Palanačke br 198-199 by Palanacke Novine

Број 198-199 Сваког 1. и 15. у месецу Година X • 1. март 2016. Цена 50 динара

Др Снежана Павићевић кандидат демократа за председника Општине

Водим позитивну кампању Стране 4 и 5

Дејан Миливојевић нови лидер паланачких радикала

Горе је грађанима, а не политичарима на власти Стране 8 и 9

Представљена тридесетпета књига Николе Владисављевића

Завичајник за сва времена Стране 14 и 15

Познати Паланчани: Радомир Гулановић

Образ гарав, а душа чиста

Стране 12 и 13

www.sumadijskevesti.com

Излазе 1. и 15. у месецу Година X Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић

моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com

Гл. и одг. уредник: Дејан Црномарковић

e-mail: redakcija@palanacke.com

Маркетинг: Саша Матески

моб.тел: 064 920 5928

Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић. Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke

e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com

Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380

Паланачке су члан ПУ „Local Press”

Априли-ли-ли

а локалним изборима у Смедеревској Паланци, 24. априла, учешће најављује, веровали или не, 25 политичких групација, окупљених у политичким странкама или групама грађана. Према подацима до којих смо дошли директно од њихових активиста, ове политичке групације укупно имају око 13.850 регистрованих чланова. Практично, више од половине грађана који ће изаћи на предстојеће локалне изборе у Смедеревској Паланци је политички опредељено, односно учлањено у неку од странака или активно делује у неколико група грађана. Значајно је знати и које су то политичке групације и ко ће их предводити на предстојећим изборима у Општини Смедеревска Паланка. Групе грађана: „5 до 12“ - проф. др Бошко Војновић, „Домаћински за Паланку“ – Родољуб Станимировић и „Влада Омладинац“ – Владимир Арсић, уз могућност да ће их бити још. Политичке странке: „Покрет уједињених пензионера Србије“ – Живан Миловић (Милан Кркобабић), „Демократска странка Србије“ – проф.

Хитво

Златан Бећић (Санда Рашковић Ивић), ДВЕРИ – Слободан Дмитровић Гусар (Бошко Обрадовић), „Социјалдемократска странка“ – Душица Савић (Борис Тадић), „Јединствена Србија“ – Радиша Станојловић (Драган Марковић Палма), „Српска радикална странка“ – Дејан Миливојевић (др Војислав Шешељ), „Зелени Србије“ – Александар Илић (Иван М. Карић), „Левица Србије“ – Светлана Козић (Борко Стефановић), „Српска народна партија“ –Драган Божић (др Ненад Поповић), „Покрет ветерана“ – Предраг Прокић (Саша Дујовић), „Покрет социјалиста“ – Слађана Мрвовић (Александар Вулин), „Доста је било“ – Зоран Јанићијевић (Саша Раду-

На локалним изборима у Смедеревској Паланци, 24. априла, учешће најављује, веровали или не, 25 политичких групација, окупљених у политичким странкама или групама грађана. Према подацима до којих смо дошли директно од њихових активиста, ове политичке групације укупно имају око 13.850 регистрованих чланова. ловић), „Заједно за Србију“ – Александар Михајловић (Душан Петровић), „Заједно за Шумадију“ – Горан Јовановић Пикља (Верољуб Стевановић), „Трећа Србија“ – Никола Вучен (Мирослав Паровић), „Нова Србија“ – Драган Исаиловић (Велимир Илић), „Српски покрет обнове“ – Добрица Јозић (Вук Драшковић), „Либерално демократска партија“ – Горан Дугић (Чедомир Јовановић), „Социјалдемократска партија Србије“ – Предраг Масловарић (Расим Љајић), „Српска напредна странка“ – Петар Милић (Александар Вучић), „Социјалистичка партија Србије“ – Петар Јелић (Ивица Дачић) и „Демократска странка“ – Радослав Милојичић Кена (др Бојан Пајтић).

Имајући у виду оволики број политичких опција, од којих су многе са минималним бројем чланова, а поједине су успеле да окупе и по неколико хиљада присталица, логично је да ћемо на изборима имати више коалиција. Као и до сада, биће и оних „самоуверених“ који ће на изборе изаћи самостално, погрешно верујући у своју популарност код грађана, и „славно погинути“ са освојених неколико стотина гласова комшија, рођака и познаника. Веће коалиције могли би да направе: „Српска напредна странка“ – „Трећа Србија“ - „Покрет социјалиста“; „Демократска странка“ – „Либерално демократска партија“ – ГГ „Домаћински за Паланку“; „Српски покрет обнове“ – „Демократска странка Србије“; „Социјалистичка партија Србије“ - „Партија уједињених пензионера Србије“ –„Социјалдемократска партија Србије“ - „Јединствена Србија“ – „Нова Србија“. Међустраначки преговори су у пуном јеку и највећи број малих, скоро невидљивих странака, покушава да се наметне некој од снажнијих групација. Очекивано и логично је да победник на локалним изборима у Смедеревској Паланци буде једна од групација окупљених око Демократа, Социјалиста или Напредњака, а моја претпоставка је да би цензус од пет одсто подршке бирача могли да пређу још коалиција СПО-ДСС, СРС и ГГ „5 до 12“. Међутим, прави победник на тим изборима биће она групација која обезбеди најшири коалициони потенцијал и створи услове за формирање власти. Како „нада умире последња“ и сви остали учесници на предстојећим локалним изборима у Смедеревској Паланци имају право да – очекују немогуће. Елем, биће ту свега, и радости и суза, изневерених очекивања, бесних партијаша, узајамних оптужби. Извесно је, ове године - априли-ли-ли - ће мало закаснити. Некима…

Хитто

сло

фо

- Био сам код Вучића преко двадесет пута, а водио сам и одређене људе из Паланке. Али, онај Вучић тада, и Вучић сада, то су два различита лика. Вучић некада је био ОК. Овај сада, мени лични на преваранта. Када слушам шта сада прича, и сетим се онога што је онда причао, то је неспојиво. Дејан Миливојевић, председник ОО СРС у Смед. Паланци

ИНТЕРВЈУ

ДР СНЕЖАНА ПАВИЋЕВИЋ КАНДИДАТ ДЕМОКРАТА ЗА ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ

Водим позитивну кампању - Ја се нисам кандидовала из жеље за доминацијом, имам жељу, а имам и енергију да на свим могућим пољима, наравно уз сарадњу стручних људи из нашег града, допринесем да да Смедеревска Паланка процвета, да се побољшају услови живота свих становника наше општине - истиче наша саговорница

октор Снежана Павићевић, кандидат Демократске странке за председника Општине, по занимању је лекар-педијатар. Медицински факултет и специјализацију завршила је у Београду. Запослена је у Дечијем диспанзеру, а већ четири године обавља дужност начелника ове службе. Мајка је двоје деце. Паланачке: Ви сте веома успешан лекар-педијатар, који ужива поверење пацијената, као и њихових родитеља. Шта вас је навело да уђете у политику? Др Снежана Павићевић: Ја волим свој позив. Одувек сам знала да ћу бити педијатар. Сматрам, међутим, да је дошло време када својим ангажовањем могу да допринесем да наша општина иде у позитивном правцу. На основу искустава садашњег руководства локалне самоуправе, свесна сам да има и оних ствари на које се тешко може утицати, али, као жена, уложићу сву своју енергију у решевање проблема општине у којој живимо. Паланачке: Ви сте кандидат Демократске странке, која већ осам година, у коалицији, руководи нашом општином. У ком смислу ће ваш ангажман, уколико постанете председник Општине, бити у континуитету са досадашњим руковођењем општином? Др Снежана Павићевић: Током протеклих осам година, колико ДС овде руководи локалном самоуправом, урађено је заиста много, нарочито ако имамо у виду спољашње прилике, економске и политичке. Сматрам да је потребно уложити још више енергије. Наравно, потребан је заједнички рад више људи, стручњака из различитих области – који могу значајно да допринесу позитивним променама у различитим областима јавног 4

живота у нашој општини. Уколико будем изабрана, за почетак, посветићу се побољшању хигијенских услова, односно чистоће града. Паланачке: Здравствена политика је једна од тема које су веома актуелне. Економске прилике у нашој земљи условљавају да људи буду ускраћени за неке здравствене услуге. Каква је платформа Демократске странке када је реч о здравству у Србији? Др Снежана Павићевић: У програму Демократске странке за целокупну територију наше земље у основи је приступачност здравствене заштите. То значи да примарна здравствена заштита мора бити приступачна сваком човеку, независно од тога где живи, које је националности, боје коже или узраста. Овоме треба додати да се Демократска странка залаже да примарна здравствена заштита буде доступна и онима којима послодавци не уплаћују доприносе, који немају оверене здравствене књижице. Проблеми у доступности здравствене заштите, у ствари, људе највише погађају. Разуме се, има још пуно додатних проблема који су у вези са наведеним. Почев од дугог чекања на неке интервенције, немогућности остваривања тимског односа лекар-медицинска, сестра-пацијент, јер је због норматива из Републике, према којима је смањен број здравствених радника, отежан или онемогућен онакав рад за какав смо ми едуковани. Мислим да је тај проблем видљив за свакога ко ради у здравству. Наравно, веома је значајно и повезивање примарне здравствене заштите са установама секундарне и терцијалне здравствене заштите. Пацијент који добије упут за преглед код специјалисте, на секундарном нивоу, мора да прође веома комликовану процедуру

заказивања и добијања упута за највиши, терцијални ниво, да би у неку специјализовану здравствену установу отишао на преглед. Постоји, наиме, један период чекања на заказани преглед, а тај период је некада прилично дуг. То пацијентима, а нарочито старијим лицима или онима који живе сами, веома отежава лечење. Многи нису ни физички спремни да пређу све те фазе упућивања и заказивања. Некада је потребно отићу у Београд,

Не треба га додатно оптерећивати компликованим и тромим пороцедурама. Паланачке: Проблеми које сте навели осећају се и на локалном новоу. На пример, када је реч о доступности здравствених услуга, нарочито у местима у којима у амбулантама само једном недељно борави лекар. Поменули сте да је у корену тог проблема строга републичка норматива, због које у многим здравственим установама не-

да би се заказао термин прегледа код лекара, а врло ретко се прегледи могу заказати телефоном. У програму је Демократрске странке да и ове здравствене услуге, на секундарном и терцијалном нивоу буду доступније, односно да се мање чека. Постоји више начина да се то спроведе. Од отварања посебних шалтер-пунктова, до успостављања директне комуникације лекара или сестре из примарног дома здравља, са сестрама или лекарима у установи у којој се заказује преглед. Тако би пацијенти били поштеђени поменуте компликоване процедуре. Пацијенту је довољно тешка његова болест.

