдановић, иначе и актуелни потпредседник Општинског одбора Српске напредне странке, који је на место

првог човека ове здравствене установе дошао после присилног одласка веома успешног предходника др Перише Јовановића, као и политички дириговане смене Управног одбора, за кратко време својим лошим радом нанео је велику штету установи и посвађао запослене. Уз то, уцењује колеге, приморава их да јавно лажу, а и присиљава

запослене да из својих примања финансирају губитак установе. Заправо Богдановић је, како истиче један од наших саговорника, само марионета у рукама саветника Бабића, функционера СНС-а, који је послат из Београда да би овде радио шта хоће за велику плату. -Болница је постала страначка фирма паланачких Напредњака, у коју често на пиће долази и народни посланик Нектаријевић, који је и председник Општинског одбора СНС-а, као и још неки локални ак-

Поштовани, у могућности смо да Вас известимо о дешавањима при избору др Горана Богдановића за директора наше Болнице. Др Горан Богдановић долази на место вд директора Опште болнице „Стефан Високи“ као радник Дома здравља у Смедеревској Паланци 29. јула 2014. године и доводи, без спроведеног конкурса, за саветника мр Жељка Бабића. Надзорни одбор Болнице заседа 19. септембра, 8. октобра и 15. октобра 2014. године када доноси одлуку којом тражи разрешење вд директора др Горана Богдановића због незаконитости у раду. Такође, у октобру 2014. заседа и Управни одбор болнице и доноси одлуку да се тражи разрешење истог и даје предлог да се др Милан Бркић постави на место вд директора. Министарство не даје никакав одговор Управном одбору, иако је уз одлуку послата и документација о неисправностима и незаконитостима у раду др Горана Богдановића и мр Жељка Бабића. У новембру 2014. заседа Управни одбор болнице заседа и расписује конкурс за избор директора, објављен у дневном листу „Политика“ 3. децембра 2014. У међувремену вд директор др Горан Богдановић шаље предлог министарству за именовање новог Управног и Надзорног одбора, иако он на то нема законско право, јер, по закону, то може да уради само стручни савет колектива ОБ „Стефан Високи“. У предлогу за члана Управног одбора предлаже братанца своје супруге Ђорђа Благојевића, а за једног од чланова Надзорног одбора свога кума Младена Јелића. На конкурс се јавља пет кандидата. Од пет кандидата само два кандидата има исправну и потпуну документацију. Вд директор др Горан Богдановић није приложио потврду да није кажњаван. Управни одбор болнице заказује састанак 12. јануара 2015. године у 12 часова. На тај састанак вд директор доноси решење Министарства здравља о именовању новог Управног одбора. Распушта се стари Управни одбор, а нови разматра документацију кандидата за избор директора. Након разматрања документације, Управни одбор доноси одлуку да ни један од два кандидата са потпуном документацијом, др Милан Бркић и др Снежана Бајовић, не одговара. Управни одбор расписује нови конкурс за избор директора који није објављен у Министарству здравља већ само у локалном издању „Вечерњих новости“ 28. јануара 2015. На седници одржаној 12. фебруара 2015. Управни одбор апсолутном већином доноси одлуку да кандидата др Горана Богдановића предложи Министарству здравља за директора ОБ „Стефан Високи“. У прилогу Вам достављамо фотокопије жалбе др Милана Бркића и осталу документацију везану за избор директора до које смо дошли. Напомињемо да представници репрезентативног синдиката нису позивани ни на једну седницу Управног одбора, нити им је омогућен увид у записнике са седница. Главни повереник Милосав Бабић

тивисти – каже наш извор. – Једино у чему су до сада били успешни је непотребно пресељавање одељења из једног крила зграде у друго, смене и освета свима онима који их не подржавају, па је директор Болнице штампао и залепио по ходницима примања запослених у време мандата предходна два директора – што је додатно пореметило односе међу људима. Наш саговорник истиче да је др Богдановић изразито неспособан као руко-

водилац, али и дискутабилног стручног и моралног кредибилитета јер је, док је радио као неуролг претукао једног пацијента (име и презиме познато редакцији), а једна особа, коју је три пута враћао кући уз дијагнозу да јој није ништа – доживела је мождани удар. Угледног колегу уцењивао је да ће одељење на коме ради бити угашено ако га не подржи, истиче други саговорник. Својевремено је добио и отказ, али се вратио на-

кон неуспешне пословне епизоде у Кини и краћег рада у паланачком Дому здравља. -Ми смо га увек третирали као обичног шарлатана, а онда су га они који га не познају и који вреднују само партијску припадност поставили на место директора. Неке вредне апарате поклонио је другим болницама па их сада наши пацијенти немају, а ова установа покрива две општине и око сто хиљада грађана - каже наш саговорник.

У паланачкој Болници ситуација је свакога дана све напетија и прети да постане критична, а то најмање одговара пацијентима. Према речима нашег саговорника последњи је час да ресорни министар реагује, смени неспособног директора и постави особу која ће смирити узавреле страсти и поправити опште стање у овој здравственој установи. -Ако је једини услов да мора да буде члан СНС-а, нека пронађе министар бар

неког способнијег, озбиљнијег и одговорнијег, сигурно је да има таквих у Болници, јер у супротном неће бити добро ни особљу ни пацијентима. Богдановић је велика срамота за све нас. Ова установа постоји од 1961. године и на њеном челу биле су многе изузетно успешне и угледне колеге, које су оставиле дубок траг па је овај избор и деградација те функције – закључује наш саговорник. П.Н..

ПОВЕЋАН ОБИМ ПОСЛА У ПАЛАНАЧКОМ ДОМУ ЗДРАВЉА

Сарадње са руководством Болнице - нема - Дакле, оно што треба да се ради у Болници, радимо ми и то смо прихватили само зарад пацијената, да их не би враћали и тако излагали још већем малтретирању - објашњава др Јасмина Стојковић, директорка Дома здравља

Др Јасмина Стојковић

пркос „рестриктивној“ здравственој политици, коју спроводи Министарство здравља, паланачки Дом здравља за сада успешно одолева бројним тешкоћама. О актуленим проблемима, плановима, сарадњи са Болницом „Стефан Високи“, разговарали смо са директорком ове установе, дерматологом др Јасмином Стојковић, и помоћником директора, специјалистом ургентне медицине, др Слађаном Бркушанин. Протекло лето памтићемо по најдужем забележеном топлотном таласу у нашем граду, од како се врше метеоролошка мерења. Имајући у виду да овакво време не погодује хроничним болесницима, прво питање за др Слађану Бркушанин било је – да ли се Хитној помоћи у Паланци током лета обраћало више пацијената, него ранијих година. Др Бркушанин: Током лета смо имали неуобичајено велики број амбулантних прегледа. Месечно, теренска служба хитне помоћи има 230 до 250 интервенција. Али број амбулатних интервенција је знатно 8

повећан, са 1000 до 1200, на 1500. Пре свега, знатно се увећао број пацијената који су долазили због алергије. То су, буквално, алергије на све и свашта. Алергијске манифестације су постале чешће, бурније, и људи их се више плаше, него што је то раније био случај. Довољно је да у новинама прочитају да је неко умро од уједа стршљена у року од 10 минута, или да су уједи пчела и осица ове године много тежи него раније. Но, свакако је забележен огроман пораст алергијских ракција, од којих за неке нисмо одмах могли да утврдимо чиме су условљене. Такође, забележили смо огроман пораст трауматолошких стања. Повреде на раду, повреде у кући, и у граду и у селима. То се види по броју налага за давање антитетанусног серума – јер заштита против тетануса мора бити законски спроведена. Паланачке: Поменули сте антитетанусне серуме и вакцине, и лекове који ублажују алергијске реакције. Да ли је Дом здравља имао довољно лекова, ако имамо у виду бирократизовану процедуру њихове набавке?

Др Бркушанин: Ту смо имали два проблема. Мањи проблем био је блокада рачуна Дома здравља. Други проблем је тендер. Не тендер Дома здравља, него тендер, сам по себи. Не знам ко је смислио централизовану набавку, али она даје катастрофалне последице, не само у здравству. Ми на један уговор, на један потпис, чекамо по седам дана. Зашто седам дана? Данас када имамо мејлове, компјутере, скенирање, то је неоправдано губљење времена. Међутим, нисмо ми криви ако упаднемо у неки цајтнот. Рецимо ако уочимо да остајемо без тетабулина, јасно је да треба да обнављамо уговор. Али то није једноставно. Прописи су такви да допуштају набавку количина сваког лека, на основу фактурисаних услуга, односно потрошње тог здравственог материјала у претходном периоду. И за то добијате ограничена новчана средства из РФЗО. Ми тржимо додатна средтсва за набавку лекова када видимо да је потрошња убрзана. Ко је могао да предвиди да ће овога лета бити више повреда, које захтевају давање антитетанусног серума? Или да ће бити толико алергијских реакција због чега нам је било потребно много антихистаминика и кориткостероида? Када наручујемо, обично дамо мало већу цифру, али нам они из РДЗО онда ударе пацке, и кажу: а, не, не може толико, прошле године сте тражили 1.500 ампула, толико ћете добити и ове године. Е, то је онај административно-бирократски део ове приче. Ти људи не седе и не раде са пацијентима, они раде са папирима. Папир је једно. Живот је друго. Дакле, ако је снабдевање било отежано, то ни једнога тренутка није била наша грешка. Паланачке: И шта радите у таквим ситуацијама? Др Бркушанин: Па, довијамо се на разне начине. Све до тога да смо и директора, др Јасмина, и ја, и неке наше колеге из свог џепа куповали лекове у приватним апотекама. А дешавало се да тих лекова нема ни у приватним апотекама.

Други наш саговорник, др Јасмина Стојковић, на челу Дома здравља је већ пет година. За то време обезбеђене су многе донације, набављена нова опрема, иако су времена, од почетка њеног мандата, била веома тешка. Др Стојоковић истиче да је све што је постигнуто дело тима на чијем је челу, и наглашава да је поменути тим обезбедио Дому здравља акредитацију, што није пошло за руком многим установама примарне здравствене заштите у Србији. Паланачке: Примарна здравствена заштита у последње време додатно је оптерећена великим бројем пацијената који долазе у биохемијску лабораторију на анализу крви. Др Стојковић: Наша лабораторија не би била оптерећена да се ради по правилима. Проблем је у томе, што када пацијент стигне до болнице, када њега прегледа лекар специјалиста и закључи да треба да се ураде неке лабораторијске анализе, тај лекар по правилу и по свим прописима треба да пацијента упути на анализу крви болничкој биохемијској лабораторији. Све док се не утврди дијагноза, пацијент је искључиво у опсегу одговорности Болнице. Међутим дешава се да лекар прими пацијента, прегледа га, напише које лабораторијске анализе треба да му се ураде, и врати пацијента у Дом здравља. Понављам, то није по пропису. Ми смо у вези са тим имали и неколико састанака са директорком Фонда здравственог осигурања у Смедереву. И она и ми смо писали дописе Болници, опимињући их да то није по пропису, међутим – ту сарадње нема. Због тога је, нажалост, наша лабораторија преоптерећена. Дакле, оно што треба да се ради у Болници, радимо ми и то смо прихватили само зарад пацијената, да их не би враћали и тако излагали још већем малтретирању. Да се не би осећали угроженим, јер се и овако често осећају веома деградираним. Проблем је у томе што је велика гужва у лабораторији, веома велики при-

Др Бркушанин: Пацијенти треба ово да знају Докторка Бркушанин говорила је и о немогућности Дом здравља, а нарочито Службе хитне помоћи, да са руководством Болнице оствари договор о јединственом приступу збрињавању неких ургентних стања. Др Бркушанин: Желим да пацијенти знају ово што ћу сада рећи. Ми у Хитној, акутни инфаркт збринемо по савременим стандардима. У сваком тренутку имамо лек који се зове „Плавикс“, који одмах почиње да ради фибринолизу, раствара тромб. Дакле, ми поступамо у складу са најсавременијим стандардима ургентне медицине. И зато са пуним правом очекујемо да када таквог пацијента пошаљемо у Болницу, у коронарну јединицу, да га, а то треба урадити у око 90 одсто случајева, они упуте у Београд, на интервентну кардиологију. Тамо ће пацијенту урадити коронаографију, уградити стентове. Дакле, не треба држати пацијента у коронарној јединици две-три недеље, и лечити старим методама. Пацијент мира хитно у ангио-салу, а тамо дежурају 24 часа дневно. Тако су мене учили врхунски кардиолози. Тако ме је учио професор Остојић. Када смо понудили да пацијенра прати наша екипа до Београда, питали су нас из Болнице „ко ће то да плати“. Ма пустите плаћање, важно је да спасимо живот младићу који је седамдесет пето годиште, а који је доживео инфаркт.

тисак, како на мали број лабораната који имамо, тако и на тај један једини аналајзер, који ради на граници својих капацитета. Паланачке: Проблем је и недостатак одговарајућег кадра? Др Стојковић: Министарство нас лимитира када се ради о људским ресурсима. Сваки евентуални

пријем новог радника ограничен је кадровским планом. Чак и када имамо мање кадра по кадровском плану, не добијамо зелено светло за пријем нових радника. То је због те „рационализације“, или како је они већ зову. То није добро за нас као установу, а наравно да није добро ни за грађане

Др Слађана Бркушанин

наше општине, јер они то највише осећају. Имамо веома мало лекара. Запослени у примарниј здравственој заштити су веома оптерећени, посебно у овим летњим месецима, када колеге иду на одмор, па онда морају да примају и своје пацијенте, и пацијенте одсутних колега.

Неретко, један лекар Дома здравља мора да прегледа и преко 70 пацијената дневно. Верујте, лекари су на ивици снаге, а пацијентима, такође, све то тешко пада. Разумемо и нестрпљивост и огорченост пацијената. В. Ђ

ОСНОВАНА ПОДРУЖНИЦА РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА, ЊИХОВИХ ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА

Успомена на храбре браниоце Србије За председника изабран Жељко Поштић, а за његовог заменика Зоран Милојковић

већава се „породица“ Удружења ратних добровољаца 1912.

