Palanačke br 196-197 by Palanacke Novine

Број 196-197 Сваког 1. и 15. у месецу Година X • 1. феб. 2016. Цена 50 динара

Председник синдиката „Независност“ ОБ „Стефан Високи“ Милосав Бабић

Следе кривичне пријаве против др Богдановића Стране 6 и 7

Сумирани резултати рада на Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама

Предстоје захтевни унутрашњи радови Стране 14 и 15

Вече сећања на Милутина Срећковића у Паланачкој гимназији

Слободоуман и храбар интелектуалац Стране 26 и 27

Прилог за завичајну читанку - армијски ђенерал Ђурђе Лазић

Племић из Селевца

Страна 19

www.sumadijskevesti.com

Излазе 1. и 15. у месецу Година X Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић

моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com

Гл. и одг. уредник: Дејан Црномарковић

e-mail: redakcija@palanacke.com

Маркетинг: Саша Матески

моб.тел: 064 920 5928

Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић. Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke

e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com

Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380

Паланачке су члан ПУ „Local Press”

2015. – година ваздуплохова, мржње и простаклука

години која је иза нас на политичкој сцени у Србији доминирали су примитивизам, мржња и простаклук у режији истакнутих представника тренутно најјаче политичке странке. То је, уочљиво, нај-тековина владавине напредног режима у Србији, у прошлој, па и у претходним годинама. А изгледа да је то и био главни циљ организоване интересне групе која се налази на челу ове државе. У то ме је уверило и видљиво лично задовољство којим су „зрачили“ у својим новогодишњим порукама функционери водеће политичке групације, уз апсолутну препознатљивост циљне група којој су се обраћали. Биће и да је „пребачена норма“ у афирмацији општег простаклука, насилништва, самозаљубљености и безобразлука као сигурних средстава опстанка на власти у докусуреној Србији. Не доводећи у питање легитимитет актуелног режима, који је базиран на резултатима избора, изражавам лични и професионални отпор том ужасу који нам се презентира као просперитет. Свим атомима личне енергије супротстављам се актуелној глупости која експонира ваздуплохов као искључиво

Хитво

сло

трансферно средство ка бољем животу грађана ове државе. Модел понашања и систем вредности „нове напредне српске елите“ и нормалан живот базиран на здравом разуму – недодириве су супротности. Таласи простаклука и безобразлука, којима су нас свакодневно „обарали са ногу“ напредни јуришници - Бечић, Гашић, Бабић, Стефановић, Ристичевић, Ђукановић, Селаковић, Мали, Јовичић и многи напредни „бетон-лигаши“ у локалним срединама …, заправо су пажљиво осмишљени стратешки кораци за добијање што већег броја гласова и њихов што дужи опстанак у фотељама на свим нивоима власти, од кућног савета до Немањине. Радни назив тог гнусног политичког експеримента, који је од - некакве, направио - никакву Србију је: „исто се истом радује“.

Свим атомима личне енергије супротстављам се актуелној глупости која експонира ваздуплохов као искључиво трансферно средство ка бољем животу грађана ове државе. Модел понашања и систем вредности „нове напредне српске елите“ и нормалан живот базиран на здравом разуму – недодириве су супротности. За потпуну реализацију те идеје последња препрека им је паметна, образована и културна Србија, која, у највећем делу и није партијски опредељена. У борби напредне елите за обесмишљавање значаја и утицаја тог дела друштва, сва средства су од почетка била дозвољена (самим тим што нису забрањена). У режимским медијима, па и у укупном јавном животу експлоатисана је до бесвести – промоција најгорих. Криминалци, старлете, фолкери, клаберке, проститутке, неписмени функционери, острашћени партијаши…, квази новинари, шићарџије, али и озбиљно поремећене личности, постајали су, преко ноћи, свеприсутни и значајни чланови друштва. На тај начин перманентно је увећавано гласачко тело чије

су језгро чинили безосноваци и основци којих је по званичним подацима око два и по милиона уписаних у бирачке спискове. Број власника „партијских докумената“ свакодневно се увећавао, јер је напредна чланска карта постала важнија од личне. Непрестана прича о успесима владајућег режима деловала је као опијум на одређене слојеве друштва и, такође, доприносила повећању броја потенцијалних гласача. Једноставно, постоје људи који више верују „новинама и телевизији“ него свом новчанику и животном стандарду. Спровођен је план општег затупљивања нације, а паралелно са тим стимулисан је „извоз у иностранство“ паметних и образованих. У јавности је заживело схватање да ће у Србији остати само они који немају где и како да оду. Систем школства је максимално деградиран, а на највишем, факултетском нивоу, преферирано је мега-тренд-унион-сингидунум „образовање“. Куповина диплома, по угледу на највише државне функционере, довела је до огромног броја факултетлија са званично важећим степеном образовања али без стварног знања. Србија је и током 2015. године наставила да тоне у бездан. Елем, пре неколико недеља, на једном књижевном догађају у Атини, донедавни аташе амбасаде Грчке у Србији, господин Петрос Царухис, упитао ме је „уочавам ли, као странац, огромну кризу кроз коју пролази Грчка?“. Одговорио сам, у духу посебности тренутка који сам управо проживљавао…. Било је то неколико куртоазних речи. Касније смо, по окончању догађаја, сви заједно прошетали Колонакијем у правцу Плаке. Улице су кључале од живота. Атина је горела у претпразничном пламену и мирисала на поморанџе. На огромној бини, на тргу Синтагма, смењивали су се бендови свирајући рок или џез музику. Никада нисам видео толико Деда Мразова на једном месту. Пси луталице, подгојени и крупни, дремали су по ћошковима. Чинило ми се да на огромним ужареним лампионима видим ликове богова са Олимпа. Не знате Ви шта је криза, господине Царухис, помислио сам.

Хитто фо

Др Богдановић ненаменски трошио болнички новац - Пре неколико дана био сам позван на седницу Управног одбора. Тада нас је в.д директора, др Жељко Смиљанић, упознао са затеченим стањем и рекао да следе кривичне пријаве против бившег директора, др Горана Богдановића. Због ненаменског трошења новца. Милосав Бабић, председник Синдиката „Независност“ у ОБ „Стефан Високи“

АКТУЕЛНО

26 ГОДИНА ОПШТИНСКОГ ОДБОРА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ У ПАЛАНЦИ

Године доследности - Грађанима Паланке и члановима ДС желим срећну годишњицу, захваљујем свима који су дошли да увеличају славље, и сигуран сам да ћемо у априлу у овим просторијама одржати победнички говор, после републичких и локалних избора – рекао је Радослав Милојичић Кена да се за једног Србина убије премијер у историји Срби- је то била 2012. године, да

ре 26 година, 14. јануара, у сали Градског позоришта, основан је општински огранак Демократске странке у Смедеревској Паланци. Овим поводом, у страначким просторијама Демократа, организована је пригодна свечаност, којој су присуствовали чланови ове странке и представници других политичких партија и група грађана из нашег града. Бројним гостима обратио се шеф изборног штаба Демократске странке, и председник Општинског одбора паланачких демократа, Радослав Милојичић Кена, који је, између осталог, рекао: - Током ових 26 година, Демократска странка је била доследна, а поражавајућа је чињеница да оно за шта се ДС залагала деведесетих година прошлог века – да се и дан данас морамо борити за исте те вредности: за слободу медија, за слободу говора, за слободу мишљења – против зла које предводи Александар Вучић. И данас се боримо против оних, против којих смо се борили и деведесе-

тих година, а то су Александар Вучић и Томислав Николић. Када кажем да је Демократска странка свих 26 година остала доследна, то значи да смо се ми и деведесете године залагали

100 Муслимана. Милојичић је истакао да је добро што у Смедеревској Паланаци СНС није на власти, а затим је говорио и о предстојећим изборима. - Видимо да се вођа пробудио. Изгледа да је одлу-

за улазак у Европску унију, а Вучић за границе Карлобаг – Карловац – Огулин Вировитица; док смо се ми залагали да се сукоби у бившим југословенским републикама решавају мирно, за зеленим столом, Вучић је витлао аутоматском пушком по Босни и Херцеговини и Хрватској и позивао

чио да имамо и парламентарне изборе ове године. Ја га позивам да их распише, ако је толико храбар, а сигуран сам да ће проћи као и досадашњи властодршци који су расписивали превремене парламентарне изборе и те изборе изгубили. Био бих најпоноснији да је Александар Вучић најбољи

је, зато што имам дете које живи у овој земљи, зато што сви ми живимо у овој земљи. На жалост грађана, ово је најгори премијер у историји Србије, и једино Демократска странка може да каже: „Стоп“. Једини смо ми рекли „стоп“ деведесетих, једини смо рекли „стоп“ двехиљадите, и једино Демократска странка има снаге и храбрости да каже „стоп“ двехиљадe шеснаесте године. Милојичић је потом подсетио да је захваљући Српској напредној странци грађанима у Смедеревској Паланци шест месеци била ускраћивана улична расвета, и да је СНС одговоран за то што у нашем граду нису реализоване неке велике инвестиције. - Надам се да се у будућности новац у Србији неће делити по партијској линији, тако да Јагодина, Крагујевац и још неки градови добију 31. децембра преко 300 милиона динара, а општине које нису политички подобне једва састављају крај са крајем. Милојичић је подсетио да је Србија задужена 10 милијарди евра више него што

www.sumadijskevesti.com 4

су грађанима смањене плате и пензије, и да је живот у Србији много тежи него што је био. На крају, Милојичић је захвалио коалиционим партнерима Демократске странке, Социјалистичкој партији Србије, Групи грађана „Домаћински“, Либерално-демократској партији, Српском покрету обнове, Новој Србији и свима који учествују у раду органа локалне самоуправе – на сарадњи, истичући да је поменута коалиција, у изузетно неповољним условима, успела да се избори са поплавама, да започне велики пројекат комасације пољопривредног земљишта, реализује бројне инфраструктурне пројекте, и обезбеди услове за реализацију великих инвестиција, попут изградње фабрике воде (у вредности од једанаест и по милиона евра), и регулацију локалних водотокова, у циљу заштите од бујичних вода. Милојичић је свој пригодни говор завршио надом да ће у априлу у просторијама ДС бити прослављена победа, и на републичким и на локалним изборима.

АКТУЕЛНО

40. СЕДНИЦА СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ

Ребаланс, број запослених, програми рада предузећа и установа Иако јавни сектор Општине Смедеревска Паланка има мање радника од максималног броја, број запослених ће додатно бити смањен за још 13 лица, па ће укупан број радника на неодређено време бити 742

ако је уобичајено да последња седница Скупштине општине у току календарске године има свечани карактер, 40. седница СО одржана 30. децембра, била је радна. Одборници су убедљивом већином гласова усвојили Ребаланс буџета за текућу годину. Према овом ребалансу, буџетски приходи су смањени за 86.065.175,70 динара, а за толико су смањени и расходи. Буџет за ову годину, тако, износи 1.279.178.671,30 динара. Одборници су, такође, донели одлуку о образовању Комисије за планове Општине Смедеревска Паланка. Одлуку о одређивању максималног броја запослених у јавном сектору Општине Смедеревска Паланка, која је данас такође донета, образложио је начелник Општинске управе, Драган Милић који је подсе-

тио да је, према одлуци Владе Србије, максималан број запослених у јавном сектору Општине Смедеревска Паланка – 771 радник на неодређено време, а да у нашој општини у јавном сектору ради 16 радника мање од максималног броја.

јавном сектору Општине бити 742 запослена. Поменуто смањење броја запослених, према Милићевим речима, отвара простор за евентуано запошљавање стручних лица, у оним пословима који до сада нису били у надлежности Општине Смедеревска Паланка, као и у оним пословима који су у надлежности локалне самоуправе, а на којима ло-

Оставка из моралних разлога Др Срђан Савић поднео је оставку на место члана Општинског већа, како нам је објаснио – из моралних разлога. Савић је за наш лист рекао да њега нису изабрали грађани, већ је члан Већа постао тако што га је за ову функцију предложила Социјалистичка партија Србије. Будући да је однедавно у Покрету „Пет до дванаест“, Савић је сматрао да је његова морална обавеза да врати маднат, односно поднесе оставку.

Иако јавни сектор Општине Смедеревска Паланка има мање радника од максималног броја, број запослених ће додатно бити смањен, за још 13 лица, па ће укупан број радника на неодређено време у у

кална самоуправа до сада није могла да запосли потребне раднике. Осим Измене и допуне Програма уређивања грађевинског земљишта, изградње и одржавања комуналне инфраструктуре у Општини, са фи-

нансијским планом за 2015. годину, одборници су усвојили и програме рада јавних предузећа и установа, чији је оснивач Општина, за 2016. годину. Усвојен је и Програм развоја спорта за период од 2015. до 2018. године, на основу упутстава Министарства за омладину и спорт. На овој седници констатована је оставка др Срђана Савића на место члана Општинског већа. Уместо Савића, процедуром тајног гласања, за новог члана Већа изабран је Иван Радовановић. Председник Општине, Радослав Милојичић Кена, заменик председника, Петар Јелић, председник Скупштине општине, Славољуб Ђурић, и шефови одборничких група Српске напредне странке и Покрета „Пет до дванаест“, искористили су прилику да са говорнице упуте новогодишње и божићне честитке, одборницима и житељима Смедеревске Паланке.

СВЕТОСАВСКА СВЕЧАНОСТ У ВОДИЦАМА У СЛИЦИ И РЕЧИ

На понос свима Заједнички програм ђака и њихових пријатеља из Дечјег села

Основној школи у Водицама, која ради у саставу ОШ „Олга Милошевић“, одржана је традиционална светосавска свечаност. Почела је сечењем славског колача и заједничким програмом водичких ђака и њихових пријатеља из Дечјег села из Сремске Каменице. Свечаре и њихове госте

поздравио је председник Општине Смедеревска Паланка Радослав Милојичић-Кена, изразивши на самом почетку лично задовољство што присуствује једном оваквом догађају. Он је посебно нагласио да ће се локална самоуправа заузети да се започети радови на изградњи цркве

приведу крају, адаптира школска зграда и учини напор да ово село добије оно што му је најпотребније. -Заиста је задовољство бити на једном оваквом месту – казао је Здравко Крунић, представник Дечјег села. – Пријатно је и сазнање да на целој земаљској кугли само српска

деца и Срби имају славу, Светог Саву. И заиста је то свима нама на понос. Учитељ Милан Тодоровић подсетио је на славну прошлост Србије и велике догађаје из њене историје. Водички основци говорили су стихове посвећене Првом светском рату. У пригодном рециталу доминирале су песме посве-

ћене Светом Сави. У сваком погледу ово је била једна у низу свечаности које учитељи Водица припремају са својим ђацима. За школску славу издали су и лист „Светосавац“ чије странице су одговарајућим поетским и прозним радовима испунили сами ђаци.

Д. Ј.

ИНТЕРВЈУ

ПРЕДСЕДНИК СИНДИКАТА „НЕЗАВИСНОСТ“ ОБ „СТЕФАН ВИСОКИ“ МИЛОСАВ БАБИЋ

Следе кривичне пријаве против др Богдановића Милосав Бабић

ре неколико дана био сам позван на седницу Управног одбора. То код смењеног директора др Горана Богдановића није била пракса, иако председник репрезентативног Синдиката треба да присуствује седницама Управног одбора, каже на почетку нашег разговора Милосав Бабић, председник Гранског синдиката здравства „Независност“ у Општој болници „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци. - Тада нас је в.д директора, др Жељко Смиљанић, упознао са затеченим стањем. Рекао нам је да следе кривичне пријаве против бившег директора, др Горана Богдановића. Паланачке: Због чега ће бити поднете кривичне пријаве? Бабић: Због ненаменског трошења новца. Болница ће један део тих средстава чак морати да врати Фонду за здравствено осигурање. Паланачке: Да ли је и синдикат поднео кривичну пријаву? Бабић: Ми ћемо такође поднети кривичне пријаве. Једна од њих биће због ненаменског трошења средстава. Реч је о познатом „саветнику“, кога је др Богдановић запослио мимо закона, а који нам је нанео велику штету. Испоставило се да је његово знање веома оскудно. Тај човек је дошао у Болницу без тендера услуга, дакле мимо закона. Он је доста коштао Болницу. Паланачке: Колико? Бабић: Не располажем тачним цифрама, али, отприлике, поред осамдесетак хиљада динара плате, плаћано му је, месечно, и стотинак хиљада динара за путне трошкове. На све то, наравно, плаћан је и порез. Такође, кривичне пријаве против др Богдановића ћемо поднети зато што је покушавао да наш Синдикат обори испод репрезентативности. Ми смо тада имали више од 150 чланова, а за репрезентативност је потребно 87. Др Богдановић је тада кренуо 6

- Због ненаменског трошења новца против др Богдановића ће бити поднета кривична пријава, а један део ненаменски потрошених средстава Болница ће морати да врати Фонду за здравствено осигурање – каже наш саговорник са насилним ишчлањењем Људи. Негде око тридесет чланова се тада ишчланило. Занимљиво је да су скоро сви имали исти текст, написан на истој машини, који се разликује само по томе што су уписана различита имена подносиоца захтева. Тада то нисмо могли да докажемо, али знамо да је др Богдановић, преко својих најближих сарадника, терао људе да се иш-

да се уради све оно што он каже, и да нико не може да га казни за то. Паланачке: Да ли је тачно да је др Богдановић крио да је стигло решење о његовој смени? Бабић: Ја сам имао најаве да ће тих дана доћи решење о његовом разрешењу. Успели смо да сазнамо када је то решење стигло. Такође смо сазнали да је др Богдановић наредио кадровској служби, под

Милосав Бабић и др Периша Јовановић

члане. Овоме сам се супротставио, јер нико не може да се ишчлани из Синдиката уколико није потписао иступницу, и измирио финансијске обавезе према Синдикату. Било је ту и синдикалних кредита, и тако даље. Упркос томе, рачуноводство је натерано да прихвати све те иступнице. Чак је прихваћено и то што је једна медицинска сестра ишчланила не само себе, иако је сама имала кредит, него је својим потписом ишчланила и кћерку и зета, који такође раде у Болници. Др Богдановић је сматрао да мора

претњом отказа, да сат или два не смеју да причају да је решење стигло. Моја заменица и ја смо почели да анимирамо људе, и договорили смо се да се после неког времена окупимо у дворани Болнице. Позвали смо и шефа правне службе, који се појавио на нашем скупу и потврдио да је поменуто разрешење стигло. Паланачке: Ваш Синдикат дошао је у фокус шире јавности управо после смене директора Болнице. Каква је генеза вашег сукоба са директором?

