Palanačke br 194-195 by Palanacke Novine

Број 194-195 Сваког 1. и 15. у месецу Година IX • 15. дец. 2015. Цена 50 динара

Смењен директор Паланачке болнице

Богдановићу измакли фотељу Страна 4

Познати Паланчани: Зоран Срејић

Кувар за обућарском тезгом Стране 20 и 21

Промоција грчког издања књиге Дејана Црномарковића

На језику Хомера и Хесиода Стране 24, 25 и 26

Из Француске донето право безцен благо

Плакати о српском страдању Страна 17

www.sumadijskevesti.com

Излазе 1. и 15. у месецу Година IX Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић

моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com

Гл. и одг. уредник: Дејан Црномарковић

e-mail: redakcija@palanacke.com

Маркетинг: Саша Матески

моб.тел: 064 920 5928

Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић. Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke

e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com

Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380

Паланачке су члан ПУ „Local Press”

Тачка на грешку

ролеће је чак и у децембру…“, написао је један од највећих рок песника из старе добре Југе, Бранимир Џони Штулић. Запосленима у Општој болници „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци, након последњих дешавања у њиховој установи, свакако јесте. Сунце им је грануло 9. децембра, а да ли ће и потрајати показаће се у данима који су пред нама. Али, никада се није догодило да једна смена, као та шутка која је стигла „одозго“ директору паланачке Болнице, др Горану Богдановићу, буде подржана у јавности скоро консензусом. На том случају усагласили су се чак и потпуно супротни полови на локалној политичкој сцени. А то најупечатљивије говори о томе како је Богдановић обављао посао директора ове здравствене установе. Свакако, то говори и о томе какве је „стручњаке“, имајући у виду и квалитете и досадашњи учинак посланика Нектаријевића, паланачки огранак Српске напредне странке у претходном периоду позиционирао на најзначајније функције. Да је било озбиљног и одговорног

Хитво

сло

приступа, код оних који су Богдановића кандидовали, никада се не би нашао на било ком значајном положају, јер заиста није тешко сагледати минули рад, односно радну биографију сваког појединца, па и овог о коме је реч. Како кажу његове колеге, доктор Богдановић не важи за стручњака у својој професији, шта више, било је и раније мноштво конкретних притужби на његово лекарско умеће. Познајући га више деценија не бих се „заклео“ у његову способност да руководи чак ни Планинарским друштвом у коме смо заједно провели силно време, а поверена му је веома озбиљна установа са шест стотина запослених!!!

Нису више могле да помогну Богдановићу ни везе издалека, ни партијска струјања, ни лажи и обмане, ни вађење ‘код својих’ да га опањкавају потплаћени (демократски) новинари… Једноставно, дошао је на силу, а отишао бедно. Елем, скоро читав колектив паланачке Болнице је у стању катарзе после одлуке о смени, како кажу, најгорег и најнеспособнијег руководиоца у историји њихове куће. После вишемесечне изразито „болесне“ ситуације, и тешке борбе да се истина о погубном деловању директора Болнице пробије до „оних који одлучују“, одахнули су запослени, али и пацијенти из две суседне општине. Посебну тежину, односно, значај тој смени даје чињеница да ју је потписао његов партијски колега, коме је, изгледа, на крају заиста прекипело. Нису више могле да помогну Богдановићу ни везе издалека, ни партијска струјања, ни лажи и обмане, ни вађење „код својих“ да га опањкавају потплаћени (демократски) новинари…

Једноставно, дошао је на силу, а отишао бедно. Чак и на крају, у трену када је схватио да је готово, Богдановић се „хватао за сламку“ покушавајући да сакрије документ из Министарства здравља и да тако обезбеди себи још неколико сати на власти. Али, добар глас се далеко чује па су вест о приспелом „папиру са печатом“ дознали запослени који су га, буквално, натерали да им документ покаже. Тако је стављена тачка на ту – грешку, са именом и презименом: Горан Богдановић. Лично сматрам да то није довољно. Потребно је и да положи рачуне. Пословне, моралне, људске… Јер, до пре само неколико недеља Горан Богдановић био је потпредседник Општинског одбора Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, њихов кандидат за председника Општине и директор значајне здравствене установе. Са својим саучесником, послаником Нектаријевићем, уз омамљујућа пића, маштао је о пословним и политичким „висинама“. Његов „пут“ до тих „врхова“ био је поплочан понижаваним и малтретираним радницима и пацијентима паланачке Болнице. „Газио је по лешевима“, Богдановић, јер је умислио да се тако влада. Будан је сањао – себе, и на одговорна директорска плећа примао и давао…, одлучивао, наређивао, пресељавао у подрум, уцењивао, захтевао да због њега лажу… У слободно (партијско) време са својим политичким ортаком Нектаријевићем, одређивао је и коме треба посећи гуме на колима, а кога извређати у страначким отвореним писмима и саопштењима. И сада би, ваљда, ако смо нормално друштво, требало ставити тачку на све то. Али, нека остане записано, ко је све, искористивши повољан политички тренутак, манипулацију, подршку или разочарање одређеним политичким опцијама, успео да се „ушуња“ у фотељу. Једном од таквих, срећом је одзвонило.

Хитто фо

„Знао сам Богдановићев квалитет. Да је то пропаст за Паланку. У Болници имамо шест стотина запослених, пута три, то је 1.800. Е, толико је гласова због њега изгубила Српска напредна странка у Паланци. То је огледало, по томе видимо како ће ови следећи ако дођу на власт да се понашају. Исто као Богдановић.“ Ђорђе Мајсторовић, Покрет „Пет до дванаест“

АКТУЕЛНО

ДЕЛЕГАЦИЈА ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА ПОСЕТИЛА РУСИЈУ

Корак ка конкретној привредној сарадњи П

осета помоћника председника Општине Смедеревска Паланка Родољуба Станимировића Русији, односно Солнечногорском рејону, Зеленграду и Москви, представља значајан корак у развоју односа братских општина, Смедеревске Паланке и Солнечногорског.

ну пољопривредних производа из Србије на руском тржишту. Постигнут је конкретан договор да у нашу општину ускоро дође привредник, који је задужен за снабдевање руског тржишта воћем и поврћем. Такође, разговори су вођени о обостраним инвестиционим улага-

СМЕЊЕН ДИРЕКТОР ПАЛАНАЧКЕ БОЛНИЦЕ

Богдановићу измакли фотељу Вршилац дужности директора др Жељко Смиљанић

Главна тема разговора које је Родољуб Станимировић водио са домаћинима била је економско-привредна сарадња наших и руских привредника. Посебно се разговорало о пласма-

њима, пре свега у прерађивачке капацитете. Треба нагласити да посета наше делегације Русији није финансирана из буџета Општине Смедеревска Паланка.

инистар здравља Златибор Лончар је, после бројних пропуста у раду који су нанели огромну штету угледу ОБ „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци, сменио директора ове здравствене установе др Горана Богдановића, а на његово место поставио др Жељка Смиљанића из Опште болнице „Свети Лука“ у Смедереву. Вест о томе са олакшањем је примљена код већине запослених, али и међу пацијентима ове здравствене установе која покрива подручје две суседне општине, Смедеревске Паланке и Велике Плане. Период погубног директо-

ровања др Горана Богдановића обележили су бројни скандали, међу којима су свакако највећи забрана хуманитарне акције добровољног давања крви, поклањање болничке имовине другим здравственим установама, терор над неистомишљеницима, поремећени међуљудски односи међу запосленима, појава клостридије и привремено затварање одељења, неспособност руковођења, осветољубивост и изузетно лоша комуникација са јавношћу. Очекује се да ће ускоро бити расписан конкурс за избор директора ове здравствене установе.

ВРЕДНА ДОНАЦИЈА ПАЛАНАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

Нови кабинет за физику Донатори су Фондација „Новак Ђоковић“, НИС и „Гаспром“

Паланачкој гимназији данас је отворен нови кабинет за физику, који је реновирала Фондација „Новак Ђоковић“ у сарадњи са Нафтном индустријом Србије и Компанијом

„Гаспром“. Према речима Горана Ивковића, професора физике у Паланачкој гимназији, ради се о веома вредној донацији, која ће унапредити наставу физике.

- Добили смо наставна средства која нам пружају могућност извођења експерименталних вежби и демонстрационих огледа за све области које покрива наставни програм Гимназије – рекао је Ивковић. - Имали смо могућност да

сами одаберемо оно што нам недостаје, пошто смо већ поседовали нека наставна средства, и сада смо ову збирку допунили. Такође, сам кабинет физике је потпуно реновиран, односно изнова су урађени подови, зидови, ту су и

нове клупе, прозори, столарија и нова опрема. Свечаном отварању кабинета за физику присуствовали су представници донатора, а присутне је поздравио и председник Друштва физичара Србије, Иван Дојчиновић.

АКТУЕЛНО

87. СЕДНИЦА ОПШТИНСКОГ ВЕЋА

Предлог буџета за 2016. - социјални - Људи једва састављају крај са крајем и ја сигурно, као председник Општине, никоме не бих потпипсао отказ. Али, за оне неверне Томе, и оне који причају како смо ми запослили не знам колико људи, како је свуда вишак, треба поновити да Општина Смедеревска Паланка, има 19 радника мање, него што је максималан број по критеријуму Министарства за локалну самоуправу - изјавио је председник Општине, Радослав Милојичић Кена

тврђивање предлога Одлуке о буџету Општине Смедеревска Паланка за 2016. била је најзначајнија тачка 87. седнице Општинског већа. Начелник за финансије, Михајло Гаговић, образложио је овај предлог, према коме су планирани укупни буџетски приходи у износу од 1.357.840.162,20 динара, колико износе и планирани расходи. - Овај буџет је пре свега социјални – нагласио је председник Општине, Радослав Милојичић Кена, непосредно по завршетку седнице. - Водимо рачуна, као и до сада, о људима који су на ивици егзистенције, који немају довољно средстава да саставе крај са крајем. Има две ствари којима можемо да се похвалимо. Најпре, по први пут ће у буџету Општине Смедеревска Паланка постојати ставка да локална самоуправа дневно плаћа ужину свој деци чији родитељи немају финансијских средстава да им такав оброк приуште. Свим родитељима који се налазе у бази Центра са социјални рад, у породицама у којима не раде ни отац ни мајка, локална самоуправа ће помоћи на поменути начин. Упутићемо допис свим школама да доставе податак о томе колико деце треба да буде обухваћено овом врстом помоћи. Ми можемо да градимо фабрике, путеве, инфраструктурне објекте, али не смемо да дозволимо да нам деца буду гладна. Зато не треба да се бавимо другим стварима, док те социјалне проблеме не решимо. Друга ствар тиче се наталитета. Ми смо као држава познати по ниском наталитету. Сваке године нестане по једана општина величине Смедеревске Паланке, сваке година има 60.000 житеља Србије мање. Локална самоуправа ће, зато, од 2016. године, финансирати вантелесну оплодњу за све брачне парове који не могу да имају децу, старости до 44 године. То су две ставке у буџету

којима се ово општинско руководство поноси. Председник Општине је поновио да ће буџетом за наредну годину, који ће се 17. децембра наћи пред одборницима Скупштине општине, бити обезбеђена и средства за повећање плата запосленима у предшколској установи, у износу од четири одсто. Чланови Већа усвојили су, такође, Предлог програма уређивања грађевинског земљишта,

који је мањи од максималног броја радника, према упутствима Министарства државне управе и локалне самоуправе. - Задовољан сам критеријумима –рекао је Милојичић. - Друга опција не би ни постојала у Општини Смедеревска Паланка, јер ми у буџету нисмо планирали средства за отпуштање радника. И да имамо запослених преко дозвољеног броја, никога не бисмо отпустили. Људи

изградње и одржавања комуналне инфраструктуре у Општини, са финансијским планом за 2016. годину. Председник Општине потврдио је у разговору са новинарима наког седнице, да се не очекују никакви проблеми ни када је реч о раду зимске службе. - Службе су спремне, а обезбеђене су и залихе соли – истакао је. Милојичић је говорио и о броју запослених у локалној самоуправи,

једва састављају крај са крајем и ја сигурно, као председник Општине, никоме не бих потписао отказ. Али, за оне неверне Томе, и оне који причају како смо ми запослили не знам колико људи, како је свуда вишак, треба поновити да је Општина Смедеревска Паланка, уз још две општине у Србији - а једна од тих општина је Параћин где је на челу Демократа, у коалицији са СПС-ом и где нема Напредњака, који су

уништили све око нас – има 19 радника мање, него што је максималан број по критеријуму Министарства за локалну самоуправу. Тако да ми можемо да запослимо још 19 људи. Видећемо да ли ћемо добити дозволу за то. Тако да те приче о запошљавању, рођачким везама, које три жалосне сове из СНС-а импутирају овом руководству, видимо, нису тачне, а то је потврдило и Министарство, јер ми имамо 19 радника мање него што је по критеријуму министарства дозвољено. Председник Општине Радослав Милојичић Кена је прокоментарисао и долазак новог директора у Општу болницу „Стефан Високи“. - СНС нема дно, и никада не можете да кажете – сад су најгори – рекао је Милојичић. - Они увек могу горе од онога што раде. Тако уместо смењеног директора, који није хтео да прими људе који су желели да дају крв, добили смо директора који није из Смедеревске Паланке. Нисмо ни за какву дискриминацију, немамо ништа против грађана Смедерева, нити против било ког другог града, али ја постављам питање: зар је могуће да ниједан доктор од 200 лекара у Болници, не успуњава услове да буде директор? То је срамна одлука Српске напредне странке. Чланови већа, између осталог, разматрали су и предлоге програма рада установа чији је оснивач Општина, као и захтеве правних субјеката и приватних лица, о стварима из надлежности локалне самоуправе.

www.sumadijskevesti.com 5

Приватни пророци и врлине јавне (куражна новогодишња колумна)

њу виде аветињску опасност, према којима је удар оне свемирске стенчуге прихватљивија солуција од коначне победе идеје бескласног друштва. А ето, већ су на делу. Ових дана својски се труде да рехабилитују Милана Недића. Пре него што им то пође за руком, док још можемо да о овом „генералу“ кажемо шта мислимо а да не будемо оглобљени, без околишања узвраћамо: Милан Недић је осведочени сарадник окупатора! Наша констатација нема везе са правничким „жаргоном аутентичности“. Ми говоримо о историји, а свака историјска интерпретација, за разлику од ревизионистичких тумачења, полази од намера (интенција),

место некадашњег, ничим оправданог новогодишњег оптимизма, у наше време одомаћило се упућивање на предсказања пророчица и пророка. Осим апокалиптичких визија, које, уосталом, и независно од празничних пригода, ту и тамо преплављују интернет (обично се предвиђа скорашњи удар метеора, комете или неке друге страшне ствари из дубоког свемира) – можемо наићи и на релативно ведре прогнозе; Пророчанство Баба Ванге, на пример, према коме ће 2076. коначно светом завладати комунизам. Нисам сигуран шта је Баба Ванга подразумевала под „комунизмом“, али рецимо да је њен појам о томе имао некакве везе са оним што налазимо код класика марксизма. Ако се њено пророчанство оствари, биће то око 105 година од мога доласка на овај свет, а ја сам начисто са тим да ћу тада бити само „мирна влат“, како то каже Балашевић. Не могу толико да чекам. Извесно је да ће ми, знатно раније, бити потребна здравствена заштита (а свакога тренутка без ње могу да останем), нешто хране и одеће, коју и сада, иако „у снази“, једва да себи могу да приуштим. Не преостаје ми зато ништа друго него да, независно од наговештаја светле будућности, понешто учиним, како би до прореченог комунизма дошло нешто раније, пре него што ме посети Тханатос, или његов уважени претходник – господин Алцхајмер. Тим пре што у поседње време има и других, који у Баба Вангином предсказа-

Пре него што на неком билборду видимо идиличну ревизионистичку композицију – Генерала и Чичу загрљене, са оптимистичким осмехом упућеним њиховим ововременим браниоцима, ваља нам да, ако ништа друго, лармамо, из свег гласа. И то је, уосталом, извесна кураж, а уједно и права новогодишња порука. које суочава са њиховом реализацијом. Браниоци квислинга Недића, у сврху оправдања посежу за чињеницом да нико од бившег политичког естаблишмента у окупираном Београду није желео да прихвати улогу председника Владе под патронатом окупаторске војне силе. Па није ли управо то аргумент против Недића? Знамо да су многи одбили такве или сличне почасти. Иво Андрић је одбио да потпише злогласни „Апел српском народу против устанка“, а одбио је и пензију, и многе друге понуђене му ствари. Чика Миша Ђурић није желео да предаје етику током окупације. Бранислав Петронијевић, немачки ђак, радије је боравио у хладној соби, него да постане сарадник окупатора. Да не помињемо оне који су отишли у шуму. То што је пригрлио оно

што други нису желели, из етичких или политичких разлога, у најбољем случају, сведочи да је Недић био обичан медиокритет. Посебна прича је мит о томе да је својим деловањем „спасавао Србе“. Ово „спасавање“ подразумевало је, ако ништа друго, мир са окупацијским властима, ћутање и шушкање, грађански мир и послушност; у исто време док хапсе Јевреје и Роме и одводе их на Старо сајмиште, док на Бањици стрељају комунисте (и једни, и други, и трећи су, да подсетимо, у том тренутку грађани Србије, баш као и Господин генерал). У нашем граду Недић је за време рата оформио „Завод за принудно васпитавање омладине“. Многи изостављају реч „принудно“ када говоре о овој „установи“, па се логор описује као далека претеча данашњих приватних менаџмент факултета. И прилике у логору представљају се лепршаво: благонаклони васпитачи труде се да из својих штићеника истерају авет комунизма. Разуме се, присилно. Комунистичка младеж је, јелте, бесловесна маса, а комунизам доказано светско зло, па су и егзорцистичке методе, самим тим, оправдане. Циљ је сасвим у духу Недићеве политике: треба произвести медиокритете, који ће беспоговорно прихватити окупатора, односно идеју нацизма. Према томе, свака интерпретација која забашурује Недићеве интенције, огољена је ревизија историје. Разуме се, и у нашем граду има политичких медиокритета, који предратну забрану деловања Комунистичке партије (која је претходила Недићевом сагласју са нацистима, да је комунизам велико зло), правдају тиме да је то био закон: „можда рђав, али ипак закон“, веле. Неким законом је био дозвољен и прогон Јевреја у Немачкој, и расна сагрегација у Јужноафричкој Републици, и ропство у Америци, па то, ипак, не може бити оправдање за све што је по тим законима чињено. Предратни прогон комуниста и Недићево упокојавање вамира, у дослуху са окупатрским властима, према томе, имају једнаку дијаболичку основу. Пре него што на неком билборду видимо идиличну ревизионистичку композицију – Генерала и Чичу загрљене, са оптимистичким осмехом упућеним њиховим ововременим браниоцима, ваља нам да, ако ништа друго, лармамо, из свег гласа. И то је, уосталом, извесна кураж, а уједно и права новогодишња порука. Срећна вам куражна 2016.

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА -

нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт… нa нaшeм сajту www.palanacke.com, aли и нa facebook-у и twitter-у. Пoсeтитe нaс!!! 6

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА

Нећемо да отпуштамо људе - Никоме нећемо давати отказ, у тренутку када врло мали број људи ради, а они који су запослени раде за смањене плате. Тако се не подстиче ни привреда, ни економија ни пољопривреда каже Радослав Милојичић Кена

онференција за медије, коју је одржао председник Општине Смедеревска Паланка, Радослав Милојичић Кена, била је посвећена актуелним темама из рада локалне самоуправе, а председник је, такође, коментарисао и неке догађаје који су, претходних дана, усталасали медијску сферу. - Ми се, као озбиљно руководство локалне самоуправе, не бавимо државним ударима – рекао је Милојичић. - Тим стварима бави се наш премијер, уместо да креира буџет за наредну годину. Овом приликом позивам све индиректне кориснике, пошто су директни у то већ укључени, да се и они укључе, преко предузећа која су за њих надлежна, или да се обрате начелнику локалне самоуправе. Једанестог децембра биће одржана седница Већа, на којој ће се расправљати о нацрту буџета, који ће затим бити послат Скупштини општине на усвајање. Седница Скупштине општине ће бити одржана 18. децембра, јер по Закону о буџету, до 20. децембра морамо да усвојимо буџет за наредну годину. Према речима председника Општине Смедеревска Паланка буџет ће бити рестриктиван, и неће пружати много могућности за иновативне ствари. - На састанку коалиције је договорено да ће локална самоуправа планирати средства у буџету, за запослене у ПУ „Чика Јова Змај пошто је ова, најгора Влада у историји Србије, смањила плате запосленима у овом сектору, а сада немају средства да им плате повећају – ми смо пронашли финансијске могућности, и повећаћемо за четири процента буџет Предшколске установе за наредну годину, што ће ићи на плате запосленима у овој установи - истакао је Милојичић. - Такође, биће повећан и буџет за социјалну заштиту, и то за три процента. Ја се надам да ће ова Влада наредне године бити промењена, и да ће се људима вратити, пре свега, плате и пензије. Председник Општине се осврнуо и на најваљено смањење броја

запослених у јавном сектору. - Наш наченик за буџет био је на семинару, са другим начелницима буџета из градова и општина у Србији, где је речено да Министарство финансија тражи да се повећа конто за отпремнине, што значи да ова Влада спрема отказе – рекао је Милојичић. – Поновићу сада оно што смо и на коалицији договорили: ми то нећемо ставити у буџет, и никоме нећемо давати отказ, у тренутку када врло мали број људи ради, а они који су запослени раде за смањене плате. Тако се не подстиче ни привреда, ни

будемо критиковани, и сваки грађани Србије има право да се изјасни о сваком политичару, поготово о премијеру. Живимо у једној заиста шизофреној ситуацији. Оваква времена, кажу старији људи, се не памте. Нон-стоп живимо на ивици ванредног стања. Ја не знам коме је премијер хтео да упути поруку ванредним стањем. У Француској се догодио трагичан терористички напад, па је председник Оланд изашао за говорницу сам, са једним папиром, без полиције, и без икакве помпе прогласио ванредно стање. Код нас, због насловне стране

економија ни пољопривреда. Потрудићемо се да обезбедимо и неке подстицаје за младе, а оно што ће бити новина у буџету, је да ће бити обезбеђен одређени финансијски износ за поспешивање наталитета. То значи да ће сви млади брачни парови, који имају такав проблем, једном годишње добијати средства за вантелесну оплодњу. Одговарајући на питања новинара, председник Општине осврнуо се и на забрану одржавања акције добровољног давања крви, која је отказана у ОБ „Стефан Високи“, наводно, из техничких разлога. - Владајућа гарнитура, на нивоу Републике, емитује такве таласе. Прича се о државним ударима, а министар полиције са полицајцима, под пуном ратном опремом, прети неким медијама, новинама, које су критиковале нашег премијера. Па ми политичари смо ту да

на којој се налази премијер, имамо, малтене, ванредну ситуацију. Видимо да су Напредњаци на свим нижим нивоима, у свим градовима и општинама осокољени, и да следе пример свог премијера. Свуда видимо угрожавања слободе медија, угрожавања слободе мишљења, угрожавања слободе говора; и они покушавају да спроведу терор, на нижем новоу. Ја не знам како да окарактеришем догађај о коме сте ме питали, и зато се нисам ни оглашавао. Не бих да користим неке грубе речи. Пре свега, жао ми је господина доктора Јанковића, који је под притиском морао да потпише ту одлуку (Милојичић је мислио на допис у коме се тврди да се акција добровољног давања крви одлаже из техничких разлога). Жао ми је што на конференцији за штампу у општини морам да поменем име било које странке,

али, заиста, ово је већ осма година да Демократска странка организује акције добровољног давања крви. Били су директори Болнице и из ДСС-а, из УРС-а, из СПС-а, и никада нисмо имали непријатности. Чак су се директори Болнице, протеклих година, лично бавили том акцијом. Крв је потребна нашој Болници, и свим другим болницама у Србији. Ја не знам како да одговорим, осим да је то скандал великих размера, али тиме су Напредњаци у Смедеревској Паланци показали своју ћуд. У завршном делу конференције за штампу, председник Општине је одговорио на неке од навода који су се могли чути на скорашњој конференцији за медије СНС-а, у вези са сечом шуме Микуља. - То су нетачне оптужбе на рачун локалне самоуправе изречене од стране три жалосне сове из распушеног одбора СНС-а у Смедеревској Паланци - нагласио је Милојичић. - У ствари, мени је драго што су они коначно уочили да је наш премијер један нерадник, који живи у некој медијској идили. Драго ми је што је паланачка напредњачка тројка оптужила премијера и државу зато што се не бави шумом Микуља. Ја им се овом приликом придружујем у тој критици њиховог председника, Александра Вучића. Потом је Милојичић новинарима показао документе који потврђују да је шума Микуља у државној својини, и да локална самоуправа нема никакве ингеренције над њом. - Шумарски инспектор који је под ингеренцијом Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, дужан је да се стара о шуми Микуља - објаснио је Милојичић, и новинарима показао папир који потврђује да се одбија захтев наше општине да шума буде под ингеренцијом локалне самоуправе. - Ми смо хтели да ту шуму оградимо, да је сачувамо, али она је и даље под ингеренцијом Републике Србије.