– 1918. њихових потомака и поштовалаца. Одржавањем Оснивачке

скупштине и избором руководства придружила јој се и Смедеревска Паланка. Скупу у Општини присуствовао је и председник Кровне организације др Видоје Голубовић са сарадницима. Поменуто удружење има близу 4.000 чланова и баштини веома дугу традицију и резултате. Његови почеци рада везују се за 1903. годину. Тада се, наиме, краљ Петар Први Карађорђевић сагласио да се оснује Савез ратних добровољаца. Председник Голубовић, обраћајући се учесницима Оснивачке скупштине у Смедеревској Паланци, изнео је да Удружење ратних добровољаца, поред осталих активности, има и веома богату издавачку делатност. До сада је објавило 53 књиге, седам зборника и 44 Добровољачка

гласника. Уз то, подигло је и обновило преко сто споменика добровољцима који су здушно и храбро бранили Србију. Темељно се ради и на попису добровољаца чија ће имена ући у Поменик. Учесници Оснивачке скупштине за председника Подружнице ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца у Смедеревској Паланци изабрали су професора Жељка Поштића, а за његовог заменика, такође, професора Зорана Милојковића. Скуп је завршен предајом заставе Удружења, коју је у име новоосноване Подружнице, примио Жељко Поштић и даровањем већег броја књига из издавачког опуса, које ће се чувати у библиотеци ове патриотске организације. Д. Јанојлић

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 | e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 9

Све то иде у рок службе

ајопаснија ствар на свету је рутина. У брачном животу, родитељским односима, на послу. Рутина отупљује чула, одагнава бригу, маскира страхове, затвара очи пред лепотама и опасностима феномена људског постојања. Животна рутина пучанства зато је сан сваког политичког моралисте. Када се људи већ једном навикну на испразност и беду свог свагдашњег постојања, тада постају средство за остварење ускогрудих намера, топовско месо, потрошна роба, бездушно бирачко тело. Неки ту рутину зову апатијом. Посматрам, пре неколико дана, као гост своје кћерке у Студењаку, колоне студената у реду за оброк. Сви су бледи, неки бели као сир. Шта нам говори ово запажање? Белина

њихове пути је сигуран знак да овога лета нису били на мору. Као и прошлог. Већина младих академских грађана мора да ради, јер родитељи више не могу да плаћају трошкове њихових студија, и зато не стижу да оду на базен, да се сунчају на Ади, да промоле главу из кавеза прерано досуђене зрелости. Све то, више не изазива никакву осуду. Мало ко да уопште примећује боју коже младића и девојака са Тошиног бунара, из највећег академског насеља на Балкану... У ординацијама и амбулантама, све чешће вас упућују да се сами снађете, да набавите неки неопходан лек, серум, вакцину. Одете у апотеку, а тамо слежу раменима, или вас уз осмех обавесте да већ месецима лека нема на тржишту. Зовете рођаке из иностранства, походите апотеке у забитима, и када се докопате лека, срећни што још није касно да се он примени, заборављате да ваше патње нису оправдане, да се неко огрешио о право на живот... На Аутобуској станици у Београду, већ пети пут у последњих шест месеци, више од пола сата чека се аутобус који треба да крене у шест поподне. Кажу, доћи ће, чим се врати са Златибора. И опет, нико се не узбуђује. Ни зајапурени диспечер, ни уморне шалтер службенице. Путници престају да гунђају чим се возило коначно појави на перону, а изнурени возач, који непрестано

У ТОПОЛИ ОДРЖАНА „МОТОРИЈАДА“

вози више од 12 сати, у пола гласа каже да је то, на жалост, нова пословна политика. У доба Кнеза Милоша, ћутање је било сигуран знак да треба попустити. Смањити порезе, олабавити притисак, привремено одустати од строгоће власти. Ћутање наших дана није претеће. Нико због њега није забринут. Хронична беспарица, несташице лекова, неоверене здравствене књижице, лажна обећања гласноговорника, увредљиве речи

шефова и босова, већ рутински подносимо, у нади да ћемо се, макар на тренутак, докопати неког острвца мира, окруженог бекрајним пространствима свакодневице, којом треба пливати. Ћутимо и трпимо, јер све то иде у рок службе. Покорно гледамо безбојни телевизијски програм, без рогоборења дајемо личну карту када нас ухвате без бус плуса (супротни случајеви су антиквар-

на реткост, иначе не би били такав хит на интернету). Када сутра дођу судски извршитељи, мирно ћемо посматрати како нам односе успомене на неке надежније дане. Добро је да су нам оставили кревет. И ћебе, прогорело цигаретом. Мој професор, Младен Козомара, причао ми је о привременом смештају у Београду, крајем педесетих година прошлог века. Живели су у некадашњим бригадирским баракама, одлазили у заједничке просторије без прозора по воду за кување, купали се нагнути над лонце и корита. Ипак, нико није био апатичан. Долазило је ново време, и сви су знали да је све ово само привремено. Убрзо, сви отишли у друштвене станове, а бараке су потом срушене. Било је то само петнаестак година после рата. Петнаест година после „демократских промена“, у дубини душе изгубили смо веру у то боље сутра, обећани либерални рај, царство слободе и демократије. И зато, као у оном филму Вернера Херцога, где грађани заражени кугом опијени проводе последње тренутке, уживамо у ономе што је преостало. Док траје. Има ли наде да се тргнемо? Хоће ли се нас икада плашити утеривачи наше безвољности, архитекте рутине? Неизвесност улива наду да је то могуће, опирући се равнодушној тупавости свакидашњег постојања.

ТОПОЛА ГРАДИ МУЛТИФУНКЦИОНАЛНИ ВИЗИТОРСКИ ЦЕНТАР

Учествовало 400 бајкера Пет апартмана за смештај из више држава

Тополи је, у организацији Мото клуба „Опленац“, одржана „Моторијада“ на којој се окупило око 400 бајкера из Словеније, Босне и Херцеговине, Мађарске и Србије. Поред традиционалног дефилеа и такмичења у мото-вештинама, уче-

сници скупа уживали су и у одличном музичком програму, а имали су прилику и да посете храм Светог Ђорђа и кућу краља Петра на Опленцу, Карађорђев град и Краљеву винарију, као и винарију „Александровић“ у Винчи.

Центар ће у свом саставу имати и конференцијску и изложбену салу, као и велику сувенирницу и канцеларије Општинске туристичке организације

пштинска туристичка организација и Дирекција за изградњу општине Топола потписале су уговор за изградњу Визиторског центра. - Изградња визиторског (туристичког) центра је веома важна за нашу општину и за развој туризма овде - рекла је, тим поводом, Љиљана Тодоровић, директорка Општинске туристичке организације. Планирано је да се сагради пет апартмана за смештај, а Центар ће у свом саставу имати и конференциј-

ску и изложбену салу, као и велику сувенирницу и канцеларије Општинске туристичке организације.

ПАЛАНАЧКИ ПУПС ОРГАНИЗОВАО РАЗГОВОРЕ О ПОШТОВАЊУ ПРАВА И ЗАШТИТЕ ПЕНЗИОНЕРА

У капитализму се добија само оно за шта се избори -Нашем позиву се једино није одазвао председник Удружења уједињених пензионера са образложењем „да је у контакту с неким другим партијама“, па га је то спречило да данас буде с нама изнео председавајући скупа Живан Миловић

пштински одбор Партије уједињених пензионера Смедеревске Паланке иницирао је састанак са пензионерским организацијама и пензионерским удружењима са подручја општина Смедеревска Паланка и Велика Плана на коме се разговарало о проблемима поштовања права и заштити чланства из надлежности локалне и државне власти као и o начинима њиховог решавања. Скуп је отворио председник Општинског одбора ПУПС-а Смедеревска Паланка Живан Миловић, који се на самом почетку захвалио онима који су се одазвали позиву, међу којима су Општинска организација пензионера на челу с председником Слободаном Пантићем, представници Удружења војних пензионера Смедеревске Паланке и Велике Плане, које je заступао председник Драгослав Грујић и челник Месног одбора пензионера Кусатка Милосав Спасојевић. Миловић се посебно захвалио на одзиву председнику Општинске организације пензионера Велике Плане Периши Бојићу, истакавши при том да је дужност свих, били они у власти или не, да развијају комшијску сарадњу и повезивање. На скуп су били позвани и представници Удружења пензионера железничара из Кусатка који се, како је речено, из објективних разлога нису појавили. -Изражавам жаљење што нам се није одазвао председник Удружења уједињених пензионера Смеде-

ревске Паланке Светислав Петровић – подвукао је Миловић.- Штета је што није смогао снаге да се издигне изнад личних анимозитета. Мислим да је њему данас овде било место и као човека који је на челу једне пензионерске организације, али и као некоме ко је, колико до јуче, био и на челу Општинског одбора ПУПС-а. Додуше, дао је објашњење зашто није са нама, рекавши да је у контакту с неким другим партијама, па нисмо ни ми

ту, имају четири министра и једног потпредседника Владе. Изнео је, такође, да код пензионера у Србији још не постоји свест да је држава дубоко загазила у капитализам, а да се у капитализму добија само оно за шта се избори. -Нама су избори на прагу – предочио је Миловић. – Ускоро ће кренути и изборне активности. Морамо добро одмерити како ћемо на изборе: самостално или у коалицији. Треба да обавимо шире консултације у

ПУПС, Јединствена Србија, једна група грађана и Либерално демократска партија. У локалној власти у опозицији су СПС и СНС. Он је нагласио да му је јако жао што у Коалицији за Велику Плану није

овде сви чланови Партије уједињених пензионера, али смо сви пензионери, и заједно. Миловић је, пре него што се развила дискусија, истакаo да се данас добро зна колика су пензионери изборна снага, илуструјући то примером из Словеније, где пензионери заузимају 12 од 90 места у Парламен-

вези тога, настојећи да будемо крајње практични. Председник Општинске организације пензионера Велике Плане Периша Бојић је изнео да су се они определили за Коалицију за Велику Плану, коју чини седам партија: Демократска странка Србије, Демократска странка, Српска демократска странка,

Социјалистичка партија Србије, рекавши при том је „снага пензионера сада јача од СПС“. Драгослав Грујић је оценио да је овај састанак јако користан и веома делотворан за будућу сарадњу и стварање нових односа унутар пензионерске популације. Он се заложио за формирање Одбора за

Живан Миловић

сарадњу пензионерских организација и удружења, истакавши да се тешко могу остваривати права „без политичке заштите.“ Слободан Пантић је указао на штетност „цепања“ пензионерске организације, подсећајући да је из ње и никао ПУПС. На подручју општине живи 11.300 пензионера. Практично сваки пети грађанин је пензионер, а то је снага за респект и то се мора имати у виду кад су у питању припреме за предстојеће изборе. Сводећи овај састанак председник Општинског одбора Партије уједињених пензионера Живан Миловић је подсетио да је недавно дошло до сусрета са представницима локалне власти и подвукао да се ако се за столом нађу прави саговорници „нешто на локалу може постићи и кад се није у власти“. Он се посебно заложио да са овог састанка потекне закључак за одбрану власништва над бањама и да се с таквим ставом упознају више истанце. На крају је усвојена и платформа за заједничко саопштење учесника овог скупа које би се темељило на уједињењу снага и наставку оваквих разговора. Д. Јанојлић

ПРОЈЕКАТ УДРУЖЕЊА ЖЕНА „ФЕМИНА“

„Јачање локалних капацитета да одговори на потребе жена у ванредним ситуацијама“ Овај пројекат „Фемина“ реализује у партнерству са Центром за социјални рад и уз подршку програма Уједињених нација за развој (УНДП) и Владе Јапана

круглим столом „Родни аспект ванредних ситуација“ одржаним 26. августа 2015. године у Смедеревској Паланци, отпочеле су главне активности на пројекту „Јачање локалних капацитета да одговори на потребе жена у ванредним ситуацијама“ који реализује Удружење жена „Фемина“ у партнерству са Центром за социјални рад уз подршку програма Уједињених нација за развој (УНДП) и Владе Јапана. На овом догађају указано је на то да елементарне непогоде различито погађају и утичу на мушкарце и жене и да је важно укључити родну димензију приликом управљања ванредним ситуацијама. Округли сто је окупио представнике/це различитих субјеката који чине локални систем заштите и спашавања, а активно укључивање присутних у дискусију показало је да је тема изазвала интересовање. Пројектне активности настављене су одржавањем два од укупно три планирана семинара на теме посвећене пружању психосоцијалне подршке женама у ванредним ситуацијама. Психосоцијална подршка у ванредним ситуацијама важан је, али често запостављен сегмент одговора на катастрофе, јер је у фокусу физичко спашавање и заштита угрожених особа. 12

Ова тема семинара одабрана је како би се указало на важност посвећивања пажње људским емоцијама приликом збрињавање, што би требало да буде интегративни део бриге о угроженима. Семинар „Психосоцијална подршка женама у ванредним ситуацијама“ је реализован 29. августа 2015. године

психосоцијалне подршке, о потребама угрожених жена, о различитим врстама губитака и начинима на које се може помоћи онима који су ожалошћени. Све то уоквирено је водећим принципима комуникације у психосоцијалној подршци и о пожељним карактеристикама активист-

у сарадњи са Удружењем грађана „Снага пријатељства – Amitу“ кога су припремиле и водиле Надежда Сатарић, социјална радница и Валентина Марковић, психолошкиња. Полазнице семинара су усвојиле знања о основама пружања

киња које је пружају. Семинар „Ванредне ситуације као фактор ризика за повећање насиља над женама“ реализован је 5. септембра 2015. године у сарадњи са независним консултанткињама, Љерком Мезгом Ћурчин и Садијом

Гицић. Семинар је скренуо пажњу на то да је насиље над женама присутно и у ванредним ситуацијама које су као и свака кризна ситуација, потенцијални окидачи за насилно понашање, а и УНДП у једном од својих извештаја је експлицитно указао на то да је насиље над женама у ванредним ситуацијама у порасту, пре свега партнерско и сексуално. Разумевање механизама насиља и начина како да приступимо овом проблему јесу заправо кључни и за могућност да се пружи адекватна психосоцијална подршка. У ту сврху на семинару се говорило о техникама идентификовања насиља над женама у ванредним ситуацијама, точку насиља, принципима рада са женама које имају искуство насиља, као и о томе шта све могу професионалци да ураде када се препозна проблем насиља над женама у ванредним околностима. Семинари на којима су присуствовали представници различитих институција из наше општине показују се као изузетно средство не само за стицање нових знања, већ доприносе чвршћем повезивању и унапређивању међусобне сарадње између различитих локалних актера у систему социјалне заштите. Ана Стојановић

ИНТЕРВЈУ

ИНТЕРВЈУ СА НОВИМ ДИРЕКТОРОМ ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Желим да будемо храм знања - Гимназија је установа високог реномеа, о чему сведочи њена богата историја, и зато је од прворазредног значаја за наш град - истиче Драган Јоковић

Драган Јоковић

канцеларији директора Паланачке гимназије наилазимо на радну атмосферу. Драган Јоковић, који је још увек вршилац дужности директора, и заменик директора, професор Виолета Станковић, у великом су послу. Иако очигледно раде нешто што у кратком року треба да буде завршено, не детектујемо очекивану атмосферу притиска или нервозе. То нам омогућује да без припрема започемо разговор за новине. Паланачке: Нови директор, нова школска година. Шта је још ново у Паланачкој гимназији? Д. Јоковић: Има још нових ствари. Школу реновирамо, уводимо кабинетску наставу... Паланачке: И раније је било покушаја да се у Гимназији организује кабинетска настава. У чему је предност обраде градива у кабинетима? Д. Јоковић: У целој Србији гимназије су води-

ље увођења нових форми образовања. Још пре петнаестак годинам Министарство просвете је упутило препоруку да све гимназије уведу кабинетску наставу. Тиме се значајно доприноси квалитету наставе, због тога што свака учионица својим амбијентом фокусира ученика на предмет који се ту предаје. У кабинету су сви реквизити који су у вези са наставом одређених предмета. Панои, карте, учила, књиге... Комплетан амбијент, који продубљује веће интересовање ученика. Битно је и то да се те учионице закључавају, што доприноси очувању школског инвентара. Такође, на таблама или паноима професор може да сачува оно што је забележио, за наредни час, или да унапред припреми садржај на табли, чиме се остварује значајна уштеда у времену. Паланачке: Један од претходних директора Гимназије, који је оставио

трага у историји ове установе, говорио је да Гимназија треба да буде паланачки универзитет. Да ли делите његово мишљење? Д. Јоковић: Наравно. Моја жеља је да Гимназија буде храм знања, паланачки универзитет. Под нашим кровом и сада се одвија настава једне високошколске установе, што чини да се амбијет средње школе приближи високом образовању. Гимназија је установа високог реномеа, о чему сведочи њена богата историја, и зато је од прворазредног значаја за наш град. Паланачке: Да ли то значи да ће поново бити поклоњена пажња ваннаставним активностима, по којима је, поред осталог, Паланачка гимназија некада била позната? Д. Јоковић: Прво што сам рекао Ђачком парламенту је да поново ради позориште у Гимназији. На моју иницијативу је ова активност уведена у ваннаставне садржаје, пре много година, почетком овог века, када сам, на кратко, био директор. Урађена је „Ноћна фрајла“, прва