Бабић: Ја сам преузео руковођење Синдикатом у Болници у септембру 2014. године. Желео сам да направим један тим, који ће се, на основу одлука наше централе, борити за права радника. У том тренутку, наше чланство било је испод броја који је потребан да би Синдикат био репрезентативан. Моја заменица, Зорица Ступић, медицинска сестра, и ја, кренули смо у акцију да учланимо што више Људи. Већ у марту имали смо довољно чланова за репрезентативност Синдиката. Тада сам стекао утисак да руководство Болнице не жели да будемо репрезентативан синдикат, већ да то буду неке друге синдикалне организације. Ми смо упркос томе постали репрезентативан Синдикат, и после тога смо све више јачали. После доношења посебног колективног уговора, тражили смо да рад недељом буде плаћен, а то у нашој Болници није било плаћано више година. На овај наш захтев директор је дао негативан одговор. Затим смо, заједно са повереништвима других синдиката у Болници, затражили просторију за рад Синдиката, и да се формира одбор за безбедност и здравље на раду. Овај одбор у нашој Болници не постоји већ дуже време, а не постоји чак ни лице задужено да се бави овим пословима. Ми смо то питање покренули, зато што су нам радници постављали одређена питања, која је могао да реши само тај одбор. И сама Болница би морала да плати велику казну, када би се нешто десило, или када би дошла контрола и установила да поменути одбор за безбедност и здравље на раду у нашој Болници не постоји. Казна је негде око милион динара. Речју, нисмо тражили ништа што није у интересу Болнице и запослених. После ових захтева наилазимо на

отпор директора, и тада крећу сукоби. Креће преписка са њим, а истовремено Синдикат нараста. Паланачке: Да ли истовремено расте незадовољство начином на који је смењени директор управљао Болницом? Бабић: Прикључују нам се и три бивша директора Болнице, др Предраг Ђорђевић, др Милан Бркић и др Периша Јовановић, јер схватају да руковођење Болницом није добро. Они су то најбоље могли да препознају, јер су били директори. Али, да се вратим на причу. Директор није удовољио нашим захтевима, ни када се ради о организовању одбора за безбедност и здравље на раду, и ми смо се тада обратили Комисији за аутентично тумачење колективног уговора, у Министарству, а припремали смо се да се обратимо и самом министру. Прича се у међувремену компликује. У здравству је тешко користити одмор у два дела, јер то не дозвољава сама организација посла. А др Богдановић нам није дозвољавао да одмор користимо у више делова, иако је и то било у интересу организације посла у Болници. Истовремено, др Богдановић је укинуо потврде за куповину у продавницама. Паланачке: Какви су односи са новим директором? Бабић: Садашњи вршилац дужности директора, др Жељко Смиљанић, трећег дана по ступању на дужност, заказао је састанак са представницима свих синдиката у Болници, на коме смо ми њему изнели проблеме које смо имали. Када је саслушао шта смо од директора тражили, а што нам он није одобрио, др Смиљанић је рекао да ће у најкраћем року све што смо тражили бити испуњено, јер све то су нормални захтеви. Добили смо синдикалну просторију, послао је допис у коме је тражио конкретна упуства за организацију и плаћање рада недељом, и ускоро ће то почети да се спроводи. Паланачке: Другим речима, са др Смиљанићем имате коректне односе. Бабић: Управо тако. В. Ђурђевић

Д НЕВНO ON-LINE ИЗДАЊЕ

„ П АЛАНАЧКИХ НОВИНА“ „ П АЛАНАЧКА ХРОНИКА“ НА АДРЕСИ WWW.BLOG.PALANACKE.COM

Говор мржње

овом тексту нећемо о пропагирању политичке коректности у изборној кампањи. Наша тема нису јавне увреде и препуцавања политичких партија, већ насиље и говор мржње у знатно перфиднијој варијанти, иза кулиса институционалне толеранције. Пре неколико дана у новинама сам наишао на занимљив чланак. Уважени министар финансија, и свеприсутна Кори Удовички, предлажу да се, у јавном сектору, зараде за време боловања обрачунавају на основу минималаног личног дохотка. То значи да ће запослени, независно од висине плате, уколико је месец дана на боловању, примити око 13 хиљада динара! Ако се не налази на болничком лечењу, а под условом да нема породицу која зависи од његове плате, то и није неизводљиво. Када га отпусте, на рачуну ће имати 13 хиљада, таман да плати болничку партиципацију, и учешће за лекове који су „на негативној листи“. Храну и чесмушу има у болници. Исти министар поручује здравственим радницима: ако им се не допада економска политика актуелне владе, нека потраже другу државу, да слободно парафразирамо садржај новинског написа о овој теми. Да се разумемо, овде се ради о изјавама званичних представника власти. А када томе додамо мото овогодишњег господина Полажајника (који нам је на најгледанијој приватној телевизији улепшао најрадоснији хришћански празник) – да „нико није јачи од државе“, тешко се можемо отети утиску да је по среди посебна врста насиља: држава ће да ради онако како је наумила, не обазирући се на негодовања и рогоборење. Ако сте незадовољни, жалите се,

а ако то не уроди плодом, или се покорите, или пут под ноге! Најављивати бедну надокнаду за време боловања, због које оболели може остати без струје, воде и грејања (јер неће моћи да плати рачуне), поручивати људима да купе прње, ако не могу да поднесу „неминовне мере“ које „цео свет подржава“, израз је класног гнушања према лењим и непредузимљивим губитницима транзиције, који нису, као Полажајник, озарени веберовским величањем протестантизма, на коме почива „дух капитализма“. Насиље и мржња не могу да се универзализују. Они који оправдавају снагу институција, којој се сви морају повиновати, који бахато поручују да се носимо ако нам се не свиђа, уверени су да се сами никада неће наћи у сличној ситуацији. Зашто бисмо ми отишли из државе, а министар остао тамо где јесте? Одговор Најављивати бедну надокнаду за време боловања, због које оболели може остати без струје, воде и грејања (јер неће моћи да плати рачуне), поручивати људима да купе прње, ако не могу да поднесу „неминовне мере“ које „цео свет подржава“, израз је класног гнушања према лењим и непредузимљивим губитницима транзиције, који нису, као Полажајник, озарени веберовским величањем протестантизма, на коме почива „дух капитализма“. гласи: зато што министра штите институције државе, од које нико није јачи. Тако се легалност (законитост) изједначава са легитимношћу (оправданошћу). Оно што спроводе државни органи, по томе је аутоматски и оправдано. Тај легитимитет, сматра се, гарантује победа на изборима. Насупрот овом, раширеном и популарном објашњењу, усудићемо се да ствари сагледамо из нешто другачијег угла. Политика коју је подржала већина бирача не мора да због тога буде и легитимна. Чак и ако занемаримо чињеницу да је поменута „већина“ само део укупног бирачког тела, и у случају да се стриктно спроводи оно што је у кампањи обећано – то не леги-

тимизује очигледне насртаје на живот и дотојанство људи. Послужимо се примером: ако жртва аболира насилника, то не значи да насиље није почињено. Уколико радикални, разобручени либерализам произведе неиздрживе животне прилике, ако унесрећује оне који су га својим гласовима подржали – он не може бити легитиман, иако је легално заснован на „изборној вољи народа“. Или, да уместо Вебера парафразирамо Достојевског – несрећу других немамо право да опростимо, чак и ако је сами унесрећени опросте. Другим речима, у идентификовању легално изабране власти са легитимношћу њених поступака, крије се она позната синтагма: „Признајем само суд своје партије“. За разлику од човека који је цитирану реченицу изрекао, доводећи у питање легитимитет суда једне диктаторске државе, поменута сентенца постаје далекосежно опасна и дијаболична, када је, између редова, пронађемо у изјави неког државног званичника. Будући да „нико није јачи од државе“, довођење у питање легитимитета власти, опасно се изједнечава са угрожавањем уставног поретка, а они који не верују у институције „веберовског“ друштва третирају се као нецивилизовани екстремисти, који, како то каже мој професор Младен Козомара – „излажу људску заједницу погибељи, као неурачунљиви и недоговорни“. Зато су „звиждачи“ у Арени само бедна мањина, новинари који постављају незгодна питања - пуки плаћеници, а критички настројени интелектуалци, или озлојеђени пољопривредници испред Скупштине – рецидиви превазиђеног политичког поретка. Имајући у виду да ова игра, у којој се легалитет и легитимитет изједначавају, лако може да доведе до заплене рачунара, за који је аутор овог текста пословно и емотивно везан, овом приликом мораћемо да разочарамо све оне који у овом тексту желе да за то пронађу згодну прилику. Оно за шта ми пледирамо је - просвећење. Када неку легитимност доведемо у питање, када прокажемо стварне последице нечега што на први поглед звучи наивно и опште прихватљиво, онда смо већ на добром путу. И зато уместо „нико није јачи од државе“ треба да кажемо – „нико није јачи од народа“. 7

ПРОТЕСТНИ СКУП У ОБ „СТЕФАН ВИСОКИ“

Заштитимо здравствене раднике - Овим протестом ми желимо да покажемо да подржавамо иницијативу за измену Кривичног законика по којој би напад на медицинске раднике био третиран као тешко кривично дело - рекао је Владимир Петковић

организацији гранског Синдиката здравства „Независност“ Опште болнице „Стефан Високи“, у овој здравственој установи, 15. јануара у 12,55 одржан је протесни скуп, чији је циљ био да скрене пажњу на изложеност здравствених радника физичком насиљу. - Као репрезентативни синдикат, позвали смо све запослене да у дворани „Лепотица“ наше болнице, од 12 и 55 до 13 часова, одамо

Владимир Петковић

почаст настрадалој колегиници из Шапца, Љубинки Поповић и изразимо незадовољство тренутном ситуацијом, у којој су здравствени радници изложени насиљу - изјавио је председник Синдиката „Не-

зависност“ у паланачкој Болници, Милосав Бабић. Одговарајући на наше питање, Бабић је потврдио да је, раније, и у Болници било случајева насиља над медицинским особљем, и констатовао како незадовољство пацијената не сме бити манифестовано актима физичког насиља над запосленима у здравственим установама. - Људи су све више незадовољни општом ситуацијом у друштву, али

начкој Болници, медицински техничар Владимир Петковић, члан одбора синдиката „Независност“, такође се обратио широј јавности. - Мислим да треба повећати казне за одређене начине испољавања незадовољства у здравственим установама, што ће допринети да пацијенти мало више воде рачуна о томе како се понашају - рекао је Петковић. - Овим протестом ми желимо да покажемо да подржавамо иницијативу за измену Кривичног законика, по којој би напад на медицинске раднике био третиран

Др Периша Јовановић

није у реду да незадовољство због нечега што не зависи од запослених у здравству испољавају тако што физички угрожавају здравствене раднике - истакао је Бабић. Иницијатор протеста у пала-

Милосав Бабић

као тешко кривично дело. Окупљеним лекарима, после минута ћутања којим је одата почаст трагично преминулој Љубинки Поповић, обратио се и др Периша Јовановић.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 8

- На жалост, све је више лоших, а све мање добрих ствари због којих се ми овде окупљамо - рекао је др Јовановић. - Све је више насиља над здравственим радницима. Ово није усамљен случај. Видели смо у медијима, било је и мртвих доктора, тешко повређених сестара и техничара. Ово је прилика да се реализује иницијатива која постоји већ дуго, како би здравствени радници добили квалитетнију заштиту. Тако да онај ко помисли да насрне на здравственог радника, добро

промисли каква ће га казна снаћи. Кажњавање ће тако деловати превентивно. Од овога „пост фестум“ немамо користи. Надам се да се оваквим поводом више нећемо окупљати.

Издајем локале у центру града (улица Светог Саве) Издајем локале величине 10-20м2 у Стамбено-пословном центру у улици Светог Саве 33 (испод Суда). Цена веома повољна. Контакт телефон: 063/7176-510

ИНТЕРВЈУ

ГОРАН ДУГИЋ, ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНСКОГ ОДБОРА ЛДП-А У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Приоритет су проблеми наших грађана - Две хиљаде дванаесте нису били идеални односи између ЛДП-а и ДС-а, на републичком нивоу. Отишао сам код председника странке и практично га само обавестио да ми у Паланци улазимо у коалицију са ДС-ом. Питао ме је „да ли гарантујеш добар резултат за нашу републичку листу у Паланци?“ и ја сам потврдно одговорио. Нисам погрешио каже Горан Дугић

оран Дугић, председник Општинског одбора Либерално-демократске партије у Смедеревској Паланци, већ годинама је у политичком животу. Дуго је био члан Демократске странке, са којом и сада одржава присне политичке контакте. Паланачке: Какав је профил Либерално демократске партије у Паланци? Дугић: Исти као што је био и у претходном периоду. Деловање и циЉеви наше партије су добро познати. Наша политика је проевропска. Ми пратимо став наше Централе, али у много чему смо аутономни у доношењу одлука. Рецимо, имамо слободу да самостално склапамо коалиције на локалном нивоу. Тако смо ми део коалиције која руководи локалном самоуправом. На другој страни, ми пратимо активности наше Централе, и укЉучујемо се у акције које врх ЛДП-а организује. Паланачке: После турбулентног периода на почетку, чини се да је Општински одбор ЛДП-а у Паланци последњих година ушао у мирније воде. Дугић: Да, после оштрог старта, ушли смо у мирнији период. Има и сада мало турбуленција, и пријатних

и непријатних, али и даЉе следимо исте идеје, као и када смо основани. У суштини, ми следимо идеје др Зорана Ђинђића, према коме сви чланови ЛДП-а имају неизмерно поштовање. Морам да нагласим да смо ми други одбор ЛДП-а који је основан у Србији. Пре тога били смо Либерално-демократска фракција. Паланачке: На локалном нову, ви сарађујете пре свега са Демократском странком. Колико ова сарадња омогућује испуњење ваших политичких аспирација? Дугић: Морамо да најпре разграничимо локални ниво од високе политике. Ми смо задовоЉни коалиционим односом са Демократском странком, како у политичком смислу, тако и на плану међуЉудских односа, који су међу нама изванредни. Имамо, дакле, одличну сарадњу са Демократама, али и са осталим коалиционим партнерима. Једно време били смо ван локалног парламента, а од 2012. смо у коалицији која руководи општином. Паланачке: Очекују нас избори на свим нивоима. Да ли ћете ићи у предизборну коалицију са Демократском странком? Дугић: Ја ту немам ди-

Горан Дугић са Чедомиром Јовановићем

лему. Већ смо покренули разговоре о томе. Видите и сами да се такви разговори воде и на републичком нивоу. На локалу, и овога пута ће стожер бити Демократска странка. Две хиљаде дванаесте нису били идеални односи из-

пратили рад локалне владајуће коалиције? Дугић: Првенствено глобална економска ситуација. Пратио нас је велики недостатак новца. Ту је затим и тешка социјална ситуација у којој се грађани налазе. Ми смо као локал-

ме отежали решавање проблема. Имам информације да су покушали да осујете реализацију пројекта комасације, који се, на срећу, и поред свих опструкција, успешно реализује. Било је и проблема који, због ситуације у земљи, оптереУспешан узгајивач шарпланинаца Горан Дугић рођен је у Смедеревској Паланци, 1975. године. Више од 25 година професионално се бавио музиком, а познат је и као успешан узгајивач паса расе шарпланинац. Један је од оснивача ЛДП-а, а пре тога дуго је био члан ДС-а.

Горан Дугић

На седниц Скупштине општине. Горан Дугић

међу ЛДП-а и ДС-а, на републичком нивоу. Отишао сам код председника странке и практичко га само обавестио да ми у Паланци улазимо у коалицију са ДС-ом. Питао ме је – „да ли гарантујеш добар резултат за нашу републичку листу у Паланци?“ и ја сам потврдно одговорио. Нисам погрешио. Тако ће бити и овога пута. Паланачке: Шта су основни проблеми који су

на самоуправа на све начине настојали да грађанима изађемо у сусрет. Ометали су нас и наши политички опоненти, односно, конкретно, Општински одбор Српске напредне странке. Да се одмах разумемо – нико не спори да они, као опозиција на локалном нову, критикују власт, али постоје неке елементарне ствари за живот грађана, а они су баш у овим областима систематски опструирали наше напоре да те проблеме решимо. Првенствено мислим на уличну расвету. Ту су нам умного-

ћују и друге локалне самоуправе. Моје је мишљење да смо, без обзира на све наведене недаће, а имајући у виду околности, успешно водили ову општину. Паланачке: Шта треба урадити у будућности? Дугић: Мислим да су социјални и економски проблеми грађана оно са чим се и у наредном периоду, ако будемо на власти, морамо суочити. Ми овде не треба да се бавимо високом политиком, већ да тражимо начине да олакшамо живот наших грађана. Наравно, треба радити и на путној инфраструктури, и на правЉењу неке нове индустријске зоне, али о том, потом. П. Н.

ОПШТИНСКИ ОДБОР „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ ЗАПОЧЕО ИЗБОРНЕ АКТИВНОСТИ

Паровић: Ми смо нова снага Србије -Трудићемо се да Смедеревска Паланка поново буде препознатљива по индустријској и пољопривредној производњи – заложио се лидер ове странке Мирослав Паровић

пштински одбор „Треће Србије“ у Смедеревској Паланци, сазивањем конференције за медије, започео је предизборне активности. Ово је практично била и лепа прилика за његову промоцију у средини у којој ће надаље политички деловати. Члан Повереништва Никола Вучен је на самом почетку изразио искрену радост што овом догађају са својим најближим сарадницима присуствује и председник „Треће Србије“ Мирослав Паровић. Вучен се укратко осврнуо и на недавно искључење из Социјалистичке партије Србије неколицине чланова. - Нама није место међу њима - подвукао је Вучен.Показали смо храброст и одлучност да се одвојимо, како бисмо убудуће деловали под заставом „Треће Србије“. У овој странци биће места искључиво за младе, образоване, поштене и часне људе. Ослонићемо се на оне који су спремни да заиста учине нешто за овај град и његове житеље. „Трећа Србија“ управо нуди оно што овој средини треба – нов и одговоран приступ људима и њиховим потребама. Надам се да ће грађани у

нама препознати, пре свега, снагу наше младости, али и наш оптимизам у погледу остваривања програмских задатака и циљева. Члан Повереништва Бранко Ступић, подсетивши да је Смедеревска Паланка некада била моћан индустријски град на челу

пут политичким крпељима“, како би Србија и Смедеревска Паланка постали боље место за живот. Потом се медијима и грађанима обратио Слободан Маторкић, члан Повереништва „Треће Србије“, истакавши да је то странка младих. -Ја нећу сада нападати

чини“. Зато ћемо се и ми у будућности понашати у духу Ћопићевог одговора, а искрено се надам да ћемо једног дана бити власт. Изражавајући задовољство што му се пружила прилика да се на овај начин обрати јавности, председник „Треће Србије“ Мирослав Паровић је предочио да управо овим чином за-

с лидером српске и југословенске машиноградње „Гошом“, упутио је позив младим и перспективним људима и свим поштеним грађанима да се прикључе „Трећој Србији“, странци „у којој се млади питају и где њихова реч вреди“, да се заједничким снагама, како се изразио, „стане на

општинску власт, јер ће за то бити прилике, али хоћу да цитирам нашег писца Бранка Ћопића, који је шездесетих година минулог века одговарајући на новинарско питање зашто је против актуелне власти, казао: „Ја нисам против власти, али сам против грешака које та власт

почињу предизборну активност. -Одлучили смо да у тај посао кренемо управо из Смедеревске Паланке, јер је овај град очигледан пример кроз шта је све Србија прошла у последњих петнаестак година – казао је Паровић.Смедеревска Паланка је раније била

препознатљива по „Гоши“, индустријском гиганту који је запошљавао велики број људи. Оно што су они производили налазило је купце широм света… Ако ме питате шта ће бити програм наше странке у будућности, одговорићу сасвим конкретно – залагаћемо се да Смедеревска Паланка поново буде позната по индустријској производњи и пољопривреди. То није флоскула, нити политичка и маркетиншка реченица, већ суштина политике коју ћемо водити. Залагаћемо се да на власт у локалним самоуправама дођу људи са именом, презименом и знањем. Иза мене стоје такви људи као што је човек који има Задругу, а шта ћете боље од тога у аграрном крају, па младић који успешно води „Бео-лаб“ и др. Србија треба да буде држава, а општина мерило вредности у којој рад, поштење и знање треба да имају доминирајућу улогу. Даћемо све од себе да прави људи са неупрљаним биографијама дођу на одговорна места. Ми смо нова снага Србије, нова политичка организација, ми доносимо нови и другачији дух. Драгољуб Јанојлић

НОВО! НОВО! НОВО! Услуге „Western union“ од сада и у Мењачници „Круна“ у главној улици у Смедеревској Паланци. Свакога дана од 07-21. 10

ОКРУГЛИ СТО УДРУЖЕЊА ЖЕНА „ФЕМИНА“ И ЦЕНТРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД

„Локална заједница и ванредне ситуације“ - Овим округлим столом завршене су активности на пројекту „Јачање локалних капацитета да одговори на потребе жена у ванредним ситуацијама

организацији Удружења жена „Фемина“ и Центра за социјални рад, у Смедеревској Паланци је одржан Округли сто „Локална заједница и ванредне ситуације“. Округли сто је био посвећен представљању резултата анкетирања које је обављено теренским путем „лице у лице” током октобра месеца 2015. године. Испитанице су биле жене из градског насеља у Смедеревској Паланци чија су домаћинства била поплављена 2014. године. Основни циљ анкетирања је био испитивање искустава жена током поплаве, а претежно у односу на реаговање надлежних институција и других актера за време трајања ванредне ситуације. Приликом истраживања пошле смо од претпоставке да иако природне катастрофе погађају све категорије становништва, имају различите последице на мушкарце и жене, односно да ванредне ситуације имају родни аспект. Такође, руководиле смо се чињеницом да анкетна истраживања јесу релевантна за долажење до информација о томе на који начин грађани/ке као корисници/ це практичне политике вреднују одређене поступке и акције доносилаца одлука. У случају нашег анкетирања, како су надлежни из локалне заједнице одговорили на

изазов који је наметнула прошлогодишња поплава. Истовремено, анкетна истраживања могу бити и од користи за процену потреба грађана/ки, што смо ми делимично и испитале. Узорак анкетирања је био пригодан, и њим су обухваћене 152 пунолетне испитанице из градског насеља које је било захваћено поплавом. Посебно нам је било интересантно да обухватимо ово насеље, будући да је оно било плављено и 1999. године. Управо, за већину наших испитаница (76,3 одсто) поплава у 2014. години је друго искуство са поплавом, након што су је доживеле и 1999. године. Резултате анкетирања је представила Вера Милановић, социолошкиња, стручна сарадница на анкетирању, која је учествовала у креирању упитника коришћеног за потребе анкетирања и обради података. Том приликом навела је највеће проблеме са којима су се суочиле жене током поплаве, како су виделе ангажованост надлежних институција и степен задовољства (просечне вредности) њиховим поступањима, као и задовољство различитим аспектима колективног центра организованог за време трајања поплаве. Затим, шта ис-

питанице највише замерају надлежнима, а за шта би их похвалиле у односу на реаговање током поплаве, ко им је највише помогао за време ванредне ситуације, да ли су све добиле што им је требало, шта су очекивале, а шта су добиле као помоћ. Такође, изнети су и подаци о променама у здравственом стању које су испитанице приметиле као последицу преживљене поплаве код себе и своје деце. На крају, представљени су и предлози испитаница о томе шта би надлежне институције могле да ураде како би се женама помогло и олакшало сналажење у сличним ситуацијама уколико до њих буде поново дошло. О искуству теренског анкетирања говориле су Гордана Цветковић и Драгана Гавриловић из Центра за социјални рад, док је Ана Стојановић из Удружења жена „Фемина“ упознала присутне о свим досадашњим реализованим активностима на пројекту у оквиру кога се Округли сто одржао, и уједно била модераторка округлог стола. Овим округлим столом завршене су активности на пројекту „Јачање локалних капацитета да одговори на потребе жена у ванредним ситуацијама“ који је током претходних шест месеци реализовало

Удружење жена „Фемина“ из Смедеревске Паланке у партнерству са Центром за социјални рад. Током реализације овог пројекта сарадња је остварена са различитим институцијама и организацијама чији су представници/це присуствовали/е семинарима и другим догађајима организованим у оквиру пројекта, а у питању су: Сектор за ванредне ситуације МУП-а Смедеревска Паланка и Смедерево, Полицијска станица Смедеревска Паланка, Општинска управа Смедеревска Паланка, Центар за социјални рад, Дом здравља, Општа болница „Стефан Високи“, Дневни боравак за омладину ометену у развоју и особе са аутизмом „Пуж“, „Нискоградња“ д.о.о, Основне школе: „Херој Иван Мукер“, „Херој Радмила Шишковић“, „Вук Караџић“, „Олга Милошевић“, и средње школе: Паланачка гимназија и „Жикица Дамњановић“, као и Удружење „Амаро Дром“. Свима се захваљујемо на сарадњи, мотивацији за учешће у организованим догађајима, конструктивним дискусијама и размени мишљења и информација. Посебно се захваљујемо Општинској управи Смедеревска Паланка која је технички подржала реализацију семинара и оба округла стола. Пројекат „Јачање локалних капацитета да одговори на потребе жена у ванредним ситуацијама“ је подржан у оквиру пројекта „Унапређена виталност за одговор на ванредне ситуације“ који спроводи Програм Уједињених нација за развој (УНДП) средствима Јапанске владе, а у блиској сарадњи са Канцеларијом за обнову и помоћ поплављеним подручјима Владе Републике Србије. Ана Стојановић, координаторка пројекта

ИНТЕРВЈУ

ДР СЛАЂАНА БРКУШАНИН, НАЧЕЛНИК СЛУЖБЕ ХИТНЕ ПОМОЋИ:

Најопаснија ствар је рутина - Проблем у данашњој Србији је то што се сви бавимо последицама. О узроцима као да сви избегавамо да причамо. Јер, ако се говори о узроицима, у данашњој Србији, неизбежно стигнете до теме о којој ја не волим да говорим, а то је политика.