достаје медицинаки кадар. Да ли платформа здравствене политике Демократске странке нуди решење овог проблема? Др Снеђана Павићевић: Ми на локалном нову немамо могућности да повећамо број запослених здравствених радника. И то је једини разлог због кога у појединим местима у нашој општини доступност здравственим услугама није на оном нивоу какав бисмо ми желели. Дакле, због смањеног норматива актуелне републичке власти, многа места наше општине немају лекара свакодневно. Све што је до нас, обезбеђено је. Постоје амбуланте, постоји и воља, али ми са

постојећим бројем запослених, не можемо да радимо онако како сматрамо да треба. Паланачке: Потребно је, дакле, да се промени здравствена политика на републичком нивоу. Др Снежана Павићевић: Управо тако. Потребно је да се примени порграм Демократске странке на подручју Србије. Паланачке: Шта стоји у програму Демократске странке када је реч о здравству у нашој општини? Др Снежана Павићевић: На локалном нову је веома важно да популација буде здрава. У програму Демократске странке је да се промовишу здрави стилови живота, то јест да се посебна пажња обрати на превентивни рад. Превентивним радом се смањује број оболелих, нарочито од тешких незаразних болести, као што су карциноми, а сведоци смо да су ова обољења веома честа у нашем граду. Потребно је побољшати и сексуално образовање, едукацију на нивоу основних и средњих школа. Значи, постоји пуно планова за промоцију здравог живота. Паланачке: Наша општина реализује и програм финансирања вештачке оплодње, у који ће бити укључени парови који имају репродуктивне проблеме... Др Снежана Павићевић: То је веома значајна ствар. Овде има много парова који не могу да имају деце. Овим програмом је предвиђено, а то је и ставка у буџету, да паровима до 44 године старости, који се лече од стерилитета, буде омогућена барем једна бесплатна вештачка оплодња. Паланачке: Оно што, чини ми се, иде руку под руку за здравством, то је социјална политика. Ако будете изабрани за председницу Општине, на који начин ћете покушати да помогнете социјално најугроженијем становништву? Др Снежана Павићевић: Ми морамо да бринемо о свим социјално угроженим људима. Врло је важно да општина настави да финансијски и на друге начине помаже социјално угроженом делу сановништва. Због економске ситуације у нашој земљи, има доста

гладних људи, оних који су стамбено и материјално угрожени. Дакле, општина мора да настави са социјално одговорном политиком. Паланачке: Оно што нам свима недостаје су инвестиције. Знамо да се у претходном периоду општинско руководство трудило да привуче инвеститоре, али нам је такође познато и на какве је тешкоће наилазило. На који начин ћете ви покушати да привучете инвеститоре? Др Снежана Павићевић: Садашњи председник Општине је у више наврата указивао на велику опструкцију, коју су спроводили политички неистомишљеници на уштрб интереса грађана. Ја мислим да је веома важно да буде инвестиција, јер наш град мора да живне. Мислим да треба пронаћи инвеститоре који ће улагати у већ постојеће фабрике, али такође и инвеститоре који ће инвестирати у туристичке ресурсе наше општине. Смедеревска Паланка је место веома погодно за развој туризма, почев од бање коју имамо, језера... Паланачке: Наша општина је, захваљујући урађеном пројекту, једина јужно д Саве и Дунава добила средства за реализацију програма комасације. Тај ће се програм реализовати у више фаза. Сматрате ли да би требало и додатним мерама охрабрити људе да се враћају у села, на напуштена пољопривредна газдинства? Др Снежана Павићевић: То је врло важно. Мора се помоћи пољопривредницима да запуштене обрадиве површине поново обрађују, како би пољопривреда значајније учествовала у дохотку наше општине. Треба охрабрити младе да се баве пољопривредом. Паланачке: Наш је град више пута током своје историје угрожен поплавом. Обезбеђена су средства и ускоро започиње реализација пројекта заштите од поплава на коритима Јасенице и Кубршнице. Уколико будете изабрани за председника, да ли ћете се трудити да се систем за одбрану од поплава додатно унапреди? Др Снежана Павићевић: Да се

заштита унапреди, али и да се системи за одбрану од поплава одржавају. Паланачке: Уколико би вас неко питао – због чега да гласа за вас, шта бисте му одговорили? Др Снежана Павићевић: Ја се нисам кандидовала из жеље за доминацијом. Имам жељу, а имам и енергију да на свим могућим пољима, наравно уз сарадњу стручних људи из нашег града, допринесем да изађемо из ове кризе на што безболнији начин, и да Смедеревска Паланка процвета, да се побољшају услови живота свих становника наше општине. Паланачке: На основу овога о чему смо до сада причали, стиче се утисак да ви водите једну позитивну кампању. Мислите ли да ће се тако понашати и ваши политички противници? Др Снежана Павићевић: Мислим да свако треба да изложи свој

план и програм и начин на који мисли да га оствари. О такозваним „прљавим“ кампањама ништа не знам. Нисам ја у тој причи. Паланачке: Да ли желите да о нечему говорите, што није било обухваћено мојим питањима? Др Снежана Павићевић: Поменула бих наш програм образовања. Најпре, Демократска странка сматра да и средњошколско образовање треба да буде обавезно. Образовано друштво је просперитетно друштво. Такође, Демократска странка ће се залагати да млади људи, који су завршили факултет, стекли звање мастера, магистра или доктора наука одмах буду запослени, тако што ће држава, током прве године њиховог рада код послодавца, обезбедити средства за плате, у висини републичког просека, и доприносе. Тиме ће се допринети да млади људе остану у земљи.

www.sumadijskevesti.com 5

АКТУЕЛНО

У БАНИЧИНИ ОТВОРЕНА ЗГРАДА ДОСТАВНЕ ПОШТЕ

У понуди низ квалитетних услуга – Захваљујемо „Пошти Србије“ што је имала слуха за потребе житеља села – истакао је председник Месне заједнице Баничина, Миланче Стевановић

иректор Јавног предузећа „Пошта Србије“, Милан Кркобабић, свечано је отворио доставну пошту 11424 Баничина, а први корисници су били потписници уговора у склопу промотивне акције „Пост-експрес за 99 динара” – Земљорадничка задруга „Липовац” Баничина и СЗТР „Шкорпион”.

– У овом селу се до данас говорило „увек су нам нешто затварали”, ево садa ми нешто отварамо. Ово је седма по реду експозитура у нашој акцији. Подарили смо пошту бројној и успешној месној заједници са јаком земљорадничком задругом и неколицином младих предузетника. Показали су висок степен солидарности, по-

стигли међусобни договор, и, најбитније, помогли да ова пошта проради – истакао је Кркобабић, отварајући пошту пред окупљеним мештанима, представницима локалне самоуправе и гостима. Кркобабић је рекао и да ће пошта у Баничини понудити низ квалитетних услуга, од курирске службе до најједноставнијег изво-

за преко Поште. По томе колико је људи дошло и по њиховој радости, најбоље се видело колико пошта значи народу. – Захваљујемо „Пошти Србије“ што је имала слуха за потребе житеља села – истакао је председник Месне заједнице Баничина, Миланче Стевановић и изразио наду да ће у овом селу прорадити и Дом здравља. У част отварања нове поште – чланови КУД „Бани-

чина”, приредили су пригодан културно-уметнички програм, а у име Месне заједнице Милану Кркобабићу уручена је захвалница. – Леп дан од Бога, али леп и за наше село јер смо добили Пошту. Свуда по овим брдима су старачка домаћинства за које ће Пошта много значити, као и за ову дечицу коју је милина видети - прокоментарисао је догађај мештанин Стојан Крстић.

ГОДИШЊА СКУПШТИНА СУБНОР-А СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ

Формирана Секција резервних војних старешина С

УБНОР Смедеревске Паланке одржао је редову годишњу скупштину на којој је усвојен извештај о раду у прошлој, донет план активности за 2016. годину и формирана Секција резервних војних старешина. Скупштина, којом је председавао Миодраг Мода Лазић, бавила се и неким кадровским питањима. Подносећи извештај о раду, Лазић је напоменуо да су током 2015. године, а поводом значајне годишњице Првог светског рата, изашле из штампе три књиге: „Споменици и личности завичајне историје“, „Мирис тамјана“ и „Јунацима Куманова, Брегалнице, 6

Цера, Дрине, Колубаре и Кајмакчалана“. Лазић је у наставку констатовао да, за разлику од сеоских насеља, Смедеревска Паланка никад није смогла снаге да подигне одговарајуће спомен-обележје палима у ратовима од 1912. до 1918. године. Тек прошле године, заузимањем Подружнице Удружења ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца урађен је и откривен споменик француско-српској ескадрили у Првом светском рату. Лазић се у наставњку осврнуо на обележавање значајних датума из наше историје, изражавајући при том жаљење што се, због финан-

сијских разлога, није могло отићи на Сутјеску, Кадињачу и у Пријепоље, на обележавање великих битака у Другом светском рату. План активности за текућу годину готово је истоветан прошлогодишњем, а предвиђа, поред осталог, обележавање Дана устанка, Дана победе, Видовдана, Азањске битке, годишњице формирања Космајске народноослободилачке ударне бригаде у Брдњаку. И овога пута, у априлу, ићи ће се

на обележавање пробоја Сремског фронта. При Општинском одбору СУБНОР-а убудуће ће деловати Секција резервних војних старешина за чијег је председника једногласно изабран Иван Радовановић. Он је изабран и за члана Општинског одбора СУБНОР-а у који су кооптирани још Драгослав Танасковић, др Славко Васиљевић и Ратко Васиљевић. Д. Ј.

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ СЕДИШТЕ ОКРУЖНОГ ОДБОРА „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“

пребацује да „нисам објективан“ и да износим властите политичке ставове. Ко је ту у праву? Да ли журналисти треба да буду идиоти (у оном античком смислу речи), па да само констатују да има „несрећних и болесних“, а да се не обазиру на узроке? Треба ли да папагајски понављају званичне верзије, свеједно да ли долазе из табора напредњака, демократа, из националног блока или од радикала, без сумње и критичког сагледавања? Новинар, сматра се, не

Конституисање после избора

Смедеревској Паланци је седиште Окружног одбора политичке организације „Трећа Србија“. Његово конституисање предвиђено је после избора. Дотле и Окружни и Општински одбор деловаће на нивоу Повереништва. Кандидат за председника поменутих одбора је Никола Вучен, актуелни повереник Треће Србије у граду на Јасеници.

Новинарска неутралност Сви то виде Свима јасно, Само ја да кажем гласно! Паз да не би. (Ђорђе Балашевић)

П Окружни одбор покриваће три општине Подунавског округа. Општински одбори, осим у Смедеревској Паланци, деловаће још у Смедереву и Великој Плани. Иначе, у централној Србији формирано је 18 одбора. Према речима Николе Вучена, циљ Треће Србије која ће својом активношћу обухватити и сеоска насеља, је лепши град и бољи живот за све. Д. Ј.

Издајем локале у центру града (улица Светог Саве) Издајем локале величине 10-20м2 у Стамбено-пословном центру у улици Светог Саве 33 (испод Суда). Цена веома повољна. Контакт телефон: 063/7176-510

осле понижавајућег чекања пред вратима, иза којих се одигравао састанак на који су, позвани, као представници медија - после узалудне наде да добију изјаву од доскорашњег министра одбране, у телевизијском прилогу ни једне речи: о безобразлуку, третирању новинара као јефтине радне снаге, која мора да зна где јој је место. Све је, иначе, „објективно“ приказано. Речено је да је састанак био затворен за новинаре - али ни слова о томе да су представници средстава јавног информисања били позвани да се акредитују, па им је онда та акредитација ускраћена. Добили смо информацију да екс министар није дао изјаву, али не и да се на ту изјаву чекало, напољу, ван сале. Речју, гледаоци су сазнали само „чињенице“. Вредносни судови, према овом схватању, искорачују из новинарске објективности. Новинар не треба да се сврстава, да покаже шта мисли или осећа. Мисле тако и многи читаоци. Једна госпођа, уредно, после сваког објављивања моје колумне на интернету,

Сећате ли се оне сцене из филма „Паксвалинових седам лепота“ Лине Вертмилер? У немачком концентрационом логуру, у коме се затвреници труде да не привуку пажњу џелата, један Јеврејин намах постаје одважан. „Доста је већ једном тог страха“, каже он, и затим скочи у велики базен пун гована, на средини логора, испраћен рафалима нациста. Овај филм поставља питање: да ли треба преживети по сваку цену? Треба ли живети или преживети? треба да кривотвори чињенице. То, уосталом, и закон санкционише. Чињенице је, међутим, тешко одвојити од интерпретације, од тачке гледишта онога који посматра. Зато преношење „догађаја“ захтева ракурс перцепције. Оно што се дешава изгледа унеколико другачије када се гледа из доњег, или горњег угла, са леве или са десне стране. Голо, неиспосредовано медијско преношење неке „ситуације“ зато је толико плиткоумно, да се на њега и не треба освртати. Не кажемо да треба рећи да се догодило оно што се није одиграло, или обрнуто: наш је став да „догаћај“ мора да буде разумеван у неком контексту, а то захтева

не само гледање, него и са-гледавање. Знају то искусни новинари. Уверени смо, зна то и аутор прилога о коме овде говоримо, узимајући га као подесан пример за нашу данашњу тему. Узрок овог „неутралног“ извештавања, зато, можда треба тражити у страху. Шта ће бити ако дођу „они“? Није то за осуду. Једва опстајемо и овако. Морамо да школујемо децу, да купимо лекове за болесне родитеље. Зашто да се замерамо? Нека то каже неко други. „У ћутању је сигурност“. Тешкоћа је у томе што овај став не може да буде универзалан. Јер, ако сви тако поступамо, сваки друштвени отпор је унапред анулиран. Чему онда новинарство? Препустимо се царству званичних саопштења. Сећате ли се оне сцене из филма „Паксвалинових седам лепота“ Лине Вертмилер? У немачком концентрационом логуру, у коме се затвореници труде да не привуку пажњу џелата, један Јеврејин намах постаје одважан. „Доста је већ једном тог страха“, каже он, и затим скочи у велики базен пун гована, на средини логора, испраћен рафалима нациста. Овај филм поставља питање: да ли треба преживети по сваку цену? Треба ли живети или преживети? Ми смо се, као и многи новинари, јавни радници, писци и журналисти, на које се угледамо, одважили да покушамо оно прво. Да као мој пријатељ, Иван Миленковић, уредник Трећег програма Радио Београда, у последњем Културном додатку Политике, кажемо да је цар го, да обнажимо те званичне верзије, зађемо иза кулиса Потемкинових села. Залудан је то посао. Јер, и ако се нешто промени, и ако дођу „они други“, опет ће бити новинара којима су драже „званичне верзије“. Свако време има свог Крсту Бјелића, своју Милу Штулу или Споменку Јовић. И тада, као и сада, ми ћемо остати „она страна“. Али, то је цена избора који смо направили. Нико нам није крив.