В. Ђ.

ЈУБИЛЕЈ ОПШТИНСКОГ ОДБОРА СПС У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Афирмација идеја левице У протеклих 25 година реализовано више значајних пројекта, завршава се Фабрика воде, а следи комасација и регулација Јасенице и Кубршнице

оводом 25 година постојања Општинског одбора СПС Смедеревска Паланка, у присуству високих функционера те партије др Жарка Обрадовића и Бранка Ружића, одржана је конференција за медије на којој је о пређеном путу и наредним задацима говорио Петар Јелић. Он је истакао да рад у минулим годинама ни мало није био лак, а није ни данас, али је Социјалистичка партија Србије на подручју паланачке општине дала свој допринос стварању амбијента за бољи живот грађана. -Имали смо велике пројекте, а један од значајнијих је решавање питања водоснабдевања довођењем воде из приобаља Велике Мораве у атару Трновча – подсетио је Јелић.- Од како учествујемо у општинској власти, имали смо и друге велике пројекте, попут учешћа у адаптацији великих школа, уложивши у то, уз помоћ ресорних министарстава пола милиона евра. Актуелан је сада пројекат комасације на подручју наше општине и то на површини од 7.500 хектара. У то уз помоћ Министарства пољопривреде и наше Владе улажемо 250 милиона динара. Уз њихову подршку и уз помоћ Европске Уније, радиће се и на регулацији Јасенице и Кубршнице. Тај подухват коштаће око два милиона евра, а реализација ће кренути почетком наредне године. У то време завршава се и Фабрика воде што је 8

од великог интереса за нашу општину и грађане. У наставку Јелић је истакао да Социјалистичка партија од свог оснивања тежи и ради на томе да грађанима обезбеди бољи и квалитетнији живот. У њеним редовима је приличан број младих и образованих људи, па ова странка има будућност. Захваљујући томе и пројектима на којима се ради, грађани ће на предстојећим изборима имати кога да бирају, истакао је Јелић, додавши да партија коју предводи у Смедеревској Паланци има добру сарадњу с медијима и врло коректне односе с другим политичким странкама. -Бранко Ружић и ја смо вечерас дошли да, у име руководства Социјалистичке партије Србије, поздравимо наше чланове у Смеде-

ревској Паланци, где имамо јако квалитетан, добро организован и јак Општински одбор, који се одувек трудио, а тако је и сада, да се квалитет живота грађана у локалној самоуправи унапреди – нагласио је потпредседник др Жарко Обрадовић.- Чули сте од Петра Јелића који су то пројекти на којима се радило или ће се радити, а који су део политике коју смо спроводили овде. Ми не видимо другу сврху бављења политиком до да помогнемо нашим грађанима што важи како на локалном тако и на нивоу републике, где заједно са СНС и осталим коалиционим партнерима учествујемо у спровођењу онога што је садржај рада Владе. Сносимо одговорност за све оно што Влада ради и могу рећи да смо ми врло коректни партнери. Имамо и знање и способност па се трудимо да то што поседујемо употребимо на најбољи могући начин и да при том афирмишемо идеје левице и наше програмске задатке и циљеве. Др Обрадовић је потом казао да му је драго што је Влада у протеклом периоду постигла запажене резултате, како у спољној политици, тако и на другим пољима. Била је успешна посета председника Владе НР Кини, где се срео с њеним највишим представницима, а успешно је организовано и заседање ОЕБС-а у Београду, чему је велики допринос дао и председник СПС Ивица Дачић. Он је за свој рад, према Обрадовићевим речима, добио неподељене комплименте од представника свих држава, јер је мудро, рационално, логично, с балансом осећаја за меру водио ОЕБС у изузетно тешким временима. Одговарајући на питања колеге Владимира Ђурђевића, која су била у духу свечаног тренутка, а односила су се на изузетну активност младих, као и на учешће жена у раду СПС, др Жарко Обрадовић је казао: -Тако је и у другим срединама. Већ годинама уназад, а о томе је

говорио и наш председник Ивица Дачић, ми се стално трудимо да укључимо младе, али и жене, у све наше активности. Жене, статистички гледано, чине више од половине бирачког тела у Републици Србији. Оне су равноправне с нама мушкарцима и логично је да носе и терет активности. Имамо јак Форум жена и драго нам је што се млади људи укључују у наш рад. Организација Младих социјалиста је овде врло јака. Ми се трудимо да се унутар партије и у јавности укључи што више младих али и жена да би се идеја левице преносила и стално промовисала. Наши млади у томе имају велику улогу широм Србије. Ми се трудимо да увек будемо на располагању грађанима. За партију је важно када толики број младих и жена промовише нашу политику. -Колико сте задовољни радом Општинског одбора СПС у Смедеревској Паланци? – било је завршно питање Владимира Ђурђевића, упућено др Жарку Обрадовићу. - Већ сам нагласио, а то је казао и Бранко Ружић на седници Општинског одбора, да ми овде, у Смедеревској Паланци имамо веома квалитетну организацију Социјалистичке партије.- Овај одбор је добро радио у протеклом периоду, Јелић је поменуо и неке пројекте који су део наше политике овде. Ми смо у Главном одбору СПС задовољни начином на који наш Општински одбор у Смедеревској Паланци ради, задовољни смо били и изборним резултатима, па сада очекујемо и бољи што је логично за сваку политичку странку. Атмосфера коју смо вечерас осетили је нешто што говори да и формално и стварно спадамо у праву партију демократске левице, у парију која дели све оне вредности које чине партије левице и, чини ми се да овај Општински одбор у великој мери успева да то у пракси покаже. Једном речју, задовољни смо. Драгољуб Јанојлић

ПРЕДСТАВЉАМО ПОКРЕТ “ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ”

Интерес нам је наше двориште Нас ће Република да препозна, и ми ћемо да добијемо оно што нам законски припада, а издејствоваћемо и додатна средства на основу добрих пројеката - истиче проф. Др Бошко Војновић

окрет „Пет до дванаест“, недавно основан у Смедеревској Паланци, разликује се од општинских одбора политичких странака и других политички оријентисаних удружења грађана по томе што нема лидера. Из тог разлога, разговор о разлозима за оснивање, циљевима и задацима овог покрета нисмо могли да обавимо са једним човеком, него са члановима тима, који руководи овом организацијом.

ле политичких партија из Београда. Лидери странака овде дођу током изборне кампање, и више се никада не појаве, а остајемо ми, са нашим дневним проблемима, Многе значајне инвестиције, које би допринеле оживљавању привреде у овом граду, стопирали су у Београду управо функционери неких политичких партија. Ми ћемо покушати да, насупрот томе, у овај град унесемо што више инвестиција. Желимо да се

Проф. др Бошко Војновић

Паланачке: Шта су политички циљеви, због којих је основан покрет „Пет до дванаест“? Др Срђан Савић: Сам назив нашег покрета говори нам да је дошло крајње време да се у нашој општини десе неке промене, које ће омогућити боље услове за живот. Чланови нашег покрета су часни и поштени људи, остварени у својим професијама, који не зависе од бављења политиком. Основни циљ је идеја да о нашим, локалним проблемима, треба да одлучују грађани ове општине, а не центра-

јерахију, и зато не морамо никога да слушамо, осим људе који овде живе, и који имају сличне проблеме као и ми. Не морамо, дакле, да извршавамо налоге за које и сами знамо да нису у интересу локалне заједнице. Паланачке: Имате ли програм када је у питању борба за женска права? Мирослава Петровић: Ми смо били недавно на једном састанку са грађанима, у Баничини, коме је присуствовало и доста

Не треба губити из вида да су села окосница Смедеревске Паланке, да тамо живи више од половине становништва. Ми смо се овде консензусом договорили да кренемо од села, да се најпре непосредно упознамо са проблемима које имају њихови житељи. Били смо у Баничини, Кусатку, Голобоку, ускоро

Проф. др Бошко Војновић и др Срђан Савић

млади, када заврше студије, враћају у ову средину, да раде и стварају своје породице. Паланачке: Рекли сте да се од политичких партија разликујете по томе што нисте у обавези да слушате централе у Београду. Како креирате свој програм, односно на који начин долазите до сазнања шта је житељима наше општине најпотребније? Драган Никодијевић: Ми смо са грађанима у свакодневном контакту. Преко послова које обављамо, али и у директним контактима. Ми немамо хи-

припадница лепшег пола. Наравно да ћемо да оснујемо актив жена. Паланачке: Шта су највећи проблеми становништва које живи на селу? Мирослава Петровић: Проблеми житеља Баничине, са којима смо разговарали, највише се тичу здравства. Али има тамо и других проблема. У ствари, свако село је специфично, и ми желимо да се информишемо шта ћемо сутра, када дођемо на власт, да учинимо, како би развој наше општине био равномеран. Драган Никодијевић:

идемо у Азању и Селевац, и тако редом. Паланачке: Реализација сваког програма подразумева обезбеђивање финансијских средстава. Знамо да наша општина већ годинама има проблем за финансијама. Како је могуће остваривање ваших амбициозних програмских циљева у таквим условима? Проф. др Бошко Војновић: Пре свега треба да дођемо до стварних чињеница. Уназад неколико година добијали смо контрадикторне извештаје о задужености општине.

Имали смо податак да је то 650 милиона, па 950 милиона, па милијарду и шесто педесет, тако да на крају више не знамо износ ових дугова. Што се тиче пуњена буџета, наш буџет уопште није мали. Само је потребно њиме лепо рапослагати. Треба радити на најбољи начин, и он може да покрије трошкове. Проблем су, наравно, створени дугови. Рецидиви прошлости. Проблем је и број запослених. Ево, сада кажу да нема вишка. Па то је просто невероватно. Исто тако, познат је податак да у нашој општини нема ни једног правног субјекта, корисника буџета, коме рачун није у блокади. А и сама општина је око 1.000 дана у блокади. Сад се наравно поставља питање – како доћи до пара? Треба направити репрограме. Истовремено, стање инфраструктуре у граду је веома лоше. Погледајте какве су улице. Ми имамо сиже економског програма, и он се углавном односи на развој пољопривреде. Ангажоваћемо и пољопривредне стручњаке, да испитају на терену, на пример, шта је најбоље да се узгаја на неком подручју, да се покрене производња, и да покушамо да се организује пласман наших пољопривредних производа. Пољопривредницима је пласман потребнији од донација и субвенција. Исто тако, осим побољшања здравствених услуга, у домену онога што је у ингеренцији општине, треба да радимо и на развоју образовања. Нарочито када је реч о високошколској установи 9

Драган Никодијевић

у области пољопривреде, која је у Паланци однедавно присутна. У претходне три године обезбеђено је око 120 буџетских места за децу из нашег окружења која студирају у тој високој пољопривредној школи. Уштеда је око 10 милиона

Мирослава Петровић

друго. Ако ми, као покрет, не припадамо ни једној партији, то не значи да морамо да имамо лош однос са Републиком. Нас ће Република да препозна, и ми ћемо да добијемо оно што нам законски припада, а издејствоваћемо и додатна

че. Важно је ко са локала у Београду бије битку за донације. Паланачке: У вашем покрету има некадашњих чланова СНС-а. Какав је ваш однос са том странком? Ђорђе Мајсторовић:

једно са Нектаријевићем и Богдановићем. Нама су нудили да се вратимо у Општински одбор, али ми смо то одбили. Разлика између нас и ових људи је у томе што се ми залажемо за интерес наше општине, док је њима у првом плану

Ђорђе Мајсторовић о „Случају Богдановић“

Ђорђе Мајсторовић

динара. Ја не знам да ли је ико донео такву донацију у нашу општину. Захваљујући сарадњи са високошколским установама, обезбеђено је стотину школских столица и клупа за Паланачку гимназију, у којој се одвија настава поменуте високе школе. Паланачке: Другим речима, могуће је ревитализовати буџет и независно од такозване партијске вертикале, партијског саображавања локалног руководства централној републичкој власти? Проф. др Бошко Војновић: Наравно да је могуће. Али једно не искључује 10

средства на основу добрих пројеката. Исто тако, домаћинским и рационалним пословањем, овде у локалној самоуправи, може много да се уштеди, Могао бих да наведем примере да су десетине, ако не и стотине милона динара – бачене, али то остављам за неку другу прилику. Мирослава Петровић: Да допуним Бошка. Не значи да локална власт мора да буде истих партијских боја као и власт у Републици. Могу се добити донације и помоћ, а донације Дому здравља у Паланци у висини од 120 хиљада евра о томе најбоље сведо-

Својевремо, Мирослава Петровић, Бошко Војиновић и ја, тада чланови Општинског одбора СНС, нисмо подржали кандидатуру Богдановића за директора Болнице. Ми смо желели да се овај предлог врати на Савет за здравство, да 15 лекара и 20 сестара изаберу ко ће да им буде директор. А не да о томе одлучујемо ми у Општинском одбору, који не знамо ништа о Болници. Али, извршен је притисак, од господина Симића на чланове Општинског одбора, који се сада кају. Један од њих је и Ђурђевић из Азање. Први је Симић рекао да човек ван Болнице треба да буде директор. Знао сам их добро, и знао сам шта нам се спрема. Знао сам Богдановићев квалитет. Да је то пропаст за Паланку. У Болници имамо шест стотина запослених, пута три, то је 1.800. Е, толико је гласова због њега изгубила Српска напредна странка у Паланци. То је огледало, по томе видимо како ће ови следећи ако дођу на власт да се понашају. Исто као Богдановић. Ови који су сада у врху СНС провели су са Богдановићем грдне вечери, и с њим и Нектаријевићем су разрађивали ту политику. Имали смо одличне људе да их кандидујемо за важна места, али нисмо могли јер је Нектаријевић довео своје људе из Београда. Као што је довео саветника у Болницу, који је махер за финансије тако што када три пута премести паре, нико не може да им уђе у траг. Ако је он стварно стручњак, зашто је дошао у Паланку да ради за 100 хиљада, зашто није остао у Београду и нашао посао за 150 хиљада динара? То је огледало Српске напредне странке у Смедеревској Паланци.

Све што се десило СНС-у у Паланци, Бошко Војиновић и ја смо предвиђали да ће да се догоди. Знали смо да тадем Богдановић-Нектаријевић води локални СНС у пропаст. Али није сада ствар у томе што су њих двојица отишли, већ што тамо и даље седе људи који су кројили капу, за-

лични интерес. Када су ми нудили да се вратим рекао сам – када оде 95 посто из тог Општинског одбора, могу да размислим. Има ту људи који су 2012. одмах ушли у власт, и одмах запоставили своје чланство. Њима је било важно да заузму по две-три функције. Хватају се везе са корди-

наторима и врхом странке, а не иде се на то да база бира своје представнике, кога народ хоће, а не кога они горе поставе. Ево, пример нашег посланика. Зар је поштено то што је он за четири месеца добио место посланика. Нека каже шта је урадио за Паланку. А знамо и каква нам је власт у протеклих осам година. Ми нећемо да у нашем покрету радимо на квантитету, него на квалитету. Да народ препозна да су овде људи који хоће нешто да ураде. Ово је последњи трзај да се окупимо, јер ако и ми изиграмо народ, следеће групе грађана више неће проћи. Народ више не зна где ће, али ми ћемо да молимо да изађу на изборе. Људи су огорчени, на све странке. Свака част Вучићу, он ће највише да допринесе броју гласова Напредњака у Паланци. Ја ћу на републичким изборима да гласам за Вучића и СНС, а овде ћу да радим против њих. Паланачке: После избора, са ким ћете да склапате постизборне савезе и коалиције? Др Милан Бркић: Сврха бављења политиком је улазак у власт. У том смислу, Покрет „Пет до дванаест“ нема никакве предиспозиције. Свако ко буде расположен да макар део идеја које ми промовишемо спроведе у дело је добродошао као партнер. Наравно да је наш циљ да на наредним изборима освојимо што већи број мандата, јер ће то значити да имамо довољно снаге да све наше идеје преточимо у дело. Уколико то не буде тако, урадићемо све што буде било могуће, и што нам буде дозвољавао број мандата које освојимо, да ово о чему су моји претходници говорили реализујемо. Ја чак мислим да људи који су тренутно у власти схватају да се дошло у ситуацију из које је тешко наћи излаз. Да схватају да ово што је до сада рађено није добро. И тренутно владајућа коалиција у овој општини је свесна чињенице да нешто мора да се промени у раду локалне самоуправе. Светска економска криза је са добраном задршком стигла

КОМЕНТАР

Смене и новинари П

Др Милан Бркић

и у Србију, и мислим да је већ свима јасно да уколико се не узмемо у памет, да се не може даље. И још нешто. Ја сам и даље члан Српске напредне странке. Ја сам се у СНС учланио пре две и по године. Тада сам изјавио да је Српска напредна странка прерасла страначке оквире и да је постала покрет. И она је то заиста била у неком тренутку, једина нада да нешто може да се промени у држави Србији. На жалост, када је у питању локал, СНС није оправдала та очекивања, и ја сам те две и по године посматрао унутрашња превирања, и борбу општинског одбора са самим собом. На републичком нивоу је једна, а на локалном друга прича. А то истовремено значи да и чланови других странака, који сматрају да на локалу немају адекватно руководство, или подршку за идеје које имају, могу да

се прикључе Покрету „Пет до дванаест“, јер немамо аверзију према члановима било које партије. Ми хоћемо да окупимо људе којима је интерес локална самоуправа, наше двориште. Др Срђан Савић: Само да допуним колегу Бркића, поједини одборници из разних партија су приступили Одборничкој групи „Пет до дванаест“ која је формирана у Скупштини општине, зато што су постали свесни потребе промене курса. Житељи наше општине преко наше Одборничке групе могу да изнесу своје проблеме и постављају питања. Наша Одборничка група ће да изнесе све те проблеме и постави одборничка питања, на која грађани очекују одговоре. А могу и да дођу у нашу канцеларију, која се налази у улици 10. октобра, у бившим просторијама Ауто-школе. В.Ђ.

Д НЕВНO

ON-LINE ИЗДАЊЕ „ П АЛАНАЧКИХ НОВИНА“ „ П АЛАНАЧКА ХРОНИКА“ НА АДРЕСИ

WWW.BLOG.PALANACKE.COM

осле смене министра Бате Гашића, и директора Болнице, Горана Богдановића, многи су помислили да је у нашој земљи коначно „прорадила јавност“. То би значило да је наступила извесна „демократизација“, која гарантује смењивост са функција због огрешења о јавни интерес, и да у свему томе битну улогу играју новинари, који оно што је обавијено велом непрозирности откривају пред народом, као јединим истинским сувереном. Не делимо такав оптимизам. Ако Гашић уопште буде смењен, то ће, верујемо, бити још један показатељ демагогије српског премијера. Да није тако, био би отеран са места министра много раније. Сви знамо зашто. Што се тиче Богдановића, уверен сам да је некоме у Министарству досадило да прима притужбе и пријаве. А и у медијима је било и коментара и пошалица, нарочито после забране акције добровољног давања крви. Све у свему, Богдановић, према нашем мишљењу, није отишао због онога што му медији, синдикати, његове колеге и пацијенти стављају на терет. Вероватније је да су његови заштитници одлучили да га пусте низ воду штитећи себе, из страха да ће захваљујући Богдановићу и сами добити нежељени публицитет уочи избора. Све то, у ствари, није ништа ново. Ни неоче-

кивано. Баш као и хорске осуде Гашића које на интернету просипају неки напредњачки ботови, који су се, следећи „линију“, можда мало заиграли. Ускоро ћемо на мрежи читати и прекоре Богдановићевог директоровања. А аутори ће бити они који се нису усуђивали ни да „лајкују“ неки критички осврт на догађаје у паланачкој Болници.