Др Слађана Бркушанин

октор Слађана Бркушанин, специјалиста ургентне медицине и начелник Службе хитне помоћи Дома здравља у Смедеревској Паланци, припада оној групи високообразованих здравствених радника, који настоје да болести посматрају комплексно, а пацијента у склопу друштвених прилика, које често представљају један од узрока обољења. Управо из тог разлога, овај интервју са др Бркушанин нисмо желели да сведемо на статистику, повећање броја ургентних случајева у првом месецу нове године, већ смо се дотакли тема о социјалним факторима ризика, методама хитног збрињавања пацијената, значају здравствене превентиве, повећању суицида и покушаја самоубистава... Паланачке: Постоје одређени периоди током године, када је патологија која захтева ургентно збрињавање већа него иначе. Јануар је у том смислу „црни месец“. Зашто је то тако? Др Бркушанин: Да, јануар је, како ви кажете – „црни месец“. Сезонске болести су тада изражене. Али, не само инфективне болести, него долазак праве зиме, као и наступање пролећа, изазива и читаву лепезу психичких поремећаја, који често доводе до стања када је неопходно ургентно збрињавање. Знате, у јануару је пуно празника, и људи се тада сами са собом суочавају. Укаквом друштву и у каквој ситуацији проводите и дочекујете празнике? Колико сте усамљени, или искључени из социјалне заједнице? То се све највише види за време празника. И зато је јануар и време када је повећан и број суицида или покушаја самоубистава. Паланачке: Шта у таквим ургентним стањима хитна помоћ може да учини? 12

Др Бркушанин: Најважније је препознати. Ако то препозна околина и чланови породице, па нас позову, ми реагујемо у што краћем року. Те интервенције знају да буду веома тешке и непријатне, јер се морају обавити уз асистенцију полиције. Такве особе често не могу самостално да доносе одлуке, не владају собом, пружају отпор хоспитализацији и транспорту на одељење психијатрије, и зато нам је некада потребна помоћ полиције. Када год смо успели да то избегнемо – а некада малте не преговарамо са њима – ми нисмо ангажовали полицију. То су углавном ситуације када су нам познати пацијенти, када знамо да нису претерано агресивни, и да ћемо моћи да са њима изађемо на крај. Али, већина пацијената није свесна своје болести, и да морају да се хоспитализују, и то што пре. Многи пацијетни шаљу аларм, а то је оно када кажу – „рекао сам да ћу да се убијем“. На тај начин та особа нам упућује позив – „помозите ми“, свесно или несвесно. До лекара је да препозна колико је тешко тој особи, колико је њој потребна наша помоћ, и, наравно, помоћ психијатра. Само искусан лекар, хитне помоћи, изабрани лекар или психијатар – може препознати такве пацијенте. Паланачке: Ипак, не приступају сви лекари на овакав начин, већ се пре свега баве отклањањем последица, односно реагују само на непосредно уочљиве симптоме... Др Бркушанин: Мислим да и колеге психијатри сносе део одговорности због тога што не приступају пацијентима на онакав начин како су то чинили доајени психијатрије у нашој земљи, они који су нас учили и писали уџбенике. Прича је, разуме се, много шира. До

пре две-три деценије ми смо живели у бајковитој земљи која се звала Југославија. И тада је све некако било другачије. Треба упоредити проценат самоубистава у то време и последњих двадесет-тридесет година. Па, уколико постоји значајан пораст, онда се треба запитати зашто је то тако. А одговор на ово питање можемо да наслутимо. Човек на себе дигне руку из очаја. Само је питање шта је изазвало тај очај. Суицид је увек последица. Проблем у данашњој Србији је то што се сви бавимо последицама. О узроцима као да сви избегавамо да причамо. Јер, ако се говори о узроцима, у данашњој Србији, неизбежно стигнете до теме о којом ја не волим да говорим, а то је политика. Из тог разлога, суицид је тема за велики број стручњака – за социологе, психијатаре, психологе, па и за филозофе. Паланачке: Да ли је уопште могуће адекватно лечење било ког пацијента, независно од патологије, у, да тако кажемо – болесним друштвеним околностима? Др Бркушанин: Врло тешко. Ако се фокусирамо само на конкретан здравствени проблем који има одређени пацијент, на одређену дијагнозу, а све то не посматрамо у ширем контексту, нисмо много урадили. Ми ћемо тај здравствени пороблем да решимо, али ако је исти окидач, ако постоји проблем који је изазвао неко патолошко стање, онда ће та особа поново имати исти проблем, шта год да је у питању. Док не видимо шта је узрок, ако не дођемо до корена, који треба сасећи, нисмо трајно решили проблем. Паланачке: У порасту су и такозване психосоматске болести. Ту има и опасних стања, као што су апоплексије, инфаркти миокарда. А све су то болести које могу да буду проузроковане или потпомогнуте стресом... Др Бркушанин: Управо тако. А ове су болести веома распро-

страњене, у свим друштвеним слојевима. Ја се никада нисам слагала са тим да су инфаркт или мождани удар првенствено менаџерске болести. Чак ни када су о томе писали људи који се уско и стручно баве кардиологијом. Има ту неких других важних предуслова. Најпре, као што су о томе писали наши познати психијатри, кардиоваскуларни болесник је по својој природи сангвиник. Менаџери, барем у Србији, труде се да зараде што више новца за што краће време, и нису баш склони емоцијама. То су у великом проценту врло површни људи. Мислим да је код њих по среди други фактор ризика. Како им је растао новчаник, тако им је растао и стомак, а крв постајала све маснија. Онда добију висок крви притисак, аритмију, па апоплексију или инфаркт. Наравно да међу менаџерима има пуно кандидата за кардио-васкуларне болести, али је још много већи број међу онима који нису никакви менаџери, али су сангвиници, емотивни људи. За те људе се често каже да имају „кратак фитиљ“. Е сада, ту је фактор и материјално-социјално стање. Ту има доста људи који су на нижој социјалној лествици, али и средњег сталежа, интелектуалаца. Има и млађих људи, па и студената, који су већ имали срчани удар. Паланачке: Постоје ли знаци који код привидно здравог болесника, који је позвао хитну помоћ, а приликом прегледа није уочено ништа значајно – да он, упркос томе, може да доживи срчани или мождани удар? Др Бркушанин: Када је реч о срчаном удару, ту је важно од пацијента добити информацију да ли бол у грудима дуже траје. Ако бол кратко траје, неколико минута, или је везан за покрет, ми знамо да је то бол мишића. Срце пати онда када су болесни крвни судови. Тај спазам, односмо запушење артерија, манифестује се једним

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР

Пише: Дејан Црномарковић

Copy - paste!

доста типичним болом. Иако се клиничка слика инфаркта доста променила, тај бол је и даље релативно лако препознати. Бол је у средини груди, шири се на све стране, на горе према врату, доњој вилици, зрачи у рамена, шири се и на леђа и изазива и бол у лопатицама. Врло често боле обе руке, или трну. Уколико пацијенет има историју кардиолошке болести, дијагнозу ангине пекторис, генетско, наследно оптерећење, друге факторе ризика, заиста није тешко препознати озбиљан пороблем, чак и ако је ЕКГ у том тренутку потпуно нормалан. Треба урадити кардио- специфичне ензиме, који ће показати да ли ће тај инфаркт да се развије, или се већ развио, а на ЕКГ-у то још није регистровано. У нашем послу, не само када је о овим болестима реч, важно је да посумњамо, и да онда пацијента упутимо специјалистима који таква стања виђају чешће. Паланачке: Другим речима, лекар треба да загребе испод површине, да открије и оно што није видљиво на први поглед? Др Бркушанин: То је замка медицине. Ако лекар упадне у рутину, временом постаје површан. Најопаснија ствар је рутина. Изазов наше професије је да се препозна нешто што није типично, што није свакодневно, или је у литератури другачије описано. Ту вам је лепота и филозофија медицине. И зато неке моје колеге имају ту креативну, уметничку црту, која се испољава и у томе што лепо пишу – од Горана Милашиновића до примера из прошлости, Чехов, Лаза Лазаревић, и тако даље. Има на срећу лекара који имају тај филозофски приступ, способност да нешто препознају, да ствари сагледају у ширем контексту, да не уђу у колотечину, да измакну рутини. Владимир Ђурђевић

елео бих да поделим са вама догађај коме сам присуствовао у једном од паланачких маркета. Једна чудна ситуација постала је, касније, предмет мог дужег размишљања. Наиме, пре неколико месеци, при уобичајном чекању у реду поред касе за плаћање, уочио сам крупног младића не старијег од 25-26 година, који је у наручју држао своје дете, и предложио му да из дужег реда у коме смо се налазили пређе на тек „отворену“ касу на којој би био први. Рекао бих, једна обична маркет – ситуација. Да, могла је бити… Младић, кога сам тада видео први пут у животу, одговорио ми је: „Не хвала, ја не прелећем, као неки“, и остао, са дететом у рукама, да чека у реду. Узгред, било каква асоцијација на такозване „прелетаче“ моментално ми изазива мучнину у стомаку из разлога што видим да је њихова партија - странка прелетача из свих осталих партија - постала најјача у држави. Елем, признајем да ме је збунио неочекивани одговор па сам, једноставно, прешао на ту „нову“ касу, платио, и са излазних врата маркета погледао још једном у правцу момка који је још увек чекао у реду. У тих пар тренутака, док сам га гледао, учврстио сам ранији закључак да га не познајем, али сам се потрудио и

да запамтим то лице, јер сам имао утисак да ћу га видети поново…, у некој локалној изборној кампањи или на дан гласања крај неке бирачке кутије. Личио ми је момак на ове новокомпоноване партијаше који су умислили да историја почиње од њих, па 24 сата дневно раде на „политичком стајлингу“. Заправо, личио ми је на класичног „понављача“ јефтине страначке пропаганде о прелетачима, лоповима у туђим редовима, часнима и нечаснима… Ух, личио ми је на – промају! А његове речи одзвањале су ми у глави, као ратни бубњеви дивљих племена, који позивају на обрачун. Заправо, анализирао сам касније тај тренутак и схватио да одавно нисам чуо нешто тако тупаво, али опасно. Потпуно бенигно, али погубно. У каквом свету живи момак који љубазну понуду непознатог човека одбија са тако глупим, па и ратоборним, коментаром? О чему размишља? Чему се радује? Шта види испред себе, у будућности? Али, да не би прича добила погрешно тумачење, потребно је да појасним свој доживљај. Сигуран сам да изговорене речи нису биле упућене мени или некоме у реду крај касе.

Није то била та прича. Била је то само празна представа, потреба да се „испадне“ паметан, оригиналан и ангажован на јавном месту. Било је то „за публику“. И из тих разлога и пишем о томе. Данашња Србија звечи као испражњено буре у коме је некада била добра „смедеревка“. Обучена у безидејност. Copy – paste! Таква је и ова актуелна, изрежирана, ујдурма око парламентарних избора. Звечи, баш као онај петоминутни аплауз од пре неки дан. А у вези са тим парламентарним изборима - назовимо ствари правим именом. Вучић веома добро зна статистику коју знам и ја, да његова партија има много лошији рејтинг на локалу (у односу на републички ниво), па на пример, тренутно у Новом Саду имају 24 одсто без парламентарних а 42 одсто са упоредним парламентарним изборима. Тај однос у Краљеву је 23:36, и тако даље. На неки волшебан, Србима својствен начин, успео је „вођа“ да „шармира“ сопствени народ, па ће то и овога пута да искористи. То ништа не мења у мом дубоком уверењу да имамо власт која је изабрала лаж као главно политичко средство. А у лажи су кратке ноге…

МЕЊАЧНИЦА КРУНА Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша)

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ „Паланачка хроника“на адреси www.blog.palanacke.com 13

СУМИРАНИ РЕЗУЛТАТИ РАДА НА СПОМЕН-КУЋИ ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА У ВОДИЦАМА

Предстоје захтевни унутрашњи радови - Уложићемо напор да се овај објекат заврши и стави у функцији до краја 2016. године, а надам се да ћемо дотле развити идеју да Водице буду прво Новинарско село у Србији - заложио се Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије

ктивисткиње Завичајно-туристичког удружења „Видовача“, припремивши традиционални „Водички астал“, дочекали су у Спомен-кући Пере То-

доровића (објекат у изградњи) генералног секретара Нина Брајовића и члана Извршног одбора Удружења новинара Србије и дописника „Политике“ из По-

дунавског округа Снежану Милошевић. Председник Миодраг Мића Загорчић, упознајући их са својим сарадницима, посебно је представио председника

Књижевног клуба „Пера Тодоровић“ Слободана Тодоровића-Токија и првог донатора за изградњу Дома српског новинарства архитекту Аврама Крстића.

Овај сусрет, који је био и прилика да се сумира шта је све завршено и шта још треба урадити на Спомен-кући, искоришћен је да се обелодани и једна лепа идеја, чија реализација треба да доведе до установљења новинарске награде за фељтон „Пера Тодоровић“. Нино Брајовић се заложио да се та награда, истакавши да се фељтон данас налази у кризи, додељује сваке друге године. Став је да званичан предлог кровном Удружењу учини недавно основана Секција штампаних медија Шумадије и њен први председник Дејан Црномарковић. Разговори о даљем току радова на изградњи Спомен-куће настављени су у Смедеревској Паланци с председником Грађевинског одбора и актуелним председником Скупштине општине Славољубом Ђурићем и његовим сарадницима, а у томе је учествовао и директор Народног музеја Стеван Мартиновић. -Кад смо пре неколико година кренули у овај подухват мало је ко веровао да ћемо га успешно довести скоро до фазе која је све ближа завршетку – казао је Ђурић- Економска ситуација у којој смо почелу изградњу није најбоља, али смо ми доказали да се све може упорношћу, залагањем и кад се зна циљ. Сад можемо казати да смо

близу да радове приведемо крају, а сам објекат планираној намени. Данас ћемо договорити како да уредимо простор око Спомен-куће, да завршимо електроинсталације и унутрашњост. Наше амбиције су да бар један део објекта ставимо у функцију. Сад нам је приоритет да припремимо материјал, посебно онај који се односи на дело и новинарски рад Пере Тодоровића. На овоме заједно радимо са Удружењем новинара Србије и ја овом приликом изражавам велику захвалност господину Брајовићу, чији је допринос овоме заиста грандиозан. Признање одајем и Миодрагу Мићи Загорчићу који је одлично координирао акцију изградње и још на томе неуморно ради. Да није његове енергије могуће је да би се у неким етапама изградње и застало. Речи захвалности упућујем и другим прегаоцима и бројним донаторима. Нино Брајовић је напоменуо да се сваки пут кад дође у Водице и Смедеревску Паланку наоружа ентузијазмом, истакавши да су он и колегиница Милошевић домаћински дочекани у родном селу Пере Тодоровића. -Изградња Спомен-куће Пере Тодоровића је 2015. одмакла корак даље – оценио је Брајовић.- Пре краја календарске године довршена је септичка јама, а трудићемо се да до конца 2016. Кућу ставимо у функцију. То ће бити један музеј штампе, јер је Пера Тодоровић оставио српском новинарству, не само велико дело, него и значајан број својих новина, као што су „Огледало“, „Мале новине“… То треба да буде и важна туристичка тачка за ову општину и овај део Шумадије. Кућа ће бити стециште новинара, али и чланова ЗТУ „Видовача“. Ако су људи нечему посвећени, не видим препреку да се планови и остваре. Унутрашњи радови, који нас очекују, доста су захтевни и скупи. Оно што можемо урадити, а за шта није потребан велики новац, а на шта одмах треба прионути, то је развој идеје да Водице буду

Конституисан Програмски савет Спомен-куће У Смедеревској Паланци је конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“ у Водицама. За председника је изабран Славољуб Ђурић, председник Скупштине општине и актуелни председник Грађевинског одбора за изградњу поменутог објекта, за секретара дипл. правник Гордана Костић, за потпредседника историчар уметности Стеван Мартиновић и за заменика председника челник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић. -Изградња се приводи крају, рачунам да ће све бити готово до половине текуће године, а да би Спомен-кућа функционисала на задовољство свих нас, потребно је да на време осмислимо садржај њеног рада – заложио се Мића Загорчић.- У то треба да се укључе и неке релевантне установе као што су Културни центар, Народни музеј, Историјски архив, Библиотека „Милутин Срећковић“ и др. - На нама је да предложимо и одлучимо шта ће се све тамо налазити и чувати, односно како ће тећи рад Спомен-куће с обзиром да Водице треба да постану и прво Новинарско село у Србији. Славољуб Ђурић је оценио да је ово право време да се започне са предлогом садржаја рада Спомен – куће која чим грађевински радови буду завршени, одмах отпочне са реализацијом програмских активности. Оно што је присутно од самог старта њене изградње, јесте та визија Смедеревске Паланке као града будућности. -Смедеревска Паланка, по некој мојој процени, за неколико година неће изгледати овако, а један од ослонаца ће бити и Спомен-кућа „Пере Тодоровића“ – додао је Ђурић.- Оно на чему желимо да градимо будућност, поред осталог, је и развој туризма с обзиром да смо близу Београда и да имамо шта да покажемо као ту-

прво и једино „Новинарско село“ у Србији. Људе који негују позитиван однос према новинарима као јавним радницима, позивам да заједно ступимо у везу са оним новинарима, које они воле и које поштују, па и са породицима оних новинара који нису међу живима, да се створи један пријатељски однос и тако оживотвори идеја о „Новинарском селу“. То не кошта много пара и биће задовољство да то урадимо већ током наступајуће године. Ово је практично позив Водичанима да се јаве ЗТУ „Видовача“ , Удружењу новинара Србије и општинским функционерима. Да видимо шта можемо добром вољом и

ристичку понуду. С обзиром да је ово подручје и историјски значајно, ићи ћемо да неке догађаје осветлимо. Овај Програмски савет би практично имао два задатка: да осмисли садржај рада Спомен-куће и како да привучемо људе од струке да дођу и дају свој допринос остваривању нашег циља. Кућа би требало да буде стециште и седиште неких специјализованих удружења, а у духу имена и дела Пере Тодоровића. Слободан Тодоровић-Токи је предложио да се упоредо са другим активностима решава питање вешања и осветљења уметничких слика како би се у адекватном простору за то повремено приређивале и изложбе, што не треба схватити као конкуренцију Народном музеју, већ као још једно галеријско место. Ту треба да има места и за сликарски еснаф, Клуб новинара Смедеревске Паланке итд. Он се заложио да се покрене и годишњак књижевно-новинарске варијанте који би био посвећен активностима Спомен-куће. Дејан Црномарковић је предложио да се Спомен-кућа писмом обрати школама у Србији, да у

без великих пара да урадимо. То је посао у коме очекујем и помоћ институција, првенствено Народног музеја. Миодраг Мића Загорчић је подсетио да је 6. јуна 2011. године забоден први ашов, односно почело копање темеља за Спомен-кућу. Истакао је да је и радостан и веома срећан што је практично за 2,5 године укровљена кућа, која је добрим делом грађена донацијама, али и средствима Општине и УНС-а. Средства су стизала и из других извора. Велики терет је управо поднело Удружење новинара и његов генерални секретар Нино Брајовић. -Задовољан сам што је

