Page 1

Број 200 Сваког 1. и 15. у месецу Година X • 19. април 2016. Цена 50 динара

Колумна „На трагу“:

А да, избори… 3

24

Пола века Народног музеја у Смедеревској Паланци

6

Дарко Димитријевић: Нова енергија у ОШ „Олга Милошевић“

Деценија Паланачких 42 - Независних варошких новина


Дејан Црномарковић

Излазе 1. и 15. у месецу Година X • Цена 50 динара

На трагу

Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године

А да, избори...

Издавач: Паланка инфо Контакт: 11420 Смедеревска Паланка ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор и гл. и одг. уредник Дејан Црномарковић тел: 065 200 2612 e-mail: redakcija@palanacke.com Графички уредник: Дејан Николић тел: 026 319 269 e-mail: redakcija@palanacke.com Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић, Саша Матески, Лука Никола Црномарковић, Драгутин Паунић. Фотографије: Редакција и сарадници Припрема за штампу: Паланачке новине e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com Штампа: Starprint, Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380 Паланачке су члан ПУ „Local Press”

… рекох пријатељу који ме је упитао шта мислим и очекујем у Србији после 24. априла. Искрено, већ одавно немам оно предизборно узбуђење и енергију из деведесетих, када су излазак на изборе и борба против тадашњег режима Слободана Милошевића, Мирјане Марковић, Војислава Шешеља, Томислава Николића и Александра Вучића, били СТАВ, МИШЉЕЊЕ и НАЧИН ЖИВОТА. Било је питање части и припадности прогресивној Србији изаћи на црту и борити се против те апокалипсе која нас је супротставила читавом нормалном свету, осиромашила и понизила. И данас су ми потпуно јасна и јака сећања на Теразијску чесму ‘92 када смо извиждали патријарха, а он се сутрадан поново појавио на бини, променио говор, и доживео овације. Не могу да заборавим ноћи и дане у Београду, ‘96-’97. године, када смо шетали престоничким улицама, снимали спот за песму „‘Ајмо, ‘ајде сви у напад“ и осећали се, некако – праведно и храбро. Заједно, у дивним београдским протестним шетњама, били су тада студенти, ђаци, радници, уметници, сељаци - неки диван свет. Упознавао сам, бежећи од сузавца, и претећих робокапова, најлепшу Србију, јер све што је тада у њој вредело устало је против режима. На тадашњим протестима у Паланци велики Душан Нарић увек је знао да изговори праве речи са импровизоване бине на Тргу слободе, које су стимулисале на отпор и истрајност. Оне вечери, у зиму ‘97., када је и званично проглашена победа, и када су Паланчани постали део још увек мањинске али демократске Србије, која је у 40-ак градова срушила режим, Душан Нарић је, слушајући узвике одушевљених суграђана, изговорио историјске речи: „Немојте, молим вас, данас да кличете Дуле - Дуле, а сутра да буде Дуле - Дудуле“. Тај „Витез демократије“, како сам га назвао у тексту коју сам написао потресен његовом смрћу, некако

баш у ово време пре десет година, имао је меру и визију - знао је да се чуда не дешавају и да не може све, преко ноћи, да се промени на боље. Ипак, сви ми, окупљени око њега на Тргу слободе, те важне ‘97. године, били смо поносни на победу и нико није могао то да нам одузме. Сећам се, са пуно емоција, и догађаја из 2000. када смо око Паланке подизали барикаде, када смо имали озбиљне „несугласице“ са локалном полицијом, а потом и тешке преговоре са тадашњим

Из искуства прошлости, знам да ће и Вучићев погубни режим доживети свој 5. октобар. Потребно је, пре тога, да и будале схвате да су преварене, јер је свакој револуцији, поред лидерства памети, потребно и „стадо“. начелником о томе да полицајци предају оружје и приђу народу. Много касније причао ми је другар, полицијски инспектор, који ме је те ноћи држао на нишану, да су одлучивале секунде и да је наређење за отварање ватре на грађане окупљене испред зграде Полицијске станице било питање тренутка, али смо се у последњи час договорили да се смире страсти и чека решење ситуације у Београду. Жестоких „судара“ са полицијом било је и петооктобарског јутра, код гараже „Ласте“, када су покушали да нас спрече да резервисаним и плаћеним аутобусима кренемо у Београд. Тако је било „оних“ година…, а све после тога…, све ово изгубљено време и пропуштене прилике…, то су, на жалост, необјашњива „наша посла“. Као да нам је национални „ген“ такав да нисмо у стању

да довршимо започето. Елем, нема више те прогресивне Србије која је шетала деведесетих, данас она, углавном, живи у светским метрополама. Стигле су нове генерације које имају своја размишљања и своје животне погледе и путеве. Видим да и многи од њих полако одлазе одавде. Ми учесници и сведоци неке друге приче из неког другог времена, данас можемо само да се присећамо и преиспитујемо зашто Србија данас није у будућности коју је заслужила, већ се вратила двадесет година уназад? Из искуства прошлости, знам да ће и Вучићев погубни режим доживети свој 5. октобар. Потребно је, пре тога, да и будале схвате да су преварене, јер је свакој револуцији, поред лидерства памети, потребно и „стадо“. Тачно знам да ће у колони која ће кренути у ту авантуру бити и многи данашњи фанови господина са наочарима. Бојим се да ће, у складу са величином његове манипулације и преваре, народни отпор бити безумнији. Што се мене тиче, требало би тада већ да станујем на другој адреси и пиће наручујем на једном страном језику. Озбиљно радимо на томе, али ко зна… Елем, како год било, сигурно нећу тог дана обувати револуционарне патике. Доста ми је великих - Пирових победа. Има млађих, са једнаким правом на сопствене заблуде. А и није ово моја Србија. Није ово држава у којој смо одрастали, учили се части и поштењу, провереним и потврђеним вредностима, играли кликере и тапке, школице и жмурке, читали Превера и Миљковића, дивили се Ворхолу и Хемигвеју, Меши, Буковском, Фасбиндеру, Хичкоку и Буњуелу, Парлову, Кићи, Џаји, Моци… Оплемењивали се рок културом, новим таласом, уметношћу и пристојношћу. Није то та Србија.

3


Хит фото

Хит слово Рад са пуно љубави -Једна мајка, госпођа Марина Гајчић, урадила је декупаж на столовима, и то су сада столови са дечијим мотивима. Пресвукли смо старе столице, а један наш бивши ученик урадио је прелепи мурал на зиду. Душан Кривокућа, радник компаније „Матис“, купио је један тепих, учитељи и директор сет сточића, а многи су поклонили делове намештаја. Пуно љубави је уложено у један продужени боравак, и сигуран сам да је најлепши у граду. Дарко Димитријевић

в.д. директора ОШ „Олга Милошевић“

У овом броју 05 Санација путне

мреже у целој општини

16

Откривено спомен обележје др Персиди Шишковић Била је оснивач Дечјег диспанзера у родном месту, првом у Србији после Београда.

Радови се изводе средствима локалне самоуправе, за ову намену је издвојено 60 милиона динара.

26 110 година КУД

„Абрашевић“

Вредни чланови „Абрашевића“ путовали су Југославијом уздуж и попреко, а ишло се и на турнеје ван граница земље.

у ОШ „Олга Милошевић"

Непуна три месеца од како је постављен за в.д. директора, Дарко Димитријевић урадио невероватно много ствари.

Јовановић

У доба ове нове „демократије“ или „демонократије“, делимо се по партијској припадности. А у Паланци све нас је мање.

4

Станковић потпалио ватру у оџаклији Спомен куће „Пере Тодоровића“ Аутор и уредник култне емисије РТС-а „Квадратура круга“ је предочио да је слободоумље утихнуло или почело да се гаси у многим српским медијима.

06 Нова енергија

08 Др Периша

34 Бранко

39 Заборављени 20

Познати Паланчани

Зоран Миловановић Шиља

Паланчани Дара Швајсерка

44 О историји па-

ланачке одбојке Разговор са мр Драганом Илићем Малагом


А КТУЕЛНО

ПОТПИСАН УГОВОР ИЗМЕЂУ ОПШТИНЕ И МИНИСТАРСТВА

УСВОЈЕН ПРЕДЛОГ СЕКЦИЈЕ НОВИНАРА ШУМАДИЈЕ

Средства за социјалну заштиту

Награда за фељтон „Пера Тодоровић - нова У награда УНС-а Биће додељивана сваке друге године у мају, а уручиваће се у Новинарској кући „Пера Тодоровић“ у Водицама

У

права Удружења новинара Србије (УНС) усвојила је, на седници одржаној 30. марта, предлог Секције новинара писаних медија Шумадије, који је потписао председник Дејан Црномарковић, да установи новинарску награду - „Пера Тодоровић“.

јима и „Мале новине“ које су биле најтиражнији дневни лист у Србији тога доба. Аутор је значајних прозних дела од којих је најпознатији „Дневник једног добровољца“. Удружење новинара Србије, Скупштина општине Смедеревска Паланка и Завичајно

- Укупан износ средстава које ће Општина Смедеревска Паланка добити за финансирање наведених услуга социјалне заштите је 5.217.471 динар, у роковима према Закону о буџетском систему

Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања потписан је уговор о наменским трансферима за услуге социјалне заштите из надлежности локалне самоуправе. У име локалне самоуправе уговор је потписао помоћник председника Општине, Родољуб Станимировић. У категорију ових услуга спадају: услуге дневног боравка, свратишта и помоћи у кући; услуге смештаја и прихватилишта; услуге подршке за самосталан живот; услуге личног пратиоца за децу са инвалидитетом, као подршка задовољавању основних потреба у свакодневном животу, услуге персоналне асистенције до-

ступне пунолетним лицима са инвалидитетом; саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге, услуге саветовања и обуке хранитеља и усвојилаца – и остале услуге у складу са потребама и приоритетима јединице локалне самоу-

праве. Укупан износ средстава које ће Општина Смедеревска Паланка добити за финансирање наведених услуга социјалне заштите је 5.217.471 динар, у роковима према Закону о буџетском систему. 

ИНФРАСТРУКТУРНИ РАДОВИ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Санација путне мреже у целој општини Награда за фељтон „Пера Тодоровић“ ће бити додељивана сваке друге године у мају, а уручиваће се у Новинарској кући „Пера Тодоровић“ у Водицама код Смедеревске Паланке. Прва награда „Пера Тодоровић“ за фељтон ће бити додељена 2017. године. Пера Тодоровић (18521907.) био је други председник (1891-1894.) и обновитељ Удружења новинара Србије. Издавао је и уређивао многе листове међу ко-

друштво „Видовача“ покренули су 2008. године акцију изградње Новинарске куће „Пера Тодоровић“ у његовом родном селу Водице. Градња је почела у пролеће 2011. године, а почетком ове године је завршена. Новинарска кућа служиће као Музеј српског новинарства, завичајна библиотека, простор за етно изложбе и чување етно збирки, место одржавања новинарских скупова и седиште завичајног друштва „Видовача“. 

Н

а територији Општине Смедеревска Паланка у току су радови на санацији путне инфраструктуре. Овај посао биће урађен у свим сеоским Месним заједницама, а упоредо са тим и путни правци у граду. Радови се изводе средствима локалне самоуправе, а за ову намену је издвојено 60 милиона динара. Планирано је да радови трају два до три месеца. 

www.sumadijskevesti.com

5


А КТУЕЛНО

НА ЛОКАЛНИМ ИЗБОРИМА У ПАЛАНЦИ 11 ИЗБОРНИХ ЛИСТА

318 кандидата за одборнике – бира се 49

На овим изборима прву пут појављују се две групе грађана, а нови на локалној политичкој сцени су и „Двери“, Српско руски покрет и Социјалдемократска странка

О

пштинска изборна комисија прогласила је, у законом предвиђеном року, 11 изборних листа. У прописаним роковима нико није уложио приговор, тако да, после извесних измена на самим листама (услед одустајања неких кандидата), ове листе се могу сматрати коначним. Пун број, односно 49 кандидата за одборнике, имају само три листе, ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА – др Снежана Павићевић, затим, ИВИЦА ДАЧИЋ, „Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија (ЈС) – Драган Марковић Палма, Нова Србија (НС) и листа АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ, Српска напредна странка. Листу од 34 одборника предали су СРПСКИ ПОКРЕТ ОБНОВЕ, ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ – Добрица Јозић, Златан Бећић и ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ, Српска радикална странка. 18 одборника има листа ГРУПА ГРАЂАНА ВЛАДИМИР АРСИЋ – Влада Омладинац, а по 17 - ГРУПА ГРАЂАНА „Пет до днанаест – Отаџбина“, БОРИС ТАДИЋ – Социјалдемократска странка, СРПСКО РУСКИ ПОКРЕТ – Предраг Прокић, СРПСКИ ПОКРЕТ ДВЕРИ – Душан

Дарко Димитријевић

ДАРКО ДИМИТРИЈЕВИЋ НОВИ ДИРЕКТОР ОШ „ОЛГА МИЛОШЕВИЋ“

Терзић и ЛИБЕРАЛНО ДЕМОКРАТСКА ПАРТИЈА – Горан Дугић, која ће се на гласачком листићу налазити под бројем један. Под бројем два је листа Демократске странке, на месту број три су Напредњаци, а следе Социјалисти, СПО-ДСС, Радикали, „Пет до 12“, Соц и ја л де мок р ат с к а странка, Српско руски покрет, Двери, и на крају, под бројем 11, Група грађана коју предводи Влада Омладинац. По броју изборних листа, наша општина није рекордер. Постоје општине у којима их има и по 14. На овим изборима, међутим, прву пут појављују се две групе грађана, а нови на локалној политичкој сцени су и „Двери“, Српско руски покрет и Социјалдемократска странка. Када је реч о Српско руском покрету, одлуком Суда ова листа је проглашена листом националне мањине, тако да ће кандидати са ове

листе без цензуса моћи да буду изабрани за одборнике. То им, наравно, не гарантује улазак у СО, јер ће се на основу коефицијента укупне излазности одређивати колико је гласова потребно за једно одборничко место. Ови избори донели су и нове коалиције, које су, као и приликом ранијих изборних циклуса, унеколико другачије од коалиција на републичком нивоу. За 49 места у Скупштини општине, конкурише 318 кандидата, које су предложиле странаке или групе грађана. Мале су шансе да нека од странка освоји 25 мандата (или више), и тако стекне могућност да сама формира скупштинску већину, тако да је прича о могућим постизборним коалицијама увелико у току. Ко са ким не може, а ко са ким неће, за сада остаје иза затворених врата страначких разговора и преговора. 

Мали оглас: Продајем ОСБ плоче за подашчавање кровова по цени од 296 динара м2. Телефон: 062-437-236

6

Пример сарадње школе, родитеља и локалне заједнице

Непуна три месеца од како је, одлуком колектива, постављен на место вршиоца дужности директора Основне школе „Олга Милошевић“, Дарко Димитријевић, професор физичког васпитања, али и познати спортиста - урадио је много ствари. Неће бити претерано ако кажемо - невероватно много

П

осле више деценија, у „Олги“ поново постоји продужени боравак, уређен према савременим стандардима. Реновиран је и сутерен, обновљени мокри чворови, а у току је уређење игралишта, испред школе. Чист и лепо уређен простор делује помало нестварно, ако имамо у виду у каквим све условима, на неким другим местима, деца и просветни радници проводе време наставе.

Уз све то, у школи влада веома пријатна атмосфера, а комуникација новог директора, запослених и ученика је срдачна и складна. А тако нешто не може да се одглуми. Осим матичне зграде, Димитријевић је, први пут после двадесет година, приступио темељном уређењу подручног одељења школе у Придворицама. Ходници и учионице окречени су светлим бојама, уређен је ходник и мокри чвор, а


ИНТЕРВЈУ однос школе и родитеља доведен на ниво какав се само пожелети може. - Комплетан ентеријер наше школе у Придворицама је реновиран. Обе учионице, ходник, тоалет и улазни ходник. У две велике учионице и ходнику, укупне површине око тристаседамдесет квадрата, најпре је било потребно скинути досадашње слојеве, урадити глетовање, реконструкцију тамо где су се појавиле рупе и пукотине. Људи који су радили на томе, морали су да направе алат, да би скидали наслаге са високих плафона. Осим кречења веселим бојама, ми смо офарбали сву столарију - каже Димитријевић на почетку нашег разговора. Паланачке: Одакле средства за овај посао? Димитријевић: Све су то финансирали родитељи и локална самоуправа, која је платила готово комплетан материјал. Остала средства су прикупили родитељи. Родитељи су сакупили око 50 хиљада динара, а и ја сам дао прилог, као директор школе. Од средстава које су прикупили родитељи купљен је материјал за тоалет. Такође, многи људи су помогли својим радом, који нису желели да наплате. Ми смо направили списак, колико је новца дато, колико су мајстори узели, и све то имамо написмено. Паланачке: То је занимљив пример сарадње школе и родитеља. Димитријевић: Та је сарадња подигнута на највећи могући степен. Мислим да је то незабележено у овом региону, да се родитељи у тој мери укључе да се комплетно адаптира школа. Наравно, нећемо да станемо на овоме. Следеће године на реду је сређивање фасаде, а постоји идеја и како на економичнији начин да грејемо школу. У плану је да се уведе мини централно грејање. Паланачке: Мно-

го тога учињено је и у матичној згради ваше школе. Димитријевић: У матичној згради ми смо после десетак година огромне жеље да отворимо продужени боравак, у томе успели, уз помоћ пре свега компаније „Матис“, у власни-

око 60 квадрата. Под за учионицу поклонио нам је „Извор стил“и Миша Радовановић, а ентеријер су адаптирали наши домари, материјалом који смо набавили уз помоћ локалне самоуправе и нашег великог пријатеља Срђе Колора. Укључили су се и многи

Побољшање квалитета рада - Ово што је урађено у школи веома је значајно за децу. Верујте они су једва дочекали да крену у „нову школу“. Директор је дао иницијалну капислу за почетак радова, а родитељи су се у то радо укључили - каже Сања Војиновић, родитељ ученика првог и четвртог разреда.

- Наша школа реновирана је на иницијативу директора, Дарка Димитријевића, и данас изгледа овако – каже учитељица Слађана Ристић, напомињући да је приметно побољшање квалитета рада у реновираним просторијама. Сличног мишљења је и друга учитељица ове школе, Вишња Марић, која је истакла да су родитељи и мештани села показали високу свест и друштвену одговорност, помажући реконструкцији ентеријера школе.

штву Драгомира Лазовића из Ивањице, који је донирао намештај. Једну учионицу претворили смо у продужени боравак. Учионица има

родитељи. Једна мајка, госпођа Марина Гајчић, урадила је декупаж на столовима, и то су сада столови са дечијим мотивима. Пресвукли смо

старе столице, а један наш бивши ученик урадио је прелепи мурал на зиду. Душан Кривокућа, радник компаније „Матис“, купио је један тепих, учитељи и директор сет сточића, а многи су поклонили делове намештаја. Пуно љубави је уложено у један продужени боравак, и сигуран сам да је најлепши у граду. Паланачке: Претпостављамо да то није све? Димиријевић: Није. На истом спрату на коме се налази дневни боравак, реконструисан је цео ходник. Компанија „Кроно-шпан“ дала нам је донацију вредну око 200 хиљада динара. Добили смо 110 квадрата медијапана, да променимо све чивилуке, и клупице, још из времена као да је школска зграда сазидана, 1973. године. Уз то, цео ходник, сви радијатори, зидови, око 400 квадрата – све је до оглетовано, закрпљено и окречено. У подруму, исто тако. Паланачке: Почели су и радови у школском дворишту? Димитријевић: Да, нове табле, нови кошеви. Кошеве нам је поклонио мој пријатељ Бојан Гајић, а остао је купила школа. Терен су, бојом „Срђан-колора“, офарбала наша деца, и велики спортски ентузијаста, Жоче, а професорка ликовног је са својим ђацима исписла на терену „Моја школа – Олга“, а ускоро

ће да стоји и натпис „Мој град – Паланка“, што ће се видети из учионица. А када ваше новине већ буду у штампи, ми ћемо уградити нову ограду, чији дародавац не жели да се зна његово име. То ће бити репрезентативно школско двориште. Мајстор Ђука, код кога ће ограда бити рађена, поклониће два гола, па ћемо поред новог кошаркашког терена имати и нови рукометни терен. Паралелно са овим, завршавају се и радови у селу Водице, у нашем подручном одељену, где су Месна заједница и Игор Миленковић организовали групу ентузијаста из села, и средствима из донације средили тоалете, а школа и локална самоуправа обезбедили су нове светиљке за учионице, кречење учионица и набавку специјалне масе за фасаду школе.  В. Ђ.

Дневнo On-Line издање „Паланачких новина“ на адреси www.blog.palanacke.com

7


ИНТЕРВЈУ

Др Периша Јовановић

УГЛЕДНИ ХИРУГ ДР ПЕРИША ЈОВАНОВИЋ - НА ПОСЛАНИЧКОЈ ЛИСТИ СПС-А

Потребно нам је јединство да сачувамо Болницу -Делимо се на све могуће начине. Данас, у доба ове „демократије“ или „демонократије“, ми се делимо по партијској припадности. А нас у Паланци има све мање и мање. Да бисмо сачували Болницу морамо у оквиру тих партија, и у оквиру целе општине, да направимо неки консензус, шта је то око чега се сви ми који овде живимо слажемо, и шта је то што морамо да урадимо

У

гледни хирург, др Периша Јовановић, један је најпознатијих лекара паланачке Болнице. Овај врстан хирург, који је у једном периоду био и директор Опште болнице „Стефан Високи“, у изборном материјалу СПС-а и као кандидат ове партије за посланика у Скупштини Републике Србије, обећава да ће ова значајна здравствена установа бити сачувана. Ова порука, али и несвакидашње брза промена директора у Болници, повод су за овај разговор. Паланачке: У јавности се спекулише да постоји опасност да, после Суда, наш град изгуби и Општу болницу. Има ли реалне опасности да се то догоди? Др Јовановић: У тим се причама често претерује, али ја мислим да одређен степен опасности ипак постоји. Једноставно,

8

Смедерево је нарасло на непостојећој челичани, коју у животу одржавају субвенције Републике – а то је повећало апетите тамошњих политичара. Све је то једна политичка прича, да пет и по хиљада ради и прима плату. Из буџета државе. Говори се о успешном граду и успешној градоначелници. Уколико Паланци дате новац из буџета, који се издваја за смедеревску челичану, и Паланка ће бити врло успешна. Својевремено, док је Паланка била јака, док је постојала „Гоша“, и у политичком смислу ми смо се успешно носили са Смедеревом. У тој политичкој трци, ми смо изгубили. Мање на плану привреде, а више на плану политике. У таквој ситуацији, нормално је да апетити Смедерева нарастају, и да, у том контексту, желе са ставе шапу и на Болницу „Стефан Високи“. Мислим да ни прет-

ходни директор Болнице није дошао сучајно. И да није случајно дошао из Смедерева, и то из опције која је на власти у Смедереву. За мене је мистериозно то што је овако брзо и изненада отишао. Паланачке: Ако ствари тако стоје, шта треба урадити да би

Болница била сачувана? Др Јовановић: Да бисмо сачували Болницу, мислим да морамо да будемо апсолутно јединствени. Захваљујући таквом јединству, Болница у Паланци је и основана. Не знам да ли вам је познато, али Болници је, у време када је оснивана, „претио“ Младеновац. Колико ја знам ту причу, у то време су Младеновчани били веома политички јаки, због Кике и Драже Марковића. Било је питање да ли ће болница бити у Паланци или у Младеновцу. У једном моменту, према ономе што сам ја чуо, Младеновчани су кренули у Паланку да скидају са зграде наше болнице врата и прозоре, како би их уградилу у зграду болнице у Младеновцу. Ако је прича тачна, а вреди је проверити, Боја Прокић, у бриџ-панталонама, са пиштољем за појасом, подигао је народ на ноге. Рекао је – ви не смете да дозволите да скидају врата и прозоре са зграде. Иначе, та је зграда још 1945. године пројектована као болница, а не као дом за незбринуту децу, како се то негде може прочитати – зидана по свим тадашњим правилима за изградњу болница. Народ се подигао на ноге, и ови из Младеновца су се вратили необављеног посла. Паланачке: И нама је данас потребно да поново будемо јединствени, како бисмо сачували Болницу? Др Јовановић: Апсолутно. Мислим да народ, а када то кажем мислим и на Плањане и на Паланчане, ако дође до сличне ситуације, мора да спречи да се из Болнице ишта изнесе, да не буде укинуто ниједно радно место. Паланачке: Ни један апарат? Др Јовановић: Наравно. Па знате колико смо тешко дошли до те опреме? Деведесетих го-

Богдановић тужен због мобинга У Вишем суду у Пожаревцу у току је поступак, по тужби за мобинг, коју је, против Горана Богдановића подигао Владимир Милосављевић, специјализант хирургије. Према речима др Перише Јовановића, најмање двадесет људи из паланачке Болнице, могли су да туже некадашњег директора, др Горана Богдановића, за мобинг. - На жалост, само је Владимир Милосављевић, млади специјализант, смогао снаге да то уради. Њему је исплаћивано по три динара плате месечно. Свим силама се настојало најпре да овај младић остане без специјализације, а затим да се најури из Болнице - каже др Јовановић.


дина нисмо имали ништа од опреме. Једва смо набавили те апарате. У време док је директор био Милан Бркић, набављен је скенер, који је изузето моћна справа за дијагностику. За време када сам ја био на челу Болнице, дошло је триста хиљада евра, а од тога смо за 200 хиљада купили много опреме. Када је дошао Жељко Смиљанић на место вршиоца дужности директора, био је пријатно изненађен квалитетом опреме коју имамо. Паланачке: Дакле, потребно је јединство. Да ли је то јединство могуће успоставити, за почетак, у самом колективу Болнице? Др Јовановић: Ми Срби смо изузетно разједињен народ. Делимо се на све могуће начине. Данас, у доба ове „демократије“ или „демонократије“, ми се делимо по партијској припадности. А нас у Паланци има све мање и мање. Дај Боже да нас тренутно има преко 48 хиљада. А шездесетих година је шездесет и једна хиљада становника живела у нашој општини. Уз то, ми смо веома старо становништво. Просечна старост становника Паланке је преко 44 године. Далеко више људи умире, него што се рађа, а огроман број младих одлази у иностранство, због немогућности да овде квалитетно живе. И ми смо у готово безизлазној позицији. На све то, они малоборијни добро образовани и способни Паланачани налазе се у бројним партијицама, које су међусобно супротстављене. И зато, да бисмо сачували Болницу, морамо у оквиру тих партија, и у оквиру целе општине, да направимо неки консензус, шта је то око чега се сви ми који овде живимо – слажемо, и шта је то што морамо да урадимо. Уколико не желимо да угасимо светло у овој општини.  K.M.