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 7

ИНТЕРВЈУ

ДЕЈАН МИЛИВОЈЕВИЋ НОВИ ЛИДЕР ПАЛАНАЧКИХ РАДИКАЛА

Горе је грађанима ове земље, а не политичарима на власти - Био сам код Вучића преко двадесет пута, а водио сам и одређене људе из Паланке. Али, онај Вучић тада, и Вучић сада, то су два различита лика. Вучић некада је био ОК. Овај сада, мени лични на преваранта. Када слушам шта сада прича, и сетим се онога што је онда причао, то је неспојиво - каже Дејан Миливојевић

ејан Миливојевић, нови председник Општинског одбора Српске радикалне странке у Смедеревској Паланци, већ дуго је у политици. Своју родољубивоист показао је још као осамнаестогодишњак, када се доборовољнио пријавио у састав регулатних снага Војске Југославије, да би потом, на фронту, био тешко рањен, 1992. године – од чега и данас има последице. Из тог времена датира и његово лично познанство са Александром Вучићем, са ким се политички разишао. Миливијевић је на место председника дошао после повлачења Гордане Гајић, дугогодишње председнице паланачких Радикала, која је напустила место председника одбора из здравствених разлога. Паланачке: Мало је странака на политичкој сцени Србије које су остале доследне свом првобитном политичком програму. Упркос свему што се у међувремену одиграло, СРС се и даље залаже за углавном исте циљеве, као и деведестих година. Сматрате ли да таква платформа може да важи и у овим, измењеним политичким околностима? Дејан Миливојевић: Да. Српска радикална странка је доследна свом програму, који суштински није промењен. Ми се и даље залажемо са сарадњу са Русијом, за савез са Русијом и Белорусијом, а не за Европску Унију, јер сматрамо да она ништа добро неће да донесе Србији. Због чега смо ми потребни Европској Унији? Због тога да би овде послали свој отпад, као тржиште за њихове трећеразредне производе. Савез са Европском унијом подразумева и уништавање пољопривредне производње, и оно што је још остало од индустрије. 8

Речју, све лоше долази из Европске Уније. Паланачке: Ко је крив због тога што неке ствари у нашој земљи и нашем граду нису онакве какве бисмо желели да буду? Дејан Миливојевић: Па сви помало сносе кривицу. Све странке. Између осталих, и Српска радикална странка сноси кривицу, зато што 2012. нисмо успели да пређемо цензус. Знамо каква је ситуација била тада. Др Војислав Шешељ је био у Хагу, сви су радили против нас, и ми на жалост нисмо прешли цензус. Осећамо кривицу због оваквог стања. Смарамо да имамо добар програм, добре идеје, и да можемо да помогнемо житељима наше општине. Паланачке: Какав је ваш однос са политичким странкама у нашој општини? Дејан Миливојевић: Ми немамо непријатеље међу политичким странкама, осим Српске напредне странке. Они су много зла нанели, и нама као странци, и самој општини. Сетимо се ситуације са уличном расветом. Да су били паметни, као што нису, па да су они издејствовали да се укључи струја, или да се уопште не искључује улична расвета – и да објаве да је то захваљујући њиховом народном посланику, Нектаријевићу, имали би много више политичких поена. Или, када је била поплава, требало је да се у то укључе, и медијски и финансијски, да помогну, будући да су имали свог посланика. Мислим да тада Влада ништа није одрадила, а то би им опет био плус на овим изборима. Али, они су радили управо супротно. Надаље, шта се дешава са Судом? Ми смо изгубили Суд. Уместо да су они молили, кумили, и Вучића и Се-

лаковића, да Суд остане у Паланци, или да се поново отвори, што се догодило у неким општинама – они ту прстом нису мрднули. И гледају само да буде што горе. А у ствари, горе је грађанима, а не политичарима на власти. Паланачке: А ситуација у Болници, док је др Богдановић, истакнути члан СНС-а био директор?

Дејан Миливојевић: Исто је то, као и у другим областима. Имали су министра у Влади, директора Болнице, и могли су свашта да ураде. А видимо шта су урадили. Довели су до тога да су, према информацијама којима ја располажем, поднете и кривичне пријаве против сада већ бившег директора Болнице, а имам информацију да је Богдановић смењен и са места председника Савета за здравство Општинског одбора СНС-а. Паланачке: Ви већину људи који су сада у СНС добро познајете. Били сте са њима у истој странци?

Дејан Миливојевић: Многи су тада изашли из Српске радикалне странке. Кренули за Томом. То је, међутим, убеђен сам, била чиста превара. Јер, ни „Т“ од Томе, ни „А“ од Александра Вучића. Они су некада били једно, а сада су нешто сасвим друго. И по ономе што причају, и по ономе што раде. Паланачке: Какви су били некада? Дејан Миливојевић: Сасвим различити. Њима је сада само Европка Унија у глави. Паланачке: Многи за то не знају, а Ви лично познајете Александра Вучића, и били сте пријатељи. Можете ли да упоредите та два лика – Вучића док сте са њим били у контакту, и Вучића данас, каквог га видите на телевизији? Дејан Миливојевић: То су два различита човека. Ја сам стицајем околности некада често ишао код њега. Био сам преко двадесет пута. А водио сам и одређене људе из Паланке. Али, онај Вучић тада, и Вучић сада, то су два различита човека. Да ли је он подлегао неким притисцима, не знам. Прича се свашта, да је агент неке стране обавештајне службе, да га држе у шаци. Ја то стварно не знам, и о томе не могу да судим. Али, онај Вучић, каквог сам ја познавао, и овај сада – то су два различита човека. Вучић некада је био ОК. Овај сада мени лични на преваранта. Када слушам шта сада прича, и сетим се онога што је онда причао, то је неспојиво. Паланачке: Са каквом платформом СРС излази на ове изборе? Дејан Миливојевић: Наш програм базира се на пољопривреди и туризму. Сматрамо да у овом областима највише може да се учини да би нашим суграђанима било

боље. Да се крене са нулте тачке. Имамо веома добар програм, који ћемо презентовати на некој трибини или конференцији за штампу. Ускоро. Наш програм подразумева подстицај сточарства, виноградарства, воћарства, повртарства – а наш крај је за то веома подесан, имајући у виду да је овде Институт за повртарство и „Воћар“, приватна добропослујућа фирма. То су капацитети које треба максимално искористити. Држава и Влада дају субвенције страним фирмама које овде отварају радна места, 10.000 евра по запосленом, а у обавези су да две године упошљавају те раднике. Значи – 100 радника, милион евра. А уместо тога, због чега не би нашим пољопривредницима дали 10.000 евра по газдинству. Не тако да им дају новац, него ваучере, да набаве пољопривредно оруђе или опрему, семе, ђубриво, или, на крају крајева – стоку. Могло би да се омогући и да се на пољопривредна газдинства врате људи, који желе да се баве пољопривредном производњом, да оду на село. Много би било боље да тако ураде, него што дају новац странцима, да га износе из Србије. А овамо се као залажу за пољопривреду. Ево, и субвенције су смањили, на три хиљаде динара. То је стварно смешно. Паланачке: На крају, како коментарише ратификацију уговора са НАТО-пактом? Дејан Миливојевић: То су небулозе. Тај исти НАТО нас је бомбардовао. Двадесет четвртог марта је годишњица бомбардовања 1999. године, и ја користим прилику да најавим да ће Српска радикална странка, тога дана, да организује окупљање испред зграде Генералшатаба у Немањиној. Биће организован и превоз из Паланке. Дакле, они су нас бомбардовали, а наша Влада се понаша као да су нам доживотни пријатељи, и као да су нас бранили. Отели су нам Косово, а сада се представљају као они који хоће да брани Србе са Косова. Нечувено. В.Ђ.

ФОРМИРА СЕ НОВА ГРУПА ГРАЂАНА

Владимир Арсић поново на изборима У току је формирање његове листе, а ускоро ће, како каже, одржати и конференцију за штампу, на којој ће изложити свој програм

циљу представљања будућих учесника на локалним изборима у Смедеревској Паланци, стигли смо и до једног потпуно аутентичног. Сви се сећамо чувеног спота, који је промовисао кандидатуру Владимира Арсића, званог „Влада Омладинац“, на изборима 2004. На узвишеној коти села Водице, Влада уз музику из филма „Валтер брани Сарајево“, најпре, гледајући у камеру, каже: „Сви се питају ко је Владимир Арсић“, а затим покаже на Паланку, која се види као на длану, уз констатацију – „То је Владимир Арсић“. Било је то пре 12 година. Арсић је одлучио да се ове године поново опроба. У току је формирање његове листе, а ускоро ће, како каже, одржати и конференцију за штампу, на којој ће изложити свој програм.

За сада, Арсић је своју пажњу усмерио на критику Општинског одбора Српске напредне странке, и захтевао да, представљајући га, пренесемо неколико његових опаски: - Захваљујући утицају Општинског одбора СНС- а у Смедеревској Паланци, поништена је потврда Дирекције за имовину, која је претходно била издата, ради регулисања имовинско-правних односа комплекса „Бање“ на Кисељаку, са циљем довођења заинтересованог инвеститора, који је желео да уложи озбиљна средства и да запосли 200 младих, стручних кадрова – каже Арсић. - Захваљујући садашњој владајућој структури СНС-а у Смедеревској Паланци, наш град је остао без Суда, који је основан 1927. године и био четврти суд у Србији. После 87 година од оснивања, Суд је

пресељен у Велику Плану, а грађани Паланке су остали ускраћени за своја грађанска права, јер сада морају да иду у Велику Плану, како би остварили своја права у вези са судским процесима. Арсић је у изјави за наше новине, инсистирао и на критици догађаја у паланачкој Болници, захтевајући да објавимо и следећу његову изјаву: - Захваљујући бившем директору Болнице, Горану Богдановићу, који је у врху Општинског одбора СНС у Смедеревској Паланци, апарат за бронхоскопију који је болница имала, дат је на коришћење Клиничком центру Србије, па сада грађани ако треба да им се уради овај преглед, морају да иду у Београд. Владимир Арсић каже да будно прати политичке прилике, и да мора да прокоментарише гостовање Братислава Гашића у Паланци.