и удвориштвом стварали позиције и уживали бенефиције. Сетите се оне конференције за штампу на којој је Ивана Рашковић, уредник „Недељника“ проказана као клеветник, због текста у коме описује како је дежурни гинеколог одбио да је прими, иако је била „хитан случај“, зато што није имала оверену књижицу. Уосталом, погледајте снимак...

Да се одмах разумемо: немамо никакве симпатије према бившем директору наше болнице; први критички текст о Богдановићевим „реформама“ потписао је, уосталом, управо аутор ових редова, и због тога остао без једног пријатеља, лекара. Исто тако, међутим, не можемо да са симпатијама гледамо на његове данашње и будуће критичаре, који су својевремено прелазили на другу стране улице, да их неко не би ухватио у истом кадру са нама, који зломислимо против уваженог доктора. Некима су бушили гуме, као директору „Паланачких“, некима су слате претеће поруке, а други су ћутањем

Хоћемо да кажемо: ако после Гашића не буду протерани гашићевски манири, уколико Богдановићев дух остане у ходницима паланачке Болнице и после његове смене – ништа се у ствари неће променити. И даље ће бити лицемера, апологета, плашљиваца, и оних који се увек нађу да досоле, онда када је дојучерашњи моћник већ разоружан и понижен. Тај посао не могу да обаве новинари. Потребно је да и други посегну за својим достојанством, да начела и принципе претпоставе конформизму. Иначе, џаба смо кречили. Владимир Ђурђевић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 11

ИНТЕРВЈУ

ДРАГАН ИСАИЛОВИЋ ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНСКОГ ОДБОРА НОВЕ СРБИЈЕ

Опозиција у Паланци је политички незрела -Када дође добар инвеститор, после тога долазе и други инвеститори. Уколико су и постојале одређене мањкавости, када је реч о доласку инвеститора, то је могло да се решава у ходу, а не да се ти послови прекидају, јер је то лош знак и за будуће инвеститоре. Од Паланке се тако прави црна рупа, у коју, значи, нико не треба да дође. Због чега?

ипломирани политиколог Драган Исаиловић, већ неколико година је на челу Општинског одбора Нове Србије у Смедеревској Паланци. Познат по одмерености и такту, Исаиловић је унео нови стил у локални политички миље, а поменуте особине испољава и као управник Градског позоришта, које ради у саставу паланачког Културног центра. Паланачке: Нова Србија је више од три године у саставу коалиције која руководи органима локалне самоуправе. Како оцењујете допринос ваше странке? Исаиловић: Да, ми смо део коалиције која је овде на власти. Директну коалицију имамо са Социјалистичком партијом Србије. Заступљени смо у Општинском већу, а имамо и одређен број одборника. На рад локалне самоуправе утичемо сразмерно нашој снази. То се пре свега огледа у раду наших одборника и члана Већа. Ми смо подржали све активности локалне самоуправе. Наша коалиција наследила је много проблема из претходног периода, које није ни лако, ни једноставно решити. Надамо се да ће у наредном периоду, после локалних избора, већина тих проблема бити лакше решива. Паланачке: Нова Србија у Смедеревској Паланци постоји већ 15 година. Шта бисте истакли из протеклог рада овог одбора? Исаиловић: Општински одбор Нове Србије конституисан је у Смедеревској Паланци априла 2000. године. Континуирано, уз неке мале прекиде, када није учествовала у власти, Нова Србија је значајно допринела решавању проблема у овом граду. Посебно у време када је господин Цокић био председник Општине. Члан наше 12

странке, Ненад Рибарић, тада је био заменик председника Општине. У то време је председник наше странке, Велимир Илић био на значајним министарским функцијама, у две републичке владе Војислава Коштунице. У том периоду реконструисана је Железничка станица, управо захваљујући Новој Србији, реконструисан је пут од Тополе до Смедеревске Паланке, пут у Голобоку, а довршена је и реконструкција пута Младеновац-Паланка. Асфалтирано је и много улица у граду.

и оно од чега би Паланка могла да живи у будућности, а то је Бања на Кисељаку, односно туристички потенцијали, Кудречко језеро, и слично. На жалост, показало се у наше време, да када је реч о афирмисању наших туристичких потенцијала и довођењу инвеститора, не постоји консензус. Да будем сасвим отворен, Нова Србија сматра да и опозиција, када су поменуте ствари у питању, треба да пружи потпуну сагласност, односно мора постојати консензус када је реч о довођењу страних

Сећање на Ненада Рибарића Паланачке: Ваш Општински одбор негује успомену на Ненада Рибарића, дугогодишњег председника Нове Србије у Паланци Исаиловић: Наравно да чувамо успомену на Ненада. Меморијал који носи његово име основан је да би било упамћен човек који је оставио велики траг у Новој Србији као политичкој странци, и на политичкој сцени у Смедеревској Паланци. Други циљ, због кога смо приступили организовању поменутог Меморијала, јесте да се све политичке странке на неки начин окупе, да се не гледају само „преко нишана“, већ да се кроз кување котлића и играње фудбала друже и да покажу да сарадња може да постоји.

Паланачке: После наредних избора, који ресори вас занимају. Којим сегментом рада локалне самоуправе бисте желели да управљате? Исаиловић: Област која наш највише интересује је инфраструктура. Инфраструктура је елементарна ствар, да би неко дошао, као инвеститор или као туриста. Дакле, интересује нас реконструкција путева, водоводне мреже, као

или домаћих инвеститора у нашу општину. Паланачке: Како коментаришете чињеницу да управо опозиција на локалном новоу, на основу веза у Републици, где су власт, покушавају да онемогуће долазак инвеститора у нашу општину? Исаиловић: Реч је о политичкој незрелости. Да не кажем да је по среди зла намера. Као да нису у стању да сагледају корист од та-

квих инвестиција. Јер, свака инвестиција за собом привлачи и друге инвестиције. Добар глас се надалеко чује. Када дође добар инвеститор, после тога долазе и други инвеститори. Уколико су и постојале одређене мањкавости, када је реч о доласку инвеститора, то је могло да се решава у ходу, а не да се ти послови прекидају, јер је то лош знак и за будуће инвеститоре. Од Паланке се тако прави црна рупа, у коју, значи, нико не треба да дође. Због чега? Паланачке: По образовању сте политиколог. Има ли политичка пракса у којој живимо додирних тачака са политичком теоријом, коју сте изучавали на факултету? Исаиловић: Тешко да има. Посебно не у Србији, и посебно не на локалу у оваквој држави. Србија је још далеко од оних идеала демократије које су осмислили западни мислиоци, а многе земље примениле у својој политичкој пракси. Паланачке: Ви сте управник Градског позоришта, а то значи да је ваша странка у прилици да утиче на креирање културне политике. Последњих неколико година Позориште је остварило неке од највећих успеха у својој историји. Ово је година јубилеја, 110 година позоришта у Паланци. Како ће тај јубилеј бити обележен? Исаиловић: У плану је више ствари. Најпре, 25. децембра ћемо свечаном академијом и пратећим програмима да обележимо 110 година рада Градског позоришта. Јавност ће о томе бити благовремено обавештена. Покушаћемо да на сажет начин представимо шта се све догађало током овог периода. И да многе подсетимо да је наше Позорише једно од најстаријих не само у Србији, него и у

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР

Пише: Дејан Црномарковић

Потпуно лудило актуелног режима

бившој Југославији. У наредном периоду треба радити на позоришној инфраструктури. У зграду у којој се позориште налази много година није улагано. Инсталације и опрема су у лошем стању. Покушали смо да преко неких донација дођемо до рефлектора, и још неких неопходних техничких ствари, али за сада у томе нисмо успели. Тако да ја овом приликом апелујем на све добронамерне грађане, а посебно на пословне људе који су за то спремни, да на неки начин донирају Позориште, како бисмо дошли до адекватног озвучења, осветљења, и других неопходних ствари. Паланачке: Новогодишња порука... Исаиловић: Треба гледати у будућност. Ми смо склони да гледамо само у прошлост. Тачно је да без прошлости нема ни будућности, али ја мислим да у овом тренутку треба гледати у будућност. Треба да се трудимо да реализујемо циљеве за које се боримо. Паланачке: Има ли разлога за славље? Исаиловић: Како сада ствари стоје, нема много разлога за славље. После смањења плата, пензија, најављеног отпуштања, ретсриктивних мера наплате електричне енергије и јавних комуналија. Међутим, постоји могућност да на власт дођу и друге странке, и зато сам убеђен да је одшкринут прозор према лепшој будућности. Владимир Ђурђевић

Д НЕВНO

во више није само параноја, ово је потпуно лудило актуелног режима. Вређа ме то што нас сматрају толиким будалама.“ То је, приближно, текст поруке коју сам објавио на свом твитер профилу (https://twitter.com/ DejanCrn61) после театра који су направили премијер и његових „седам патуљака“ у вези са „нападом на државу“ и „покушајем државног удара“, а потом и глупирањем са полиграфом и, коначно, потпуним „врхом дна“ (што би рекао Антоније Пушић) - конференцијом за медије министра полиције који је иза себе постројио робокапове, под пуном ратном опремом. Шта рећи, а не заплакати? Над сопственом судбином! Како трагикомично, сада, одзвања на-

слов романа Миодрага Булатовића, „Рат је био бољи“. Али есенцијално питање гласи: има ли у том друштву бар један храбар, или бар мало озбиљан…, ма макар будан…, да им каже колико су „застранили“? Зар је толико почео да пада рејтинг да је време за најстрашније и најсрамније методе манипулације овим изможденим народом? Где је граница слепе заљубљености у себе и фотеље? Где је „deadline“ овог потопа разума и здраве памети? Треба ли сви грађани Србије да пређу „на ону страну“ да би се уразумио господар? Верујем да чак ни то не би решило проблеме у појединим главама, па би се нови непријатељи потражили у оближњим галаксијама.

Но да уозбиљим причу, значи, догодио се сукоб бивших сабораца, у коме једна страна није добила свој део плена, па се јавно успротивила – медијским нападом преко своје медијске империје. Таблоиди у служби режима против таблоида који је иступио из службе режима, укрстили су рогове - у режији режима. Кренула је „рафална паљба“ речима и сликом по главама грађана Србије. Један од циљева те ујдурме је да нас навуку да се опредељујемо између „Курира“ и „Информера - Пинка“, као наводних супротности. Заправо, да подржимо и заштитимо режим од страшне претње. Жао ми је, „нисам одавле“ и ту немам избора. Али, кренуло је стадо ботова и чланова,

брује друштвене мреже, куцају се саопштења… Брани се режим – ниоткога. Једноставно, нападача нема. А та „ствар“, до које им је заправо стало, и коју параноично бране представници режима, решава се на изборима. Тамо се осваја или губи власт. Пре или касније. Тај, кроз историју, тешко стечени облик владавине, зове се – демократија. Лично, нисам фан те „творевине“ која обезбеђује доминацију већине над памећу, али и не супротстављам се устаљеним нормама и „правилима игре“. Али, морам да се изјасним - срам вас било. Стидите се због понижавања сопственог народа и своје заоставштине поколењима.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. - Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. - Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. - Промoтивнe цeнe. - Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. - Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб

ON-LINE ИЗДАЊЕ

(прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),

„ П АЛАНАЧКА ХРОНИКА“

тeлефони: 026/ 318-363, 064/ 429- 4288, 063/ 803-7779

„ П АЛАНАЧКИХ НОВИНА“ НА АДРЕСИ WWW.BLOG.PALANACKE.COM

Смeдeрeвскa Пaлaнкa

СИНДИКАТ ИСПРАЋА ТЕШКУ ГОДИНУ, ИДУЋА ЈОШ НЕИЗВЕСНИЈА

Статистика друмом, стварност шумом Странци терају наше раднике да сваког јутра, пре почетка рада, у ставу „мирно“, одслушају химну њихове земље, а држава тера домаће фирме у стечај иако имају шансу да преживе кризу Божидар Тодоровић: Одлука о стечају је политичка

амостални синдикат испраћа тешку годину, али је идућа још неизвеснија и биће бременитија проблемима. Упркос „позитивним“ статистичким подацима, који доспевају у јавност, Синдикат има сасвим другачију слику и прилику актуелне стварности. Ова, као и многе претходне године била је обележена великим незадовољством запослених у привреди, јавним предузећима и установама. Кад је реч о тзв. реалном сектору, изостало је редовно исплаћивање зарада, пореза и доприноса, а на снази је било отпуштање радника. У јавном сектору смањиване су зараде, тако да се и тамо исказивало незадовољство. Остаће забележено да је у 2015. години, одлуком Владе и ресорног министарства, у стечај и ликвидацију отерано 188 предузећа, само у металском комплексу 40 одсто фирми је готово угашено, а десетак хиљада радника остало без посла. Осим тога, штрајкови и обуставе рада били су и у просвети, јер су запослени у образовању били незадовољни ставом Владе код исплате принадлежности предвиђених колективним уговором. Било је незадовољства и у правосуђу и здравству где је, такође, дошло до умањивања зарада. Оно што Синдикат посебно брине, кад се говори о крају ове године, јесте чињеница да ни идуће неће

бити боље. Оно мало предузећа, која су у међувремену отворена, а реч је о страним инвестицијама, карактерише смањивање права запослених. - Ми готово да немамо синдикалне организације у новоформираним фирмама - наглашава Божидар Тодоровић, потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије.- у предузећу „Морава“ у Великој Плани, где је запослено 150 људи, није дозвољено синдикално организовање. Ту још нисмо успели да формирамо синдикалну организацију. Слично се догађа и у другим предузећима, а имамо и врло драстичних примера, где страни послодавци терају наше раднике да пре почетка рада одслушају химну њихове земље. Упркос свим напорима које смо ми као Синдикат уложили у преговорима са министарствима и Владом да се дође до некаквих решења, њиховим одлукама нисмо могли да се супротставимо. Посебно нас брине да ће у друштвеним делатностима и у јавним предузећима доћи до отпуштања великог броја запослених. Ми разумемо да су неке локалне самоуправе и друштвене делатности преоптерећене бројем радника, али је држава морала да води рачуна кад је упошљавала радну снагу у тим секторима. Како се није водило рачуна о томе, сада имамо ситуацију да ће запосле-

ни испаштати тако што ће армија људи остати без радног места. Они који не буду успели да нађу неки други посао, наћи ће се на терету државе и то је проблем на који смо ми као Синдикат указивали. Синдикат је инсистирао код ресорних министарстава и Владе да се сачува 188 предузећа која су предвиђена за ликвидацију, јер би се тако сачувала и радна места на која би могли доћи они који у друштвеном сектору остају без посла. Овако погашен је велики број фирми, много радника је на тржишту рада, нова радна снага пристиже са захтевом да ради и себи обезбеди егзистенцију. Тако ће се синдикати поново у 2016. години наћи у зачараном кругу у коме ће само статистика, очигледно, исказивати позитивне резултате, а све остало ће бити јад и беда. На територији општина Смедеревска Паланка и Велика Плана, што се Синдиката тиче, ништа се спектакуларно не може очекивати. Јер, и на овом подручју приметна је рефлексија стања у земљи. Само је у „Гоши“ пет предузећа угашено и отишло у стечај. - Ми смо покушавали да са Привредним судом и Агенцијом за приватизацију нађемо решење, да се иде на тзв. унапред припремљене планове реорганизације, која би омогућила да се продужи живот неким предузећима, али се у томе није успело – конста-

www.sumadijskevesti.com 14

тује Тодоровић.- Одлука Суда и стечајног судије била је да сва та предузећа морају у стечај тако да данас имамо пет угашених предузећа у „Гоши“ без могућности да она оживе. Два случаја су посебно драстична. Један је „Гоша Дибут“, где су запослени месечно остваривали приход од преко милион и по динара и хранили 500 радника. Данас петнестак радника „Гоша Дибут“ не ради нити тих 500 радника користи њихову услугу у спремању топлог оброка. Драстичан је и пример „Холдинга“, који има велику имовину, а налази се у стечају. „Холдинг“ потражује четири милиона евра по основу извршних судских пресуда. Кад би се тај новац наплатио, не само да би „Холдинг“ живео, већ би оживеле и неке друге целине. Одлука о стечају је, очигледно, била политичка. Ни идућа година неће бити ништа боља, али ћемо се ми као Синдикат трудити да тамо где имамо запослене, а где се не поштује њихово право, да се бар боримо за то. На руку нам не иде ни најављено отварање поглавља, кад је у питању улазак у ЕУ, јер се она тичу и Закона о синдикатима и доћи ће до увођења тзв. Савета који ће дати још већа права да се успостављају нови услови за запослене, а нас из Синдиката ће онемогућити да бранимо њихове интересе. Д. Јанојлић

ОПШТИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА ПЕНЗИОНЕРА ВЕЋ РЕАЛИЗУЈЕ ПЛАН ЗА 2016. ГОДИНУ

У акције без предаха Испоручено 1.400 тона угља и око 700 кубика дрва, а почео и упис за набавку огрева за наредну сезону

Слободан Пантић, председник Општинске организације пензионера

пштинска организација пензионера успешно је окончала ову и већ реализује план рада за 2016. годину. За своје чланове, пре истека календарске године, обезбедила је близу 1.400 тона угља и скоро 700 кубика дрва за текућу грејну сезону. Реализацији овог програмског задатка на руку је ишло и релативно топло време тако да је пре петнаестак дана завршена комплетна испорука огрева. У тој акцији нема паузе тако да се већ уговара набавка огрева за наредну сезону. Ових дана почео је упис заинтересованих за 2016. годину, а оно што је у свему овоме веома битно управо је чињеница да су цене дрва и угља остале исте. Огрев се и надаље чланству даје на осам месечних рата. За разлику од ранијих у Новој години упис ће се вршити до маја месеца. Због тога из Општинске пензионер-

ске организације апелују на своје чланство да не оклевају, већ да дођу и пријаве своје потребе за огревом у наредној сезони. Ово је услов, не само да се наручени угаљ и дрва исплате на време, већ и да све то добију најдаље до половине наредне године. У току су припреме за дочек Нове године. Дочек ће бити у просторији ове Организације, односно у Клубу пензионера. Све ће ићи у режији Општинске организације, па је зато цена нижа него на другим местима. Провод у најлуђој ноћи кошта само 700 динара, а они који се одлуче за овај аранжман треба да се пријаве, пошто је број места ограничен на 70 особа. Половина тог капацитета је попуњена још 9. децембра. -Ми смо релативно задовољни оним што смо учинили у години на измаку – предочава Слободан Пан-

тић, председник Општинске организације пензионера. – Трудили смо се, да у границама наше моћи, олакшамо колико толико живот нашим члановима. Ангажовали смо се на више поља, од набавке огрева и намирница, па и на хуманитарним акцијама. Ове године, на жалост, обезбедили смо само стотину пакета животних намирница за наше најугроженије чланове. Првенствено је то ишло из наших средстава, а део нам је обезбедила и локална самоуправа. Успех је забележен и на плану културно-забавних активности. Остварени су запажени резултати, посебно музичко-фолкорне секције, чији су чланови давали програме у домовима за стара лица, али и на другим местима. Током године у сали Градског позоришта изведен је и пригодан програм за Дан Општинске организације пензионера. Добре резултате забележила је и Спортска секција, посебно шаховска екипа. Канцеларију председника краси 19 пехара, који су освојени у последњих четири – пет година. Шахисти су на свим такмичењима најчешће освајали прво или друго место. -Активно делујемо и на другим пољима - износи председник Пан-

тић.- Имамо колективно осигурање које кошта 210 динара, а ако дође до смртног случаја породици се исплаћује 30.000 динара. Осигурање је активност коју у наредном периоду треба да ширимо. Позивам пензионере да дођу код нас и осигурају се. Ово осигурање траје 10 година, после чега се уговор продужава. У своје и име наше Организације поздрављам пензионере и оне који још то нису с најлепшим жељама да новогодишње празние проведу у здрављу и весељу. Д. Јанојлић

ОРГАНСКЕ МАЛИНЕ У СЕЛУ КЛОКА

„Полана“ чува здравље Б

рачни пар Љубинко и Јелена Куч из села Клока у Тополи највећи су произвођачи органске малине „полана“, коју су засадили на три хектара. - Гајимо органску малину прве класе и не прскамо је пестицидима - истиче Куч. - У нашој малини нема тешких метала, а то потврђују и анализе надлежних служби, па са тим документом излазимо пред купце и продамо све своје производе.

Он објашњава да комплетан пласман робе има унапред, односно све што произведе има унапред продато. - Зарада је већ у првој години и тада се може очекивати око 2,5 тоне малине, ако сте је посадили на 40 до 50 ари, и већ са том количином имате економску оправданост инвестиције. Уколико се посади 50 ари већ друге године биће принос од шест тона. Тих шест

тона пута два евра по килограму је 12 хиљада евра. Посао са малинама није

нимало лак, јер се у малињаку ради током целе године. Прошлог лета у мали-

њаку породице Куч радило је до 20 берача, а сада има посла за 10 радника. 15

СКУПШТИНА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918.