Дејан Црномарковић

ванредни коментар

„Духови“ ружне прошлости у ОБ „Стефан Високи“

У

паланачкој Општој болници „Стефан Високи“ све је – по старом. Оживели су „духови“, недавне, ружне прошлости. Тако бар коментаришу запослени у овој здравственој установи оставку директора др Жељка Смиљанића, који је успео да после погубног учинка др Горана Богдановића смири страсти и успостави прилично добре односе у колективу – и постављење др Николе Ристића. Оставка др Жељка Смиљанића, доводи се у директну везу са недавном посетом министра здравља, др Златибора Лончара, која је била уприличена ради свечаног чина отварања Јединице за палијативно збрињавање, што је сматрано успешним пословним потезом менаџмента Болнице. Међутим… У јавности се појавила информација да је др Смиљанићу, од стране државног секретара који је био у пратњи министра, саопштено да би требало мало „преусмерити“ финансије…, на шта је он одговорио да не може то да ради. Наводно, државни секретар му је сугерисао да у том случају поднесе оставку, а они ће поставити некога ко ће моћи да извршава такве налоге. Из другог извора, опет, стиже вест да др Смиљанића, већ ових дана, чека директорско место у Дому здравља једног оближњег града. Видећемо…

Елем, неоспорна је чињеница да је после насилне и политичке смене једног од успешнијих директора ОБ „Стефан Високи“, др Перише Јовановића, и „преузимања“ ове установе од стране кадрова Српске напредне странке, односно постављења др Горана Богдановића, Болница за већину запослених и пацијената постаје „предсобље пакла“. Током свог мандата Богдановић је завадио запослене, пресељавао одељења и поклањао имовину, а после смене уследила је и најава његовог наследника да ће бити и кривично гоњен због одређених „активности“. Није искључено да су и такве најаве разлог за овакав развој ситуације и, како кажу запослени, реинкарнацију „духа“ његове владавине. Заиста, истражујући Богдановићеву „заоставштину“ уверили смо се да је актуелни вршилац дужности директора, др Никола Ристић, у сваком погледу репрезент те пословне политике. Неподељена су мишљења његових колега, а и шире јавности, да се ради о одличном педијатру али и јако лошем кадровском решењу за место на које је постављен. Кажу, да се поставља и питање његовог кредибилитета због могућег сукоба интереса у вези са тендерима за набавку лекова за болничку Апотеку. То указује на тачност тезе којом смо почели овај текст да је

у паланачкој Болници „све по старом“, а то онда значи почетак нових подела и обрачуна у овој здравственој установи. Као да некоме не одговара стабилност или је у питању нешто друго??? Ако „риба мирише од главе“, онда је проблем опет „у дворишту“ паланачког огранка Српске напредне странке, која руководи и кадрује у ОБ „Стефан Високи“, и која је, за релативно кратко време, поставила и трећег директора. Као да ова ситуација говори да су победници у недавним унутарстраначким размимоилажењима, који су успели да се реше погубног утицаја и деловања смењених функционера Нектаријевића и Богдановића и њихових заслепљених следбеника, изгубили битку, и да се и ту ствари враћају на старо. Уколико је то тачно, а изгледа тако – то ме експресно асоцира на „заклане“ аутомобилске гуме, ботовско вређање живих и мртвих, „отворена писма“ и „страначка саопштења“, претње и стварање атмосфере „што горе – то боље“, што смо свакодневно проживљавали у време монструозне политике поменуте двојице, који су мржњу и зло према неистомишљеницима промовисали у легитимне политичке „алатке“. У држави која је на самрти више ме ништа не изненађује. Овде је СВЕ постало – могуће.

9


ИНТЕРВЈУ

СВЕТА ПЕТРОВИЋ ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА УЈЕДИЊЕНИХ ПЕНЗИОНЕРА

Пензија није социјална помоћ - Вучић је, према мом мишљењу, највећи демагог. Баш као и такозвани пензионерски представник Кркобабић. То је један велики преварант, који многе пензионере води жедне преко воде. Од њега и од таквог ПУПС-а ми имамо само штету, а никакву корист – истиче наш саговорник

П

рофесор Светислав Света Петровић, признати педагог из нашег гарда, познати је критичар пензионе политике актуелне Владе Србије. У јавним наступима, професор Петровић отворено, и без длаке на језику указује на тежак положај пензионера, демагогију оних који њихове интересе треба да заступају, и на методе борбе за достојанствен положај људи који су поштено одрадили свој радни век. Паланачке: Спадате у људе који веома отворено критикују однос власти према пензионерима. Петровић: Шта је пензија? Није то никаква социјална милостиња. Пензија је зарађена. И

светиња у коју нико не сме да дира. Синдикат пензионера је већ потегао тужбу у Стразбуру, тако да се већ тражи побијање те одлуке, и враћање онога што је пензионерима отето. Људи морају да знају о чему се ту ради, да је противуставно и противзаконито донета одлука коју ће поменути суд да побије. Ми, пензионери, не добијамо пензију као социјалну помоћ, већ су то наше паре, уложене за нашу старост. Паланачке: Дакле, упркос мишљењу економиста, није се смело ићи на смањење пензија? Петровић: Није то једина злоупотреба, у смислу одношења према капиталу пензионог фонда. Тај се фонд расипа на разне стране. Не

знамо колико се о томе зна у јавности, да су некада пензиони фондови кипели од пара, у времену када се радило пуном снагом. Тада су се из тих фондова и вишкова градиле бање, а део средстава је, чак, отишао и на изградњу ауто-пута. Градили су се домови за старе, станови за пензионере. А сада све то годинама злоупотебљава Републички савез пензионера, и многе његове општинске организације. И ПУПС има уплива у пензиони фонд. Сви они злоупотребљавају пензионере. Данас, када би се та имовина, која још није раскрчмљена искористила за пуњење пензионог фонда, државни буџет не би морао да брине о исплати пензија. Паланачке: Ви сте

један од оснивача Удружења уједињених пензионера Смедеревске Паланке. Какав је статус ваше организације? Петровић: Видите, по новом закону више нема мајоризације. Три пензионера могу да се удруже и направе своју пензионерску организацију. Ми смо, ето, за непуни мандат дошли већ до хиљаду чланова. Паланачке: А како објашњавате то да многи пензионери и даље подржавају политику актуелне владе, упркос смањењу пензија? Петровић: Објашњавам то подложношћу за манипулацију. То су остарели и осиромашени људи. Неки су у тако тешком стању, да верују у лажна обећања. Ипак, не бих рекао да ће они да подрже оне који су им одузели део пензија, нарочито ако сазнају праву истину. Мада, ту истину, да је реч о противуставним стварима, нема ко да им саопшти. Јер, Вучић је, према мом мишљењу, највећи демагог. Баш као и такозвани пензионерски представник Кркобабић. То је један велики преварант, који многе пензионере води жедне преко воде. Од њега и од таквог ПУПС-а ми имамо само штету, а никакву корист. Паланачке: Знамо да је социјални положај пензионера тежак. Ипак, колико пензионера живи испод границе сиромаштва? Петровић: Пет стотина хиљада људи, пола милиона пензионера, има пензију испод 13 хиљада динара! То је на граници, односно испод границе егзистенције. Тим новцем се не могу подмирити ни месечни рачуни. А многи пензионери таквим пензијама издржавају и чланове породице који не могу да дођу до посла. Пензионе-

ра у Србији има милион и седамсто хиљада. То је бирачко тело, које одлучује победника на изборима. Уз то и најревносније бирачко тело, које редовно излази на изборе. Али, многи од њих не увиђају ту иронију. Иронија је то што нам Вучић говори да нам повећава пензије. Какво црно повећање? Па пензије су смањене од 10 до 25 посто, а „повећање“ је 1,25 процената. То „повећање“ код појединаца износи 130 динара. Не треба да их повећавају. Нека нам за почетак врате оно што је узето, па онда можемо да разговарамо о повећању. Паланачке: Ви сте својевремено били у ПУПС-у? Петровић: Јесам, и, да будем искрен, док је био матори Кркобабић, који је оснивач ПУПС-а, он је имао један неприкосновени став, да пензије не смеју да буду сматране социјалном категоријом. Било је познато оно његово „не“ и пред Међународним монетарним фондом, и пред свим комисијама. Тада су пензије повећаване, пратећи раст личних доходака запослених у јавном сектору. Од како је то преузео јуниор, све је кренуло низбрдо. Чиста демагогија. Погледајте само ово прелетање из једне у другу коалицију. И он заступа интересе пензионера, а сам није пензионер, него је директор, радно активно лице. Некоме сам засметао у ПУПС-у, почели су да припремају „пуч“ да ми раде иза леђа, отишао сам, и основао ово удружење, које има све више чланова. И, шта да кажем: ми, пензионери смо потцењени, увређени, али, упркос годинама, ми знамо шта је право. А ова власт упорно потцењује нашу интелигенцију и наше искуство. 

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 10


ИНТЕРВЈУ

ДОБРИЦА ЈОЗИЋ КАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ ЛИСТЕ СПО-ДСС

Очекујем преко две хиљаде гласова - Имамо договор да радимо искључиво позитивну кампању, фер и коректну, без прозивања других политичких партија

С

рпски покрет обнове на предстојеће локалне изборе, 24. априла, у Смедеревској Паланци излази у коалицији са ДСС. Ради се о странкама које, када је реч о републичком нивоу, имају унеколико различите програмске циљеве, па је повод за разговор са Добрицом Јозићем – програм поменуте колаиције на локалном нивоу. - На локалном нивоу мислим да сви имамо исте циљеве, а то је развој наше општине – каже Јозић. - Ми из

СПО и колеге из ДСС у Паланци сложили смо се око многих детаља у оквиру наших програма, и сматрам да имамо исте програме. Паланачке: Какав програм нуди ваша коалиција на локалном нивоу? Добрица Јозић: Свака странка одређује приоритете када пише свој предизборни програм. Основни циљ коалиције СПО - ДСС је развој пољопривреде. Наш циљ биће да се више средстава из буџета одваја за пољопривреду, као и

Човек од искуства Иза себе имам огромно привредно, животно и политичко искуство. У животу сам радио најозбиљније послове. Од момента када сам се запослио био сам један од најбољих инжењера у Гошиној фабрици „Друмских возила“. Био сам директор производње у фабрици „Гоша Фопиг“, а касније и заменик генералног директора. После пет година, отишао сам у приватну фирму која је пословала у Голобоку, где сам био директор Фабрике затварача. У тој фирми сам радио пуних дванаест година. Мој живот се наставља у Београду, где сам руководио предузећем од 250 радника. Три фабрике сам лично ја направио од темеља до крова и покретања производње. У том предузећу сам провео дванаест година, на разним руководећим местима - од директора фабрике за производњу до генералног директора. После дванаест година дошао сам у Паланку и постао директор ЈКП „Водовод“. Грађани Паланке се сигурно сећају да сам био најуспешнији директор „Водовода“. Тада није било рестрикција. Радници такође знају да сам много рада и труда уложио у ово предузеће. Од повећања степена наплате до анимирања локалног руководства да новац улажу у „Водовод“. За време мог мандата било је уредно водоснабдевање, па ме и то легитимише као способног човека – каже Добрица Јозић, у кратком представљању за наш лист.

подстицајна средства за развој пчеларства. Пољопривреда је основа за напредак друштва. Зато сам мишљења да за пољопривреду треба издвајати значајнија средства. Морам да истакнем и то да нам је буџет доста смањен од стране Републике, и да годинама функционишемо са доста оскудним средствима. И то треба имати у виду. Без обзира што се премијер хвали да је постигнута консолидација у републичком буџету. Нама су средства смањена од стране државе, а привреда у Паланци не ради. Знамо да привреда пуни општински буџет. Зато треба улагати у пољопривреду, јер пољопривреда може да обезбеди приход локалној самоуправи и бољи стандард грађанима. Такође, сматрам да највише средстава после пољопривреде,

треба уложити у ЈКП „Водовод“. Они немају могућноси да зараде, јер је лимитирана цена воде. Локална самоуправа мора да издваја више новца за „Водовод“. Потребно је набавити нове пумпе, одрадити ревитализацију бунара. Треба да се изврши замена цевовода, али то не може да финансира општина, а мислим да не може ни држава. Ту ипак мора да се потражи помоћ код страних фондова. Паланачке: Какав је ваш приступ предизборној кампањи? Добрица Јозић: Ми из коалиције СПО - ДСС имамо договор да радимо искључиво позитивну кампању, фер и коректну, без прозивања других политичких партија. Немамо намеру никога да критикујемо. Ја сам лично, доживео непријатност од Социјал-демократске странке. Не знам из ког разлога, омаловажавају мене и мој рад. Паланачке: Мислите на написе на интернету? Добрица Јозић: Да, тамо свашта пишу, а то су неистине. Није истина да сам упропастио „Водовод“, а то добро знају и грађани. Ја на то нећу да реагујем, јер то што ти људи пишу, говори о њима, а не о мени. То су, иначе, некредибилни

људи. Не обазирем се на клевете. Паланачке: Да ли сте размишљали о постизборној коалицији? Добрица Јозић: Централа странке уважава наше резултате постигнуте на претходним изборима и дозвољава нам да ми процењујемо шта је за СПО и локалну самоуправу најбоље. Имамо ту слободу да са ким ми хоћемо правимо изборне и постизборне коалиције. Да ли ћемо правити постизборне коалиције, зависи од воље бирача и резултата локалних избора. Паланачке: А какав резултат очекујете? Добрица Јозић: Не бих о томе колико одоборника очекујем у новом сазиву Скупштине општине, али очекујем преко две хиљаде гласова. 

11


ПРОФ. ДР БОШКО ВОЈНОВИЋ ПОКРЕТ „ПЕТ ДО 12 - ОТАЏБИНА“

Нудимо остварив програм -За квалитетније функционисање јавних предузећа и установа неопходно је сва јавна предузећа груписати у једно. Овим се постиже знатна уштеда, а самим тим и добија на ефикасности њиховог рада, јер уместо великог броја директора, служби и надзорних одбора, функционисаће само једна гарнитура – истиче наш саговорник

Д

р Бошко Војновић, професор универзитета, кандидат је за председника Општине Групе грађана „Пет до дванаест - Отаџбина“. Ова листа понудила је целовит програм за развој општине. То је и био повод за овај разговор. Паланачке: На шта се фокусира ваш програм? Војновић: Наш програм фокусиран је на неколико сегмената од значаја за опстанак и даље функционисање локалне заједнице. Као примарне наводимо: ефективније и ефика-

12

сније функционисање јавних предузећа и установа, помоћ у развоју пољопривреде, подизање квалитета здравствених услуга на селу и деблокирање општинског рачуна. Паланачке: Како ће тако амбициозан програм да буде спроведен? Војновић: За квалитетније функционисање јавних предузећа и установа неопходно је сва јавна предузећа груписати у једно. Овим се постиже знатна уштеда, а самим тим и добија на ефикасности њиховог рада,

јер уместо великог броја директора, служби и надзорних одбора, функционисаће само једна гарнитура. Самим тим, имамо мање трошкове и економичнију организацију. По истом принципу треба објединити установе културе и спортске установе. Позитивни резултати уследиће по истом принципу као и код јавних предузећа. Јавно предузеће „Водовод“ због свог значаја за функционисање града треба ставити под директну контролу општине, како приходе, тако расходе и зараде запослених. Јавно предузеће „Микуља“ активирати и ставити у функцију чишћења града. Очекивања су да решимо проблем радника овог предузећа и добијемо чист град са мање улагања од садашњег. Паланачке: Шта нудите становницима села? Војновић: Помоћ у развоју пољопривреде ослања се на издвајање већег износа финансијских средстава из општинског буџета за субвенције у пољопривреди. Могуће је квалитетнијим управљањем финансијским средствима из постојећег буџета издвојити већу количину новца за ове потребе. Такође, треба оформити Регионалну канцеларију за сарадњу са Руском федерацијом у обла-

сти пољопривреде по узору на Златиборски округ. Први позитивни кораци и контакти од стране наше групе грађана већ су учињени, а изгледи за овај подухват су веома реални. Паланачке: А када је реч о здравству? Војновић: У плану је подизање квалитета здравствених услуга на селу. На терет општинског буџета запослити два до три лекара за пружање здравствених услуга на селу. Овим се омогућава да свако село током недеље има најмање једног дана лекара на располагању.У сарадњи са Домом здравља треба омогућити становницима већих села давање материјала за лабораторијску анализу и достављање резултата. Паланачке: Шта, на крају, поручујете бирачима? Војновић: Наведене активности представљају део нашег свеобухватног Програма развоја општине. Све су реалне, изводљиве и у надлежности локалних власти. Имамо људе од интегритета, струке и проверене локал патриоте, који ово могу и хоће да реализују. У интересу свих нас позивамо вас да заокружите број 7 на листићу за локалне изборе у Смедеревској Паланци.  В. Ђ.


ИНТЕРВЈУ

ПРЕДРАГ ПРОКИЋ НОСИЛАЦ ЛИСТЕ СРПСКО-РУСКЕ СТРАНКЕ

Нећемо негативну кампању -У неким установама има много запослених, а активности су замрле. Ако имамо „Ноћ музеја“, хајде да имамо „Недељу библиотеке“, или „Месец читања“, да афирмишемо читање књига код становништва. У Кладову имају „Библио-бус“, који обилази места у околини и доноси тражене књиге на кућну адресу

Н

а не мало изненађење многих познавалаца локалних политичких прилика, Општински одбор Српско-руског покрета у Смедеревској Паланци, брзо и са лакоћом сакупио је потписе и предао своју листу кандидата за одборнике Општинској изборној комисији. Иако је поменути покрет оформљен као странка која окупља грађане руске националне мањине, ради заштите и унапређивања њихових права у Србији и остваривања националних интереса, овом су покрету приступили многи Срби, поштоваоци руске културе и традиције. Тако је Покрет, у многим градовима, добио обрисе праве политичке партије, која програмски покрива знатно шире подручје од странке једне националне мањине. Носилац листе, и први на листи кандидата за

одборнике Српско-руског покрета у Паланци је Предраг Прокић, са ким смо разговарали о програму и политичким аспирацијама странке коју заступа. Паланачке: Како је дошло до формирања Српско-руског покрета у Паланци? Прокић: Тај је покрет у Паланци израстао из Покрета ветерана, који је основан пре шест година. На прошлим изборима учествовали смо у коалицији са СПС-ом. Временом, нашем покрету, као родољубивој странци, прикључили су се људи од имена и презимена, и негде крајем прошле године дошло се до закључка да би требало да се направи странка, по угледу на Руску партију ветерана, са којим смо ми били у некаквој вези. Та странка у Русији окупља ветеране из различитих области, не само ратне

ветеране, него и спортске, и све људе који су постигли неке резултате у некој области. Сматра се малом партијом, а броји осам милиона чланова. Донели смо, дакле, одлуку да се више зближимо и боље организујемо у тој сарадњи, и тако смо дошли до идеје да направимо странку Српско-руски покрет. Стожер је био Покрет ветерана у Београду, коме се придружио и господин Слободан Димитријевић, који је имао свој Национални фронт. Убрзо смо формулисали и обрисе наше политике – а то је очување традиционалних националних вредности, које зближавају наш и руски народ. Ми у Паланци смо међу пионирима стварања тог покрета. Наравно, трудили смо се да у нашем покрету буду и људи руске националности, који живе код нас.

Заокружи 9

СРПСКО РУСКИ ПОКРЕТ-ПРЕДРАГ ПРОКИЋ

Паланачке: Какви су ваши циљеви на локалним изборима? Прокић: Најпре, треба да делујемо као странка националних мањина. Основали смо комисију која је имала задатак да попише све чланове руске националне мањине који живе у нашој општини. Паланачке: Колико Руса живи код нас? Прокић: Дошли смо до интересантних података. На попису 2012. године овде је било 11 припадника руске мањине. Међутим, ми смо дошли до података према којима је тај број сада око тридесет, од тога око 85 процената жена, које су углавном дошле са мужевима који су радили у Русији. Послали смо једно циркуларно писмо, у коме смо од разних правних субјеката тражили олакшице за припаднике руске националне мањине, и многи су се одазвали нашем захтеву. Паланачке: Да се вратимо на ваш програм за локалне изборе... Прокић: Ми нећемо да водимо негативну кампању. Наши су циљеви, на пример, да се боље ангажују запослени у општини. Рецимо да у општинској управи на шалтерима раде људи и поподне, како би омогућили становништву које пре подне ради, нарочито они у приватном сектору, да после радног времена може да заврши посао у органима управе. Залагаћемо се за формирање Руског културног центра у Смедеревској Паланци, организовање фестивала

„Недеља Русије у Смедеревској Паланци“, али и за обнављање библиотека у селима паланачке општине. У неким установама има много запослених, а активности су замрле. Ако имамо „Ноћ музеја“, хајде да имамо „Недељу библиотеке“, или „Месец читања“, да афирмишемо читање књига код становништва. У Кладову имају „Библио-бус“, који обилази места у околини и доноси тражене књиге на кућну адресу. Као позитиван пример издвојио бих Народни музеј који, од како је на место директора дошао Стеван Мартиновић, ради за сваку похвалу. Ту су и ствари које тиште све нас. То што немамо воду ноћу, што ломимо обућу на тротоарима. Потребно је да се плански уђе у решавање проблема замене цевовода, а не да се реагује када цев пукне, и улице стално раскопавају. Спремни смо да се укључимо у решавање нагомиланих проблема. Ту спада и проблем незапослености. Али, кренимо редом, да најпре боље искористимо постојеће ресурсе, да урадимо оно за шта није потребно значајније улагање средстава, већ само боља организација. Паланачке: Имате много програма из области културе. Прокић: Наравно. Наш програм предвиђа и организовање пригодне трибине поводом годишњице Октобарске револуције, изложбу експоната „Руска историја“ у Градском музеју, и много тога другог. 

13


КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ У ОБ „СТЕФАН ВИСОКИ“

Нови директор – четврти пут за три године - Јасно је да су то, укључујући и мене, све политички директори, али тако је било и раније- рекао је др Никола Ристић Др Никола Ристић

К

абинет директора болнице постао је место на коме се често састају новинари паланачких редакција. После три месеца од како је др Жељко Смиљанић постављен на функцију вршиоца дужности директора ове установе, изенада је дошло до преокрета, па је одлуком Министарсва здравља, постављен нови в.д. - Сви сте ви, свакако обаве-

штени, како су последњих година била турбулента времена када је реч о директорима Болнице. За три године промењено је четири директора. Јасно је да су то, укључујући и мене, све политички директори, али тако је било и раније - рекао је др Никола Ристић, отварајући конференцију за медије. - Знате да је већ шездесетих година постојала тежња људи из овог

краја да се отвори болница, која би служили народу. Ја сам током последње две деценије време углавном проводио на педијатрији, и настојао сам да се што више посветим својим пацијентима. Сада сам задужен за све наше суграђане, а када то кажем, мислим на житеље Смедеревске Паланке и Велике Плане. Приоритет ће ми бити да се обавезе Болнице према гра-

ђанима стриктно поштују. То морамо да урадимо, због свих људи којима смо потребни, који имају потребу за нашим услугама. Исто тако, максимално ће се водити рачуна о контроли квалитета нашег рада. Молим и наше пацијенте, садашње и будуће, да и они поштују своје обавезе и своја права. Оно што је оптерећивало рад ове установе последњих година, а надам се

РЕАГОВАЊЕ ИЗ ДОМА ЗДРАВЉА НА ИЗЈАВУ ДР РИСТИЋА

Непромишљена и неистинита изјава директора Болнице -Не знам ни за једну обавезу коју је Болница преузела од Дома здравља зато што је нашој установи рачун блокиран. Наш рачун јесте у блокади, али нас то не омета да несметано пружамо услуге својим пацијентима – каже директорка Дома здравља др Јасмина Стојковић Поводом изјаве в.д директора ОБ „Стефан Високи“, др Николе Ристића на конференцији за штампу, да је „Болница преузела неке надлежности Дома здравља због немогућности функционисања јер је рачун блокиран“, огласила се директорка Дома здравља, др Јасмина Стојковић: - Изненађена сам коментаром колеге, новог в.д. директора ОБ „Стефан Високи“, др Николе Ристића. Не знам ни за једну обавезу коју је Болница преузела од Дома здравља зато што је нашој установи рачун блокиран. То није истина. Наш рачун јесте у блокади, али нас то не омета да несметано пружамо услуге својим пацијентима. И поред блокаде рачуна, ми редовно измирујемо своје обавезе према добављачима, путем асигнације. Лекове и реагенсе набављамо и плаћамо их. Наши пацијенти ни једног тренутка нису осетили никакав недостатак, нити су били ускраћени за било коју услугу, због блокаде рачуна Дом здравља. Имамо све потребне лекове и реагенсе за биохемијску лабораторију. Прегледи, опште праксе као и специјалистички, оба-

14

вљају се без икаквих проблема. Блокада рачуна нама у менаџменту ствара велики посао и проблем, јер морамо да се сналазимо на разне начине да би све функционисало како треба. Не могу да схватим да таквом непромишљеном и неистинитом изјавом неко врши личну промоцију. Морам да истакнем да од када сам ја директорка Дома здравља, ово је пети директор Болнице. Једини од колега који је био на тој функцији и који је заиста препознао да треба да постоји комуникација и сарадња између две установе, Болнице и Дома здравља, јер је то у интересу пацијената и грађана, је др Жељко Смиљанић. Једини нас је он позвао на разговор и желео да заједнички решимо неспоразуме који су трајали годинама. Ми смо установе различитог нивоа здравствене заштите. Дом здравља је установа на примарном нивоу, док је Болница на секундарном нивоу здравствене заштите. Свака установа има свој домен рада у здравственом систему - изјавила је др Јасмина Стојковић. Директорка Дома здравља се осврнула и на функционисање Дома здравља рекавши да све службе неометано раде,

али да постоји мањак кадрова. - У Дому здравља све службе функционишу, Хитна служба , Општа медицина, Диспанзер за школску и предшколску децу, Диспанзер за жене, Стоматологија. Имамо мањак кадрова и то нам ствара проблеме у организацији послова, али то пацијенти не осећају. Пацијенти ни једног тренутка нису остали без пружене помоћи и без терапије. А знамо да је пружање терапије обавеза на примарном нивоу. Не знам које надлежности је преузела Болница од нас, када наши лекари, који су за то обучени, раде ултразвучне прегледе и снимање доплера. Нама је за те прегледе неопходан радиолог. Ми га немамо, и зато се праве листе чекања, јер не можемо све да постигнемо. Болница има кадрове, има апаратуру, али они не врше те прегледе, већ упућују пацијенте код нас.


да ће тај проблем договором да буде решен, јесте однос Болнице и Дома здравља. Болница је, свесно или несвесно, преузела неке надлежности Дома здравља, али ми, једноставно, то морамо да чинимо. Јер, Дом здравља је у нимало завидној ситуацији. Због блокаде, Дом здравља није могао да реализује све своје замисли. Др Ристић се осврнуо и на затечено стање: - Последњих месеци и последњих година, када је реч о простору, директори који су овде били пре мене настојали су допринесу уређењу и преуређењу, тако да су и сада грађевински радови у току. Сва одељења су окречена, при крају је тендер, после кога ће бити решен проблем у вези са санитарним чворовима на одељењима ОРЛ и Инфективном. Крајње озбиљан проблем је питање кадра, и са тим морамо озбиљно да се суочимо. Ту је последњих година било неког застоја. Нама 11 лекара специјалиста следеће године стиче право да оде у пензију, а то је око 15 процената. То је велики број, и ми са тим нећемо моћи да се у кратком року изборимо, јер специјализација и стручно усавршавање трају око пет година. И то ће, од првих дана, бити мој приоритет. Што се тиче опреме, мислим да ту у овом моменту стојимо добро, али то не значи да не треба имати визију за неко будуће време. Имао сам прилике да се уверим да све болнице у околини рачунају на унапређење и увођење нових технологија и нових процедура. У томе, сигурно, не смемо да заостанемо. Др Ристић је и јавно захвалио др Жељку Смиљанићу на преданости и принципијелности, које су обележиле његов рад на месту вршиоца дужности директора и пожелео суграђанима, из Плане, Паланке и околних места, добро здравље. - Свима који буду затражили нашу помоћ, настојаћемо да проблеме решимо што експедитивније - истакао је др Ристић. Иначе, др Никола Ристић је педијатар, а у Болници „Стефан Вискори“ ради випше од 20 година. Основну школу и гимназују похађао је у Паланци, а Медицински факултет завршио у Београду. Пре доласка на Дечије одељење паланачке Болнице, 1993. године, радио је у сеоским абуланта и Медицини рада. Рођен је у Смедеревској Паланци пре 57 година, а његова породица, како истиче, већ више од 150 година живи овде. 