представа, која је постала темељ Драмског студија Паланачке гимназије. Моја је жеља да ове године поново покренемо Драмски студио, да сарађујемо са Градским позориштем, да поново учествујемо у програму Фестивала позориших остварења гимназија у Крагујевцу, где смо освојили толико награда. Ђацима сам обећао да ће за ове активности бити пара, а, као што рекох, рачунамо и на помоћ Позоришта. Паланачке: Хоће ли Гимназија поново бити место окупљања интелектуалаца? Д. Јоковић: Управо у том циљу Свечана сала биће потпуно стављена у функцију за културне догађаје. Присетимо се, у овој сали су некада отварани Филозофски сусрети, ту су долазили професори универзитета који су држали предавања, одржаване су књижевне вечери. Моја је жеља да то поново заживи, да Паланка види у Гимназији храм знања и културе, а не само једну средњошколску установу. Сваки човек који има шта да каже, у области науке,

културе и уметности, треба да то најпре каже у Гимназији, да се то најпре чује у нашим просторијама. Паланачке: Како чујемо, предузете су мере на заштити школског дворишта од ноћних посетилаца. Д. Јоковић: Да, двориште ће бити закључавано после 22 часа. До тог времена биће обављене све спортске активности. На тај начин помоћне раднице ће имати времена да среде двориште, како би оно, чисто, сутрадан дочекало ђаке. Паланачке: Да ли се размишља о обнављању фасаде? Д. Јоковић: На томе веома интензивно радимо. Моја је жеља да до Дана школе, до краја октобра, један део фасаде буде реновиран, после више од двадесет година. Тај пројекат како сам замислио, треба да се одвија по фазама. Почетну фазу финансираће општина, а потом треба да обезбедимо донације, Новака Ђоковића, Ане и Влада Дивца, или других донатора, како би Гимназија добила онај сјај какав је имала пре 30-40 година. В. Ђ

У ПРОШЛОЈ ГОДИНИ УРАЂЕНО ХИЉАДУ СЕРТИФИКАЦИЈА

Шансе за лидерску позицију И

нструкторе и инжењере Института „Гоша“, очекује повећан обим послова, јер без обзира на период годишњих одмора, већ у првој половини августа почела је обука још 29 кандидата из општине Рашка, за потребе тамошње привреде. Тако ће се за поступак МАГ обучавати 14 полазника и 15 полазника за такозвано тврдо лемљење. Од почетка ове године, у Центру за обуку заваривача перманентно се повећава број полазника за завариваче што показује велико интересовање за ово најтраженије занимање. Сви капацитети су попуњени, и неопходно је пријављивање на листе чекања. Институт „Гоша“ поседује Одобрење АТБ, да је одобрена организација за обуку међународних инжењера (IWE), технолога (IWT) и инструктора (IWI-C) за заваривање, издато од стране „Duzs cert pers“

(ANB Србије) и сертификат бр: 02-004 о акредитацији Сертификационог тела за сертификацију заваривача, према захтевима стандарда SRPS/ISO/IEC 17024:2012, издат од стране АТС. Акредитоване лабораторије, као веома важан део целокупне „инфраструктуре“, такође поседују сертификате. Сертификат (бр:01-044) о акредитацији лабораторија за испитивање металних материјала и заварених спојева, према захтевима стандарда SRPS/ ISO/IEC 17025:2006, издат од стране ATC. Само у прошлој, 2014. Години, обављено је око хиљаду сертификација, а у овој години до јула месеца тај број је већ достигао цифру 484 сертификације у области заваривања, о чему постоји и база података на званичном сајту Института „Гоша“. Амбиције Института

„Гоша“ су да тај број буде још већи, имајући у виду реалне потребе привреде у Србији и региону. Процењујући сопствене кадровске потенцијале, менаџерски кадар и најсавременију опрему, Институт „Гоша“ имa велике шансе да се наметне као лидер у овој области у земљи и окружењу. Карактеристично је да у Институту „Гоша“ заваривање прати и наука. Тако, истраживачи и стручњаци Института „Гоша“ раде на имплементацији нових технологија заваривања, дијагностицирању отказа и санацији заварених конструкција, консалтингу и изради технологија заваривања и надзору израде, као и прорачуну оптерећења заварених спојева и процени века конструкција. Институт „Гоша“ је водио неколико значајних пројеката у току два циклуса истраживачких пројеката, финансираних од стране

Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Радећи на реализацији ових пројеката, као и кроз сарадњу са институцијама и стручњацима ангажованим на другим пројектима, континуирано се унапређују и имплементирају нова сазнања и вештине чија је сврха подршка привреди и њеном развоју. Поред области везаних за заваривање и испитивање материјала, врше се и истраживања из области основних наука, примена нумеричких метода у механици флуида, истраживања везана за очување културне баштине и др. Истраживачи запослени у Институту „Гоша“

су резултате својих истраживања, објавили у великом броју међународних и националних научних часописа, као и зборника научних конференција. Институт „Гоша“ је у 2015. години издао две научне монографије. У Институту је запослено 11 доктораната, а осам кандидата школује Институт из сопствених средстава. Управо због те чињенице, Институт „Гоша“ се активно припрема за конкурс новог циклуса пројеката Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије који се очекује на јесен. Зорица Матић

У ИНСТИТУТУ „ГОША“ ЗАВРШЕН СЕМИНАР ЗА НАСТАВНИКЕ ШКОЛА ПО ПРОЈЕКТУ ГИЗ

Стечена практична и корисна знања

Институту „Гоша“ успешно је завршен семинар за наставнике по пројекту ГИЗ. -На овом семинару стекли смо веома корисна и практична знања, захваљујући предавачима и инструкторима Института „Гоша“. Ако је могуће, бар једном годишње, организовати овакве сусрете, како би се наставници упознали са новим технологијама у заварива14

њу, и непосредно реализовали оно што је научено у теорији - каже се у једном од многобројних коментара у Анкетном листу који је прослеђен стручном тиму Института „Гоша“. Похвале за организацију и стручност инструктора и предавача Института „Гоша“ уследиле су и у осталим коментарима, а посебно је позитивно оцењена опре-

ма на којој је извођена практична настава. Сугестије су, да следећи сличан пројекат има већи број часова у делу визуелне контроле заварених спојева, како би се направила боља процена квалитета завара и отклониле одређене грешке у заваривању учесника курса. Да подсетимо, курс под називом, „Методе заваривања – теоријска и практична настава“, организован је крајем јуна и почетком јула месеца под покровитељством немачке организације за међународну сарадњу, познатије под називом ГИЗ и Института „Гоша“ из Београда. Семинар је реализован за потребе наставничког кадра у области

заваривања за седам школа на територији Републике Србије и похађао га је 21 наставник, а комплетан пројекат је финансиран од стране ове познате немачке организације. Пријављене су биле школе из Краљева, Обреновца, Суботице, Крагујевца, Младеновца, Пожеге , Лазаревца и Пећинаца. Пројекат је подршка реформи образовног система у Србији у 2016. години и дуалном образовању, са интенцијама да се повећа степен примене усвојеног знања у привреди и да обезбеди приоритет примени науке, истраживању, развоју и иновацијама. Зорица Матић

СИНДИКАТ „ГОША“ ЖЕЛИ ДА ПРЕУЗМЕ БРИГУ И УПРАВЉАЊЕ ФАБРИЧКИМ МУЗЕЈОМ

Очувати историјски и културни значај Агенцији за приватизацију, односно Центру за стечајеве, упућена молба да се Музеј који је под заштитом државе сачува као посебно културно добро

амостални синдикат „Гоша“ жели да преузме бригу о фабричком музеју и да у сарадњи са Агенцијом за приватизацију, Министарством образовања, науке и технолошког развоја, Заједницом научно-технолошких музеја Србије а посебно са фабрикама из некада моћног пословног система, очува његов историјски и културни значај, настави са прикупљањем архивске грађе и на тај начин омогући даљу афирмацију пословних могућности. Центру за стечајеве Агенције за приватизацију, преко стечајног управника „Гоша“ Холдинга Жељка Мијушковића, упућена је молба да се објекат Музеја (Спомен радионица) уступи на коришћење и управљање Самосталном синдикату чији су чланови запослени у свим фабрикама (приватизованим и неприватизованим) поменутог Пословног система. У молби се наводи да Музеј чува вредна историјска документа, архивску грађу и изузетно скупе ручно рађене експонате, а од 1982. године је под заштитом државе као посебно културно

добро. Документација и архивски материјал о девет деценија дугој синдикалној активности, само су неки од разлога због којих би овај музеј требало да буде уступљен синдикату. Самостални синдикат није само једини корисник објекта у коме је Музеј, већ је једини и улагао значајна средства у његову адаптацију и одржавање. Иначе, Музеј „Гоша“ (Спомен радионица) основали су запослени у некадашњој Индустрији опреме и возила са циљем да се сачува, и пословној али и широј јавности презентира културно, историјско и привредно наслеђе читаве Доње Јасенице где је „Гоша“ годинама био највећи и најзначајнији привредни и економки субјект. Музеј „Гоша“ представља и најзначајнији извор архивске и историјске грађе о развоју радничког и синдикалног покрета, не само овог дела Шумадије, већ и Србије. Посебан значај има у представљању техничких и пословних резултата и могућности производних целина из састава Пословног система „Гоша“.

У високом друштву Музеј „Гоша“ члан је Заједнице научно-техничких музеја Србије. У тој „породици“ су још: Музеј аутомобила, Музеј ваздухопловства, Универзитет у Београду - Хемијски факултет (Збирка великана српске хемије), Музеј вода „Никола Мирков“, Медија центар „Железница Србије“ - Железнички музеј, Институт „Гоша“, Југословенска кинотека, Музеј Николе Тесле, Универзитет у Београду - Филозофски факултет (Збирка старих психолошких инструмената Лабораторија за експерименталну психологију), Музеј Војводине - Музејски комплекс Кулпин, Јавно предузеће Пошта Србије - ПТТ музеј, РТС -Збирка техничких уређаја, Музеј рударства и металургије, ЈП ПЕУ Ресавица, РМУ Рембас (Музеј угљарства Сењски рудник), Застава оружје АД - Музеј Стара ливница и Хреља - Збирка јероплана.

Средства за преуређење зграде, која је припадала некадашњој „Јасеници“ АД, у музејски простор,

обезбеђена су од стране свих запослених у „Гоши“. Музеј је свечано отворен 1977. године од када су под

његовим кровом и службене просторије синдиката. Д. Јанојлић

ПРОТЕСТ УДРУЖЕЊА ЗА ЗАШТИТУ БИВШИХ РАДНИКА ИСПРЕД ХК „ГОША“

У току преговори са надлежним министарством

дружење за заштиту права бивших радника којима је остало још највише пет година до пензије, организовало је протестни скуп у Смедеревској Паланци. Протест је организован испред

улаза у ХК „Гоша“, а разлог одржавања овог скупа је измена и допуна Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који је ступио на снагу 1. јануара 2015. године по коме ће радницима који су прихватили социјалне програме пензије бити умањене за око 20,4 одсто.

Према речима Зорана Ђурђевића, - 40 година стажа више није довољно да се оде у пуну пензију него се добија превремена пензија која има трајно умањење од у просеку три пензије годишње – истакао је Зоран Ђурђевић, заменик председника Удружења за заштиту бивших радника. - Преговори са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања су већ вођени али трајно решење

није пронађено и зато на овај начин тражимо да будемо третирани по Закону који је био на снази у моменту договарања социјалног програма. Он је нагласио да раднике штити и Устав Републике Србије који гарантује важење договорених услова по социјалном програму на дан њиховог прихватања, односно потписивања. Д. Јанојлић

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

ДР МИЛАН ДАМЈАНОВИЋ ЈЕ ЦЕО РАДНИ ВЕК ПРОВЕО У ИНСТИТУТУ ЗА ПОВРТАРСТВО

У пензију без дана боловања Рођен је у Дрвару пре немачког десанта, завршио је Средњу шумарску школу, па Пољопривредни факултет, магистрирао је и докторирао уз рад, запослио се у Институту за повртарство; данас пензинерске дане проводи на свом имању у Грчцу

Др Милан Дамјановић

н има и знање и звање. Доктор је пољопривредних наука. Цео радни век провео је у Институту за повртарство. У тој научној установи стекао је две академске титуле и пензију. Иза њега су крупни резултати научно - истраживачког рада. Др Милана Дамјановића красе најлепше људске врлине. Одликују га изразита научна радозналост, ретко виђена радна дисциплина, истрајност и упорност. А изнад свега тога, доброта и племенитост. Рођен је 11. априла 1944. године у Дрвару, пре десанта на овај босанско-херцеговачки градић. Његови родитељи Јован и Јока у књигу рођених уписали су деветоро своје деце: шест синова и три кћери. Сви су живи. Јован је био радник „Шипада“, а Јока домаћица. Јока је пре 1995. године дошла у Смедеревску Паланку. Живела је код сина Милана. Умрла је 1997. и сахрањена на Новом гробљу. Са Миланом смо се срели у Грчцу. Тамо троши пензионерске дане. Још се бави струком, онако за своју душу. Седимо под дуњом, крај пластеника у коме је гајио расад поврћа. -Ништа се не може без књиге и школе, рођени - вели. - Ја сам основну школу завршио у Дрвару. У лепој успомени носим своју учитељицу Јулијану Цар. Памтим и професорку Антонију Павловски, Пољакињу. Предавала је хемију у Средњој шумарској школи. Била је врло принципијелна. Ценила је само знање. Хтео је да упише машинство. Како није имао завршену одговарајућу средњу школу, требало је да полаже пријемни испит. Онда је изабрао лакши пут до индекса. Уписао се на Пољопривредни факултет. 16

Данас, много година од почетка студија, још у глави држи статистику. Вели да је од 400 уписаних студената, 35 апсолвирало, од тог броја 24 је магистрирало, а 16 докторирало. Била је то једна од најбољих генерација. Неки су касније постали универзитетски професори. По препоруци професорке Бранке Лазић дошао је у Смедеревску Паланку и запослио се у Институту за повртарство. Радио је на агротехници повртарских култура. У међувремену је започео пост-

понски стакленик и то три године после Енглеске. Такав је постојао још у Сплиту. Дакле, наш Институт је међу првима у Европи имао хидропонски стакленик површине три хектара. Он је подигнут шездесетих година прошлог века. У Институту су селекција и стварање нових сорти и Ф-1 хибрида чинили основ рада. И тако, увек кад настане нова сорта или хибрид, испитиване су могућности гајења (време сетве, садње, ђубрење, примена одговарајућих мера неге и заштите).

екс Југославије, а семе извози у Бугарску, Румунију, Хрватску и Македонију. Радио је и на производњи расада, посебно парадајза, паприке и краставаца, купусњача и других култура које се гаје из расада. При томе углавном је користио домаће супстрате, а увозне само код испитивања. Трошио је на стотине вагона. -Први сам применио зеолит у производњи расада – наглашава. – Користио сам зеолит из Врањске бање. Били су ми донели 25 узоОдбио професуру Др Милана Дамјановића су припремали за професора на Агрономском факултету у Чачку. -Одбио сам понуду, јер Институт је Институт – каже нам. Данас, кад је у заслуженој пензији, не каје се због тога, а поносан је што је, у сарадњи са колегама, написао две књиге: „Производња поврћа у пластеницима“ и „Производња поврћа“.