Водице долазе, екскурзије, ђаци и њихови наставници, да све то прате лепо осмишљени садржаји. - Ми смо пре неколико година, искористивши неке приватне везе и то да је он мој деда, успели да из стана Божидара Трудића у Београду донесемо овде његов клавир, уметничке слике, радни сто, нотне записе, а прва идеја је била да нешто од тога евентуално сместимо у Спомен-кућу Пере Тодоровића, што би могло бити културна и историјска атракција – нагласио је Црномарковић. - Клавир заиста изгледа добро, стар је преко 200 година, и интересантно га је видети. Логичније је да све то иде у Нижу музичку школу, али мени се допада да то буде у Водицама, јер су Пера Тодоровић и композитор Божидар Трудић били и најјачи ликови нашег краја. То би могла бити још једна понуда Спомен-куће, ако не спомен-соба а оно бар кутак и сећање на човека који је завршио два факултета и, поред осталог, компоновао „Оду родном граду“. Он је сликао, писао, компоновао…

Спомен кућа стигла до ове фазе изградње, а у 2016. морамо смоћи снаге, иако је тешко време, да подухват доведемо до краја – казао је Загорчић.- Испред себе имам фотографију људи, који су започели изградњу, па ми се намеће мисао да смо се много променили, хоћу рећи свом животу додали још неку годину. Ја бих се и овом приликом захвалио првом донатору и члану Грађевинског одбора Авраму Крстићу на залагању и труду који је уложио да овај објекат добије своје ново лице. Још се живо сећам кад смо прву седницу Грађевинског одбора одржали у школском воћњаку, на плацу где је никла Спомен-ку-

ћа. Овде смо се сабрали да усвојимо извештај о раду у протекле четири године, а испред себе држим документацију о изградњи тешку 8,5 килограма. Са нашим закључцима и ставовима изаћи ће се и пред одборнике Скупштине општине. Надам се да ће бити и размотрен предложени финансијски буџет за наредну годину тежак милион динара, колико је потребно да Кућу завршимо. Време јесте тешко, али се надам да ћемо, кад смо све ово до сада урадити, довршити објекат који није само значајан за Водице и Смедеревску Паланку, већ и целу Србију. Драгољуб Јанојлић

У ТРСТЕНИКУ ОТКРИВЕН СПОМЕНИК ИЗУЗЕТНОЈ СРПСКОЈ ВЛАДАРКИ

Велики повратак славне кнегиње Донаторки проф. др Радмили Милентијевић највише признање општине - Љубостињска розета

негиња Милица се вратила у Трстеник. На лепом и пространом тргу овог града откривен јој је величанствен споменик. Велику Српкињу у бронзи овековечио је вајар Драгољуб Димитријевић. Овај велики подухват финансирала је вишеструка донаторка, Азањка из Њујорка, проф. др Радмила Милентијевић. Свечаност је почела литургијом у цркви Свете Тројице коју је служио његова светост патријарх српски, г. Иринеј, уз саслужење преосвећеног владике крушевачког, господина Давида и свештеника ове нове епархије Српске православне цркве. Међу верним народом запажени су и представници неких амбасада, али и личности из политичког и јавног живота: Милош Радојевић из Канцеларије за верска питања, глумац Радош Бајић, редитељ Небојша Брадић и др. Споменик великој српској владарки заједно су открили ктитор проф. др Радмила Милентијевић и председник трстеничке Општине Мирослав Алексић, а освештао га његова светост патријарх српски господин Иринеј. Том чину прису-

ствовао је приличан број грађана Трстеника и околине, међу којима су били и и земљаци велике добротворке Радмиле из Влашког Дола и Азање. -Ово је велика част и изузетна радост за све нас – казао је у пригодној беседи након откривања и освећења споменика његова светост патријарх српски, господин Иринеј. - Велика је утеха свима нама, браћо и сестре, што се ето кнегиња Милица поново нашла међу нама. Оживело је њено име, вера, нада и љубав према Богу, и нека да Господ да се то усели у наша срца. И као што Господ није оставио њу, тако неће ни наш честити, благоверни и многострадални народ. Од овог дана и у будућности Трстеник ће се спомињати као град светле кнегиње српске. Окупљеном народу потом се обратила донаторка великог срца проф. др Радмила Милентијевић, потсетивши да је потребу да мудрој српској владарки подигне споменик, осетила приликом посете њеној задужбини, манастиру Љубостиња.

Патријарх Иринеј

Проф. др Радмила Милентијевић

Догађају су присуствовали и гости из Азање

-Она је више него заслужила да донирам споменик достојанствен њене величине, јер је била

изузетна особа,супруга, мајка и књижевник показавши се као велики државник – речи су проф. др

Читајте "Паланачке новине" - гледајте "Паланачку телевизију" на добро познатој адреси - www.palanacke.com 16

ТРАДИЦИОНАЛНИ ЗИМСКИ СУСРЕТИ УЧИТЕЉА СРБИЈЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Широк спектар тема Радионице су биле посвећене образовању уопште: од извођења наставе до сарадње са локалном заједницом

У Радмиле Милентијевић.-Сачувала је Србију и спасла је од пропасти после Косовског боја у коме је погинуо наш кнез Лазар. Кнегиња је тада учила сина Стефана да влада достојанствено и он је био наш најспособнији владар до Карађорђа и Милоша. То је био Миличин велики дар српском народу. Ја сам данас веома радосна што је његова светост патријарх српски, г. Иринеј одао пошту великој жени и државнику српског народа и Србије. Моја жеља је да и надаље учимо од кнегиње Милице. Иницијатива донаторке проф. др Радмиле Милентијевић за изградњу споменика кнегињи Милици покренута је пре две године са руководством Општине Трстеник. - Уговор о подизању споменика кнегињи Милици на Видовдан 2015. године потписали су донатор проф. др Радмила Милентијевић, председник Општине Трастеник Мирослав Алексић и вајар, професор Драгољуб Димитријевић. - Кнегиња Милица се после шест векова вратила у Трстеник – подсетио је председник Општине Мирослав Алексић. - Споменик њој представља историјски подухват. Кнегиња Милица, као прва владарка у историји Србије, своју вештину владања показала је након Косовске битке, у најтеже време за Србију и апсолутно је заслужила овај споменик. Србијом је владала из Трстеника, прецизније из манастира Љубостиња. Заједно са монахињом Јефимијом васпитавала је свог малолетног сина Стефана. Мени је подизање овог споменика најдражи

Основној школи „Вук Караџић“ у Смедеревској Паланци одржани су 32. Зимски сусрети учитеља Србије. Осма година је од како их организује Друштво учитеља овог града, које управо обележава деценију постојања и плодног рада. Зимски сусрети учитеља се своде на окупљање учитеља, чланова поменутог Друштва и издавача (ове године их је било шест) који представљају своје уџбенике. Потом следи рад по радионицама. Њих је ове године шест са

Олга Никодијевић

Мирослав Алексић

пројекат током четворогодишњег председничког мандата. Споменик њој, за садашње и будуће генерације, постаће свакако веома поштовано и цењено обележје Трстеника. У наставку свечаности одржана је изузетно добро осмишљена и припремљена академија у склопу које је професорки др Радмили Милентијевић уручено највише признање Општине Трстеник - Љубостињска розета. Изузетно признање – Повеља ове Општине – предата је његовој светости патријарху српском, господину Иринеју. Трстеник је, као урбана средина која негује дух предака, по налогу кнеза Милоша Обреновића као варош, грађена од 1832. до 1838. године. Трстеник је данас поносни град кнегиње Милице. Драгољуб Јанојлић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка

најразличитијим темама из образовне струке и еминентним предавачима. -Немамо званично отварање манифестације, али имамо штандове где се обавља презентација семинара, односно радионица, а својевољно се одлучујемо којој ћемо присуствовати – изјавила

нам је Олга Никодијевић, учитељица у ОШ „Брана Јевтић“ у Кусатку – Овогодишњи Зимски сусрети су посвећени образовању уопште, стандардима, нашем статусу и месту у друштву, проблемима с којима се суочавамо, извођењу наставе, сарадњи са родитељима ђака, локалном заједницом итд. Колектив ОШ „Вук Караџић“ се потрудио да обезбеди одговарајуће услове за одржавање Зимских сусрета учитеља, а Друштво учитеља да све протекне у најбољем реду, како би учесници манифестације из Смедеревске Паланке отишли обогаћени корисним сазнањима и лепим утисцима. Д. Ј.

БОЖИДАР ТОДОРОВИЋ О ПОГУБНИМ ПОСЛЕДИЦАМА ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

Опет на почетку исте приче - Чека нас раст трошкова живота, умањење права запослених, нови закони и избори - предочава потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије

отпредседник Самосталног синдиката металаца Србије Божидар Тодоровић, дајући интервју нашем листу, посебно се задржао на вишегодишњем процесу приватизације, који није дао резултате. Његове погубне последице видљиве су на сваком кораку, а на својој кожи најболније су их осетили радници, дакле некадашњи ствараоци нове вредности. Армија њих је остала без посла доспевши на руб егзистенције и готово без икакве наде да ће се поновити „стара, добра времена“. -Већ четврт века траје транзициони процес у Србији, чији су кључни чиниоци, привредни и економски систем земље, на самом почетку – каже Тодоровић, истичући да привредни систем ни до данас није јасно дефинисан. -Говорило се како Србија треба да постане једна велика „робна кућа“, што ће рећи земља у којој ће се трговати, па је отуда привредни развој и усмераван ка трговини, углавном на увоз робе и отварање тзв. шопинг молова. За њихов интерес уништаване су

домаће фирме, чији је пословни простор на атрактивним локацијама преко ноћи мењао намену. Речит пример за то је нишка фабрика за производњу пумпи „Јастребац“, која је гурнута у стечај, а у њеном „дворишту“ никао „Темпо“. -Шта је са теоријом да привредни развој треба да се темељи на малим и средњим предузећима? -Данас смо, више него икад, свесни „резултата“ тог залагања – предочава Тодоровић.- Из породичних, мануфактурних радионица и самосталних занатских радњи, нису се развили значајнији привредни субјекти. У складу те стратегије уништени су велики пословни системи, декомпоновани некадашњи домаћи гиганти, гашени су производни програми и отпуштани радници. Само у металском комплексу, за последњих петнаестак транзиционих година, без посла је остало 350.000 радника! Фаза тог погубног процеса завршава се ових дана стечајем и ликвидацијом 188 предузећа и губитком десетах хиљада радних места. Транзициони процес српске привреде пратила је власничка трансформација, односно тзв. приватизација, чији основни мото гласи: продати све и што пре! -Значи, није се водило рачуна о економском аспекту, нити о последицама по даљи тог привредне активности? -Након више од једне деценије

погубног приватизационог процеса, јасни су и видљиви катастрофални резултати – наглашава Тодоровић.- Једини глас разума долазио је од оних преко чијих се леђа пребијао читав тај процес, који су остајали без посла и доспевали на ивицу егзистенције. Они су преко синдиката, као својих представника и заступника, апеловали да се очувају фабрике тако што ће се зауставити погубна приватизација, али као да нико није чуо њихов вапај, док се на другој страни, често и против актуелних закона, спроводила буразерска и пљачкашка промена власништва. На угрожавање егзистенције радника и њихових породица, готово да нико, осим синдиката, није указивао нити се нарочито секирао. Чак ни штрајкови глађу нису много помагали. Уместо да ослушне глас разума, држава је управо раднике и синдикат означила као кочничаре реформи. -Је ли све практично на почетку приче? -Очигледно – вели Тодоровић.И даље нема стратегије ни привредног, ни економског развоја. Читав концепт се и даље заснива на жељи за страним улагањима. Стране фирме, јасно је, долазе тамо где их води сопствени интерес, који се заснива на лаком и брзом увећању профита. У некурентности српске привреде, начин за остваривање профита су ниске

УСПЕШНА САРАДЊА ИНСТИТУТА „ГОША“ И МАШИНСКОГ ФАКУЛЕТА У НИШУ

Образују кадрове за привреду У

Институту „Гоша“ у току је једанаести Курс IWE и десети IWT, који су отпочели у октобру месецу прошле године, а завршавају се почетком маја ове године. Ови курсеви организо-

вани су у сарадњи са Машинским факултетом из Ниша и имају 21 полазника. Курсеви за међународне инжењере и технологе заваривања одржавају се према програму и правилима Међународног ин-

ститута за заваривање IIW (Доц. IAB-001r4-10, Doc. IAB-252r1-11) и Европске федерације за заваривање (ЕWФ). Припадају јединственом и свеобухватном систему образовања, обуке, квалификације и

плате запослених. А ту се поставља питање: којих запослених? Да ли младих и образованих људи, без искуства, радне и технолошке оспособљености, или старијих и искуснијих? Одлазак младих из земље показује да се и даље не верује у брже запошљавање у Србији, да високообразовани млади људи нису спремни да раде за мале плате, нити верују у дугорочне стране инвестиције у земљи. С друге стране, десетине хиљаде радника, који су у процесу приватизације остали без посла, и који ће сваке године морати дуже да чекају на остваривање услова за пензију, и даље немају могућност за ново запослење. Између ове две групације грађана, налазе се они који су имали срећу да се запосле у јавним предузећима, државним институцијама, у друштвеним делатностима, или у оно мало великих и успешних фирми, или успешних привредних друштава. -Шта се, после свега тога, може очекивати у овој години? -Судећи по статистичким подацима, бољитак, а судећи по реалном стању, смањење броја запослених што у јавном сектору, што у оних 500 још неприватизованих предузећа, раст трошкова живота, даље умањење права запослених и нови закони – каже Тодоровић. - И што је најизвесније, долазе нови избори.

сертификовања који се примењује на појединце и компаније, и који је усаглашен на светском нивоу. Укупан фонд часова за међународне инжењере заваривања је 441 час, од чега је 60 часова практичне наставе. За технологе укупан фонд часова је 362, од чега је 60 часова практичне обуке. Теоријска настава је организована у Институту „Гоша“ у Београду, а вежбе у Институту „Гоша“ у Смедеревској Паланци. Полазници курсева су добили уџбенички материјал

Д. Јанојлић

неопходан за праћење наставе и полагање испита, парцијалних испита и завршног испита. Предавачи на курсевима су експерти са Машинског и Технолошко-Металуршког факултета у Београду, из Института за испитивање материјала, Института „Винча“, Војно-техничког института у Београду, стручњаци из Института „Гоша“ и са Машинског факултета у Нишу, као и многобројни еминентни партнери из привреде. Зорица Матић

ПРИЛОГ ЗА ЗАВИЧАЈНУ ИСТОРИЈСКУ ЧИТАНКУ – АРМИЈСКИ ЂЕНЕРАЛ ЂУРЂЕ ЛАЗИЋ

Племић из Селевца Овај високи официр био је личност племенитих особина, вредан војни стручњак и свестрано образован интелектуалац

оња Јасеница у минулом веку дала је неколико генерала, међу њима и Ђурђа Лазића из Селевца о коме се, на жалост, у родном селу па и у ширем завичају, мало зна. Аутор овог текста неће се бавити разлозима, јер то може бити посебна тема у долазећем времену, али ће покушати да изнесе оно најбитније што је везано за овог високог официра, дивизијског и армијског генерала и почасног председника Друштва „Кнегиња Зорка“ у Београду. Животописом дипл. инж. и генерала Ђурђа Лазића бавила се његова унука, дипломирани економиста Олга Јуришин. Податке до којих је дошла била је наменила објављивању (нисмо утврдили где), али се поуздано зна да је текст 6. јуна 2004. године предала братаници Миланки Лани Вукасовић. Уз биографију, породично стабло, каријеру и списак одликовања, некоме (?) је предата и Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије, копија венчаног листа Ђурђа Лазића, француска Легија части, енглески орден Светог Ђорђа и Михајла са лентом, краљевски Орден белог орла са мачевима, краљевски Орден белог орла трећег реда, Орден Светог Саве, краљевски Орден Југословенске круне првог реда и извод из књи-

ге о сахрани њ. в. Краља Александра Карађорђевића. Ђурђе Лазић је рођен у Селевцу 13. априла 1873. године. Његов отац звао се Милија, а мајка Петра. У браку су добили три сина: Животу,Ђурђа и Живка и кћерку Кату, удату Милојевић. Милија Лазић био је богат и угледан домаћин, уз то вишегодишњи народни посланик у Скупштини Србије и председник општине Селевац све до 1904. године. Према запису његове праунуке Олге Јуришин, био је поштован, правичан и строг како према породици тако и према мештанима Селевца. Желео је добро и својој породици и Селевчанима, да сви напредују и да се по могућству из сваке куће по један члан домаћинства школује. Учинио је доста за развој Селевца, поред осталог поклонио је земљиште за изградњу школе и цркве, али и за формирање гробља. Његов најстарији и најмлађи син, Живота и Живко, остали су на породичном имању, док је Ђурђе послат на школовање. Ови који су остали на очевини били су веома поштовани и добри домаћини. Ђурђе се, по завршетку школовања, одрекао наследства у корист браће Животе и Живка. Иначе, основну школу је завршио у Селевцу, гимназију у Београду, где и

Војну академију (1892- 95) као први у рангу. И Вишу школу Војне академије (1897-99) окончао је као први у рангу. У Бриселу је завршио Технички факултет. По тадашњем војном закону, који је важио у време владавине Милана и Александра Обреновића, први и други по рангу по завршетку Више школе Војне академије, слати су на студије у иностранству и то о државном трошку. Услов за одлазак на студије у иностранству био је да кандидат није ожењен. Међутим, Ђурђе Лазић је у то време био верен са Лепосавом Грујић. Желео је да с њом заснује брачну заједницу па је зато тражио пријем код краља Милана Обреновића. Залагао се, да уместо њега, на студије упуте неког другог кандидата. Али, у његовом случају учињен је преседан кад му је краљ Милан одобрио женидбу и свог сина Александра одредио да му буде кум на венчању и крсти децу. Ђурђе и Лепосава склопили су брак 29. септембра 1900. године, а краљ је одобрио да за време студија с њим у Бриселу буде и његова жена Лепосава. Већ следеће године добили су сина који је понео име Александар. Краљ Александар Обреновић крстио је 1903. и Ђурђеву и Лепосавину кћерку Драгицу. Овај брачни пар имао је још двоје деце, Надежду и Витомира. Њихов кум, пошто су краљ Александар и краљица Драга убијени 1903. године, био је пуковник Ђорђе Шпаргаљ. Ђурђе Лазић је инжењерско-техничке студије завршио крајем 1903. године када је и добио службу у Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. У чин бригадног

генерала унапређен је 21. 10. 1923. , у чин дивизијског генерала 28. 6. 1927., а у чин армијског генерала 1934. године. Учесник је Балканских и Првог светског рата. У Великом рату био је командант Инжењерије 3. српске армије и начелник Инжењеријског одељења Врховне команде. Са српском војском прешао је Албанију. Све до почетка Солунске офанзиве борио се у савезничкој француској војсци као пуковник српске војске у инжењерији Савезничке команде. Од почетка офанзиве па до краја Првог светског рата био је поново командант Инжењерије 3. српске армије и начелник Инжењеријског одељења Врховне команде. По завршетку ратова од 1920. до 1921. године налазио се на месту начелника Инжењеријског одељења Министарства војске. Још од 1909. године, са прекидима, био је хонорарни наставник у Војној академији, а у периоду од 1921. до 1923. редовни професор Војне академије, где је држао предавања из предмета Стална и пољска фортификација. Издато је више његових књига из војне струке. Генерал Ђурђе је био члан Инжењерско-техничког комитета, инспектор инжењерије, командант Боке Которске, а 1934. се вратио у Београд. За време Другог светског рата налазио се у заробљеништву у Немачкој, прво у Нирнбергу па у Оснабрику. Још док је рат трајао, као дијабетичар, враћен је у земљу. Носилац је бројних домаћих одликовања као што су: Орден Белог орла са мачевима В степена, Орден белог орла са мачевима 1В (два пута), Орден белог орла другог реда, Орден белог орла са мачевима

трећег реда, Медаља краља Петра Првог, Орден Светог Саве В реда, Орден Светог Саве првог реда, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за редовну службу, Споменица српско-турског рата и Југословенска круна – краљевски орден првог реда. Од страних одликовања имао је Француску почасну легију части (добио за време рата 30. априла 1916. године), Француски ратни крст са палмом, британски орден Светог Михајла и Ђорђа, Грчки ратни крст, Румунску звезду другог степена и Чехословачки ратни крст. Енглеско одликовање донело му је премићку титулу „сер“ и повластицу за њега и његове потомке приликом боравка у Великој Британији. Ђурђе Лазић је био човек племенитих особина, вредан војни стручњак и свестрано образован интелектуалац. Био је надасве скроман, љубазан са свима с којима се дружио, неизмерно добар син, супруг, отац и деда. Није био страначки опредељен, али зато дубоко религиозан. Желео је да буде сахрањен с крстом и да га на пут у вечност испрате свештеници, породица и пријатељи. Актуелна власт 1955. хтела је да га сахрани са свим војним почастима уз услов да породица прихвати и сахрани га с пирамидом, без крста и свештеника. Његови потомци су то одбили, па су зато изостали и уобичајени посмртни говори. Умро је 8. априла 1955. године. Ђурђе Лазић нема никакво спомен-обележје у родном селу. Могуће је да ће после објављивања овог текста потећи иницијатива да му се подигне споменик достојан његових војних врлина и заслуга. Драгољуб Јанојлић