Владимир Ђурђевић

Bandiera rossa

О бари и крокодилима Пас који умире и који зна да умире као пас и који може да каже да зна да умире као пас је човек (Ерих Фрид)

Д

руштвене прилике не одређују само изборну стратегију политичких партија, него утичу и на мотивацију страначких активиста. У развијеним државама, људи се ангажују током изборних кампања, имајући пред собом јасну програмску платформу за коју се залажу, или барем мисле да је тако. У сиромашним земљама то функционише другачије. Страначки активиста, најчешће, пред собом има јасан индивидуални циљ – запослење или напредовање у служби. Већина људи који лепе плакате, деле летке, иду од врата до врата, нема јасну представу о програму странке за коју раде. Њихов је мотив да се истакну, да буду активнији од других, јер – бара је мала а крокодила много, и, после, вероватно неће бити места за све. Ова уска врата обећаног постизборног блаженства развијају унутарстраначки ривалитет до правог социјал-дарвинизма. То, уосталом, подстичу и сама страначка руководства: има места само за најспособније и најјаче. Притом, на цени није никаква политичка елоквентност, јер то не доноси гласове. Довољно је располагати основним паролама. Све што је сложеније од тога, у ствари, одвраћа просечног бирача. Разуме се, нису сви страначки активисти „ботови“. Има ту и људи од интегритета, којима, ето, већ годинама не полази за руком да дођу до посла. Разумљиво је зато што се страначки активирају, чак и уколико не верују у програм странке која им

нуди трачак наде. Додуше, има и оних који на такве предлоге знају да жустро одговоре: „Слушај, нисам ја магистрирала економију да бих била твоја баба-сера“, одбрусила је моја пријатељица, одговарајући на непристојну понуду коју јој је упутио један страначки Wunderkind - дипломац средње стручне школе. Храбро, нема шта, али она сада поносно ради на Кинеској пијаци, живећи и даље у стану намргођених рођака. У унутарстраначком надметању, осим упорности и издржљивости на терену, још један фактор одређује судбину врлих

ним императивима. Зато је дехуманизација најстрашнија последица материјалне беде. Нема доброте у сиромаштву, нема моралитета у оскудици. На конкурсу за посао, пред најављена отпуштања, у страначкој трци за неку позицију, увек нас, из сваког ћошка, аветињски гледа пар злобних очију. Сличан поглед и ми упућујемо другима, свеједно што барем неко од нас, у истом тренутку, зна да га је задесило поживотињење. Можда су ти тренуци рефлексије преостали зрачак светлости, основ вере да је могуће изаћи из зачараног круга повлашћених

Да би човек могао да буде човек, најпре мора да удовољи захтевима базалног метаболизма. Мора да једе, да се облачи, да има какав-такав кров над главом. Тек тада он постаје човек, од кога се може захтевати повиновање моралним императивима. Зато је дехуманизација најстрашнија последица материјалне беде. Нема доброте у сиромаштву, нема моралитета у оскудици. На конкурсу за посао, пред најављена отпуштања, у страначкој трци за неку позицију, увек нас, из сваког ћошка, аветињски гледа пар злобних очију. Сличан поглед и ми упућујемо другима, свеједно што барем неко од нас, у истом тренутку, зна да га је задесило поживотињење. активиста. Често су удвориштво и пузавост једини начин да неко буде извучен из бубња. Уколико желимо да све ово посматрамо кроз моралистичке, кантовске наочаре, тешко се може наћи оправдање за спремност на компромисе, нарочито када је реч о младим људима. Али, погледајмо ствар са другог краја. Да би човек могао да буде човек, најпре мора да удовољи захтевима базалног метаболизма. Мора да једе, да се облачи, да има какав-такав кров над главом. Тек тада он постаје човек, од кога се може захтевати повиновање морал-

и подређених, да је могућ савез оних који су једноставно исувише добро васпитани, да би били конкурентни у тој суровој игри. Није искључено да их има више него што можемо да претпоставимо: на бувљој пијаци, приватној трговини, код Кинеза, или ту, у непосредној близини. А можда их има толико, да могу да одлуче исход не само овог, него и свих будућих политичких сучељавања, обазирући се на принципе, а не на ефекте. Без обзира на псећи живот, као у песми Ериха Фрида, из њиховог се „хендикепа“ помаља заборављени људски лик.

15


У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОТКРИВЕНО СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ ДР ПЕРСИДИ ШИШКОВИЋ

Велики доктор мале вароши Била је оснивач Дечјег диспанзера у родном месту, првом у Србији после Београда

Н

а месту где је пре 65 година почео да ради Дечји диспанзер у Смедеревској Паланци, први у Србији после Београда, откривено је спомен-обележје др Персиди Шишковић, чијим је залагањем и личном иницијативом, почело и ново поглавље здравствене заштите деце и омладине у тадашњем срезу паланачком. То је учињено на иницијативу и залагањем Српског лекарског друштва ОБ „Стефан Високи“, а у склопу акције „Велики доктори малих вароши.“ Др Снежана Павловић Бајовић, председник поменуте Подружнице, поздрављајући присутне на овој свечаности, изнела је да је Секција за историју медицине Српског лекарског друштва покренула ову акцију с циљем да се отргну од заборава знамените личности српске медицине, најпре у срединама у којима су радили. - Вођени том идејом, Подружница СЛД наше болнице, прихватила је и реализовала обележавање места где је радила др Персида Шишковић, која је цео свој радни век провела као велики прегалац и лекар спремна да помогне увек и свакоме – рекла је др Снежана Павловић Бајовић.- Она је била велики хуманиста и здушно је помагала

16

народноослободилачки покрет и била заточена у логору на Бањици. Реч је потом узео вршилац дужности директора ОБ „Стефан Високи“ и заменик председника Подружнице СЛД Никола Ристић, подвукавши да је откривање спомен-плоче др Персиди Шишковић на неки начин омаж педијатрији, која има вишедеценијски стаж и дугу традицију у Смедеревској Паланци. - Она за нас представља једну хероину, великог хуманисту, наочиту госпођу, изузетног доктора медицине и вредног педијатра - истакао је др Ристић. - Имао сам част да будем њен пацијент, још увек се сећам свог плавог картона и докторкиних записа, потписа и штамбиља. Њено дело наставили су многи лекари- педијатри, међу њима и ја. О лику и делу др Персиде Шишковић потом је говорила проф. др Снежана Вељковић, иницијатор и покретач акције „Велики доктори малих вароши“. Она је рекла, да Секција за историју медицине СЛД, оживљава сећања на лекаре који су у прошлим временима и тешким ситуацијама, живели и радили у Србији. Они нису били само лекари, били су много више од тога.

- Данас смо овде да се подсетимо др Персиде Шишковић – додала је проф. др Вељковић.Она је пореклом са простора Метохије, а њене претке одликовала су висока морална начела и љубав према српском роду. Њени су били јако богати, а богатство су стицали радом, бавећи се сточарством и трговином. Били су у кумовским везама с многим српским породицама. Њихова задруга, а тада се тако живело, била је толико јака да је за софром седело преко 70 укућана. Било је година кад се у колевкама љуљало и по десеторо новорођенчади. Тада, у 18. веку, кад су живели у Метохији, Срби су као и данас били изложени непријатељству Арнаута, који су им крали стоку, отимали пашњаке чинили свакојаке зулуме. Један од синова родоначелника Шишка, бранећи свој иметак, убио је двојицу Арнаута и страхујући од крвне освете кренуо у сеобу и тако стигао до Хасан-пашине Паланке. Персида Шишковић је завршила Основну школу у Паланци,а Гимназију је учила у Смедереву када је и донела одлуку да студира медицину у Бечу. Међутим, почео је Први светски рат, који је прекинуо њено школовање, па се вратила у родну варош. Са својим сестрама је радила као добровољна болничарка у Првој резервној ратној војној болници, која је у Паланку била измештена из Београда. По завршеном рату уписује студије у Бечу, где је дипломирала 1928. године. По повратку у земљу, одлази у Сарајево. Специјалиста за дечје болести постала је 1938. године. Ради усавршавања, током специјалистичких студија, провела је девет месеци у Лондону. До маја 1941. радила је у државној болници Дринске бановине у Сарајеву. - Потом је прешла у круше-

вачку болницу и током рата је сарађивала са партизанским покретом – изнела је проф. др Вељковић. - Заједно са колегом др Божидаром Колевићем, лечила је заробљене партизане. Због сумње да је с партизанима, ухапшена је и неколико месеци провела у логору на Бањици. После ослобођења вратила се у Крушевац да организује рад санитетске службе у крушевачком крају. У Паланку се вратила 1950. на позив председника општине. Личном иницијативом успева да отвори дечји диспанзер у Паланци и то у овој згради, где је у њену час постављено спомен-обележје. Др Персида је радила у две смене: пре подне с малом децом, а по подне са школском. Др Персида Шишковић прва је започела са здравственим васпитањем мајки. Свакој је штампаним словима било написано како ће неговати своје дете. Није се удавала, па је сву љубав посветила деци Паланке. Била је блага и матерински нежна према здравој и болесној деци. Последње година живота провела је у Дому за старе у Смедереву, где је и умрла. Спомен-обележје открила је проф. др Снежана Вељковић.  Д. Јанојлић


„МЕСЕЦ ЖЕНСКОГ РОМСКОГ АКТИВИЗМА“ У ПАЛАНЦИ

Неће рату и камату, хоће плату

Локална самоуправи прави програм како за годину-две дана да запосли 2.000 младих који припадају ромској популацији

П

редседник Скупштине општине Смедеревска Паланка Славољуб Ђурић примио је данас и поздравио учеснике радионице, која је одржана у склопу „Месеца ромског женског активизма“, међу њима је био и Драган Радосављевић из Удружења грађана „Глас мањине“. Ђурић је напоменуо да се на овај начин може доста допринети бољем животу ромске популације, њеном вишем стандарду и опстанку уопште. Истовремено је и прилика да се задобије и подршка надлежних министарста-

ва, локалних самоуправа, неких невладиних организација и др. -Ми смо се до сада као локална самоуправа највише бавили обезбеђивањем и давањем социјалне помоћи, али је сазрело време да се таква пракса промени, јер социјална помоћ често и вређа неке људе из разлога што су способни да раде и тако зараде за живот – казао је Ђурић.- Локална самоуправа је ту да помогне активности организованих снага Рома, а ја бих био најсрећнији да се ви, овде, договорите којим

путем да идете даље. Оно што сматрам да је најбитније, а ми у локалној самоуправи имамо озбиљних пројеката, а један је и онај који се односи на запошљавање а тога, нажалост, нема без покретања и развоја привреде. Ђурић је у наставку напоменуо да локална самоуправа има неколико озбиљних програма, поред осталог, и како да се за годину-две дана запосли скоро 2.000 младих који припадају ромској популацији. - У склопу „Месеца женског ромског активизма“ одлучили смо се да се као млади придружимо комплетним активностима, а финансијску подршку обезбедио нам је Национални демократски институт – Канцеларија у Београду – предочио је Драган Радосављевић.- Надамо се да ћемо овог месеца подићи ниво ромског активизма у локалној самоуправи и да ћемо макар започети решавање неких проблема који већ годинама муче ромску заједницу, пре свега Ромкиње.

Здравка Симић је подсетила да се и у Смедеревској Паланци обележава „Месец ромског женског активизма“, који ће трајати до 8. априла. Истакла је да су чланице Центра за развој ромске заједнице „Амаро дром“, чији је она представник, имале учешће у кампањи 8. марта у Београду, где су тражена већа социјална права под мотом: „Нећемо рату и камату, хоћемо плату.“ -Ми, Ромкиње, хоћемо да будемо видљивије, хоћемо да повећамо запошљавање Ромкиња, хоћемо да повећамо образовање Ромкиња, да и младе Ромкиње у нашој општини коначно дођу до изражаја – заложила

се Здравка Симић. - Оне су сада готово невидљиве и хоћемо нешто да урадимо кроз акциони план за унапређење положаја Рома, који је сачињен, усаглашен и потписан, да буџетирамо ставке тог програма, како бисмо помогли младим Ромкињама. Предмет нашег данашњег окупљања је радионица „Кажи ми шта знаш и о чему желиш да разговараш са мном“. Значи потпуно и отворено је осмишљена тема, поготово што су ту младе Ромкиње, па ће се отворено разговарати о много тога, о образовању и шта их спречава да напредују у животу.  Д. Јанојлић

У ПАЛАНЦИ ОБЕЛЕЖЕН ДАН ДОБРОВОЉНОГ ОМЛАДИНСКОГ РАДА

Емотиван сусрет некадашњих ударника Паланачки акцијаши су се још једном одужили незаборавним друговима из времена обнове и изградње своје домовине 1. априла 2016. године, поново су били на окупу: Шиља, Зоран, Жика..., и они који су их временом мењали на градилиштима широм Југославије: Уча, Станимирка, Скале, Коле, Дарко, Токи, Дража, Нада, Жарко, Прежа, Која...

Ј

угословенски добровољни омладински рад стваран је у изузетно сложеним и тешким условима Народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције. Настао је као природни, комплементарни чинилац организоване бобе, послератне обнове и изградње земље. У време обнове земље прерастао је у акцијашки покрет, који је одмах захватио читаву социјалистичку Југославију. Покрет је добио у масовности и непоколебљивости да се добровољним радом допринесе бржем развоју своје домовине.

У време обнове и почетка изградње земље, око милион и по омладинаца и омладинки Југославије радило је на изградњи 70 најзначајнијих објеката и дали око 60 милиона добровољних радних дана. Међу најзначајније послове на којима је омладина тада исказивала свој младалачки полет, елан и љубав према новој социјалистичкој држави, убрајају се: изградња железничких пруга Брчко-Бановићи, Шамац-Сарајево и Бањалука-Добој, у дужини од 430 километара, и 382 километра, за то

време, модерног ауто-пута од Београда до Загреба. Поред ова четири најзначајнија привредна и стратешка објекта, младићи и девојке су неуморно радили и на објектима локалног значаја. За ондашњи Срез јасенички најзначајнија омладинска добровољна градилишта била су: регулација тока Јасенице, сеча дрва на Црном врху и Руднику, регулација реке Раље, изградња неких објеката Фабрике „Јасеница", уређење улица, комуналне инфраструктуре, спортских терена и просторија за омладинске скупове и разоноду. Подсећајући се на то херој-

ско доба, на време када је парола „урадимо немогуће" била тако присутна и остваривана у пракси, некадашњи акцијаши и њихови другови, и ове године 1. априла, окупљени, не у броју као некада, подсетили су се на те незаборавне дане. И како приличи, најпре је одата пошта преминулим друговима, акцијашима, а онда се уз бригадирски пасуљ подсећало на прегнућа и допринос Доњојасеничана изградњи своје домовине. Уз шалу, досетке и по који шприцер речено је да ће се опет окупити, ако треба и пре идућег Дана акцијаша.  Н. В.

17


СИНДИКАТ

СЕДНИЦА ВЕЋА САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ И ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Пред брдом тешко решивих проблема

-Поделе унутар синдиката знатно умањиле снагу те организације – упозорио председник Божидар Тодоровић

З

а Савез Самосталних синдиката свака нова година је тежа и неизвеснија од претходне. Таква ће бити и текућа, 2016. имајући у виду, пре свега, стање у друштвеним делатностима. Доћи ће до отпуштања радника у локалним самоуправама и јавним предузећима, а неизвесна је судбина привредних друштава чији статус још није решен. На ова питања указао је председник Већа Самосталних синдиката Смедеревске Паланке и Велике Плане Божидар Тодоровић говорећи о Синдикату у садашњем тренутку. Он је изнео да у Великој Плани готово и да нема фирми без дефинисаног статуса, што није случај у Смедеревској Паланци, где се то показује као озбиљан проблем. За разлику од суседне општине, у Смедеревској Паланци постоје озбиљни проблеми у јавним предузећима и школама. Тодоровић је упознао Веће да се припрема нови Закон о раду, који ће бити још ригорознији у односу на постојећи. Наиме, Европска унија, кад су у питању синдикати, тражи да синдикати изађу из предузећа. Неке владине и невладине организације већ организују семинаре о томе како да се у предузећима формирају Савети запослених. -Сада ћемо имати паралелни систем Синдиката и Савета, где ће вероватно Законом о тим саветима бити предвиђено да они имају важнију улогу од синдиката – предочио

18

је Тодоровић.- Синдикати ће практично само преговарати о Колективним уговорима, али је питање како ће они бити дефинисани код послодаваца. То ће бити веома озбиљни ударци за синдикат. Јавиће ће се сигурно нови захтеви послодаваца везано за синдикалну чланарину. Он ће се уплаћивати преко послодаваца, који неће бити у обавези да је одбијају запосленима. Чланарина се неће уплаћивати на рачун синдиката, већ ће све бити препуштено савести чланова, што ће тек бити велики проблем за материјално-финансијско пословање синдиката. Тодоровић је напоменуо да се синдикат практично мора чешће оглашавати по том питању. У Савезу Самосталног синдиката Србије спрема се значајнија активност према држави кад су у питању нови закони. Озбиљан је и проблем и умањење пензија. Познато је да по важећем закону жене морају имати 35 а мушкарци 40 година радног стажа. Граница за пензионисање диже се на 65, односно 67 година. Тако ће неко ко је рано почео да ради, све док не достигне 65, односно 67 година живота, имати мању пензију 0,34 одсто. -Иде се на сваки начин да се пензије држе под контролом, а то значи да се никоме не пише добро – упозорио је Тодоровић.- Постоји званични захтев Самосталних синдиката Влади, односно Скупштини

Србије да се промени Закон о пензијско-инвалидском осигурању. То су нека питања о којима треба озбиљно да размишљамо. Тодоровић је указао и на то да се стечајни поступак у неким фирмама не завршава, а имовина сваким даном све више урушава, док стечајни управници живе све боље. Изнео је да има примера где један стечајни управник води поступак у више предузећа и за свако прима одређену надокнаду, па и провизију за успешно продату имовину. Стечајни поступак још траје у ТП „Узор“, у ГИО „Јединство“ иако оно практично и не постоји, још увек траје у „Инос - подунављу“. Стечајни поступак отворен је у више целина некадашњег Пословног система „Гоша“. -Оно што мене забрињава јесте све веће раслојавање унутар самог синдиката – подвукао је Тодоровић.- Уместо да се све више уједињујемо и јачамо нашу организацију, постоје тенденције, због различитих личних интереса, да се ту урушава ради задржавања личних позиција. Ништа се наравно не догађа случајно. Ми смо пре 2000. године имали цепање радничке класе, која је била прилично хомогена и са неким системом организовања, синдикати су се поделили – једну на једну, други на другу страну. Тако се изгубила снага синдиката чему су највише допринеле поделе.  Д. Јанојлић

СТАВ САМОСТАЛНОГ СИНДИКАТА МЕТАЛАЦА „ГОШЕ“

Избори, па Социјалноекономски савет

-Трипатитни дијалог социјалних партнера је неопходан – сматра председник Божидар Тодоровић

И

збори, па формирање Социјално-економског савета – став је Самосталног синдиката металаца „Гоше“. Председник Божидар Тодоровић подсећа да више од једне деценије постоји Закон о Социјално-економском савету, који дефинише међусобна права и обавезе трипатитних социјалних партнера, а то су локална самоуправа, синдикати и послодавачке организације. На територији паланачке општине још се није успело да се формира један такав Савет. Постоји неколико разлога за то, иако су синдикати покушавали да иницирају и подстакну једну такву активност, сматрајући да је постојање Социјално-економског савета јако важно, пре свега, за запослене. Тај савет, наиме, подразумева усаглашавање веома битних права из

радног односа и права која запослени треба да имају у локалној заједници. Иако је Самостални синдикат металаца „Гоше“ у више наврата иницирао тако нешто, није се успелом са формирањем Социјално-економског савета. Први је што не постоји релевантна послодавачка организација, која би представља сва предузећа на локалном нивоу. -Кад год се повело питање једне такве организације, наилазили смо на незаинтересованост великих фирми, или на мали број запослених у приватном сектору, тако да ни они нису били заинтересовани да учествују у формирању једне такве послодавачке организације – наводи Божидар Тодоровић.Сматрали смо да у једној таквој послодавачкој организацији треба да седе представници „Гоше“,


„Паланачког кисељака“, јавних и других предузећа, али једноставно нису се стекли услови за тако нешто. Разлог што још нисмо формирали Социјално-економски савет лежи и у томе што мора да постоји репрезентативно удружење запослених, односно репрезентативни синдикат. То је сада само Самостални синдикат, јер на нашој територији нема организованих других синдиката по територијалном облику. И то је разлог што локална самоуправа није хтела да прихвати само један релевантан синдикат, рачунајући да треба да буду укључени и други синдикати. Из Самосталног синдиката, међутим, сматрали су да треба да се поштује Закон и оно што он предвиђа – дакле репрезентативност оних који учествују у Социјално-економском савету. Постоји још један очигледан разлог што није дошло до формирања Савета, а то је што локална самоуправа, како тврди Тодоровић, није сасвим разумела институцију Социјално-економског савета. -Кад год смо ми ту иницијативу покретали, сматрало се да ту нема шта да се пита Самостални синдикат, кад је у питању шта на локалу треба радити кад је реч о правима запослених, већ да је то само ствар предузећа – додаје Тодоровић. - Примера ради,

питање запослених јесте и висина трошкова јавног превоза. Јер сваком запосленом се у оквиру његове зараде утврђује висина накнаде за јавни превоз. За нас је јако важно да знамо колика ће бити висина јавног превоза на територији локалне заједнице, да бисмо ту цену могли наметнути послодавцима. То је само један пример шта би тај Социјално-економски савет требало да решава. Много је, наравно и других разлога због којих он треба да постоји. Осим наше, других иницијатива није било. Ових дана се, од стране неких републичких институција, покреће питање покретања трипатитног социјалног партнерства. Синдикат, међутим, сматра да треба сачекати завршетак избора, па тек да се уђе у тај посао. Важно је да се види ко ће у локалној самоуправи бити задужен за овако нешто. Тодоровић предочава да нема много средина у Србији у којима су формирани Соција лно-економск и савети. Тамо где већ постоје, према сазнањима нашег саговорника, функционишу веома добро. За синдикат „Гоше“ је то важно питање, али ако већ до сад није формиран Социјално-економски савет, треба сачекати завршетак избора – залаже се Тодоровић.  Д. Јанојлић

КЊИЖАРА „ЕС-МСМ“ Првог српског устанка 156 КАНЦЕЛАРИЈСКИ МАТЕРИЈАЛ – ШКОЛСКИ ПРИБОР

МЕЂУНАРОДНИ ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ИНСТИТУТА „ГОША“

Ласери у служби заштите

- Развој и примена нових техника и технологија у заштити културне баштине су у жижи интересовања великог броја истраживача у свету и у њих је укључен велики број научних институција и појединаца

И

нститут „Гоша“, поред својих основних делатности препознаје и изузетан значај заштите културне баштине ради очувања идентитета земље и добробити целокупног друштва. Међународни центар за заштиту културне баштине Института „Гоша“ од свог оснивања 2008. године до данас ради на развоју и увођењу нових, савремених, научних метода у заштити културне баштине. У том циљу остварена је сарадња са значајним институцијама из области заштите културне баштине као што су: Централни Институт за Конзервацију, Етнографски музеј, Заједница техничких музеја, Музеј науке и технике, Регионални завод за заштиту споменика и Народни музеј из Смедерева и друге. Активности овог центра су многобројне: учешће у реализацији програма заједнице научно-техничких музеја, излагање сталне поставке збирке заварених спојева у холу Института „Гоша“, организовање самосталних изложби, пројектантске активности везане за објекте културне и историјске баштине и сл. Развој и примена нових техника и технологија у заштити културне баштине су у жижи интересовања великог броја истраживача у свету и у њих је укључен велики број научних институција

и појединаца. Сагледавајући значај ове проблематике, у својим истраживањима центар се бави применом ласера у чишћењу објеката културне баштине, што је важан део процеса конзервације. Поред тога, активности су усмерене и ка примени термографије и нумеричких метода у овој области. Ласери, задњих година, имају широку примену у индустрији, техници, медицини, уметности итд. Они се примењују као извори светлости у опреми за карактеризацију материјала, у процесним техникама (чишћење, сечење, бушење, ситњење, означавање и сл.) у операционим инструментима, у системима за стварање светлостних ефеката итд. Ласерско чишћење се користи у бројним индустријским процесима као што су чишћење полупроводника у микроелектроници, боја код ливења пластике под притиском, чишћење боја код одржавања авиона, и друго. У области културне баштине ласери су нашли своје место као

извори зрачења у најсавременијим методама за: дијагностику, чишћење, скенирање и чување предмета непроцењиве вредности. У рестаурацији и чишћењу, ласерске технике се данас широко користе код архитектонских камених површина. Код предмета као што су слике, вишебојни папирни докуменати, керамички предмети, стакло, метал, текстил итд. примена ласера се још увек испитује због комплексног процеса деловања ласерског снопа на ове материјале и због потребе да се повећа ефикасност и безбедност њихове примене у чишћењу ових предмета. Ласерске методе чишћења одликује висока осетљивост, недеструктивност, селективност, прилагодљивост, применљивост на лицу места и др. Најчешће коришћени ласери за чишћење предмета израђених од керамике, метала, текстила, папира и других материјала су пулсирајући CO2, Nd:YAG, екцимер ласери итд.  Зорица Матић

19


П ОЗНАТИ П АЛАНЧАНИ

ЗОРАН МИЛОВАНОВИЋ ШИЉА ПРЕДСЕДНИК ОРИЈЕНТИРИНГ АСОЦИЈАЦИЈЕ ЗА ЈУГОИСТОЧНУ ЕВРОПУ

Спорт га винуо у светски врх Рођен је у Смедеревској Паланци, почео је да тренира фудбал, али је после једне повреде одустао, учланио се у Планинарско-смучарско друштво „Јасеница“, по одслужењу војног рока запослио се у Туристичкој агенцији, велике успехе постигао је у оријентиринг спорту, дао је велики допринос његовој популаризацији у Југославији, па потом и у свету, стигао је до места председника Оријентиринг асоцијације за Југоисточну Европу и секретара Оријентиринг конфедерације за Медитеран, а данас богато знање и искуство преноси широм света

Зоран Миловановић

У

нашу Редакцију дошао је с концептом своје животне приче и намером да акценат стави на оно што је њему донело, слободно се може рећи, светску славу. Зоран Миловановић, међу рођацима и пријатељима познатији као Шиља, достигао је неслућене висине у оријентирингу. Богато знање и вишегодишње искуство у том спорту, сада преноси широм света и на то је веома поносан. Цео његов живот везан је за Смедеревску Паланку. Син је познатог фудбалера Миодрага, који се у спортску историју уписао надимком Милованка, и просветне раднице и солисте „Абрашевића“ Анкице, чији је славујски глас трајно урезан и на грамофонским плочама. Од родитеља је наследио оно најплеменитије – да поштује људе и негује дружељубље. Рођен је 1961., а од 1968. године је растао и као личност се формирао у самом центру града,а и данас живи у стамбеном објекту „Змај“. Био је кренуо очевим стопама, али се у фудбалу није дуго задржао, пошто је претрпео озбиљну повреду, тако да се 1974. прикључио властиту Планинарско-смучарском друштву „Јасеница“. Још од малих ногу желео је да гради активну спортску каријеру. -Прве две-три године искључиво сам се посветио планинарењу, а онда и модерном оријентиринг спорту који је био у зачетку у тадашњој Југославији – износи Зоран.-Доласком у Гимназију, ја и моји вршњаци и пријатељи, нас пет-шест, формирали смо огранак у нашој школи и готово да нема ни једног ученика који кроз њега

20

није прошао. Имали смо чак и Билтен штампан на шапилографу, који је бележио све наше значајније активности. По завршетку клупско-такмичарске каријере, њих неколико, доспело је у државну репрезентацију, прво јуниорску па затим и сениорску. Било је тако све до одласка на одслужење војног рока 1988. Од 1983. до 1988. био је активи члан државне репрезентације у оријентирингу. Учестовао је на 1.500 међународних такмичења, постизао запажене резултате, како као репрезентативац, тако и са клубом.