Доживотна

дипломске студије на загребачком Свеучилишту. Тема магистарског рада гласила је: „Производња пасуља у чистом усеву“. -Пасуљ се до тада гајио здружено с кукурузом – подсећа. Школовао се у рад. Исто као и његове колеге Жика Миладиновић, Иво Ђиновић, Бранка Кандић… Уследио је рад на докторској дисертацији на тему: „Утицај сорте и начина формирања стабла на квалитет и принос парадајза у пластеницима“. -Било је то време кад је започињала производња у пластеницима и ми смо у томе били први – напомиње др Дамјановић.- Имали смо срећу да смо поседовали хидро-

Наш саговорник износи податак да је у Институту за повртарство у Смедеревској Паланци створено преко 200 сорти и хибрида свих повртарских култура. Највише се радило на парадајзу. Први хибриди су били „рес-белис“, „мило“ и „ми – 10“, који су дуго били у производној пракси. -Касније, кад је у Институт дошао др Живослав Марковић, настала је читава палета хибрида као што су „балкан“, „златни јубилеј“, „нада“, „данубијус“, „марко“… - подсећа наш саговорник.- Појавиће се и сорте паприке: „дуга бела“, „жупска рана“, „паланачка бабура“, „паланачка капија“, „стрижанка“, „паланачко чудо“, „романа“… Гаје се на простору

Др Дамјановић је прихватио позив пријатеља, управника затвора у Смедереву, да на имању ове установе за издржавање казне, постави пластенике. Отишао је на парцелу, обукао радно одело и дао се на посао. Припомагали су му све време затвореници, а онда се један осмелио да упита: -Је ли, колику си казну добио? -Доживотну! - одговорио је као из топа и наставио рад.

рака. Резултати су били доста добри, а најбољи у комбинацији 25 одсто зеолит, а 75 одсто компост. У Покајници је одржан један скуп на коме је била и Немица, заступник за Источну Европу. Питала ме: „Зашто тврдите да је ваш супстрат бољи од нашег?“. Договорили смо се да поставимо оглед и после два

Пелцер за „Подравку“

Кување без

Др Милан Дамјановић бираним речима и са израженим поштовањем говори о оснивачу Института за повртарство Милану Шишковићу. За њега вели да је био велики визионар што се закључује и по неким његовим веома смелим подухватима. Шишковић је, наиме, први у некадашњој Југославији почео да суши поврће. То су са знатижељом посматрали пословни партнери из Копривнице који су, дошавши у Смедеревску Паланку, узели „пелцер“ за „Подравку“.

месеца смо је позвали. Показало се да је наш супстрат са зеолитом много бољи. Наиме, биљке су формирале већи број сталних листова, раније су цветале и плодоносиле. У Институту су међу првима у земљи увели директну сетву парадајза, паприке и осталих повртарских култура. Набављене су и врло прецизне сејалице. -Пре шест година сам отишао у пензију без дана боловања и без иједног неоправданог изостанка с посла – износи др Дамјановић.Задовољан сам оним што сам постигао у струци. Сада се тиме

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Паприке пуњене сиром Састојци:

бавим рекреативно. Гајим расад парадајза , паприке и краставаца за пластеничку производњу, али и за отворено поље. Производим саднице јагода, ружа и кала. Док сам радио у Институту одржао сам многа предавања широм Југославије, од Словеније до Македоније. Била би то, у накраћем, скица за портрет једног пољопривредног стручњака, који је дошао у Институт за повртарство, где је часно и плодоносно провео радни век.

• • • • •

6 паприка (користила сам шиљу) 400 г младог сира (може и неки други сир) 1 јаје Со (уколико користите млади сир) 200 г сланине

Драгољуб Јанојлић

ОРИЈЕНТИРЦИ „ЈАСЕНИЦЕ“ УСПЕШНИ У БУГАРСКОЈ

Миодраг Радисављевић троструки шампион

Укључити рерну на 275 степени. Паприку пресећи на пола по дужини, да добијете облик „чамаца“. Препоручујем да се извади семе али не и петељка, да фил не би исцурео. Могу се само скратити петељке. Сир изгњечити виљушком и додати јаје, па све измешати. Благо посолити унутрашњост паприке. Паприке пунити филом и ставити их у плех. Преко сваке паприке ставити танко исечену сланину. Запећи паприке у рерни док не порумене. Укусне су и топле и хладне.

ланови Оријентиринг клуба „Јасеница“ учествовали су на првенству Југоисточне Европе за омладинце и ветеране које је одржано у Бугарској. Одржан је и Сивен куп и Куп Банског на коме су могли да учествују сви такмичари који нису учествовали у репрезентацији. Ово такмичење окупило је преко 800 оријентираца из чак 15 држава. За репрезентацију Србије настуила је и наша Маја Ћосић у елитној категорији, а резервне су биле Софија Банковић Миодраг Радисављевић и Јована Талијан. Екипа ОК „Јасеница“ имала је осам чланова и сви су постигли завидне резултате, имајући у виду веома јаку конкуренцију. На средњој дистанци у Сивен купу и Купу Банског Јована Талијан је заузела треће место. На Првенству ветерана Југоисточне Европе Миодраг Радисављевић је освојио три златне медаље, у спринту, на средњим и дугим дистанцама и пето место у штафети. Такође, у штафети, Зоран Миловановић освојио је златну медаљу.

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com

КУЛТУРA

ИНТЕРВЈУ СА ПОВОДОМ - ГЛУМАЦ МИША БАЈКИЋ ЗАБЛИСТАО У ТРЕБИЊУ

Хвала публици - Хвала свима који су долазили на представе у којима сам играо, што су ме пратили свих ових година, на мом развојном путу, да тако кажем…, нећу одустати, борићу се и даље колико год могу, али снага издаје каже један од највећих глумаца паланачких „дасака које живот значе“ Миша Бајкић

ознати глумац Градског позоришта, Миша Бајкић, овога лета овенчан је највећом наградом коју један глумац-аматер може да добије. На Фестивалу фестивала у Требињу, на коме су у такмичарском програму игране најбоље представе из Хрватске, Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, Бајкић је награђен за најбољу епизодну улогу. О овој награди, круни његове богате уметничке каријере, о редитељима, глумцима и позоришту, разговарали смо једног кишног дана, под тремом Позоришног клуба. Паланачке: Награда у Требињу је посебно значајно признање. М. Бајкић: Ово је највећи успех у мом животном опусу. Изузетно сам задовољан што сам ово признање добио. Паланачке: Награду си добио за улогу Коље у представи „Тетовиране душе“ Горана Стефановског, у режију Фуада Табучића. У образложењу се истиче да си ову улогу одиграо суптилно и са мером. И многи други редитељи су истицали да је мера Твоје основно сценско оружје. М. Бајкић: Ја не могу да говорим о томе. Ја не могу да судим о себи, и кажем „то је то“. На основу мишљења гледалаца који су пратили моју глумачку каријеру, која траје више од четрдесет година - то што ја радим на сцени плени, прелази рампу. Посебно су хвалили мој сценски покрет и боју гласа. Захвљујући томе, гледаоци су успевали да се саживе са ликом који ја интерпретирам. Барем су тако мени говорили. Вероватно је да сам глумио са неком, како ти кажеш - мером. Када сам био млад глумац, био сам мало нападан, мало агресиван. Међутим, са годинама човек се научи и другим стварима, па зато може да пронађе неку меру. Паланачке: Иако најзначајнија, 18

награда у Требињу није Твоја једина награда. Да поменемо још неке, макар оне најзначајније. М. Бајкић: Било је ту награда на Републичком фестивалу у Кули, Златна значка Културно-просветне

Паланачке: Било је ту различитих улога, од водвиља, преко комедије, до наглашено драмских улога. М. Бајкић: Да. И из сваког од тих „жанрова“ имам по неку награду. Тако да могу да кажем да сам свестран глумац. Паланачке: Радио си са број-

шем позоришту режирао неких 10 или 11 представа. То је била права школа глуме за мене, јер сам се трудио да „украдем“ све што је у том моменту било могуће. Он ми је дао могућност да се искажем, и ја сам у томе, на неки начин успео. Сећам се дугих разговора са Булајићем. Наравно, било је ту и друВелики скромни мајстор Иако није глумац (на сцени се појавио тек неколико пута), Љуба Мирчевски је, свакако, доајен паланачког позоришта. Познат као мајстор бројних заната, Мирчевски је урадио сценографије за све представе Градског позоришта произведене последње три деценије. Многи су се дивили његовом умећу, и публика, и редитељи. Полазило му је за руком да за само једну ноћ направи компликован сценски декор, да осмисли функционалну и лако преносиву сценографију, да истовремено буде и мајстор и уметник. После много година рада, Мирчевски је добио највећу награду за сценографију у подручју аматерског позоришта, такође у Требињу. Покушавали смо, својски, да Мирчевског убедимо да говори за наше новине. Безуспешно. Рекао је да најпре жели да прочита интервју са Мишом Бајкићем, а ми се надамо да ће одржати реч.

заједнице Србије, неке специјалне награде у Кули, рецимо она за сценски говор. Било је још тога... Паланачке: А колико си улога одиграо до сада? М. Бајкић: Уколико ме сећање добро служи, одиграо сам 84 премијере. Мислим да је то импозантан број.

ним професионалним редитељима. Кога би издвојио? М. Бајкић: Било је више редитеља који су обележили моју каријеру. Ипак, мислим да је највећи печат оставио Јован Булајић. Он је једна од најбитнијих личности које су се појавиле у позоришном животу нашег града. Он је у на-

гих редитеља од којих сам учио, попут Веље Митровића, Петра Говедаровића, Златана Дорића... Паланачке: Колико је мени познато, многи професионални глумци, а било је ту и звучних имена, чудили су се што до сада ниси направио професионалну глумачку каријеру. М. Бајкић: Само у неким интерним круговима причам о томе. Тачно је, било је професионалних глумаца који су ме звали да играм са њима, али не бих о томе. То је нека сатисфакција, за велики рад и труд који сам уложио. Али, ако бих

о томе причао, бојим се да би ме погрешно разумели. Паланачке: Осим улога у позоришту, имао си и самосталне пројекте. Поменимо само Твоју најпознатију монодраму „Станоје Главаш“, у режији Миомира Јелића, а према тексту Љубивоја Миљковића. М. Бајкић: Тај Љубин текст је неко време стајао у фиоци, и онда су ми организатори Главашевих дана, вероватно на Љубин предлог, предложили да направим монодраму. Многе су тешкоће пратиле тај пројекат, али на крају је све ипак лепо упаковано. Ту сам монодраму одиграо преко 80 пута, пред великим или малим аудиторијумом, у скраћеној или интегралној верзији, и увек сам наилазио на топао пријем публике. Паланачке: Питање за крај. Да ли је тешко бити велики глумац у малом граду? М. Бајкић: Све зависи како те прихвате. Ја сам задовољан како ме је град прихватио, а посебну захвалност дугујем публици. Хвала свима који су долазили на представе у којима сам играо, што су ме пратили свих ових година, на мом развојном путу, да тако кажем…, нећу одустати, борићу се и даље колико год могу, али снага издаје. Цитираћу на крају речи Пере Тодоровића, који је рекао „у свом животу нисам газио ни по цвећу, ни по тепиху, подносио сам га крајње стоички, све док ме живот није сломио, живот или неправда коју су ми други нанели“. В.Ђ.

ПAЛAНAЧКA ХРОНИКА -

нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт… нa нaшeм сajту www.palanacke.com, aли и нa facebook-у и twitter-у. Пoсeтитe нaс!!!

је значајно место дато дилетантима који су наступили са драматуршки обрађеним комадом Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“. И поред великог труда, ипак, драматизација није била на довољно завидном нивоу јер је било великих пропуста, али избор никако није био случајност, то је савршено могло да буде у функцији васпитних циљева у Заводу. „Наглашена моралистичка црта у Лазаревићевој прози тј. повратак патријалхалној идили грађанске породице и духовно отрежњење главног лика приповетке Митра, спас од нечастивих сила коцкарске страсти које су га раздирале и претиле потпуном катаклизмом, повратак у смерност верског живота.“ Драму у једном чину Јована Мокрањца „Ратникова вереница“ питомци Завода одиграли су 17. октобра 1943. године. **

новембру и почетком децембра у Паланци гостује Позориште удружења глумаца „Мачва“ под вођством Драгољуба Јеличића, које ће одиграти следећи репертоар: „Ваљевска подвала“, „Ђидо“, „Два наредника“, „Први пут с оцем на јутрење“, „Девојачка клетва“, „Коштана“, „Зона Замфирова“ „Зла жена“ и „Деоба“. ** У септембру 1943. године „Завод за принудно преваспитавање омладине“ обележио је годишњицу постојања. У присуству тадашњег министра просвете Јонића био је изведен пригодан програм у којем

Играње Нушића Позоришту гарантује и солидан приход због његове велике популарности код гледалаца. Почетком марта 1944. године Душан Марковић са ансамблом, сада „Јасничког повлашћеног позоришта“, спрема „Сумњиво лице“ са изузетно расположеним глумцима. По наводима Марковића, даљи рад на представи наставиће Велимир Живојиновић Масука, познати писац, преводилац, позоришни критичар, редитељ, песник... који је напустио Београд услед сталних напада савезничких авиона. Међутим, у попису Масукиних режија у Паланци ова представа није забележена. Из сећања Душана Животића, датих у књизи „Моје успомене“ и Душана Марковића, редитеља и глумца паланачког позоришта, сазнајемо да је Велимир

Живојиновић Масука режирао Нушићев „Свет“, који је премијерно одигран 8. јула 1944. године, што документује и плакат рађен за ову премијеру. Долазак Живојиновића у позориште био је квалитативни напредак, како за публику која је пратила позоришна остварења, тако и за саме глумце који се по први пут сусрећу са правим позоришним радом. ** „Кумова клетва“ Синише Равасија, представа питомаца „Завода“, поред премијере у „Заводу“ 05. децембра 1943. године, имала наступе и у граду пред публиком у „Централу“. Комад „Два наредника“ Николе Ђурковића био је на репертоару, према извештају Управе о раду за јануар 1944. Других података нема. Игран је за Божић 07. јануара 1944. „Светски рат“ Бранислава Нушића уз премијеру 08. јануара 1944. године приказан је и пар пута у вароши на сцени у „Централу“. „Аналфабета“, Нушићева шала о чиновничкој глупости играна је када и „Светски рат“ У овој представи појавиће се као глумац, и Младомир Пуриша Ђорђевић. „Завод“ прославља Ускрс премијером „Два цванцика“ Милована Глишића у режији Предислава Кубуровића. Припреме Нушићевог комада „Власт“ отпочеле су фебруара 1944. године, премијера је одржана 13. јула 1944. У оквиру гостовања „Повлашћеног позоришта Душана Животића“ у Паланци 16. јуна, након Пожаревца и Смедерева, одиграна је у „Заводу за принудно васпитање омладине“ представа „Јазавац пред судом“ без одобрења власти, што је прошло без последица.