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

ЗАНИМЉИВА ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ СЛОБОДАНА ЕСКИЋА

Стално трагање за смислом

Слободан Ескић са новинаром „Паланачких“

Рођен је на Светог Илију, био је у животу и Громовник, али на своју штету, живео је у Београду и чезнуо за завичајем свог детињства, радио је у Индустрији грађевинског материјала „Опека“, ангажовао се у културном животу Смедеревске Паланке, сада је на челу Удружења АРС

ођен сам на Светог Илију, 2. августа 1953. године. Не знам колико је то мојима донело радост, али сматрам да је нови живот сам по себи леп догађај у животу оних који се самим тим чином уписују у књигу родитељства. Сматрам да ова „ситница“ живот чини лепим, па се с тога од кад знам за себе трудим да оставим неки траг који би могао послужити као узор… -Да ли си у животу био Громовник?“ – прекидамо ову исповест Слободана Ескића. -Јесам!- одговара као из топа. - Да, био сам Громовник, али на своју штету. Било је много пре-

После ове искрености, желимо да знамо у каквој је породици рођен овај човек? -Тешко да бих могао то да дефинишем, јер је по мом рођењу убрзо дошло до развода родитеља, а растао сам у Водицама код мајке – прича Слободан.- После десет година, прешао сам у Београд код оца. Њихов развод је оставио трага као да сам лично крив што живот нису наставили у брачној хармонији. Својим понашањем то нисам показивао, стоички сам носио тај терет и трудио се да будем користан члан друштва. Углавном сам био сам у невољи која ме снашла

уписне грознице… Ту Слободан Ескић ставља тачку на упис, као да се прибојава неће ли пропустити нешто јако важно да каже. А онда следи неочекивана прича као „гром из ведрог неба“. -Био сам учесник студентских немира 1968. Пратио сам све што се дешавало на Филозофском факултету. Сећам се да су многи штрајковали глађу. Био сам и на мосту, гледао на лицу места сукоб студената и полиције. Искрен да будем, тада и нисам био свестан зашто се то догађа али ме је понела енергија тог бунта. Могуће је да

Слободан са Слободаном Антонићем

ломних тренутака и много тога се ломило преко моје грбаче. Често је много тога ишло на моју штету. Ево и зашто. Рођен сам да будем члан колектива и да га истински поштујем. Тако сам се понашао тамо где сам радио и где данас битишем. Личне амбиције сам некако увек стављао у запећак. И кад сам нешто преламао, трудио сам се да колектив нема штету, да људи виде моје часне намере. Нисам то радио због неког признања, једноставно тако сам васпитаван и растао, често и на своју штету. Преиспитивао сам многе своје поступке у трагању за смислом. То чиним и данас, у овим годинама, и тешко да бих могао све то да дефинишем. 20

и која ме очврсла .Често се и сад сетим једне мисли моје мајке Радмиле која гласи: „Ако не знаш добро да живиш, онда научи добро да трпиш“. За своје одрастање и школовање каже да је било више него трауматично уз напомену да сада први пут јавно о томе говори. -Док сам живео у Београду, понашао сам се помало и као бунтовник –обелодањује Слободан.- Да ли је то било с ваљаним разлогом, или не, то заиста не знам. Као свршени основац отишао сам да се упишем у Средњу техничку школу „Никола Тесла“, која је некад, а верујем да је тако и сада, била елитна образовна установа. Учинио сам то трећег, последњег дана

ми је тај случајни „упад“ међу студенте, касније помогао да се искажем као човек… У наставку, брзо прелазећи с теме на тему, подвлачи да је био онај срећник у својој генерацији који је гледао премијеру „Косе“ у „Атељеу 212“. То му је – каже – давало вољу за живот и уливало наду. Ни данас, после много година, не може да каже како је дошао тамо, али је – наглашава – улазницу добијао увек кад је хтео. Њу му је редовно обезбеђивала билетарка, која га је слала на балкон. -Гледање „Косе“ је био догађај који ће ме касније определити да радим у култури –предочава Слободан, осветљавајући у наставку приче свој долазак у Смедеревску

Паланку.- Била је то прекретница у мом животу. Београд је лепо место за живот, али је мене нешто вукло назад – у град где сам потрошио првих десет година живота. Сећам се, бар 50 људи је чекало у реду да обезбеде пребивалиште у Београду, само сам ја тражио одјаву места боравка. „Да ли си ти нормалан?“, упитао ме зачуђени шалтерски радник. Никад се нисам покајао што сам се вратио из Београда. И даље мислим да је Смедеревска Паланка леп град и да има људе вредне пажње, да има неки свој специфични дух, али као да се понекад трудимо да то прикријемо. Његова мајка је тада живела у Водицама, а имао је и рођаке, по-

Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Падобранци Састојци за „пуслице“: • • • • Ескић са супругом Ружицом

ред осталих, Светислава Стојадиновића-Жућу, каратисту с којим је одрастао. Посао је нашао у Индустрији грађевинског материјала „Опека“. -Почео сам да радим у фирми која је пропадала – напомиње Слободан Ескић.- Што се то није десило заслужан је превасходно Радослав Милићевић-Доса. Он је изузетно способан пословни човек који је успео да „Опеку“ стави „на ноге“. Он је умео од једног да направи десет динара. Ја сам радио на одржавању, био сам шеф смене, а у последњих десет година шеф транспорта. Био је активан у позоришном животу града. „Дебитовао“ је у представи Мирослава Јозића „Мика Хитац“. С Јозићем је био и на ратишту, где су се – каже спријатељили. Кренуло му је боље него што је очекивао. Тада се и дошло на идеју о оснивању Удружења „АРС“, које живи и данас. -То што сам радио може доћи под лупу, јер сам томе приступао искрено и с љубављу, трудећи се да свакоме пружим шансу да се искаже – сматра Ескић.- Имам и самостална режијска остварења с којима сам учествовао на „Врњачком лету“. Тешко је, међутим, радити у условима кад се много тога нема, али смо опстали организујући књижевне вечери, изложбе слика и друге садржаје из области културе. Уз мене су били Ђорђе Јоцковић, Сања Боровина, Драгица Милановић, Драган Недић, Сања Петковић… Неко време, заједно са Љубом Миљковићем, бавио се издаваштвом. Заједно су објавили књигу Милутина Срећковића „Немирења“. Десило се то постхумно, на десетогодишњицу смрти овог познатог гимназијског професора, књижевног критичара и књижевника. Били смо, на пример, у преговорима са Добрицом Ћоси-

ћем да објавимо један од његових рукописа. Ескић је на свој начин допринео организацији Међународног сусрета философа „Видовдански сусрети“. За ову годину најављено је учешће врло угледних философа. Сусрети су и прилика да се град представи на најбољи начин. -Поносан сам што ме још увек, а сад ми је 63 године живота, држи воља трагања за смислом – истиче Слободан.- Поносан сам што смо покренули иницијативу да се у Смедеревској Паланци одржи велики скуп који би био посвећен књижевности, језику и писму. То мора бити на највишем нивоу. Управо преговарам да се одржи скуп историчара. Замисао је да се на свака три месеца одржи по неки такав скуп. Што се теме таквог окупљања тиче, залажем се да њу одреде стручни људи. У овоме имамо подршку локалне самоуправе. За све што сам радио наилазио сам на разумевање и помоћ, у првом реду председника Општине Радослава Милојичића – Кене. Ескић не таји да је, од људи са којима се пословно сретао, на њега најбољи утисак оставио Слободан Антонић, баш као и Јуриј Стојанов, учесник прошлогодишњих Философских сусрета. -- Врлина великих људи је скромност – каже Ескић. -Одазивају се на позив, чак и телефонски. Многи од њих су јако заинтересовани за наш град, његову историју и савремене прилике. Очито је да челника Удружења АРС Слободана Ескића у свему овоме води ентузијазам, љубав према граду у коме живи и ради и жеља за успехом. Култура је за њега нешто што се мора неговати и што представља трајну вредност. Зато јој се у службу и ставио целим бићем. Д. Јанојлић

4 беланцета 200 г шећера 200 г кокоса 100 г млевених ораха

Састојци за фил: • • • • •

4 жуманцета 4 кашике шећера Кесица ванилин шећера 125 г путера Сок од лимуна (ако желите)

Загрејати рерну на 150 степени. На плех ставити пек папир. У посуди пенасто умутити беланца и шећер, додати кокос и орахе. Малецном кашичицом вадити масу и стављати на плех. Сушити у рерни док благо не порумене. У међувремену припремати фил. Миксером умутити жуманца, шећер и ванилин шећер да жуманца побеле. Ставити масу да се кува на пари док се не згусне. Охлађену масу спојити са пенасто умућеним путером. Спајати „пуслице“ филом.

www.palanacke.com 21

ПРОМОЦИЈА „СТВАРНОСТИ“ И „БАКИЋЕВЦА“ У АРАНЂЕЛОВАЧКОМ ХОТЕЛУ „ИЗВОР“

Задужбина за нове нараштаје - Признање „Витез Павле Бакић“ додељено Ђури Милекићу. - Међу награђенима и чланови редакције „Паланачких“, Драгољуб и Милош Јанојлић

аранђеловачком хотелу „Извор“ представљени су нови број часописа „Стварност“, годишњак „Бакићевац“ и две књиге Ђуре Милекића. На свечаности тим поводом, како рече мр Драган Тодоровић, сабрали су се људи из града под Букуљом, Тополе и Смедеревске Паланке. Именом и презименом поменуо је Дејана Црномарковића, власника, и сараднике „Паланачких“ Драгољуба и Милоша Јанојлића. За Црномарковића је казао да представља бритко новинарско перо, поменувши при том да му је управо изашло грчко издање књиге песама. Бираним речима поздравио је и керамичаре Ружу и Рају Николић изневши при том да је баш захваљујући Раји, настао медаљон с ликом последњег српског деспота Павла Бакића, који је столовао на Венчацу. Подсетио је да је установљено још једно признање Удружења „Павле Бакић“ – „Витез Павле Бакић“.

Драган Тодоровић и Драгољуб Јанојлић

О часопису „Стварност“ говорили су Живадин Стојановић-Жис, вишегодишњи уредник „Рада“ и један од прва два члана Редакције „Стварности“, Мирослав Живановић и Слободан Марковић. Тодоровић је при том казао да се овај часопис својим садржајем обраћа управо људима – ствараоцима и бави темама које друге не дотичу. Тако је, поред других личности, Мирослав Живановић у најновијем броју описао тројицу аранђеловачких спортиста и укратко подсетио на њихове каријере. - У овом па ни у претходном броју нисам написао ни један текст, али сам с вама из све снаге – огласио се Живадин Стојановић-Жис, нашаливши се да није баш тако вредан као Драган Тодоровић, частивши га титулом највреднијег човека на свету. – На нама је да читамо ово што сада млади пишу, јер на њима свет остаје. Тодоровић је веома спонтано и на допадљив начин, не држећи

се круто замишљеног протокола водио ово вече, па је тако обелоданио и присуство Чунге Лунге из опленачког села Винча, који је својевремено направио робота за лоцирање лисица у јазбинама. Чунга Лунга се бави фотографијом, видео-записима, летењем, производњом поврћа, ракије… Својом биографијом, приметио је Тодоровић, овај човек се сасвим уклопио у концепт „Стварности“. Место за столом представљача потом је заузео књижевник из Брезовца Владета Коларевић, који је говорио о другом броју годишњака „Бакићевац“, чији су издавачи Удружење „Павле Бакић“ и „Стварност“. Нови број се – није пропустио прилику Драган Тодоровић да и то истакне, појавио пред читаоцима захваљујући финансијској подршци локалне самоуправе. Казао је, уз то, да је недавно формиран и Архивски фонд „Павле Бакић“ у коме је похрањена грађа намењена младим и неким будућим истраживачима и осветљивачима лика и дела последњег српског деспота. - Кад је „Стварност“ обелодањена, ја сам се дрзнуо да јој као

Драган Тодоровић и Милош Јанојлић

сарадник будем под туђим именом обележен као Алекса С. Жунић, срески шпијун у пензији, који у оно доба беше понизан свакој власти, а колико видим, ништа се ни данас није променило: ја сам остарио, а што рече Иво Андрић, кад дођу зла времена, паметни ћуте, будале говоре, а фукара влада – започео је излагање Владета Коларевић. - Част ми је да сам од бога, својих родитеља и мојих учитеља, обдарен да истражујем наше усмено и епско наслеђе… Стицајем околности Бакићевац, Градина на Венчацу и Бакића врело, мени су познати још из дана детињства. Колико сам само пута у оскудној одећи, корачајући до школе у Бањи, успео да се згрејем на Бакића врелу, које су данашњи нараштаји унаказили и то природно добро одвели у неповрат. Колико су ме пута бањанске гуске задржале па сам каснио у школу, јер су умеле тако дивно да „зборе“ и да тако претражују ту митску прошлост Бакићевца. Ово што смо на неки начин, скромним средствима општине прибрали, довело нас је дотле да смо на трагу да та пре-

КУЛТУРA ној згради у главној улици, где се сада налази продавница „Борово“. Убеђен сам да је та просторија била баш тачно на месту где је данас поменута продавница. *** Играти Чехова прави је изазов јер, Чеховљево позориште је доста тешко, њега се подухватају само добри познаваоци позоришне естетике. Очигледно, Масука припада том кругу редитеља, зато и не чуди што је следећи подухват Велимира Живојиновића био Чехов и његови комади „На друму“ и „Медвед“. *** Ђура Милекић

Владета Коларевић

дања и усмене догађаје у будућем времену и потврдимо. Мило ми је да нас је овде Бакић окупио, а самим тим и Србија, које се данашње генерације стиде и тешко је од кога чути да ову Србију на издисају треба спасити и од нас самих, од нараштаја који су залутали у историју, а да ни до каквог знања и културе нису дошли. У наставку ове пријатне вечери у прелепој сали „Београд“ хотела „Извор“, Тодоровић је истакао и издавачку делатност „Стварности“ у оквиру које је објављен и роман „Окоштавање разума“ Слободана Тодоровића Токија, писца и још једног члана редакције „Паланачких“, који конкурише за овогодишњу „Нинову награду“. Драган Тодоровић је, затим, „прозвао“ Дејана Црномарковића да укратко изнесе утиске са промоције своје књиге песама у Грчкој. - Пре свега бих се захвалио Драгану Тодоровићу на лепим речима којима ме је представио, а потом и да ми је задовољство и част што стојим пред вама и што имам прилику да вам се обратим. Промоција моје књиге у Атини била

је заиста на високом нивоу, чему су допринели место одржавања, људи који су представили књигу и састав публике. Срећан сам што су грчки медији лепо забележили тај догађај и сматрам да сам на прави начин представљао свој град и државу – рекао је Црномарковић. У наставку свечаности представљене су књиге Ђуре Милекића, а потом су заслужним појединцима уручена признања, међу њима и двојици чланова редакције „Паланачких“ Драгољубу и Милошу Јанојлићу. Обелодањени су и добитници награда литерарног конкурса Удружења „Павле Бакић“, који је организован у ОШ „Душан Радоњић“ у Бањи. Комисија у саставу Марина Вуколић и Данијела Николић, наставнице српског језика, и учитељ Милун Чоловић, прегледавши свих 18 приспелих радова, прво место доделили су Јани Мрљеш, друго Катарини Шћекић и треће Луки Вуковићу. Новоустановљено признање Витез Павле Бакић припало је Ђури Милекићу, аутору „Посланице последњем српском деспоту Павлу Бакићу“

Читајте "Паланачке новине" гледајте "Паланачку телевизију" на адреси www.palanacke.com

ако је изгледала проба коју је водио Масука, послужиће сећање арх. Радослава Крстића: -„Кривац“ за мој долазак у време одржавања проба чика Веље, била је моја тадашња „ђачка љубав“ која је играла у представи. Пробе комада су већ, биле поодмакле и глумци углавном знали напамет свој текст. Рад чика Веље Масуке, заинтересовао ме је од првог тренутка, не из радозналости да сазнам садржину комада, већ његов начин рада као редитеља. Видео сам да Масука, не само да зна текст комада напамет, него тачно свакоме глумцу дословно и врло прецизно показује како треба изговорити сваку реченицу, мењајући интонацију, па чак и имитирајући женски глас за улоге намењене женама. Нису то била гола објашњења појединцима о карактеру личности коју тумачи, већ и о односу према другом партнеру. Слушајући Масукина изговарања текста уз његова повремена објашњења карактера личности у комаду, пратећи пробу од почетка до краја, ја сам практично на неки начин „одгледао“ целу представу. Пробе су одржаване у једној омањој просторији, иза једног од локала који су се налазили у призем-

Не дуго, после „Ожалошћене породице“, 27. новембра 1944. године изведена је премијера „На друму“ и „Медвед“. Представе су игране у част дана Републике у хотелу „Централ“, простору у коме су игране све ратне премијере а ево сада и послератне. „Централ“ је одувек био место у коме су се дешавале многе битне ствари из културног и делом политичког живота вароши. Данас постоји само зграда, хотела нема одавно. Објекат је променио намену. Сада је то пословни простор једне од многобројних банака у граду. Публика је веома добро примила обе представе (једночинке) и потврдила Масукино исправно опредељење за Чехова. *** Пробе нису одржаване у Радничком дому, већ у кући Драге Шумоње,(девојачко Никодијевић) Масукине рођаке у којој је он становао са породицом. Плаката нема, листа поделе је урађена по сећањима Аце Митровића и Радослава Крстића за „На друму“, Бранка Бошковића и Саве Живанчевића за „Медведа“. Представа је чиста, сигурна, са пуно динамике и нијансирања. „На друму“ је слика односа између људи разних социјалних занимања и различитих интелектуалних могућности. Глумци су успели да врло изразито, пластично и верно донесу на сцену ликове које су тумачили, што је у многоме допринело квалитету. „Медвед“ је бриљантна минијатура о љубави, животу и свету. Сва три глумца: Вера Михајловић, Сава Живанчевић и Бранко Бошковић остварили су уверљиве улоге.

КУЛТУРA

АКТИВНОСТИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У 2015. ГОДИНИ

Сваког десетог дана нови догађај Само у Галерији модерне уметности приређено је 18 изложби

иректор Народног музеја у Смедеревској Паланци Стеван Мартиновић одржао је пригодну конференцију за медије на којој је сумирао активности у 2015. и најавио неке важније догађаје у 2016. години. Сусрети с новинарима практиковаће се и убудуће и указивати на значај културе у овом граду и шире у друштву. Указао је на осећај запослених у овој институцији да се дуги низ година култура и радници у њој третирају, како се изразио, као буџетске рупе, где се троши општински или државни новац. Изразио је наду да ће се такав однос у будућности мењати, а музејски радници ће се трудити да понуде квалитетне програме. Циљ је да се култури врати оно место које заслужује и по резултатима и по далекосежности свог деловања. Мартиновић је у наставку напоменуо да се Народни музеј на свој начин укључио у осмишљавање програма функционисања Спомен-куће Пере Тодоровића у Водицама. Указао је на значај културе у свему томе и посебно њеном утицају на свеукупни развој заједнице. Уколико све буде текло како се замишља, гости Водица ће свакако посећивати и друге значајније културне институције у општини. Тако ће култура имати свој утицај

на развој шире друштвене заједнице на свим њеним привредним, социјалним и другим нивоима. -Морам истаћи да смо током године добијали одређену помоћ, посебно председника Скупштине општине Славољуба Ђурића који је показао велико интересовање за догађања у култури и неке историјске теме – додао је Мартиновић.- Безрезервну подршку давао нам је и председник Општине на чему смо врло захвални. Сви заједно треба да се трудимо, а у томе видим и важну улогу медија, да друштву пренесемо поруку да култура није природна појава, да култура није киша…, већ нешто што има свој век трајања. Задатак свих нас је да о томе што чешће и на сваком месту и у свако време говоримо. Културних дешавања у 2015. није било мало. Напоменуо бих да смо на почетку године у званичну употребу увели логотип, радили на сајту нашег Музеја који функционише паралелно са фејсбук страницом. То је само још један вид нашег медијског оглашавања, односно медиј који нам помаже да допремо до најразличитије публике. Мартиновић је подсетио да ће током 2016. бити обележена 50. годишњица од оснивања Народног

музеја. То је велики јубилеј ове репрезентативне институције културе. Њено активно укључивање у програмске активности Спомен-куће Пере Тодоровића, али и у решавање неразјашњеног статуса Музеја „Гоша“, довешће до формирања идентитета читаве локалне заједнице. Указао је, такође, и на увођење трибина на којима се расправљало о прошлости и садашњости, али и говорило о будућности. Покренут је и један потпуно

мишљају о новим програмима. У Галерији модерне уметности организовано је 18 изложби. На сваке две недеље су се смењивали уметници. Медији су о томе писали и то је био њихов конкретан допринос промени односа према култури. -Имали смо једну ангажовану и плодоносну годину, а спроведена је и занимљива анкета чије резултате ћемо ускоро објавити – подвукао је Мартиновић. - Оно што сада могу

а то је нешто на шта смо и веома поносни. У минулој години имали смо 37 догађања мањег или већег значаја, што би преведено на годишње нивое, значило да се сваких 10 дана нешто одржавало у нашем Музеју и Галерији модерне уметности. На сваких десет дана су музејски радници приређивали по неки културни догађај. То је за сваку похвалу и свакако за позитивну оцену. Искористио бих прилику да се захвалим новинарима и запосленима

нови пројекат Народног музеја назван „Кафа“ где су се окупљали пријатељи ове установе културе и где су се чуле неке нове идеје и сугестије. Почело је безазлено да би потом били увођени различити садржаји, пројекције филмова… Посете су превазишле очекивања што је музејске раднике натерало да раз-

рећи јесте то да се преко 50 одсто испитаника изразило позитивно очекујући да ће се тај тренд наставити и током 2016. нарочито кад је реч о трибинама, изложбама итд. Највише испитаника је наш рад оценило највишом оценом. Ако имамо у виду у каквим условима живимо и делујемо, оценом смо веома задовољни,

у Народном музеју што су имали воље, снаге и разумевања за некада, можда, и претерани темпо, али и за нека дешавања која нисмо планирали. Али, када видимо како људи реагују на наш програм, онда је то за све нас велики подстрек да радимо још више и боље. Д. Јанојлић

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 24

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ДЕЈАНА ЦРНОМАРКОВИЋА У АТИНИ

Пријатно уметничко вече у „Free thinking zone“ У

Атини је одржана прва промоција књиге песама „О изгубљеним данима“ нашег аутора Дејана Црномарковића, који је на грчки превела Nora Lefa, а објавила је грчка издавачка кућа „Direct publishing “. У култном простору Books/caffee „Free thinking zone“ у центру Атине, књигу је присутнима представио ректор Факултета уметности у Атини и познати грчки уметник Panos Charalambous, а о књизи су говорили преводилац Нора Лефа,

Издавач Lycurgus Hatzakos, објаснио је, између осталог, да је књига Дејана Црномарковића, прва у едицији „Балкански писци“ Издавачке куће „Direct publishing “ из Атине и да следе нова издања аутора из региона. Посебан печат овој вечери дала је преводилац Nora Lefa која је, између осталог, говорила и о томе како се упустила у захтеван превод књиге поезије. - Читала сам Дејанову књигу више пута, и што сам је више

Презентатор књиге Panos Charalambous, иначе некадашњи лични пријатељ великог писца Данила Киша, искористио је тренутак да подсети и на дружење са књижевним великаном из Србије, а потом је бираним речима говорио о књизи која је била тема вечери Pavlos Lefas, професор на Архитектонском факултету у Атини. Аутор је нагласио да је више песмама објављених у књизи написано у последњој деценији прошлог века када је једно време живео у Грчкој, на острву Криту. Потом је објаснио да је књига скренула

годишњи аташе грчке амбасаде у Србији Petros Tsaruhis, амбасадор Албаније у Грчкој, као и познате личности из јавног живота Грчке. Наредног дана аутор је потписивао књигу у чувеном атинском алтернативном Books/caffee „Floral“, у коме је заказано наредно пред-

Амбасадор Албаније у Грчкој и Дејан Црномарковић

Christos Daskalakis уредник Портала Culture now.gr

Господин Petros Tsaruhis (у средини)

Потписивање књиге у Books-caffee „Floral“

издавач Lycurgus Hatzakos и аутор. Презентатор књиге Panos Charalambous, иначе некадашњи лични пријатељ великог писца Данила Киша, искористио је тренутак да подсети и на дружење са књижевним великаном из Србије, а потом је бираним речима говорио о књизи која је била тема вечери.