њу радних навика, предности и лепоти спорта у природи. Захваљујући оријентирингу, ја и моји другови, па и они који су нас у томе следили, прокрстарили смо Југославијом уздуж и попреко, такмичили смо се у европским размерама, сваког лета смо ишли на међународна такмичења. То су била незаборавна путовања која се носе у успомени и вечно памте. Стекли су се пријатељи из целе Европе. У све ово укључен је и велики број Паланчана. Миловановић напомиње да је дат велики допринос развоју и омасовљењу оријентиринг спорта. Тако су

траје као велико међународно такмичење. Сада се одржава свако године, у лето и траје по пет дана, уз учешће такмичара који долазе из земаља широм света. Као круну навео бих да смо 2009. били организатори Првенства Европе за младе, што је делом виђено и у наше граду. Оно чиме све у животу бавио наш саговорник проистекло је великим делом из спорта. После војске кренуо је да ради у области туризма, најпре у друштвеној, па у својој агенцији. Скоро да је цео радни век провео у туризму, активно се бавећи спортом. И данас се такмичи упркос

Светско признање

-Оно што никако не могу да заборавим и што је мене и моје другове држало на окупу, то је међусобно уважавање и поштовање, стално дружење и међусобно посећивање из чега су проистекла дивна, незаборавна пријатељства, која су нераскидива и трајна због чега сам веома срећан и поносан – прича Зоран.- Ми смо учинили нешто што је вредно, а то је да смо генерацијама указали на то шта је живот и шта их у животу чека, нарочито каква је и колика улога спорта у свему томе. Учили смо их самопоуздању, ствара-

он и његови клупски другови постали препознатљиви у ширим размерама, па и ван граница Србије, некадашње државе Југославије, Европе… Паланчани су постали препознатљиви и као организатори великих такмичења, а посебно од 2001. када се кренуло са вишедневним такмичењима на Копаонику којима су претходили меморијали у Смедеревској Паланци. -Брзо смо схватили да за неке међународне трке морамо, нажалост отићи ван нашег града, па смо се одлучили за Копаоник. „Копаоник опен“ и данас

Зоран Миловановић је добитник многих признања као спортиста, тренер, спортски радник. И данас их добија. Најдраже му је оно које је добио 2012., а реч је о Бронзаној значки Међународне светске оријентиринг федерације. То је за њега, вели, било велико изненађење, јер је први спортиста са територије некадашње Југославије, који је добио тако високо признање. То признање га и обавезује да настави путем којим је давно кренуо. Носилац је награда Планинарског савеза, Планинарско-смучарског клуба „Јасеница“ и др.

годинама, јер је оријентиринг спорт за свакога. Уз све то усавршавао се, па је био и тренер, а низ година и контролор Међународне оријентиринг федерације . Упражњавао је читав спектар активности, а последњих десетак година веома је ак-


Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Крешенти Састојци:

тиван на међународном плану. У име Светске оријентиринг федерације задужен је за развој тог спорта. Федерација окупља осамдесетак земаља, а Миловановић је ту регионални координатор. Задужен је за развој оријентиринга у новим земљама. Последњих неколико година у Међународну оријентиринг федерацију укључио је више земаља, међу којима и Египат. -Последњих десетак година прилично сам ангажован на проширењу сарадње, а од 2010. налазим се и на месту генералног секретара Конфедерације за Медитеран. Поред тога, обављам и дужност председника Оријентиринг асоцијације за Југоисточну Европу. Србија је прошле године била домаћин једног од шампионата Југоисточне Европе. Већ неколико година, због пословних обавеза, делујем ван Смедеревске Паланке, доста сам активан у Региону, па су моји послови везани за туризам и спорт, скоро спојени. Сарађујем са неким норвешким компанијама, које се баве таквим видом туризма, а то је активни туризам, дакле не класични. Радимо за велике групе, а организујем и вишедневна међународна такмичења, углавном у Црној Гори. Веома је ангажован и као предавач из оријентиринг спорта. Доста га траже, прес свега, због четрдесетогодишњег искуства, јер готово да нема области коју није покривао. Данас многи организатори оваквих такмичења желе да га имају уз себе, јер у консултацији с њим успевају да покрију много тога, било да се ради о такмичењу, клубу или функционисању савеза. По тим питањима тражен је и у скоро свим европским земљама. Прошле године предводио је

велику групу на Ветеранском првенству у оријентирингу у Бразилу. Поред учешћа у неким дисциплинама, Миловановић је био и члан међународног жирија за то такмичење. -Оријентиринг у свету напредује, а код нас у Србији ако спорт није са лоптом, увек је проблем – подвлачи Миловановић.- Оријентиринг је више индивидуалан спорт, па је и то мали проблем за нас. Али, ко једном дође на нашу промоцију, учествује на неком тренингу или се нађе на неком такмичењу, углавном остаје. Зашто? Зато што је ово један диван спорт, јер се одвија у природи, пружа прилику за путовања, мултидисциплинаран је, па се може повезати и са школским предметима: математика и географија, на пример. Дакле, од сваког изискује комплетну личност. У овом спорту,као и у шаху, потребно је брзо размишљати, читати карту, одлучивати… Миловановић са жаљењем констатује да Србија последњих година, кад је овај спорт у питању, тапка у месту. Дешавања у последњих 20 година никако нису ишла на руку оријентирингу. Миловановић зато подвлачи да би било корисно вратити се на тренутак у времена када није било интернета, кад су се људи више дружили. То је оно што данас много недостаје. Техника и општи прогрес су донели многе новине, али није добро што су се људи отуђили, па наш саговорник инсистира на враћању изворности. У противном, закључује наш саговорник, идемо у погрешну страну. Оријентиринг је спорт сматра Миловановић - који нас може вратити на прави пут.  Д. Јанојлић

350 г брашна 200 г масти 150 г шећера 1 јаје 2 жуманца Корица једног лимуна

2 кесице ванилин шећера 2 кашичице рума 150 г млевених ораха 2 беланца Глазура: 100 г чоколаде 40 г путера

Виљушком умутити маст, додати шећер, јаје, жуманца, корицу лимуна, ванилин шећер и рум. Измешати па додати брашно и умесити тесто. Тесто ставити у фрижидер на сат времена. Припремити плехове и на њих ставити пек папир. Од теста правити лоптице величине трешње, спуштати их у беланца па у млевене орахе. Стављати их у плехове. Пећи их на 180 степени 20 мин. Када се колачи охладе растопити чоколаду и путер на тихој ватри, оставити да се мало охлади, стегне и чоколадом спајати колаче. Колаче држати у затвореној кутији. Најбоље је да одстоје 2-3 дана.

www.palanacke.com 21


К А КУЛТУРИ

Медији у нама Пише: Стеван Мартиновић

С

ада већ култно остварење шпанског режисера Александра Аманабера The Others или Духови у нама је филм који говори о чудној породичној причи. Религиозна мајка живи у великој кући са послугом и својом децом која су алергична на светлост. Читава кућа је у мраку, а деца повремено осећају и чују присуство других. Одбацујући дечије страхове, мајка временом почиње да сумња да се нешто заиста чудно догађа у њеној кући.

Овакав сценарио као да се може пратити и на нашој медијској сцени. Попут разних духова, утвара и наказа прошлости или садашњости пред наше очи се свакоднавно појављују углавном једна иста лица. Вести и догађаји тендециозно се пласирају како би у целини деловали попут прозака или неког другог лека – опијата који има моћ да умири, узнемири, или скрене пажњу са битних тема. По потреби, ове методе се неретко комбинују у жутој

штампи, која због ниске цене постаје све популарнија међу становништвом. У новинама које су све осим „независне“ и оне којима треба да верујемо систем извештавања заснива се на преплитању дефетизма, ширења страха, приземне менталне порнографије, нездравог промовисања стила живота, пљачки и афера. Тако ћемо у прелиставању (које је јако популарно на другом медију - телевизији) редом пратити најразличитије вести. Прве стране су по правилу резервисане за политичка препуцавања и афере уз баснословне цифре проневерених народних пара, станова и вила. У последње време пожељно је да се на страницама пред црну хронику провуче која малверзација или сексуално злостављање црквених поглавара или свештеника. Након свирепих породичних убистава и мафијашких сачекуша, прелази се на омиљену дуплерицу која врви од звездица преко оних делова тела или сцена које (још увек) не смеју да се приказују. Након естрадних прича листањем се долази до страница које само наизглед делују нормално. Читаоцима се саветује здрав живот, препарати за мршављење, креме за подмлађивање или се појављују фотографије манекенки које три недеље након порођаја изгледају савршено. Ту је и „култура“ која се не разликује пуно од естрадне дуплерице, да би се новине завршиле страницама за мушки део популације – али опет – проневерним парама

два највећа спортска друштва и њихових фунционера, хулиганима и намештеним утакмицама. Изгледа као и више него довољна доза дневних „информација“. Након прочитаних новина уз јутарњу кафу човек у Србији има две опције – да дигне руку на себе или да престане да верује. Јер, толика количина негативних вести, порнографског садржаја и, не треба то заборавити, фрустрација која се код људи несвесно појављује јер нису мршави и затегнути, не путују на егзотичне дестинације и нису богати и срећни, у истима ствара осећај безнађа, маловерја и беса. Некада религиозни човек који је веровао у идеале и бољи живот полако почиње да живи у свету који је у тоталном мраку, свестан да заиста постоји присуство других – баш као и у филму. Ти други, били они из новина или иза завесе велике позорнице, стварају атмосферу у којој човек почиње да сумња – у себе, своје способности и могућност да нешто промени – баш као и у филму. Он је све више алергичан на светлост, на лепу реч или коју родољубиву причу, јер, тобоже, те ствару су данас анахроне, патетичне и срамотне. Па ипак, човек верује да њега то не дотиче и да је снажан да се уједно упусти у конзумирање поменутих садржаја, а да притом остане на линији здравог разума. Није ни свестан да су већ увелико медији (духови) у њему (нама) – баш као и у филму. 

РАСПИСАН ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС О ЛИЧНОСТИ И ДЕЛУ ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА

Уручење награда 12. маја - Конкурс је отворен до 25. априла, а радове под шифром прикупљаће директор Паланачке гимназије

Услуге „Western union“ од сада и у Мењачници „Круна“ у главној улици у Смед. Паланци. Свакога дана од 07-21. 22

К

њижевни клуб „Пера Тодоровић“ и Завичајно-туристичко удружење „Видовача“ расписали су наградни литерарни конкурс о личности и делу Пере Тодоровића, на теме: „Зашто ће се свака генерација у Смедеревској Паланци сећати Пере Тодоровића“ за основце и „Трагови Пере Тодоровића у културној историји Србије“ за ученике средњих школа. Конкурс је отворен до 25. априла, а радове под шифром прикупљаће директор Паланачке гимназије. Жири у саставу др Латинка Перовић,

др Весна Матовић и др Бранко Златковић одабраће најбоље литерарне саставе. Овај конкурс, осми по реду, везан је за „Дане Пере Тодоровића“, који се сваке године одржавају од 2. до 15. маја. Проглашење по три најбоља рада у обе категорије и додела награда биће 12. маја. Иначе, конкурс је, у име ЗТУ „Видовача“ потписао Мића Загорчић, у име Књижевног клуба „Пера Тодоровић“ Слободан Тодоровић-Токи и у име Организационог одбора манифестације Славољуб Ђурић. 


К УЛТУРА Тома Митровић

Вековник паланачког позоришта Ратне године и обнова позоришног аматеризма Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека. "Medio in vita in theatro sumus"

СЛИКЕ ТАТЈАНЕ БАНДОВИЋ У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ

Аутентична ликовна структура

У

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба младе сликарке Татјане Бандовић. Серију, коју је ставила на увид ликовној публици, насловила је „Рефлексије“. Ову уметницу, рођену у Лозници, представила је Славенка Чишић-Урошевић, члан Уметничког савета поменуте галерије. -Често су пред нама дела различитих сликара, особених по теми,боји, форми и импресији којом нас неки пут разгале, а понекад потресу – рекла је Славенка Чишић-Урошевић.- Део циклуса слика којима нам се вечерас представља Татјана Бандовић, сигурно ће нас разгалити оставити у нама утисак лепих, дубоких емоција. Фрагменти архитектонских форми, строго геометријски компонованих на једном или више платана у виду диптика, триптика или полиптика, доносе нам једно лично, интимно виђење града у коме живи уметница. Играјући се рефлексијама светлости, доводећи их понекад у контрастне сукобе, а понекад их разливајући по геометријским површинама, бришући границе међу њима, Татјана нас увлачи у готово опипљиву атмосферу града, доживљеног и представљеног на само

њој својствен начин. Татјана Бандовић је дипломирала на Академији лепих уметности, а постдипломске и специјалистичке студије окончала на Факултету ликовних уметности у Београду. Члан је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије. Живи и ствара у Београду. -Сталним посматрањем архитектуре, њеном трансформацијом добијеном апстраховањем и свођењем архитектонског фрагмента на геометријску форму, са доминантном вертикалом и хоризонталом, кроз интеракцију светлости и боје, жели да пружим лични доживљај архитектуре старог града – објашњава своју уметност Татјана Бандовић.-Сједињавањем природне светлости, атмосфере и архитектуре, ствара се субјективни доживљај тренутка, у коме се конкретне архитектонске форме растачу и нестају, добијајући нову боју и причајући нову причу. Ова сликарка излагала је на више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, а учествовала је и на многим ликовним колонијама. Њени радови су део збирке неколико музеја и приватник колекција.  Д. Јанојлић

(11)

М

лади на свој начин доприносе продору позоришне речи у места до којих није досезала градска представа. У свим селима и школама Среза јасеничког оснивају се дилетантске позоришне групе које спремају шарене програме или целовечерње представе. При прављењу репертоара морало се водити рачуна, да комад има критичку дистанцу према своме времену, да исмева настраности и деформације буржоаског света а посебно власти. Најпогоднији су текстови руских писаца, до којих није било лако доћи, па се прибегавало мање квалитетним и непровереним писцима. *** Да су дате сугестије о избору комада доследно спровођене види се из овог дописа упућеног Среском Народно ослободилачком одбору у Паланци: „Драги другови! Месни одбор УСАОС-а и ЈНОФ-а даје сваке недеље културно позоришне приредбе у вези са Народно-ослободилачким покретом. Тако је 24. децембра 1944. г. даван комад „Четничка мобилизација". Ту је приказан садизам и поквареност “југословенске војске у отаџбини", „Европа

пред Хитлеровим налетом". Победоносни и надмени Хитлер добија оштар нокаут од Стаљина и он се повлачи, његова наказа „Нова Европа" распада се, а поробљени народи заједно са Стаљином против Хитлера. 31. децембра 1944. г. играју се „Чиновници ортаци". Ту је приказан бирократизам и корумпираност нашег чиновништва у бившој Југославији...." У потпису су учитељ и просветни референт Драгослав Живковић и председник НОО Глибовца Р. Стевановић. *** Актив месног културног одбора са позоришном секцијом спремио је скечеве „Тореадор" и „Вереница" и почевши од 10. децембра 1944. године приказао, прво у болници, граду, а потом по селима Среза. Програм се састојао из: скечева, хорских рецитација: „На Газиместану", “О класје моје" и „Себри" те песама „Титовка", „Каћуша", „Хајд јунаци" и „Буди се Исток и Запад". Улазница за приредбу био је добровољни прилог за Народни Фронт. *** Замаху културног а нарочито позоришног живота града прикључује се и Културно

уметничко друштво „Јасеница" истоимене фабрике, основано, октобра 1944. године, од стране Радничког народноослободилачког фронта, са пет секција: глумачком, мушким хором, музичком, читалачком и шах секцијом. Мора се рећи да су из фабрике кренули први импулси културно просветног рада, који су се проширили и на град. КУД „Јасеница" са новоформираним секцијама није могла да ради док се за његове активности не обезбеде одговарајуће просторије. Према једном запису, КУД-у је додељена зграда кафане „Касина" коју је требало преуредити и дотерати да би постала прави Раднички дом. Активисти фабрике „Јасеница" прихватили су се задатака да обезбеде бину са кулисама, столовима и седиштима. Машинска столарница се обавезала да за десет дана направи сав потребан инвентар за дом. Радећи у слободно време направили су бину са кулисама, столове, хоклице и клупе. Кулисе су исликали Радмило Милосављевић-Муско и Лазар Станковић. На једној страни су насликали природу а на другој унутрашњост стана, забележио је Михајло Хајдуковић, секретар Главног одбора РНОФ-а.

23


К УЛТУРА

ПОЛА ВЕКА НАРОДНОГ МУЗЕЈА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Битна тачка идентитета

-Музеј је медиј који град преображава и који тај идентитет чини живим – истакао је у поздравној речи директор Стеван Мартиновић

О

тварањем изложбе „Чувари ватре“ и пригодним говорима обележено је 50 година од оснивања Народног музеја у Смедеревској Паланци. Захваљујући онима који су дошли да својим присуством увеличају ову свечаност, директор Стеван Мартиновић је подсетио на речи једног великог латиномеричког писца који на питање шта сматра највећим проблемом Јужне Америке, он није говорио ни о економским и социјалним проблемима нити о расним поделама, већ је подвукао да је

24

највећи проблем питање идентитета. То питање у овом веку, тиче се свих, и не само људи и народа, већ и регија, градова па и самих појединаца. - То је вечито питање: ко сам ја? – додао је Мартиновић.- У тражењу одговора на то питање, некако се увек враћамо у назад, у неку прошлост. Постоји још једна друга вертикала тражења одговора на питање: ко сам ја, а то је – ја сам оно у шта верујем. Тако се питање сећања може односити на прошлост, али и на будућност, као и питање идентитета. Музеји

нису институције, које праве неку генезу прошлости, поентирајући неке битне тачке у прошлости, већ би то требало да буду и институције које припремају одређену локалну заједницу и народ за неке будуће догађаје. У ово време транзиције, такође верујемо да су музеји ти који треба да нам дају одговоре на питање: ко смо били, ко смо данас и шта ћемо и какви ћемо бити сутра. Мартиновић је подсетио да је Народни музеј у Смедеревској Паланци, уз још по коју установу културе и споменик

културе, једна од најбитнијих тачака идентитета Смедеревске Паланке. И не само то. Музеј је,такође, медиј који град преображава, који тај идентитет чини живим и то је оно што је веома важно кад је реч о тој установи културе. Директор је изразио наду да ће сви, које је окупио јубилеј музеја, у његову историју закорачити са једним новим искуством и мудрошћу добијену од људи који су га градили, те да ће временом јачати финансијска, морална и свака друга подршка као институцији од изузет-

ног значаја. У наставку свечаности уручене су захвалнице заслужним појединцима: сликару Моми Антоновићу, историчару уметности Душану Миловановићу и функционеру Општинског одбора СПС Славољубу Ђурићу, који се бираним речима захвалио колективу Народног музеја и дародавцима, изразивши наду да ће и фирме, које располажу сликарским делима, учинити леп гест и поклонити их овој институцији. Присутнима се обратио и аутор изложбе, ку-


„Зраке прошлости“ Приређује: Драгољуб Јанојлић

Прелиставамо „Мале новине“ Пере Тодоровића:

„Е, то је скоро крај света!“ стос Петар Декић: - Изузетна је част стајати пред вама у тренутку када наш музеј обележава 50 година постојања, а иза нас су генерације оних који су га стварали. То су ти чувари ватре о којима говорим ових дана, а потичу од једне личности Радована Милошевића. Он је усмеравао овај музеј и одређивао правце његовог деловања. После њега дошли су и други да развијају овај музеј. Пре свих то је била Загорка Мијатовић, која је и градила историјско-уметничку збирку, потом Војислав Новаковић, човек који је био жива граница за оно о чему вечерас причамо, а то је управо граница између музеја и јавности, између публике и новинара, јавности и свих нас. Ту је и Милован Михајловић, вишегодишњи директор, и наш драги колега, који је вечерас с нама, Ратко Катунар, који је 40 година уложио у сређивање нашег наследства. То су ти чувари ватре из Куће. На нама који смо данас ту је да наставимо њиховим смером и да учинимо коликогод је могуће да то унапредимо. Међу нама су и други чувари ватре, а то сте управо ви и ова изложба је посвећена најпре вама, јер музеј постоји само због своје публике. Изложбу „Чувари ватре“ отворио је проф. др Драган Булатовић, рекавши да је тиме врло почаствова уз нагласак да је јубилеј врло велики.

- Папирни музеј је срећно изабрана слика нашег доживљаја те озбиљне институције, која увек воња на старост - казао је проф. др Булатовић.Кад пратимо нагласак аутора овог подсећања на овој изложби, да музеја и нема без публике, онда морамо рећи да је и оправдано његово заносно музејско уживљавање записа по ентузијазму, не само стваралаца, него и корисника музеја који сигурно не би живео да није било публике. Аутор Петар Декић је потврду ове тврдње налазио не у статистикама, већ у медију који је у најбољем духу Маклуанског глобалног села, показивао како се музеј огледа у свакодневном животу. На овој изложби се сликовито успоставља истинитост савремене узречице „ако нешто није било на фејсу, није се ни догодило.“ Колега Декић своју историографску анализу полувековног учешћа музеја у свакодневном животу Смедеревске Паланке усмерава на штампане медије, фотографије, потенцирајући информативну крхкост ефемерних вести, али и алудирајући на читалачку склоност ка учитавању, замишљању, улепшавању или загрђивању стварности, која се посредством новина призива. Велики јубилеј, без сумње, обележен је на начин какав и доликује полувековном развоју и трајању.  Д. Јанојлић

Фонографске новине „помоћу нарочите Едисонове справе, саме себе прочитају (одчегртају) тако да претплатници не напрежу очи, нити свећу и лампу горе“

М

але новине“, чији је власник и главни уредник био Пера Тодоровић, имају значајно место у историји наше штампе. Знаменити Водичан био је отац модерне журналистичке мисли у Србији свога доба. „Паланачке“ ће, негујући успомену на њега и његово дело, прелиставати „јутрењи лист“, који је неко време излазио два пута дневно. На страницама „дневног листа за свакога“, поред осталих, пажљиви истраживач уочиће и рубрику „наука“. У тексту под насловом „Едисон и електротехника“ власник и главни уредник обраћа се читаоцима овим речима: „Ми смо чешће у овом листу помињали име тог ђенијалног Американца – електротехничара, а то ћемо чинити и у будуће, кад год прикаже свету који нови проналазак свој, којих предстоји без сумње велики број.“ „Мале новине“ пажњу читалачке публике овога пута задржале су на Едисоновом усавршеном фонографу „то јест справи, која прима у себе сваку реч, песму, звиждање, свирку итд. и све то исто тако сама повторава одмах и после ма колико дужег времена.“ Овај лист, чијој су глави придодати његов француски и немачки назив (LE PETIT JOURNAL и KLEINE ZEITUNG) напомиње како „ чисто човек не може веровати у истинитост тога“ да би потом уверио читаоце да „справе његове, које се већ налазе по Европи, сведоче у истини све то.“ Објашњавајући колику практичну вредност има тај Едисонов изум, „Мале новине“ , да неко не би помислио како је то играчка, обавештавају своје читаоце „да се у Америци судије већ за испитивање сведока њиме служе и суђења тиме битно олакшавају и убрзују“. У наставку аутор (сви

текстови, осим писама уредништву објављивани су без потписа) овако објашњава како ради фонограф: „Пред сведока се метне фонограф ( који и не мора доћи у судницу, него остаје код куће, лежи у кревету итд.) и овај изговара шта има да каже; фонограф се донесе у суд и ту он сам од речи до речи верно и истоветно повтори све оно што је сведок говорио. Писац текста потом уверава читаоце како ће се на овај начин „тестаменти моћи остављати на овај начин много значајније, јер ће по синове – насљеднике овакав својеусни тестаменат њихова оца много речитији бити од писменог.“ У наставку читамо: „Ну најоригиналније је то, што је у свези са фонографом начињена још нарочита справа за писање и пренашење рукописа и у безброј отисака.“ „Мале новине“ пишу да су америчке новине огласиле сензационалну вест да је Едисон на основу споменутих справа „склопио већ и нове електротехничке или фонографске новине тј. новине, које неће више морати претплатници читати, очију напрезати, свећу и лампу горети, него ће се те новине саме претплатницима читати, па и у мраку, док претплатник у кревету лежи“. Јутрењи лист ( „Паланачке“ ће се трудити да задрже терминологију и језик из Периног времена) овако завршава текст о новом Едисоновом изуму: „ Кад сравнимо, каква је разлика у времену и начину састављања новина садашњих штампаних и ових, нових Едисонових, које саме себе и прочитају (одчегртају) помоћу нарочите справе, - онда, онда скоро да рекнемо и ми са оном баком: Е то је скоро крај света!“

www.sumadijskevesti.com

25


КУЛТУРНО УМЕТНИЧКО ДРУШТВО „АБРАШЕВИЋ“ ОБЕЛЕЖИЛО 110 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

У програму учествовало 200 извођача

Вредни чланови „Абрашевића“ путовали су Југославијом уздуж и попреко, а ишло се и на турнеје ван граница земље

К

ултурно-уметничко друштво „Абрашевић“ у Смедеревској Паланци није могло на бољи начин да обележи 110. годишњицу постојања. У програму, који је трајао два и по сата, учествовало је 200 извођача: од ветерана до полетараца. Велики народ оркестар, фолклорце, групу певача и солисте аплаузом је наградила бројна публика са трибина фискултурне дворане Основне школе „Вук Стефановић Караџић“. Сценариста и редитељ Слободан Тодоровић-Токи тачно у 18 часова, за кад је био и најављен почетак овог, могло би се рећи, културно-забавног спектакла, извео је на отворену сцену момке и девојке који су извели „Испраћај у војску“ желећи да покаже како се некада из Куће код кестена одлазило на одслужење војног рока, што се практиковало од 1977. године, када се КУД „Абрашевић“ за стално преселио у Улицу Вука Караџића 15. У хладовини најпознатијег и најзнаменитијег кестен-дрвета у граду,

26

много генерације играча, певача и свирача упловиле су у културно-уметнички аматеризам високог домета. А све је – треба истаћи – почело много раније, далеке 1905. првомајским уранком на Киселој води. Уочи великог радничког празника изведена је позоришна представа „Јазавац пред судом“, а неизбежно је наступио и хор са „Марсељезом“. Већ наредне године публика је одушевљено аплаудирала глумцима који су оживљавали ликове из позоришног комада „Предлог закона о радњама“. Водитељ програма Александар Божовић, већ на самом почетку јубиларног годишњег концерта, подсетио је публику да је КУД „Абрашевић“ добитник Октобарске награде – највишег општинског признања, и других одличја за свој вишегодишњи предани рад и допринос култури града. Његова колегиница Софија Радовановић, истичући да је „Абрашевић“ годинама окупљао

талентоване музичаре, певаче, играче и друге, имао и повремене прекиде у раду, али да се жишка културно-уметничког аматеризма практично није гасила у срцу људи. Тако је крајем шесте деценије минулог века КУД васкрсао као митска птица кад је на његово чело ступио глумац и туристички радник Милош Милошевић, у граду познатији као Миша Месец. По истеку његовог мандата, а на иницијативу Љубише Илића-Малаге и Петра Митровића-Жабе, за новог председника изабран је новинар Никола Владисављевић од када „Абрашевић“, како се истиче у сценарију прославе стодесете годишњице, хвата залет за памћење. Велики народни оркестар тада је водио Велимир Бачујков, хор и Мешовити октет Милоје Милекић, са певачима је вежбао Љубиша Илић-Малага, док се послова кореографа прихватио Бранислав Бранко Милетић. Извођене су игре Шумадије, Врања, Хрватске, Баната, Ниша-

ве… и први пут градске игре. Вредни чланови „Абрашевића“ путовали су Југославијом уздуж и попреко, а ишло се и на турнеје ван граница земље. Наступало се пред публиком у Аустрији, Италији, Грчкој, Холандији, Швајцарској, Луксембургу, Немачкој, Румунији, Турској,. Бугарској… За време председниковања Николе Самарџића, у сарадњи са Туристичком организацијом општине, уприличена је вишедневна турнеја по Словенији. Славу овог Културно-уметничког друштва проносиле су многе генерације певача: Даница Обренић, Миле Богдановић, Павле Стефановић, браћа Танасијевић, Љубиша Илић-Малага, Анкица Миловановић, Миомир Ђорђевић, Бора Гарчић, Милан Тодоровић-Тоша, Гордана Стевановић, Зора Мировић… Њиховим путем данас настављају Александра Станојевић и Ивана Михаиловић. Под фолклорне сводове Куће код кестена, зарад нових кореографија, дошао је Мирослав Барјактаревић-Табарка. Он је поставио игре из западне Србије, а његово дело је и корео-приказ „Испраћај у војску“ који се одржао до ових дана са изгледом да још дуго траје. Сценариста је овом приликом подсетио и на неке „нестандардне активности“ КУД-а „Абрашевић“ какво је, на пример, било учешће на „Турниру духовито-

сти“ под мотом смех на свој цех, а у организацији „Политике Експрес“. Турнир је касније прерастао у Лигу смеха када је 1944. године смехотресна екипа „Абрашевића“ под капитенском палицом Слободана Тодоровића-Токија освојила прво место, испред Новог Сада, Суботице, Крагујевца, Ужица, Пирота, Врања…Под кестеном се приређују књижевне вечери, а у сали ликовне изложбе. У простору „Абрашевића“ први је излагао Душан Мишковић,сликар из Београда, чијим се делегатом поноси наш Народни музеј. Надежда Јанковић је прва жена председник у историји „Абрашевића“ и то у два мандата. У то, дамско време, како га карактерише сценариста и редитељ ове прославе, Слободан Тодоровић-Токи, почео је рад Драмског студија „Бен Акиба“ под надзором Љубивоја Миљковића. Покренута је и Музичка школа са тридесетак полазника, коју је водио Саша Павловић, данас декан бањалучке Академије уметности. Осмишљен је Фестивал дечјег фолклорног стваралаштва „Маза“ као захвални мементо за легат Мирољуба Првуловића-Мазе. Стогодишњак лаких ногу, „Абрашевић“, у организацији председника Радомира Тасића и потпредседника Зорана Јовановића, обзнанио је век трајања концертом „Године нам лепо стоје“. А за време председнико-


У СУСРЕТ ФЕСТИВАЛУ „МОЈЕ СЕЛО У ПРИЧАМА И ПЕСМАМА“

Јединствени културни догађај Поред основне такмичарске категорије, књижевног стваралаштва, на овом Фестивалу по први пут у нашој земљи биће изабране најбоље новине и часописи који излазе на селу, као и најбољи сеоски веб сајтови

В

Солисти

Признања

У музичком делу програма наступили су Зоран Живковић, Ивана Михаиловић, Марина Угриновић, Стефан Илић, Иван Милићевић, Дијана Милошевић, Александра Станојевић, Божидар Јањић и Љиљана Весић.