- СНС је новинарима срамно забранио улазак у салу где је био истакнути члан СНС-а, Братислав Гашић, који се срамно понео према новинарима, о чему су медији већ упознати – наглашава Арсић. - Доказ о неспособности СНС-а у Паланци је и тај што је код њих распуштен Општински одобор, а уведен Привремени орган управљања. И зато позивам грађане Паланке да добро размисле пре него што употребе на изборима свој глас. Владимир Арсић није желео да одговара на наша питања, која су се односила, поред осталог, и на његов однос према осталим странкама у нашем граду. Каже да још увек не зна под којом паролом ће се одвијати његова кампања. А детаље свог програма ће, како нам рекао, ускоро објавити. В.Ђ.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 9

ИНТЕРВЈУ

УРЕДНИК ЧАСОПИСА „СРПСКИ ПЧЕЛАР“ МИЛАН С. МАТЕЈИЋ

Не користимо велики потенцијал за пчеларство - Анализа Савеза пчеларских организација Србије и Министарства пољопривреде показала је да је годишње потребно нешто више од 80 евра улагања по кошници, као и да је за појединца, који би остваривао просечна примања уз плаћање доприноса за пензију и здравствено осигурање, потребно од 120 до 130 кошница - истиче наш саговорник

Милан Матејић

илан С. Матејић је из Влашког Дола, доктор медицине, стално је запослен у Дому здравља у Смедеревској Паланци. Потиче из пчеларске породице у којој му је усађена љубав према пчелама. Заједно са оцем Славком и братом Иваном, пчелари са 110 пчелињих заједница. Савез пчеларских организација Србије, кровна организација свих пчеларских удружења у Србији са седиштем у Београду, указао му је велико поверење средином 2014. године, и изабрао га за главног и одговорног уредника националног часописа за пчеларство, најстаријег пчеларског часописа у окружењу. Паланачке: Уредник сте часописа са великом традицијом, који је, као први илустровани часопис за пчеларе, штампан давне 1896. године? Матејић: Управо тако. Пионирски подухват професора Јована Живановића, врсног интелектуалца, свестрано образованог и занесеног у будућност модерног пчеларства у Србији, завређује истинска и трајна признања. Он је уложио велике напоре, те 1896. године покренуо илустровани пчеларски часопис под именом „Српски пчелар“. Задаци на унапређењу пчеларства у нас, остали су основа деловања часописа све до наших дана. Лично сам уложио велику енергију и све своје знање да часопис „Српски пчелар“ постане респектабилнија публикација, модерна и међународно афирмисана, а свакако поуздан ослонац сваком 10

читаоцу. Часопис „Српски пчелар“ излази месечно на 64 стране, у тиражу од око 10.000 примерака, а на годишњем нивоу он представља вредну књигу од 768 страна. По речима домаћих и претплатника из земаља из окружења (за које се штампа посебно латинично издање), стручни часопис „Српски пчелар“ је један од најквалитетнијих у свету по питању апитехнике. Паланачке: Можете ли нас укратко упознати са радом Савеза пчеларских организација Србије? Матејић: Савез пчеларских организација Србије (СПОС) је најјача браншна организација пољопривредника Србије, са својих око 10.000 чланова, са око 220 локалних пчеларских организација, и најбољом територијалном и организационом инфраструктуром у свету српских пољопривредних организација. СПОС је регистровао привредну делатност у августу 2012. године и тиме отворио низ нових могућности за унапређење својих активности и проширење делатности. СПОС је, у сарадњи са државним институцијама, омогућио припрему и усклађивање законских прописа у сфери пчеларства, те у протеклом периоду пресудно утицао на измену многих прописа и стварање одговарајућих повољности за пчеларе. Да закључим, пчелари, чланови СПОС-а, одавно знају разлог за учлањивање. Паланачке: Познато је да тенденција развоја пчеларства у Србији праћена перманентним растом цена и извозног потенцијала?

Матејић: То је тачно. Ове године је, након наше главне багремове паше, лепо кренуо извоз меда. Имали смо веома добре цене. Багремов мед је у извоз најпре пласиран по цени од 4,7 евра по килограму. Међутим, проблема свакако има, а они се сада тичу Европске

Србији, на равноправним и коректним основама, и проблема код нас неће бити. То је обострани интерес, али је итекако и интерес државе да се сви проблеми отклоне, и производња и извоз повећају, те упосле капацитети извозника, који нису мали, а пчеларима се корект-

Пчелињак Матејића на Хомољским планинама

уније. Они су почели увоз изузетно јефтиног кинеског меда. Проблем је у томе што прописи омогућавају да може да се помеша 1 одсто европског и 99 процената неевропског меда, а да то не пише на етикети, па се на тржишту налази све и свашта. Европски пчелари су због тога огорчени и воде велику борбу са надлежнима. То је нешто што траје годинама, а упркос свему, за квалитетан мед, попут српског, увек има места на тржишту Европе. Кључна је сарадња између пчелара и откупљивача у

ном сарадњом помогне, и охрабре се да увећавају пчелињаке и повећавају производњу меда. Паланачке: Све више младих је заинтересовано за бављење пчеларством, видите ли будућност за њих у томе? Матејић: С обзиром на чињеницу да је просечна старост пчелара у Србији 54 године, сматрам да је изузетно важно мотивисати младе да препознају пчеларство као потенијално решење за запошљавање. Веће учешће младих би обезбедило одрживост професије,

као и већу употребу модерних технологија и производних метода у пчеларству. Све би то резултирало тиме да млади не напуштају ове просторе, већ постану произвођачи са добрим резултатима, чиме би себи обезбедили квалитетан и просперитетан живот. Србија има велики природни потенцијал за развој пчеларства и за унапређење производње меда. Узмимо за пример 2013. годину, једну од најуспешнијих по питању извоза меда. Те године је у Србији произведено 9.000 тона меда, из 665.022 регистроване кошнице. Међутим, на основу климатске слике, еколошког статуса и разноврсности аутохтоног биља (преко 700 медоносних биљака расте у Србији), процењује се да потенцијал пчелара из Србије износи око 14.000 тона меда годишње. Наша флора може да обезбеди производњу од милион пчелињих друштава, а постоје и потенцијали да се пчеларство осавремени. Паланачке: Какав је потенцијал Смедеревске Паланке по питању пчеларства? Матејић: Познато је да подручје слива реке Јасенице заузима централни положај у Шумадији и броји око 40 насеља која се налазе у сливу реке. Подручје Општине Смедеревска Паланка (422 km²) нуди можда и најбоље услове за бављење пчеларством. Вегетациони период за подручје Доње Јасенице траје осам и по месеци, што је повољно за све врсте култура које се овде гаје. За време вегетационог периода инсолација (трајање Сунчевог сјаја) износи око 1.500 часова, што је изузетно. С обзиром и на то да пчеларство има дугу традицију у Смедеревској Паланци и да је за започињање овог посла потребан врло мали почетни капитал, ово може бити потенцијални извор прихода за људе у нашем подручју, незапослене и запослене са ниским примањима. Зато је пчеларство, сасвим сигурно, велики потенцијал за решавање проблема сиромаштва у нашој општини, и генерално у неразвијенијим подручјима Србије. Паланачке: Порука за крај? Матејић: У нашој народној традицији се задржао давни обичај да се младенци пре прве брачне ноћи засладе медом и орасима. Кажу: ваља се, да брак буде срећан и плодоносан, са много дечице. Судећи по негативној демографској тенденцији у Србији, са веровањем у овај обичај нешто, ипак, већ дуже време није у реду. Бављење пчеларством нам може помоћи да више не буде тако. П. Н.

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР

Пише: Дејан Црномарковић

Смрт културе

една бизарна ситуација изнедрила је „јунака“ ове приче о томе како је почела да се гаси и на крају умрла - култура. Нису је дотукли само некултурни већ и дипломирани квази-култураши. Елем, пре неколико година један поета је заказао промоцију своје књиге у елитном градском простору. Он је аутор неколико књига, добитник више награда… Члан је и…, библиотеке. Да ствар буде на нивоу, ангажовао је и књижевног критичара из престонице да му јавно похвали дело, а он ће за ту „услугу“ да му плати 50 евра. Упс, да не заборавим, поета је један од дипломираних представника литерарне елите града у коме живи. Значи има диплому, не баш престоничку, али има је. Онај критичар мало је поранио на промоцију, па је чекајући почетак лагано циркао неку брљу. И запио се критичар, мада је изгледао као да је трезан. Тек када је почео да говори јако лоше о књизи коју је требало да похвали видело се да је брља прорадила. Није баш да је „обрисао под“

књижевним делом члана…, библиотеке, али, и није да није. Завршило се представљање књиге, уредно је поета платио критичару хонорар, локална телевизија је објавила прилог, писале су о томе и једне новине које су, из одређених разлога, мало „амортизовале“ целу ствар. Седам дана, после тог „књижевног спектакла“ нико није видео поету. Ни на посао није долазио… Процурело је да је јаком ракијом, у топлини дома, лечио срамоту и тугу. ***

лем, култура у Србији није умрла природном смрћу. Она је убијена на најгнуснији начин. Мучена, трована, напустила нас је у највећим мукама. Остали су „само дугмићи“. А онда се појавила квази-култура и заузела упражњено место. Устоличили су је лажни уметници, таблоидни медији и дрипачка политичка елита. Окупирала нас је естрада. „Тачку на И“ ставили су политичари, који немилице „улажу“

у некултуру и афирмишу „дно-дна“ као релевантни систем вредности. Од свих актуелних, белосветских – изама – у Србији се утемељио БАБИЋИЗАМ. То је друштвени систем настао спајањем највећих будалаштина и глупости актуелног доба. Уочљиво је да држава ради за ту „ствар“. Толико ми је мука од тога да сам почео, чак, и да уживам у репрезентима тог поретка. Једна „метреса“ постала је ТВ звезда. Друга је написала књигу коју промовише широм Србије. Криминалац је објавио аутобиографију. Фолкерка која се хвали да не носи доњи веш - сакупља уметничке слике. Старлета-клаберка је постала новинарка. Уметника пуна тиква, на сваком кораку писац, сликар, глумац… Од шездесет доступних телевизија, само једна не лаже. Вероватно, да ни ја више нисам ја. А, ако сам неко други, онда би, бар, требали да се упознамо.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. - Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. - Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. - Промoтивнe цeнe. - Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. - Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб

(прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),

Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeлефони: 026/ 318-363, 064/ 429- 4288, 063/ 803-7779

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

РАДОМИР ГУЛАНОВИЋ СИЛОМ ПРИЛИКА ПОСТАО ОЏАЧАР

Образ гарав, а душа чиста Рођен је у Косову Пољу, имао пет година кад су му се родитељи преселили у Паланку, био је ђак ОШ „Херој Радмила Шишковић“, завршио је неколико курсева и 26 година радио у „Инос Подунављу“, за опкладу се пео на оџак Железаре у Смедереву, зими чисти оџаке, а лети зида ограде на црногорском приморју… Радомир Гулановић

н је оџачар. Једини у граду. Нема радно време. На послу је од јутра до сутра. Долази на телефонски позив. Кад очисти оџак, попије ракију-две (ако га понуде) па алат о раме. И тако сваког дана. -Шта ћу, од нечега се мора живети – вели Радомир Гулановић, који је оџачар постао силом прилика. Био је запослен у „Инос Подунављу“. Пуних 26 година на једном радном месту. Кад је фирма продата, добио је радну књижицу и – напоље. -Није ми било све једно – вели.Живот иде даље и ја за њим. -У оџачаре, нигде другде? – питамо га.

-Куд ћу? У граду је био један оџачар. Добар човек, ал волео да попије. Купим алат, да пробам. Кренуло ми и сад сам ту. Бићу ово што јесам док ме ноге носе и руке слушају… Јунак наше приче је син домаћице Савке и књиговође Душана Гулановића. -Отац ми је из Старе Пазове, а мајка из Босанске Крупе – износи Радомир.- У Смедеревску Паланку смо дошли кад ми је било пет година. Дотле ми је отац радио тамо – на Космету. Радомир је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Књига га није хтела, али ни он њу није волео. Завршио је неколико

курсева и запослио се у „Инос – Подунављу“. Радио је на преси, као секач. Нико од његових није био оџачар. -Ја сам први, можда и последњи – каже. – Ко ће у 21. веку да носи тег, бушилицу, боцу с плином…, да стално буде гарав. - Шта ће оџачару плин? -Како шта ће му? Да понекад упали оџак. Само треба да уме. Не сме да се пали, ако нема луфта. У противном може да експлодира и оде маст у пропаст. Да вам испричам ово… -Изволте, слушамо… -Био се једне године запалио оџак на Трикотажи. Ватрогасци почели

да гасе водом. Задесио сам се близу и прискочио у помоћ. Блатом и влажним крпама затворио сам фугне и ватра се угасила. Били су увек фер према мени. Често ми и посао нађу. Оџачарски посао је сезонски. Траже га углавном зими, док траје грејна сезона. -После тога се ја пакујем и одлазим у Црну Гору, на море. – Оџачарски посао доноси тек толико, да човек преживи. Добра зарада је у Улцињу, Сутомору и Бару. -И тамо чистиш оџаке? -Ма не! Тамо зидам ограде од камена. Поведем још једног помоћника, да меша малтер. Тамо добро плаћају. Не жале људи паре, само

ПРВИ БРОЈ БИЛТЕНА ПОДРУЖНИЦЕ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918.