читала, доживљај је постајао све снажнији– истакла је Nora Lefa. Морала сам на неки начин да се „ослободим“ те поезије и поделим је са читаоцима. О својим утисцима после читања Црномарковићеве књиге и мотивима да напише књижевни приказ овог дела говорио је и рецензент

пажњу грчке јавности пре свега захваљујући огромном труду који је уложила Nora у њен превод, а затим и тиме што су иза ње стале значајне личности из културног живота Грчке. Пријатној уметничкој вечери у „Free thinking zone“, поред осталих, присуствовали су и, више-

стављање књиге „О изгубљеним данима“. У марту месецу, поводом „Месеца поезије“ познати грчки Портал „Culture now.gr“ објавиће интервју са Црномарковићем, који ће „Паланачке“ пренети. П. Н.

ВЕЧЕ СЕЋАЊА НА МИЛУТИНА СРЕЋКОВИЋА У ПАЛАНАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

Слободоуман и храбар интелектуалац - Добро је што је Библиотека понела његово име, али му у Смедеревској Паланци треба подићи и споменик - заложио се Љубиша Јовановић

Паланачкој гимназији, у организацији Удружења АРС и Паланачке гимназије, одржано је Вече сећања на књижевног критичара и професора ове средњошколске установе Милутина Срећковића. О њему су говорили Гојко Тешић, Љубиша Јовановић, Марија Поповић и Драгутин Паунић. -Пријатно је било гледати и слушати Милутина Срећковића - казао је Паунић. Није се знало да ли је био бољи писац или говорник. Посматрано са дистанце од две деценије, од како више није међу нама, те две особине се све више исказују и показују у свој својој раскоши и лепоти. Многи, који нису знали да у чувеној Паланачкој гимназији, под чијим се кровом налазимо, предаје српски језик и књижевност, могли су помислити да је професор историје или философије. Није му мањкало и знање из антропологије и психологије. Од две последње поменуте науке, прву је изучио код сељака у родном Глибовцу, а другу научио од Фјодора Михаиловича. 26

Паунић је потом изнео да је Милутин Срећковић више писао за писце и књижевне историчаре, него за обичне читаоце. Но, како је на самом старту изградио сопствени критички критеријум, у коме је живом животу давао примат у односу на суву теорију, он је тиме, из године у годину, стицао све бројнији

у ствари, предговор за драму „Вожд“ књижевника Ивана Студена, у то време становника Велике Плане. -Ја сам имала прилике, као и већина студената, да читам критике професора Милутина Срећковића – рекла је Марија Поповић.Мене је, међутим, импресионирала идеја како професор Срећковић живи

о њему. Због чега је, управо он, из неке моје визуре, према неком мом уверењу, најбољи међу нама. Гојко Тешић је нагласио да је Милутин Срећковић био један од оних ретких интелектуалаца из унутрашњости Србије који је боље и снажније говорио о великим и значајним вредностима, али и о

Часно име -Милутин Срећковић је више писао за писце и књижевне историчаре него за обичне читаоце – казао је Драгутин Паунић. - Но, како је на самом старту изградио сопствени критички критеријум, у коме је живом животу давао примат у односу на суву теорију, он је тиме, из године у годину, стицао све бројнији читалачки публикум. Јер, за њега је писати значило сведочити о људима, времену, свом народу, правој стварности. У српској књижевности седамдесете и осамдесете године прошлог века, остаће трајно запамћене као године великих песника, прозаиста, драмских стваралаца и критичара. Њима, знањем и душом припада и часно име Милутина Срећковића. Смрт га је упорно мамила и одмамила у своја црна пространства, лишећи га, претходно, као и Борхеса, вида. Својим укупним делом и са 15 написаних књига, он се, ипак, изнад ње уздигао. Имао је среће да за живота види своја три одштампана дела. Узгред, Кафка није видео ни једну своју књигу.

читалачки публикум. Јер, за њега је писати значило сведочити о људима, времену, свом народу, правој стварности. У књижевној критици се јавио доста касно, тек 1970., али, са читавом библиотеком прочитаних књига у глави. Први штампани текст био му је,

у срцима и умовима људи који причају и даље о њему иако он није више са нама. Просто мислим да би било лепо да ја вечерас проговорим о њему мада га нисам познавала, и то је та позиција објективног посматрача, који ће на основу казивања других изнети причу

оним које су на неки начин оспораване, понајчешће из идеолошких разлога. Сама чињеница да је био један од оних агилних, вредних критичара који се увек радовао новој књизи, а умео је да се радује и првенцу, дакле књигама најмлађих аутора, да пише са једном

полемичком оштрином о књигама које су извикане. -Ја га памтим као једног изузетно слободоумног и храброг интелектуалца, који је док је писао критике, имао висок вредносни ниво и није имао длаке на језику и кад је говорио о невредностима и идеолошким странпутицама, о ономе што је нека врста понижавања или поражавања вредности, било да је реч о позоришној или књижевној уметности – додао је Тешић.- Мислим да је оставио врло значајан траг у књижевној критичкој пракси у српској књижевности. Нажалост, нисам сигуран да они који су правили различите прегледе и вредновали оно што јесте критичка мисао код нас, да су имали неку врсту обзира према оним вредностима које су постојале у унутрашњости Србије. Милутин Срећковић је, према речима Гојка Тешића, неговао полемички дух, не зарад полемичког духа, него зарад оне врсте ангажмана и активизма који је требало да просто проветри књижевну учмалост и одагна из књи-

ИЗ ШТАМПЕ ИЗАШЛА НОВА КЊИГА ТОМЕ МИТРОВИЋА

Зборник позоришних критика Ова књига биће представљена читаоцима пригодом обележавања великог јубилеја, 110 година постојања позоришта у Паланци, током фебруара 2016. године, у сали Градског позоришта

П жевног контекста оне чињенице и оне вредности које су се уплитале и на неки начин кочиле развојне путеве и развојне токове књижевне уметности. -Не волим да користим данашњу апаратуру да је био антикомуниста, не, он је био човек који је у том поретку уочавао аномалије, дакле оно што је негативно утицало на развојне тенденције српске књижевности – нагласио је Тешић.- Кад се говори о интелектуалном ангажману и ангажману критичке мисли Милутина Срећковића, у сваком случају ваља говорити о храбрости једног интелектуалца у малој средини, а то није било лако. А та храброст у малој средини не значи да је у некој, тзв. већој средини, у националним оквирима нешто мања. Напротив, мислим да су неки попут Милутина Срећковића, тај интелектуални ангажман, или уважавање неких моралних узуса, у извесном смислу егзистенцијалног, чак платили скупом мером. Љубиша Јовановић је подвукао да је имао велику срећу са Милутином Срећковићем, јер је пре него што је објављена његова прва књига „Чудне гуске моје мајке Јулије“, једно време „јурио“ конкурсе и, захваљујући Срећковићу који је био селектор, добио је десетак награда. Он је невероватно тачно погађао добитну комбинацију. -При објављивању моје прве књиге дао ми је врло корисне сугестије које сам

унео у књигу и она је добила у квалитету – истакао је Јовановић.- Годинама смо се познавали, ја сам њему помагао као лекар, а он мени као писцу. Ја сам далеко већи дужник њему, него он мени. Он је помагао и великима и малима, па и Ћосићу, Данку Поповићу и Антонију Исаковићу, али и Милану Р. Симићу и другима. Питање је шта би било и од Ћосића и од Данка Поповића и од Антонија Исаковића, од свих нас, да није било Милутина Срећковића. Он је стварно ту одиграо велику улогу, а од његових свих врлина, та дарежљивост, а она је шеста по реду, код њега је била максимална, давао је себе мада су га неки и злоупотребљавали. Био је жива енциклопедија, институција за овај крај, за целу Србију. Оно што су читава одељења, маса људи радили на култури Смедеревске Паланке, он је урадио сам. Био је човек изнад свог времена, испред свог времена. Милутин је маратонац који је фантастично трчао свој животни маратон. У њему је био јачи метафизичар него физичар. Мислим да је тај велики метафизичар, који је био врло амбициозан, мало ишао на штету Милутина Срећковића и свакако допринео да се скрати његов живот. Љубиша Јовановић је изразио задовољство што је Библиотека понела његово име и заложио се да му се у Смедеревској Паланци подигне спомен-обележје. Д. Јанојлић

ознати хроничар позоришне уметности и дугогодишњи управник Градског позоришта, Томислав Тома Митровић, уприличио је зборник позоришних критика, под насловом „Црно на бело“, у коме су сабрани осврти и прикази представа паланачког позоришта, од 1945. до 2015. године. Књига садржи критичке рефлексије познатих позоришних стваралаца, Слободана Селенића, Виде Огњеновић, Феликса Пашића, Милутина Чолића – који анализирају представе Градског позоришта, изведене на бројним фестивалима и смотрама. У књизи су и критике из билтена познатих фестивала, на којима је паланачко Позориште учествовало, као и текстови објављени у великим дневним новинама или локалним гласилима – па су, између осталог, у књизи сабране позоришне критике које потписују Драгутин Паунић, Драгана Татомировић, Дубравка Срећковић, Данијела Васиљевић и Владимир Ђурђевић. И ова, као и претходне Митровићеве књиге, садржи резултате педантног истраживања и прикупљања грађе. У посебним фото-блоковима Митровић презентује копије оригиналних текстова, из старих новина и билтена, а ту су и неке давнашње кас-листе. Митровићева књига показује на који начин се приступало позоришним текстовима у различитим историјским етапама у једном театру у провинцији.

Критике откривају не само рецепцију представа, него и владајуће светоназоре, кризу појединих мобилишућих идеја, наговештаје нових путева, не само у позоришту, него и у самом друштву. У том смислу, Митровићева књига је значајна не само за театрологе, него и за оне који истражују историју политичких идеја, друштвених уверења и идеологија. Књига „Црно на бело“, чији је издавач паланачки Културни центар, биће представљена читаоцима пригодом обележавања великог јубилеја, 110 година постојања Позоришта у Паланци, током фебруара текуће године, у сали Градског позоришта.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 27

Пaлaнaчкe гимнaзиje 22.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Жал за старом Гимназијом или кад је Гимназија била Гимназија Експертска група шест плус један, која се тренутно налази у ПТТ-у (за недовољно упућене у перманентно-транспарентној транзицији) после исцрпне и, зашто не, исцрпљујуће анализе и евалуације ставља на тендер курикуларну реформу, првенствено у циљу едукације едукатора... Не! Не желим да пишем о реформи образовања. Мада признајем да је та тема Ин. Благодет глобализације (а за неке можда и баук) неумитно засеца ткиво нашег бића. О глобализацији, демократизацији, сорошизацији, компјутеризацији и осталим ацијама нека пишу млађи или они који преживе следећих тридесет година. Неко ко је иза себе оставио неколико реформи, а свака је била најдемократскија, како од претходних тако и од потоњих??!, нема више маште а ни снаге ни воље да види нешто чега нема. Још ми је у живом сећању, када сам као млад професор пун ентузијазма, тумачио шуварицу ученицима, родитељима и грађанима сеоских и градских месних заједница, а већ после неколико година осетио сам опори укус промашености и кајања. Са годинама, да ли је то можда знак старости, све чешће се враћам мојој првој Гимназији, Гимназији која ме је припремила за студије, поставила темеље мојој личности и трасирала мој животни пут. Од свих Гимназија, које су оставиле трага у мом животу, Гимназија у Тополи, прво радно место, Војна Гимназија у Загребу и садашња Гимназија Света Ђорђевић у којој радим, ова прва као и прва љубав има централно и почасно место. Моја генерација ће ускоро прославити 40-годишњицу матуре. За млађе је то читава вечност, па се може поставити питање, да ли ми то можда са ове дистанце не идеализујемо наше време. Многи га последњих година руже и нападају, називају га мрачним и недемократским. Смешно, вероватно нису чули за ону народну, која вели да је свакој мајци, своје дете најлепше. Често ухватим себе како повлачим паралеле између оне и ове моје Гимназије. Шта је то што их толико чини различитим? Само је зграда остала на истом месту али наружена доградњом. Нема више школског клуба. Уместо њега су сада две учионице, одвојене хармоника-вратима. Нема више старог ве-це-а у дну дворишта, где се

једино могла попушити нека цигарета, и то једна цигарета на неколико ученика. Одавно су нестале оне дивне сеновите липе, испод чијих крошњи су се рађале и умирале многе љубави. У нашој генерацији, први разред је уписало 163 ученика, али њих 57 није завршило Гимназију са својом генерацијом. Понављали су, пали на поправном испиту, напустили школу због болести, или су искључени. Данас, скоро сви уписани ученици завршавају Гимназију. Поноваца и искључених ученика скоро да и нема. Одлични ученици су се могли избројати на прсте једне руке, уколико их је било у одељењу; данас се број одличних ученика у неким одељењима приближава броју ученика у одељењу. Али, многи из наше генерације, који су поновили једну или две године, завршавали су редовно факултете као што су правни, економски, саобраћајни или наставни факултети. Данас се у дневној штампи могу прочитати и овакви подаци: 25 вуковаца и 70 одсто одличних ученика на пријемном испиту на Медицинском факултету је испод црте а њих 17 је без и једног бода. Универзитети у Србији годишње упишу око 34.000 студената, а сваке године дипломира просечно 13.000 студената, просечно се студира осам година, пролазност на испитима је изузетно ниска, од 5 до 10 одсто. Око 20 процената академаца је пасивно и после неколико година напушта студије. Далеко од тога да наша Гимназија и данас нема ученика који су први или међу првима на пријемним испитима. Факултете завршавају у року са високим просечним оценама, праве вредности увек испливају на површину, само што је ових других, све већи број. У броју 19 година V школског листа Искра (лист је излазио четири пута годишње) школске 1962./63. године, могу се наћи интересантни подаци о такмичењима одељења у успеху, дисциплини, естетском изгледу и чувању друштвене имовине у периоду од 1. марта до 25. маја. Први по проценту пролазности је II1 (71,42 одсто) а најмањи проценат има I4 ( 36,37 одсто). Данас се проценат пролазности одељења често приближава броју 100 посто. Најмање оправданих изостанака (36) има III2 а највише III3 (152). I1 (са 34 ученика) нема неоправданих, а 18 уче-

ника IV2 имају највише 21. Ах, та четврта година! Данас је број уписаних изостанака приближно исти али по ученику. У незаборавној успомени остао нам је једнодневни (бесплатни) излет до Врњачке Бање којим је школа наградила наше одељење, као најбоље у школској 1964./65. години. Да ли је онда било штрајкова? Било је, али само у уџбеницима историје. Како смо ми тада могли знати да је право на рад одлика диктаторских режима, а да је штрајк (читај право на нерад) тековина демократског друштва. Часови се нису скраћивали ни 31. децембра. Часови се нису скраћивали, а ишло се у позориште, најмање два пута годишње и то најчешће у Народно или Југословенско драмско позориште. Часови се нису скраћивали, а ишло се у биоскоп много чешће него данас. За добар филм, карта се најчешће куповала од тапкароша, ако ниси желео да сатима чекаш у реду, а онда останеш без ње. У вечитом сећању остало је урезано време, проведено у дружењу на друштвено-корисном раду, при уређењу града, брању јабука, грожђа, кукуруза, парадајза, вађењу репе, чупању соје или уништавању губара. Данас смо задовољни ако ученици један сат годишње проведу на уређењу своје школе. О јесењем и пролећном кросу одржаваном на Микуљи, у Мирковића забрану и Крњевачкој шуми, првомајској паради и слету, могу се написати десетине страница. За наше време се можда може рећи да је било тешко, али је било лепо као што је свака младост лепа. Некада је Гимназија трајала осам година (у Немачкој и данас траје девет година), затим четири године (а била је и укидана), реформисана Гимназија ће трајати три године. Можда ће се родити нови Гашо Кнежевић, који ће програм Гимназије реализовати путем дописног курса. Али, рекли смо, нећемо овога пута о реформи. (2003.) Матеја Миловановић, (бивши ученик Гимназије „Света Ђорђевић и садашњи професор немачког језика бивше Гимназије „Света Ђорђевић“)

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 28

ЗОРАН КЕСИЋ И ЊУЗОВЦИ У ГРАДСКОМ ПОЗОРИШТУ У ПАЛАНЦИ

„Глупост треба назвати глупошћу“ - Не могу рећи да немам политичко мишљење, али је олакшавајућа околност што немам фаворита на политичкој сцени и то ми даје кредибилитет да их све подједнако, како заслуже, и када заслуже… обрађујем - рекао је Зоран Кесић

на програму, од марта текуће године, мада још није потписан уговор са пословодством телевизије В 92. Ипак, упркос притисцима, Кесић је у разговору за „Паланачке“ негирао да је икада директно био изложен цензури. – Моја екипа и ја се до сада нисмо сусретали са цензуром – нагласио је Кесић. – Мислим да ми имамо неке своје критеријуме, шта је прихватљиво, а шта није, а пре свега шта је пристојно износити јавно. Знате, једно када се ми интерно зезамо, а сасвим је другачије када знаш да ће то доћи до гледалаца. Ми се нисмо сусретали са цензуром у смислу да нама неко каже „не смеш ово, или не смеш овог. За седамдесет и нешто епизода, колико смо их до сада имали, могу да се похва-

а гостовање Зорана Кесића и Њузоваца у Градском позоришту у Смедеревској Паланци владало је толико велико интересовање, да је после завршетка првог, организован још један наступ, за публику која није успела да уђе у дупке попуњену позоришну салу. Кесић и сарадници представили су „Њузнет“, познату интернет страницу чија редакција уређује и Кесићеву телевизијску емисију, питко и духовито, са мноштвом алузија на актуелне политичке прилике, често прекидани бурним аплаузом. Кесић је, између осталог, шаљиво, говорио о покушајима притисака, из различитих политичких центара моћи, најављујући да ће популарна емисија, „24 минута“, поново бити

ПAЛAНAЧКA ХРОНИКА -

нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт… нa нaшeм сajту www.palanacke.com, aли и нa facebook-у и twitter-у. Пoсeтитe нaс!!!