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша)

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 19

ОБЈАВЉЕНО ДРУГО, ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ДРАГУТИНА ПАУНИЋА „КАД СУ ВОЈСКЕ ПРОЛАЗИЛЕ“

Индивидуални контакт са историјом Приређивач је обавио свој део посла на начин који вишеструко задовољава резултатом

руке читалаца и библио-течке витрине стиже друго, проширено издање књиге „Кад су војске пролазиле“. Ратне дневнике, који испуњавају њене странице, изабрао је и приредио Драгутин Паунић. Ову књигу, која је први пут штампана 1988. године, као уредници потписали су Славољуб Ђурић и Саша Пау-нић, а поводом стогодишњице Првог светског рата, издала Би-блиотека „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци. Стари ратници су сведочили да су током рата многи њихо-ви другови, а неки од њих и сами, „писали“ своје доживљаје. Милутин Матејић из Јагњила причао је како је и сам видео неко-лико војника да описују своје доживљаје. До приређивача ове књиге допро је мали број ратних дневника. Они су нестајали на непредвидљиве начине, односе-ћи са собом, доживљајима, најбо-гатије године својих аутора. Не-када су их уништавали њихови списатељи, већ ту, на фронту, гоњени празноверним страхом од смрти. Чедомир Миладиновић из Мраморца казивао је да је свој дневник водио уредно, све док му неко од другова није рекао да ће „ко пише и записује да погине“, па га је одмах исцепао. Неким дневницима пресуђено је по прадавном, још од паганизма познатом обреду. Драгутин Ма-торкић из Кусатка, редов коњаник, који је погинуо у 42. години живота, сахрањен је с дневником који је редовно водио. С дневником је сахрањен и бомбаш Драгомир Тодоровић из Старог Села, који је погинуо на Ветернику. Највећи број дневника неста-јао је услед незнања породице о њиховом значају, поготово ако би, као у случају Чедомира Маричића, постао играчка у безазленим дечјим рукама. На го-тово истоветан начин пропао је и дневник 20

Радојице Петровића из Глибовца. У многим приликама се догађало да се дневник затури после безбројних прочитавања. Зна се, на пример, да је Стојадин Радивојевић из Голобока, коњаник у ратовима од 1912. до 1918., донео при повратку дневник на чијој корици је стајао наслов „Моја ратовања“. Дневник је водио и Милутин Дугић из Церовца и Данило Кузмић из Мраморца, али су изгубљени после повратка из рата. Ни Милутин Пантић из Рабровца није имао више среће са својим дневником. Од дневника Велимира Тошића из Влашког Дола сачувано је само петнаестак страница. Дневник Светозара Ивошеви-ћа, свештеника из Белосаваца, успео је да надживи опасност од уништења. Сачуван је у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу, под ауторским на-словом: „Мој ратни дневник од септ. 1915. до фебруара 1919“. У мемоарске белешке увршћени су они записи о рату који су настајали најчешће много година после њега. Та казивања немају аутентичну свежину првобитног доживљаја, али су и те како значајна за поимање тог времена и људи, њиховог начина мишљења и поступања. -Разлика између дневника и мемоарских бележака очигледна је – предочава Драгутин Паунић. Док се садржај дне-вника догодио само једном, у тренутку виђења и записивања, садржај мемоарских бележака пре-причаван је много пута, тако да се, у смислу стваралачких поступака, већ био оформио као приповеда-чка структура. Мемоарске белешке просејане су на многим сатима причања, па су зато сачувале угла-вном зрна догађања, али су остале без живог ткива догађаја. Ретке су белешке које су настале убрзо по повратку из рата. Такве белешке оставио је Божидар Перишић из Церовца. Белешке Милована Јевтића из Водица запремају 34 странице. Сећања Панте Пантића из Рабровца, обухватају 200 стра-

ница. Своје мемоарске белешке Младен Којадиновић из Церовца, писао је у осамдесет петој години

живота. Живадин Чокић из Ковачевца у осамдесетој години живота забележио је своје памћење рата на 400 страница.

Прилог историјској свести Професор Милутин Срећковић, један од рецензената Паунићеве књиге, написаће да она отвара неколико значајних хоризоната својих садржаја. Она је, пре свега, заснована на фактицитету субјективне импресије учесника у рату, на оном што је непоновљиво као човеков индивидуални контакт са историјом, па су тако њена антрополошка и психо-емоционална значења од посебног квалитета за разумевање ратом захваћеног и егзистенцијално пометеног човека који најчвршћи ослонац мора наћи у себи… У веома исцрпном предговору Паунић је указао на постојање читаве једне ратне књижевности, која је немаром и нехатом, још чешће незнањем, изгубила многе драгоцене странице, многе своје књиге које би нам биле од незаобилазне користи.

Са промоције првог издања у Београду

Реч признања приређивачу -Прва реч у овој рецензији мора бити реч признања приређивачу, његовом исраживању и труду, истрајности и пожртвовању. Захваљујући таквим прегаоцима ми, ево, почињемо откривати и војничке дневнике из великих ратова и то тек у најновије време, с дугим и неопростивим закашњењем, кад је већина већ испропадала. Драгутин Паунић је у свом крају, у Смедеревској Паланци и околини, ушао у траг већем броју. Ови значајни рукописи не само што су остаци од многих који су пропали, него су и сами најчешће остаци од већих рукописа: и оно што је сачувано, ретко је сачувано у целини и утолико је ово што се спасено (у дословном и дирљивом смислу те речи) – драгоценије.

Љубивојев ликовни рукопис И ову књигу, као и много претходних, као ликовно-технички уредник потписао је рано преминули Љубивоје Миљковић, који је у себи носио више талената. Нажалост, није доживео да у рукама држи књигу на којој је савесно, зналачки и предано радио. Био је ђак Стеве Вујкова који је неговао елегантан прелом књига, а Миљковић га је за време свог кратког живота, често по добру помињао. Вујковић ће га, као стипендисту Центра за информације „Гоша“, увести у тајне прелома новина и књига, а колико је и шта од њега научио, Љубивоје је показао и овом књигом.

Пред смрт је белешке писао и Владимир Цве-тковић из Башина. Догађаје из свог живота пред смрт је описао и Илија Дражић из Кусатка. Петар Радојевић из Баничине о свом ратовању и робовању оставио је веома кратку белешку. Мемоарске белешке Жи-воте Ивановића из Голобока и његовог сина Бориво-ја заслужују пуна пажњу истраживача. У мемоарске белешке увршћено је и оно што је Јевросима Игња-товић, рођена Јакшић, сеља-нка из Селевца, казивала у перо свом рођаку Радисаву Јакшићу. Тражећи ратне дневнике и мемоарске белешке које их допуњују, приређивач књиге „Кад су војске пролазиле“ није увек имао среће. У неколико случајева дознао је да дневници постоје, али породица није дозволила увид у њих. Реч је о готово десетак дневника. И још нешто треба напоменути. У породицама које данас имају интелектуални статус, однос према рукописима оваквог порекла неупоредиво је бољи. Тамо се зна вредно-ст дединог дневника или његових успомена, они се брижљиво чувају за ра-злику од (не)бриге за њих у сељачким домовима, у којима би дневник одавно постао дечја играчка, па тако и нестао. Д. Јанојлић

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА

Нови сервис Паланачких новинаpalanacke.com

DIGITAL

NEWS

Приредио: Лука Никола

Самсунгов први округли smartwatch - Gear S2 Самсунгов Gear S2 је кружног дизајна који је лако уклопити у сваки стил, са специјално креираним функцијама, које корисницима омогућавају да своја искуства употребе мобилних уређаја унапреде, прилагоде себи и учине још забавнијим. Јединствено ротирајуће кућиште Gear S2 сата, заједно са тастерима “Home” за повратак на почетни приказ и “Back” за повратак један корак уназад, обезбеђује корисницима бржи и прецизнији приступ обавештењима и апликацијама.

ПАЛАНАЧКИ ПЕСНИЦИ У САБОРНИКУ „КАЗИВАЊА ИСПОД БОРАЧКОГ КРША“

Тамо где стих из тиховања проговара Објављене песме Милована Петровића, Љиљане Милосављевић и Миодрага Милуновића

роје чланова Књиже-вног клуба „21“ из Смедеревске Паланке, као песници гости из других литерарних дружина, засту-пљено је у песничком сабо-рнику, који се у издању Издавачке радионице „Сви-так“ Књижевног друштва „Развигор“ Из Пожеге и Народне библиотеке „Др Драгиша Витошевић“ и КК „Живадин Стевановић“ у Книћу, појавио под на-зивом „Казивања испод Борачко крша“. У овом зборнику, поред других аутора, објављене су песме Милована Петровића, Љи-љане Милосављевић и Ми-одрага Милуновића. Поменуту песничку књигу, чијом лепотом се бавио Драган Јеротије-вић, приредила је Магда Ђорђевић, као уредник по-тписала Славица Савковић, а рецензију су дали Сла-ђана Дикић и Милијан Деспотовић. „Казивања испод Бо-рачког крша“ настављају књижевна сусретања на светом месту на коме реч, историјским заветом, не сме да

ћути, она овде ти-ховањем проговара– пре-дочава рецезент Слађана Дикић.- Ту се долази на поклоњење онима који су епском свешћу одлазили у историју из које нас благосиљају надом да ће једном стићи време које је за певање. На том путу, путу ка саборишту, срећу се песници и књижевни клубови. Ова књига је њи-хов колач духа од кога сваки читалац има по „парче“ – по стих. Зборник је настао у склопу традиционалне књижевне манифестације „Петровдански песнички сусрети“који се одржавају у селу Борач код Кнића, седишту истоименог сре-дњевековног града под Борачким кршем. Ту је, у част родоначелника гружа-нског песнишва, 1. августа 2008. године, на дан рођења Живадина Стевановића, а на иницијативу Добрице Ерића, Славице Савковић и Магде Ђорђевић, основан књижевни клуб, који је понео његово име. Д. Јанојлић

Сат је дебљине само 11,4 милиметра, са кружним екраном од 1,2 инча и резолуцијом од 302 ppi (360 x 360 пиксела) на коме се апликације новог Tizen OS-a виде невероватно јасно, са процесором са два језгра од 1 Ghz и са батеријом која може да издржи 2-3 дана и бежичним пуњачем. Smartwatch је представљен у две различите варијанте, Gear S2 и Gear S2 класик. Gear S2 класик намењен је корисницима који више воле класичан дизајн ручног сата, у елегантној црној боји са одговарајућом наруквицом од праве коже. Gear S2 идеалан је за оне који су стално у покрету, а који преферирају минималистички и модерни дизајн. Корисници могу да остану у вези са свима са нотификацијама које су јасне на први поглед, а које им јављају да треба да провере календар или вести, а чак могу да пошаљу и важне СМС поруке директно са свог ручног зглоба. Корисници могу да изаберу Gear S2 са могућношћу повезивања на 3G, који доноси прву е-СИМ картицу икада виђену са могућношћу контроле гласом, како би могли да заврше кратке задатке без потребе да стално имају свој телефон уз себе. Сат Вам омогућава много тога, поред мноштва апликација на располагању су и опције праћења Ваше физичке активности, као и NFC технологија која омогућава плаћање директно преко уређаја без потребе за ношењем новчаника. Цена је између 350 и 400 евра, док је Gear S2 класик скупљи.

ИНТЕРВЈУ

ГИМНАЗИЈАЛКА АНЂЕЛА ЈОКОВИЋ РЕЖИРАЛА 40-АК ФИЛМОВА

Филмовима желим да упутим поруку - Тренутно радим на првој епизоди анимираног цртаног филма, и она треба да се појави ових дана – каже млада ауторка

нђела Јоковић, млада сине-асткиња из нашег града, пажњу шире јавности побуди-ла је после приказовања њеног кратког играног филма „Отац“ на Међународном филмском фе-стивалу, и прве награде коју је на овој филмској смотри Анђелин филм освојио. Иако тек гимна-зијалка, Анђела оставља утисак зрелог аутора. Њени одговори на наша питања су јасни и језгровити, а њено схватање филма оригинално и кохерентно. Паланачке: Да кренемо од филма „Отац“. А. Јоковић: Тај филм је настао ради учешћа на једном конку-рсу. Био је то конкурс из обласи веронауке, који организује све-тска организација „Звонце“. Мој вероучитељ ми је рекао за тај конкурс. Тема је била „отац“. Одмах сам имала идеју, која се не разликује много од онога што је реализовано. Паланачке: Како је текла ре-ализација? А. Јоковић: Па, прво смо про-нашли глумце. Затим смо набавили костиме. Уследило је снимање, затим монтажа... Паланачке: Када је теч о младим ауторима, као што си Ти, обично је једна од великих те-шкоћа пронаћи глумце. Теби је то, међутим, лако пошло за руком. Ангажовала си једног глумца који има велико искуство. А. Јоковић: Да, Драгана Ла-зића. Како сам била млађа од го-тово свих глумаца, некада сам се устручавала да нешто кажем, што би можда помогло да филм буде бољи. Први пут сам радила са пра-вим глумцима. Они су одлично одглумили сваку сцену. Стварно су били фантастични. Паланачке: У овом филму је најинтересантније кадрирање. А. Јоковић: Да. Филм је сни-мљен из једног кадра. Глумци су били одични, јер није било потребе за понављањем, обично би из првог или другог пута све добро 22

урадили. Паланачке: Откуда идеја да се филм уради у једном кадру? А. Јоковић: Желела сам да се гледалац фокусира на радњу. Приказ из једног угла показује како време пролази, како пролази брзо. То не би могло да се тако уверљиво прикаже из више ка-дрова. Један кадар могао је да обухвати целу сцену, да пружи јединствену атмосферу. Тако се јасно види одрастање, старење, како живот тече. Паланачке: Ко су Твоји узори на „великом платну“? А. Јоковић: Филмови Кристо-фера Нолана ме највише одуше-вљавају. Затим Стивен Спилберг, Џенифер Ли – она је режисерка у „Дизнију“. Паланачке: Какву улогу игра

сам причала како бих ја то волела да радим, али нисам знала како. А онда сам, случајно, сазнала да се анимација прави слику по слику. И почела сам да у компјутеру цртам слике. У почетку нисам имала програм да их спојим, а онда сам добила најобичнији програм за то. Имала сам четири и по године, када сам направила први цртани филм. То је био филм на тему Дизнијеве „Мале сирене“. Имала сам премијеру у мојој породици. Свима се много допало, и то ми је дало подстрека да се и даље тиме бавим. Паланачке: Да ли су јапански цртани филмови за тебе највећи узор у овом жанру? А. Јоковић: Веома волим ја-панску уметност. Посебно када је

или играних филмова? А. Јоковић: Не могу још увек да се одлучим. Волела бих да радим и једне и друге. Паланачке: Желиш ли да идеш у неку филмску школу, када завршиш Гимназију? А. Јоковић: Желела бих да идем на Факултет драмских уметности у Београду, одсек филмска и ТВ режија. И то ћу да покушам и пре него завршим средњу школу. Већ следеће године. Отићи ћу на пријемни, и даћу све од себе да упаднем. Волела бих да се школујем у Србији. Паланачке: Колико Твојих фи-лмова може да види шира публика? А. Јоковић: Па углавном, сви Много ми значи подршка родитеља И тата и мама ме стварно подржавају. Чула сам да није често да родитељи подржавају дете у нечему што не гарантује да ће од тога касније моћи добро да се живи. Моји родитељи виде неке потенцијале у мени и подржавају ме. Много ми значи њихова подршка.

музика у Твојим филмовима? А. Јоковић: Поред филма, музика је за мене једна од на-јбитнијих ствари у животу. И зато ми је музика инспирација када правим филмове. Обично прво нађем музику која ме инспирише да урадим неко дело, и онда на основу те музике полако стварам причу. Речју, за мене је музика једна од пресудних ствари у филму. Паланачке: До филма си дошла полазећи од цртежа. У једном тренутку си пожелела да „покренеш слике“? А. Јоковић: Чудно је како је све то почело. Једноставно, од када знам за себе, увек сам желела да будем режисер. Најпре сам желела да правим цртане филмове. Гле-дала бих неки цртани, и ако ми се не би свидео крај, желела сам да га осмислим другачије. Од малена

реч о анимацији. Пратим и „аниме“ и „манге“. Одушевљавају ме њихове приче. Паланачке: Аниме имају и со-цијалну поруку, и зато морам да те питам: какву социјалну димензију, по Твом мишљењу, има снимање филмова? А. Јоковић: Ја својим филмо-вима покушавам да упутим по-руку, да људима који ће их гледати понудим да на ствари гледају из другачијег угла. Можда се тако свет може побољшати. Иако је то тешко, настојим да у мојим фи-лмовима постоји нека порука, која би гледаоце натерала да ра-змишљају о свету у коме се налазе, о томе какав је живот уопште. Ја мислим да филм треба да покреће нека филозофска питања. Паланачке: Да ли у будућности видиш себе као аутора цртаних

филмови које сам направила могу да се виде на мом You tube каналу. Има их око 40. Неки су и на фејсбуку. Паланачке: Да ли је у плану неки нови пројекат? А. Јоковић: Тренутно радим на првој епизоди анимираног цртаног филма, и она треба да се појави ових дана. Анђелин филм „Отац“ у међу-времену је позван у такмичарски програм престижног светског фе-стивала кратких филмова. Уколико још нисте гледали ово остварење, предлажемо да га без одагања пронађете на интернету. Јер, то је филм који плени искреношћу, лепотом једноставности, изворним и чистим емоцијама. Баш као и Анђела. В. Ђ.