Сведочанство о страдању и слави Србије П

одружница Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца представила је први број свог Билтена. На његовим страницама, како је рекао председник Жељко Поштић, пласирају се најразличитије теме. Нагласио је да Подружница, као своју мисију, има едукацију пре свега младих и упознавање са временом, које је давно прошло, односно са историјским догађајима из тог доба. То је, нагласио је, можда и најсветлије време које Србија памти. У првом броју дата је историја настанка самог поменутог удружења и де-

таљи о настајању песме „Ој, Србијо, мила мати“, која је истовремено и његова свечана песма. У Билтену ће кренути и серијал текстова који подсећају на великане давног времена, о Србији и Србима, војној вештити, народној части и мислима великих људи. Говориће се и о ослобођењу Смедеревске Паланке у Првом светском рату о чему се у минулом времену није причало, или врло мало. Први број доноси извештај о посети делегације Подружнице Француској, њиховим удружењима и могућностима сарадње. Билтен, такође, уводи и

серијал о хероинама Првог светског рата – женама Српкињама, али и припадницама других народа које су се жртвовале помажући малу земљу Србију и њен народ у тренуцима када је свака помоћ била више него неопходна. -Говоримо и о највећим биткама Првог светског рата и жртвама које су однеле на различитим фронтовима тог злог времена – казао је Поштић.- Доносимо причу о великанима нашег краја, говорећи о величини и судбини армијског ђенерала Ђурђа Лазића из Селевца, описујемо уметнички доживљај о настанку спомен-обе-

лежја посвећеног српским и француским пилотима непосредно из пера самог уметника. Представљамо песме које говоре о славној и суровој историји нашег народа. Казујемо судбине учитеља и учитељица који су били непосредни учесници крвавих догађаја и најчешће своје животе дали током њих, али оставили и дубок траг у просвећивању деце нашег краја. У првом броју Билтена пишу Жељко Поштић, Предраг Торбица, Ана Лазић, Небојша Јовановић, Драгољуб Јанојлић, Зоран Аџић, Љуба Михајловић и др.

-Надамо се да ће и други имати шта да кажу – подвукао је Поштић. –Приче, сећања на претке, њихове судбине, документација, или одликовања, која појединци поседују, време проведено у заробљеништву, јунаштва предака…, не смеју потпуно да падну у заборав. Дакле, испричајмо причу о њима за будуће генерације. Поштић је најавио отварање изложбе посвећене страдању српског народа и војске у северној Африци што ће догодити 22. фебруара у Народном музеју. Д. Ј.

да се квалитетно обави посао… Али, не зарађујем ја само као зидар ограда. Умем да правим неке украсне фигуре од крпа и силиконског лепка. Паунове, птице, неке животиње, на пример. -И то народ купује? -Да! Туристи добро плаћају. Изнесем те моје фигуре на плажу и све оду док кажеш кекс… То је бизнис, ово што ја радим зими је прљав посао, стално сам гарав… Осим тога, и ризично је. Једном приликом умало нисам настрадао. Пуче летва на једној кући, појео их жижак шта ли? Срећом снашао сам се и избегао оно најгоре. -Да ли се плашите висине? - Ма не! Да се плашим никад не бих могао да будем оџачар. Кад сам на крову осећам се као да сам у соби. Ја сам више него сигуран у себе. Него да испричам шта се десило у Железари Смедерево. Тамо сам провео десет година као теренски радник… -Хајде, испричајте баш тај доживљај. - Ево, овако је било, славе ми. Опкладио сам се с колегама у две литре вињака и два сандука пива да ћу се попети на димњак високе пећи. И попео сам се, а било се већ смрачило. Знаш како изгледа поглед одозго. Камин је мањи од кутије шибица, а људи као тачке, једва се назиру. Дакле, попео сам се и лако сишао. Добио сам опкладу, али пиће нисам потрошио сам. Попио сам заједно с друштвом. -Верују ли људи још да сусрет са оџачарем доноси срећу? -Верују, како да не верују. Ево, да испричам… Један наш Паланчанин ми каже овако: „Кад год те сретнем, увек добијем на кладионици.“ И стално ми тај плаћа ракију, јер је сто одсто сигуран да му ја доносим добитак. -Значи, хватају се људи за дугме, кад те сретну? -Да. Нарочито жене. Нека ме и пољуби у образ овако гаравог. Сад не знам да ли је то због наде да ћу јој донети срећу, или због ових мојих враголастих очију… -Пре ће бити због враголастих очију… -Ма знаш имао сам лепу жену. Развео сам се, али и сад идем да очистим оџак, не кошта ништа. Знаш како је нико на оџак не мисли лети, него зими, кад загуди. Еј, колико сам пута скидао снег са крова да бих пришао оџаку. Каже ми газда „да ти дам мало вруће воде“. Ма каква врућа вода, мислим се ја, дај да протрљам руке влажним снегом, па кад сиђем с крова да ударим једну ракију, да угрејем душу. Оџачар Радомир поносан је на сина Немању. Он је средњошколац

Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Бурек са месом Састојци: • 500 г кора За фил:

и кад заврши биће инструктор вожње. -Надао сам се да ће ме заменити у овом послу. Али, тешко, боји се висине. Баш скоро смо поправљали антену на крову. Гледам га, тресу му се ноге. Мени је сада педесет пета, али ни трага од треме. Радомир каже да му једно чишћење оџака доноси зараду од 1.000 до 1.500 динара, како кад и како од кога. -Некима наплатим и мање. Жао ми је јадних пензионера. Оних с малим примањима, наравно. Требају им лекови, плаћају струју, воду, смеће…, немају људи за хлеб. Шта да им наплатим? А и ово да кажем: жене су галантније од мушкараца. Ево, једна ми даде ципеле. Умро јој муж. Још ми и платила чишћење оџака. Уз то и чашу-две ракије. -Смеш ли да пијеш кад се пењеш на кров? -Смем, што да не смем. - Не пијем ја много – две-три чашице. -Да разбијеш трему? -Ма каква трема? Никад нисам имао трему. Чак и кад сам се пео на врх Железариног димњака, нисам осећао трему. Оџачар Радомир који каже да су му руке гараве, а душа чиста, за месец дана дићи ће сидро и кренути на море. Тамо већ има погођене зидарске послове за цело лето. -Ја сам тај занат изучио у Параћину. Отуда ми је била прва жена… Тако збори оџачар Радомир. Неки га од милоште заву Гаро. -А неко ми каже: „Еј, ти, гарави!“ Ма нек сам гарав. Само да ми је образ чист, разабирате шта хоћу да кажем. Наш саговорник на крају разговора скида капу. -Погледајте ову апликацију. Видите ли оџачара с мердевинама? Ја сам оџачар из Шулејићеве 106, велики професионалац. Напишите то: Шулејићева 106, шта вас кошта? Д. Јанојлић

За прелив: • 250 мл топле воде • 1 кашичица соли • 50 мл уља

• 300 г млевене јунетине Још: • Велика главица црног лука • Уље за подмазивање тепсије • Со • Мало уља за динстање

Сипати уље за динстане у тигањ. У уље ставити ситно исецкани црни лук. Динстати на тихој ватри па додати месо и со. Динстати месо док благо не порумени. Укључити рерну на 275 степени. Тепсију (користила сам тепсију пречника 28 цм, а може и мања) обилно премазати уљем. Оставити четири коре, а остале исцепкати. На дно тепсије ставити четири коре тако да падају са стране. Припремити прелив и од њега оставити 30 мл. Преливом попрскати коре на дну тепсије. Ставити исцепкане коре, прелити их па ставити део меса и тако редом да се ређање заврши месом. Коре које су ван тепсије преклапати преко меса и прскати преливом. Убацити сложен бурек у рерну. Када бурек благо порумени смањити температуру на 200 степени и укупно пећи 40 минута. После 40 минута извадити бурек из рерне, преко њега сипати прелив и вратити га у рерну на 5 мунута. Извадити бурек. Служити бурек после 15-20 минута.

КУЛТУРA

ПРЕДСТАВЉЕНА ТРИДЕСЕТПЕТА КЊИГА НИКОЛЕ ВЛАДИСАВЉЕВИЋА

Завичајник за сва времена „Јасенички биографски речник“ доноси 1249 именослова важнијих људи

лост много тога није записано, па су нам тако крали нашу историју. За Николу имам само речи хвале, могу рећи хвала му што се родио овде, што постоји и што је оволико значајних књига написао. Будуће генерације ће свакако умети то да цене као једно надахнуће за будућност, јер човек без прошлости нема будућност. То је оно што треба да знамо и нашу децу томе да учимо. Прелиставајући ову књигу, оно што ми је посебно пало у

лако, подвукао је да оно што је он учинио на пољу публицистике за свој крај, а истовремено и за Србију, посебно кад је реч о Хроници села, која је до сада имала преко 500 наслова и велики број посебних издања, којима припада и „Јасенички биографски речник“, и да ова земља може да се дичи таквим ауторима. -Села нам се гасе, 12 њих која су некада била победници „Такмичења села“, нестало је са сцене – додао је Ајдачић.- Кад је донет Закон о демографији у њему се није спомињало село, већ градови, насеља и остало. Али, ми смо учинили напор да се село врати тамо где му је и место. Никола Владисављевић је преузео велику одговорност, као члан Редакције „Хроника села“, да се много података о великом бро-

мо није резултат рада од два дана, две недеље или два месеца, већ је настајала пуне две деценије – предочио је њен аутор Никола Владисављевић.- Она је резултат истрајног вишегодишњег истраживачког рада у архивима и институцијама у којима су похрањени подаци из наше историје. Настајала је кроз разговоре са старијим, давно преминулим суграђанима. У њој су и својеврсна сведочења истакнутих појединаца, попут Милана Дејановића и Богомира Радосављевића, носилаца многих ратних одликовања и Карађорђеве звезде, па учитеља Јоце Павловића из Баничине, Мијаила Ђорђевића из Водица, Милосава Петровића Влашког из Мале Плане и других. Са усхићењем сам бележио њихова казивања о прецима какви су били

очи, то је да су се у њој, на једном месту, нашли сељаци и радници, свештеници и филозофи, доктори и неуки, све структуре становништва. Можда су у својим животима, по материјалним вредностима били неједнаки, али су генерацијама иза њих оставили и нешто за трајно памћење. Генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије Живорад Ајдачић, подсетивши да је Никола Владисављевић аутор 35 књига, и констатујући да написати толико књига није ни мало

ју села нађе у књигама. Он је од 1999. године главни и одговорни уредник „Хронике села“. Учинио је много за историју села и за то му много хвала. А да то није урађено као да се није ни догодило. Ми смо у некој дилеми: да ли да гледамо у мале екране или да читамо књиге? Ипак, рећи ћу, књига је победила. Николи, а и свима другима који су помогли да ова књига угледа светло дана, а она је капитална и важна за нашу историју, од срца хвала. -Књига коју вечерас представља-

Мијаило Матић, главни економ Српске војске у Српско-турском рату, Пера Тодоровић, истакнути новинар, књижевник и политичар, Живко Павловић, генерал и академик… Књига би била још богатија и значајнија да је било простора да се у њу уврсте обични али даровити и заслужни појединци као што су Блажа Усталац, Милан Ткач, Влада Пекар, Немања Моравац, Влајко Варнава, Бора Влашки, Милан Пенча, Мика Штиглица, Воја Буца, Мира Кец, браћа Бора и Ранко Жути…

Никола Владисављевић

асенички биографски речник“ је тридесетпета књига Николе Владисављевића. Овај својеврсни завичајник издала је Културно-просветна заједница Србије. Читалачкој публици представили су га Слободан Тодоровић-Токи, Славољуб Ђурић, Жика Ајдачић, Момчило Р. Тодосијевић и аутор. Тодоровић је напоменуо да „Јасенички биографски речник“ обухвата 1249 именослова важнијих људи, од Новака Белоцрквића, првог познатог господара насеља, до генерација које су превалиле пету деценију живота. У овом словаријуму заслужено место нашла је и расправа деспота Ђурађа Бранковића и његове жене Јерине око изградње престоног града, али и трагедија једне жене, Ружице, која је 1916. убијена кундаком у главу и то истог дана кад је на грчком острву Видо, далеко од кућног прага, испустио душу њен супруг Никола. -Међу корицама ове књиге је узбуркани ток трајања и више од хиљаду кратких драгоцених прича о нама – додао је Тодоровић уз нагласак да је ово капитално и животно дело хроничара Николе Владисављевића. -Ово није обичан, већ историјски дан – рекао је председник Скупштине општине Смедеревска Паланка Славољуб Ђурић.- Књига Николе Владисављевића на неки начин скреће пажњу и свом роду каже ко је, шта је и одакле је, а да при том покаже и пут у будућност. За нова покољења „Јасенички биографски речник“ представља завет за будућност, да свако у њега упише оно што у његовом времену највише вреди. Ми смо у овом делу Јасенице много пута и у много чему били први, али на жа14

КУЛТУРA

Члан Уредништва едиције „Хронике села“ Момчило Р. Тодосијевић је подвукао да се оваква дела, по свом значају, увршћују у списак књига важних за нематеријалну културну баштину Србије. -Паланчани и овај крај имали су срећу да се у новинарству појави Никола Владисављевић, човек који је, поред информисања грађана, помно проучавао прошлост, догађаје у њој, да их истражује и тумачи, да ствара књиге, неке и веома обимне каква је ова коју вечерас представљамо – казао је Тодосијевић. -Када погледамо наслове његових написаних и објављених књига, библиографију објављених дела разноврсне тематике, привредног, спортског и културног живота, наслов ове његове 35.