лим да слободно радимо, и да успевамо да кажемо оно што желимо да кажемо, да критикујемо, али аргументовано и пристојно. Наша емисија не би имала смисла када би била блага, када би била недоречена. Једино има смисла ако је оштра, ако је директна, ако ствари назива правим именом. Ако глупост назива глупошћу, недоследност недоследношћу, лаж и патетику на прави начин. Паланачке: Да ли је уопште могуће бити политички неутралан? Не мислим страначки опредељен, него вредносно политички неутралан, у оваквим приликама у Србији? Зоран Кесић: Моја екипа и ја немамо неку стран-

ку или неку страну за коју лобирамо. И у томе лежи наша моћ. Нисмо се компромитовали, и нико не може да нас оптужи, да лобирамо за било коју страну. Трудимо се од почетка па до данас да ударамо, да тако кажем – „ни по бабу, ни по стричевима“. Како ко заслужи. Ми уочавамо, као што рекох, и недоследности, и лаж и патетику, па и глупост. И то је оно против чега се ми боримо, против глупости, против лажи, без обзира са које стране долази. Е сад, да ли је то неутралност, то је друго питање. Ми имамо своје политичке ставове, јер размишљамо, наравно. Не могу рећи да немам политичко мишљење, али

је олакшавајућа околност што немам фаворита на политичкој сцени. И то ми даје кредибилитет да их све подједнако, како заслуже, и када заслуже… обрађујем. Паланачке: Унели сте на наше медије нову врсту хумора, још пре много година. То је неки монтипајтоновски хумор пласиран у овом нашем поднебљу. Сећамо се оне ваше пароле још са телевизије „Метрополис“ – „Сви лажу, само ми измишљамо“: Зоран Кесић: Хвала вам на комплименту. Монтипајтоновци су моји велики узори, још од малих ногу. Ако смо на њиховом трагу, то је велика част за нас.

МЛАДИ ПАЛАНЧАНИН СТЕФАН СРЕТЕНОВИЋ ОБЈАВИО ПРВИ СИНГЛ

„Није случајно“ М

лади певач из Смедеревске Паланке, Стефан Сретеновић, нова звезда на естрадном небу Србије, објавио је свој први сингл. Текст за песму „Није случајно“ написао је Душан Бацић, а музику Aris Klisouras. Снимање је обављено у београдском студију „Empire“, под редитељском палицом „TOXIC“ видео продукције. 29

ИЗЛОЖБА МИРОСЛАВА МИШКА И ЖИВОСЛАВА ЛОЛЕ ЈОВАНОВИЋА У ГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ

Аутентична ликовна интерпретација Заједнички именитељ стваралаштва ове двојице уметника је предео; Живослав слика ведуте, док је Мирослав заокупљен пејсажом

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба двојице уметника из Велике Плане: Мирослава Мишка и Живослава Лоле Јовановића. Први је мотивисан пејсажом, а други слика ведуте. Заједнички именитељ целе поставке је предео. Историчар уметности Биљана Живковић уочава да Живослављеву пажњу заокупљају елементи урбане средине са свим својим карактеристикама, изузимајући људску фигуру

која се понегде појављује у облику сенке. Овај стваралац успешно у свом раду комбинује технике, колаж и акрилик на картону. Оно што се прво запажа на његовим радовима је колорит. Доминира византијска плава као кључно обележје његовог сликарства. -Ликовни рукопис Живослава Лоле Јовановића је аутентичан у изразу - оцењује Биљана Живковић.Третман слике, близак колористичком реализму, креће се од слободног, са елементима експреси-

ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ У АЗАЊИ ОДРЖАН ОГЛЕДНИ ЈАВНИ ЧАС

„Пут ратника и страдалника“ Ученици ОШ „Радомир Лазић“ су кроз нарацију, стихове и песму дочарали један од најтежих периода српске историје уз пригодну мултимедијалну презентацију

П 30

ред око стотинак ученика и наставника ОШ „Радомир Лазић“ и мештана Аза-

онистичке жустрости у потезу до приближавања геометријском орнаменту. Наглашене тамне контуре на неким сликама, попут оловних трака, које обликују форму и повезују обојене површине, асоцирају на витраж. Насупрот Живослављевој преокупацији урбаним мотивима, Мирослава надахњује природа. И то „укроћена“ природа, која указује на присуство човека, али га не приказује. -Уколико кренемо од палете, на супрот Лолиним ноћним призорима, Ми-

ње одржан je Огледни јавни час посвећен Албанској голготи. Час, који је назван „Пут ратника и страдалника“, по замисли предметног наставника историје Дамира С. Живковића, реализовало је 13 ученика седмог и осмог разреда. Учествовали су: Марко Талијан, Александар Талијан, Тамара Поповић, Тијана Радисављевић, Димитрије Јелић, Теодора Јанчић, Александра Јоксимовић, Александра Ранковић, Теодора Ћосић, Јована Батинић, Матија Витић, Немања Поповић и Марко Никодијевић. На овај начин азањска школа је обележила јубилеј, 100 година од Албанске голготе, јер је управо 15. јануара 1916. Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије, завапио за помоћ код Савезника. Вапај Србије чуо је најпре руски цар Николај Други Романов који је већ 18. јануара запретио изласком из рата уколико се Србима не помогне у Албанији. Ученици су кроз нарацију, стихове и песму дочарали један од најтежих периода српске историје уз пригодну мултимедијалну презентацију. Историјска секција ОШ “Радомир Лазић” овим путем се захваљује свима који су испратили овај догађај, а нарочито локалним медијима. План Историјске секције у наредном периоду јесте приказивање овог јавног часа и у другим основним школама у ближој околини.

рослављева плата обојена су благим, готово транспарентним тоновима природе – рекла је отварајући изложбу, Биљана Живковић. - Ови предели, сведени не само у колориту већ и у облику, дакле ослобођени свега сувишног, пикторалног, са по којом представом усамљених стабала у виду записа или акцента, обликовани су у једну, готово геометријску композицију, на граници апстракције. Упркос томе, ови призори врло јасно асоцирају на свет појавног – мир, хармонију, чистоту

природе обасјане бљештавилом подневног сунца. Изложба, гледано у целини, јесте аутентична ликовна интерпретација света који нас окружује и где се наслућује присуство човека. Живослав Лола Јовановић је, до ове у Смедеревској Паланци, имао осам самосталних и више колективних изложби. Иза његовог брата Мирослава је преко 80 колективних изложби. Обојица су носиоци више вредних награда. Д. Јанојлић

УЧЕНИЦА АНЂЕЛА СТАНОЈЕВИЋ ПРВА НА ЛИКОВНОМ КОНКУРСУ ТУРИСТИЧКОГ КЛУБА СРБИЈЕ

„Зар постоји неко ко не воли млеко?“

ченица другог разреда ОШ „Радомир Лазић“ у Азањи, Анђела Станојевић, која похађа Школу цртања у КОЦ „Круг“ код академског сликара Бојана Маринковића освојила је прву награду Стручног жирија на конкурсу „Причала ми моја бака“ , Туристичког клуба Србије . Њен рад под називом „Зар постоји неко ко не воли млеко?“ гласовима публике, преко друштвених мрежа, заузео је 29. место са 1.800 бодова, међутим, гласовима Стручног жирија њен рад је проглашен најбољим, од 2.207 приспелих радова, сакупивши 26 бодова. Другопласирани рад имао је 17 бодова. Треба истаћи, Анђелина учитељица је Милина Ћосић.

ИНЖЕЊЕР ИЗ ПЛАНЕ ПРИКУПЉА ХУМАНИТАРНУ ПОМОЋ ЗА СВЕТИЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

На великом патриотском задатку - Осим намирница за људску употребу, манастирским братствима и сестринствима, неопходна је и храна за стоку – предочава Момчило Златковић

Момчило Златковић

омчило Златковић, дипломирани инжењер из Велике Плане, припада реду људи добре воље. Предводник је више хуманитарних акција у склопу којих је сакупљана помоћ за српске светиње на Косову и Метохији. Управо је укњижио још једну хуману мисију када је претпоследњег дана минуле године допремио помоћ манастирима Високи Дечани, Пећка патријаршија и Свети Архангели. -С благодарношћу потврђујемо да је 30. децембра 2015. године господин Момчило Златковић донео у манастир Високи Дечани више од осам тона помоћи у намирницама и сточној храни ( око четири тоне кукуруза, близу две тоне сточног брашна, скоро 800 килограма брашна за људску употребу и нешто средстава за хигијену) за манастире Високи Дечани, Пећка патријаршија и Свети архангели код Призрена – потврдио је јеромонах Петар (Ројевић) у име управе царске лавре Високи Дечани. Помоћ у сточној и људској храни као и средства за личну хигијену даривали су Млин „Матић“ из Радинца, „Шумадијско зрно“ из Вучића, „Миладиновић“ из Свилајнца, „Млинар“ из Глоговца, „Нипс“ из Гроцке, организације Црвеног крста из Смедеревске Паланке, Ћуприје и Петровца на Млави као и појединци Игор Матковић, Рајко Ускоковић, Игор Стевановић, Рајко Марковић, Предраг Богићевић, Владан Миљковић, Мија Чекрлић, Рајко Чекрлић, Душан Димитријевић, Славиша Ђуричић, Бајо Јоцић, Миле Ђуричић, Радојица Бојовић, Зоран Лалић, Радојица Шмигић, Љубиша Димитријевић, Милоје Димитријевић, Радослав Радосављевић, Жика Павловић и породица Божиновић. За ускладиштење и претовар робе и пратећу документацију побринули су се

Књиговодствена агенција „Ментор“, Спортски клуб „Стршљени“ и породица Сих из Велике Плане. -Нека би свим добротворима милостиви Господ молитвама нашег заштитника, Светог краља Стефана Дечанског за ово добро дело сваким добром узвратио - написао је у име управе манастира, јероманах Петар. Ово је била само једна у низу хуманитарних акција коју је, уз помоћ добрих људи,организовао Момчило Златковић, некадашњи директор Фабрике „Звезда“ у Великој План, а трећа испорука поменутим манастирима на Косову и Метохију. Примат је дат сточној храни с обзиром да манастирска братства и сестринства имају проблема са исхраном стоке пошто су им, из добро познатих разлога, недоступна сопствена имања. -Ови манастири имају прилично оваца, коза и крава музара – износи Момчило Златковић.- Примера ради, манастир Високи Дечани поседује 30 крава, сто оваца и исти толики број коза. Пећка патријаршија има двадесетак крава па им је потребна већа количина сточне хране. Зато је трећа хуманитарна акција углавном била усмерена на храну за манастирску стоку. Највише је обезбеђено кукуруза, јечма и сточног брашна. Управама српских манастира на Косову и Метохији концем прошле године допремљено је и скоро две тоне намирница за људску исхрану. Целокупна количина била је намењена монасима и монахињама. Момчило Златковић се заузео да најдаље у наредна три месеца припреми и испоручи још једну пошиљку хуманитарне помоћи Високим Дечанима, Пећкој партијаршији и Светим архангелима. -Циљ ове акције, према мојој замисли је, да у границама сопствених могућности, на делу покажемо да смо за очување Косова и Метохије у границама Србије – наглашава Момчило Златковић.- Други циљ је да се све ово публикује, не да бих се ја рекламирао, јер ми то није потребно, већ да се анимирају

и други људи и ова акција значајније прошири. То, поред осталог, треба да буде и патриотски задатак свих нас. Уколико буде још људи, који су спремни да све ово подрже, вољан сам да обезбедим превоз хуманитарне помоћи и пратеће папире. То је нешто што је, такође, важно за ову причу, с обзиром да је добијање одређених папира врло компликовано, а што се превоза тиче, ситуација је нешто повољнија, али и то кошта. Златковић напомиње да се сва

околине. За њих је веома битно да знају да постоје неки људи који на њих мисле и да нису сами. Монаси су, иначе, врло скромни људи па су ме приликом недавне посете Високим Дечанима, замолили да пренесем најсрдачније речи захвалности и апел за чешће колективне посете светињама на Косову и Метохији. Момчило Златковић је дубоко дирнут ситуацијом каква је сада у манастиру Светих архангела код Призрена у коме обитава само један монах с породицом: женом и

роба намењена српским светињама и нашем народу на Косову и Метохији, може складиштити у Великој Плани, и што је посебно битно, за све се може добити „црна на бело“ да је роба примљена у складиште, односно да је отпремљена ономе коме је од стране дародаваца и намењена. -Мене је јако пријатно изненадило то што сам, посећујући појединце и организације, наишао на један више него људски одзив – предочава Златковић.- Већина нема дилему да ли да се одазове хуманитарној акцији или не, али постоји сумња да ли ће та помоћ стићи онима којима је и намењена. То је једино што наш народ „мучи“, али се и поред тога радо одазивају и помажу. У манастиру Високи Дечани били су веома дирнути гестом људи добре воље из Велике Плане и ближе и даље

децом. Та српска светиња је страдала у време кад су горели многи манастири и цркве широм Косова и Метохије. Али, захваљујући добрим људима, Свети архангели се сада обнављају. -Како не помоћи оцу Михаилу да подухват обнове доведе до краја, ако се зна да је за нови сјај Светих архангела заложио највише што је могао – подвлачи Момчило Златковић.-Био сам тамо и оно што сада чини овај Божји слуга нешто је што се готово не може испричати. Треба доживети сусрет с њим и на лицу места се уверити да су границе људског оптимизма просто несагледиве, а понекад, и недокучиве. Мени управо пример оца Михаила улива снагу да у овим хуманитарним мисијама истрајем до краја. Д. Јанојлић

ПУТОПИСИ ЈЕДНЕ ПАЛАНЧАНКЕ

Дакле, Берлин! Н

еким градовима се увек враћате. Управо тако је мени са Берлином. Ту се осећа слобода на сваком кораку и живи се пуним плућима. Негује се индивидуалност и уметнички дух, те ћете људе који живе у Берлину уочити по необичном стилу и опуштености. Уметници су свуда и лако ћете препознати дух креативно-алтернативног Берлина у њиховим изложбеним просторима најразличитијег типа као што су нпр. некадашње галерије које више изгледају као рушевине и напуштене зграде у којима неки од њих чак и живе. У Берлину живи много различитих нација и можете пробати апсолутно све светске кухиње у само једној градској четврти, а будите сигурни да ћете се за 5-7 евра добро најести. Генерално у Берлину има много квалитетне хране јер

је доста странаца отворило ресторане и нуде своју домаћу храну што једним делом доприноси том мултикултуралном амбијенту. Берлин је дакле инспиративан, толерантан и у потпуности уметнички град. Берлински клубови и ноћни живот су светски познати и многима је баш ово прва асоцијација на град. Без претеривања се може рећи да је Берлин тренутно европска (ако не и светска) престоница „клабинга“ у коју хрле млади из целог света у нади да ће проћи ригорозну контролу на вратима и ући у неки од легендарних ноћних клубова о којима сви причају и где журке трају по неколико дана. Лети су најпосећенији клубови на вештачкој плажи на реци Шпре и језерима, често близу пристаништа. Током летњих дана Берлинци воле да се друже на плажама ство-

реним допремањем песка нпр. око Главне железничке станице и одмарају на лежаљкама у кафићима. Неколико чињеница о главном граду Савезне Републике Немачке и другом највећем граду у Европској Унији, пре него што наставимо даље. Град лежи на две реке, Шпре и Ха-

фел, и броји тренутно око 3,5 милиона становника. Имао је веома компликовану и занимљиву историју у 20. веку. Пред крај Другог светског рата, 70 одсто града је било уништено захваљујући савезничким бомбардовањима и уличним борбама. Лондонским протоколом 1944. године је био подељен у четири сектора од стране Савезника - САД, Уједињеног Краљевства, Француске и Совјетског Савеза - сваком је припало по неколико од 12 градских општина где се и данас осећа њихов утицај у архитектури и ресторанској понуди. Кроз историју био је и седиште и главни

град Бранденбурга, Пруске и Немачког Рајха. Након 1949. године подељен је на Источни и Западни. Падом Берлинског зида 1989. године и уједињењем Немачке 1990. године, Берлин је поново постао главни град целе Немачке и седиште свих државних институција - председника, владе, Бундестага и Бундесрата, које су се у међувремену налазиле у Бону. Зид који је делио град је у потпуности срушен, остали су само мали делови који једино још служе као подсетници и туристичке атракције. Берлин располаже многим знаменитостима као што су Бранденбуршка капија која

DIGITAL

NEWS

Приредио: Лука Никола

ЦЕС 2016.

је најпознатији симбол града, парламент Рајхстаг, Телевизијски торањ на Александерплацу висок 368 метара и Колона победе. Начин рада данашње Немачке владе можете упознати бесплатним обиласком Рајхстаг-а, довољно је само да се неколико дана раније пријавите у којем термину желите обилазак. Ако се нађете у близини, предлажем да се прошетате и кроз кварт са многобројним музејима и улицом Унтер ден

спектакуларан јер је по својој површини највећи зоо врт у Европи. Из нацистичког периода је остало само неколико грађевина као што су аеродром Темпелхоф који више није у функцији и Олимпијски стадион. Занимљив је и музеј ДДР у сврху поређења наше СФРЈ и њихове ДДР. Треба видети и Потсдамер плац тј. зграду Сони центра која се као невероватан архитектонски подухват уклапа у окруже-

од 16 часова на већем простору, већ с пролећа кад отопли. Само окружење буди сјајан осећај пошто је Мауер парк заправо аутентичан Берлин познат по разноликости, алтернативној уметности и уличном стилу. У Берлину су иначе зелене површине огромне и људи много времена проводе на излетима у парковима и скоро сви возе бицикл. Ових дана је на северу Немачке ипак доста хладно, но срећом на сваком кораку мо-

Линден на чијем се крају налази Бранденбуршка капија. Улица 17. јуна која се надовезује на њу је позната по Љубавној паради (Лове параде), популарном уличном фестивалу електронске музике који се са прекидима одржавао од 1989. све до 2008. и који је знало посетити и више од милион људи у једном дану. Берлин је један од ретких градова са чак два зоолошка врта од којих се старији, који се налази у центру града, сматра најбогатијом збирком живих животињских врста на свету. И други је такође

ње облакодера и одличних биоскопа. Пошто је сваког фебруара тамо црвени тепих због „Берлинала“, престижног филмског фестивала, Потсдамер плац представља узбудљив спој футуристичких зграда, технологије и филма. Ако се у граду задесите у недељу, обиđите Мауер парк и истоимену чувену пијацу у општини Пренцлауер Берг где је зид некада раздвајао град. Осим пијаце са половном одећом, одличним књигама и антиквитетима, пажњу ће вам заокупити и караоке које се могу чути

жете да се загрејете куваним вином или топлом чоколадом са додатком рума на једној од 16 Божићних пијаца. Сем тога, можете се забавити гледањем акробата, жонглера и представа на отвореном у оквиру истих. Ако сте притом и гладни, ту су неизбежне кобасице, слатке палачинке и вафли, као и деликатеси типични за Алпско поднебље попут фондуа од (растопљеног) сира или палачинки од кромпира. Пријатно!

Највећи светски сајам потрошачке електронике, познат по скраћеници ЦЕС, сматра се одличним мерилом тога шта нас током године чека у различитим технолошким сегментима. На овогодишњем сајму у Лас Вегасу могао се видети огроман напредак у областима роботике, беспилотних летелица, 3Д штампача и возилима која се сама крећу.

Пролазећи поред безбројних штандова на Сајму потрошачке електронике, није тешко просудити шта се спрема за потрошаче – не само у области кућне електронике, већ и на професионалном нивоу. Развој свих представљених уређаја – робота, аутомобила који се сами крећу, 8К дисплеја, 3Д штампача, беспилотних летелица и осталог – довео нас је на корак ближе ка аутоматизованој будућности, с обзиром да све ове направе постају паметније и једноставније за коришћење. Инжењери раде на развоју возила која се сама крећу и истичу да су постигли огроман напредак у компјутерском напајању и способностима за опажање. Стручњаци се слажу да напредак у другим сегментима, попут вештачке интелигенције, виртуелне реалности, уређаја који се носе на телу и личних транспортних средстава, обећава да ће 2016. бити изузетно узбудљива година.

ПAЛAНAЧКA ХРOНИКA нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти, кoмeнтaри нeдeљe… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт… нa нaшeм сajту www.palanacke.com.

Пoсeтитe нaс!!!