Дипломе „Абрашевића“, као признање за вишегодишњи рад и показане резултате, добили су Драган Стефановић, Горан Милићевић, Иван Пантић, Мирослав Николић, Бранислав Станичић, Живорад Славнић, Марко Тројановић и Слободан Тодоровић-Токи. Уручио их је председник КУД-а Драгић Јевтић.

вања Живадина Жилета Томића, за уметничког руководиоца Ансамбла народних игара, дошао је млади „абрашевићевац“ Марко Тројановић. Он се образовао на Катедри за традиционалну игру у класи др Оливере Васић. Печат славе, под заставом „Абрашевића“ оставили су Диксиленд ансамбл „Седморица Паланчана“, „Квинтет Паланчани“, „Комбо 6“ (касније „Синкопе“). Из овог КУД-а потекао је виолончелиста Великог народног оркестра Радомир Раја Ђорђевић, данас признати кантаутор. У сећањима многих генерација одзвањају фрулашки тонови Раше Банковића, Свете Танасковића-Плавог и Милета Радојевића. Томислав Митровић, један од величанствених са кормила „Абрашевића“, такође је оставио свој траг у раду овог КУД-а. Његово председниковање памти се, уз друге активности, по две позоришне представе: „Обрни-окрени“ за одрасле и

„Бајка о бајци“ у режији Радета Михајловића. У времену које траје, историју „Абрашевића“ исписују актуелни Драгић Јевтић и председник Извршног одбора Зоран Живковић. Њима се равноправно придружују Бојан Антић, уметнички руководилац Играчке секције, Иван Пантић, шеф свих играча, Горан Милићевић, руководилац Музичке секције, Марина Угриновић, музички педагог и бројно чланство. Овогодишњи јубиларни концерт, уз поменуте, потписали су сценографи Горан и Лидија Рајичић, мајстор светла и тона Кристијан Вељковић, уредник Маркетинга Марко Тројановић и инспицијенти Горан Милојковић и Бранислав Станичић.  Драгољуб Јанојлић

ећ скоро два месеца трају припреме за организацију Првог фестивала књижевног стваралаштва на селу и о селу. Организациони одбор, на челу са Славољубом Ђурићем, председником СО Смедеревска Паланка, објавио је конкурс, за који већ влада велико интересовање. О овом пројекту разговарамо са његовим аутором, професором др Милутином Матићем. Паланачке: Какав је значај Фестивала који ће овог маја бити одржан у Кусатку? Да ли је крајњи циљ подстицање људи на селу да се активно укључе у токове националне културе? Др Матић: Установљење и организовање Првог фестивала књижевног стваралаштва на селу и о селу у Републици Србији под називом „Моје село у причама и песмама“, чија ће завршна (финална) манифестација бити 21. и 22. маја 2016. године у селу Кусадак, пре свега има велики значај за све културне ствараоце и прегаоце из области културе и уметности који живе и стварају на селу, а затим и за целокупно становништво у селима и свим нашим руралним крајевима, као и за целокупну културу и културно-уметничко стваралаштво у нашој земљи, па и у нашој дијаспори. Ово је, наиме, прво анимирање, окупљање, презентовање и избор најбољих овогодишњих књижевних остварења у оквиру постојећих књи-

жевних форми стварања – песама, збирки песама, прича или новела, романа, студија, монографија и других, чији су аутори становници са села (живе и стварају на селу), што се уосталом лако и потврђује њиховим личним исправама. Поред њих о селу, и животу и раду у њему, пишу и аутори из градова и осталих простора у земљи, па и из дијаспоре, који ће такође учествовати са својим радовима и делима на овој својеврсној смотри „писане речи о селу“, за коју верујемо да ће постати традиционална. Такође, поред основне такмичарске категорије, књижевног стваралаштва, на овом Фестивалу по први пут у нашој земљи биће изабране најбоље новине и часописи који излазе на селу, као и најбољи сеоски веб сајтови. Паланачке: Недавно се у медијима појавио текст конкурса за радове који ће бити оцењивани, у више категорија, на овом фестивалу. Какво је интересовање, до сада? Др Матић: За овогодишњи фестивал „Моје село у причама и песмама“ влада велико интересовање (после објављивања конкурса у листу „Политика“ – „Културни додатак“, од 2. априла 2016. године) у свим деловима наше земље, па и дијаспоре. Рок за пријављивање радова је 10. мај ове године. Значајни сарадници и партнери Друштву за народно просвећивање

Др Милутин Матић

„СВЕТИОНИК“ у припреми и организовању Фестивала „Моје село у причама и песмама“ су: Општина Смедеревска Паланка, Установа Центар за културу и Књижевни клуб „21“ из Смедеревске Паланке, Књижевни клуб „Пера Тодоровић“ и Завичајно удружење „Видовача“ из села Водице, „Паланачке новине“, Телевизија „Јасеница“, Предузеће за промет и услуге „Бироланд“ д.о.о. из Крагујевца, Месна заједница Кусадак и ФК „Железничар“ из Кусатка и други. Посебно су нам значајни подршка и помоћ Министарства културе и информисања. Паланачке: Како теку припреме? Др Матић: Организациони одбор ове занимљиве смотре културног стваралаштва које се односи на село у Србији, који је формиран од стране Скупштине општине Смедеревска Паланка на чијем челу је Славољуб Ђурић, чини све да се овај Фестивал што боље припреми и организује, како би „добио право“ да се и убудуће одржава у овом јединственом и лепом селу. 

27


Поетски ФОКУС НЕДЕЉА

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОБЕЛЕЖЕН СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

Промоција читања и разумевања поезије К

њижевни клуб „21“ у Смедеревској Паланци обележио је 21. март – Светски дан поезије. Његов члан, професор Биљана Петровић, некадашњи директор Библиотеке „Милутин Срећковић“, у надахнутој поздравној речи, истакла је да је ово био један диван дан, можда и зато што је он означио почетак пролећа, па никако нисмо усамљени у празновању, чак славимо више ствари – данас је дан посвећен онима који су болесни од Дауновог синдрома, ово је Дан борбе против расне дискриминације и још не-

колико повода 21. март означава као важан дан. -На овај дан 1999. године када смо ми мало водили рачуна о поезији, морам бити искрена, УНЕСКО је донео одлуку да 21. март буде посвећен поезији ради промовисања читања и разумевања поезије – рекла је Биљана Петровић.-Мислим да је и једно и друго веома важно, а имам утисак да поезију највише пишу деца и млади у напону животне страсти и моћи и, можда, они који се приближавају трећем добу. Не знам зашто, вероватно је то због налета емоција и сећања. Овај дан служи

да бисмо ми који волимо да читамо поезију могли да је разумемо до дна њене дубине. Учеснике песничке вечери поздравила је и Љиљана Милосављевић, председник Књижевног клуба „21“, рекавши да се песма многима који је стварају некако најави и искочи један тренутак. -Ми смо поносни на тај тренутак и на то сећање - додала је Љиљана Милосављевић, након чега се прешло на читање песама међу којима се „провукао“ и по неки афоризам, а све у славу песме.  Д. Ј.

Кад умијем лице трудећи се да не погледам у огледало Кад поједем пржена јаја са шунком Кад исечем нокте на рукама и ногама Кад пси луталице растргну кесе из оборене канте за смеће Кад орежем винову лозу пред кућом Кад се моја мачка пробуди, и заврши јутарње лизање Кад облаци који неће пустити кишу, прођу изнад моје куће Кад напишем две кратке приче Кад прочитам „Записе из подземља“ до краја Кад одседим два сата на wc - шољи Кад сортирам чарапе из комоде и усисам прашњаво предсобље Кад окренем један број и после неколико покушаја схватим зашто се та особа не јавља Кад се исплачем под тушем и обришем сузе пешкиром Кад постанем још глупљи гледајући ТВ Кад одспавам прво на фотељи, затим на каучу и онда на кревету... ...бићу спреман за нови, напорни понедељак, и за све вас. Али сада не, још увек не. Горан Глас

ПАЛАНАЧКИ ПЕСНИЦИ У СВИЛАЈНЦУ

„Мартовски сусрет људи од пера“

Добро осмишљен концепт заједничке књижевне вечери сродних удружења осмислили су чланови Књижевног клуба „Трачак“

У

пригодном амбијенту Галерије Центра за културу у Свилајнцу одржано је књижевно вече „Мартовски сусрет људи од пера“ на коме су се представили и чланови Књижевног клуба „21“ . Добро осмишљен концепт заједничке књижевне вечери сродних удружења осмислили су чланови Књижевног клуба „Трачак“ из Свилајнца. Идеја је била да се представе

песници из четири града. Тако су, поред стваралаца из Паланке и Свилајнца, своју поезију и прозу представили чланови књижевног клуба ЦЗНТК „Абрашевић“ из Крагујевца и песници из Велике Плане. Иако су се, из мноштва прочитаних радова, издвојила и изузетно добра књижевна остварења, посебно запажен наступ имала је група младих поета из

Свилајнца. Они су читали радове настале из креативних радионица које Књижевни клуб „Трачак“ спроводи у оквиру својих редовних активности. На тај начин гости и многобројна публика могли су да стекну увид у рад предузимљивих књижевника из Свилајнца који

су се недавно окупили око заједничке идеје оживљавања писане речи. Након званичног дела вечери, песници су, уз пригодну музичку пратњу, поделили утиске, разменили искуства и договорили нове сусрете.  Данијела Васиљевић

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 28


У МЕМОРИЈАЛНОЈ ГАЛЕРИЈИ „ДУШАН СТАРЧЕВИЋ“ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Бијенале у уметничком цртежу

ЛЕП ГЕСТ ОПШТИНСКОГ ОДБОРА СПС-А У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Уметничке слике на дар Народном музеју

Директор ове установе културе позвао је партије и установе да следе пример СПС-а

О

пштински одбор Соц ија л ис т и ч ке партије Србије, поводом 50. годишњице Народног музеја у Смедеревској Паланци, поклонио је тој установи културе две уметничке слике. Обе су урађене у техници уље на платну од којих је једна дело сликара Д. Јовановића, а друга Миомира Јелића. Поклон-слике директору Народног музеја Стевану Мартиновићу уручио је функционер Општинског одбора СПС Славољуб Ђурић. Он је подвукао да је Општински одбор СПС одлучио да Народном музеју, који ове године обележава пола века постојања, поклони два вредна уметничка остварења, која су некада красила просторије некадашњег Комитета СК, а затим Социјалистичке партије Србије. -На овај корак смо се одлучили из разлога што смо уверени да ће те слике Народни музеј чувати на адекватан начин и презентовати ликовној публици нашег града и другим посетиоцима – нагласио је Ђурић.- Мотив за одлуку о овом поклону, поред јубилеја је и изузетно добар рад Народног музеја протеклих година, а поготово од кад је на његово чело дошао Стеван Мартиновић. Он је, презен-

тирајући неке музејске фондове на страни, пронео славу нашег града и општине широм Србије. Овим гестом учинили смо то да се слике, које су биле власништво наше Партије, сачувају и да младом директору Народног музеја послуже као мотив да и даље вредно ради. Захваљујући Општинског одбору СПС на овом дару, директор Стеван Мартиновић је напоменуо да је Народни музеј покренуо акцију, односно пројекат поклањања слика Народном музеју поводом његовог јубилеја. -У то се на јако леп начин укључио и Општински одбор Социјалистичке партије Србије, а на идеју председника Скупштине општине Славољуба Ђурића – казао је Мартиновић.- Искористио бих ову прилику да позовем и друге странке и установе, које можда имају нешто од вредних уметничких дела, да се прикључе овој акцији. Народни музеј ће се трудити да те слика чува, изучава и излаже на најбољи могући начин. Општински одбор СПС је још једном показао да не мисли само о садашњем тренутку већ и о будућим временима и ономе што ће бити залог за будућност.  Д. Ј.

Уметнички савет доделио пет награда, а прву равноправно деле Љиљана Видаковић и Горан Михајловић

У

Меморијална галерија „Душан Старчевић“ у Смедеревској Паланци домаћин је Другог бијенала у уметничком цртежу. Уметнички савет, који је радио у саставу Јована Кривокућа, Стеван Мартиновић и Слађана Старчевић, доделила је награде најуспешнијим учесницима. Прву награду равноправно су поделили Љиљана Видаковић из Новог Сада и Горан Михајловић из Гњилана. Друга награда припала је Анђели Мицић из Свилајнца, а трећа Славици Илић из Голупца. Додељена је и награда Меморијалне галерије „Душан Старчевић“, а добитник је Средња уметничка школа „Ђорђе Крстић“ у Нишу. -Два разлога су за вечерашње окупљање у овој галерији – рекла је Слађана Старчевић, члан жирија. - Први разлог је наше Друго бијенале у уметничком цртежу, које је установљено 2014. године, када је просек старости учесника био 50, а овога пута, и то са задовољством констатујем, тај просек је 20 година, с обзиром да је половина учесника из нишке Средње уметничке школе. На неки начин испуњен је

наш циљ да ова галерија заиста буде у функцији младих људи. Други разлог је проглашење најуспешнијих учесника и додела награда. У поставци овог Бијенала су радови 31. уметника, којима се као почасни гост придружио и паланачки ликовни стваралац Драгољуб Маринковић. Уметнички савет се, према речима Слађане Старчевић, трудио да додели што више награда, будући да су сви пристигли радови на завидном уметничком нивоу. Овога пута додељена је и Награда за најбољу илустрацију, а припала је Тијани Николић Петровић. Љубитељи ликовног стваралаштва у овој галерији до 3. маја могу да погледају радове Тијане

Николић-Петровић, Милице Павловић, Горана Михајловића, Татјане Дражић, Емилије Васић, Љиљане Видаковић, Јелене Давидовић Павлице, Славице Илић, Богдана Ђорића, Дарка Марковића Баћка , Бојана Столића, Анђеле Мицић, Радмиле Матејевић, Ксеније Миладиновић, Миљане Антић, Ане Митровић, Јелене Петковић, Марије Пешевске, Теодоре Павловић, Анице Попадић, Данијела Голубовића, Миње Ђорђевић, Петра Јанковића, Александра Стојановића , Анђеле Стојановић, Јована Илића, Александре Стефановић, Луне Петровић, Миње Милановић и Драгољуба Маринковића.  Д. Јанојлић

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 29


ИНТЕРВЈУ ДЕЈАНА ЦРНОМАРКОВИЋА ЗА ГРЧКИ „CULTURE NOW“

Из Србије са љубављу Поводом Светског дана поезије у грчком „Culture now“ изашао је опширан интервју са нашим аутором. Интервју је урадио познати грчки новинар Христос Даскалакис

К

оје успомене имате из Грчке? То је земља која вас је инспирисала? -За мене, Грчка је посебна земља, простор у коме се осећам као код куће. Понекад морате да одете хиљаду километара од куће - да би се осећали као код куће. Некада давно, у прошлом столећу 1993. године, када се распадала моја домовина Југославија, потражио сам уточиште у Грчкој и стигао на Крит, у Ретимно. Живео сам тамо нешто више од годину дана, упознао дивне људе, стекао лепа пријатељства. Тамо сам упознао и, данашњег преводиоца моје књиге на Грчки, Нору, и ево, после више од двадесет година обновили смо пријатељство, што је довело до тога да моја књига „О изгубљеним данима“, која је у Србији објављена 2005. године, буде објављена и у Грчкој. Нора је учинила велики напор

30

и искористила своје таленте да преведе књигу и она је објављена у децембру 2015., а издавач је „Publishing direct“ из Атине. У Грчку, посебно у Атину, увек долазим пуног срца и са жељом да поново обиђем сва та дивна места. Поглед на Акропољ из стана мојих пријатеља Норе и Павлоса је нешто што буди инспирацију и делује као добро вино. И некако ме чини јачим. Ваљда је то ауторитет прошлости. Векови. Шта пружа вашој души једна песма? -Поезија је мој лични окршај са животом. Неки простор у коме смо „један на један“. Дубоко проживљавам тај сукоб, и свака написана реч ме приближава крајњем исходу. Нема ту победника и пораженог, а остаје реч, остаје песма… Не бих мењао тај фантастичан осећај. Како се осећате сваки пут када напишете-довр-

шите последњу реч? -Потпуно испражњен од борбе са самим собом. И када ставите последњу тачку, ви тачно знате да ли је на папиру остало нешто што ће да живи, нешто што је уметност или сте само оставили још један лични траг. Тај тренутак, последње тачке, је баш оно што вас стално враћа у поезију. Један веома угледни књижевни критичар из Србије, Милутин Срећковић, који већ дуго није међу живима, некада давно када сам почињао да улазим у књижевне воде, рекао ми је: „да би постао велики песник потребно је да напишеш једну велику песму“. А онда је неколико недеља читао текстове које сам му донео, издвојио најбоље, и тако је настала моја прва књига „Део немира“ коју је 1989. објавила једна издавачка кућа из Црне Горе. Да ли је битно да се данас чита поезија?

-Поезија је разумљива релативно малом броју људи. Уопште уметност је све даља од свакодневног живота људи, у овој либерално-капиталистичкој јурњави за новцем. Али, та врста „хране“, мислим на поезију, од нас прави богатије и боље људе. Шта мислите да ли омладина данас чита поезију? -Рекох, то је постала привилегија, имати потребу и времена за уметност. Поезија је редак, укусан залогај живота, као онај потез четкицом који од просечне слике направи ремек дело. Надам се да млади имају потребу да се развијају и у том правцу. Волео бих да је тако. Ком грчком песнику се дивите? -Сјајан је Јанис Стингас, његов стих је оштар и не оставља вас равнодушним, радо прочитам Димитру Котулу, па затим добитника Нобелове награде шездесетих година прошлог века, само пар година после нашег Иве Андрића, Јоргоса Сефериса. Шта мислите шта Грчка нуди образовању и уметности човечанства? -Она је темељ куће коју зовемо Планета Земља. Грчка култура је успоставила систем вредности на коме је базирано човечанство. Данас је у току економско освајање света и ту емоција, таленат и памет грчког наро-

да долазе пред велико искушење. Грци су, као и Срби, емотиван и карактеран народ, зато нам тешко падају светске неправде. А склони смо да због тога улећемо из грешке у грешку. Данашња Грчка не зависи од воље богова са Олимпа, већ од снаге и способности њених грађана да живе и преживе профитерско доба. Нико нам, осим нас самих, не може помоћи… Да ли је поезија један начин исповедања? -Поезија је, као што рекох, мој разговор са самим собом, који кроз песму постаје порука коју вам преносим. Писање је борба која исцрпљује али вам враћа неслућено задовољство. Ако је људски живот божанска творевина онда је поезија најчистији њен део. Али ја сам више за суочавање са стварношћу, за поглед „очи у очи“. Да ли је начин комуникације? -Поруке које су ми, кроз своје песме, пренели Чарлс Буковски, Пабло Неруда, Жак Превер, или, по мени, највећи српски песник Бранко Миљковић, па затим највећи рок-песници Џим Морисон или Боб Дилан, васпитавале су ме и направиле од мене ово што јесам. Било је ту још многих аутора, поменуо сам само неке. Верујем, и знам, да су и неке моје поруке оставиле траг. Да, поезија је дубинска


комуникација између нас. Заправо, начин живота. Како се осјећате што су ваше песме преведене на грчки? -Најзначајније ствари у животу, колико год да сте их очекивали и мислили да сте их заслужили, догоде се сасвим случајно. Нора није могла другачије да се „ослободи“ књиге „О изгубљеним данима“ него да је преведе и подели свој доживљај те поезије са свима вама у Грчкој. Причала ми је да су многи значајни људи из грчке културе исказали позитивне критике на рачун те књиге. Такође, мени је веома важно што ми је Нора објаснила да један Павлос Лефас, угледни професор универзитета, никада не би написао и објавио рецензију те књиге и довео свој углед у питање, да не мисли да је квалитетна. Чини ми част што је на првој промоцији књиге у Атини, у „Free Thinging Zone“ о књизи говорио један од највећих грчких уметника и ректор Факултета уметности у Атини, Панос Хараламбоус, који је био и лични пријатељ великог српског писца Данила Киша. Нико раније није тако студиозно, аргументовано и лепо говорио о мом раду као што је то учинио господин Панос Хараламбоус. Веома сам почаствован што ме је, у свом умет-

ничком жаргону, назвао „патријархом културе“. Видео сам да је и издавач, господин Лyкургус Хацакос веома задовољан и да планира још неке промоције. Грчки медији су сјајно најавили и испратили излазак моје књиге и промоцију. Могу да вам пренесем да је и неколико часописа у Србији објавило текст о промоцији у Атини, два значајна Портала: Удружења новинара Србије и Локал преса, као и магазин „Serbian mirror“ који излази у Чикагу. Па на крају, да вам одговорим питањем: шта мислите, како се осећам? Да ли сте забринути због данашњих збивања на европској сцени? -Преживела је Европа много теже периоде, па ће преживети и ово доба. Проблем је како ћемо ми преживети таласе безумља, бесмисла, себичности и простаклука, који освајају Европу и свет. Планета се мења, постаје бесмислена и сурова, све је мање љубави и разумевања. Чак и код мене су помешане емоције када размишљам о мигрантима, о стотинама хиљада људи који напуштају своје домове и долазе у Европу. Највећи део њих неће се снаћи у новом окружењу и остаће на терету друштва. Имам страх од заслепљености и безумља људи који користе ту ситуацију да би се увукли у Европу и организовали терори-

Чикашки „Serbian mirror“ о књизи У мартовском броју магазина „Serbian mirror“, који излази у Чикагу, и намењен је дијаспори у САД, објављен је текст о грчком издању - и „Промоцији без публике“ која је одржана у Народном музеју у Смедеревској Паланци - књиге „О изгубљеним данима“ нашег аутора Дејана Црномарковића.

стичке акције. Постало је опасно путовати или шетати по европским метрополама. Сви смо постали – мета. Као родитеља, шта је оно што вас најчешће брине? -Вредности у оквиру којих сам ја одрастао у некадашњој Југославији више не постоје. Имали смо јако квалитетно образовање. Културу… Васпитање… Дружили смо се… А данас свега тога нема. Присуствујемо општој друштвеној, културној и духовној апокалипси. У Србији су најгледанији ријалити ТВ програми у којима се неки људи са дна друштвене лествице по цео дан и ноћ свађају пред камерама и то привлачи бројан ТВ аудиторијум. Жао ми је што ће мој син одрастати у друштву у коме доминирају такве вредности, али шта је ту је. Увек и свуда постоји и она друга страна, постоји пут који води на ову страну, али туда је

мало теже проћи. Треба се суочавати са собом и са окружењем. Преиспитивати себе… Мислите ли да уметност може бити један излаз из ових дана? -Уметност је излаз уколико сте спремни за то. Ако производите уметност онда ваш пут неће долазити у питање. Ако сте конзумент уметности опет сте, са моје тачке гледишта, на правом путу. Остаје још само оно што нам је свима поручио Жан Пол Сартр: „Имам довољно пара да могу да будем слободан“. Ту леже потенцијални проблеми. Гладни људи не размишљају о уметности.