ИЗЛОЖБА АНЕ МАНДИЋ И БОЈАНЕ РАДОВАНОВИЋ-ЈОАНОВИЋ

Фотографије са ликовном шминком

Наглашене боје, контрасти, композиције са пуно детаља, дају радовима живост и изазивају позорност

анимљива изложба отворена је у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци. Ана Мандић и Бојана Радовановић – Јоановић предста-вљају се ликовној публици фо-тогрaфијама надограђеним ли-ковним елементима техником дигиталне графике. Накнадним интервенцијама по сасвим је-дноставним и уобичајено сни-мљеним кадровима, уз додатак често нереалних елемената као што су, на пример, барокни костими, постигнут је један потпуно другачији доживљај пун неочекиваних ситуација. Овакав концепт приказа постављених мотива, који на први поглед делују веома забавно, није сам по себи циљ, нити је то све што су ове уметнице хтеле да кажу. -Смештајући учеснике ових, могло би се рећи, филмских сце-на у реално време и простор, са наглашеним контрастима, Ана Мандић и Бојана Радовановић – Јоановић, на духовит начин постављају питање и траже одго-вор о савременом друштву и добу у коме живимо – рекла је, отварајући изложбу, Славенка Чишић - Урошевић.

- Уметност пружа слободу неспојивих ствари, које на једном вешто реализованом делу постају са-свим могуће и прихватљиве. Посматрачу се оставља слобода да се само забави или уз то покуша да проникне у поруке које допуштају овако конципиране изложбе. Ста-вљајући себе у дате ситуације

може дати неку врсту одговора и личним ставом одредити себе као човека и своје место у друштву. До жељених резултата, наравно, доћи ће се тек после могућих опречних реакција на намерно акцентованом кичу којим су, како то кажу ове уметнице, прикривене праве поруке усмерене на питања друштвене

су неспојиве и фиктивне ствари доведене на ниво могућег, до тога да делују апсолутно реалистично, а управо кроз умеће графичке обра-де и постпродукције. Наглашене боје, контрасти са пуно детаља, дају радовима живост и изазивају позорност. Неочекиваност, изне-нађење, збуњеност, на

(не)освешћености и разних парадокса којима је човек окружен, а који се не ретко узимају здраво за готово. Један од аспеката који се не-избежно али запажено појављује на овим фотографијама, јесте тај да

први поглед могу изазвати опречне реакције код посматрача. Једна би била одбијање и неразумевање, а све под првим утиском намерно оства-реног кича и апсурда.

О уметницама Ана Мандић је дипломи-рала на скликарском одсе-ку Факултета ликовних уметности у Београду у класи професора Гордана Николића. Завршила је постдипломске студије на одсеку дигитална уметно-ст. На истом одсеку ди-пломирала је и Бојана Радо-вановић - Јоановић, али у класи професора Зорана Вуковића. Обе су чланице УЛУС-а.

можемо само замислити могуће негодовање,чуђење или чак одо-бравање околине и запитати да ли је одећа коју носимо одраз нашег социјалног, интелектуалног или друштвеног статуса? Овако „режираним“ фотографијама сва-ки појединац и сваки посматрач

Д. Јанојлић

ИЗЛОЖБА НАДИЦЕ ЂЕКИЋ НЕДЕЉКОВИЋ У МЕМОРИЈАЛНОЈ ГАЛЕРИЈИ „ДУШАН СТАРЧЕВИЋ“

Потенцијал мирних нијанси Њени тонови нису једноликост, већ разноликост; они су финоћа њених слика која сеже и до високог реда

Меморијалној галери-ји „Душан Старчевић“ у Смедеревској Паланци отворена је изложба Нади-це Ђекић Недељковић, која приводи крају докторске студије сликарства на Ака-демији лепих уметности у Београду. Пре 15 година дипломирала је на Факулте-ту уметности у Приштини, смер графика, где је уписала и постдипломске студије и

постала магистар графике. Њени цртежи великих димензија, од којих су неки и у поставци изложбе у Смедеревској Паланци, рађени су у комбинованој техници и представљају асоцијацију на природу и њене сензације. На њима су светлост, сенка, дрво, Сунце, биљке… -Везу са природним феноменима налазим у уну-

-трашњим превирањима и осећањима – наглашава На-дица. -Иначе, подједнако сам заинтересована за саме облике, као и оно што је унутар, између и око њих. Тако сам знак на цртежу постаје симбол: круг као сунце, глава као месец, тачке као орнаменти које видим у гранама, звездама као чворовима, па тако линије постају путеви, стазе… Њени цртежи су ра-ђени оловком, тушем, те-мпе-

ром, са колажираним површинама. Тешко је наћи уметника који се толико радује лепоти боја и форми. Она слика својим тоновима, шу-мски прохладним, шумски засењеним и шумски ти-хим, тако да се и очима и ушима примају. Њени тонови нису једноликост, већ разноликост, ретка унутрашња потенцијално-ст мирних нијанси, танких као дах. Они су финоћа њених слика која понекад иду и до

високог реда. Један њен професор ће рећи како Надица црта и боји у лету, али тврдо око њено остаје да пешачи, јер се у залету могу погубити таленти као што се губи новац на картама. Тај унутрашњи ред код ње почиње да бива, у најбољем смислу речи, стил где се мисао и осећања човека жртвују равномерно уметности. Зато она није само сликар него и сликар песник. Д. Јанојлић

ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЛОЖБА ЉИЉАНЕ СТЕВАНОВИЋ И МИРОСЛАВА МУНИЖАБЕ

Поетска прича снова и маште Двоје стваралаца, иако у суштини различити у свом ликовном изразу, ускладивши сопствене енергије и принципе рада, успели су да постигну јединство емоција као важног чиниоца сваког уметничког дела.

опадљива изложба, лепа за очи и пријатна за душу, посве необична по настанку изложених слика, приређена је у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци. Аутори су Мирослав Мунижаба из Сремске Митровице и Паланчанка из Бор-

јединством и у сагласју су са делима начињеним заједничким снагама. Иако су ова два уметника у суштини различити у свом ликовном изразу, ускладивши сопствене енергије и принципе рада, постигли су јединство емоције као значајног чиниоца сваког уметничког

Сваком посетиоцу – слика Посетиоце ове изложбе већ на уласкут у галеријски простор чекало је пријатно изненађење – сваком је уручена по слика, дар Љиљане Стевановић и Мирослава Мунижабе. Све је урађено по принципу „уметност у народ“ што је публика са одушевљењем прихватила.

че Љиљана Стевановић. Приказана остварења су њихово заједничко дело, а настала су по систему: „где ја стадох ти продужи“. У њих је, нема сумње, уткана велика енергија двоје уметника, који су се, што и то не рећи, одлично допуњавали у реализацији исказаних идеја и каналисању бујне маште. Како помирити два различита карактера, два пола и две ра-зличите енергије, питања су на која су ово двоје уметника, Љиљана Стевановић и Мирослав Мунижаба, у заједничкој визији и узајамном давању и узимању пронашли прави одговор - рекла је на отварању изложбе Славенка Чишић Урошевић.- Ускладивши своје енергије, заједничким радом, интервенцијама на монотипијама као основном полазишту, изгра-дили су ликовна дела лирског профила. Наизменичним додава-њем канапа, боје и других ма-теријала, кроз очигледно бурну игру, ови колажи, асамблажи, монотипије, стилизованих фигу-рација између асоцијације и апстракције, пружају поетску причу снова и маште. Мешавином фигуративног и имагинарног, без великих колористичких распона, али са финим градацијама једног или два тона понегде подцртаних нијансама златног, постигнута је равнотежа ликовних елемената. Њихови самостални радови, такође, одишу 24

О ауторима Љиљана Стевановић је рођена у Придворици. Ликовним стваралаштвом се бави од 2001. године. Учествовала је на преко сто колективних изложби у земљи и иностранству. Мирослав Мунижаба је рођен у Сремској Митровици. Имао је пет самосталних изложби. Добитник је више награда, међу којима и Grand prix Међународног бијенала минијатуре у Мађарској.

дела. Пригодну беседу одржао је Слободан Тодоровић Токи, рекавши на почетку да су Миро-слав Мунижаба и Љиљана Стевановић ликовној публици Смедеревске Паланке, у предве-черје врелог летњег дана, даровали визуелни прасак за сва времена. Она, Љиљана Стевановић, уде-нула је свој обојени уредак у његове, Мунижабине, каширане монотипије на медијапан плоче, користећи се канапом и свакојаким другим материјалом. -Онда он, Мирослав Мунижаба, ритерски страсно, саучествује у симбол-дорадама започетог – казао је Слободан Тодоровић - Токи.- Разбукећеност идеје ту не застајкује. Сад, арт-госпа, у малом формату, са па-спартуом, ствара монотипију, уз кврге, пре-

савијајући папир, до изнедреног колажног чињења, да би Сремац, у рашчитавању личног рукописа, дошетао равничарски раскошно у финиш. Тако нам је, ето, стваралачко заједништво по-дарило нову гледну енергију, која се, још од саучесничког нерва Медиале, ретко може видети на нашим просторима. Суштина је у сагласју и доразумевању личне у заједничку визију. Ови радови као архетипи фактуре, у мешавини фигуративног и имагинарног, могу се читати као визуелно ментална стања ишчекивања сред личне тишине. Тодоровић у наставку рече да је порука овог збиља настанак ликовног дела из два уметничка гротла у трошењу различитости вулканског сопства, јер свако биће, задржава право на само-тни разговор са собом и сво-јим врлинама, језиком духа опле-мењене ауторске изми-

слице, која немеће испрану причу о индивидуи сверајског живота, као притисак на отварање свих чула. Овај „обојени концерт у чети-ри руке“, како каза Слободан Тодоровић Токи, „зачинила“ је Наташа Маринковић из Београда изложеним триптиком „Рађање – егзодус“, приказавши на сценичан начин фасцинацију рађања. Наташу су заправо „угостили“ Мирослав Мунижаба и Љиљана Стевановић, а паланачкој ликовној публици представила је Славенка Чишић Урошевић, истакавши да је поред бројних награда, поседник решења Министарства културе Србије којим је њен рад увршћен у програме који врхунским ква-литетом доприносе развоју ку-лтуре и уметности код нас. Д. Јанојлић

ИНИЦИЈАТИВА АКАДЕМСКОГ СЛИКАРА БОЈАНА МАРИНКОВИЋА

Подићи споменик Новаку Ђоковићу у Паланци Уметник га је замислио као монумент у познатом покрету проклизавања

рослављени српски тенисер светског гласа Новак Ђоковић, ако се прихвати иницијатива академског сликара и власника Креативно-образовног центра „Круг“ Бојана Маринковића, први споменик за живота у отаџбини добио би у Смедеревској Паланци. Замишљен је као рециклажна скулптура од метала, где би се као материјал употребили делови аутомобила, трактора и разних ма-

шина. Српски херој тако нешто заслужује, јер је по резултатима које постиже, одавно постао изразити идентитет нације. Њему су, није на одмет подсетити, Кинези већ подигли споменик у теракоти и то у природној величини. Замислили су га као древног ратника, а Маринковић ће се, ако до реализације сјајне идеје дође, потрудити да

ИЗЛОЖБА СУНЧИЦЕ ПАСУЉЕВИЋ КАНДИЋ

„Емоционални простор речи и објекта“

Пaлaнaчкe гимнaзиje Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Школа живота

Функција изложених радова је да подстичу на нематеријалне процесе код читалаца чиме они постају део креативног процеса

Галерији модерне умeтно-сти Народног музеја у Сме-деревској Паланци отворена је посве необична изложба Сунчице Пасуљевић Кандић под називом „Емоционални простор речи и објекта“. Уметницу је представила Славенка Чишић Урошевић, а потом се публици обратила сама ауторка. Емоционални простор речи и објекта представља квалита-тивно-уметнички истраживачки процес комуникације аутор-дело-читалац где се преиспи-тује дуализам нематеријално/материјално: одсуство/прису-ство, језик/ текст, чије су су-протстављене појаве нерара-скидиве и постоје у простору уза јамног односа. Да ли је могуће материја-лизовати макар трагове Суштине и како? Поред овог питања пробле-матика коју рад „Емоционални простор речи и објекта“ тежи да

избегне класичну фигуру, јер таква већ постоји у Музеју воштаних фигура у Јагодини. -Тако бисмо се овом врхунском спортисти одужили на заиста креативан начин, јер он је, судећи по својој игри и резултатима које постиже „пола човек, пола машина“ – наглашава Маринковић. - Споменик нашем Нолету, ако буде прилике и могућности, радио бих као монумент, јер у нашем граду има прикладних простора где би се могао поставити. Моја идеја, такође, је да се Новак позове на свечано откривање споменика и да му се

истражи је праћење процеса материјализације нематеријалног кроз језик и текст који су, баш као и нематеријално/мате-ријално, иако супротста-вљени једно другоме, нера-здвојни. Нематеријално се у раду односи на Ничеову Суштину (тај унутрашњи језик саздан од мисли и емоција), неодвојиву од тела као и од његове материје. Као уметнички језик Суштина Бића се грана. Аутор је одсутан, али кроз писање, текст у књигама бива у траговима присутан. Објекти, слике, текст, као језик уметности, су трагови Бића. Смештајући трагове на мапу где је свака књига и објекат нова улазна тачка негира се територијалност и ствара децентрализација. Функција радова је да подстичу на нематерија-лне процесе код читалаца чиме они постају део креативног процеса. Д. Ј.