Ивана Милутиновић

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (5) Пише: Слободан Тодоровић Токи

Опера Д

ок жмираво разбуђен ишчекујем расневање мојих париских дружбеника осећам боцкање запиталице. Шта у овом дану предсказује хороскопски знак? Петак је, 21. август 2015. На данашњи дан, пре деветнаест година, у Новом Саду се родила моја најстарија унука Срна. Кад ветрови зајесене упливава дугокосо смршена у бруцошке воде, љуби је деда, а као да јој је ономад био први рођендан. Она тамо. Ја овде. Шта данас? Над ојутреним Паризом играју светлосне сени. Из боравишта крећемо у полицију. Мој пријатељ Сода, истоимени Савковић, мора лично да докаже да је жив и да хода, па да добије датум за следећи интервју. Добро-де. И? Који, бре, безобразлук капитализма. Куку! Средина октобра! За два месеца, опет, мора да бије пут. Лелеее, а од лелекања нема вајде. У пешачењу ћаскамо на ту тему, кад, гле, испред нас же-

лезничка станица Сен Лазар. Једна од главних. Са, их, седам улаза. Испред, на платоу, упада у гледно поље бронзана статуа згомилана, од наређаних кофера. Која идеја. Прича наша улази у нови наставак. И ход. И врућина. И заглед. Дан је био истегнут. Испред нас се, у свој лепоти, указала костимска раскош оперске куће. Која госпођа? Из друге половине деветнаестог века. Мирише на прошлост, на распевану елеганцију француских госпи, на недоживљену страст и жудњу, на последњу златасту жељу. Испред стрељачког реда. У три нежаљене речи. Прасак за крај. И, aj’, збогом! Изгледало ми је, тог живог трена, као да позирам за прилично мртву природу. Тако сам стајао. Укрућено! Овако сам је доживео споља, не знајући шта ме, тек, чека унутра. И боље, паметујем сад. На том зачараном месту Цар свих Француза, добро, и Францу-

скиња, је ли, Наполеон, по редоследу, трећи, је доживео упуцавање. Од свог рода. А, да, од кога ће? Из хоризонтале је, царски, промрљао најближима: - Ако преживим, којим случајем, одрешићу кесу са златницима и на овом истом месту ћу, зарад радости, саградити велелепну грађевину. Тако је и било. Каже учитељка живота. Опера Гарније, или Париска опера, илити Палата Гарније је ремек дело архитектуре тог времена. И данас није ништа мање величанствена. На конкурсу је победу однео архитекта Шарл Гарније, Наполеон није одрешио кесу, већ џакове и градња је отпочела. Завршена је, после неколико прекида, 1874. године. Површина зграде је, чуј, нешто више од једанаест хиљада метара квадратних. Централни лустер, у сали, од 2200 седишта, је тежак шест тона, а таваницу је осликао Марк Шагал 1964. Да би се дошло до главне сале више пута се пада у несвест. Од чудила. Да се не залута кроз простране холове, које подупиру лучни стубови пратиш стрелице. Онда, мало степениште, па, опет, за стрелицама. Около, на зидови-

ма, вајарска орнаментика се шепури свесна своје вредности. Свог смисла. Своје естетике. Своје, до Бога, моћи. У чуђењу, до чуђења, долази се на велики плато са кога се целом заобљеном дужином прућило степениште иха-хај. Куку, еј! До кам-платоа, за улазак у главну салу. Лево и десно, из замишљених ложа, посматрају посетиоце костимиране личности из представа са певањем, глумом и свирањем. Хододарити овим плочницима немогуће је, а не осетити сву моћност царских времена. Силесија је то. Их! На пространој сцени бина радници постављају сценографију за вечерњи ужитак. У току је светлосна проба. Ласерска! За све време посетиоци из целог света шкљоцају свим могућим и немогућим шкљоц уређајима. Клииик. Клик-клик! Остаће им за успомену позлателе ложе и плишана седишта, у бордо боји. И лустер. И Шагал куполасти. И ја. Ако сам се задесио у кадру? Овде нико никоме не смета. Сви раде свој посао. Опера зарађује и преко дана. Од 10 до 17 и 30. Тако је то кад неко зна и уме. Пре излаза је продавница. На велико се пазаре дискови, проспекти, књиге, сувенири... Десно од уласка у главну салу испразно се мазе мања и већа свечарска просторија, по слику на салоне Версајског дворца, за публикум између чинова и коктеле после представа. Раскошно да раскошније не може бити. Ма, не постоје такве раскошне речи у језичкој постојбини да то пренесу. Ето, тако то наличи. Учинак духовног потреса је истекао. Испред здања седимо на клупи аутобуске станице. У чекању. Бацам се зеницом, као некада давно камичком из праћке, на улазни вршак. Сав је у исијавању. Златном. Од истоте поклон статуе, каква је на улазу у Њујорк. Иза ње жури, у несебичном промицању, занебесје. Обојено у париско плаву. Кадикад, е, застане. Значајно. У заглед даровно земаљски. У следећем броју: Призори Версаја

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. * Тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. * Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. * Промoтивнe цeнe. * Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. * Рaднo врeмe oд 7-17 часова.

Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“), Смeд. Пaлaнкa тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79 34

ЗАБАВА

П А

аре перу, а Србију чисте!

шта, господо, да чистимо у Србији, када сте ви већ све почистили!

Гучи смо поново доказали да смо прва труба на Балкану!

ко пропаднемо, влада је припремила мере да спасе оне због којих смо пропали!

У МЕЂУВРЕМЕНУ… Аутор: Зоран Тодор

Лична прича Мојом собом пролазе трамваји и у јатима пролећу птице. Закључан у нужнику, грицкам образ и погледом пратим напудерисану бабу. За њом кроз кухињски зид замиче дечак и нестаје трком. Сваког јутра исто. Па ипак нешто недостаје.

Кафетин Долази Лала кући и каже Соси: - Сосо, купио сам ти „кафетин“! - Шта ће ми? Не боли ме глава. - Е, ту сам те чек’о... Скидај се!

Проба

Пожар Узбуђени муж упада у спаваћу собу и почиње да виче: - Брзо, жено, обуци се, кућа гори! Одједном се зачу глас из ормара: - Спасавајте намештај! Спасавајте намештај!

Улази жена у бутик и каже продавачици, плавуши: - Хтела бих да пробам ону хаљину у излогу. Плавуша одговара: - Неће моћи госпођо, мораћете да је пробате у кабини!

Опрем(а)

уховита колективна хуморна надареност народа на брдовитом Балкану је багремова ћуприја преко које се прелази тамо-амо, из мучаљивости, ако не у бољитак, оно, бар, у какво-такво, унормаљено стање духа небеске раје. Вазда било и биће. Таква смо сорта. Од зезалице туцачке, грешна ми душа, саграђена. Толкује се изодавно, још, ето, од зажирених, ене де, црномањастих моравки. До Марије Терезије и осталих војвода земаљске гране. Путевима југословенског триптиха, све до јуче, док данашњица стоји у реду. Уредила се за зајебанцију. Из чеке. О клиповима није ласно говорити. Кукуруз је на овом тлу, гле, високо рађао. Због тога се непознати светови на нашем чернозему споводе, ко прибогу кад пијнџура нема куд, онда се врљичарски у’вати за, нисам ‘тео то да рекнем, кварњаци, него за тарабу прошћаву. За опстанак трауме ножне. И тако то. Испашће, видеће те, на крају, уз дужно извињење кондиру косовке девојке, тако ми вас, да нам је најскупља реч најјевтинија. Мож’ да бидне, ал не мора да значи? Имали смо, јел те, велики фабрички колектив за напредовање на свим нивоима. Чак и пловним. На крају смо сви колективно, без уздржаног гласа, упали у бунар локалног безумља. Арабеска распадања. Да з’инат осетимо задах сопстве-

ног јасеничког дроба. Тако нам и треба кад се зезамо са озбиљним, што би неки надмено рекли, их, пројектима. Свецким! Сиромаштво мемљиво доказује да се, још како, може опстати мртав (гладан), у Шумадији, по систему терај пловну Јасеницу на своју воденицу. Биће ушура. А то вам је, већ, неки завет. Имаћете за суву проју. Белу! То би, е, била најзначајнија порука, из глагољиве прошлости, несебично остављена млађим генерацијама. За паланачки наук. Од срца манекенског. Дај шта даш, проповедају песимисти. Задрти оптимисти још увек верују у сред-средину разголићених бутина. За Дан младости. У нешто се веровати мора. Од данас, забележио је пра-правни лек, у здравом телу има да борави здрав дух. И-тачка! А може и три. Под условом да није атак на власт. Попут три прста. Супростављајући се прастарим и старим ударцима опстајемо некако. Као ретка, мрцава, варо-

Двадесети век је нешто краће трајао. Каже нам памћење! шка врста. На једвите ђубриш јаде. Захваљујући лудачкој белој моћи смешног брашна. Испада, јел еј, да је наша чађ средина кумовала за филмски наслов „Кад будем мртав и бео“, (примедба аутора текста). Мож’ да бидне, ал не мора да значи? Да прича не би отишла уџабе, ваља се врагити у нека лепушкастија времена. То што имам наум присета не бејаше тако давно. Стукнућемо се неку деценију уназад, илити унатрашке. У рујно срце радничке чук-ураниловке. Колективне. Елем, трудбеничка каста зајахала сва грла, из свих ергела републичких,

а било их је шест главних и још две споредније, па терааај. Ај ђи! У лаковану будућносг. Фабрике су ницале као печурке и за опште добро радиле су пуном паром. Димњаци се пушили само тако. Шепуре се уздигнутог носа према небесима, а на зему један за све-сви за једног. Из големог прогреса фабрике су добијале децу, па кад се она, после, ухвате за радничке ручице ето нама дружбе коју случајно, ил намерно, назваше, по западном речнику, Холдинг. Још тада смо ми, бралице мој, ушли у Европу. Ово сад је зајебанција. А пази сад. Тата решио да постојећој деци сагради још једно. ‘Оће и бог! Држ улево, држ право, раднички савет чекићара срповано подржао створитеља. Тада су се, још како, поштовали родитељи, а сад? Боље је да држим језик за зубима. Кад је било код назива фабрике опет ‘алабука. Обрни-осврни, веслај низводно, оцина је, ка, последња. И- квит! Најмлађе фабричко дете има да се зове ОПРЕМА. Тако и личи, не због производње него због тајине воље. Сам се сетио. Свака му кумовска част. Тркељало је, бебичави безбриж, у, хм, заигравању, најмлађе зврк чедо на љуљ-игралиитту за децу, које се звало тржиште. И лепо се заиграло. У једном тренутку, ни од куда, стање се погоршало. Прво кијавица, па прехлада, па запалење плућа, па тбц, еј, кад смо се отарасили од те трлеме, пa се, бре, искомпликовало здравствено. До попа. Ој дете да умре. На радничким рукама. Радници се узјогунили. Гунђају, прво себи у браду, после жени код куће, на крају, „од кафане, до кафане, срцу лечим ране“. Као и свако друго бреме и ово се обременило. У деветом месецу је пук’о водењак, кад је, ко би га знао ко, државном фарбом, на фирми, премазао последње слово. Еј, прво слово у азбуци, а тајанственик тако. Не поштује, бре, прво слово. Неки тумачи жаргона су тврдили да се нова реч односи на створитеља. И, дабоме, на кума. 35

У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ ФИРМЕ „РАДОЈКОВИЋ И СИНОВИ“ У КУСАТКУ

Слога бизнис гради Радослав Раде Радојковић

усадак је трајно у српску историју увео Милоје Поповић –Ђак, а у воде приватног бизниса Радослав Раде Радојковић. Први је трагични вођа Ђакове буне против самовоље кнеза Милоша Обреновића, а други власник фирме „Радојковић и синови“ који поносно носи надимак Камин. Идућег лета навршава се 25 година од оснивања радионице за израду камина која је у међувремену проширила производни програм и тржиште. Зачетник овог приватног бизниса, пре него што се осамосталио, радио је у младеновачком „Космају“. Ту је провео скоро две деценије, „испекао занат“ и од неквалификованог догурао до висококвалификованог радника и шефа производње. Посвећујући се послу и занату постао је „доктор“ за камине, али је показао да то што зна да направи, уме добро и да прода. - Сам сам себи 1992. године дао задатак да оснујем приватно предузеће – прича нам Радослав Раде Радојковић. - Што сам наумио, то сам и учинио, само се кајем што нисам и раније ушао у приватни бизнис. У посао сам увео и своје синове Жељка и Жикицу, који су завршили више школе. Од првог дана успешно послујемо и део своје производње пласирамо и у иностранству. Израђујемо првенствено камине по патенту који сам 1981. године заштитио у меродавној и овлашћеној установи. Осим тога, пружамо комплетну услугу кад је реч о мермеру, почев од израде степеништа, монтаже пултова и

Радослав Раде Радојковић има четири деценије искуства у изради камина, а размишља и о новим програмима, поред осталог, о производњи пилула за омекшавање воде у термоелектранама шанкова, до облагања базена, фасада зграда итд. Наша производња углавном је везана за камен као материјал. Приватни бизнис започео је на очевини. После десет година, пошто се посао стално увећавао, размишљао је о новим и неопходним потезима, па тако и о сопственим салонима, а све у циљу бржег пласмана својих производа. Недалеко од породичне куће купио је

плац и на њему саградио халу, мензу, изложбени и канцеларијски простор. - Недавно сам у Београду купио фирму у којој реализујемо исти производни програм као и у Кусатку – износи овај предузетник. - У Београду смо, могу рећи, више него овде, у селу. Размишљам да уведем још неки програм. Трудићу се да тај циљ остварим већ у текућој години. Одлучио

Радослав Раде Радојковић у салону за камине

Нова производна хала са управном зградом

сам се опет за производњу, али која неће бити везана за камен као основни материјал. Томе ћу свакако прикључити и нешто што је у домену услуга. Радојковић не таји да размишља о производњи пилула за омекшавање воде у термоелектранама. О томе управо преговара с партнером у Италији, а успоставља контакт и са произвођачем опреме у Немачкој. Други правац размишљања иде ка томе да подигне хладњачу за лагеровање и чување воћа. На руку му иде и то што му вишечлана породица функционише као швајцарски сат. Синови су ожењени и има пет унука: један завршава Геодетску школу у Београду, други се оспособљава за дијагностику кварова на моторним возилима, трећи је у трећем разреду Пољопривредне школе у Свилајнцу – одсек ветерина, четврти унук је такође на школовању у

Свилајнцу, а пети је у четвртом осмољетке. Обе снахе су запослене: Маја је апотекарица у Младеновцу, а Марина води сопствену трговину у Кусатку. - Викендом је цела породица на окупу, ручамо за једним столом, а сви заједно испијамо и прву јутарњу кафу – предочава наш сабеседник. - Задржали смо и неопходну радну дисциплину у радионици. У њој смо према потребама посла и трудимо се да одржимо договорене рокове и наше пословне партнере. Поштујемо радно време у летњем периоду, а преко зиме колико нам то услови дозвољавају. Наша технологија је таква да не трпи екстремно ниске температуре, с обзиром да у производном процесу користимо и воду. Камини са заштитним знаком „Радојковић и синови“ красе пословне и друге просторе широм Европе. У некадашњој Југославији

На челу сложне породице. Радослав Раде Радојковић

СПОРТ не постоји град у коме није уграђен бар један камин из Кусатка. Многи су пласирани и у селима. Што се иностранства тиче, има их у Грчкој, Италији, Холандији, Швајцарској, Француској, Немачкој, Аустрији, Русији… - Сарађивао сам са велики југословенским извозним фирмама – напомиње Радојковић. - Посебно су биле берићетне године последње деценије прошлог века. На наговор пословних партнера, прецизније извозника, у време ембарга, отворио сам фирму у Румунији. Из Решица сам директно извозио за Русију. Посао је цветао, а пласирао сам скоро 5.000 гусаних ложишта за камине. Сада више радим за фирме, углавном оне које се баве грађевином, где изводимо радове на степеништима, облажемо фасаде, правимо ивичњаке и то највећим делом у Београду. До пре десетак година добро су, што се пласмана тиче, ишли камини а сад се више ради на ентеријеру стамбених и других зграда. „Радојковић и синови“ више су оријентисани на страно него на домаће тржиште. Тако заповедају закони економије и бизниса. Фирма има „свог човека“ у Аустрији који се брине за нове послове. Користи се у том погледу и интернет. У свему томе доста погодује и стечена репутација. Јер, Радослав Раде Радојковић у овом послу има богато искуство, само у изради камина скоро 40 година. Референце играју велику улогу у свему овоме, посебно изведени радови у преко четрдесетак амбасада у Београду. Фирма „Радојковић и синови“ се налази пред великим послом у Институту Винча. Ту ће њени капацитети бити ангажовани више од годину дана. Радиће се на тридесетак зграда. Упоредо ће припремати обележавање 25 година од оснивања што мора бити обављено „на нивоу“ с обзиром да до сада није слављена ни једна годишњица. На прославу ће бити позвано између 200 и 250 пословних партнера и сарадника. Д. Јанојлић

ПРВИ МЕМОРИЈАЛНИ ТУРНИР „СЛОБОДАН МАРТИНОВИЋ ШОЋА“

Победник – Иван Иванишевић Слободан Мартиновић је био победник више десетина високорангираних шаховских турнира широм света и познати шаховски тренер, а остаће упамћен и по мечу са тадашњим светским прваком, Анатолијем Карповом, са ким је 1985. године, на ОХРА турниру у Амстердаму, ремизирао, у знатно повољнијој позицији

организацији Maximedia Group из Београда и породице Мартиновић, а под покровитељством Општине Смедеревска Паланка, у великој банкет сали Мегамаркета одржан је Први меморијални турнир – Слободан Мартиновић – Шоћа, посвећен познатом шаховском велемајстору и једном од најзначајнијих спортиста у новијој историји Србије, који је трагично преминуо прошле

160 такмичара оба пола, почео је нешто после 11 часова, после свечаног отварања. Такмичаре и публику најпре је поздравио професор Драган Јоковић, а затим је ученик Паланачке гимназије, Лазар Кузмановић, прочитао сажету биографију Слободана Мартиновића. Мартиновић је био победник више десетина турнира широм света – у Паризу, Берлину, Гронингену, Ам-

године. Победник је велемајстор Иван Иванишевић, који ће понети пехар Првог меморијалног турнира организованог у Мартиновићеву част. Титулу најбољег омладинца старости до 20 година понео је Младен Рајковић, а омладинке у истој категорији, Теодора Ињаћ. Најбољи ветеран је Милан Вукић, најбоља у категорији жена – Ирина Челушкина, док је за најбољег кадета старости до 14 година проглашен Велимир Ивић Турнир, на коме је учествовало

стердаму, Варшави, Бакуу, Рију, Москви и на многим другим високо рангираним шаховским такмичењима. Поред осталог, Мартиновић ће остати упамћен и по мечу са тадашњим светским прваком, Анатолијем Карповом, са ким је 1985. године на ОХРА турниру ремизирао, у знатно повољнијој позицији. Такоће, Мартиновић је био и веома успешаш тренер, а један од његових највећих тренерских успеха је сребрна медаља за нашу шаховску репрезентацију, освојена у Луцерну, тик иза

Диплома најбоље пласираном Паланчанину Судије Турнира прогласиле су и најбољег играча из Смедеревске Паланке. Најпре је било саопштено да је ово признање добио Душан Ђорић. Међутим, утврђено је да је победник у овој категорији Властимир Стојановић, коме ће накнадно бити уручена диплома.

шаховске велесиле, репрезентације СССР-а. Раме уз раме са Владом Дивцем, Дудом Ивковићем, Николом Грбићем и Бодирогом, Мартиновић добио је највише национално спортско признање. О Мартиновићу су, током церемоније отварања, говорили др Томислав Тадић, и шаховски судија, професор Бранислав Шуваковић, а први потез на турниру је повукао председник Општине, Радослав Милојичић Кена. В.Ђ.

СЕЋАЊA

Сећање на Нецера Зоран Тодор је позвао све који поседују Нецерове радове да их поклоне Народном музеју, како би остало сведочаство о овом аутору будућим генерацијама

паланачком клубу „Down town“ уприличено је вече посвећено Ненаду Батинићу Нецеру који је преминуо пре две године. Широј јавности, Ненад Батинић је првенствено познат као ликовни уметник. Одан идеји слободног стваралаштва, које не подлеже правилима и узусима, Нецер је доследно живео своју уметност,

ДРАГА ДРАГОСЛАВА ГРЧИЋ (2006-2016)

изван малограђанских клишеа. Његова трагична судбина, у том смислу, последње је сведочанство одважности тог живљења слободе. О Нецеру као уметнику и као слободном човеку говорили су његови пријатељи, Зоран Тодор, Владимир Георг, Слободан Гусар, Неша Четник, Милица Мима – ис-

МИЛОШ ГРЧИЋ (2013-2016)

тичући да о Нецеру не треба говорити конвенционално, већ да треба деконструисати и саму форму некролога. Нецерова сестра, Светлана Цеца, подсетила је, међутим, на неколико основних података из Батинићевог живота. Ненад Батинић рођен је у Смедеревској Паланци, 1966. године. Још од ране младости бавио се сликарством. Учесник је неколико колективних изложби. Због свог особеног стила, завредео је поштовање бројних колега сликара – а, како је истакао Зоран Тодор, академски сликар и председник

МИКА МИЛУТИН ГРЧИЋ (2011-2016)

Толико година је прошло, ништа више није исто. Ви сте у мислима, причама, свуда. Ваше име је наш понос, а ваша смрт доживотна рана.

Тужне ћерка и сестра Мирјана са породицом, снаја и супруга Славица са породицом

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Управног одбора Народног музеја у Паланци, посебно занимљиви били су његови цртежи. Тодор је позвао све који поседују Нецерове радове да их поклоне Народном музеју, како би остало сведочанство о овом аутору будућим генерацијама. Ненад Батинић Нецер преминуо је, у аутобусу градског саобраћаја у Сарајевској улици у Београду, 3. јануара 2014. године, а 14 дана касније сахрањен је на Старом паланачком гробљу. Георг

ЖИВАНКА ИВКОВИЋ (1933-2015) Обавештавамо родбину и пријатеље да ћемо 6. фебруара 2016. у 11 часова, на Старом гробљу у Паланци издавати годишњи помен нашој вољеној. Њени најмилији

Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у „Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa, • 1/4 стрaнe 3.000 динaрa,

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка

• 1/2 стрaнe 6.000 динaрa,

* 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша)

• 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.