књиге заокружује опус овог писца. Желим да вам представим и приближим значај послова које је Никола Владисављевић обавио, и које сада обавља, његову улогу и стваралачку мотивацију, коју преноси појединцима широм Србије. После доста написаних монографија, Владисављевић је постао члан Уређивачког одбора, а по смрти академика Радомира Лукића, био је велика помоћ и ослонац проф. др Петру Марковићу. А кад је овај оболео, обављање послова уређивања пренео је на свог најближег сарадника Николу Владисављевића. После Марковићеве смрти изабран је и званично за уредника едиције „Хронике села.“ Тодосијевић је у наставку подсетио да је под његовим уредништвом ова едиција, која функционише у склопу КПЗ Србије, успешно доживела два јубилеја: 20 година постојања и штампање 400-те књиге општег значаја и 230-те посебних издања. Стварање оваквих књига прераста у Покрет за развој села и сагледавање његових потреба: писање летописа, формирање музеја, оживљавање обичаја на селу, писање родослова… Годишње се у овој едицији објави двадесетак књига у Србији у чему значајну улогу има и уредник Никола Владисављевић. Д. Јанојлић

ГОСТОВАЊЕ ПАЛАНАЧКОГ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ПЕТРОВЦУ НА МЛАВИ

Изложене фигурине „Винчанске културе“ З

авичајни музеј у Петровцу на Млави угостио је изложбу паланачког Народног музеја под називом „Између костима и орнамента – антропоморфне фигурине винчанске културе“. Будући да се завичајни музеј у Петровцу темељи на археологији (Беловоде), те да је један од стубова и нашег музеја управо археолошка збирка – јасан је и повод сарадње ове две институције. Аутори изложбе, Ненад Шошић и Драгана Ђурђевић, на свечаном отварању су истакли важност локалитета Медведњак и Старо село за изучавање периода „Винчанске културе“, али и истакли неке особености орнаментике изложених фигурина.

упорност којом су аматери савлађивали препреке на које су наилазили у свом раду. Пре свега, пробе су у то време најчешће одржаване по ходницима, а мање у зато одговарајућим просторијама и трајале су дубоко у ноћ. Када би се изговорила последња реченица драмског текста, није се одлазило кућама, већ се настављао рад на припреми декора и других потреба за извођење представе. *** Упоредо са радом на Нушићевој „Ожалошћеној породици“ Масука је спремао и Нушићеву једночинку „Власт“. Нема плаката, не зна се ко је играо. Само фотографија добијена од Радомира Јелића-Доле са гостовања у Селевцу, која приказује Јелића у једној сцени, и доказује да су дилетантске представе из града игране по селима, у које се ишло пешице, у поворци која пева, уз хармонику, корачнице и друге борбене песме. ***

ећајући се тих дана архитекта Крстић забележио је следеће редове: „Још за време првих проба осетио сам да се спрема велика представа у тадашњој малој Паланци. Како смо се ближили крају припрема, ја сам све више уживао у игри појединаца, а по највише начину на који је „чика Масука“ помагао да што верније и квалитетније донесемо лик који играмо. Што се више ближио дан премијере, ја сам све више стрепео за свога Феђу, све више сам веровао да ја то не играм на прави начин, посебно због глумаца у екипи који су све боље улазили у своје ликове, а још више због „чика Веље“ који нам је из вечери у вече све пластичније и опипљивије дочаравао суштину ове једночинке. Представа ми се толико урезала у памћење, да се са уживањем сећам тренутака кад сам понесен глумом неких учесника, понајвише Моме Ракића и Аце Митровића, безмало заборавио када ја као Феђа треба да уђем на сцену. На незабораван начин дочарана је атмосфера, а гледаоци су са усхићењем говорили о великом успеху паланачких глумаца, а све то захваљујући великом редитељу Масуки.“ *** Вредно је, истаћи околности под којима су припремане прве позоришне представе, и

Гледајући оно мало постојећих фотографија и слушајући сећања учесника, види се све сиромаштво сцене и костима. Наследства од старог позоришта скоро и да нема, а и оно је дотрајало и неупотребљиво. Костими нису шивени, одела су добијана на поклон. Највећи део је стизао приватном иницијативом. Грађани су позајмљивали и поклањали изношену гардеробу. Недостатак позоришних реквизита и сценографије надокнађиван је радом чланова ансамбла који су данима самоиницијативно проводили у техничком опремању представа и другим радовима на припремању комада. Све су то тешкоће које карактеришу сваки почетак организованог рада који се манифестује и преко руководећег кадра који је био неискусан и често мењан, не би ли се пронашао најбољи облик организовања. *** Заљубљеника у чаролије позоришта увек је бивало, међу ђацима, занесеним професорима и радницима, који бавећи се овим послом сваког дана проживљавају две врсте живота. Захваљујући послу који им је судбина наменила, (оном за који примају плату), дато им је да обично с вечери дају себи одушка. За њих тада не постоји ништа друго осим лика који тумаче на сцени, јер аматеризам је спонтана културна делатност, која није побуђена тежњом за стицањем средстава за живот, већ је израз унутрашње мотивације и потребе човека да делује и изражава се културно уметнички.

СЛИКЕ МОМЧИЛА АНТОНОВИЋА У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ У ПАЛАНЦИ

Опевао лепоту Храма Светог Саве - Ове слике нису канонске, али јесу моје поштовање према једном храму кога сам гледао и док је био магацин, стратиште и док се градио - казао је уметник, обраћајући се паланачкој ликовној публици

Момчило Мома Антоновић

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба слика Момчила Антоновића, члана Удружења ликовних уметника Србије, некадашњег шефа сликарског одсека, продекана за наставу и декана Факултета ликовних уметности у Београду. О некадашњем даровитом студенту Стојана Ћелића, Мирјане Михић, Младена Србиновића и Зорана Петровића, који је студије завршио у класи Недељка Гвозденовића, надахнуто је говорио историчар уметности, Београђанин из Водица, Душан Миловановић. -Велики сликар Момчило Антоновић, као нико до сада, пред ваше очи и срца износи уподобљења и на особити начин узнесења Храма; труд големи и резултат вредни – казао је, обраћајући се паланачкој ликовној публици Душан Миловановић. - Узвисио се, усправио се Момчило па с висине грми и сведочи о предању, прецима, временима прошлим а и о будућима, богами. Приђите, пажљиво погледајте, удивити се и учините – велико метаније делу његовом. Пре ових речи, Миловановић ће подсетити како је априла 1594., на гребену једном, изнад Београда, осиони Синан паша, након српског Устајања у Банату, у гневу безумљу из Милешеве беле изнео мошти највећег оца и сина свих Србаља и предао их огњу. Дуго је, кажу, горела највећа српска кадионица; дим сводио с ума безумне Турке и освештавао све српске земље. Ту се овај историчар уметности присетио бисер16

-стиха Јована Јовановића-Змаја: „И где год је трунка пепела Му пала, ту је нова љубав к Роду засијала!“ Много после, у време када се чинило, по ко зна који пут, да ће нас зли дуси мимоићи – решише потомци Светога Саве храм да подижу, Светитељу за спомен вечни, себи на радост Господу на поклоњеније, будућима – узорну слику и мету за племенито надгорњавање. И шта решише, започеше, па не без муке, преко два рата и много непогода стигоше до пред сам крај; остаде још само да се храм исполира, сасвим украси и попише. И док се припремају живописци врли, док граде четкице, пеку и рибају пигменте, док се расправља жустро где ће ко и како које уподобљење Свето да се постави, док се у помоћ позивају и живопису вешти браћа из Русије… -Сва помињања, а особито последња и дводеценијска збитија видели су и пратили многи; али њих помно прати и осматра, са терасе атељеа свога, са тринаестог спрата на Јужном булевару један у свему необичан орао – додаје Миловановић и наставља: - Памти он и много шта и пре тога. Сви добростиви, и они који верују у другачији распоред ствари, схватиће једноставно да је птић врли постављен тамо с неком особитом намером и задатком. Такође, свима је јасно да светлост јужна најлепше осветљава предмете и здања, да истиче али и потире контуре; да је најбоље да она посматрачу долази с леђа; да таква визура нуди благословено обиље; палету скромну

у време јесењих тмуша и зимских вејавица, али и раскошну кад замрази, или после пролећних олуја чим се избистри небо и влага насели пејсаж; а тек кад све од снаге набубри у рано лето, или с јесени кад се обоји биље и крајолик у хиљаду дуга. Само неки добро знају да парабола звезде наше, док путује од Истока до Запада, на по-

новић сада приказао, никад ми није рекао, то је чувао за вас, јер први пут сам сада сазнао да он тако племенито и дубоко, са једним својим начином изражавања, посебношћу својом, лепо рече, и ја тако речите пријатеље нисам до сада срео, хвала да сам и то коначно доживео – казао је Момчило Мома Антоновић након отварања изложбе својих

и то је резултат мог рада и упорног живота. Момчило Антоновић је родом из Крушевца. Као деветогодишњак, 1947. године, објавио је прву песму посвећену мајци Радмили, а као ђак петог разреда гимназије и прву приповетку „Мој стриц Младен“. Био је илустратор „Обарских новина“ и главни уредник подслистја „Освит“. Прву

сматраном предмету одигра једну васељенску драму коју, опет могу да виде и разазнају само племенити, оштроумни и пажљиви посматрачи чистог срца. Миловановић потом подсећа да две деценије овај посленик, сликар, Момчило Мома Антоновић, присуствује чуду градње и живота Храма Светог Саве и сликарски опсервира, философски разматра и појаве и стања, слаже информације, бележи понешто, а понекад какав утисак и постави на платно, у склопу овог циклуса. И резултат је, ево управо пред паланачком публиком, боље рећи само један његов део. Јер циклус овај обухвата три пута 30 дела. -Ово све што је Милова-

радова.- Ова изложба је само део онога што ће ићи до Велихе Хоче, можда и до наше нове цркве у Бечу с благословом великодостојника наше Цркве који је тако нешто и предложио. Као што видите ове слике нису канонске, али јесу моје поштовање према једном храму кога сам гледао и кад је некада био магацин и кад се градио, а споменућу овде вечерас Милана Вукоса, некадашњег секретара за културу, који је младим уметницима обезбедио атељее, а у једном сам и ја од 1969. године. Имао сам довољно студената, али знам да многи немају такве шансе, многи су отишли у свет, постали професори на Академији и у неким другим школама

самосталну изложбу отворио је 1958. у Краљеву. По завршетку Академије ликовних уметности, усавршавао се на студијским путовањима у Француској, Италији, Грчкој, САД, Немачкој, Енглеској, Холандији, Белгији, Шпанији и Мађарској. Био је, на предлог Европског центра за мир и развој Универзитета Уједињених нација, директор Међународног истраживачког програма „Уметност и млади таленти света“, затим декан Међународног постдипломског студија „Ликовна уметност данас и сутра“ у Сремским Карловцима и гостујући професор у Школи лепих уметности у Будимпешти. Д. Јанојлић

НОВА КЊИГА ПОЕЗИЈЕ МАЛИШЕ СТАНОЈЕВИЋА

Умирење песничке мисли Милован Витезовић: „Ходање по ветру“ је необична збирка за дуго читање