Успешан почетак Едукација младих нараштаја кроз упознавање са славном прошлошћу српског народа и делима његових најбољих представника, биће један од задатака у наредном периоду

медеревска Паланка добија још једно писано гласило. Издаваће га „о свом руву и круву“ Подружница Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912. – 1918. Први број требало би са изађе из штампе у првој половини јануара 2016., највероватније за Српску нову годину. Иницијатива је обелодањена на Скупштини Подружнице поменутог Удружења у чијем раду је учествовао и председник Скупштине општине Славољуб Ђурић. На овом скупу за 30. децембар текуће године најављено је окупљање код спомен-обележја екадрили МФ99 Сербиа, које ће имати хуманитарни карактер. Скупштина је, иначе, упозната са извештајем о посети делегације Подружнице Удружења Француској, а поднео га је Предраг Торбица. Према ономе што је изнео, наишло се на пријатељски пријем свуда где су били. Французи, одушевљени што у гостима имају делегацију из Смедеревске Паланке, где је откривен споменик поменутој ратној ескадрили, изразили су спремност за неговање и продубљивање сарадње у наредним годинама. Оцена је да има места за сарадњу на многим пољима живота и рада, па и на привредном плану. У извештају о досадашњем раду,

који је изложио председник Подружнице Жељко Поштић, каже се да је за кратко време учињено више конкретних корака, међу којима и релативно брза реализација идеје да се ескадрили МФ99 Сербиа подигне споменик у градском парку код ОШ „Херој Иван Мукер“. У успехе се убраја и посета делегације овог Удружења Француској, а Скупштина је била прилика да се одреде и правци наредних активности. Наглашено је, такође, да је Подружница Удружења организовала обележавање Дана ослобођења Смедеревске Паланке у Првом светском рату и то, како се верује, први пут после Другог светског рата. Прослава је у првој години рада Подружнице, због помањкања средстава, била скромна, а наредна ће, како је казао председник Поштић, бити достојна тог историјског датума. -Један од задатака Подружнице у наредном периоду биће и едукација младих – најавио је Поштић.Њих треба подсетити на време кад се реч отаџбина писала великим почетним словом за разлику од садашњег кад се у школским уџбеницима једва где може наћи. Младе треба стално упознавати са

славном прошлошћу српског народа и делима његових најбољих представника која су својевремено одушевила цео свет. Томе у прилог иде и покретање гласила које би излазило једанпут месечно, а на чијим страницама ће бити места и за такве теме. Трагичан догађај у Француској окупио нас је

код споменика француско-српској ескадрили, где су нам се придружила и деца која су се тог тренутка нашла у парку. Искористили смо прилику да их подсетимо на традиционално добре односе наша два народа, али и да кажемо коју реч о разлогу за подизање овог спомен – обележја у нашем граду. Узимајући учешће у раду Скупштине Подружнице Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912. – 1918., председник Скупштине општине Славољуб Ђурић је нагласио да је био

одушевљен откривањем споменика француско-српској ескадрили, истакавши да је све урађено на високом нивоу. -То ми је дало моралну, и да кажем људску снагу, да изразим жељу и на неки начин се прикључим овом Удружењу и да дам свој допринос његовом раду – додао је Ђурић. – Ви радите једну фасцинантну ствар, нисам раније знао да ваша Подружница постоји, а сада чујем да ради већ годину дана, и свака вам част на ономе што сте за кратко време урадили. На одличном сте путу, а допада ми се што покрећете свој билтен у коме ће се писати и о значајним људима нашег краја, па и о генералу Ђурђу Лазићу из Селевца, који је у Првом светском рату био начелник Штаба за позадину српске војске. Он је готово непозната историјска личност садашњим генерацијама, али је зато врло значајна личност за српску историју. Оно што ме посебно дирнуло то је пријатељство нашег и француског народа, посебно у најтежим историјским тренуцима. Ово Удружење не само да има перспективу и шансе, већ и прилику да утиче на свест генерација која долазе, не само на територији наше општине, него и шире.

МИНИСТАР АЛЕКСАНДАР ВУЛИН ПОСЕТИО ТОПОЛУ

Разговарао са радницима конфекције „Рудник“ У сарадњи са Националном службом за запошљавање, још 120 радника би требало да се преквалификује у шиваче и добије посао у овом предузећу

инистар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања Александар Вулин, у пратњи домаћина председника Скупштине општине и

народног посланика Драгана Јовановића, посетио је Фабрику конфекције „Рудник“ у Тополи, која је после стечаја пронашла стратешког партнера.

Нови послодавац је београдско предузеће „АУРЕА“, које је у погонима у Тополи упослило 140 радника, а са погонима у Београду и Горњем Ми-

лановцу има укупно 320 запослених. Према плану новог послодавца, а у сарадњи са Националном службом за запошљавање, још 120

радника би требало да се преквалификује у шиваче и добије посао у овом предузећу, што ће створити услове за рад друге смене.

ИЗ ФРАНЦУСКЕ ДОНЕТО ПРАВО БЕЗЦЕН БЛАГО

Плакати о српском страдању Дародавац је Жан Клод Сегела, а њима тренутно располаже Подружница Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912.-1918.

елегација Подружнице Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912. – 1918. вратила се из посете Француској с правим бесцен благом. У Смедеревску Паланку донета су четири плаката из времена Првог светског рата велике ликовне и, пре свега, историјске вредности. Дародавац је Удружење љубитеља и поштовалаца града Пезеноса, односно лично Жан Клод Сегела,

који је био на откривању споменика француско српској ескадрили у парку код ОШ „Херој Иван Мукер“. Према речима Предрага Торбице, постери су били у његовом личном власништву, а ове и многе друге сакупљао је дуги низ година. Донета су четири вредна плаката од којих је један уникат. На свету не постоји ни један такав, а за њега је карактеристично да је у текстуалном делу, црним појачаним словима,

написано да је непријатељ почио геноцид у Србији током Првог светског рата. Влада Француске је једина у Европи тако окарактерисала страдање српског народа у Великом рату. Друга два постера, које је француска Влада штампала о свом трошку, а који су лепљени широм те земље, анимирали су људе добре воље на пружање помоћи избеглим Србима, првенствено женама и деци. Постери су дати Подружници поменутог Удружења, чије су сада власништво, с тим што је потребно надокнадити неке ситне трошкове преноса и оне које је имао сам дародавац. Што се тиче преостала два постера, један је карактеристичан по томе што га је урадио њихов чувени уметник. На једном су приказани српски и француски

војник приликом албанске голготе. Три плаката су настала током 1915. а један 1916. године. -Наш предлог је био да се кровно Удружење, чије је седиште у Б е о г р а д у, ангажује и организује јавну аукцију за оне који су заинтересовани да те плакате откупе – каже Торбица. – Има интересовања из наше Општине, бар ми је тако јављено, да она откупи плакате, које би требало урамити и чувати код нас, у Смедеревској Паланци, у Народном музеју или у општинској згради. Постоји

и интересовање амбасаде Француске у Београду. Предраг Торбица ради на томе да Подружница потомака и поштовалаца ратних добровољаца добије просторије у граду, где би се ово бесцен благо привремено чувало. Д. Ј.

РЕДОВНА СКУПШТИНА ВОЈНИХ ПЕНЗИОНЕРА ПАЛАНКЕ И ПЛАНЕ

Извештај поднео потпуковник Грујић Скупштина је имала свечани карактер, јер се ове године обележава 22 године ове организације у Србији, и 150 година откако је у Кнежевини Србији установљена војна пензија

Великој сали Скупштине општине одржана је редовна годишња Скупштина организације војних пензионера Смедеревске Паланке и Велике Плане. Извештај о раду организације у протеклих годину дана поднео је председник Драгослав Грујић, потпуковник у пензији. Потпуковник Грујић говорио је о социјалном статусу пензионера, и о конкретним акцијама које су организоване у циљу побољшања материјалног положаја најугро-

женијих породица пензионисаних војних лица. Грујић је захвалио централи Удружења у Београду, на разумевању и помоћи, захваљујући којој је за 10 чланова удружења исплаћена појединачна помоћ у вредности од 20 до 30 хиљада динара. Пуковник у пензији, Зоран Вушковић, члан Извршног одбора Удружења војних пензионера Србије, инфорисао је чланове о настојањима да се судским путем, или преко ПИО фонда, војним пензио-

нерима исплати разлика у висини пензије, почев од 2008. године, као и о решавању стамбеног питања војних пензионера у Србији. Присутне је поздравио председник Скупштине општине Смедеревска Паланка, Славољуб Ђурић, а говорио је и др Часлав Антић, пензионисани пуковник, задужен за питања здравственог осигурања пензионисаних војних лица и корисника војних пензија. Скупштини Општинске организације војних пензионера Смедерев-

ске Паланке и Велике Плане, присуствовали су бројни угледни гости. Скупштина је имала свечани карактер, јер се ове године обележава 22 године ове организације у Србији, и 150 година откако је у Кнежевини Србији установљена војна пензија.

В. Ђ.

ПРЕДАВАЊЕ У ОКВИРУ РЕАЛИЗАЦИЈЕ ПРОЈЕКТА „САВЕЗНИЦИ ПРИРОДЕ“

Наш зелени кутак у неколико слика -Овај програм младима пружа прилику да се сами организују, да организују омладинске формалне или неформалне групе, и да на такав начин артикулишу неке своје идеје: од екологије, преко хуманизма, друштвено-корисних делатности – рекао је Драган Вујановић, координатор Канцеларије за младе

Свечаној сали Паланачке гимназије, у оквиру реализације пројекта групе „Савезници природе“, одржано је дводелно предавање о значају чувања животне средине и активизму младих. - Пројекат „Наш зелени кутак у неколико слика“ настао је у склопу пројекта „Млади су закон 2015.“, који финансира Министарство омладине и спорта, преко ресурс-центра, Удружења грађана „Сунце“ из Крагујевца – каже Лазар Кузмановић, ученик четвртог разреда Паланачке гимназије, координатор пројекта „Савезници природе“. - Данашње предавање, један сегмент овог пројекта, баца акценат на немаран однос човека према природи, и говори о значају грађанског активизма. Тако ће један део предавања бити посвећен еколошким проблемима, како локалним, тако и глобалним, док други део има циљ да младе упозна са тим шта је грађански активизам, и како се он испољава код нас.

На наше питање – како би он објаснио шта је то грађански активизам, Кузмановић је одговорио: - Грађански активизам може да се дефинише као било која акција која има карактер општег добра. У овом случају – то је када радимо нешто да бисмо

Реализација пројекта „Наш зелени кутак у неколико слика“ обавља се уз подршку Канцеларије за младе из Смедеревске Паланке, која је обезбедила инфраструктуру и неопходне техничке услове за осмишљавање и писање пројкета, а пружа помоћ

паланачког Културног центра. - Сваке године Министарство омладине и спорта расписује конкурс и реализује програм „Млади су закон“ – нагласио је Вујановић. - Овај програм младима пружа прилику да се сами организују, да

побољшали нашу животну средину, од чега ће многи људи имати користи. Предавање о екологији, које је привукло знатну пажњу ученика, одржала је професорка биологије, Биљана Игњатовић.

и у његовој реализацији. Један вид ове помоћи је предавање о грађанском активизму, које је у сали Паланачке гимназије одржао Драган Вујановић, координатор Канцеларије за младе, која ради у саставу

организују омладинске формалне или неформалне групе, и да на такав начин артикулишу неке своје идеје: од екологије, преко хуманизма, друштвено-корисних делатности. Улога Канцеларије за младе је да

НОВОСТИ У РАДУ КОМПАНИЈЕ „PORR WERNER WEBER“ У ПАЛАНЦИ И ПЛАНИ

Отворена „Претоварна станица“ за комунални отпад Челници Компаније „Porr Werner Weber“ најавили су и изградњу „Трансфер станице“, која ће омогућити виши квалитет услуга које пружа ова Компанија 18

објави конкурс, да помогне онима које Министарство бира као ресурс центар, а то је ове године Удружење грађана „Сунце“ из Крагујевца. Канцеларија треба да буде добар домаћин, да буде спона између младих на локалу и удружења грађана преко кога се реализује пројекат. Такође, улога Канцеларије је да касније сва добра искуства из претходних година пренесе потенцијалним интересентима, који желе да учествују у реализацији програма „Млади су закон“, како би они могли да што боље сагледају о чему се ту ради, да одаберу неку тему, оформе групу и своје идеје реализују. Вујановићево предавање било је, у ствари, интерактивна радионица, у којој су живо учествовали млади људи, што показује да међу младима расте интересовање за непосредно деловање у својој средини, односно реализацију пројеката који треба да обезбеде бољи и квалитетнији живот или отклоне неке друштвене недостатке. В. Ђ.

омпанија „Porr Werner Weber“, која се стара о комуналним пословима у више градова и општина у Србији, ради на унапређењу својих услуга на територији општина Смедеревска Паланка и Велика Плана. У том циљу отворена је „Претоварна станица“ за комунални отпад у Великој Плани, која ће покривати две суседне општине. Наредних дана почеће се и са превозом отпада на де-

понију у Јагодини. У обраћању представницима медија челници Компаније „Porr Werner Weber“ најавили су и изградњу „Трансфер станице“, која ће омогућити виши квалитет услуга које пружа ова Компанија.

МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ ВЕРИФИКОВАЛО ЕЛАБОРАТ УДРУЖЕЊА ВИНАРА ШУМАДИЈЕ

Заштићено географско порекло шумадијских вина Само са територије Општине Топола у ово Удружење улазе винарије „Александровић“, „Арсенијевић“, „Роган“, „Липовац“ и „Краљевска винарија“.

инистарство пољопривреде Републике Србије верификовало је Елаборат о заштити географског порекла који је израдило Удружење винара Шумадије. То би у најкраћем била вест која ће с разлогом обрадовати јавност Србије. Многи ће се упитати шта то заправо значи? На једном подручју одређене сорте грожђа дају неке специфичне типове вина која се разликују од оних типова који настају на другим подручјима, рецимо Жупе, Фрушке горе и др. На то утиче земљиште, клима, температурна колебања, количина падавина, начин производње грожђа, вина.... Елаборат о заштити географског порекла Удружење је радило у сарадњи са одсеком за виноградарство и винарство које постоји у оквиру Министарства пољопривреде. Географска ознака подразумева да грожђе са овог подручја и вино прођу

одређене третмане да би носили географску ознаку. Да се све ради у циљу побољшања квалитета. Када крајњи потрошач види ту географску ознаку – која ће бити у виду маркице од наредне бербе на свакој флаши – он већ нешто може да очекује од тог вина. Нешто што га издваја у односу на друга вина из других регија. Ако свака регија има своју специфичност и даје различита вина, Шумадија је таква регија која може да да врхунска вина. Небитно да ли је бело или црвено вино у питању. За виноградарство, а самим тим и вино од изузетног је значаја утицај земљишта и климе. Ти микроклиматски фактори који се налазе овде код нас су од кључног значаја за квалитет наших вина, поред наравно неге и бриге о винограду и вину. Совињон из Шумадије је већ увелико препознатљив. Ово поднебље је такво да има одличну географску позицију и све оно што је

потребно да се добије добро грожђе од кога ће се добити и врхунско вино. Рецимо да су у Шумадији током лета дани топли, али

Само са територије Општине Топола у ово Удружење улазе винарије „Александровић“, „Арсенијевић“, „Роган“, „Липо-

су ноћи довољно свеже да спречавају испарење грожђаних сокова. Са овом заштитом винари Шумадије штите себе, своја вина, потрошача и унапређују своју регију, а самим тим и српско винарство. Квалитет који их чини препознатљивим пружа им могућност да се мере са најбољим винарским регијама из читавог света.

вац“ и „Краљевска винарија“. Из читаве Шумадије има их још десетак. Веома је важно да је Удружење отворено и за нове чланове, али уз обавезу придржавања основних норми одржавања винограда и производње вина које прописује удружење. У свету постоје велике винске регије попут Тоскане у Италији или Риохе у Шпанији. Код нас,

поред Неготинске сада је и Шумадија на овај начин постала и надамо се да ће тек постати једна од препознатљивих винских регија. То треба да постане и један изузетан покретач, један мотор за економију и целокупну привреду овог краја. Ако појам туризма подразумева да морате имати нешто препознатљиво и квалитетно како би привукли пажњу људи, Удружење произвођача вина за заштиту географског порекла Шумадије је покренуло ствар и надају се да ће наредна етапа развоја бити туристички пут вина који ће се кретати кроз Шумадију како би гости поред Тополе посетили и винарије у Аранђеловцу, Крњеву, Крагујевцу и другим местима, јер енолошки туризам је у зачетку и треба да заживи на нивоу читаве земље. Намера је од Шумадије и шумадијских вина створити бренд према коме ће и Србија постати препознатљива.

У АТАРУ ТОПОЛЕ

Уређени токови Каменице и Јасенице З

авршени су радови на уређењу два километра тока Каменице у Тополи и километар корита Јасенице у Наталинцима, које су у прошлогодишњим поплавама нанеле велике штете становништву. У Наталинцима су чишћени и одводни канали који су служили као дивље депоније, а увођењем

организованог одвожења смећа из села створени су услови да се ови канали уреде и да се реши питање одвода сувишне воде. На овај начин обезбеђено је да се штете од евентуалних поплава сведу на минимум. Радове, чија је укупна вредност око 6,5 милиона динара, а финан-

сирали су их Општина Топола и „Србијаводе“, извели су „Водопривреда“ из Смедеревске Паланке и Грађевинско предузеће „Момир Гавриловић“ из Трнаве. Према речима Драгана Јовано-

вића, председника Скупштине општине Топола, наредне године биће уређено и корито реке Кубршнице, у току кроз Крћевац, Загорицу и Маскар. 19

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

ЗОРАН СРЕЈИЋ СИЛОМ ПРИЛИКА КУТЛАЧУ ЗАМЕНИО ШУСТЕРСКИМ АЛАТОМ

Кувар за обућарском тезгом У Смедеревској Паланци је завршио Основну и средњу школу, звање кувар-техничар стекао у Школи ученика у привреди, пре војске у Крагујевцу почео обућарски занат, 1991. отворио радњу на своје име, а занат неко време „крао“ и од старог паланачког мајстора Аце Владисављевића

Зоран Срејић

оседује диплому куварског техничара, али му је обућарски занат животно занимање. Зове се Зоран Срејић и од 1986. године је власник обућарске радње у Смедеревској Паланци у којој ће, сва је прилика, остати до одласка у пензију. Потиче из породице, која је припадала средњем слоју. Отац Томислав је радио као електричар у „Гоши“, а мајка Дамњанка је била домаћица. Родитељи му, на жалост, нису живи али су, како се

обућара, где се израђивала нова обућа, али ту је био шегрт. Кад се одужио „држави и народу“, дакле кад је скинуо војну униформу, запослио се у угоститељском објекту Љубе Радисављевића у Занатском центру као конобар и кувар. Године 1988. дошао је у обућарску радњу коју је тада држао Драган Кнежевић, а припадала је старом паланачком мајстору Александру Владисављевићу. - Ја сам, с обзиром да сам неко

да ли у граду постоји старија од ове радње. Наш саговорник наглашава да за обућара има посла, али да се лично не радује кад му на поправку донесу обућу израђену у Кини. Она није – предочава - ни за поправку ни за бацање. Друга је ситуација кад неко донесе кожне ципеле или чизме домаће производње, што се исплатити и поправити и платити. У принципу, има посла, увек се нешто ради.

Каже да је народ одувек поправљао обућу. Колико ће за њега бити посла, зависи у првом реду од квалитета обуће. Постоји нешто што се исплати поправити и што се не исплати. - Муштерија је увек било, некад више, некад мање, али живело се од заната - каже Зоран. - Мајстор Аца Владисављевић је био обућар на гласу. Ту бих убројао Драгана Кнежевића. Некад смо у овој радњи радили нас тројица. Ја сам ту,

то некад говорило, „на пут извели“ и њега и старијег брата брата Новицу, који ради у „Гоши“. Зоран је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“, затим ученик усмереног образовања у Гимназији, а средње образовање је стекао у Школи ученика у привреди. Радо се сећа свог првог учитеља Милутина Алемпијевића, али и разредних из „шуварице“ Пере Крнете и касније Надежде Јелић. Његово одељење у Школи ученика у привреди „Жикица Дамњановић водио је професор фискултуре Ранко Васић. Четворогодишње школовање успешно је окончао и добио звање кувар-техничар. Пре него што је отишао на одслужење војног рока радио је са зетом код једног крагујевачког 20

У целини, задовољан

Зоран Срејић напомиње да неки занати изумиру, многи су се погасили, па нема на пример, ташнера, сарача, дакле старих заната. Својевремено је држава стимулисала занатство, обућари су били ослобођени обавезе да имају фискалну касу и плаћања обавеза које су важиле за друге, перспективније занате. - Трудим се да муштеријама увек изађем у сусрет - вели Зоран. - Ако ми неко донесе ташну на поправку, ја му изађем у сусрет, јер и то знам да радим, на пример да заменим каиш, шналу… Све што могу, ја урадим. Материјала углавном има, гро долази из увоза, јер код нико више не производи кожу, гуму… Зато се репроматеријал махом увози из Немачке и Грчке. У радњи је, нарочито од кад је зимско време, од мрака до мрака.

да кажем, био као шегрт. Квалитетне ципеле вредело је, а и исплати се, поправљати. - Како то да је кувар постао обућар? - питамо Зорана. - Кад сам био ђак средње школе, у „Гоши 2“ на Рудинама требало је да се отвори Фабрика хране - подсећа. - Ја сам, а и други моји вршњаци, у томе видео прилику за посао па сам се тако определио да учим за кувара. Подигнут је чак и објекат у коме је требало да се припрема храна не само за „Гошу“ већ и за друге фирме у граду. Али, то никад није прорадило и ја сам сад ту где сам. Ја сам 1984. почео да учим куварство и завршио две године касније. Тада је то било перспективно занимање. Радио је хотел на Кисељаку, „Турист“, ресторани „Башта“, „Конак Станоја Главаша“…

Зоран Срејић има ћерку Гордану и сина Лазара. Син иде у осми разред Основне школе, а ћерка је трећа година медицине у Београду. Поседује у Смедеревској Паланци кућу коју дели с братом. У целини, задовољан је. време радио у Крагујевцу, већ владао неким тајнама обућарског заната - прича нам Зоран Срејић. - И од те 1988. године ево ме још сам ту. Ову радњу на своје име отворио сам 1991. и ускоро ће осам деценија како се у овом простору израђује и поправља обућа. Све те године у овом локалу се није мењала делатност. Није ми познато

Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Шумадијска чесница Састојци: •

• Није било другог излаза, него да се сналази и запослење потражи изван угоститељске струке. За три године биће три деценије од како је обућар. Од овог заната - каже - може да се живи, све зависи од тога како се ко снађе. Али, да се оствари нека екстра зарада, о томе ни говора. - Овде ћу бити до пензије - вели. - Шта ћу друго да радим? Немам баш много избора. Ово што сада радим, тераћу до пензије. Сматрам да добро радим, постоје и они који Мајстор Аца Кад је Зоран Срејић почео да ради као обућар, мајстор Аца Владисављевић је још био жив. - И од њега сам учио занат – каже нам.- Занат се, иначе, не учи већ се краде. У овој радњи се, од кад сам у њу крочио, увек знало где седи мајстор Аца, где мајстор Драган, а где ја. Кад је мајстор Аца отишао у пензију, онда сам ја седео на његовом месту. Било је тренутака, нарочито суботом, кад смо у радњи били сва тројица. На пулту је била спакована поправљена обућа. Читаве гомиле. Дешавало се да се заврши поправка, а да се муштерија не појави да преузме обућу, или се на то чека док општина, фабрике, болница и други исплате зараду.