Шта бисте саветовали младим људима? У једном старом југословенском филму главни глумац каже: „свакога дана у сваком погледу све више напредујем“. То је чувени филм Емира Кустурице, „Сећаш ли се Доли Бел“ који је својевремено победио у Кану. Ето, то је порука. Ја никада нисам био скроман и задовољавао се брежуљцима, већ сам покушавао да освајам врхове. Некада и не успете, али и то је порука. Само, треба имати покриће за тај пут, у знању, образовању, талентима… То је тежи пут, али је задовољство веће.  Христос Даскалакис

31


ИЗЛОЖБА „ВОДА У КЊИГАМА УМЕТНИКА ПЕРГАМЕНТ КОНЦЕРТИНА“

Свет у Галерији модерне уметности Основна идеја овог пројекта, у коме велики број домаћих и страних уметника, је да повеже традицију древног заната израде пергамента са савременим ликовним тенденцијама

В

ода у књигама уметника пергамент концертина“ – назив је изложбе у Галерији модерне уметности, на чије разгледање вреди потрошити време. Изложена дела настала су у склопу пројекта међународне културне сарадње, чији је аутор мр Лепосава Милошевић Сибиновић-Лепа. У поставци се налази

133 ликовна остварења 65 аутора из Мексика, Костарике, Шпаније, САД, Немачке, Канаде и Србије. Дела неких учесника поменутог пројекта већ су излагана у Галерији модерне уметности. Споменимо Милицу Антонијевић, Галу Чаки, Мишу Филиповића, Јелену Шалинић Терзић и Јелену Трајковић. У овој

години у истом простору представиће се још троје учесника пројекта „Вода у књигама уметника пергамент концертина“: Слободан Радојковић, Никола Радисављевић и Марија Сибиновић. Отварању ове занимљиве изложбе присуствовали су и представници мексичке дипломатије у Београду Hose Karlos Vargas Leon

и Marsia Vargas Leon и мексичка уметница Mayela Leiva Ulloa. Госте и публику поздравила је Славенка Чишић Урошевић,кустос и члан Уметничког савета Галерије, а потом је говорила аутор пројекта мр Лепосава Милошевић Сибиновић Лепа, која је дипломирала на вајарском одсеку Академије примењених уметности у Београду

1974. у класи професора Миодрага Живковића, а магистрирала 1980. на вајарском одсеку Националне академије „Сан Карлос“ у Мексику као стипендиста Владе Мексика у склопу међународне културне сарадње те земље и Југославије. -Овај пројекат је саставни део ширег континуираног међународног пројекта који се

СПОМЕНАР Паланачке гимназије Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Писмо из америке (24)

С

а ове дистанце, временске и просторне (писано у Америци), могу рећи да се сећања на моју ђачку и професорску Гимназију стапају у – носталгију. Претпостављам да се многи професори паланачке Гимназије и данас сећају генерације матураната 1982/83., који су били убеђени да могу скоро све: и да лају на звезде (што се углавном показало као погрешна процена), а и да их се домогну у што краћем року (успешност – без статистичких података). Наравно, сва та енергија није увек ишла токовима усмереним и одобреним од стране професора и/или родитеља, те су многе усијане главе и оштри коментатори завршавали у директоровој канцеларији – на разговору. Међутим, ђачки проблеми се нису само нотирали (што је

32

данас преовлађујући обичај), већ су сви покушавали да их реше (чак и сами ученици!). Да је постојала титула Експерт + за изналажење најбољих или најбезболнијих решења, разредни старешина тадашњег IV1, Јелена Новаковић, сигурно би је освојила. У свет су нас послали са добрим знањем (желели то да признамо или не, углавном захваљујући професорима), неким неозбиљним идеалима (то захваљујући родитељима и целокупном друштву), са сећањима на узбудљиве екскурзије, школске одморе често од животне важности (бар за заљубљене), и са правим пријатељима који су, мени лично, одувек представљали најбољи производ ђачког живота. Срећом или несрећом, врло сам брзо направила полукруг

и вратила се у Гимназију – овог пута као професор. За четири године све се променило: ђаци (наравно!), начин школовања (!!), екскурзије (зашто?), чак и неки моји некадашњи професори (лична процена). И сада, гледано из угла једног професора са дугогодишњим стажом, чини ми се да је гимназијска слика доживела неку врсту модернистичке реконструкције – облици су мало необични, боје загаситије, али је целокупна композиција интересантна и лепа. Генерације ђака које пристижу, на жалост, већ носе са собом искуство живљења са проблемима, и они немају превеликих илузија о свету који их очекује. Некадашњи идеализам се, с правом, изгубио. Ипак, сасвим је очигледно да оптимизам и позитивна енерги-

ја младих људи, срећом, опстају упркос свим смеровима друштвених кретања. Ти нови (који уопште нису клинци) имају идеје, знање (увек таман онолико знања колико им је потребно), и препознатљиву, тврдоглаву убеђеност да могу сами да бирају своје место под сунцем, и то је врло важно и вредно поштовања свих нас. Мислим да су, само, негде успут, значај другарства заменили неким другим вредностима. Или, можда, ми старији не умемо да препознамо авангарду. Весна Враштановић (некадашњи матурант паланачке Гимназије) Весна Обрадовић (професор Гимназије) Gainesville, Florida, USA Proleća, 2002.


зове „Пергамент Србија – пергамент концертина“ – рекла је на отварању изложбе мр Лепосава Милошевић Сибиновић – Лепа.-Тај пројект већ више година упорно развијам и представљам у земљи и свету, с тим што се теме мењају. Као аутор пројекта смислила сам како ће све то да се одвија на јагњећем пергаменту, који се прави у кућној радиности у источној Србији, у Бољевцу, одакле је мој супруг. А те пергаменте, које прави мајстор Драгиша, ја режем и од њих правим ове књиге-подлоге. Такве празне подлоге, делим мојим колегама уметницима, којима дајем и одређену тему инсистирајући да они, на свој специфичан ауторски начин, у складу са својим стилом, направе одређену ликовну рефлексију на задату тему. Овој теми, која је вода, а изложба носи назив „Вода у књигама уметника пергамент концертина“, претходиле су разне друге теме. Основна идеја овог пројекта је да повеже традицију древног заната израде пергамента са савременим ауторским тенденцијама, а све то у склопу добре, позитиве сарадње међу уметницима, институцијама, земљама и регионима. Уметници који учествују у овој изложби, њих 65, припадају разним животним добима, различитим културним миљеима, градовима, областима, религијама… За аутора пројекта је битно да они желе да раде и да, ликовно писмени и ликовно развијени, добровољно учествују радују се овом пројекту. -Да је среће као што није ово би вероватно била основа једног Музеја пергамента, какав не постоји нигде у свету као профилисан Музеј пергамента- додала је мр Лепосава Милошевић Сибиновић – Лепа. – Али никад се не зна, можда ће једнога дана

Изложба очима ауторке пројекта Тема „Вода“ – нови је сегмент пројекта „Пергамент Србија – Пергамент концертина.“ Њени филозофски, религијски, еколошки и практични аспекти провоцирали су најразличитије ауторске рефлексије на пергамент подлози. Митолошке садржаје старих племенских култура Мексика оживљавају Маркос Лусеро (Marcos Lucero ) и Дејанира Африка Мело ( Deyanira Africa Melo). Муриз Чоковић ужива у лепоти кањона Увац, док се рониоци препуштају графичком мору Милице Антонијевић. Стоја Џебрић обожава и злати „Грчка острва“ Лоренса Дарела, морском флором и фауном импресионирана је Јелена Шалинић Терзић, а плажу у родној Пуерто Вајарт (Puerto Vallart ) мапира архивским фрагментима из детињства Ирери Топете. Мир сугерише спруд Димитрија Пецића, док мноштво немирних огледалских фигура растаче вода у књизи ( стручни израз са савијање табака у форми хармонике) Хилберта Асевеса Навара (Gilberto Aceves Navarro ). Неки радови рефлектују носталгију за чистом водом и одбојност према њеном загађењу, као што то чине аутори Лилиан Карланд Малбашић у делу „Будућност деце“ и Никола Радосављевић, а упозорава артикулисаним приступом Растко Ћирић. Језичку матрицу користе Мирјана Томашевић ликовном игром „Вода зубе има“, Слободан Радојковић, варијацијом речи вода на разним језицима, као и Серхио Гутиерес (Sergio Gutierez) на хебрејском и наулат језику. Суптилни поетски простори и тонски прелази сенки и обриса у пергамент концертина књигама Нуник Суарет (Nunik Suret) и Иване Бјелице проблематизују значај опажања. У погледу ликовне форме, примећује мр Лепосава Лепа Милошевић Сибиновић, пројекат обухвата дела најразличитијих ауторских приступа, до готово реалистичког, преко асоцијативног до знаковног. Ауторске варијације, којима су заједнички именитељ пергамент и шире схваћена тема воде, занимљива су мала ликовна библиотека и место сусрета стваралаца подстакнутих актуелном темом од светског значаја.

нешто од те идеје, која сада изгледа прилично нереално,можда и бити. Паланачкој ликовној публици се потом обратио мексички дипломата Hose Karlos Vargas Leon, који се најпре захвалио Паланчанима, који су у великом броју дошли да присуствују отварању ове изложбе и да на неки начин подрже пројекат који се одвија и развија у духу међународне сарадње. -Тема овог пројекта, односно изложбе је вода,

а у овом граду имате још један разлог да се радујете и поносите – казао је Hose Karlos Vargas Leon. –Минерална вода коју ви имате је једна од три најпознатије у Европи, и то је ваша предност и извозна шанса. Тема овог међународног пројекта је врло специфична, не само за експерте и познаваоце концепта ликовне уметности, него и шире. Можемо рећи да су Мексико и Србија две земље, које су географски удаљене, али су по

DIGITAL NEWS Приредио: Лука Никола

Да ли сте уморни од досадних тастатура? Потребна вам је нова тастатура? Уморни сте од досадних, уобичајених тастатура? Имате вишак пара? Ево неких уређаја који ће вам се можда свидети!

1. Тастатура од стакла – $125 (предходна цена $300) Bastron Transparent Touch Glass је за оне који воле чист, футуристички изглед. Али, све има цену, па тако и овај уређај, време одазива је за нијансу спорије него када бисте користили физичку тастатуру. Притиском на дугме, стаклена површина се претвара у тачпед који можете користити уместо миша. Постоји подршка за Windows и Mac. 2. Тастатура од бамбуса - $53 (предходна цена $80) За овај уређај се тврди да је 100% од бамбуса и ручно направљен. Дугмад се лако притиска И сама тастатура одише дахом природе. Ово је добар избор за вас ако желите да допуните своју Фен Шуи колекцију. Са тастатуром такође добијате и миш од бамбуса! Посетите наш сајт digitalnewsbalkan.wordpress. com за линкове до ових производа и за још ексклузивног садржаја!

много чему и веома блиске. И што више времена проводимо овде, видимо колико тога имамо заједничког. Технички аспект ове изложбе је објаснила госпођа Лепосава Милошевић Сибиновић - Лепа па користим прилику да се захвалим на пријатељском дочеку. Чињеница да смо вечерас овде сви заједно, најбоље говори у прилог томе. Аутор пројекта Лепо-

сава Милошевић Сибиновић – Лепа је у својој досадашњој уметничкој каријери укњижила сто самосталних изложби и ауторских пројеката, од којих 26 у иностранству. Излагала је своја дела и на преко 500 колективних изложби у земљи и иностранству, а добитник је и 38 награда и признања за свој уметнички рад.  Д. Јанојлић

33


БРАНКО СТАНКОВИЋ ПОТПАЛИО ВАТРУ У ОЏАКЛИЈИ СПОМЕН КУЋЕ „ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА“

Искра за нови пламен слободоумља Аутор и уредник култне емисије РТС-а „Квадратура круга“ је предочио да је слободоумље утихнуло или почело да се гаси у многим српским медијима

Б

ранко Станковић, аутор и уредник култне емисије РТС-а „Квадратура круга“, потпалио је управо завршену оџаклију у Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама. Учинио је то у присуству Нина Брајовића, генералног секретара Удружења новинара Србије, Оливере Милошевић новинарке „Политике“ и представника локалних медија. Завичајно-туристичко удружење „Видовача“ припремило је за ову прилику традиционални „Водички астал“ на коме су се, уз разноврсна пецива и друге ђаконије, нашле и прве лепиње испечене у Новинарској кући. -Мени је припала част да први упалим ватру у Спомен-кући нашег чувеног новинара Пере Тодоровића у његовом родном селу, који је у великој мери обележио новинарство 19. и почетком 20. века – рекао је Станковић.- Надам се да ће се овај пламен пренети и на друге новинске куће макар као искра која ће поново разгорети ватру слободоумља које је некако, чини ми се, утихнуло или почело да се гаси у многим српским медијима, како у оним који су приватизовани тако и у оним који још нису. У односу на велико дело Пере Тодоровића, ја сам само део тога оставио новинарству, а делом сам се окушао и у књижевности. Остаје ми само, да бих му се макар мало приближио, да напишем један озбиљан фељтон а имам идеју о њему. Миодраг Мића Загорчић, председник ЗТУ

34

„Видовача“, упознао је госте са историјатом изградње Спомен-куће, од идеје до њеног стављања под кров и распламсавања прве ватре у њеном сутеренском делу. Истакао је, такође, да су крајем прошле године Водице проглашене за прво Новинарско село у Србији. Искористио је ову прилику и да упути позив свим новинарским посленицима и медијским кућама да дођу у ово место и посете овај Дом српског новинарства. Изнео је да се, поред овог објекта, у Водицама има још шта видети – од извора киселе воде до локалитета Видовача на коме се, по предању налазио манастир посвећен Светом Виду. У овом селу, које има Дом културе, Основну школу и цркву у изградњи, живи око хиљаду душа. Подсетио је да је обележена 150. годишњица од рођења Пере Тодоровића и да његови Водичани и челници Удружења новинара Србије сваког 2. маја посећују његову вечну кућу на Новом гробљу у Београду. У Водицама се већ годинама одржавају „Дани Пере Тодоровића“ у склопу којих се расписује наградни конкурс за ученике основних и средњих школа на тему личности и дела знаменитог Водичанина. -Ја сам данас изузетно задовољан и срећан, јер паљење ватре у оџаклији Спомен-куће Пере Тодоровића, представља дефинитиван доказ да је почела да живи Новинарска кућа у Водицама – рекао је Нино Брајовић.- Дакле, кад се вије дим из оџа-

ка, значи да ту има живих људи. Наша идеја да саградимо Новинарску кућу се мало раширила, па ћемо имати и прво Новинарско село. За тако нешто имамо разлоге, јер је у овом месту рођен Пера Тодоровић, значајно

пријатељство, које је настало између ове генерације новинара и ових људи овде, управо на пројекту изградње Новинарске куће. Мислим да за то имамо снаге и потенцијала и ја позивам све српске новинаре да уз

новинарско и књижевно име. Он је и за Удружење новинара Србије значајна личност, јер је био његов други председник, после Лаза Костића. Јаки су дакле разлози да завичајци Пере Тодоровића негују

нашу помоћ и сарадњу, долазе у посету Водицама и Смедеревској Паланци, да се шири пријатељство са житељима овог места. Ово је јединствен подухват, а ако смо успели кад је било тешко

да саградимо овај објекат, онда нам неће бити тешко да негујемо започето пријатељство. Разговори о даљим активностима на довршењу Спомен-куће Пере Тодоровића и њеном коришћењу настављени су код председника Скупштине општине Смедеревска Паланка Славољуба Ђурића. Нино Брајовић је информисао скуп да је од Секције новинара писаних медија Шумадије стигао предлог о установљењу и додели новинарске награде за фељтон која би носила име Пере Тодоровића. Предлог ће се наћи на седници Управе Удружења новинара Србије, а прва Награда за фељтон ће се доделити 2017. године. Иначе, уручиваће се сваке друге године.  Д. Јанојлић

УСПЕШНА АКЦИЈА НАРОДНОГ МУЗЕЈА

Мома Антоновић поклонио 13 слика Свој допринос најавили академска сликарка Мирјана Митровић, као и надреалиста светског реномеа Радован Мића Трнавац

У

оквиру акције поводом прославе 50. Годишњице Народног музеја, професор и академски сликар Мом-

чило Мома Антоновић поклонио је овој установи чак 13 слика. Настале у најразличитијим периодима оне сведоче о свим фазама овог неуморног ствараоца и прате сликарев рад почев од раних дана, па све до данас. Из ове установе се надају да ће акција поклањања слика Народном музеју временом узети маха, будући да су свој допринос најавили академска сликарка Мирјана Митровић, као и надреалиста светског реномеа Радован Мића Трнавац. 


ЗАКЉУЧЕН СПОРАЗУМ О УСЛОВИМА КОРИШЋЕЊА СПОМЕН КУЋЕ „ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА“

Управљање поверено ЗТУ „Видовача“

Живорад Николић, водитељ и уредник „Жикине шаренице“, открио нове путоказе за Новинарско село и предао на употребу Клуб „Смиљево“

С

помен кућом Пере Тодоровића у Водицама управљаће, користити је и одржавати Завичајно-туристичко удружење „Видовача“. Са тим су се, потписујући споразум о условима коришћења тог објекта, сагласили Општина Смедеревска Паланка, Удружење новинара Србије и Основна школа „Олга Милошевић“. Овај документ потписали су председник Скупштине општине Славољуб Ђурић, генерални секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић и в.д. директора ОШ „Олга Милошевић“ Дарко Димитријевић. Овим документом ЗТУ „Видовача“ преузело је обавезу управљања, одржавања хигијене, уређивања простора око Спомен-куће , организовањем научних, културних и других скупова и манифестација у Спомен-кући. Прецизирано је да се под научним, културним и другим активностима и манифестацијама, подразумева организовање ликовних колонија, сарадња са Културним центром, Библиотеком „Милутин Срећковић, Народним музејом , Историјским архивом и другим институцијама. У том смислу у делу Спомен –куће установиће се библиотека под називом „Соба Пере Тодоровића“, уз истицање оригиналних „Малих новина“, обележаваће дан рођења Пере Тодоровића, а у склопу манифестације „Дани Пере Тодоровића.“ Потписници поменутог споразума сагласили су се да Спомен-кућу Пере Тодоровића не могу користити политичке странке, нити се у њој могу одржавати партијски скупови. Спомен-кућа ће се финансирати из буџета Општине, путем донација, сопственим средствима

и из других извора. Наредбодавац за располагање средствима је председник ЗТУ „Видовача“. Примерак Споразума даће се на сагласност Републичкој дирекцији за имовину Србије. Смедеревску Паланку и Водице данас је посетио угледни новинар РТС Живорад Николић, који је једно време био и челник Удружења новинара. Он је, после боравка у Народном музеју, открио новопостављени путоказ на скретању за Водице, код Узун Ћуприје и предао на употребу Клуб „Смиљево“, који ће деловати у подрумском делу Спомен-куће Пере Тодоровића. -У Смедеревској Паланци сам чешће боравио, а у Водицама сам први пут – казао је Живорад Николић, водитељ и уредник „Жикине шаренице“. Ово село знам по Пери Тодоровићу. Село је јако лепо. Сва села у Србији, с обзиром да и ја потичем са села, су лепа, а ово је посебно због човека који нас је овде окупио. Пера Тодоровић је увек некако био авангарда. Посебно ме је обрадовала идеја да се овде сагради реплика његове родне куће. Одушевила ме и идеја да се овде формира прво Новинарско село у Србији, а чини ми се да ће то бити и ретко новинарско село у свету. Волео бих да се та идеја оствари и да ово буде једно место где ће се новинари окупљати, размењивати искуства и емитовати лепу енергију. Генерални секретар УНС-а Нино Брајовић је подсетио да је у Водицама често и да се сваки пут овде дешава нешто ново, уз нагласак да никад није сумњао да ће добра екипа дати и добар резултат. -Захваљујући ЗТУ „Видовача“ и Мићи Загорчићу, као и другим људима овог краја, и

посебно подршци Скупштине општине, успели смо да направимо јединствену Кућу у нашој земљи, па и јединствену у овом делу света – додао је Брајовић.-Мислим да у свету не постоји Новинарско село, а ми хоћемо да то постану Водице. Верујем да ћемо у томе успети. За то није потребан неки велики новац, потребна је љубав, ентузијазам и нешто што на чему ми, као Удружење новинара Србије инсистирамо, а то је одговорност. Направили смо Авалски торањ, којег је срушио НАТО, а после тога ништа више није тешко. Кад људи нешто хоће и кад постоји добра екипа и социјална одговорност, онда се могу остварити и велики резултати. Ово Водицама биће значајан део туристичког прстена, а ми као новинари и то желимо да подстакнемо. Овде има доста споменика културе на које треба непрекидно скретати пажњу и нашим грађанима и нашим пријатељима из окружења. Председник Скупштине општине Славољуб Ђурић је скренуо пажњу да је овај део Доње Јасенице богат знаменитим људима и историјским догађајима, нажалост много тога је било заборављено, па је локална заједница у последњих седам-осам година улагала велике напоре да отргне од заборава много тога, па и личност и дело Пере Тодоровића. -Задовољан сам што је један овакав објекат, као што је Спомен-кућа Пере Тодоровића, саграђен у Водицама – истакао је Ђурић. Остало је још нешто мало да се објекат приведе крају, а користим прилику да се захвалим Удружењу новинара Србије, које је уложило огроман труд и финансијски и на сваки други начин подржало идеју о изградњи ове спомен-куће. За-

хвалност дугујемо и многим донаторима и појединцима који су радили и још раде на овом објекту. Наш крај са термоминералним изворима, Видовачом и многим историјским знаменитостима, пружа велику шансу за развој туризма.  Драгољуб Јанојлић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша)

35


ЈУБИЛЕЈ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У СТОЈАЧКУ

Продао њиву да селу доврши школу

Иако су у протеклих 90 година подигнуте две школске зграде, ђаци у овом месту су данас „подстанари“ Месне заједнице

О

сновна школа у Стојачку ове године треба да обележи јубилеј – 90 година. Толико је заправо протекло времена од кад је у овом селу подигнута прва школска зграда. У међувремену је саграђена још једна, али због оронулости не служи намени. Стојачански основци су данас „подстанари“ Месне заједнице. Историјатом школства у овом месту бавио се Миодраг Мића Јевђенијевић, некадашњи директор Радне заједнице Координација и шеф Пословно-техничког бироа у „Гоши“. За живота је успео да објави монографију, односно хронику родног села. У његовој заоставштини нађено је прилично непубликованог материјала, па је његов син Војислав, користећи ту грађу, сачинио пригодну читанку „Трагом писмености“ с намером да старије подсети на прохујало време, а младима стави до знања како је некада било, а како је сада. Но, вратимо се почетку. Некадашњи председник општине

Баничина Љуба Савић, да би основце тадашњег засеока Стојачак поштедео пешачења, предложио је 1924. године да се у Стојачку подигне школа. Његова иницијатива, према сазнањима поменутог Миодрага Миће Јевђенијевића, је прихваћена са одушевљењем. За школу је, у средини насеља, нађен добро осунчан оцедит плац. Убрзо је сачињен и план који је предвиђао да школа има две учиниоце, стан за учитеље и пратеће објекте у дворишту. Мештани су сами направили школски намештај и све што је од инвентара било потребно просветним радницима. Стојачани су давали и новчани прилог, колико је ко могао. Иницијатор Љуба Савић је дао највише. Он је продао њиву да би селу довршио школу. И све је било готово у рекордном року. Школа је прве ђаке примила школске 1925/26 године. Да би имали довољан број ђака, јер је то био услов за отварање школе, довитљиви Стојачани су „позајмили“ децу са Карауле. Дозво-

КАМЕРОМ И ПЕРОМ

Дарови истинских пријатеља - Изненађен сам овим поклоном подвлачи учитељ Милан Тодоровић, који је недавно посетио Дечје село у Сремској Каменици

Ђ

аци Основне школе у Водицама од недавно седе на удоб-

36

ним, тапацираним столицама. Просторије ове образовне установе

ла за рад стигла је директно од Савета за просвету Дунавске бановине чије је седиште било у Новом Саду. Тако је прве школске године у Стојачку, у први разред уписано 33, у други један, у трећи четири и у четврти седам ђака. Наставу је изводила учитељица Ружица Пауновић. На крају школске 1925/26 године, прецизније 6. априла,у Стојачку се обрео школски надзорник Војислав Качавенда. Њега је занимао успех ученика и колико је стручно на њих преносила знање поменута учитељица. У летопис школе је уписао: „Настава је извршена по наставном програму. На све наставне предмете и вештине, обраћена је посебна пажња. Васпитна страна ученика је довољно заступљена. Рад је био правилан. Наставница је тачна, савесна и марљива у вршењу своје дужности. Рад госпођице Пауновић се оцењује оценом ОДЛИЧАН.“ Хроничар Стојачка Миодраг Мића Јевђенијевић је забележио да се сваке недеље у школском дворишту одржавала игранка и

красе и други дарови Дечјег села из Сремске Каменице. Библиотека ове школе богатија је за скоро 700 књига. Све то допремљено је у родно место Пере Тодоровића. Истина, ради се о половном, али добро очуваном намештају. - Изненађен сам овим поклоном – подвлачи учитељ Милан Тодоровић, који је недавно посетио Дечје село у Сремској Каменици.- Ја сам штићеницима однео бомбоне, а добио сам за школу 40 сто-

да је село имало задругу, односно продавницу мешовите робе. Записао је, такође, да је Стојачак највише ђака имао школске 1935/36 године – укупно 108. (Примера ради, истурено одељење ОШ „Херој Иван Мукер“ у овом селу школске 2012/13. бројало је свега пет ђака!) Прва школска зграда у Стојачку била је у функцију све до 1967. године кад је порушена. У селу је подигнута нова школа, али су у међувремену њени зидови почели да пуцају, тишлерај да се криви, а кров пропушта воду. Стиче се утисак да је све рађено по оној народној: Држи буре воду… Број ђака у њој је пао на 11, па је одлучено да се школа 2007. Затвори, а ђаци да путују у Паланку. Четири године касније, кад је школска зграда толико била оронула да се поправка није исплатила, ђачки родитељи су тражили да се настава поново изводи у Стојачку, али у другом простору. Тако су стојачански школарци постали „подстанари“ Дома Месне заједнице, где и сада уче. 

лица, по ормар за сваку учионицу, по једну комоду и књиге из програма школске лектире. Веома су ме обрадовали тако да настављамо сарадњу на обострано задовољство. Учитељ Милан ће адекватно узвратити пријатељима у Дечјем селу. За њих ће израдити и послати пет парковских клупа. Рачуна да ће се оне тамо наћи до 23. јуна кад се обележава Дан Дечјег села. Тада ће водички основци заједно са својим учитељима

Д. Јанојлић

Милан Тодоровић

и родитељима посетити пријатеље у Сремској Каменици.  Д. Ј.