том приликом покаже шта све у граду имамо. Маринковић сматра да би се тада могао направити „велики посао“ с обзиром да је у граду пре много година започета спортска хала у коју би Новак Ђоковић могао уложити новац да се заврши. У њој би се, у перспективи, имајући у виду димензије самог започетог објекта, могли одржавати велики спортски догађаји, па и нека светска првенства. -Наш град би тако добио значајну туристичку атракцију и прилику да се афирмише у свету – под-

Док седим и размишљам о томе шта ћу да напишем, осећам трему, баш као пре много година пред писмени задатак из српског језика код професора Милутина Срећковића. Знам да се прошлост обично идеализује, што време више пролази, али није то само моје мишљење да су гимназијски дани непоновљиви. Не желим да правим разлику између данашње Гимназије и Гимназије из мог времена јер бих, у том случају, то моје школско време можда, још више идеализовао. Међутим, не могу а да се не сетим професора, правих институција, Милутина Срећко-вића, Томе Богосављевића, Ми-лорада Бајовића, брачног пара Драгана и Лепе Влатковић и других који су се, чини ми се, као педагози дубоко урезали у сећање целе моје генерације. Осећај страха пред упис у Гимназију, па преко озбиљности у учењу током четири разреда,

влачи Маринковић.- Смедеревска Паланка би на тај начин постала и светски познат град, с обзиром да је наш тенисер стално присутан у домаћој и светској јавности. Подизање и откривање споменика само по себи би био интернацио-

кулминирао је мојом срећом по завршетку матуре. Осећао сам се узвишено јер сам завршио једну озбиљну школу, могу слободно рећи школу живота. Шта рећи о данима школовања а да не буде опширно и сувише детаљно? Мислим да ћу, поред дивних професора које сам поменуо, увек да се сећам и гимназијског дворишта у којем сам уз спорт проводио све слободно време. Незаборавне су и гимназијске екскурзије. Зграда Гимназије и даље стоји на истом месту. Двориште је нешто преуређено. Неки нови ђаци и данас иду на екскурзије. Све је то сада мени далеко и страно. Међутим, моја Гимназија, моје двориште, моји професори живе увек у мени и живеће заједно са мном и са мојом генерацијом и биће сваки пут у нашим прича-ма на прославама годишњица матуре. Небојша Ристић нални догађај. Маринковић је већ урадио скицу споменика са, већ на први поглед, уочљивим Нолетовим покретом проклизавања. Они који су већ имали прилику да виде скицу препознају славног тенисера и кажу: „То је Новак!“ Споменик би, ако се за ову иницијативу буде имало слуха, био на отвореном и тако јавности доступан 24 сата. Млади стваралац се нада да ће његов наум наићи на подршку, па реаговања јавности очекује на адреси: kcenatarsp@gmail.com. Д. Јанојлић

Читајте "Паланачке новине" гледајте "Паланачку телевизију" на добро познатој адреси www.palanacke.com 25

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (1)

Пише: Слободан Тодоровић Токи

Пут у средиште светлости

рагајући по себи, долазим, ене, до необећавајућих пода-така. Ја сам, поприлично заостао човек. Не претерујем. Зашто? Па, тек, у педесетој откривам причљивост Мирослава Јосића Вишњића, у шездесетој ми је, јој, другар „Рефуз мртвак“ Видосава Стевановића, иако ми је, гле, ту. У комшилуку’. Шта је педесет километара за списатељску ме-трику, а на окрајку седамдесете сам се, брајко, дао на пут од скоро две хиљаде километара. До града светлости. До Париза. Шта је, сад, то? Заосталост до коске. „И бијела дана“. Животна струна се забренцала. Целог живота сам у брлогу бада-вџијског бдења размишљао, онако, за себе, о сликарству и мученицима ове занимације. Сад, седимо заје-дно, у аутобусу, мој пријатељ Со-да истоимени Савковић и ја. Из висине загледани у поља „Лијепе њихове“ оговарамо артистичку разоноду Париза, светску пре-стоницу сликарског стреса. Он је тридесет година живео и радио у том усијаном кист-жару и пекао се обилазећи здања, салоне и изложбе. Неки глас, ко зна који и

одакле, му јe дошануо како би требало све то да види. Кад је, већ, ту. Није се одупирао. Заповед нигдине ваља послушати. Ко зна због чега је, што се каже, то добро? Имало је куда да се ходи, шта да се види и што више, то боље, запамти. Човек се учи док је жив. Очи су широко отвориле вид. Размишљам о „париској школи“. Око булевара Монпарнас имали су атељеа: Сретен Стојановић, Сава Шумановић, Милан Коњо-вић, Петар Лубарда, Марко Че-лебоновић, Ристо Стијовић, Мило Милуновић… Између, кафанице за испијањене разговоре бело-светски обарадавелих мазала. И особењака. И боема. И генија! Све је врвело од вокабуларног и малиганског престижа. Забога, пa то је уметнички занесена братија, а они су, посебице, за малко, уштукнуто насађени. Свако за себе. Понаособ. Около њих је увек бдео дипломата Краљевине Југославије, париски правник, Па-вле Бељански. Наизглед, док поред пута про-миче дрвеће, које се ухватило за гране, у аутобусу, који се љушка унапред, клизим, све брже, у нау-

чена сећања. Закачим се за квргу, пa зарамљено висим над средњошколском провалијом. Испод мене плове зелене летње санте. Да ли је ово сан или расањивање? Затурио сам рачун дана који траје, а сваки дан је догађај. Код Срба и историјски. Да ли ми се то, брајко, причињава Монеова вода и мистерија огле-дања неба у воденом одсјају? Или се возим возом у специјалном вагону треће класе? За ћутање. Ипак, важно је пропутовати делом Европе. Макар ноћас и сутра. Привиђа ми се, гле, како сам себи недостајем. Живот је у извођењу. У одсуству свести сањарим. Слике се смењују. Трче! Као странице књиге у брзометном читању. И-гле! Човек разбарушене косе, неуредно елегантан, висок, вечито у дијалогу са самим собом, Паризлија, на путу у нови живот проналази Паскал, да би се у следећем кадру, шкорпијски, ухватили за испреплетане руке. До живота. Заувек љубавно. До Енциклопедије мртвих. Препирем се са алтер-егом: -Шта ли тебе чека на крају пута у светлост? -Враг ће гa знати.

-Да ли ћеш и ти пронаћи своју Паскал? -Можда? -А волео би? -Не знам. Животу није лако веровати. Чуда се дешавају кад се најмање надаш. И после. И пре! Снови су заблуда сулудог канона подсвести. У срцу има доста места за многа наследства. Точкови аутобуса се, као ластавица, закотрљавају поплоча-ним путевима двадесетпрвог века. У унапредак. „Париз је покретни празник“, записао је, чувени чика, по перу, Ернест Хемингвеј. „Иза града Париза крију се еротска сновиђења“, написао је Момо Капор. Ја, још, ништа. Само ра-змишљам о ономе шта ли ће се десити. Илузионистичка моћ. Док ме не обухвати санак. Ноћ је потрошила Словенију, Аустрију и Немачку, да би, преко реке Рајне, осванули у покрајини Алзас. Танка линија вида је раздвајала разбарушена небеса од травнате земље галских петлова. Од Стразбура нас чека, још, шест стотина километара. Ка северозападу. У следећем издању:

Тријумфална Јелисејска поља

ВОДИЧАНИ УЗВРАТИЛИ ПОСЕТУ ФУДБАЛЕРИМА ВЕТЕРАНИМА ИЗ ЗДРЕБАНА

Шести сусрет пријатеља На заједничкој вечери и високи представници власти и Општине Модрича

удбалери – ветерани Водица узвратили су посету својим пријатељима у Ждребану. На терен „Слоге“ истрчали су појачани фудбалерима из Крчедина. Пред публиком су се тако нашли Шумадинци, Сремци и њихови домаћини из Републике Српске. Прија-

тељска утакмица у којој голови и победници нису били важни одиграна је у фер атмосфери. Госте из Србије дочекали су стари знанци. Срдачно руковање, уз уобичајено „добро дошли“, продужило се под шатором. Учитељ Милан Тодоровић, ини-цијатор овог

дружења, упр-кос дугом путу, делује свeже. Домаћини га упознају с про-токолом сусрета и подсећају да је све почело пре шест година. После утакмице послужена је заједничка вечера за обе екипе. У Ждребан су дошли високи представници власти и локалне самоуправе из Модриче. Бираним речима, баш као и представници Ждребана, поздравили су госте из Водица. Учинили су то посланик у Скупштини Републике Српске Бојан Видић, заменик начелника Никола Савић, секретар за при-вреду Аленка Иловчевић и наче-лник за урбанизам Јован Мишић.

Као и у ранијим приликама размењени су поклони, а потом су на сцену ступили свирачи и певачи. Репертоар од старих песама чију вредност је потврдило време, до новокомпованих, које славе новију историју и њене јунаке. Милан Тодоровић, популарни Уча, и овога пута је био личност око кога се вртело све. И као што је за време утакмице био пожртвовани играч на терену, тако је давао тон слављу и дружењу. Без њега, није на одмет рећи, све би било другачије.

ЗАБАВА

ржава ће прва одговарати за мобинг над својим народом!

лади се убијају на разне начине, а стари се убијају – од досаде!

ени слава не може да удари у главу. Као сваки добар писац, прославићу се тек кад умрем!

ема више масовног насиља. Сад се убијамо – појединачно!

ко моја ћерка затрудни, ја ћу да абортирам!

Смрт на замку

Морамо унети сопствено светло у мрак, нико то неће учинити уместо нас.

контакте! - На твом или њеном радном месту? - упита жена неповерљиво. Висина

Пословни контакти Угледни лекар пролазио са женом улицом кад једна раскошна плавуша наиђе и поздрави га: - Добар дан, докторе! Баш ми је драго што сам вас видела. - Ко је то? - упита строго жена кад је плавуша одмакла. - Ах, то је девојка с којом имам само пословне

Долази жена код лекара и пита га: - Докторе, колко би требало да будем висока за моју тежину? - Па око четири метрарече доктор. - Па ја свима кажем, а сви запели дебела, па дебела- закључи она. Спавање Пита муж жену: - Драга, да ли сам ја први с којим си спавала? Одговара му она: - Наравно драги, са осталима сам била будна целу ноћ.

ко је тачна теорија да су све приче већ испричане, илити исписане, онда, да се не лажемо, нема сврхе замајавати се. Ипак, важно је умети да донесеш причу. Форма, композиција, поступак, дијалог, нарација, хуморна симетрија, врцај апсурда, титрај приповедни... Тишина приповедања те наводи на пут славља и пада писане речи. Из те тихости поскочи идеја. Надреалном харизмом закићена, да би постала то што јесте. Тај свраб осећају само бесмртни посебници. Идејом закићени. За уво. Оно је, елем, трговцима уназадним, служило, је ли, као кожни сталак за писаљку. Природније није могло. Данас се плајваз-оловке, ако су потребне, друкчије стожирају. Друга су графитна времена. Чеховљева изодавна идеја је да причу не обавезује решавање проблема, већ да га тачно дефинише. Због тога је важно на почетку списа поставити право питање, а онда полако искрено одговарати. Реч по реченицу. Да ли вест о смрти удара као гром из ведра неба у свим значењима, порукама, сликама? У Шумадији је, прича се, најсрећнији човек који се роди и сахрани међ’ повијеним скулптурама шљивовим. Која парадигма? Кад бившег човека упа-

кују у дрвени капут, за пут на онај свет, наметне се размишљање да живо биће није ништа друго до једно стабло које хода у шуми дрвећа. Усправно привезан за традицију корена. И родослова. И-тако! Та земаљска променада траје док у то стабло не звизне гром са небеса, као позивар. Из ведрине. Био си дрво и у дрвету одлазиш. Угризи вриска нас прате од трена зачећа, пре него што ћемо да се родимо, до испратка с оне стране живота. Разлика је што овај други поприма облике ридања и нарицања. Први је, их, слатка кукњава. И у радости, мрзани, а и у жалости представе дух нас не напушта. Такав смо народ. Поднебески! Зарад главне приче да се вратимо у време сахрана, у нашој Паланчици, по кућевном обичајнику. Капела на гробљу није била, ехм, ни у петогодишњем плану.

Прошла година је била најгора, за наше добро ове године! Куку, леле, упокојила се власт, то јест, општински инспектор, ене, баук-варошанин, Миле Цинцаревић. Туга певуља тихо. У себи. На средини собе, на столу, лежи бивши човек, а некад је, комшо, на тим даскама обедовао са животном другом. Целог живота су сами гледали у два тањира. Удвојено. Једном је, десило се, жену повалио на ту чворновату дрвену кртину. Онако, из сласти. Сад, она подбочила главу десницом и чамово зури у леш. Струјање мртвоковачко, еј, као да није заметила. Из зјапа ноздрва испустила је загрц издах. Изгледао јој, на пречац, из хоризонтале, да се канда малко подгојио. И подбрадак зановио. За један згужвани наставак. Разрогаченог видела мерка је њен полован муж и као да хоће да јој рекне - шта чекаш? Закукај, бре, већ, једном. Одмах се дала у тужну запеванију. „Јој, Миле, како

ћу без тебе? Милеее, што ме остави да тугујем? Шта да очекујем сутра, Миле мооој? Љубави моја, што и мене не поведе? Јој, Миле, мила моја прошлости. Куку мени, до Бога милога. Шта нас стрефи, Милеее мој? Кућо моја. Животе мој. Туго мојааа. Јооој!“ Вест се рашчула по комшилуку, па жене навалиле да се, оно, нађу у невољи. Ваља се. Износи се пићалук за обичајнике, а они само што нису почели да долазе. Српски је то. Треба и храна да се спреми. За ноћне чуваре упокојене душе. Дугачка је ноћ, а до ноћника много тога би требало урадити. Прво, покојник би ваљало да буде пресвучен у најбоље рекло. Кад одлази Богу на истину да је чист и углађен, друго, да му се завеже марама повезача испод браде са чвором на темену. Да, је ли, држи језик за зубима. Доста је за живота придиковао. Ако је за вајду. Треће, кад га положе дотераног на славски астал да му неком узицом завежу прекрштене руке на трбуху. Тако мора да се о›лади. Жене се испраксовале. Знају то. Све редно. Никако друкше. Кад се дошло до трбушастог веза, редуша, којој запала ова рабога, пита уцвељену љубу: -Је л, еј, комшика, како Милету да увежем прсте? Јал на чвор, мртвачки, јал на замку? Удова се убија од кукњаве. Не чује запиталицу. „Куку мени мученици, шта сам згрешила господу миломе да ме раздвоји од мог Милета? Миле, мукооо и срећооо моја, води и мене на онај свет. Да се одморимо зај’но, к’о што смо до дана данашњег све зај’но радили. Шта ћу ја на овом свету без тебеее, лепото мојааа?» -Јел, мори, ти мене не констатујеш. Како, бре, да Милету увежем руке? Оћеш на чвор ил’ на замку? -Какве то везе има? Јооој, где ће ми душа? -Има! Ако вежем у чвор нећеш моћи да се удаш. -Куку мениии мученици, јој Миле, на замкууу? Опричавању у кафићу никад крај. Углачано подне се запржило у каменој улици.

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com

ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ

ГАСТАРБАЈТЕРСКИ ДАНИ ЖИВОСЛАВА ЖИЛЕТА САВИЋА

Са црвеним пасошем у НАТО објекат Да оде у Немачку помогао му је друг из детињства Радник и родољуб. Живослав Савић

астарбајтерски дани чине најзначајнији, могло би се чак рећи, најлепши део у животном мозаику Живослава Жилета Савића. Био је тек зако-рачио у друштвени живот родног Кусатка кад се указала прилика да крене у „бели свет“ и уновчи знање стечено у Индустријској школи „Гоша“. Тада је већ имао радно место у највећем радном колективу Смедеревске Паланке, али га је било обузело незадовољство што поједини руководиоци форсирају кадрове са стране, а занемарују квалитет завичајних људи. Још од „малих ногу“ истицао се у пионирској, а потом и у омлади-нској организацији. Са 17 година примљен је у Савез комуниста. Био је пун ентузијазма и младалачке енергије. Све то снажило је његово сељачко-радничко порекло. Упор-но је тражио свој пут, а шансу је видео у одласку „преко гране“. У то да ће му у иностранству бити добро уверавало га је сазнање да су тамо успели неки његови познаници, који нису поседовали ни звање ни знање. Да оде у Немачку помогао му је друг из детињства. Захваљујући њему стигао је у Лозбург, у Фа-брику за шприцање пластике. Та-мо је отишао без знања немачког језика, али са гарантним писмом у џепу и приметним страхом како ће се снаћи у туђој земљи. На пут наде кренуо је на св. Јована 1970. године. -Путовање је било тешко и депримирајуће – сећа се Живослав Жиле Савић.- Воз је био дупке пун наших људи за које је у том моменту Немачка била обећана земља. Ме-не је лично све то подсећало на ратне транспорте интернираца у нацистичке и заробљеничке логоре. Композицију су кроз Аустрију вукле две локомотиве. Бојао сам се како ће ме тамо прихватити, али сам се страха ослободио чим сам ушао у фирму. У њој је све било на свом месту, као у најбољој апотеци. У подели посла, а тамо сам стигао с већом групом радника, мене су одабрали да радим у контроли. Понуђени посао није са одушевљењем прихватио. Преко Немца, 28

господина Феста, који је у Југославију долазио да ангажује раднике, покушао је да објасни како је у Лозбург дошао да ради, а не да шефује и надгледа друге. Хтео је заправо да каже како би за машином имао већу зараду, а рационални Немац је одмахнуо руком и рекао да се не брине, јер се овде плата одређује према залагању и свеукупном доприносу јачању фирме. Био је задовољан послом и зарадом. -После пола године рада и бора-

ници: председник Савезне конференције ССРН Иван Збашник и председник синдиката Југославије Шиме Кроња. -Учествовао сам и у акцији уписивања зајма – износи Савић.- То ми је, а верујем и другим активистима, био један од тежих задатака. Требало је ући у сваки стан и нашим људима објашњавати циљ да зајам успе. Слично је било и са убеђивањем наших грађана да се учлане у Титов фонд за стипендирање младих талената у домовини.