мисле другачије, али ти су мањина, више је оних који ме хвале. Доклегод је муштерија, и док се може живети од овог заната, ја ћу радити. У граду и немам неку конкуренцију. Додуше постоје још неке обућарске радње, али за све има хлеба, бар ја тако мислим. У Великој Плани има обућара, али грађани овде доносе обућу да се поправе. У Рачи, такође, постоје обућари, али муштерије отуда до-

лазе код мене. Могу да кажем да делом радим и за околину. За обућаре ће увек бити посла - оптимиста је Зоран Срејић. Невоља је једино што многе занатлије нема ко да наследи. Млађи завршавају друге, перспективније школе. - Тако је сада, погледајте само моје руке и одело - напомиње Зоран. - Увек сте у контакту с прашином, удише се лепак… Неће млади у обућаре. А и да хоће, више нико не образује обућарске раднике. Не постоји више ни мајсторско писмо. Нико се више не бави занатима: од општине па на горе. Нико да каже: „Немамо ташнера, дај да видимо ко то уме да ради, да му дамо неки локалчић и пореске олакшице“. Да се помогне док човек стекне муштерије, па ће после да му се наплати и порез и фирмарина и све што иде уз то. Овако, још човек није честито добио ни дозволу за рад, а већ стиже чек да се плати порез. Делом и због тога се гасе стари занати. Једноставно људи се не налазе у том послу, не виде перспективу. Има приватника који израђују нову обућу, али поправка и израда су - каже Срејић - два појма. По њему, неко прво мора знати да изради ципелу, па да је поправи. Мајстор мора да зна где је на обући „слаба тачка“. - Мени радни стаж тече од 1986. године - износи Зоран. - Нешто стажа сам откупио. Следеће године ћу имати 30 година радног стажа. Сад ми је 47 година живота. За десет година имаћу 57 година живота и 40 година пензијског стажа. По новом закону, да бих остварио право на пензију треба да имам 65 година старости. Шта ћу ја? Не преостаје ми, изгледа, ништа него и даље да радим. Д. Јанојлић

500 г кукурузног брашна (користим бело брашно а то може да буде и жуто брашно), најбоље је да буде крупније млевени кукуруз

•

Кисела вода, да тесто буде ретко

•

Један новчић опран, најбоље откуван у води и детерџенту Неколико зрна пасуља

1/2 кесице прашка за пециво

•

Неколико зрна кукуруза

•

Неколико зрна пшенице

•

Дрен

•

На врх кашике соли

•

1/2 дл уља

Укључити рерну на 275 степени. Припремити тепсију (округао плех) пречника 28 цм, и у њу ставити пек папир и по дну и страницама. У посуду ставити кукурузно брашно, прашак за пециво, со и уље. Додавати киселу воду док маса не постане ретка. Изручити масу у тепсију. У масу убацити новчић, пасуљ, кукуруз, пшеницу и дрен. Пећи на високој температури док не порумени. Кад се испече извадити и умотати у неку дебљу крпу.

КA КУЛТУРИ

Без музеја смо сиромашни, духовно и финансијски Музеји европских престоница вишеструко су значајни на полу идентитета једног народа, али и као институције чији годишњи приходи премашују и стотине милионе евра. Наши музеји, на жалост, спавају дубоким сном из којег никако да се пробуде

Србији се често расправља о музејима и њиховој активности. Једни их виде као неопходне институције културе, док их поједини, као што је и држава између осталог, посматрају и као „буџетске рупе“, где новац одлази без повратка. Да није тако, показују нам готово све земље Европе које већ деценијама у назад праве велике помаке у овој својеврсној туристичкој индустрији. Иако је потпуно бесмислено аргументовати битисање ових институција културе, можда није на одмет указати и на друге сегменте ове полемике, те самим тим и предности успешног рада бројних музеја. У светлу нових глобално-економских превирања и клацкања између Запада и Истока, Азије и Америке и бројних тржишта, појављују се помало потцењујућа али не тако нереална виђења појединих аналитичара да Европа, задужена и нејака, полако постаје један велики Музеј. Не улазећи у исправност ових тврдњи, треба приметити да чак и да је тако, она то користи као своју

Краљевски музеј у Амстердаму

велику предност. Бројне престонице Европе у својим туристичким понудама као најинтересантније локације истичу управо своје музеје, веће или мање. Понекад је за њих препорука непотребна, имајући у виду популарност којом њихова имена одјекују (Лувр, Ван Гогов музеј у Амстердаму...), а некада је најмоћније „оружје“ данашњице – маркетинг, довољно да се испред неког музеја створе редови који трају данима. Те слике заиста знају да оставе без даха. Било да је сунце или киша, ветар или снег, људи ће неуморно чекати у реду, спремни да за то задовољство плате карту која је не мања од десет евра. Подаци кажу да кроз Топкапи сарај у Истанбулу прође и по неколико десетина хиљада људи у једном дану. Приходи се наравно, увећавају унутар музеја где се купују сувенири, електронски водичи, руча се у ресторанима итд... Изложба византијске уметности одржана у Лондону 2004. године зарадила је преко четири милиона

Унутрашњост музеја са посетиоцима

евра само на продаји каталога са поменутог догађаја. Разуме се, на аеродрому су се делили рекламни материјали изложбе, а град је био облепљен билбордима и рекламама о овом несвакидашњем догађају. Било је незамисливо да се у том тренутку налазите у Лондону а да притом не знате за изложбу византијске уметности. Након што је затворена у Лондону, она је, уз велику новчану накнаду, отпутовала у Метрополитен у Њујорк, и даље. Готово истоветна ситуација је и у Риму, Амстердаму, Бечу, Берлину… Градске и државне касе остварују велике приходе управо захваљујући овим институцијама. Ово су само неки од бројних примера који илуструју и духовну и практичну улогу музеја. Речју, промовишући своју културу и традицију, они зарађују милионске цифре и представљају један од главних прихода града у коме се налазе. За то време ми не чинимо ни једно, ни друго. И док Мадрид

Музеј савремене уметности у Београду

и Париз приходују десетине и стотине милиона евра од улазница и продатих сувенира, наши музеји муче муку са зараслом травом на новобеоградској страни кеја или скелама у центру града. Док Амстрдам и Берлин промовишу своју културу, традицију, свој идентитет, дотле музеји у Београду воде спорове са разним фирмама, туже се и чекају пресуде. Закључак нас води на сам почетак. Шта су музеји? Институције културе од изузетног значаја за један град, државу, друштво. Њихова нематеријална вредност немерљива је новцем, али је наплатива. У нашем друштву оваква свест не постоји и како год да је, резултати су погубни, иако формално сви наши музеји раде!? Сваким даном смо све сиромашнији за насладу уметности и богате српске традиције и културе, као и за милионe евра, колико год то звучало апестрактно. Стеван Мартиновић

КУЛТУРA

НИН ОБЕЛОДАНИО КАНДИДАТЕ ЗА НАЈБОЉИ РОМАН ГОДИНЕ

помогли убрзању услова рада били су веома скромни, не постоји стална позорница, декор, гардероба, као и низ других неопходних реквизита за рад једне драмске групе. Жеља да се успе доводи до стварања најнеопходнијих услова за рад. Срећна околност за њих, позоришне ентузијасте, била је Велимир Живојиновић Масука, песник и редитељ који у то време живи у Паланци. Народно ослободилачки одбор поставља Живојиновића за чиновника на рад у просветном одсеку. У образложењу решења стоји напомена:

У трци књига нашег сарадника Роман „Окоштавање разума“ Слободана ТодоровићаТокија издала аранђеловачка „Стварност“

ИН је обелоданио наслове књига које конкуришу за Награду најбољи роман године. У трци је и дело нашег сарадника Слободана Тодоровића-Токија које је под насловом „Окоштавање разума“ објавила аранђеловачка „Стварност“.

За престижну књижевну награду, поред осталих, конкуришу романи Милисава Савића, Драгана Великића, Вука Драшковића и Светислава Басаре. Ко ће победити на конкурсу НИН-а знаће се средином јануара идуће године. Најбољи роман који је изашао ове године на српском језику, прогласиће жири у саставу: Михајло

Пантић, Јасмина Врбовац, Тамара Крстић, Зоран Пауновић и Божо Копривица. „Окоштавање разума“ је други роман Слободана Тодоровића-Токија. О овом његовом делу рецензент Др Бранко Златковић је написао: „С обзиром на приповедну-поетску стилизацију документаристичко-хроничарских исечака из паланачког живота, роман Слободана Тодоровића на својеврстан начин припада традицији поетског (нео)реализма.“ Метафорична насловна синтагма романа, који се нашао у конкуренцији за НИН-ову награду, сугерише приповедно обликовање апсурдне слике света. Ситуирана у учмалу, маловарошку средину, радња Тодоровићевог романа одвија се у доба социјалистичког реализма, односно током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Слободан Тодоровић је пре ове објавио четири књиге: „Паланачке тајне“, „Паланачке закачке“ и „Паланачке приче“. Овој „паланачкој трилогији“ придружио је 2011. и свој први роман „Видово вириште“. Д. Ј.

ПАЛАНАЧКИ ПЕСНИК МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ ПРВИ НА КОНКУРСУ У СВРЉИГУ

Награда за рукопис „У олуји сламка“ Н

а књижевни конкурс расписан поводом манифестације „Дани Гордане Тодоровић“ у Сврљигу 2015. године приспело је 39 рукописа, од којих је девет дисквалификовано због незадовољавања критеријума конкурса. Жири у саставу: Злата Коцић (председник), Радослав Вучковић (члан) и Милица Миленковић (члан), од 30 рукописа поезије који су ушли у разматрање, у први круг издвојио је 10 рукописа изузетног квалитета, да би у други круг уврстио у избор за прву награду пет рукописа. Жири је донео одлуку да награду манифестације „Дани Гордане Тодоровић“ 2015. додели Мирославу Јозићу, за рукопис поезије „У олуји сламка“.

“...да је друг В. Живојиновић стручњак јачег квалитета за рад са дилетантским групама.” Нађен је прави човек за позориште којег би пожелели много већи и јачи центри од Паланке. Велика је то срећа за позориште да јој се на челу налази један такав позориштник, који је увек знао и умео да окупи бројне заљубљенике у театар, спремне да помогну. ***

озориште треба што пре оживети. То је захтев тренутка. Оно мора да афирмише револуционарно-социјална хтења народних маса. За почетак шарени програми сачињени од партизанских песама, рецитација, фолклора, скеча или једночинке. Почетак рада позоришта, по сећањима, могао би се везати за приредбу, одржану за руске и наше борце 18. октобра 1944. године, у “Шећерани”. Програм се састојао од руских и наших песама, рецитација, фолклорних тачака и кратких скечева насталих у рату. Било је много песама: соло, дуета и малих хорова. Весеље се пренело на улице. Међутим, то није оно што жели град навикао на праве позоришне представе. У стварање “новог” позоришта укључују се људи разних професија, навика и образовања. Треба много урадити а за то треба и знање. У граду се појављују нове глумачке снаге, које су до јуче биле у гледалишту, помно пратећи сваки покрет и изговорену реч љубимаца. *** Жељу за доказивањем “нових снага” на позоришним даскама требало је искористити. Група пасионираних позоришних аматера, почиње прве озбиљније припреме за рад на подручју сценске уметности. Материјални услови који би

Масука се прихватио тешког посла да са неискусним ансамблом оживи позориште. За почетак два драмска великана: сјајни Нушић и маестрални Чехов. “Ожалошћена породица”, “На друму” и “Медвед”. Формирано је Народно позориште Просветног отсека Народно-ослободилачког Одбора, започиње изузетна мисија у тек ослобођеном граду, у којем се и даље често оглашавају сирене за узбуну. Био је то мукотрпан посао. Требало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности ускладиле са захтевима Масуке као редитеља. Али, љубав и жеља да се успе не знају за препреке. *** Сачуваних података о репертоару и броју одиграних представа мало је. Сећања и понеки оскудни запис помажу да се реконструише нешто што се у први мах чини немогућим. Љубитељи позоришта с нестрпљењем ишчекују дан премијера, предосећајући да ће то бити доживљај. И нису се преварили, 19. новембра 1944. године првим отварањем и затварањем завесе у “Централу”, аплаузима глумцима и редитељу започело је једно ново време. Представа “Ожалошћена породица” била је прави повратак позоришта граду и публике позоришту. Био је то сусрет са једном занимљивом и добро припремљеном представом. Остварена је уједначена и успешна представа. са зналачки осмишљеном режијом.

ОРИГИНАЛНА ПРОМОЦИЈА ГРЧКОГ ИЗДАЊА КЊИГЕ ДЕЈАНА ЦРНОМАРКОВИЋА

На језику Хомера и Хесиода Дејан Црномарковић је једини завичајни песник чији су стихови преведени на један светски језик

д Дејана Црномарковића то се и очекивало. На тако оригиналну замисао могао је доћи само он. Приредио је промоцију своје књиге песама без публике. Догађај који ће се баш по томе и памтити збио се у Народном музеју у Смедеревској Паланци. Пратили су га само представници медија. Њему се посрећило да му књига поезије која се први пут појавила 2005. године у Србији, буде преведена на грчки и објављена за грчком издавача у Атини. У аналима културе овог града биће записано да је овај аутор бриљантних стихова, први доживео да своје дело види, и чује, на језику народа из колевке православља. Његове песме, на лепом грчком језику, казивала је Марга Аврамовић, професор грчког и енглеског језика, а на језику настанка, дакле српском, глумац Градског позоришта Миша Бајкић. Пре ове промоције, Дејанова књига песама на грчком, имала је и телевизијско представљање. Наиме, овај даровити поета и изузетан колумниста, гостовао је у програму ТВ „Јасеница“, па је тако о свему овоме могао сазнати шири аудиторијум. Промоцију је у галеријском простору Народног музеја, међу сликама великих мајстора, водио Владимир Ђурђевић, а у представљању грчког издања Црномарковићеве књиге учествовао је и академски сликар Зоран Тодор. Владимир Ђурђевић: Уобичајено је да се представљање књига обавља пред публиком. Међутим, аутор књиге о којој данас говоримо, одлучио је да организује промоцију без публике. Зато, на самом почетку, да сазнамо из ког разлога? Дејан Црномарковић: Ја сам желео да направим нешто ново и неуобичајено из разлога што класичне промоције делују прилично 24

стереотипно и често досадно. Јер, с књигама се дружимо насамо, а на овај начин, промоцијом за медије, ући ћемо у све домове и на тај начин представити ову књигу. Владимир Ђурђевић: Дело које данас представљамо по много чему је изузетно. Наиме, Дејан Црномарковић је једини завичајни аутор чија је књига поезије преведена на неки светски језик. И то не на било који језик већ на грчки. То је само по себи изузетно, а осим тога то су песме које су својевремено имале издање и промоцију у

пријатељима Павлосу Лефасу и Нори Лефа. Они живе у Атини и ова књига коју су добили као поклон јако им се допала и онда су је понудили грчким издавачима којима се, такође, допала. И ето за неколико месеци смо стигли до превода те књиге и она је осванула у књижарама у Грчкој. Да није било њих двоје, не бих сада био у прилици да је промовишем и лично сам због тога веома срећан. Лавовски део посла обавила је Нора која је превела стихове и знам колико се везала за ову књигу. Заиста

прилично необичном грчком језику? Дејан Црномарковић: Не разумем, наравно, ништа, али знам да је Нора Лефа која је превела песме, а иначе је архитекта, доктор архитектуре, јако талентована особа и знам да је то урадила на најбољи могући начин. А грчки језик ми је сам по себи, можда зато што Грчку сматрам посебном земљом, веома драг. Хоћу да кажем, да поред Норе, други уводничар и аутор текста који се налази на почетку књиге је Павлос Лепас, доктор

Смедеревској Паланци. Дакле, ово грчко издање штампано је на писму којим су писали родоначелници поезије Хомер, Хесиод и Сапфо. Питање које се само по себи намеће како је дошло до тога да се књига „О изгубљеним данима“ појави на грчком? Дејан Црномарковић: Ова књига је изашла у Атини. Издавач је кућа из Пиреја, „Егдозис директ“. Она се појавила на грчком највише захваљујући мојим

сам сада пресрећан и поносанна своје пријатеље, на неки начин на и себе, па и због тога из које државе долазим. Земља у којој је та књига објављена на неки начин ми је била обећана. Некада, давно, почетком деведесетих година прошлог столећа живео сам годину дана на Криту, а неке од ових песама које се налазе у књизи, настале су баш у том периоду. Владимир Ђурђевић: Како теби као аутору звуче песме на

архитектуре и професор на Архитектонском факултету у Атини, чија су дела превођена на неколико страних језика и аутор је више књига. Колико знам превођен је на многе светске језике. Велика ми је част да је управо он, поред Норе, потписао моју књигу. Владимир Ђурђевић: Биће неколико промоција у Грчкој. Дејан Црномарковић: Не знам тачно програм промоција, али знам да ми је понуђено од стране

издавача више места. Једино што сада могу рећи то ја да 19., породично, путујем у Грчку. Бићемо гости у дому наших пријатеља. Оно што сада знам је да ће неколико промоција бити у самој Атини, а једна негде на Пелопонезу. Али, желим рећи да је мени јако значајна ова промоција овде за моје суграђане и за целу Србију. На неки начин, да то кажем у шаљивом тону, осећам се као репрезентативац Србије у култури, јер имам прилику да представљам свој град и своју домовину у иностранству. Битно је да кажем да од самог почетка свог рада на књигама, аутор свих њихових насловних страна је био мој пријатељ Зоран Тодор, академски сликар из Смедеревске Паланке. Он је, наравно, и на српском и на грчком издању ове књиге аутор насловне стране, а о томе ће и он сам нешто рећи. Али, морам да поменем и нашу јако добру песникињу и професора књижевности Мају Поповић, ауторку још једне рецензије моје књиге, која ће од стране издавача бити објављена у једном грчком часопису, који се бави културом. Тај часопис ће донети и рецензију моје књиге. Користим прилику да се и њој захвалим. Владимир Ђурђевић: Дејан је већ наговестио моје следеће питање у овом мини излагању представљања своје књиге. На овом представљању свакако треба рећи

нешто и о ликовном решењу књиге, односно корица на коме је радио наш академски сликар Зоран Тодор. Оно представља својеврсну реплику издања из 2005. године. Зоран Тодор: Имао сам велико задовољство да сам од самог

почетка присутан у настајању ове књиге, посебно кад је реч о осмишљавању њених корица. Добро се сећам кад се она појавила код нас под насловом „О изгубљеним данима“ (28 песама). Дошли смо на идеју да на њеној насловној стра-

ни буде једна моја слика, а тада сам радио на једном циклусу, где је у основи доминирала мушко-женска фигура. Ова слика на насловној страни носи назив „Младић који посматра град“, која се Дејану јако допала. На српском изда-

Павлос Лефас: Свемир у коме је истребљена свака сигурност Ако неко верује да се вредност поезије налази у способности да нас пренесе, уз помоћ само пар речи, у друге светове - и углавном у неприступачне светове наших осећања, наших дубоких мисли, наших сећања - ова књига песама ће му доћи као награда - наглашава проф. др Павлос Лефас. Понекад свакодневно, понекад херојско писање Дејана Црномарковића покушава одлучно да превазиђе смисао који уједињује, на првом месту језик. Писање Дејана Црномарковића настоји да открије оно што нам се налази пред очима, а настоји да не остане тајно, или бар непознато у нашим хаотичним, сложеним животима. Има за циљ да прикаже људску свакодневницу - као свака озбиљна поезија. Песму по песму, читалац има осећај да улази у један свемир у ком је истребљена свака сигурност, свемир у ком све оно што делује као сигурно губи значај, а безначајне ствари постају једино мерило, које су по својој природи некомпетентне да га воде. Сам, и немоћан да управља величином своје слободе и спектром својих избора, човек Дејана Црномарковића се троши у управљању својом свакодневницом, у којој постоје и највише и најобичније, величанствене и безначајне ствари. То управљање свакодневнице, где је једино сигуран неизбежан пут до смрти, истиче се као посао титана -одатле произилази осећај ироније помешан са јаком дозом горчине коју исказују његове песме.

година са вама!

Друго издање књиге „Део немира“

Нора Лефа: Више од једне интерпретације Разлог због којег сам се ухватила у коштац са преводом (нешто што нисам могла да замислим да ћу радити, будући да сам архитекта) био је лична потреба, са истим смислом као што је уметност. Искуство које ми је свака песма донела било је јединствено, истовремено неиздржљиво, тако да сам желела „да га се растеретим“ износећи га у грчку јавност. У сваком случају, пројекат није био ни мало једноставан: Дејан одаје утисак да је јасан, доживљава се дубоко, али у суштини даје више од једне интерпретације, а његово метафоричко изражавање је препуно изненађења..., користи српски језик на потпуно јединствен начин - понекад на неуобичајен начин даје смисао, понекад смештајући ред речи у несвакидашње везе. Надам се да се овај укус, који се не може описати речима, није изгубио од онога што и сам назива „папир, боја, порука“.

њу она се налази на целој страни насловне корице. Кад је све ово кренуло с грчким издањем ја сам био с Нором у контакту, чак сам био за то да на насловници буде једна друга слика. Али, превагнуло је ово решење које видимо на насловној корици. Добро је што ново издање има такву везу са оним претходним. Тако да сам као дизајнер и као уметник, али и као човек који већ има неко искуство у раду на насловним странама књига, стекао лепо искуство. Мислим да је ово укусно и врло квалитетно дизајнира књига. Оно што је мени јако интересантно и што је за мено ново, што за разлику од неких наших књига, ова има неку посебну мекоћу. Владимир Ђурђевић: И једно питање аутору књиге за крај, да ли можемо, после дуже паузе, да очекујемо једну нову, оригиналну књигу поезије? Дејан Црномарковић: Не знам

да ли ће ускоро бити нова књига поезије, можда нека кратка проза, а оно чега ће сигурно бити, то ће бити моје колумне из „Паланачких“, вероватно првих сто, а надам се да ће током идуће године изаћи из штампе. Што се поезије тиче, о том по том - видећемо. То ће до-

нети време. А до тад ћу уживати у овој књизи која је изашла у Грчкој, коју заиста доживљавам као животно дело. Владимир Ђурђевић: Ова промоција је трајала нешто дуже него што смо планирали, па на крају ипак морам да кажем нешто. На-

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 26

Готово истовремено кад и грчко издање књиге „О изгубљеним данима“, појавило се и ново, друго издање, књиге „Део немира“ Дејана Црномарковића, у издању Народне библиотеке „Милутин Срећковић“. Ова књига први пут је објављена 1989. године, а издавач је била Међурепубличка заједница за културу у Црној Гори. Поводом 25 година од првог издања Народна библиотека приредила је ово поновљено издање, наравно, са насловном страном коју је урадио Зоран Тодор.