орпус српске књижевности обогаћен је ових дана изузетном песничком збирком Малише Станојевића „Ходање по ветру“ у издању „Чигоја штампе“. Уредник и рецензент, Милован Витезовић, уочивши да странице ове књиге испуњавају песме и поеме, скреће пажњу на њена два узајамна и нераздвојива нивоа – песнички и филозофски, уз нагласак да је доследно промишљена инспирација доведена у сагласје осећања и рефлексије, у симфонију такорећи. Његову претходну збирку „Месец у сламеном шеширу“ од ове дели безмало 17 година, па Витезовић у рецензији подвлачи да он у овим песмама не пева ради певања, већ ради умирења своје песничке мисли. И не мудрује зарад мудровања, већ да се што боље, са знањем епоха, објасни са својом епохом, не баш „милосрдном“, о којој пева са извесне дистанце у коју се осећања таложе, а мисли бистре. Тако је постигао оно ничеовско, да даљина која умањује разлоге и предмете увећава их у мислима. Малиша Станојевић је песничко чедо Шумадије, поета, прозни писац и књижевни историчар из Вучића, који је 1974. године дипломирао на Групи за српско-хрватски језик и југословенске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је 1980. магистрирао на смеру за савремену српску књижевност, а 2001. стекао звање доктора Scan-160204-0001филолошких наука. Аутор је алегоријско-поетског романа „Осе-

но дрво живота“, збирке песама „Месец у сламеном шеширу“, монографије „Портрет народнога краља“ и књиге „Трагом српскога Вожда“. Књига која је управо доспела у руке читалаца и библиотечке витрине сабрала је специфичну поезију, рекло би се један лирски поглед на свет у коме аутор расправља о догађајима и појавама у једном веку, речју то је епоха приказана лирским погледом. Ова поезија у основи има јаку лирску линију, па је стога и дефинисана као поезија, али због употребе кључева из теорије књижевности и стечених знања њеног творца, песме су оплемењене другим слојевима, међу којима је приметан и значајан слој наративности. Наиме, свака песма-поема има своју причу и као таква стоји, а то значи да је за разумевање ове поезије довољан тај слој, док се кроз филозофичност, расправу, ангажман…, добија одговор и у извесном смислу укључује и есеј. Тако преко теме, која је у самој песми, расправља о неком догађају и о неким односима, о филозофичности онога што је неспорно и што се може сагледати у обичном обрасцу, а спорно је у савременим условима живота. То су односи природе и човека, односи међу људима, односи епоха… У Малишиној поезији портрети су врло интересантно дати. Они излазе из стихова, где нема конкретних линија портрета, већ су то стихови који дајући карактерне црте, по-

дижу портрет, па се тако појављује лик војника, лик девојке, лик дечака, лик некога ко је негде у даљини, а однос природе и човека потпуно је у сагласју и читава филозофија је у томе. – Моја књига „Месец у сламном шеширу“, састављена је од песама написаних од 1974. до 1999. године, а од те до 2015. су настале песме које испуњавају нову збирку – предочава Малиша Станојевић.На некима од њих радио сам и по неколико година, на пример, на песми „Перо за писање“ чак пет-шест година, песма „Долазак професора у мали град“ писана је можда и читаву деценију, тако да је ово збирка песама које су се на неки начин издвојиле од можда неколико књига које сам могао објавити. То су рукописи који су се издвојили од онога што је могло да чини велики број песама. Чак су и неке песме изостављене, јер немају, да тако кажем, поетски значај. Али, од њих су искристалисани стихови или делови неких песама по мотивима којима сам се бавио. Малиша Станојевић припрема писање романа, који ће настати на основу његових белешки у дужем временском раздобљу. Моментално креира ликове, који ће бити носиоци одређених односа у самом роману. Труди се да уради класични роман. Управо формира корпус имена која ће бити у сагласју, да имају односе, да монолози и дијалози заиста дају романескну форму. Д. Јанојлић

DIGITAL

NEWS

Приредио: Лука Никола

Званично представљен ЛГ Г5 За разлику од прошлогодишњег ЛГ Г4 телефона, нови Г5 долази са измењеним дизајном, металним кућиштем и другачијим распоредом тастера. Екран је добио нову, мада већ познату „Always on“ опцију која користи само трећину екрана и 0,8 одсто батерије, ако сте се можда забринули да се батерија трошити невероватном брзином.

Оно што је занимљиво у вези са дизајном јесте батерија која се може вадити, али не на начин на који сте навикли. ЛГ је представио јединствен модуларни дизајн. Овај уређај нема задњи поклопац, али зато има „Magic slot“. Осим што врло лако можете заменити батерију, можете додати неки ЛГ „Friends“ додатак. Један од додатака на који је ЛГ јако поносан је ЛГ „Cam plus“ додатак који телефон претвара у прави професионални фотоапарат. Осим тога, продужава трајање батерије. Поседује тастере за напајање, окидач камере, снимање, итд. Ево и спецификација: екран - 5,3 инча QHD IPS (2.560 x 1.440 пиксела) са „Always on“ функцијом; процесор – Qyalcomm snapdragon 820; РАМ - 4ГБ LPDDR4; интерна меморија: 32ГБ UFS + microSD slot, картице капацитета до 2ТБ; камера – Dual camera setup (16МП + 8МП), предња камера 8МП, Laser autofocus, Dual-LED blic; батерија: 2800 max; величина - 149.4 x 73.9 x 7.7мм; тежина -159 грама; оперативни систем - Андроид 6,0 Marshmallow; остало - Метално кућиште са Magic slot, Qyalcomm Qyick Charge 3.0, скенер отиска прста.

ПAЛAНAЧКA ХРOНИКA нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти, кoмeнтaри нeдeљe… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт… нa нaшeм сajту www.palanacke.com.

Пoсeтитe нaс!!! 17

У ПРИПРЕМИ ФЕСТИВАЛ КЊИЖЕВНОГ СТВАРАЛАШТВА НА СЕЛУ И О СЕЛУ

„Моје село у причама и песмама“ - Овај Фестивал допринео би афирмацији села, из кога потичу бројни представници врхунске културе и науке рекао је, поред осталог, академик Раденко Круљ

Смедеревској Паланци конституисан је Организациони одбор Фестивала књижевног стваралаштва на селу и о селу, „Моје село у причама и песмама“ – првог фестивала те врсте у Србији. Седницом је председавао председник Скупштине општине Смедеревска Паланка, Славољуб Ђурић, који ће бити и председник Организационог одбора Фестивала. Чланови одбора су угледни научни и јавни радници, а заступљени су и новинари, из великих редакција, и са локалног и регионалног нивоа. Према нацрту пројекта, који је изложио професеор др Милутин

Матић, социолог села из Крагујевца, програм Фестивала обухватао би књижевно стваралаштво, текстове у новинама и на веб-сајтовима. Када је реч о књижевном стваралаштву, у једној од фестивалских категорија биће бирана најбоља песма или поема о селу, затим збирка песама, збирка прича или новела, роман – а у посебним категоријама оцењивала би се набоља монографија села, студија или монографија о селу и слободни књижевни стил - „Село из дијаспоре“ – у коме би били оцењивани радови наших људи који живе и раде у иностранству.

Такође, када је реч о такмичарској категорији новина – оцењивале би се новине које излазе у селу, као и новине које искључиво или претежно пишу о селу, а на исти начин, у својој категорији, били би разврстане у такмичарске групе и веб сајтови (веб сајтови села који су у функцији, веб сајтови о селу са специјализованом тематиком и веб сајтови који се искључиво или претежно баве проблематиком села. На овом, конститутивном састанку договорено је да председник жирија и главни промотер Фестивала буде Добрица Ерић, познати српски песник, а да Фе-

стивал буде одржан 21. и 22. маја текуће године у Кусатку. По завршеном Фестивалу, штампаће се збирка најбољих песама групе аутора, затим најбоља збирка песама једног аутора, најбоље приче и новеле, најбољи роман и зборник радова аутора из дијаспоре. Састанку је присуствовао и будући члан жирија Фестивала, академик Раденко Круљ. - Овај Фестивал допринео би афирмацији села, из кога потичу бројни представници врхунске културе и науке - рекао је, поред осталог, академик Круљ, који ће бити и ментор Фестивала у Кусатку.

ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ АНСАМБЛА ОМЛАДИНСКЕ СЦЕНЕ ГРАДСКОГ ПОЗОРИШТА

„Недостајем сама себи“ - лепота једноставности По тексту Ђурђе Лили представу је режирала Јордана Аврамовић

екст младе ауторке, Ђурђе Лили, о девојчици Милени која лагано улази у свет дроге – писан је без претензија да се о проблему наркоманије каже нешто ново и значајно. Уместо коментара, етичког или психолошког захватања проблема, ауторка је покушала да исприча једну причу са тужним завршетком, да предочи виђење једног конкретног случаја кроз рецепцију његових актера. Монолози, који, најављујући драмске ситуације, изговарају главни протагонисти, Милена, нарко-дилер Ђовани и Миленина 18

Мајка – у ствари су особени перцептивни углови, лични доживљаји једне интимне драме, чији је трагички крај најављен већ првом сликом, почетком Миленине исповести, за коју можемо наслутити да долази „са оне стране“ живота. Јордана Аврамовић, редитељ представе, следећи Ђурђин приступ, избегла је јефтино моралисање, на које можемо наићи чак и у професионалним перформансима о страхотама болести зависности. Представу чине кратке, ефектне минијатуте, чврсто повезане добро осмишљеним

шавовима, чијој динамици доприноси дизајн звука, промене звучне кулисе „на рез“ – више него, иначе сасвим функционални, светлосни штимунзи. Драмске ситуације лишене су патетике, ни у једној сцени не наилазимо на непотребно наглашавања емоција, које често прати глуму младих глумаца-аматера. Ова представа показује сасвим профилисан редитељски рукопис, који се могао наслутити у Јорданиним ранијим поставкама, као и несумњиви дар за рад са глумцима. Одлична

дикција, осећај за меру, избегавање преглумљивања – карактеристике су игре протагониста ове драме, писане за адолесценте. Издвојићемо Анђелу Ђанковић, која веома уверљиво игра Милену, и Александра Живковића, који нарко-дилера Ђованија интерпретира изван клишеа, какав намећу филмови и популарна литература. Добар сценски говор посебно долази до изражаја у репликама Димитрија Крстића. Његова дикција чини епизодну улогу Александра, Милениног дечка, који је током представе у

другом плану, веома упечатљивом. „Недостајем сама себи“ је представа која држи пажњу, од прве до последње сцене, па ће извесно бити гледљива и за пословично нестрпљиве адолесценте, навикнуте на динамику видео-игрица. Оригиналним приступом и педантном режијом, ова је представа занимљива и за зрелу и формирану позоришну публику, јер је таква сценска непретенциозност и лежерност данас потиснута, бучним поставкама такозваног ангажованог театра. В.Ђ.

МРАМОРЧАНИН НАПИСАО МОНОГРАФИЈУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „КНЕГИЊА МИЛИЦА“ У ДОЊЕМ РИБНИКУ

Енциклопедија личности Милија Стевановић је написао и обимну хронику „Мраморац у Доњој Јасеници“

раморчанин Милија Стевановић, просветни радник у пензији, написао је монографију Основне школе „Кнегиња Милица“ у Доњем Рибнику. Живи и ствара у Старом Трстенику, али истражује и скупља грађу о свом родном селу. О Мраморцу је сачинио и објавио обимну хронику. Насловио ју је „Мраморац у Доњој Јасеници“, а приводи крају рукопис „Трагови и кућишта мојих предака“. Пре преласка у Основну школу „Кнегиња Милица“ у Доњем Рибнику, једно време је предавао математику и физику у ОШ „Никола Тесла“ у Голобоку. Пре тога је радио у „Гоши“, где је зарадио довољно пара

да може уписати студије у Крагујевцу. Бавећи се просветним радом, упоредо је сакупљао податке да би, поводом пола века постојања Основне школе у Доњем Рибнику и 178 година од отварања школе у Горњем Рибнику, на преко 400 страна написао монографију образовне установе чији је био наставник и директор. Ову књигу коју је у едицији „Хронике села“ – посебна издања, објавила КПЗ Србије, чине занимљиви текстови о развоју школства у поменутом трстеничком селу, 25 табела у којима се могу пратити и упоређивати подаци, 15 фотографија објеката, 95 групних и 62 појединачне фотографије, које илуструју монографију и чине је занимљивом. -Специфичност и ква-

литет ове књиге је у томе што се њен аутор одлучио да у пуној мери покаже њене ученике, носиоце Вукове дипломе, и 285 лица разних занимања – вели Момчило Р. Тодосијевић, члан Уређивачког одбора едиције „Хронике села“.- Тако сазнајемо да је из школе „Кнегиња