П ИСМА ЧИТАЛАЦА

Пљачка и уништавање „Гоша-ФШВ“ доо из Смедеревске Паланке У име многобројних радника „Гоша-фабрика шинских возила“ из Смедеревске Паланке над којима се врше невиђени притисци и који трпе најбезобзирније уцене које нарушавају њихово достојанство, морам указати јавности на само један сегмент поступака којима се пљачка и уништава наша фабрика. Без обзира што је „Гоша-ФШВ“ приватизована 2007. год. од стране Словачке фирме „ЖОС“ никоме не даје за право да на овакав вулгаран начин баца у блато све оно што су предходне генерације годинама предано стварале. Одмах на почетку да кажем да не бисмо желели да изнето добије било какву политичку конотацију већ да надлежни и сви заједно станемо (у овом случају) у одбрану закона и саме фабрике. Радници „Гоша-ФШВ“ доо већ више од две године покушавају да преко највиших државних органа спре-че спровођење безакоња у фабрици које је у домену привредног,финансијског, правног и социјалног криминала. Руководство свакодневно крши радничка права и наноси штету фабрици, добављачима, кооперантима па и самој држави, што се огледа : 1. кроз пљачкање државе (неплаћањем пореза и доприноса). 2. кроз наношење штете јавним предузећима као нпр. а) Железницама Србије због незавршавања послова добијених од Владе Србије као помоћ (из буџета) за подстицање производње у 2012. г. (за поправку путничких вагона, који нису поправљени), а финансијска средства су утрошена, б) због пријављивања непостојећих кварова на осигураним машинама и уређајима и незаконите наплате рачуна (од близу 3,8 милиона динара) за поправке лажних кварова, при чему је оштећена не

само осигуравајућа кућа „Дунав осигурање“доо већ и буџет Србије. 3. несавесно и нечасно пословање садржи знатан број тачака и видљиво је: а) по одузимању послова од стране матичне фирме „ЖОС“ за израду терет.вагона за „Жел.Македоније“(иако је тај посао добијен заједно са „Гоша-ФШВ“ доо), чиме је нашој фабрици па и самој држави ускраћено око шест милиона еура. Какав је то лицемеран однос матичне фирме „ЖОС“ према приватизованој фирми „Гоша-ФШВ“, када су послови (који су нам одузети) уступљени фирмама ван групације „ЖОС“, а радници „Гоша-ФШВ“ су остављени без посла. Ако томе додамо да је држава (Министарство рада) бесмислено давало сагласност руководству фабрике да може упућивати раднике на плаћена одсуства у 2014. г. (у периоду од 135 радних дана – шест месеци) онда је јасно да о егзистенцији радника и њихових породица нико нема разумевања. б) по незаконитом склањању финансијских средстава од цца. 1,35 милиона еура (за испоручене теретне вагоне за Републику Српску и врата путничких вагона за Иран) чиме је нанета огромна штета: добављачима и кооперантима (неплаћањем испоручене робе и пружених услуга), а радници су буквално покрадени јер им се исплата зарада ускраћује већ 31 месец. ц) по блокади рачуна фабрике (преко 400 милиона динара) која је стална већ више год. и сваким даном се увећава, д) по отварању ћерке фирме „Гоша-РСЦ“ доо (за само 1000 динара оснивачког капитала) са отвореним рачунима на лажним адресама у околним селима Азања и Башин, а није случајност ни да су у Надзорни одбор удомљени само директор Сектора и корумпи-

рани председници сва три синдиката. е) по непоштовању уговора по основу добијених подстицајних средстава Владе Србије за запошљавање нових радника, јер су новопримљени радници отпуштани после најдуже 11 месеци рада. То је банални атак на државу и њене грађане. ф) исплаћиване су и девизне дневнице појединцима иако службени пут у иностранство није ни обављен, г) увезена половна роба из Словачке (АК батерије за путничке вагоне) је покушана да се угради као нова у вагоне за ЈП „Железнице Србије“ што је врхунац обмане јавних предузећа па и државе Србије. На основу горе наведеног може се закључити о каквој се ту савести и части ради! 4. обесправљивање и дискриминација запослених такође садржи више тачака а изражено је: а) кроз неоверавање здравствених књижица (већ 15 месеци). Радници који болују (или чланови њихових породица) од најтежих болести се уцењују да потпишу прелазницу у ћерку фирму „Гоша-РСЦ“ доо да би им се овериле здравствене књижице. Какав је ово гнусни чин и шта произилази иза тога јасно је свим радницима! То је директно одузимање права запосленима на превентивно лечење, што повлачи за собом веће трошкове (касније) како запосленима тако и држави. Исплатили се таква назови уштеда по било ком основу. б) Послодавац и у ситуацији ускраћивања исплата зарада исказује своју бахатост селективним и увећаним исплатама (само подобним радницима), а врхунац је исплата стимулација крајем 2015. г. и до више десетина хиљада динара (дир.сектора, шефовима и предс.синдиката), ц) кроз систем исплата зарада који није транспарентан радницима апсолутно није јасно докле се са исплатама зарада уопште стигло, д) кроз неиспуњење обавеза према радницима који одлазе у пензију, • доприноси за ПИО (који нису регулисани) им се касније уплаћују и то на минималну основу, а не на обрачунату зараду (бруто-нето) чиме су на најпростији и легализован начин покрадени (јер ће им бити умањене пензије), е) кроз незаконито умањење дневница радницима (са 25 еура на 17,5 еура) за

рад у иностранству, иако им нису обезбеђена три оброка, а умањиване су им и месечне реализације (за 20%) без обзира што су послати на обуку. На инсистирање таква умањења су обустављена, али средства радницима нису надокнађена. ф) кроз неуплаћивање месечних кредитних обавеза радника, иако су им рате редовно одбијане преко обрачунских листа, па је трошак зарачунавања банкарских затезних камата пребачен на терет радника, г) врхунац цинизма је што се наводно због позитивног алко-теста радницима прво да отказ у „Гоша-ФШВ“, а после се радници уцене и врате на посао, али у ћерку фирму „Гоша-РСЦ“ при чему губе све бенифиције по основу радног стажа, отпремнина итд. х) мајке мале деце се шиканирају, прво се уцењују да прихвате отпремнину па им се онда таква понуда стопира да би се затим смениле са радног места. Конкретно лице са 7. степеном образовања се злонамерно пребацује да ради послове за који је предвиђен 4-5 степен образовања. и) кроз забрањивање синдикалног организовања, уцењивање и неосновано раскидање радног односа члановима синдиката , ј) радна места се деле по принципу послушности, а не по стручности и заслузи па велики број радника напушта Фабрику. Непослушни се смењују, а послушнима се додељују боља радна места за која нису квалификовани, к) честе промене радних места (само ради смањивања л. коефицијената), неоснована давања отказа и примена других видова присиле су само део метода које руководство користи у заштити своје пословне неспособности и личних интереса. У таквој својој бахатости руководство има сагласност највиших органа у држави док запослени немају никакву заштиту и трпе најгнусније тортуре. 5. наношење штете фабрици зарад личних интереса је толико бахато јер: - генерални директор који је позајмио од добављача 10.000 еура (због женидбе сина), дуг није вратио лично, већ су средства рефундирана преко Фабрике (на име плаћања рачуна за услугу која није уопште извршена), а извршни директор инвестира у куповину на десетине хектара земље, коју је оградио и подигао засаде воћа. Да ли је то могуће у овом времену, кад се у Фабрици исплаћују плате само дели-

мично (30-80% месечно)? Питање зашто се оваквим руководствима (иако су пријављена ) и која раде углавном у сопственом интересу, не забрани даље незаконито деловање је постављено надлежнима одавно јер са таквима нема прогреса тј. напретка !!! Право у фабрици је апсолутно погажено, а правна лица која треба да бране права из радног односа и штите фабрику то не раде (једни су корумпирани, а други су заплашени). На тај начин руководство „Гоша-ФШВ“ је обезбедило законску заштиту за своје поступке и не преза да бахато крши законе на сваком кораку. Организација Фабрике и међуљудски односи су на најнижој лествици од оснивања Фабрике. Ако се држава залаже за поштовање права и поштен рад, онда не разумемо незаинтересованост оних којима смо дали поверење да штите закон и интересе државе и радника. Зар је могуће да разна министарства којима смо се обраћали нису хтела спречити уништавање Фабрике у зачетку? Сада је можда сувише касно! Разумемо ми тешку ситуацију у држави, али зашто је изостала заштита Фабрике и запослених (иако су на рубу опстанка и егзистенције), а стимулише се непословност и нечасност приватних фирми? Раднике „Гоша-Фабрика шинских возила“доо из Смедеревске Паланке не интересују политичка размимоилажења и не желе да ремете започете реформе, већ је њихова жеља да раде и да својим радом опораве Фабрику, а не да их у томе спречавају нечасни и корумпирани. Наш апел за помоћ се не односи на раскид приватизације (у овом тешком времену), већ да се уведу коректни пословни односи и да се спрече даља непоштовања закона у нашој Фабрици, а слична је ситуација по многим фабрикама широм земље. На крају треба рећи да је жалосно што су „Гоша-ФШВ“ као гигант и једини произвођач путничких вагона у старој Југославији на овакав начин уништена. Кроз „Гоша-ФШВ“ је прошла плејада врхунских стручњака (инжењера, техничара и много других стручних и часних радника) и сигурно је свима жао због уништења Фабрике која је била бренд и препознатљива широм света. Зоран Драгићевић, Смедеревска Паланка

37


ПЕНЗИОНИСАНИ ПУКОВНИК ДАНИ ЗОЛТАН ГОСТ ТЕМАТСКЕ ТРИБИНЕ У АЗАЊИ

Како је срушен невидљиви Велики херој последњег рата у 20. веку, окачио је униформу о чивилук, и отворио пекару Пише: Драгољуб Јанојлић

П

одружница старих ратника 1912 – 1918 и њихових потомака у Азањи на јединствен начин започела је серију трибина посвећених историјским темама. Њен председник Жарко Талијан позвао је у госте изузетну личност – пензионисаног пуковника Војске СРЈ Дани Золтана. То је име човека који је осветлало образ људима у сивомаслинастој униформи и свим житељима једне мале земље на брдовитом Балкану. Реч је о часном и изузетно способном официру који је моћном, и како су Американци мислили недодирљивом соколу своје авијације, поломио крила и послао га тамо где му је и место – у блато војвођанског села Буђановци. Некадашњи официр, који је своју струку савладао до најситнијих детаља, а ратно искуство довео до задивљујућег нивоа, војна историја ће памтити по великом успеху, чија величина и снага још није измерена аршином подвига, нити је оно што је он урадио, добило награду какву је заслужио. За време НАТО агресије, кад се над нашу земљу обрушило 19 најмоћнијих земаља света којима су се, уступајући им своју територију

38

за борбена дејства, придружиле и државе са простора некадашње авнојевске Југославије: Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија, био командант III дивизиона 250. бригаде противваздушне одбране. Њему и његовим ратним друговима пошло је за руком да изнад села Буђановци сруше невидљиви F – 117 A STHELT технологије. Како се то догодило Дани Золтан је смирено и јасно испричао учесницима прве тематске трибине, посвећене агресији НАТО снага, која је одржана у трпезарији Основне школе „Радомир Лазић“ у Азањи. Казао је, поред осталог, да невидљиви и није толико невидљив, колико су у то били уверени његови конструктори, па и они што су помислили да ће производњом и продајом овог авиона армијама моћних земаља, згрнути силне милионе долара. Све то срушило се у трену једне мартовске ноћи на небу изнад равне Војводине. Пад невидљивог појачао је морал војске СРЈ, док су купци тог бомбардера из две моћне државе света, отказали велику поруџбину. Пуковник је надахнуто говорио о првом ватреном положају свог дивизиона, о његовом на-

пуштању и преласку у атар села Шимановци, о надмудривању мрског непријатеља и довођењу у заблуду његове команде да је ова јединица Војске СРЈ уништена. Самоуверени непријатељски штабски официри, седећи у својим удобним фотељама и на великој удаљености, нису ни знали да су, уместо ратне технике, бомбардовали макете. Техника и људство III дивизиона били су у пуном броју на резервном положају. А тог 27. марта „очи и уши“ нашле војске уочиле су циљ на небу, у 20.41, војничким речником казано, додељен је циљ за гађање, а само минут касније невидљиви је оборен. „Нева“ је погодила „слабу тачку“ америчке STHELT технологије. Пилот, за кога се касније испоставило да је пореклом Словенац, се катапултирао. То је вероватно био и први непријатељски официр, који је испрљао своје цокуле у блату нападнуте земље. Према казивању пуковника Золтана, ту се није завршила драма америчког пилота. Док је са земље успостављао везу са својом командом, чуо га је заставник Војске СРЈ, који је течно говорио енглески, па пошто му је преузео шифру, унео је забуну тако

што се представио као катапултирани пилот. *** Кад је оружје заћутало, херој последњег рата на тлу Србије у 20. веку, пуковник Дани Золтан, скинуо је униформу, симболично је окачио о чивилук у свом дому у Ковину и започео породични бизнис. Са женом и синовима отворио је пекару, пошто је проценио да својом пензијом неће моћи да издржава породицу и школује децу. У међувремену је прихватио понуду да се о његовом подвигу сними документарни филм. И док су око тога текли преговори, син га упитао шта би урадио кад би се којим случајем срео с пилотом невидљивог. „Ништа, позвао бих га да попијемо пиће“ – одговорио је. До сусрета нашег високог официра и америчког пилота је дошло. Дуго су разговарали о ономе што се догађало у време НАТО агресије. Амерички пилот, према речима пуковника Золтана се, стално извињавао. Испричао је како су, пре него што ће почети бомбардовање, припремани за тај чин. Њима су говорили како тамо у некој


З АБОРАВЉЕНИ П АЛАНЧАНИ земљи влада велики диктатор, чији су поданици све сами дивљаци, па је дошао час да им се „покаже бог“ и дарује слобода. Али, кад је дошао у Србију и кад је упознао њене људе, уверио се да су систематски лагани и да анђео НАТО-а није био ни мало милосрдан. У то се уверио и кад је видео бомбардоване зграде у Београду и чуо колико је народ страдао. Пуковник Дани Золтан, на позив америчког пилота, посетио га је у Америци. И док су разговарали приметили су да се његовом дому приближавају два полицијска аутомобила са упаљеним ротационим светлом. Призор није био ни мало пријатан, посебно за госта из Србије. Пилот је изашао из куће и убрзо се вратио да госту саопшти неочекивану вест. Наиме, градоначелник тог места, који је некако сазнао за ову посету, позвао је пуковника Золтана да дође на парти, приређен у његову част. Оно што је у Азањи испричао пуковник Дани Золтан гануло је све посетиоце трибине. Постављено му је и неколико питања из публике, поред осталог, и зашто је између војничке славе и мирног живота, изабрао пензију? Одговорио је кратко, војнички јасно и с приметном жељом да у све ово не уплиће политику и однос тадашње власти према војсци. За њега је битно да је свој официрски задатак обавио часно и поштено, поносан и на то да му за време бомбардовања није страдао ни један војник и да је сву ратну технику, неоштећену, вратио тамо одакле је и преузета. Пуковник Золтан је драгуљ у круни одбрамбеног система земље која му се још није адекватно одужила за подвиг који је учинио. 

Услуге „Western union“ од сада и у Мењачници „Круна“ у главној улици у Смед. Паланци. Свакога дана од 07-21.

ДАРА ШВАЈСЕРКА

„Не мо’ш њега да превариш, он човек има факултете“ Пише: Драгољуб Јанојлић

З

вали су је Дара Швајсерка. Била је прва жена-заваривач у „Гоши“. Ни једна пре и ни једна после ње. По томе је ушла у историју фабрике. Њена фотографија и сад је у поставци Спомен-радионице. „Била сам млада и лепа. Имала сам лице боје младог сира. А погледајте сада. Ко да сам прошла кроз сиротињски оџак.“ Тако је зборила Даринка Јовановић. Носила је у себи искричави приповедачки дар. О фабрици у којој је стекла пензију говорила је бираним речима. У њој се запослила још док је била „Јасеница“ АД. „Сећам се као да је јуче било, текао је други дан Крстовданског вашара на Рудинама, чујем ја да се у фабрику траже женске. Одем и пријавим се. Да радим и учим. Предлажу да ме оспособе за фарбара. Ма јок, какав фарбар…оћу да будем електрозаваривач, ништа друго. И одобре ми. Веле: Крупна си, здрава, јака... И одведу ме да учим занат код неког Дулета. Мени тек 23 године. Ја, жена, код једног младића! Ма не иде. Има да се прича свашта. А тај Дуле је, испоставило се, био озбиљан, поштен човек. Само ми показује како се ради, ништа друго. И тако 1946. стекох квалификацију.“ Пред пријем на посао, имала је пробу. Да се види шта је научила. „Била сам најбоља. Мој пробни комад дуго је стајао у излогу Окружног уреда. Ја сам, да се зна, прва увела акорд, после се све радило на акорд. То обавезно да се запише у новине. Да се зна да је и то дело Даре Швајсерке.“ Кад је посао у питању, говорила је, није се дала ни једном мушкарцу. „Добије посао мушкарац, добијем и ја. Ја пре завршим од њега и смејем. Килаву се, бре мушкарци, а моја рука женска, гипка, ма боља од руке балерине. Радим ја, само фију, фију, а кад се челик олади, мој вар бео ки сребро, само шљашти. Завршим посао, одем на чесму, сумијем се и гледам, а

они мушки још држе маску испред лица, ма ко ради самном, пати муке, очију ми. После запрцам ружу у косу и завитлавам колеге-завариваче.“ Дара је била веома цењена и врло поштована међу колегама. Једном јој пришао пословођа Пера Цокић и упитао да ли би ушла у Партију? „Хоћу, што да нећу. Кад може тај ( да му не

онако љутит, наређује: Одма да јој се да посао, жена је исправна. Да виш како трче из канцеларију па код мог бригадира. Одма Дари посао, моментално!“ Даринка Јовановић ( Дара Швајсерка) је 1966. отишла у инвалидску пензију.Мало од пензије, више од кредита саградила је кућу. Долазио председник Општине Обрен Шиљић

помињем име, гурао се у политику, а био лош мајстор) што да ја немам црвену књижицу. Требаће, леба не једе. И тако питали па заћутали. И сад ми жао што нисам постала партијаш“. Словила је као добар заваривач. Нераднике није подносила. Једног бригадира је хтела да смени пошто-пото. „А није ишло лако“ – причала је. „Тога су волели и шеф и пословођа. Ди ћеш ти против њих? Ма ћу да га сменим, не звала се ја Даринка. И кажем колеги, узми артију и пиши у наше име, ја ћу прва да се потпишем. Сутрадан кад сам дошла у фабрику, не дају ми посао. Одем ја код директора Пуше, са све заваривачку кецељу и рукавице, па све од „а“ до „ш“, така и так ствар. Он ме гледа, а ти не мо’ш њега да превариш, ил да причаш нешто без везе,он човек има факултете. Слуша ме он и каже: Даро тачно је све што си казала, одавде ми вадиш. Окренуо телефон и,

да јој лично честита. „Даро ово није кућа, ово је вилица“ – казао јој у одушевљењу. *** Једног дана, много година после усељења у своју кућу, угледала је мене и колегу Ненада Ј. Ристића у „Пролећу“. Ушла је у најнеугледнију градску кафану, пришла нашем столу, и онако стојећи, мирно казала како предосећа скору смрт. Гледали смо је зачуђено, Ненад је само коју недељу пре правио емисију о њој за Студио „Гошу“ и често ми понављао како је она бољи приповедач од јунакиње из „Петријиног венца“. Дара није губила време, одмах је открила разлог свог уласка у кафану. „ Чекам дан кад ћу да цркнем, досадно ми, шта би друго… вас двојицу сам одредила да ми носите крстачу и државну заставу. Време је да одморим болну душу… И не заборавите моју адресу: Кајмакчаланска 12.“ 

39


П УТОПИСИ ЈЕДНЕ П АЛАНЧАНКЕ

Златни Праг Пише: Ивана Милутиновић

К

ао један од најстаријих, највећих и најлепших градова у средњој Европи, који је постеђен од разарања у Другом светском рату, Праг је данас прворазредно туристичко одредиште. Налази се на реци Влтави у срцу Европе, подједнако удаљен од свих њених граница и има око 1,2 милиона становника. Праг спада у најочуваније велике градове Европе, па је данас његово пространо историјско језгро под заштитом УНЕСКО-а који га је уврстио у списак Светске културне баштине. Град је због свог богатства познат и под надимком Златни Праг. Зграде које данас видите у Прагу углавном су биле такве и пре рата. Наиме, објашњење лежи у Хитлеровој великој љубави према овом граду и намери да постане културна и уметничка престоница Европе. Свака, али баш свака зграда је лепота за себе, са фасадом пуном скулптура и орнамената. Стари, уједно и најинтересантнији део града је огроман. Ту су Старо Место и Мала страна које дели река Влтава а спаја незаборавни Карлов мост. Са моста се

40

пружа поглед на реку и околна брда међу којима је најромантичнији свакако поглед на Храдчане, који доминирају силуетом града. Најпознатији мотив Прага је свакако Карлов мост који спада засигурно међу најлепше мостове које сам икад видела а сигурна сам да бисте и ви били истог мишљења. Дуг је 516 м и близу 10 м широк, обезбеђен са три торња и украшен са 30 статуа подигнутих око 1700. године од којих је већина у међувремену премештена у Национални музеј и замењена копијама. Током ноћи Карлов мост је мирно место, али се током дана мења у веома живу атракцију са бројним сликарима, трговцима, музичарима и туристима. Постоји легенда која каже да су хиљаде јаја додате у малтер којим су повезивани камени блокови како би се камени мост ојачао против поплава. Иако легенда не може бити потврђена, модерни лабораторијски тестови потврдили су присуство органских материја а цврстоћа малтера морала се савладати експлозивом. Друга легенда каже да пар који

се пољуби испод великог лука Карловог моста остаје заувек заједно па зато пре пута у чешку престоницу добро размислите да ли је особа поред вас она права. Ако ништа друго, замислите бар жељу док сте на мосту и дотакните притом статуу Светог Јована Непомука, кажу да ће се остварити. Астрономски часовник је вероватно други најпознатији симбол града. Сваки пуни сат гомиле људи чекају да виде фигурице дванаест апостола које се смењују. Овај сат не чине само фигурице апостола, него и астрономска наука. Сат показује године, месеце, дане и сате, затим излазак и залазак Сунца као и Месеца, зодијачку констелацију и поједине главне планете. Требаће вам мало више времена да растумачите шта је шта на њему - ја још нисам. Према локалној легенди, град ће задесити велика несрећа уколико се сат запусти па се зато стално одржава у добром стању. За време Другог светског рата је био готово потпуно уништен али су захваљујући херојским напорима грађана Прага најважнији

делови сата сачувани. Друге најзначајније знаменитости града су Стари град, Старомјетске намести (Староградски трг), Вацлавске намјести (Трг Св. Вацлава – главни трг и улица) и Прашки храд (Храдчани) где се између осталог налазе Прашки дворац и Катедрала Св. Вида. С обзиром да ово није туристички водич већ више субјективан доживљај виђеног, навешћу само још ову занимљивост везану за главне знаменитости - Прашки дворац је највећи дворац на свету, површине 7,28 хектара са окружењем, и као такав налази се у Гинисовој књизи рекорда. Поред мноштва других за-сваког-по-нешто атракција, мој лични избор би свакако био и Музеј Франца Кафке, непоновљивог и јединственог аутора, као и Ленонов зид, симбол прашке хипи заједнице. На зиду су се првобитно појављивали графити који су подржавали Ленона и слободан начин живота а затим и антикомунистички оријентисане пароле због којих је режим својевремено био јако забринут и покушавао да на сваки начин заустави свако ново писање порука на зиду. Праг је поред Кафке имао много славних становника, нпр. познатог сликара Алфонса Муху и чувене композиторе Бедриха Сметану и Ан-

тоњина Дворжака. Свако од њих има свој музеј и свој део у граду. У Прагу постоје и многи други интересантни музеји којима се други градови не могу похвалити: музеј комунизма, воштаних фигура, чоколаде, трамваја, тортуре, кровова и димњака (!). Један цео дан је потребно одвојити за посету једном од највећих и најбољих зоолошких вртова на свету, али пре тога не будите лењи и купите карту за метро иако је исти удаљен само пар станица од центра – казне су астрономске, проверено! Ако се нађете први пут у Чешкој, земљи пива и кристала, препорука је наравно да прошетате (у овом случају у потпуности калдрмисаним) центром града, направите пар лепих фотографија, а после дуге шетње свратите у једну од бројних пивница и/или локалних ресторана где многобројни чешки специјалитети чекају на вас да их пробате. Традиционална чешка кухиња ноћна је мора за вегетеријанце – месо послужено са врло калоричним кнедлама пропраћено великим количинама пива. Ипак, или баш због тога, чешка кухиња је укуснија од сличних јела суседних земаља. Чеси имају пуно сличних рецепата као Пољаци, Мађари и Немци али чешки гулаш је, уколико


П АРИСКИ ОДСЈАЈИ вам га послуже на традиционалан начин у издубљеном белом хлебу, неприкосновен. Најпознатији чешки специјалитети још су прашка коленица, кнедличке и једно од омиљених јела бившег председника Вацлава Хавела „свичкова“ говедина, односно одресци печене говедине у слатком кремастом умаку преливени павлаком и брусницама. Чувена прашка коленица се иначе припрема у тамном пиву како би се додао слатки укус њеној кожи што се врло успешно комбинује са хладним пивом. Кад смо већ код пива, да ли сте знали да су Чеси највећи европски пивари? Већина људи заправо мисли да су Немци највећи произвођаци пива у Европи али то није истина. Чеси имају највише регистрованих пива (преко 2.000 врста) па зато многи кажу да Ческа нема море, али има море пива. Најпознатија су Старопрамен, Пилснер ургуел, Будвар, Козел, Крушовице, Велвет, Гамбринус, Бернард, Херолд и друга. Ако идете на излет до Карлових Вари обавезно направите паузу код пиваре Крушовице јер ту можете да купите пиво по јако повољној цени. Такође се могу похвалити и да су највеће европске пивопије - сваки Чех годишње попије скоро 160 литара пива, тј. дневно барем једно мало точено. Јер чешко пиво не само да је одлично већ је и јефтино, пола литра пива је јефтиније од чаше газираног сока или кафе. (И иначе је чешка престоница одличан избор за српски џеп с обзиром да је доста јефтинија у односу на друге велике европске градове, цене су на многим местима ниже него у Београду, потписујем.) Тако да не морате да бринете да ли ћете у Прагу наићи на пивнице, њих имате на сваком кораку. 