име, о поезији не треба много говорити. Говорити о поезији некако подразумева објашњење суштине. Све у свему ову Дејанову књигу треба препустити читаоцима – да је читају на српском или грчком језику. Драгољуб Јанојлић

ПРЕДСТАВЉЕНО НОВО ДЕЛО БРАТИСЛАВА РОСАНДИЋА

Двокњижје на исту тему - Назив романа „Душе селице“ аутор је пажљиво одабрао јер се иза ове синтагме залепршавају све сеобе наших душа - казао је Слободан ТодоровићТоки

аш суграђанин Братислав Росандић огласио се новом књигом. У издању „Нове поетике“, уочи Сајма књига, појавио се његов нови роман „Душе селице“. Он је у ствари наставак његовог списатељског првенца „Лавина с Проклетија“, који је објавила „Књижевна омладина Србије“ пре две године. Представљање новог Росандићевог дела најавио је, и публику поздравио, Стеван Мартиновић, директор Народног музеја, а о књизи су говорили Слободан Тодоровић Токи и аутор. -Двокњижје врлог аутора пуним словним дахом дочарава време другарица и другова у тематици која није нова – казао је Тодоро-

вић.-Страсна љубав у примитивно алавом национализму је за све писце одувек била захвална потка. У закорачју Братислава Роксандића је испричана у животној коби девојке Зоје, Албанке, и Србина Голуба. Из телесне страсти рађају се у исти дан два дечака. Задрта родбина је учинила све да породично заједништво згасне, одриче се свог женског рода и то је почетак књижевног заковитлавања. Аутор је, на захтев публике, објаснио наслов своје књиге, истакавши да му се идеја јавила приликом посете Сајму књига, а Тодоровић се надовезао оценом да је он веома пажљиво одабран, објаснивши да се иза синтагме залепршавају све

сеобе наших душа. -Овај књижевни диптик није могао да напише Паризлија - додао је Тодоровић.- Ни престони скрибент. Штиво је харизмом предодређено човеку који познаје мирисе духа Метохије и најтананију духовност поднебља свиленог гајтана. Људске нарави, карактере ништине, и дабоме, белодано измећарско бреме тренутка распадања, кад се и месец оједе у срп по свим шавовима историјског миљеа, а знано нам је, од учитељице живота, да свако вре-

НОВА ЗБИРКА ПЕСАМА ВЛАДЕ ИЛИЋА

„Генерал и академик“ у Осечини

- Песме у збирци „Невидљиве нежности“ настајале су у временски дужем периоду и с тога као целина немају потребну хомогеност – наглашава Влада Илић Смедеревској Паланци, у издаљу Књижевног клуба „21“, изашла је нова збирка поезије Владе Илића. Ово је његова трећа песничка књига. Претходне две: „Тиха бљештања“ објавио је 1974., а „Снег“ 1980. године. Две године касније заједно са Предрагом Бајчићем објавио је збирку „Вашарлије“. Аутор је и романа „Прва повест о граду Некудиму“ и књиге прича „Птице које ретко излећу“. Сачинио је родослов малоплањанских Шаренкапића и два драмска текста „Пристајање уз ноћ“ и „Грудва земље међу звездама“. -Песме у збирци „Невидљиве нежности“ настајале су у временски дужем периоду и с тога као целина немају потребну хомогеност – наглашава Влада Илић.- Већина њих већ је објављена у књижевним часописима, пе-

Д. Ј.

ИЗЛОЖБА ПАЛАНАЧКОГ НАРОДНОГ МУЗЕЈА ПУТУЈЕ ПО СРБИЈИ

„Невидљиве нежности“

ме тегли своје бреме. Лавину таквих збивања могао је да осети само неки подно Проклетија. Он и нико више. Осим тога, Братислав Росандић очигледно добро познаје калдрму Приштине, Пећи, Призрена, Београда, Новог Сада, Париза, а калдрма којом се хода и по суву и по ромињуши почетак је за свакакве изазове. Инсерте из ове књиге говорио је глумац Градског позоришта Миша Бајкић.

Интересовање за ову изложбу су показали и Лазаревац и Лозница

сничким зборницима, фестивалским билтенима и на сусретима песника. Како су прошла прва читања, у овој збирци добиле су нови дах, и требало би да буду след оних вредности зачетих у мојим ранијим књигама. Његови драмски текстови награђени су 1978. године на ФЕДРАС-у и штампане у часопису „Стиг“. Позоришни комад за децу овог аутора „Бајка о снежном лептиру“ извођен је на сцени Градског позоришта у Смедеревској Паланци 1980. у позоришту „Масука“ у Великој Плани 1995. године. Као приређивач потписао је зборник поезије са сусрета песника Доње Јасенице на Видовачи 1998. у Водицама под насловом „Жубор песме на јутрењу“. Д. Ј.

акон Дома Војске у Београду, изложба Народног музеја у Смедеревској Паланци „Мач и перо – Живко Г. Павловић, генерал и академик“ представљена је ваљевском крају – тачније Осечини. На свечаном отварању изложбе у Музеју ове општине директори Светозар Гачић и Стеван Мартиновић сложили су се да је историја Првог светског рата остала у сенци Другог и да је идеална прилика да у време јубилеја иста буде додатно осветљена. Упознајући лик и дело генерала и академика Живка Павловића публика ће бити у прилици да стекне представу о историји јасеничког краја али и читаве српске војске у периоду од 1912. – 1918. године. Након гостовања у Осечини из Народног музеја се надају да ће изложба наставити да путује по Србији, будући да су интересовање показали и Лазаревац и Лозница. Заиста, ништа мање и не заслужује великан из Башина. 27

ТРИБИНА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ О ЗАХТЕВУ КОСОВА ЗА ПРИЈЕМ У UNESCO

Да ли већина гласова може да мења историју? - И ову трибину зачинила су бројна питања публике, која је била вољна да остане у сали и после два и по сата трајања ове тематске вечери

ећ смо навикли на добро осмишљене тематске вечери, које се организују у паланачком Народном музеју. Агилни директор ове установе, Стеван Мартиновић, уприличио је 26. новембра још једну научну трибину, посвећену настојањима Косова да постане члан „United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization“. Под називом „UNESCO: историју мења већина гласова“, о овом проблему говорили су ђакон Ненад Илић, познати филмски и телевизијски редитељ, проф. др Слободан Антонић, социолог и политички аналитичар, и проф. др Иван Стевовић, историчар византијске архитектуре. Одговарајући на добро конципирана питања самог Мартиновића, који је потврдио своје и од раније познато модераторско умеће, гости трибине су, пред дословно препуним салама у приземљу зграде Музеја, прегнантно и јасно говорили, не само о проблему пријема Косова у Организацију Уједињених нација за образовање, науку и културу, него и о знатно ширем исто-

ријском и друштвеном контексту овог питања. Слободан Антонић подсетио је да је 2004. године на Косову уништено 36 манастира и цркава, а да нико до данас није осуђен због тога. Насупрот томе, у Београду су осуђена лица која су запалила Бајракли џамију, иако су, према Антонићу, кажњени преблагим казнама. Покушај пријема у UNESCO је, сматра Антонић, само први корак, после кога следи успостављање Косовске православне цркве, и присвајање српске културне баштине. Наша дипломатија се, истакао је Антонић, пробудила исувише касно. Тек последњих месец до два учињени су неки конкретни кораци, док се Косово за гласање о пријему припремало више од 10 месеци. Такође, после гласања, које је на две године одложило захтев за пријем у UNESCO, косовски научници и дипломате одмах су направили анализу због чега њихова иницијатива није добила довољну подршку, док се у Србији опет ништа не ради, па је врло изгледно, нарочито ако се види листа

оних који су подржали Србију, да Косово за две године постане члан ове организације Уједињених нација. Одговарајући на питања директора Музеја, Антонић је подсетио да су на Косову Албанци постали већинско становништво тек на преласку XIX у XX век, док су данас у демографској експанзији, за разлику од негативног природног прираштаја становништва српске националности. Све наведено, према Антонићу, показује да је потребна нова национална хомогенизација, која подразумева и просветитељски patos, образовање младих у духу другачије парадигме од доминантног истицања вредности либералног капитализма. Ђакон Ненад Илић истакао је потребу враћања Косовском миту. Митско језгро је у темељу националног идентитета, а Косовски мит није тек приповест о безглавом јуришању на моћног непријатеља, него доказ суштинске „борбе за признање“, односно самоуспостављања нације у борби за слободу. Према томе, сматра ђакон Илић, ми

смо утемељени косовским идентитетом, па је одузимање културне баштине на Косову непосредни напад на то национално утемељење. Професор Иван Стевовић, историчар византијске архитектуре, говорио је, најпре, о погрешној терминологији: цркве на Косову нису само „споменици културе“, односно оне се на то не могу сводити. Стевовић је истакао да UNESCO не гарантује чување културних вредности, и да је инертност ове организације видљива у одсуству ангажовања на спасавању Палмире, коју су уништавали исламски екстремисти. Стевовић је указао и на лоше вођену културно-дипломатску пропаганду, као и на немоћ домаћих стручњака да утичу на штуре и шкрте описе вредости Српске православне цркве на Косову у званичним документима и сајту „Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу“. И ову трибину зачинила су бројна питања публике, која је била вољна да остане у сали и после два и по сата трајања ове тематске вечери.

НЕСВАКИДАШЊА ИЗЛОЖБА У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Раскошан свет лишајева Милица Петровић лепоту својих акварела ниже на осетљивом кинеском папиру

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба Милице Петровић, академског сликара-графичара из Београда, под називом „Цвет живота“. Радови (акварел и туш) урађени су на пиринчаном папиру, а њену пажњу заокупио је чудесан свет лишаја. Из тог „хаоса природе“, како се још зову због својих необичних осо28

бина, расцветао се букет најлепших боја. Милица, из оправданих разлога, није присуствовала отварању изложбе, па ју је паланачкој ликовној публици представила историчар уметности Славенка Чишић-Урошевић. Изнела је да је завршила Факултет примењених уметности, постала члан УЛУС-а и као самостални уметник излагала на преко 150 групних изложби у земљи и иностранству. - СИМБОЛИЧНО лишаје сам доживела као нашу свакидашњицу у суровим

животним условима, а ЛИКОВНО кроз црно-беле односе акцентоване местимично богатим колоритом – наводи уметница у каталошком тексту, напомињући да су као ПОЛАЗИШТЕ послужиле фотографије снимљене у кршевитим пределима Лике.Историчар уметности Весна Тодоровић, која је на овој изложби требало да говори о сликарству Милице Петровић, али је и она изостала па је њену реч публици предочила Славенка Чишић Урошевић, исправно запажа да

веома кратке биографије уметника, какве се обично објављују у каталозима, не дају одговарајуће информације о нечијем стваралаштву, посебно када неко, као што је то случај са овом уметницом, има иза себе деценије озбиљног истраживачког деловања. -Пред нама је једна по много чему несвакидашња изложба – наглашава Весна Тодоровић у припремљеном говору за отварање изложбе Милице Петровић. - Несвакидашња је и тематика. Наиме, уметница је

запазила и заволела микросвет лишајева, који је скроман само на први поглед. У њега се унела изузетном снагом љубави, осетљивошћу свог перцептивног апарата, преносећи на папир непрегледно богатство облика и комбинација вештином великог мајстора. Несвакидашња је и подлога на којој ниже лепоту својих акварела – преосетљиви кинески пиринчани папир. Милица Петровић живи и ствара у Београду. Ово је њена шеснаеста самостална изложба.

ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ

Снажно пласирање поруке - Сибила Петењи Арбутина и Јелена Ковачевић Воргучин ликовна средства стављају у функцију промоције друштвене одговорности са снажним критичким подтекстом

анимљива изложба фотографија, чији су аутори Сибила Петењи Арбутина и Јелена Ковачевић Воргучин, отворена је у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци. Ликовној публици овог града представила их је Славенка Чишић Урошевић, историчар уметности, рекавши да су обе рођене у Новом Саду, Сибила 1976., а Јелена годину дана раније. Обе су дипломирале на Академији уметности у Новом Саду, Сибила на одсеку графике, а Јелена на смеру за фотографију. Сибила је предавач и руководилац студијског програма примењене фотографије на Високој техничкој школи струковних студија, а Јелена доцент на Академији уметности Универзитета у Новом Саду. Њихова изложба у Смедеревској Паланци је по много чему јединствена и особена, како по проблему који третира, тако и по начину директног и снажног пласирања поруке. Две ауторке окупљене око једне теме, фотографским снимцима представљају en face лица деце током гледања телевизије. Минималистички приступ, истиче поражавајућу истину: изрази дечјих лица и њихови погледи су одсутни, празни, затупљени и гледају кроз фотографа. -Суштинска порука поставке је скретање пажње на утицај медија на све нас, а нарочито на нашу

будућност – предочава Ана Ракић, историчар уметности.- Интернет као медиј је свеприсутан у нашем друштву и у толикој мери да се ни један текст, нити истраживање не реализује пре покушаја да се истраже информације доступне у јавном домену. Захваљујући технолошком и дигиталном напретку у постмодерној ери, доступност информација и лакоћа комуникације омогућена је свима. Ипак, неумереност у размени података, често може имати погубне ефекте по просечног конзумента и утицати на свест и здравље човека.

Ауторке изложених фотографија кажу да је њихов циљ да пројектом Mind TV укажу на потребу медијског описмењавања родитеља и натерају их да размишљају о постојању ТВ као медија који може да у развоју деце остави снажне последице уколико се не конзумира контролисано. Оне фотографску слику користе као средство у непосредном преношењу поруке и успо-

стављања дијалога. Деца, као мотив на изложеним фотографијама, у ствари су посредници између уметника и публике. Крупним кадром лица снимљеног en face у фокус интересовања стављен је замрзнути израз дечјег лица. На тај начин показује се хипнотички ефекат који телевизијски програм врши на дете, као потпуну одсутност из реалности. Ауторке ове изложбе пронашле су начин да у свом домену рада пошаљу упечатљиву визуелну поруку, која потреса посматрача, критикује друштво

и нагони на размишљање радикалније и директније од писаног рада, разговора или емисије. -Дечији ликови на фотографијама имају одсутан израз, док је њихова пажња неподељено усмерена на радњу на екрану – запажа Ана Ракић.-Не пружајући публици податак о томе о ком се програму ради, истиче се јасан став обе ауторке да нам приказани

DIGITAL

NEWS

Приредио: Лука Никола

Збогом телефону Извештај, који је обухватио анкетирање 100.000 људи у Шведској и 39 других земаља, је открио да већина људи верује да паметни телефони постају ствар прошлости. Сада се пажња усмерава на вештачку интелигенцију, односно на помагаче без екрана.

Многи ИТ стручњаци предвиђају да ће носиве направе попут Apple Watch полако почети да замењују паметне телефоне. - Смартфон у руци и није толико практичан - изјавила је Ребека Цедеринг Ангсторм из Ериксона. На пример, док кувамо или возимо кола. Постоји и велики број других ситуација у којима се уређаји са екранима нису показали толико практичним. Због тога се сматра да ће у року од пет година паметни телефони постати и остати ствар прошлости.

израз дечјег лица шаље поруку да то,заправо, уопште није релевантно: у сваком случају, дете, гледајући ТВ, пасивно конзумира сваки садржај, одвојено је од реалности и сво време које проведе у том стању оно мање размишља, закључује, учи, креће се – не ради ништа од оног што детету чини добро и што повољно утиче на његов развој. Ако се има у виду да нам многа деце пред екраном проводе до четири и по часа дневно, што чини око 40 процената времена које проводе у будном стању, а да телевизију у просеку бебе почињу да гледају са око четири месеца старости, јасна је потреба да се широј публици

укаже на важност медијске писмености одраслих, боље социјализације деце и свеукупног здравијег стила живота најмлађих. Користећи се хиперреалистичком фотографијом у минималистичкој концепцији Сибила Петењи Арбутина и Јелена Ковачевић Воргучин ликовна средства стављају у службу промоције друштвене одговорности са снажним критичким подтекстом. Оне на овај особен начин дижу свој глас против кича, неукуса, површнсти и некритичког мишљења, упозоравајући на опасност културне кризе савременог тренутка. Д. Јанојлић

Читајте "Паланачке новине" - гледајте "Паланачку телевизију" на добро познатој адреси - www.palanacke.com 29

НАШИ СТВАРАОЦИ: ЗОРАН ТОДОР

Људска несрећа звана: љубав или мржња Зоран Тодор, ретко оригиналан и креативан сликар, истанчаним духом и слухом, са пуно ентузијазма и дражи, ствара свој сликарски свет. Тај свет је, често, испуњен ситним, минорним људима са периферије друштвеног живота, без којих свака уметност нема ни укус ни боје

рафика академског сликара Зорана Тодора „Жене и пси“, која илуструје наш текст, са још двадесетак, садржински истих одштампаних листова, пре тридесетак година, била је изложена пред пробирљивом и осетљивом паланачком ликовном публиком. Галерија Народног музеја (узгред речено, идуће, 2016. године обележава пола века свог оснивања) била је тесна и претесна да прими све заинтересоване гледаоце који су дошли да виде стваралаштво овог младог и надабудног суграђанина, са дипломом Академије примењених уметности у џепу, на којој се мастило декановог потписа још није било осушило. Разумљиво, поред бројних љубитеља уметности, затим, ауторових другова и пријатеља, наћи ће се и многи који по први пут, уопште, присуствују отварању једне сликарске изложбе. Најревноснији у томе били су његове комшије Колонијаши, са чијом је децом, заједно с братом, провео детињство и дечаштво. Готово, сви од реда, знали су да је он тамо, на неком факултету у Београду, један од најбољих студената. (Успут: кућу Тодорових родитеља од суседног радничког насеља делиле су две њиве: једна жута под сунцоликим сунцокретом, друга зелена од свиластог кукуруза). На изложби испред гра-

фике „Жене и пси“ неописива свађалачка гужва, која сваког трена може да прерасте у скандал. Помешана са циликавим смехом, шири се несносна ларма. Крећу ситна пецкања и вређања, а уши појединих посетилаца почињу да парају речи: „фрајери“, „проститутке“, „уличари“, „дрогираши“. Прво тихо, па све јаче и јаче, излећу скарадне псовке, какве би се тешко пронашле и у најпрестижнијим енглеским енциклопедијама. Очито, тематика графике, као на свакој жестокој фудбалској утакмици, гледаоце је поделила на два навијачка табора: једни су се њоме одушевљавали, други згражавали. Атмосфера нетипична и непримерена културним приредбама. Каква то сликарска контрапродуктивна сила исијава „инкриминисане“ графике? По модрикастобелој цинканој плочи, формата 23 х 34,5 см., уметник је, зналачким мајсторством, челичном иглом, запарао и са ње на хартију отиснуо графику са пет фигура: две, двоноге, и три, четвороноге, из људског и анималног света. Напред, у првом плану, смештене су две одрасле женске особе, изазовног, несвакидашњег става и облачења. Лева, седи у не баш симпатичној пози, док је десна заузела правилан стојећи положај. Лица, једва наглашених очију, су им

прекривена дугачком, црном, косом. Попут холивудских звезда са А листе, желећи све на себи да покажу, остале су без доњег веша. Једна обувена, друга изувена, изрониле из какве ноћне море, незаинтересоване и равнодушне према свему, загледане су у оно што се видети не може, налазећи у том погледу, можда, трагизам сопственог живота и егзистенције. У строгој средини слике, анфасом, окренути гледаоцима, у чучећем положају, спратила су се

два најобичнија авлијанера, очекујући, ваљда, дежурног уличног фотографа да их услика за, само њима познат, какав кучећи брачни албум. Трећи, усукани џукац, вероватно подстакнут кучећом љубомором, шмугнуо је из овог чудног друштва, и линијом која означава саму ивицу слике, запутио према месту, где га, наводно, очекује Годо. Преостали посетиоци изложбе, већ заморени и изнервирани огољеним еротизмом графике „Жене

и пси“, гласно се питаше на којем се простору драма ових необичних актера одигравала и шта је, појединачно, коначно са њима било. Јер, су они од стане аутора, упаковани на веома малом, уском простору беле хартије, без икакве амбијенталне маркације (Напомињемо да ће одговор на постављено питање, сам по себи, доћи у другом делу приче.) И на осталим радовима презентираним на изложби видеће се, готово, истовет-

Аутентични сликар Необично талентован и и аутентични сликар, Зоран Тодор је имао ретку срећу да се већ од првих дана бављења својом професијом, јави као зрео стваралац. Стога се никако не може говорити о некаквом његовом „фазном“ развоју, утолико пре, што је његово сликарство на самом старту оквалификовано као експресионистичко са примесама реализма. Успешно се бави графиком и сликарством и посебно му је стало да одржи будну пажњу гледалаца, јер му је то, изгледа, најбољи начин да коренспондира са временом у којем живи и ради. Поред педагошког ангажмана, учесник је бројних ликовних колонија. Повремено излаже по галеријама у земљи и иностранству и добитник је више значајних признања и награда, због чега је стекао лепу наклоност публике и медијске критике. У раду га најчешће инспирише друштвена стварност и често ће да каже како су живот и сликарство исто, спојени трајним и нераскидивим везама. Тако су му мотиви најчешће из завичаја. Графичар по вокацији и опредељењу, последњих неколико година искључиво се бави сликарством образлажући тај свој поступак скупим штампањем графика. Графика, каже,нека чека свој тренутак. На жалост, у очекивању бољих дана, дошли су гори. У процесу израде слика изнашао је сопствени поступак, необичан и досада невиђен у свету. Наиме, кренуо је у потрагу за старим, одавно заборављеним и одбаченим металним предметима, плехом, лимом, шрафовима и др. Хемија их је одавно разложила а корозија нагризла и „обојила“ (У дворишту имам пуну просторију старудије. У сировом, нађеном стању, оне су рђастожуте, црне, црвеномрке и сиве. И не заборавите: мој далеки ‘колега’ Холанђанин, Франц Халс из 17. века , један од највећих портретиста које је човечанство запамтило, користио је чак 27 нијанси црне боје“). Необични материјал, Тодор челичним маказама и тестерицама сече, равња, глача и помоћу специјалног лепка, аплицира на дрвену подлогу, различитих димензија. Ритмички и хармонично склопљене и стопљене слике настале тим методом, носе заједничко име: „корозије“. Припадају правцу који се у ликовној уметности од Другог светског рата назива енформелом. Енформел означава оно апстрактно сликарство које се заснива на инстикту и гесту (Писац овог текста мишљења је да је новооткривено Тодорово сликарство много ближе италијанском ликовном покрету, под именом arte povora, што у преводу значи, сиромашна уметност).