Живослав Савић (стоји други у реду с лева на десно) у тиму „Ракете“

-вка у Немачкој добио сам позив да се јавим нашем Конзулату – прича нам наш саговорник. – Отишао сам и присуствовао састанку активиста за координацију са југо-словенским радницима. Био сам најмлађи међу њима. Пажљиво сам саслушао упутства и, морам признати, да сам се изненадио кад ми је речено да се овде делује „у партизанским условима“. Касније сам тек схватио зашто је то тако. Наиме, у том делу Немачке било је пуно усташа,а ја сам себе сматрао великим Југословеном. Најпре је формиран више-национални Фудбалски клуб „Ракета“, а потом и Културни центар СФРЈ са седиштем у Штутгарту, који је обједињавао све активности „југовића“ на подручју Бaден-Винтерберга. Упоредо с тим отворена је и Допунска школа – Одељење у Фројндештату, чији су ђаци, деца наших радника, учествовали и у многим културним дешавањима. Почела је да ради и Школа за одрасле за доквалификацију и професионално оспособљавање наших људи. Тада су се обележава-ли и државни празници, а Са-вић се сећа да су прослави 29. новембра – Дана републике, 1976. године присуствовали и високи званич-

Упоредо с друштвеним активно-стима ангажовао се да нађе посао у некој производној фирми, где би више зарађивао. Конкурисао је да ради као цевни бравар у фирми „Пресијаг“, којој је била поверена репарација НАТО на-фтовода Кил – Тибинген. Било му је поверено да формира групу са задатком да ваљано обаве посао на терену и поврати углед фирме у Швајцарској. - Био је то за мене велики изазов – не таји Живослав Жиле Савић.-Нашао сам се пред дилемом ко-га да одаберем за тај посао од радника на располагању. Већ на старту сам знао да морам опра-вдати указано поверење, а то је значило да се никако не смем ослонити на наше људе. Толико сам тиме био опседнут да сам чак и сањао како састављам екипу. Сан ми је, наиме, највише и помогао. Кад сам се једног јутра пробудио, био сам изузетно срећан јер ми је у сну сугерисано да за посао у Швајцарској за завариваче ода-берем једног Енглеза и једног Француза, за бравара Корејанца, а за возача Турчина. Ја сам био пети члан тима. Кад сам то саопштио свом надређеном, био је више него задовољан. Посао је завршен у року и ја сам тада „про-

цветао“. Савић нам са задовољством ставља на увид платну листу из његових „немачких дана“. Тако из изворног документа сазнајемо да је једног месеца имао зараду од 25.700 марака! Изненађење, нара-вно пријатно, било је кад је казао да су радници које је предводио имали плату од чак 40.000 нема-чких марака. Из Немачке се 1983. године вратио у „Гошу“. Запослио се у Фабрици редуктора која је тада освајала технологију немачке фирме „Ајкоф“. Њеном посло-водству заправо био је потребан неко ко добро говори немачки језик. На том послу се није много задржао. Вратио се у Немачку, али не у фабрику већ у један хотел у Штутгарту, где је прво обављао послове економа. Онда су дошле несретне деведесете године и једно јако тешко време, нарочи-то за Србе. Данас као пензионер живи у Кусатку. Пријатељима често прича о раду и боравку у Немачкој. Један догађај из тих дана је посебно упечатљив. Догодило се да је требало да ра-ди у једном НАТО објекту у Килу. -Како да уђем тамо кад немам дозволу? – обратио се шефу.

Савић на градилишту у Берну, јула 1981.

-Теби, Савићу, дозвола не треба! – казао је Немац. -Како не треба? – зачудио се Савић. -Црвени пасош је твоја дозвола – био је директан Немац. И заиста, било је тако како му је претпостављени казао. На улазу је показао југословенски пасош и врата НАТО објекта за њега су била отворена. Д. Јанојлић

ВЕЛИКА НАРОДНА СВЕТКОВИНА У РОДНОМ СЕЛУ ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА

Јапанка на „Водичком прелу“ Међу посетиоцима били и учесници Међународног кампа младих волонтера рело је августовско поподне. Школско двориште пуни се народом. Све је спремно за велики празник. Под крошњом столетног храста постављена декорација. У мноштву етно-предмета мирује застава Завичајно-туристичког удружења „Видовача“. Ни дашка ветра да се завијори. Ту је и по-ртрет знаменитог Водичанина Пере Тодоровића. Уз њега и два уме-тничка виђења његове родне куће. И портрет и слике куће у којој је свет угледао отац модерног српског новинарства, настале су током једног од ликовних викенда, који су више година за редом одржавани у овом месту. Посебна атракција је разбој за ткање. Старији су одушевљени што

шерпа у којој се румене крофне и мекике. Нешто даље, у казану, крчка се пасуљ. На корак-два од њега кува се млад кукуруз. Ту је и казан из кога само што није потекла ракија. У Водице стигли су и гости из иностранства. Први пут на Пре-лу су млади из Јапана, Русије, Данске, Чешке, Италије… Они су учесници Међународног кампа волонтера на Микуљи. Миодраг Загорчић, председник ЗТУ „Ви-довача“, води их од „штанда“ до „штанда“. За разбој прво седа Рускиња, за њом Јапанка. Води-чанка са приличним ткачким искуством, објашњава како ради ова справа. Младић, учесник Ка-мпа, мучи се да преведе. Тешко је у енглеском језику наћи реч за

својим ђацима. Исто то чини и Игор Гајић фолклорцима кусадачког Културно-уметничког друштва „Милоје Поповић Ђак“. За излазак пред публику припремају се групе певача и солисти. Живота Тројановић штимује озвучење. Припомаже му Слободан Тодоровић Токи. Ту је и Бранислав Станичић Цуле. За велики почетак спремни су и водитељи: Драгана Мирчевска и Мирослав Миловановић Скале. Милан Бабанић из влашко-долског Удружења „Мезул“, ко-је овде има и свој штанд, ван офи-цијелног програма, „везе“ колце на позајмљеној „далапи.“ Његов наступ је на неки начин и музички увод у ову занимљиву приредбу. Међу учеснике прела стигли су и општински званичници: пре-дсед-

се извођачи програма. Полетни фолклорци, групе певача из Раче Крагујевачке и Кусатка, солисти Драгослав Гане Мировић и Сузана Стојићевић. За микрофон ступа Миодраг Загорчић. С поштовањем се обраћа публици. И на овом прелу треба да уручи признања онима који су их заслужили радом и оданошћу у протеклим годинама. Прво иде у руке Животе Тројановића. Он је човек са више добровољних задужења. Непогрешиво управља снажним озвучењем. Кад затреба узима хармонику и прати певаче. Речју, посленик за све. Признање добија и породица Новишевић: супружници Зоран и Биљана, њихов син Ненад и снаха Олга. Сви раде под заставом „Видоваче“. Годинама, у кон-

га виде, млађи се радознало тискају око њега. Ова справа, без које некада није била ни једна кућа у селу, сада је свима пред очима. Лепа прилика за квиз знања из традиције народне радиности. „Знао сам како се ово зваше, али сам заборавио“ – каже средовечни посетилац „Водичког прела“, упињући поглед ка запињачи разбоја. Вредне активисткиње „Видо-ваче“ ужурбано и са укусом при-премају „Водички астал“. А на њему свега: колачи, флашице киселе воде, разноврсно воће… Ту је и погача манифестације. Маштовито нашарана и изложена да је сви виде. У старом шпорету „циганкару“ букти ватра. На плотни повећа

потку и основу, за чунак, срдачку и брдила. Зује телевизијске камере, шкљоцају фотоапарати… Млади „кампери“ сликају мобилним телефоном. Сви до једног желе „слику за успомену“ са Водичког прела. У „кадру“ су преље и плетиље, плетач корпи од врбо-вог прућа, црепуља у којој се пеку меке и миришљаве лепиње. Све је за њих ново и занимљиво. Једном момку из овог строја мла-дости и пријатељства запала за око мастионица и гушчије перо; остали разгледају „фото-излог“ и друге предмете из школске етно-збирке… Учитељ Милан Тодоровић даје последња упутства пред наступ

ник Скупштине Славољуб Ђурић и заменик председника Општине Петар Јелић. Представа може да почне. Мирослав Ми-ловановић Скале најављује једа-наесто „Водичко прело“. А онда… Онда Миле Барјактаревић пева химну манифестације. Онако, из све снаге. „Ој Водице, Водице“… ори се школским двориштем. „Водичко прело“, већ по тра-дицији, отвара председник Ску-пштине општине Славољуб Ђурић. „Лепо је вечерас бити у Водицама“ – каже. Са тим се слажу сви до једног учесника ове манифестације. На школском игралишту, које је у исти мах и бина, и гледалиште, и изложбе-ни простор смењују

тинуитету. Међу награђенима је и Милијана За-горчић. У Удружењу познатија као Цица. „Локомотива“ и предводник. Вишевка којој све иде од руке. У завршници манифестације на-ступио је Раденко Попов. Извео је сплет народних песама, а потом се развило велико коло у које су се ухватили и посетиоци и извођа-чи програма. Онда је свако кренуо на своју страну, носећи дубоко у мислима Прело и оно што се на њему видело и чуло. А дуго ће се појединачно, и колективно, сре-ђивати утисци. И тако до наредног окупљања под школским храстом.

Д. Јанојлић

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. * Тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. * Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. * Промoтивнe цeнe. * Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. * Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“), Смeд. Пaлaнкa * тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

ОСАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА ОД ПОСЛЕДЊЕ САХРАНЕ ВОЖДА КАРАЂОРЂА

Смирај под куполама опленачког храма Први гроб под брестом села Радовања, четврти у цркви Св. Ђорђа у Тополи

ве године навршава се осам и по деценија од последње сахране вожда Карађорђа. После убиства у Радовањском лугу, недалеко од Велике Плане, до преноса његових земних остатака из тополске цркве Рођења Пре-свете Богородице у Задужбину Карађорђевића на Опленцу, вођа Првог српског устанка је четири пута сахрањиван. Драгић Војкић, сељак из Ра-довања на чијем трлу је Никола Новаковић, момак војводе Вујице Вулићевића, секиром усмртио уснулог вожда, сведочио је да је у

Наумов, а преко њега вождов. Затрпао их је земљом, а на бресту ножем усекао мали крст као белег. Карађорђу је навукао једну од својих кошуља, јер није могао да дозволи такав грех да српског вожда голог сахрани.

Страх од Бога Милева Стевановић, историчар и вишегодишњи управник Му-зеја „Задужбине краља Петра Првог“ у Тополи, која је детаљно истраживала све четири сахране Карађорђа, наводи да је побожна кнегиња

Кумовске кости

На рукама ратника

Кнез Милош је, према белешкама хроничара, када је олуја престала, изашао са владиком из цркве „смрачен и врло мрзовољан“ кренуо на ручак. Само што је ручак почео, дотрчао је гласник и јавио кнезу да му је обоје деце пало у фрас. Милош је одмах кренуо у Крагујевац, где га је супруга, кнегиња Љубица, прекорела што је поново прекопавао кумовске кости.

Ковчег са посмртним остацима славног вожда из његове цркве у Тополи изнели су краљ Александар Први, краљица Марија, кнез Арсен и кнез Павле, председник Владе генерал Петар Живковић и сељаци-ратници из Тополе; Хранислав и Јанићије Павлићевић, Драгиша Манојловић и Драгутин А. Стевановић.

освит зоре на летњег архангела Гаврила у својој колиби затекао језив призор: обезглављено тело вождово, а ниже код извора и његовог верног пратиоца Наума. -Заклао сам два јагњета за душу, а ту је тај убица крволочни момак доручковао, пио ракију уз претњу да се никоме ништа не казује - причао је Драгић Војкић који је Карађорђево и Наумово тело закопао недалеко од места убиства, под једним брестом, пошто их је опојао свештеник Вучко Поповић из Аџибеговца. Драгић је прво положио труп 30

ново извађено из земље и по трећи пут сахрањено са десне стране цркве у Тополи. На плочи је писало оно што је кнез Милош же-лео и са изврнутим историјским чињеницама да су Карађорђа убили Турци. Кнез Милош је, према сазнањима Милеве Стевановић, при постављању на-дгробне плоче, дошао у Тополу заједно са владиком Мелентијем Павловићем. Хроничар тога доба за-бележио

Александар Први, краљица Ма-рија, кнез Арсен и кнез Павле. Од вожда се овим речима опростио свештеник његове за-дужбине Чеда Ђорђевић: „Велики вожде, данас захвални потомци твоји, на челу са твојим праунуком, а нашим добрим кра-љем, земне остатке твоје преносе из твоје задужбине, која беше симбол твоје државе и која је постала немоћна и мала, да садржи више у себи један такав колос, као што беху дух твој, преносе у велелепну задужбину твога унука, која јасно говори о нашој јасној уметности и енергији и која је подигнута на твом омиљеном Опленцу, брду иза кога се после 500 година робовања родило прво слободно сун-

За добро отаџбине „У име ове цркве, твоје задужбине, чији сам служитељ, ја се ево данас опраштам са једним најдрагоценијим делом њеним и молим се Богу нека ништа не помути молитву твоју за добро отаџбине“, рекао је свештеник Чеда Ђорђевић над Карађорђевим посмртним остацима.

је изјаву Ранка Матејића по којој је тог јутра освануо ведар дан без иједног облачка на небу, али је одједанпут дунула таква олуја „да је дебела дрвета чупала из корена, а после тога пљуснула је јака киша тако да се облак провалио, и онда необично крупан град“.

Величанствени дом Свечаности поводом преноса Карађорђевих посмртних остатака из тополске цркве у оплена-чки храм, а према истраживању Милеве Стевановић, започеле су 7. септембра 1930. године. У Задужбини Карађорђевића, у којој је већ почивао краљ Петар Први, чинодејствовао је патријарх Варнава са епи-скопом и свештеником, а том чину присуствовали су краљ

це наше. Никоме ваљда више не би приличио овај величанствени дом за вечити боравак као теби и твојим крвним потомцима, јер је ту сређена наша средњевековна уметничка снага, као и наша народна величина…“ Приљежни хроничар је за-бележио да је обред свечаног преноса вожда Карађорђа у храм на Опленцу завршен у 12.15 сати. Тада су старе Карађорђеве и пуковске заставе, овенчане славом, постављене на бронзане обруче мермерних стубова изнад гробова вожда Карађорђа и његовог уну-ка краља Петра Првог. Краљ Але-ксандар је приредио ручак у двору за високе госте, а у парку за преко 1.200 званица и народ.

СЕЋАЊA 10 година туге и бола за драгом мамом

Љубица, супруга кнеза Милоша Обреновића, бојећи се божје освете, 1819. године пренела Карађорђево тело из Радовањског луга у његову цркву у Тополи. -Кнез Милош, иако је знао и био сагласан да Љубица пренесе Карађорђа у Тополу, намерно се те ноћи склонио у Пожаревац, док се све не заврши – открила је Милева Стевановић.-Међутим, није био задовољан што је вожд сахрањен испред олтара као да је светац. Његово тело је ту почивало све до 1820. године, када је кнез Милош донео нову надгробну плочу за Карађорђев гроб. Вождово тело је по-

Д. Јанојлић

Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у

„Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa, ЛЕЛА МИЛАНОВИЋ Недостајеш нам у ономе што је прошло и у ономе што долази. Твоји синови Урош и Андреја

• 1/4 стрaнe 3.000 динaрa, • 1/2 стрaнe 6.000 динaрa, • 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.