Стаклени улаз (7) Пише: Слободан Тодоровић Токи

Н

оћас сам рђаво спавао. Ништа нисам ни сањао. Мислим. Можда и јесам. Окретао сам се, очас на једну, па на другу страну. Ко зна колико пута? У полу сну ми се причињавало да сам отиш’о у ‘ајдуке. И јастук се унервозио, а ноћ ћути. Баш је брига што мене тресе грозница позитивне треме. Нови освитак ће обзнанити да сам, већ, седми дан Паризлија. Симболичан, по броју. августовски сунчаник је остављен за престони замак светске уметности у улици Риволи 99. На десној обали Сене. Први арондисман. У граду светлости. И поред тoгa што сам из личног научења знао које шта о музеуму неки андрак ми не даваше миран сан. Није то мала ствар, море, да се не лажемо, била ми је давнашња жеља. Да ходам галеријама Лувра. Musee du Louvre, са, их, двеста осамдесет хиљада експоната, и то којих, се светски шепури. Са густом. Уметнине су сложене у осам кустоских целина: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске, онда исламска уметност, скулптура, сликарство, графике и цртежи и коначно декоративна уметност. Ваља му се поклонити на улици. И у дворишту, у стакленом улазу и унутра. Свуда и увек. За вјеке! Палата је с почетка била француски двор са три крила: Ришеље, Виши и Денои. Живела је краљевским пиром, док Луј XIV није одабрао Версајски дворац за резиденцију. Уствари, само су се круне и одоре одселиле. Са послугом. Краљевска уметничка

колекција је остала. Коначно, после француске револуције, у загоретини главоодсечених одлазника, национална скупштина ово место проглашава за музеј. Од посве националног значаја. Свечано отварање Лувра је, питао сам, обављено у августу. Да ли је и ово случајно? Нисам августовски врач погађач, али, бејаше то 1793. И то није све, што се тиче вишегодишњег збрља. Претурене су многе године и са једне и са друге закрпљене вековничке стране, е да би се посебице утувиле, баш, Наполеонове. Уметнине су, као код нас, доношене, одношене, жаомицом дариване, гле чудне ли истости, конфисковане, враћане, крађене... Галерије данас заузимају шездесет хиљада метара квадратних. Мало ли је? У Лувру је смештено више од десет хиљада слика које годишње погледа осам милиона туриста. Тако ствари стоје у Паризу. А у Београду? Бадава нам збирка Ериха Шломовића (примедба аутора текста). Недеља је. На улазу искривљени редови. Чека се стрпљиво за улазницу у чаробни свет прошлости. Ходамо у правцу мог интересовања. Грчка галерија је у крилу Денои. Изложене фигуре потичу из четвртог миленијума пре нове ере до шестог века нове ере. Најпознатији експонат је Милоска Венера. Ограђена је ланцима. Ипак је то Венера. Около ње, спреда и отпозади знатижељници загледају облине. Камено уздишу. У римском делу су предмети ра-

нохришћанске уметности. Великим степеништем мењамо ниво и долазимо до Нике, заштитнице морепловаца. Кип је донет са Самотраке, где је пронађен. За то време Микеланђелов побуњен и умирући роб скулптуларном глед пажњом бело пребројава пролазнике. Сви хрле у Велику галерију. Е, ту је рај за очни ћеиф. И Душу. На зидовима се ухватила за рамове, као за руке, дела француска, италијанска, шпанска... Из деветнаестог века. Из тог простора се улази у галерију Леонарда да Винчија. Унутра гужва. Као на фудбалској утакмици. Сви се, ене, згужвали око слике ренесансног умећа. Ђоконда би, као, да се загонета. Из једног ока јој се, кажу, види срећа, што цео свет блене, а из другог туга, што не може да утекне са зида. Због мазохистичког арт гледа. Испод „разрокости“ је осмејак загонетни. Развучен чудно. Чудност чулно врви. Смета јој шкљоцање кутијица за обојено памћење које би да сниме двадесетогодишње, еј, стварање, на блинд-раму, 77 х 53 сантиметра, у Фиренци. Испред ње су, за сваки случај, два стаклена кавеза. Крали су је два пута. И враћали. Ту је и Свети Јован Крститељ, од истог аутора. Прича се, ако ми верујете, да је Леонардо волео дугу коврџаву косу свог помоћника и може бити да је он на тој слици. Свашта, к’о на вашару. Рубенсова галерија је простор за медитацију. На све четири стране велики формати. Отприлике, четири са три метра. И то делује фрапантно. У средини два реда за седење, у одавању почасти. О чему се ради? Почетком 1622. године, Марија де Медичи, удова Хенрија IV, позива сликара у Париз, да би му наручила серију слика. Договор је направљен. Рубенс је две годиие, у Антверпену, вредно радио. И завршио посао века. Кроз галерију фламанског сликарства и апартман Наполеона III, силазимо у подрумски део, затим у једно двориште, па у друго, да би се опет нашли под стакленим улазом. Сада за излазак. После пет сати.  (Крај)

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ www.blog.palanacke.com

41


У СЛИЦИ И РЕЧИ

Десет година „Паланачких“ Редакција, чији најмлађи члан Лука Никола Црномарковић има 14, а најстарији Драгутин Паунић 80 година, обележила је јубилеј посетом и колективним фотографисањем у Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама

Д

евет хиљада наслова и 15.600 фотографија објављених у 199 бројева „Паланачких“ - резултат је десетогодишњег излажења ових новина, чији се први број пред читаоцима појавио 8. децембра 2006. године. Редакција, чији најмлађи члан Лука Никола Црномарковић има 14, а најстарији Драгутин Паунић 80 година, обележила је јубилеј посетом и колективним фотографисањем у Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама, а потом у једном градском ресторану и подсећањем на почетке стварања нашег листа. Уреднике и новинаре овог писаног медија у Новинарској кући у Водицама, која се гради у част оца модерног српског новинарства, политичара и књижевника Пере Тодоровића, пореклом из овог шумадијског села, дочекао је председник Завичајно-туристичког удружења „Видовача“

42

Мића Загорчић са сином Милошем. Овај агилни Водичанин, који од првог дана домаћински води изградњу Новинарске куће, захвалио је Редакцији „Паланачких“ на исцрпном праћењу тока подизања тог објекта, који у архитектонском смислу представља реплику куће у којој је Пера Тодоровић рођен, и етно и других манифестација ЗТУ „Видовача“. Пригодну реч имао је и директор, уредник и новинар „Паланачких“ Дејан Црномарковић, истакавши при том да је редакцији, поводом јубилеја, стигла и честитка из Удружења новинара Србије, коју су потписали председница Љиљана Смајловић и генерални секретар Нино Брајовић. Црномарковић је нагласио да су честитке стигле и од великог броја читалаца, из земље и иностранства. Уз Дејана Црномарковића, у редакцији ових новина сарађу-

ју још четири писца: Драгутин Паунић, Никола Владисављевић, Слободан Тодоровић-Токи и Драгољуб Јанојлић. Сарадник „Паланачких“ од првог броја, Драгољуб Јанојлић, је први добитник Награде за новинарску хуманост и друштвено ангажовано новинарство „Ђоко Вјештица“ Удружења новинара Србије. За то признање кандидовале су га управо „Паланачке“. Овој Редакцији, њеним новинарима и техничком особљу стигла су и друга признања попут Захвалнице Културно-просветне заједнице Србије, ЗТУ „Видовача“, Књижевног клуба „21“, Планинарског клуба „Јасеница“, Опште болнице „Стефан Високи“, ОШ „Милија Ракић“ и др. Поред поменутих новинара стални чланови редакције „Паланачких“ су и један од оснивача Дејан Николић, Тања Цветковић, Тома Митровић, Стеван Мартиновић, Лазар Петковић, Данијела Васиљевић, Александар Саша Јелић, Зоран Тодоровић Тодор, Владимир Ђурђевић, Милош Јанојлић и Слађана Црномарковић. „Паланачке“ су, преко Секције новинара писаних медија Шумадије, иницирале увођење награде Удружења новинара Србије за фељтон, која ће носити име знаменитог Пере Тодоровића, чије прво додељива-

ње је предвиђено у мају идуће године. Овај лист подстакао је многе хумане акције и активности на подручју Доње Јасенице на шта је Уредништво веома поносно. Они, који учествују у стварању „Паланачких“, први су подржали и афирмисали идеју да се Водице прогласе Новинарским селом, јединим у Србији. Уз све то, залажу се и дају пуни допринос очувању лика, новинарског и књижевног дела Пере Тодоровића. Три књижевна ствараоца из наше редакције (Слободан Тодоровић - Токи, Драгољуб Јанојлић и Дејан Црномарковић) приступили су Књижевном клубу „Пера Тодоровић“. Слободан Тодоровић-Токи актуелни је председник те књижевне дружине. „Паланачке“ од свог двестотог броја, увођењем нове рубрике, почињу да прелиставају „Мале новине“, чији је власник и издавач био Пера Тодоровић, с циљем да своје читаоце упознају с догађајима и темама које су концем 19. и почетком 20. века заокупљале пажњу Уредништва и читалаца тог „дневног листа за свакога“. Захваљујемо свима који су нам поводом десетогодишњице упутили честитке и пожелели да дуго трајемо.  Редакција „Паланачких“


З АБАВА

Н

а самом окрајку деветнаестога века, у брдовитом крајолику села Водице, живела је у расцвркутаној раскоши породица са пуном авлијом. Заграјала се дечица, једно до другога, на парове разбројс! Онда, на месту вољно. Па, опет. Шест дечака и четири девојчице. Бројка за јубиларник. Мајка Станица је била дреш за рађање, док је отац Илија, док седи испод липе, испред велике цигљаве куће, коју му је оставио свињарски трговац, отац Никола, у заносу, гладио беле бркове са мужјачким поносом. Шта је могло лепше да му се збуде? Деца су и онда, а ваљда и после, највеће богатство. И, гле, таман што су ишчепркали двадесети век, 1902. године роди им се најмлађи голуждравац. У то време најстарији син је био зрео за женидбу. Ваљало је нешто да се предузме. Да га не у’вати младалачко лудило. У, не дао Бог! Ако презри? Сам’ нам, још, та чума фали. Помери се. - Станице, дође време за прво весеље. - Дође Илија. - Да женимо Ђорђа. - То је твој пoc’o. Ја сам моје одрадила. Речено, учињено. Нема, ту, чек да видимо, да се прерачуњамо, да л ће снајка да ваља, је л је

Слободан Тодоровић Токи

Варошке тандарије

Свадбарије ји кандидат за женидбу. Тако то бејаше. Живот се пресликава. У наставцима. Сред атара Ћурђева, после двадесетак сиротних лећа, миц по миц, Велимир Савковић, здрав и прав, набрек’о за женидбу, наште срца, а стање није било бог зна шта. Ишчекује га сврабеж прича. Милункини брижни родитељи би требало да прилегну, за који дан, на уређај и да виде у какву кућу упуштају ћерку. Они, је ли, немају девојану за бацање. Држ’, не дај, повуци, потегни у досет, заврши се и то чудо. На обостраност цвркутаву. Све је у детаљно словце договорено. Штала и обори пуни живине и стоке. Њишти, блеји, грокће, кокодаче... На сав глас се пуши. Имају од чега да се заимају. То је прво и основно. Па је л није? Остало ће јаком да дође. Из љубави. Заметак је важан. Кад је, још врућ, младожења испратио та-

плодна и тако тe ствари. Растрчали се около и, крв, мртав, лебац, чак у другом селу намирисали женскињу. Лeпo, сад њени треба да дођу. Да се упознају са пријатељима и да, из окола, виде стање. Где ће ‘ћер да им борави. У то време највећа срамота је била да, боже ме прости, младожења има бебу за брата. Станица је то добро знала. пa са женама направи отклон. Малог Петра стрпају у картонску кутију, пa шут, под кревет. Све се, ене, завршило како ваља. Детенце одспавало достојанствено, како и личи, за cпаc од трлеме младалачке. Не жени се сваки дан. Вала jec’. Године се водички нагодинавале. Дечак Пepa, о јесени, седи на колену бабовом, испод липе и отац га запитује шта му је највећа жеља, а мали каже како једва чека дан да навуче, кад порасте, једине свечане брич панталоне, за игранку, које увек носи најстари-

И покојници живнули. Расписани избори!

ста, ташту и пођане, а било је и суза проливених, у поточић да се улију, снајка се једва некако смирила. Из очију жене ронила је и сузе туге и сузе радоснице и сузе женског реда ради. Усковитлавање у таласима. Док је, ето, трајало то кукулелекно влажно дозивање памети, младожења се дао у посао. Да не дангуби. Кренуо је редом да истерује стоку на пут. Онда све даље. Преко брда. У невидело. Кад се вратио, за другу туру, уакана, од шмркавог загрц јецаја, младица брише извезеним марамчетом заостале сузе, којима мал’ фалило да згасне огњило и пита: - Боже, човече, ди отера нашу марву? - Ете, мало... - Што си се, јел, еј, вратио сам? - Морам, еј, жено, да вратим комшилуку. Сваком своје. Доста је, гле, стока била код мене на ‘рани и појилу. Наше су једино три кокочице. И патрљак од певца! Прича се, из ма, заденула у сеник ћутања. После много година извукао ју је, спарушену, на једвите

У МЕЂУВРЕМЕНУ…

Лазар Петковић Крчединац

Аутор: Зоран Тодор

Вицотека др Смеха Исти ручак

Слободан Жикић

Убодник Рећи да је лепа… Отресла је со из косе и телом пресекла хоризонт - линију између неба и мора, несвесна немирних златастих власи које чудном игром ветра насрћу на сунце. Рећи да је лепа, сунцу ништа не значи…

заборављене јаде, кључ рачвар, у рукама сина Слободана. Тако и то бејаше. Да ли из ових причина, тек, с колена на колено се зуцкала вазда шеретска клот-фркет свадбарија. - Пријатељу, стање ти је у најбољем реду. И кућа и окућница и воћњак, али има једна фалинка. - Која, прике? - Пa, глеј, нужник ти је млого далеко. - А, то. Пa, виш, прике и није. Ако на време пођеш. Новији причобран се журно заогрће новотаријама. У свадбарске погодбе и славља окићена, да би, ене-де, потрајала, још који дрљави дан, уденули се веселници, хармоникаши насушни. Музикомученици дугметарци. На једној опијањеној свадбарији, у поноћ, нестала, крв, да ти крв, еј, невестица. Нема је ни у корову. Трчиии, упри, завируј, нема ни хармоникаша. Шта мож’ да бидне? Ко се опасуљи причаће.

З

адужујемо се да бисмо одржавали курс, да би курс одржавао нас – на власти!

И

стина увек изађе на видело, и то баш кад никоме више није потребна!

Н

овине јесу слободне, али новинари нису!

Дошао муж кући и пита: - Драга, шта има за ручак? А она одговара: - Ништа. - Како ништа? И јуче је било ништа! - Па кувала сам за два дана.

Чека оца Дошао грађанин Србије на гласање. Пошто је гласао, каже људима из комисије да му дају столицу да седне. - Зашто? Је ли вам до-

бро? - питају из комисије. - Добро ми је, само сам хтео да сачекам оца да дође на гласање. - Па доћи ће вам отац кући после гласања. - Он не долази кући већ десет година јер је умро, али редовно излази на изборе, па рекох да га видим…

Телећа глава Уђе Муја у касапницу и рече: - Добар дан, имате телећу главу? - Ма јок, само се тако чешљам - одговори месар.

43


ИНТЕРВЈУ

РАЗГОВОР СА МР ДРАГАНОМ ИЛИЋЕМ МАЛАГОМ

Историја паланачке одбојке - Ми смо са факултета путовали викендом да играмо утакмице. Неко је тренирао, неко није. Петком је био тренинг. Прве године, те 1983/84. били смо први у Зонској лиги, и ишли на квалификације у Зајечар за улазак у Јединствену српску лигу - прича наш саговорник

З

а разлику од историје фудбала, кошарке, бокса…, многи спортови у нашој општини нису привлачили посебну пажњу истраживача и хроничара. У настојању да компензујемо овај недостатак, а на подстицај мр Драгана Илића Малаге, познатог правника и једног од доајена одбојке у Смедеревској Паланци, одлучили смо да, почев од овог броја, објављујемо фотографије и пратеће краће текстове, по-

свећене историјату овог спорта у нашем граду. Уз објављивање прве фотографије иде и овај интервју, који најављује својеврсни фото-фељтон на страницама „Паланачких“. Паланачке: Одбојка је спорт о коме се, на жалост, не говори тако често, као о другим колективним спортовима. Када почиње историја одбојке у нашем граду? Илић: Према казивању наставника Миће Стојановића, Миће Ћам-

бе, који је једно време био и одбојкашки тренер, овај спорт у Паланци кренуо је шездесетих година прошлог века, када се играла лига на отвореном. Професор Ћамба је говорио како се он бавио тим спортом, покојни Чале Влајић, и једна група активних официра из паланачког Гарнизона. Након тога, наступило је затишје до почетка седамдесетих година, када овим спортом почиње да се бави Одбојкашки клуб „Будућност“ из Ратара. И ученици Гимназије, играјући одбојку на часу физичког, почињу да играју за подмладак овог клуба, који делује у Ратарима. Пошто су побеђивали тада прву екипу, одлучено је да се Паланка сама такмичи у тадашњој Подунавско-браничевској лиги, и негде од 1975. године то је почело, у оквиру Одбојкашке секције Друштва за телесно васпитање „Партизан“. Групу окупља покојни Петар Шиљић, и од тада креће једно континуирано играње одбојке у лиги. Паланачке: Када Ти долазиш у овај клуб? Илић: Ја сам у клуб дошао 1976. године. Те године лига је обухватала два клуба из Београда, био је ту Клуб из Велике Крсне, а одбојкашки клуб су, што је интересантно, имала и сва села из околине Смедерева. То су биле веома добре екипе, одакле је Одбојкашки клуб Смедерево, као ондашњи друголигаш, црпео младе играче. То је трајало све док смо ми похађали Гимназију, када због проблема са финансирањем, престаје клупско бављење одбојком на подручју наше општине. Дакле, континуирано бављење одбој-

ком трајало је од 1975. до 1978. Играчи су били искључиво из паланачке Гимназије, јер смо ми у другом и трећем разреду имали одбојку као обавезан садржај у настави физичког васпитања. Покојни професор Милорад Бајовић је оне који су показивали некакав афинитет и таленат, усмеравао да иду код Пере Шиљића, да се укључе у рад одбојкашке секције, која је у ствари била клуб. Тако, поред Шиљића, треба поменути и професора Бајовића, који нас је подстицао да се бавимо освим спортом. Ја сам, на пример, најпре играо кошарку. Паланачке: Шта се догодило са клубом „Будућност“ из Ратара? Илић: Све то време, „Будућност“ је играла са нама у лиги. То су били локални дербији, и они су играли са нама све до

фузије са Одбојкашким клубом „Гоша“, који је основан 1983. године, у оквиру тадашњег Спортског друштва „Гоша“. Паланачке: И када долази до обнове одбојке у Паланци? Илић: Једна обнова се догодила 1980. године, две године након првог прекида, када тадашње, јако Грађевинско предузеће „Јединство“ преузима финансирање. Старо друштво се тако поново окупља, под називом ОК „Јединство“. Играли смо једну сезону. Поново долази до прекида, до 1983. године, где се на органима тадашњег СОУР-а „Гоша“, у једној страшној експанзији спорта и формирања спортског друштва, формира и одбојкашки клуб. Женски одбојкашки клуб је већ био формиран, неколико година пре нас, и оне су играле активно.

СПОРТСКИ СПОМЕНАР

Прва фотографија о одбојци у Паланци

- Прва фотографија је из 1977. године, то је гимназијски период, и на слици смо нас десеторица. На жалост, тројица колега са ове фотографије више нису међу нама: Радослав Ђурић Ђура, Срба Радишић, и Милан Мариновић Хос. А они су доајени одбојке у Паланци. Радо се сећам тог времена, и драго ми је да ће ова фотографија бити прва, јер то је прва фотографија о одбојци у нашем граду - каже Илић.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. * Тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. * Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. * Промoтивнe цeнe. * Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. * Рaднo врeмe oд 7-17 часова.

Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“), Смeд. Пaлaнкa тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

44


С ПОРТ Паланачке: И тада се, вероватно, са студија враћају многи некадашњи играчи? Илић: Ми смо са факултета путовали викендом да играмо утакмице. Неко је тренирао, неко није. Петком је био тренинг. Прве године, те 1983/84. били смо први у Зонској лиги, и ишли на квалификације у Зајечар за улазак у Јединствену српску лигу. На тим квалификацијама био је ОК „Милиционар“ из Београда, „Хадук Вељко“ Неготин, ОК „Зорка“ Шабац, и ОК „Гоша“. Ми нисмо успели да се квалификујемо. Тада је први био „Милиционар“ из Београда, који је у својој постави, у оно време, имао два играча висине преко два метра, а ми смо важили за веома скочну, али ниску екипу. Данас је нормално да високи играчи буду у постави. Дакле, они су били први, ушли су у Јединствену српску лигу, али су из ње испали одмах следеће године. Били су појачани неким играчима, али им опет није пошло за руком да остану у тој квалитетној лиги. Насупрот томе, градови Смедерево и Топола, имали су јаку одбојкашку традицију, и неки њихови играчи су касније завршили у „Звезди“ и „Партизану“. Топола је интересантна, јер је као мали град изнедрила јуниорску екипу која је била првак тадашње СФРЈ. Паланачке: У Паланци, за разлику од тога, није нарочито популаризован овај спорт? Илић: За разлику од фудбала, бокса, кошарке, па и рукомета – одбојка је била тек после њих, и имала је много мању традицију у односу на околне градове. Паланачке: И шта се догађало после Зајечара? Илић: Играна је лига и даље. Играчи одлазе у војску, враћају се, један наш играч, Ђорђе Јововић, одлази у „Звезду“, једну сезону, па се враћа у наш клуб. Успева нам да 1987. изборимо улазак

у Другу српску лигу, која је тада била изузетно јака. У јакој конкуренцији, ми смо, све негде до 1990. успевали да будемо четврти, или пети. Држали смо неку златну средину, са неким стабилним финансирањем из „Гоше“. Имали смо за путовања, да купимо нешто од опреме, али били смо чисти аматери, и нисмо имали стипендије. Паланачке: А онда се ствари поново компликују? Илић: Избијањем рата, 1991, престаје такмичење у тој лиги, јер је више од пола играча мобилисано. И поново настаје једно затишје у одбојци, које траје неких десетак година. Паланачке: А у новије време? Илић: После двехиљадите, поново креће прича. Мој старији клупски друг, Ненад Стојановић Трота, окупља једну млађу генерацију дечака, и, уз помоћ тадашње Индустрије грађевинског материјала „Опека“, успева да издејствује финансирање Клуба, и поново почиње да се игра лига. То је већ екипа дечака, који су високи по метар и деведесет, па и виши. Успео је Трота са неким клинцима да одигра и Другу савезну лигу, па смо и по томе ушли у историју, али пошто је екипа била млада, а финансирање постало нестабилно, они нису успели да забележе ни једну победу, али смо остали упамћени по томе што је екипа из једног малог града једну сезону играла, чак, у Другој савезној лиги. Паланачке: После тога? Илић: На жалост, мушка одбојка се у Паланци више не игра. Мислим да се и даље игра женска одбојка, да постоји један приватни клуб, и мислим да син Миће Ћамбе, Ђоле, ради са одбојкашицама, али, на жалост, мушка одбојка је стала, и питање је да ли ће се уопште више повратити. 

ВЕЛИКИ УСПЕХ КОШАРКАШИЦА ОШ „ХРШ“

Најбоље у округу

Талентоване играчице селектовала је наставница физичког васпитања Светлана Тања Стојановић очекује Међуокружно такмичење, са кога ће се две првопласиране екипе квалификовати за Републичко такмичење које ће се одржати у Врању. Уз честитке за велики успех желимо Тањиним кошаркашицама много успеха у наредним такмичењима. 

Н

а Окружном такмичењу у кошарци, које је одржано у Великој Плани, кошаркашице Основне школе „Херој Радмила Шишковић“ освојиле су прво место. Талентоване играчице, које је селектовала наставница физичког васпитања Светлана Тања Стојановић, сада

Последња вест Кошаркашице ОШ „ХРШ“ победиле су и на Међуокружном такмичењу које је одржано у Великој Плани. Овим тријумфом обезбедиле су учешће на Школској олимпијади у Врању.

ВЕЛИКИ УСПЕХ ПАЛАНЧАНКЕ САНДРЕ ТРОЈАНОВИЋ

Трчала маратон у Паризу

Остварено време је четири сата и десет минута

Т

акмичарка из Смедеревске Паланке, Сандра Тројановић, учествовала је на чувеном Маратону у Паризу, који је одржан 3. априла, и тако постала прва так-

мичарка из ових крајева која је истрчала целу стазу дугачку 42км и 195м. Остварено време је четири сата и десет минута. У досадашњој успешној каријери Сандра је

трчала неколико полумаратаона, а ово је њен први и успешан наступ на најдужој стази. Честитке и много успеха на наредним такмичењима. 

ЗАВРШЕНА ОПШТИНСКА ЛИГА У ПРЕФЕРАНСУ

Шампион Милан Маричић - На пригодној свечаности освајачима прва три места пехаре и дипломе уручио је Србољуб Симоновић, директор Центра за спорт и аматеризам у спорту

О

дигравањем 5. кола, завршена је Зимска општинска лига у преферансу у Смедеревској Паланци, коју је организовао Преферанс клуба „Јасеница“. Победник Лиге је Милан Маричић са 17,7 поена, друго место је освојио Момир Гајић са 16,9, а треће Небојша Влајић 16,7 поена. На пригодној свечаности осва-

јачима прва три места пехаре и дипломе уручио је Србољуб Симоновић, директор Центра за спорт и аматеризам у спорту. Активности Преферанс клуба „Јасеница“ су настављене почетним сусретима Пролећне општинскe лигe, а 2. маја предвиђено је одржавање традиционалног „Ускршњег турнира“. 

45


С ПОРТ

ВЕЛИКИ УСПЕХ ПИОНИРА ГФК „ЈАСЕНИЦА“ У БУГАРСКОЈ

Трећи на турниру УЕФА Ово је прво учешће клуба из Смедеревске Паланке на УЕФА турниру тако да бронзана медаља сија као да је од злата

ЧЕТИРИ МЕДАЉЕ ЗА АК „ЈАСЕНИЦА“ У ПАРАЋИНУ

П

ионири ГФК „Јасеница“ постигли су велики успех на Међународном УЕФА турниру у Пловдиву, освојивши треће место. Фудбалери, који су 2001. годиште и млађи, пулени тренера Марка Павковића, тиме су на најлепши начин пред-

стављали Србију и Смедеревску паланку. Ово је прво учешће клуба из Смедеревске Паланке на УЕФА турниру тако да бронзана медаља сија као да је од злата. На путу до великог успеха Паланчани су победили „Литекс“ са 1:0

и „Спартак“ резултатом 4:1, а поражени су од „Ботева“ 0:1. Честитке фудбалерима и тренеру на огромном успеху. 

У

Девојчице заблистале

Параћину је одржано 3. коло Крос лиге Атлетског савеза Централне Србије на коме је наступило и осам такмичара АК „Јасеница“ из Смедеревске Паланке који су освојили четири медаље. У трци девојчица на

200 метара Нина Стајић је освојила сребро, на 300 метара Ружица Милосављевић је освојила златну медаљу, на 600 метара Мила Милосављевић је освојила сребро, док је код млађих пионирки у трци на 800 метара Тијана Димић била друга. 

УСПЕХ ОРИЈЕНТИРАЦА „ЈАСЕНИЦЕ“ НА „РТАЊ СПРИНТ КУПУ“

Освојили девет медаља Учествовали су и на два интернационална такмичења, у Мађарској и Словенији, где су остварили запажене резултате

ТРИЈУМФ КАРАТИСТА „ГОШЕ“ У АРАНЂЕЛОВЦУ

У

Освојили 16 медаља Учествовало 50 клубова са преко 750 такмичара

У

Аранђеловцу је одржан Међународни карате турнир „Аранђеловац опен 2016.“ на коме је учествовало 50 клубова са преко 750 такмичара. Чланови Карате клуба „Гоша“ имали су 25 наступа и освојили 16 медаља: пет златних, четири сребрне и седам бронзаних. Златне медаље припале су Дори Глишић, Душану Лазовићу, Ани Нијемчевић, Стефан Глишићу и Ањи

46

Трифуновић., сребром су се окитили Ана Нијемчевић, Мина Бошковић, Александар Миловановић и Милица Радошевић, док су бронзана одличја у Паланку донели Глишић Дора Бошковић Катарина, Бошковић Мина (полетарке кате екипно), Нијемчевић Ана Трифуновић Ања Ђурђевић Ања, Урош Дончић (пионирке кате екипно), Катарина Бошковић, Филип Антонијевић и Александар Миловановић. 

првом колу Државног првенства у оријентирингу, „Ртањ спринт Купу“, које је одржано у Новом Београду оријентирци „Јасенице“ постигли су одличне резултате и у конкуренцији око 200 учесника освојили су укупно девет медаља: по три златне, сребрне и бронзане. Златне медаље освојили су Никола Талијан, Саша Стевановић и Аница Стојановић, сребрне Јована Талијан, Милорад Станојковић и Миодраг Радисављевић, док су се бронзом окитили Тамара Пантић, Урош Влајић и Александар Стојановић. Такмичари Оријентиринг клуба „Јасеница“ учествовали су и на два интернационална такмичења, у Мађарској и Словенији, где су остварили запажене резултате. 

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ www.blog.palanacke.com


Palanacke br 200  

Palanačke br 200 Palanačke - Nezavisne varoške novine izlaze dvonedeljno (1. i 15. u mesecu) na području opština Smederevska Palanka, Topola...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you