не графике – слике. То су, опет, људи и жене са својим судбинама. Тодоровом перу се намећу: арлекини, старлете, стриптизете, циркуске певачице… Актови су му омиљена и прагнантна дисциплина, женски, пре свих, мада за моделе узима и мушкарце. На његовим цртежима често се јављају лица са периферије друштвеног живота. Без тих минорних малих и ситних убогара време нема ни укус ни боју. Покаткад, као у најпрозрачнијим сновима, код њега ће се осетити нека далека реминисценција на омиљене песнике и писце: Аретина, Вијона, Превера. На Чарлса Буковског, представника америчке провокативне књижевности, особито. У наступајућим, релативно добрим приликама, некадашње сликарске изложбе, као, уосталом, и сва друга културно-просветна дешавања, по традиционалној, лошој навици, брзо ће гутати мрак заборава. Сем, неког штурог податка у галеријској евиденционој свесци, биће заборављена и графика „Жене и пси“. Културни живот паланачке општине, у свим видовима делатности, све до деведесетих година прошлог века, биће у то доба у знаку великих делатности и резултата. Пара у каси имало је на претек. Лични дохоци запослених (укључујући и новогодишњу, „тринаесту“ плату) унапред су исплаћивани. Али, усред зиме, кад му време није, Република укида СИЗ-ове. Многи у ту злокобну реч не повероваше. Шок, хаос! Кола стандарда кретоше низбрдо. Нема регреса за годишње одморе и топле оброке. Нема… Нема више стамбених кредита (додуше, неки су их, ако су добро „стајали“ с директори-

ма, евентуално и њиховим секретарицама, узимали и за подизање викендица). O tempora, o mores (О времена, о обичаји.) Међутим, најгоре ће тек доћи по своје: Југа, земља и братства и јединства се распада; истовремено, амеронатовци бомбардују Србију; инфлација достиже кулминацију; стандард становништва рапидно опада; стиже инфлација, формирају се војне и паравојне јединице; ничу нови политички покрети и странке, „рађају“ се бројни политички превртачи и веслачи; дивљају хартијани и електронски медији; полиција по школама чува ученике од „чика“, који, уместо свилених бомбона, нуде кокаин, крек и спид; „сексплозивке“ јавно се показују; дилери раде и на црно и на бело; по систему „ти мени, ја теби“, тајкуни, без стида и зазора, демонстрирају преко ноћи опљачкано богатство; попови одликују „донаторе“, међу којима се налазе и многе превејане лопуже и преваранти. Ecetera, ecetera (што би се на лепом и мелодичном француском језику процвркутало) до најновијиh емигрантских и терористичких криза. Кад се све губи, морал и етика међу људима нема више шта да траже. Видећи шта се све у овим поремећеним приликама, у општем, бунилу и лудилу, збило и догодило, неки се присетише и давно приређене сликарске изложбе Зорана Тодора и свега што се око ње одигравало. Да се види колико смо тада при првом сусрету са графиком „Жене и пси“ били у стању да осетимо и разумемо њену естетику, њен семантички садржај. Њен антрополошки и психолошки склоп. Изгледа, тог тренутка у

томе се нисмо најбоље снашли. Да, све оно чему смо се до суза смејали, касније нам се жестоко лупило по глави, а данас, већ, постало и горка истина. Но, ако ми то нисмо знали, Тодор је знао и у томе лежи његова уметничка надареност, наслута и прогноза, да не кажемо, пророчанство. Зато, хтели или не хтели, његову изложбу, иако је се сећамо са огромне временске дистанце, морамо укључити, сасвим природно, у токове наше националне и културне свести. Скромним културним средствима и есејистичком егзалтацијом, наслутио је и предсказао читав један апокалиптични свет, којег до сада нисмо познавали. Свет туге, патње, безнађа, ружноће, изгубљености, усамљености, отуђености, проституције, шљама… (Штавише, оловком је устао и против нетрпељивости према животињама које су се нашле на плочнику туђом кривицом.) Социјално ангажован, запитаће се и ко је крив за људску несрећу: љубав или мржња.

Ево, сада и обећаног одговора на питање шта се десило са главним глумцима, односно актерима графике „Жене и пси“: 1) Простор, односно просценијум драме није идентификован. Типичан је, такорећи, за све српске вароши и градове: 2) Обнажено обучене женске персоне, под претпоставком да су у животу, старије за тридесетак година, самим тим, постале су зимогрожљивије па су морале на себе да наталаре какав топлији хаљетак. Можда су се помешале и са градском млађаријом женском и фирмираним мини-сукњицама (у жаргону: допичњацима) и постале невидљиве; 3) Заљубљени, симпатични лајатори увелико су упловили у брачне воде, напустили урбану средину и настанили се у нахерену сеоску, бостанџијску колибу. Ту су изродили бројну штенад са оштрим и уједљивим зубима, коју су, чим су мало одврклки, најурили у Смедеревску Паланку. Паланчани опаснију репату браћу дотле нису срели. У чопорима, кикишу и напа-

дају све од реда. Нарочито децу и старије особе. На стотине ђачких родитеља поново посташе основци, свакодневно, доводећи и одводећи своје ђачиће до школских учионица. Незвани гости, поред напада на невину чељад, нападоше и општински буџет. Сваки ујед пса (по закону константован од месних ветерана и лекара и оверен званичним државним штамбиљом) ђаволски скупо кошта. Кружи виц како је један паланачки декинтирани несмајник, стојећи поред градске фонтане, смерно и смушено промрмљао: „Боже, молим ти се и десницом и левицом, пошаљи неког џукца на мене, сиротана!“; 4) Трећи наљућени пас није се срео с Годоом. Наводно, дотични тражени господин је изјавио: „Ја не чекам, мене чекају“. Рабле, де си? За крај: Објектив Зорана Тодора, уметника из прве шарже савременог српског модерног сликарства, којим је посматрао наш живи живот, био је објективан. И више од тога. Драгутин Паунић

БРАНИСЛАВУ МИЛАНОВИЋУ РАФУ ПОСТХУМНО ДОДЕЉЕНА ЗАХВАЛНИЦА „ВИДОВАЧЕ“

Имао је идеје које су будиле наду Водичани су некадашњем народном посланику и челнику Гоше“ на овај начин изразили захвалност за све оно што је учинио за њихово село

авичајно - туристичко удружење „Видовача“ обележило је две деценије од изградње моста на Јасеници у атару Водица и 10 година од смрти Бранислава Милановића – Рафа. Тим поводом на гробу некадашњег народног посланика и челника Холдинг корпорације „Гоша“ окупили су се његови сарадници, пријатељи и поштоваоци да му одају почаст и на овај начин изразе захвалност

за све оно што је учинио за Водичане и ширу друштвену заједницу. -Никад нисам радио у „Гоши“, а Бранислав Милановић – Раф је био мој пријатељ из лова – казао је Мића Загорчић, председник ЗТУ „Видовача“.- Он је много учинио за наше село, а нарочито кад је у питању изградња моста, која је трајала од 1992. до 1994. године. Премошћавање Јасенице одвијало се у времену

велике кризе, али уз велику подршку Бранислава Милановића-Рафа. Водичани никада нису заборавили његову велику заслугу за успешан завршетак великог градитељског подухвата, па је наше Завичајно-туристичко удружење одлучило да му постхумно додели Захвалницу, коју ћемо предати његовој супрузи Дафини. Лука Опачић, евоцирајући успомене на Рафа, рекао

је да су 41 годину радили заједно, а неко време био му је и заменик. Сви договорили, који су се тицали фабрике и посла, завршавани су у року и квалитетно. Раф је на послу остајао до поноћи, јер му је фабрика увек била на првом месту. За њу се борио и жртвовао до последњег радног дана, а и касније кад се прихватио да буде председник Управног одбора Фабрике опреме за пољопривреду и грађевинарство.

Раф је, према ономе што је казао Срба Илић, био човек изузетних квалитета од кога се имало шта научити. Он га лично памти по добрим делима наглашавајући при том, да се остварила његова визија Индустрија „Гоша“ не би доспела у ситуацију у којој је сада. Паја Јовановић је подвукао да је Раф био велики човек и привредник, који је фабрику водио у најтежем времену.

Пaлaнaчкe гимнaзиje 21.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Јеси ли ти Малагин? Мој први сусрет са Гимназијом „Света Ђорђевић“ у Паланци, везан је за почетке шездесетих година прошлог века. Као клинца, недељом пре подне, мој покојни отац Љубиша Илић-Малага, такође ученик предратне паланачке Гимназије, водио ме је у просторије Гимназије, где су се одвијале пробе оркестра. Мој отац, као врсни познавалац музике, радио је са оркестром. Из тог оркестра памтим Токија, Жућу, Цолета и друге. Ови момци су од раног јутра били у учионици Гимназије у подруму, са својим инструментима и увежбавали задате мелодије. За време тих проби пратило их је будно око мог оца, а ја сам био презадовољан када ми дозволе да седнем за бубњеве и мало ударам по њима. Након извесног времена и одређених договора, отац и ја бисмо отишли из Гимназије, или на фудбалску утакмицу, или на паланачки Кисељак, а потом на недељни ручак, док су поменути младићи остајали у Гимназији и увежбавали свој репертоар до касних поподневних или вечерњих часова. Данас су то зрели људи, који су и даље остали верни музици. Такође, сећам се и неких других младића, ученика Гимназије, који су уз помоћ мог оца оформили Забавни оркестар Гимназије. На истом месту, у подруму Гимназије, окупили су се неки други младићи, овог пута Веља, Циле, Мирчевски, Браца, Мишко. Сећам се њихових наступа за Дан школе Гимназије, у башти Клуба ГОША, у сали Народног позоришта у Паланци. Гимназија је врло често, у то време, била организатор Академија у сали Народног позоришта у

Паланци. Ученици Гимназије су изводили музичке и драмске садржаје, рецитале. Наступао је хор Гимназије, забавни оркестар Гимназије, изводили су се одломци из драмских дела, говорили стихови великих песника и одломци из дела великих писаца. Мој отац, који је био задужен за музички део ових програма, водио ме је више пута, у паланачко позориште на ове Академије. Седећи у крилу покојног Мићка Влајића у кућици за суфлере, имао сам изванредан преглед догађања на сцени, али и иза сцене. У првом реду публике, седели су професорски бардови, покојни Јован Ристић, Милутин Срећковић, Србољуб Здравковић, чијем будном оку није могла да промакне ниједна изговорена реч на сцени. Организовањем оваквих манифестација, Гимназија је дала значајан печат културном животу Паланке. Сећам се сусрета у Паланци са професором Радуном Шошанићем, ранијим директором Гимназије и професором математике. Након што би се, увек срдачно, поздравио са мојим оцем, који је био његов ђак и са мном, редовно је питање било: Какав сам ја математичар, а одговор је био: Исти као и отац. У Гимназију сам кренуо 1974. године, одељење I1 разредни старешина професор Надежда Јелић. Сећам се прве године Гимназије, улазим у двориште, а према мени из дворишта иде чувени професор Гимназије, Воја Бабић. Тада је већ био у пензији. Јављам се професору Бабићу, а он пита: Је ли, јеси ли ти Малагин? Ја му потврдно одговорим, поздравим се, попричамо, онда кренем на наставу, а професор Бабић у преподневну пензионерску шетњу. И након пензиониса-

ња, професор Бабић је волео да обиђе двориште Гимназије у којој је провео цео свој радни век. Четири године проведене у Гимназији у Паланци, слободно могу рећи, биле су најлепше и најбезбрижније године мог живота. И данас, када смо сви изложени свакојаким проблемима, стресовима и гадостима савременог доба, врло често себи кажем: Ух, када бих сада могао да се вратим у први Гимназије. Матурирао сам 1978. године. И након матуре, све до пре неколико година, редовно сам се са својим друговима, такође ученицима Гимназије окупљао у дворишту Гимназије, да одиграмо неколико баскета, на кошаркашком терену на коме се сигурно играо најбољи баскет у Србији. Годинама се на овом терену окупљала иста клапа: Ивица Бајазит, Микица Бејатовић, Саша Јелић, Предраг Станошевић, Ненад Стојановић, Ђорђе Јововић, Срба Симоновић. Свима нам је било заједничко да смо били ученици Гимназије и да сви волимо да одиграмо баскет баш на игралишту Гимназије. У време када пишем ово сећање, моја генерација, матуранти Гимназије 1978. године, слави јубилеј 25 година матуре. Дана 31.05. 2003. године, наше разредне старешине поново ће нас прозвати, а затим ћемо уз добру музику, иће и пиће евоцирати успомене на лепе и безбрижне дане проведене у паланачкој Гимназији. У Смедеревској Паланци, 10. априла 2003. Драган Илић Малага

„Гоша“ му била прва кућа Породици Бранислава Милановића - Рафа, некадашњег народног посланика СРЈ и председника ХК „Гоша“ у Смедеревској Паланци, предата је Захвалница коју му је постхумно доделило Завичајно-туристичко удружење „Видовача“ из Водица. Признање је уручено његовој супрузи Дафини, просветном раднику и вишегодишњем директору Основне школе „Херој Иван Мукер“. -Ову Захвалницу је Бранислав веома заслужио, јер је за Водице учинио јако пуно – казао је, приликом предаје Мића Загорчић, председник ЗТУ „Видовача“.- Кад смо 1993. године покренули акцију да се на Јасеници подигне мост, многи нису поверовали у тај подухват, говорећи „пиши –пропало“. Међутим, Бранислав је био одлучан да се мост направи и често је наглашавао како се у овом случају не ради о изборној кампањи него о потреби да Водичани, премошћавањем Јасенице, добију нови „излаз у свет“, односно краћи пут до општинског средишта.

Захваљујући на додељеном признању, Милановићева супруга Дафина се захвалила ЗТУ „Видовача“ и посебно Мићи Загорчићу што су се сетили њеног супруга, кога многи памте као доброг и предузимљивог човека коме је Индустрија „Гоша“ била прва кућа, а Шах клуб место где је често навраћао и подржавао. -Мој супруг је имао здравствене тегобе, али је нерадо ишао лекару – казала је његова супруга Дафина.- Он се сам одвезао до ординације др Богдана Станојевића, који је проценио да мора у болницу, па му је чак тамо обезбедио и место. Бранислав није хтео да иде у Београд, јер је сматрао да ће му и у нашој болници бити пружена адекватна лекарска пажња. Последњи пут кад смо били у посети, интересовао се да ли смо спремили све што треба да се понесе кад се иде родбини на славу. На жалост током ноћи, између петка и суботе је умро у два сата иза поноћи. Дирнута лепим гестом Водичана, Дафина Милановић је с тугом у гласу рекла да се од „гошинаца“ за Рафову породицу најчешће још интересује дипломирани економиста Селимир Глишић. Ипак, срећна је што је њена и Рафова унука Јана завршила факултет и сада, после специјализације у САД, приводи крају и мастер студије.

Говорио је увек искрено и мудро, а овај инжењер га није доживљавао само као руководиоца, већ га је поштовао као рођеног стрица. - Бранислав Милановић – Раф је имао идеје које су будиле наду и кад је није било на видику – рекао је Тома Радојковић. - Поверавао је задатке онима за које је био сигуран да ће их извршити. Помогао је свакоме ко му се

обратио за помоћ, посебно кад је посао био у питању. Свима је пружао шансу да раде и постану корисни чланови друштва. Делегација ЗТУ „Видовача“ накнадно ће Захвалницу, додељену Браниславу Милановићу – Рафу, уручити његовој супрузи, која из здравствених разлога није могла присуствовати овом скупу. Д. Јанојлић

УСПЕСИ РАДОМИРА РАЈЕ ЂОРЂЕВИЋА НА ДОМАЋИМ ФЕСТИВАЛИМА

Музика у срцу и души Награда за композицију „Алас шабачки“

адомир Раја Ђорђевић нема своју звезду на естрадном небу Србије, али има песме које ће надживети његово време. Музика, коју негује овај Паланчанин, осуђена је на трајање. Добро је што њен аутор није подлегао „пинк и хепи култури“ и што и даље ствара песме које се радо слушају и певуше. Њему је музика у генима па следи традицију коју је започео његов деда Илијица Ђорђевић, прво гудало вароши и околине. Музичким водама плове и Рајина високообразована деца, а могло би се рећи и цела породица.

их до голе коже“. Постоје, наравно, на естради и врхунски музичари и певачи, који се упорно одупиру шунду и кичу и чија звезда свакако неће сијати „само једно лето“. Наш саговорник Радомир Раја Ђорђевић често наступа на Фестивалима народне музике, где осваја вредна признања. Ове године је певао на три. У Београду је био на фестивалу „Лира“, који има за циљ промоцију нове народне музике. На њему је извео композицију Жилета Јовановића, Паланчанина који живи

Данас кад су у шоу бизнис ушли многи неталентовани певачи, Радомир Раја Ђорђевић се определио за музику, која ће издржати „сито времена“. Тако пише песме, а често и ноте за њих, без оптерећења хоће ли или неће постати хит. И ту је на правом путу, јер се данас хитом проглашава све што је настало по сваку цену и без укуса. Што краћа сукњица, то већи хит – критеријум је који се одомаћио на домаћој естради. Писци „хитова“ данас зарађују више од првокласних песника и романописаца. Певач старе гарде, учесник једног ријалити програма, послао је недавно тим стихоклепцима поруку: „Ови ускоро излазе с пуно пара, шишајте

у Младеновцу, коме је „Лира“ доделила Награду за животно дело. На том фестивалу учествовали су Радиша Урошевић, Мерима Његомир, Раде Петровић и Добривоје Топаловић. Био је и успешан учесник „Моравских бисера“ и освојио другу награду стручног жирија за композицију „Лола“. Почетком октобра у Шапцу је, такође, одржан Фестивал народне музике. За ту смотру Радомир Раја Ђорђевић је припремио композицију „Алас шабачки“ и добио прву награду. Ту песму је писао за колегу из Шапца, а стицајем околности пред жиријем ју је извео наш суграђанин. -Ту композицију сам урадио у маниру старо-

градске песме, позвао сам колегу да је чује и он се стварно одушевио – прича нам у свом дому Радомир Раја Ђорђевић. – Како се мој пријатељ после тог слушања није јавио, одлучио сам да песму „Алас шабачки“ пошаљем на фестивалски конкурс. У међувремену сам добио обавештење да је моја композиција прихваћена и увршћена у програм шабачког фестивала. Стигао је и позив за моје учешће и ја сам се тако нашао у пробраном друштву са певачима као што су Бора Дрљача, Ангел Димов и Зоран Калезић. Било је 33 извођача и, искрен да будем, нисам очекивао награду. С пажњом сам очекивао проглашење победника и пријатно се изненадио кад је водитељ програма казао да сам добио награду за композицију „Алас шабачки“. Радомир Раја Ђорђевић са задовољством наглашава да се не гура у прве редове естраде средствима иза којих не стоји квалитет. Вели да је изабрао сигурнији пут, а сагледава га у певљивој и слушљивој песми, у добром тексту и одличној оркестарској пратњи. -Веома сам захвалан како о мени пишу „Паланачке“ – истиче овај музичар.- На слушаоцима моје музике је да кажу јесам ли или нисам успео. Моји узори одувек су били најбољи певачи. Мојим суграђанима и сарадницима на стварању народних песама желим много успеха и радости у Новој години. Надам се да ће и 2016. за мене бити веома успешна. Радомир Раја Ђорђевић је један од многих музичара који су одгајани у башти Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ и касније у КУД „Гоша“. Д. Јанојлић

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (4) Пише: Слободан Тодоровић Токи

Брдо с кичицом Д

анас нас очекује планинарски поход пут места сликарских зборовања у престоници уметности. На највеличанственије брдо. Еееј, на Монмартр. Киша ставила овлажени прстић на чело облака предводника. И! Предомишља се. Да ли да лине? Ма неће. Ко зна? Баш је злицаво тајанствена. Разбарушено наднебесје скрива њен наум. Да ли је нормална. Баш данас! Кренули смо пре девет сати. На станици чекамо аутобус, онда пешачки, ногу пред ногу, прво улицама па кривудавим степеништем узбрдо. Зелениш не дозвољава видик. Само колико да се не саплетеш. Сода, истоимени Савковић и ја ходамо кроз, дабоме, опричавања. Много тога нисмо дорекли. Лепo смо се задували, одједном пуче видик. Изиђосмо на велики, уређен беспрекорно, цветић до цветића, травка до травке, плато. Са њега, лево, крцка широки поглед на Париз. А десно, ихај, сгепениште и на другом платоу, бого

мој, прелепа црква Светог срца. У апсиди базилике Сакр-кер налази се један од највећих светских мозаика, на 475 метара квадратних. Исус Христ са раширеним рукама. Аутор је Лик Оливје Мерсон. До цркве, која је посвећена срцу Исуса Христа, долази се успињачом. Ми смо изабрали пешачку понуду. Одавде се најбоље види како Монмартр, са висине, стражари над старим Паризом. Вечно! И док смо то осматрали почела је кишица. Зезаторски! Ситно. Као она наша јутарња радничка. Донесемо одлуку, једногласно, да се склонимо у Далијев музеј. Испод зеленог кишобрана дрвене крошње чекамо да се отворе двери. Нигде никога. Кад, зачу се лупкање кломпама по калдрми. Оно, један цуретак гега. Нису кломпе. Испод левог стопала јој, боже, дрвена плочица. На њој стопало увијено у завој. Друго је смештено удобно. У патику. Тачно, како пише, је размакла гвожђе. Широм. Киша, еде, сложила. Били

смо први посетиоци подрумског свечарја. За фото онанисање. Дефинитивно, Дали је изгорели геније у животној страсти. Његови тродимензионални радови су изодавно запосели висове уметничког надреализма. И фасцинације. За миловање ока. Све у бронзи. „Жена у пламену“, „Адам и Ева“, „Спаце слон“, Плес времена“... После жал-смрти рођеног брата, говорио је: „Све моје ексцентричности, све моје недоследности су трагична константа у мом животу. Ја желим да докажем да нисам мртав брат“. Протеран са студија сликања, у Мадриду, долази у Париз, где упознаје Пикаса и фаталну Галу, која ће бити његова вечита надреалистичка муза. ,,Le surrealisme. s’est moi“. Да не заборавим, музеум је светски упакован. Цртежи, скице, графички листови, слике, скулптуре, костими, намештај, његови видео говори... Из сева укопског храма изишао сам изгубљен. На зем Монмартра. Ландара ми, по свести, његова реченица: „Ја сам у једном перманентном стању интелектуалне ерекције“. Ау! Кишица испира разум. Ходамо неми. Као да смо отоич савладали кораке. Лево и десно фантазија од ситничарних радњи, галерија, кафаница, кафеа и сликарског плаца. Ихај! На ћошку две уличице, једна шиљаста зграда се

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com

загледала у нашу обезнањеност. И одсјај. Испред, дрвени астали и столице. Разголићени скроз. ,,LE CONSULAT“, пише изнад врата. Крупним словима.. Уф, крв, мртав лебац, па у овој кафани су се рујом наливали: Ван Гог, Гоген, Тулуз Лотрек, Реноар, касније Пикасо. Сад два Слободана. -Содо, овде морамо да попијемо кафу. -Pardon. Garcon, shez nous cafe noir. Deux complets! -Oui, monsieur. Пикасов „Дечак ca лулом“ je настао на Монмартру. Младачак је непознат, за разлику од аутора. У паузама, еј, велики Пабло је овде, можда баш за овим столом, испијао опојну црнку? Правим се важан, а не умем да објасним. Монмартр је у другој половини деветнаестог века био епи-центар уметничког и боемског света. Тако је и у овом часу, казује ми галски мирис. Из шољице. Које издовољство. Кишиште се заинатило, а и два горда Србина. Корачамо низбрдо ка Црвеном млину. Сусрећемо мали трубећи воз. Трр-тр! Крајња станица му плац Пигал. Загњурених вратова идемо даље. Одједном широка улица. Мучи се са скупљањем. Од испраности. Поглед, надесно! Охо, ево га. То је то црвено чудило, које је Анри де Тулуз Лотрек шмрцао, на постимпресионистичким сликама. Moulin Rouge. Кабаре из 1889. На врху ваљка, од зиданице, изукрстила се крила ветрењаче. Дрчно! Ја, бре, полуисцеђен, подсећам бледо, дабогда кућу не видео, на Сервантесовог ратника. Не пада ми на памет да заиграм кан-кан. А, штета! Унутра, уф, осећај деветнаестог века. Замишљам Жозефину Бекер, Френк Синатру и Едит Пјаф. Куку-леле, долете птић. Сети се романа и филма са Никол Кидман. Амнезију засецају афише. Вече Тулуза Лотрека, пише на једној. Лепо, само, који си ти, па, боем? У ноћни клуб, еј, србендо, удараш сред дана. У Конзулату пијеш, издајниче алкохоличарске братије, кафу. И тако то. Мислим се, ко ми побрка лончиће. У следећем броју: Опера

ЗАБАВА

ни који хоће да очисте Србију, треба најпре да оперу руке!

рбима је увек било најгоре, кад су мислили да им је најбоље!

а су министри стручни, не би им били потребни стручни саветници!

е питај шта држава може да ти да, него шта може да ти узме!

У МЕЂУВРЕМЕНУ… Аутор: Зоран Тодор

Лака љубавна прича Дошао сам на отварање изложбе да је изведем из слике. - Заводиш - шапнула ми док је прелазила преко позлаћеног рама, гола јер је тако насликана. Осмехнула се, замахнула главом и вешто ме покупила косом која нас је, у очима присутних, носила још дуго након што је престала свака потреба за нама.

Мекан хлеб Кренуо Лала рано ујутро по хлеб. Види га комшија, па му довикне са друге стране улице: - Комшија где ћеш? - Па, по ’лебац! - А јел’ мекан? - Та да није мекан, мислиш да би’ ја сад ишао по ’лебац? Врућина

Невиност - Имам за вас добру прилику - каже прводаџика старом нежењи. - То вам једна лепа удовица, богата, невина! - Невина? Ма немојте! А рекли сте да је удовица? - Ех, знате, удовица је толико дуго да је сигурно већ све заборавила.

Седе три плавуше и једна каже: - Чула сам да ће сутра бити 40 степени. - Е, па ја сам чула да ће сутра падати снег - рече друга. На то ће трећа: - Па ко ће чистити толики снег по толикој врућини?

Керуша

истајући новине помислим да је август 2015. решен да спржи сав зелениш природни, сећање и све пред собом. Безосећајно загрејан. До кувања. Опет, време је релативна категорија. Пролеће цвета, лето гори, јесен плаче, а зима нас припрема да све то заборавимо укруг. Ионако нам је праг памћења низак. Нa националном нивоу. Кад ли ћемо се попети у лековиту будућност? Док клецамо пут далековине мисли теку уназад. Да ли је могуће да је толико времена прошло? У случају рођеног брата, какав је био Миодраг Тодоровић, време се није затурило. Напротив, врви! За више од две деценије, како га нема, његово реченичје није избледело. Слапови духа добују у, сад, оседелој тинтари млађег наследника Пере учитеља. Бадавџијско и остало време млађани гимназијалац је проводио у подруму лицеја, лупајући до изнемоглости, по туђим кожама, у просторији музичке секције. Мани се подрума - саветовао га је братски. Узми нешто да читаш. Глава ће ти бити празна као тај твој велики бубањ. Није вредео брижни савет књижевника и новинара на гласу. Младост размишља својом главом. Ко је има? Маштовитост и духовитост се по вертикали граниче са лудилом. Остало је познатост. Уметнички архетип. До заноса! У нашу кућу су, на разговорне списатељне сеансе, навраћали: Иван

Студен, Алек Марјановић, Бора Ољачић, Милутин Срећковић, Драгутин Паунић и најмлађи међу њима, новинар Драгољуб Јанојлић, да се речима богато самочашћавају. Ја сам, разуме се, из адолесцентног прикрајка, ослушкивао то вербално позориште, не знајући да ће театрално урезати дубоке бразде, које ће линути, у мојим каснијим годинама, скрибоманску заглађеност. За интелектуалност је веома важна зрелост духовна. Је л да? У кућном поседку сваки глумац је оставио свој траг. Посебице. Поезија је, колико се сећам, преслишавана уздуж и попреко. Јанојлић и дан данас мисли да је Миодраг Тодоровић, у расутости списатељског талента и плама, био најбољи песник. Прошлост се погурује. У прве редове. Некаквим књижевним поводом, кућни туђинац, Миодраг П. Тодоровић, је боравио неколико дана у Бечу. Град велики, царски осветљен. Нарочито у сумрачје. Хотел велелепан. Из времена Марије Терезије. Да зинеш. Друштво за научење слуша, док

Држава се на суђењу бранила ћутањем. Да би прошла полиграф! Миле држи слово, а умео је. Било је то једино наслеђе из просветитељске колевке. - Е, у накинђурено светлуцавој сали хотела, после подне, књижевни матине. Увече, их, усмене новине, онда теревенка, уз царска пића, до глувог доба, а у Бечу то нема. Питам се, како је Бетовен на том трулом западу могао да оглуви? Код нас се, уз сеоско чкиљање фењера. чује завијање вукодлака, табанање белих вампира и којекаквих утвара, док је сред аустроугарске престонице увек нека бука и галама. Живи се! И дању и ноћу. Тај град је у вечној несаници. И тако три дана. И три ноћи. И изме-

ђу. Много је то, браћо, за пијанчење. Чак и за писце на алкохолном гласу словесима обележеним. Коловођа нам био Брана Петровић, али нисам хтео о томе. Елем, после друге рунде, у ко зна који ситни сат, одем у собу на првом спрату. Угасим светло, зажмурим из петних жила и чекам. Не вреди. Натег’о ћар вајду. Неће сан на очи. Шта да радим, мислим се. Беч светли пуним сјајем у загашеној соби. Шарено се прелива. Изиђем на терасу и гледам у даљини Дунав. Жмирка к’о прибогу младожења пред, уф, прву брачну ноћ. Хоће да се покаже. Одједном, поглед ми секну на тротоар испод балкона. Шта ћу да видим? Једна утегнута фукса, сама, врцка кратку сукњу на велике беле туфне, једва корача на високим штиклама. Баш неспретно криви извајане дуге ноге до врата. Коса дугачка, црна, засула разголићена рамена, док су беле груди, одозго, из раскоши фасадне палате, донекле, изгледале расечено збијене. Нимало посрамљене. Једном руком се својски држи за дуге ручке беле ташне и млати укруг. Као каубој, кад ласом лови пастува. Помислих, попут врлог Бранка Радичевића, ово ми личи на женски лист наше горе. ‘Ајд да покушам. Проба не кошта. Песничка претпоставка зна и да омане. Их, колико пута. Мука је то кад је човек знатижедан. Поготово у иностранству. И то царском. Изговорих, не много гласно, да ме само она чује: „Снајка, како иде посао“? Задигла је лепушкасти поглед према звездама, истеже позлаћени врат, из расека грудног, одмери ме неколико секунди, па одбруси укрућено: „Носи се у материну, по нашки. ‘Ел знаш! Укрућени рефуз одбрусак је остао да виси. Као мртвац сред пуног живота. Жар каламбурни, престоног града браће Штраус, није ни трепнуо засењено. Као да се, пих, ништа нарочито није догодило. Наша печалбарка, из ноћне нашминкане смене, је замакла иза ћошка. Попут трагач-керуше. Закован погледом на Данубијус шапутао сам, у себи, Јесењинову песму. 35

ЉУДИ И ЊИХОВИ ДАНИ

Векови на длану, историја у глави Милорад Миле Војиновић је жива енциклопедија Селевца, вредан хроничар тог села и личност која ужива дивљење и поштовање свих који су имали прилику да га упознају и с њим разговарају

убитељ историје, радио и ТВ механичар, електричар по потреби, радио – аматер, истраживач прошлости села, фотограф, сниматељ, ратар, воћар, виноградар, књигољубац, случајни археолог и етнолог – све је то Милорад Миле Војиновић из Селевца. Нема области за коју овај 79-годишњак, узорни родитељ двоје одрасле деце и нежни муж, не показује интересовање. Један је од ретких својих вршњака, који помно прати издавачку продукцију и редовно наручује нове књиге из области технике, публицистике и белетристике. У евиденцији својих верних муштерија имају га и неке издавачке куће из иностранства, „Младинска књига“ из Љубљане, на пример. Рођен је у Бадљевици 1936. године, а одрастао и формирао се као личност у Селевцу, где данас живи са супругом Бранком и сином Микицом. Његов отац, Драгољуб Гоша Војиновић, грађевински лимар, био је отишао у кућу Вукосави Вуки Бојић, али се из тазбине вратио на очевину и до краја живота бавио својим занатом. Сина јединца уписао је у селевачку основну школу при којој је међу првима у овом делу Шумадије прорадила Нижа гимназија. С дубоким епитетом сећа се својих учитеља и наставника, посебно разредног старешине, свештеника Тихомира Пантића, који је предавао руски језик и историју. -Након основне школе, пошто нисам волео занат мог оца, отишао сам у Пожаревац и уписао се у Клуб радио-аматера и тамо завршио А течај - прича нам Милорад Миле Воји36

новић. - У ЈНА, у Марибору, био сам на радио-механичарском курсу. Ту сам оспособљен да обављам мајсторске послове за потребе војске. У Гарнизону у Словенској Бистрици, где сам 1956. године и упућен на одслужење војног рока, примио сам се послова и задатака у радионици у којој је вршена поправка телефона, телепринтера, радио-станица и других уређаја. После повратка из војске

радио-апарате, електричне пегле, решое, млинове за кафу, шпорете, једном речју све што је радило на струју. Из дана у дан водио је дневник рада у који је уписивао шта је и коме поправио, какав је квар био у питању, које резервне делове је употребио… Ту евиденцију чува и данас. У то време није било много мајстора радио-механичарске струке; он у Селевцу и Аца Радовановић у Азањи. Лепо су сарађивали.

Дротар Милорад Миле Војиновић не пропушта да каже и коју реч о надимку свог оца Драгољуба. Још док је са женом и сином живео у тазбини добио је надимак Дротар. Наиме, као добар мајстор, успешно је правио дротове (мутилице за торте ) које су углавном наручивале жене. - Љубоморни мужеви су хтели да му се освете па су га прозвали Дротар - открива његов син Милорад.- Он на то није давао две паре, већ је поруџбине Бадљевчанки извршавао са задовољством. Свака жена, кад би се прихватила мутилице, морала би да се сети његових златних, мајсторских руку. Драгољуб Гоша Војиновић је до краја живота с поносом носио надимак који су му наденули љубоморни Бадљевчани.

1958. године, размишљао је о отварању радио-механичарске радње у Селевцу. Ту шансу је искористио 1961. кад је Селевац изгубио статус општине, а њене ингеренције преузела Азања. Радња се налазила у Дому културе, а посла је било и превише – поправљао је

Радњу је држао до 1975. године, а затворио силом прилика после једне провале и пљачке. Занат је наставио да ради код своје куће, успут бавећи се и електричарским послом. Према његовој евиденцији, електричну инсталацију урадио је у 500 кућа и других

објеката. Где год је уводио струју, цртао је комплетну шему електричне инсталације и то још чува. Са колегом Ранком Камарићем и Томом Лазићем инсталирао је струју у приземљу парохијског дома цркве-брвнаре и новом храму код Ладне воде, који је посвећен Светом Атанасију и то без икакве накнаде. Занимљиво је да је „археолог“ постао пуком случајношћу. Орући трактором своју њиву у потесу Буба-

наилазили на некрополе док су вадили белу земљу да праве циглу и цреп. -Ја сам велики љубитељ књига – износи наш саговорник. – Прво сам био заинтересован за оне које су се у основи бавиле мотористиком. Године 1953. купио сам шест књига из те области. Чувам их и данас. Како није било могућности да савладам градиво о бензинским моторима, отишао сам у Пожаревац на курс за радио-аматере.

њац (Слатина) откривао је делове разног посуђа из далеке прошлости. Знајући вредност свега тога, скупљао је те ископине и „лагеровао“ у својој колиби. Присећа се да је разорао и прастаро огњиште, па чак и „радионицу“ за израду грнчарије. Плуг је, нажалост, оштетио локалитет, али је он имао прилику да векове држи на свом длану. Поручивао је музејским радницима да дођу и све то погледају и стручно оцене, али га још нико није посетио. Ископине се још налазе у дотрајалој колиби, која је склона паду. Нада се да ће некога све то, ипак, заинтересовати, поготово што је читав предео према Брдњаку археолошки неистражен, а сељаци су, рецимо у Дугачким њивама,

Тако сам временом заволео радио-технику, набављао стручну литературу и тиме се интензивно занимао све до одласка у Армију. Што се књига тиче, имам их о сатовима, алатима, из разних области... Годинама сам био претплаћен на загребачко издање часописа „Уради сам“. Двадесет година сам примао на кућну адресу „Техничке новине“ и „Радио аматер“. Из стручне литературе имам преко 200 наслова. Нарочито волим лепу књижевност и књиге историјске тематике. Волим и литературу о географији. За географију сам, да се тако изразим, задунут до краја. У школи сам из тог предмета имао петицу, а и данас могу напамет да нацртам карту било које земље или континента.

У његовој породичној библиотеци налази се између 500 и 1.000 наслова, углавном су у питању романи, односно приповедачка проза. Тренутно сређује евиденцију, а до нових књига долази тако што их поручује директно од издавача. Неке је набавио и на Сајму књига. За нове наслове сазнаје и из медија. Поседује и многе речнике светских језика. Књигама га је снабдевао, или о њиховом изласку из штампе обавештавао Београђанин Воја Ђурђевић. Поседује и скоро 1.500 касета са видео записима о којима сада брине његов син Микица, који ради у смедеревској Железари. Он је „задужен“ и за скоро 1.500 дискова. Војиновић већ година, и поред великих обавеза на имању и у кући, камером снима важније догађаје у свом селу и другим местима. Тако је овековечио светосавске свечаности, прославе Васкрса, Видовдана и других великих празника. Редовно је радио видео записе са обележавања значајних историјских датума, међу њима и окупљање бораца и њихових симпатизера код споменика у Ранђића забрану (Брдњак) где је формирана Космај-

ска народноослободилачка ударна бригада. Велики је љубитељ природе, која је и најчешћи мотив на преко 2.000 фотографија. -За све ово што радим дугујем велику захвалност супрузи Бранки, која је увек показивала искрено разумевање – напомиње наш саговорник Милорад Миле Војиновић.- Подршку сам имао, а имам је и данас, од ћерке Милице која живи и ради у Бечу. Доста времена сам проводио ван куће док сам сарађивао са пуковником ЈНА Момом Маџићем док је радио на књизи „Наше село Селевац“. Био сам истрајан у сакупљању грађе за ту хронику. Изузетну захвалност дугујем и мојим земљацима с којима сам разговарао, а неке и убеђивао како је корисно да се појави књига о нашем селу. Војиновић је, нема сумње, жива енциклопедија Селевца и околине. Лично је заслужан за много тога што се дешавало у култури села. Кад су се некад суботом и недељом увече приказивали филмови, увек би се нашао близу кинооператера да прискочи у помоћ кад затреба. Често је поправљао кинопројектор, а данас док сабира

лични учинак у култури и другим активностима села, не заборавља да спомене људе који су професионално или као аматери у томе учествовали. Тако подсећа да је више година филмове приказивао Тома Бранковић кога је касније наследио Љубиша Маџић. Филмске представе гледало је најмање сто, а некад је у сали било и 500 људи. Лично је урадио огласну таблу, која је била извор најразличитијих информа-

било је инсталирано 15 великих звучника преко којих је ишао програм разгласне станице, смештене на спрату Дома културе, а њом је руководио Гојко Лазић. Наше село често је угошћавало радио-певаче и глумце. У Дому културе наступали су Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић – Крњевац, фрулаш Сава Јеремић, многи певачи, глумци Мија Алексић и Чкаља. Долазили су нам гости из целог света,

Имали смо и велику библиотеку коју је водила Оливера Новаковић. Фудбалски клуб „Задругар“ био је на добром гласу, а старији мештани се још живо сећају двојице његових ватрених навијача: учитеља Милоша Микана Јанојлића и проте Раке Милановића. Још штошта би имао да каже Милорад Миле Војиновић. Можда ће једног дана своја сећања сместити међу корице књиге о свом и животу Селевца уопште.

ција. Преко ње су мештани обавештавани и о филмском репертоару. -Информисању је у нашем селу одувек посвећивана велика пажња – наглашава Војиновић.После рата, на пример, на електричним стубовима

међу њима и председник Танзаније Џулијус Њерере, затим званичници Србије и Југославије, народни хероји као што је била Божидарка Дамњановић – Кика. О култури је бринуо просветни радник Раја Ђурић, а касније и Љубиша Маџић.

У њој ће свакако бити места и за Драгољуба Гошу Лазића, вишегодишњег директора Земљорадничке задруге, чија се реч поштовала и ван граница места у коме је живео и радио. Драгољуб Јанојлић

ПАЛАНЧАНИН СТЕФАН СРЕТЕНОВИЋ СНИМИО ПРВИ СПОТ

Хит песма „Није случајно“ Н

аш суграђанин, млада естрадна звезда Стефан Сретеновић снимио је први спот и то за песму „Није случајно“. Како су нас обавестили из Стефановог тима, спот је сниман на неколико локација у Београду и на Копаонику. Када је у питању Београд, снимање је

обављено у новоотвореном, ексклузивном Хотелу „Мајдан“, а на Копаонику су снимљене сцене које ће бити право изненађење за гледаоце јер младом певачу друштво у споту прави манекенка и инострани топ модел Данијела Дамјановић. 37

СПОРТ

ВЕЛИКИ УСПЕХ ПАЛАНАЧКОГ БОКСЕРА У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Станковићу злато на „Златној рукавици“

Поштовани, упућујем Вам текст у вези са питањем „куда води лицемерје једног човека?“. Односи се на човека који је угасио фудбалски клуб са завидном традицијом. У питању је ФК Радник. У последње време, поред свих проблема које има ова наша напаћена општина, очи боде и чињеница да човек који је оцрнио фудбалски клуб „Радник“, представља једну политичку странку.

а традиционалном такмичењу за „Златну рукавицу”, које је ове године одржано у Врњачкој Бањи, боксер „Гоше“ и репрезентативац Србије Милутин Стан-

Куда води лицемерје једног човека?

ковић освојио је златну медаљу у супертешкој категорији. У финалној борби, која је проглашена за најатрактивнију на такмичењу, Станковић је, једногласном

одлуком судија, савладао колегу репрезентативца Владана Бабића. „Златну рукавицу“ освојио је Александар Дреновка, такође репрезентативац Србије.

СЕЋАЊA Добрим родитељима петнаестогодишњи и двогодишњи помен.

Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у „Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa,

МИЛЕ ГАЈЕВИЋ (1933-2000)

• 1/4 стрaнe 3.000 динaрa,

СМИЉА ГАЈЕВИЋ

• 1/2 стрaнe 6.000 динaрa,

(1935-2014)

Просуле се године, ја још чувам наше успомене. Дивно је било сазнање да те неко увек чека. Тугује ћерка Зорица са децом Протекло је 26 тужних година од како је отишао наш драги отац

ДОБРОСАВ ЖИВОЈИНОВИЋ (1920-1989)

И данас те памтимо по твојој доброти и нежности.

Прошло је осам година од када са нама није наш драги

С' поштовањем, ПРЕДРАГ НИКОЛИЋ - ХАРЕ (1935-2008)

Радоје Цвијановић, Смедеревска Паланка

Остали су нам само тишина и сећање.

Твоје Донка, Слободанка и Бисерка

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 38

• 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.

Наиме, Мирољуб Радовановић самопроглашени председник фудбалског клуба „Радник“, користећи своју функцију, узурпирао је просторије клуба, а неке делове, као што је тераса клуба, отуђио и продао „Мегамаркету“. Клуб је могао изворе финансирања да има од своје имовине, дајући је у закуп. Али не, клуб је угашен захваљујући Радовановићу, који је чак без имало срама, просторије клуба претворио у страначке просторије и то оне странке против које је 2012. на локалним изборима радио. Колонија је остала без клуба који је имао завидну традицију дугу безмало 50 година. Питам се, куда води лицемерје овог човека?

Донка и Дејан

Д НЕВНO ON-LINE ИЗДАЊЕ

„ П АЛАНАЧКИХ НОВИНА“ „ П АЛАНАЧКА ХРОНИКА“ НА АДРЕСИ WWW.BLOG.PALANACKE.COM