Милица“ изашло много даровитих и вредних ђака, од којих су 24 постали научни радници, 10 успешни привредници, девет су се доказивали у политичком деловању, пет је стекло највиша војна звања итд. Зато је ова монографија својеврсна енциклопедија личности. Мр Милисав Арсић, учествујући својевремено у промоцији ове монографије, посебно се осврнуо на личност и дело њеног писца када је, поред осталог, казао и ово: - Милију Стевановића знам као доброг просветног радника, који је упорно и зналачки градио свој животни пут, пре свега, својом стручношћу, самоиницијативношћу и толерантним односом према

колегама због чега је јако уважаван и поштован. Он је то постигао док је био директор и наставник. Садржај ове монографије надахњиваће будуће генерације, а ми ћемо се поносити оним што су ове генерације урадиле. Стевановић је био члан Редакције листа „Дубрава“. Срцем и душом је везан за родни Мраморац, а сећањем за ближе и даље претке. Више од три деценије, настављајући породичну традицију, бавио се пчеларством. За рад у пчеларској организацији Трстеника, када је несебично ширио љубав према пчеларству код младих, добио је признање „Заслужни пчелар“. Д. Јанојлић

ИЗЛОЖБА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

„Бизерта у срцу Србије“ До краја године биће приређена још једна изложба сличне садржине

Народном музеју у Смедеревској Паланци отворена је изложба „Бизерта у срцу Србије“. Приредили су је ова установа културе и Савез Удружења ратних добровољаца 1912 – 1918., њихових потомака и поштовалаца. Поставку углавном чине фотографије, које су настале током ратних година, а данас су историјска сведочанства првога реда. -Нама је посебна част што, у годинама када наш Музеј изложбом „Мач и перо -Живко Павловић“, кроз лик и дело генерала и академика из Башина, упознаје Србију са славном историјом Доње Јасенице, имамо и прилику да се, посматрајући изложене експонате, упознамо са ратним периодом 1915 – 1917., односно са оним што је српска војска у најтеже време доживљавала и преживљавала у северној Африци – казао је директор Стеван Мартиновић.- Ово је једна јако илустративна изложба, која не само да говори о мукама

и страдању српске војске, ратних добровољаца и цивила, већ има и друге садржаје едукативног и културног садржаја. Изложене фотографије речито говоре о припремама за пробој Солунског фронта, о ратном позоришту, разним течаје-

вима па чак и о ангажовању војске на изради сувенира. Мартиновић је изразио задовољство што се развија сарадња са вођством Подружнице Удружења ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца у Сме-

деревској Паланци, истакавши да се њихове и активности Народног музеја подударају на једном ширем плану. Свему томе значајно доприноси и иста свест о потреби истицања историјских и свих других догађаја па ће сарадња у наредном периоду бити плодоносна и на обострано задовољство. Председник поменуте Подружнице Жељко Поштић је изразио захвалност Народном музеју на досадашњој сарадњи и најавио још једну значајну изложбу до краја текуће године. Подсетио је, такође, да је ова изложба 2014. била у Дому војске Србије у Београду одакле је кренула на пут по Србији. Д. Ј.

има на претек. Оно што је занимљиво за Hofbrauhaus је да је ту 1920.године Хитлер одржао свој први јавни говор где је изнео своје идеје. Ипак, по мени најбоља опција је Augustiner пивница у самом центру

којих добијете пола туцета у плетеној корпици иако сте наручили само једну. Плаћање функционише по принципу пребројавања стања у корпици на крају а особље свих традиционалних ресторана је увек обучено у баварску ношњу. Минхен је историјски град ког краси баварски стил и барокна архитектура са великим бројем знаменитости. Кажу да се дух Минхена, који одише стилом, најбоље може осетити уколико одете на главни градски трг Marienplac. Marienplac је место које

99 метара, види цео град, а кад је ведро и Баварски алпи. На Marienplacu, који носи име кипа Девице Марије лоцираног у средишту трга, налази се и светски познати Glokenšpil, сат коме неки приписују и да је најпознатији јавни сат на свету. Састоји се од 43 звона и 32 фигурице које се померају када сат откуца одређено време, а уз његу су ту и стара и нова Градска већница. У трећем по величини граду Немачке је лоциран и један од најлепших и највећих светских паркова Englišer garten

града иза Frauenkirhe (Женске цркве) где се служи истоимено пиво. Не само пиво, и баварско печење са кнедлама од кромпира и sauerkrautom, као и кнедле са шљивама. Ако нисте баш толико гладни, ту су неизбежне баварске переце

вам не може досадити па чак и да само седите и посматрате Fišbrunen фонтану, цркву Frauenkirhe и уопште запањујуће фасаде, какве нуди архитектура у Минхену. Frauenkirhe је црква са чијих се купола, високих

(Енглеска башта) који се простире на 375 хектара (што је површина већа од Централ парка у Њујорку). Парк обилује предивним местима за пикник, током лета доступан је и нудистима, а притом је чак могуће и сурфовати на вештачки

ПУТОПИСИ ЈЕДНЕ ПАЛАНЧАНКЕ

„O’zapft is!“ М

инхен – град у коме се пиво пије на литар у великим криглама и једе штрудла са јабукама буквално на сваком ћошку. Ако волите пиво, главни град немачке покрајине Баварске је дефинитивно град за вас, било за време „Октоберфеста“ или у неко друго доба године. За неупућене: „Октоберфест“ је шеснаестодневни фестивал пива који се одржава сваке године и традиционално почиње у суботу преподне доласком запрега из пивница које доносе пиво на Терезијину пољану где су постављени шатори највећих пивара Баварске. Градоначелник Минхена отвара прво буре речима „Славина је стављена!“ – „O’zapft is!“ у оригиналу. За време одржавања фестивала је готово немогуће наћи слободан кревет тј. хотел у граду, резервише се и по неколико година унапред пошто фестивал има преко шест милиона посетилаца годишње. Без изузетка су сви посетиоци, независно од националности, обучени у традиционалну баварску ношњу – тиролску хаљину dirndl и „lederhosen“ тј. кратке кожне панталоне са трегери20

ма за мушкарце. Ношња се неспосредно пре почетка, и наравно током одржавања фестивала, може купити на сваком кораку. Уникатни dirndl кошта и до 1.800 евра и има мало тога заједничког са некадашњом ношњом сеоских слушкиња која се так крајем 19. века доселила и у градове. За израду се користе различити материјали (за најквалитетније свила и брокат) али увек је у питању иста комбинација: уски горњи део са великим деколтеом, наглашен струк и кецеља. Кога занима, литарска кригла кошта нешто преко 10 евра испод шатора, а у већину је упркос томе готово немогуће ући ако нисте набавили улазницу унапред. И припремите се, немачки шлагери су на репертоару читаву ноћ. Такође се игра по столовима, па ко воли нек‘ изволи. Уколико су пиво и кобасице довољни за ваш апетит а бука и гужва вам нису проблем, онда можете да очекујете добар провод у овом граду и ако не успете да закачите Октоберфест. Нпр. у легендарном Hofbrauhausu у центру града, али и у било којој другој пивници којих овде

направљеним таласима. Добра идеја ако сте у близини је такође и посета БМW музеју или чувеном стадиону Бајерн Минхена – Alijanc areni. На једном од најмодернијих стадиона на свету, који може да прими око 70.000 посетилаца, играју два професионална фудбалска клуба, ФК Бајерн Минхен и ФЦ ТСВ 1860 Минхен. Фасада Арене карактеристична је по томе што је урађена од камених плоча прекривених танком фолијом, а свака од њих може имати црвену, плаву или белу боју. Црвена боја фасаде може се видети када игра Бајерн, плава се користи када на стадиону наступа 1860 Минхен, док се бела користи када игра репрезентација, али и када се на стадиону одржавају неки други важни догађаји. На целодневни излет можете и до вероватно најпознатијег замка на свету. У близини се налази Nojšvanštajn, замак који је послужио као инспирација Волту Дизнију за дворац успаване лепотице. Пејзаж око замка оставља без даха милионе туриста који га посете сваке године. Минхен је познат и по Олимпијским играма из 1972. године, када се и десио надалеко познат напад палестинских терориста на израелске спортисте, по чему је Стивен Спилберг снимио филм. Друга ствар по којој је град познат је историјска чињеница да је Хитлер свој политички поход на Немачку, и успон, започео баш одавде. И на крају, пробајте да свратите на утакмицу, ако игра Бајерн - непоновљиво искуство! Ивана Милутиновић

Услуге „Western union“ од сада и у Мењачници „Круна“ у главној улици у Смед. Паланци. Свакога дана од 07-21.

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (6) Пише: Слободан Тодоровић Токи

Призори Версаја С

унце је из своје позлаћене моћности претило да ће испржити дан, кад смо, у Шампињију, сели у Зоранов ауто и кроз срце Париза се упутили на југозапад. Ободом Булоњске шуме стижемо до скретања за гле, град Руан. То је родно место моје почивше комшинице Марије Плејуст Благојевећ. Звали смо је једноставно г-ђа Мими. Или Францускиња. У збрзилу ми је протрчало детињство сред њеног окружења у мојим дечјим промислима, одакле је то она дошла? Из које далековине? Ето, колико је, чуј, година прохујало. Осећао сам се ћутљиво поносним. Нисам хтео да сметам возачу. Сода, мој истоимени друг, Савковић, види се, очигледно је, да познаје саобраћај у Паризу као ја у центру Паланке. Наставили смо право, до града пo краљевској мери. До синонима гламура. До Версаја. Онда се, на узвисју, указао величанствени дворац, разбашкарен на једанаест хектара. Shateau de Versailles је био резиденција ЈIyjа XIV, XV и JIyja XVI. Дворац је постао симболични белег монархије, за уживање, са дворјанима, у парковском окружењу на 815 хектара. Шта велите? Лепо имањце. С почетка је ту била ловачка

кућа, после се, мало, дограђивао и дорађивало, да би коначну унутрашњу декорацију дизајнирао Шарл Лебрен, ето, за поклоник, а паркове Андре ле Нотр. Тако је, је ли, настао најлепши европски дворац са седам стотина соба и близу пет стотина огледала. За огледање женствености. У њему је животарило до шест хиљада чељади. Унутар грађевине је, тек толико да се зна, куц, куц, стони астрономски сат. Најважнија дворана, у целој раскоши, је на првом спрату, пo целој дужини, Галерија огледала, знамо то из историје, где је, 1919. године, потписан Версајски мир. Тако би окончан Велики рат. Остале просторије су краљева и краљичина спаваћа соба, дворска капела, опера... О цик еротици у спаваћим одајама не би било пристојно писати. Уосталом и ту су истости. Само што је овде била, их, краљевска слатка кукњава. Капела је двоспратна. Виши део је био намењен владарској породици, а нижи дворјанима. Црквене оргуље и данас цакле у оргиналној позлати. У овом светом простору је уприличено венчање Луја XVI и Марије Антоанете. И jош један малецки податак. У овом дворцу је, 1763. године,

музицирао млади Моцарт. Оперска дворана има 712 седишта и служила је за позоришне представе и забаве са певањем. Има ту и других просторија, али да се не замајавамо мегаломански. Ко зна, брате, он зна. Као тоалет су служиле специјално направљене столице. Са посудама. За краља обашка. Данас није краљевско време. Ипак, удисањем овог простора мит суспрегнуто кључа. Од малог до великог мозга, док астрономски сат куца свој куц. Виртуално. Препуњени раскошним утисцима, изнутра, морамо да прошпацирамо зазинути разум. Куда? Кроз паркове и вртове Версаја. Да се запамти зелениш мирје. И тихост богатства. Кад се испред дворца баци вид на далековину степенасту, низбрдо, низ главну осу, не знаш куда да се деваш. Колико ту има фонтана и звездастих раскрсница. Дрворед је војнички постројен. Скулптуре из митологије и очигледном симболиком краљевске владавине расуте cу на све стране. Успут два језера, са чамцима. На самом дну дубодолине крајње језеро се завршава великим каналом у облику крста. Фонтана Латоне, митске Аполонове мајке, гледа

на језерски рај. У парку се понављају сале дворца. Под отвореним небом. Ту, на пола сата хода се налазе и други дворци. Приказ гламура. Велики Тријанон и Мали Тријанон. Овај други је Луј XV саградио за љубавницу, Мадам де Помпадур. Касније је, гле случаја, следећи краљ, даровао тај простор Марији Антоанети, која му је, каквог ли изненађења, прво дете родила у соби пуној посматрача. Краљевски воајеризам. Ил’ јок. Она је, јел те, за своје еротске, ехеј, пиц-несташлуке, уз домаћинлук, изградила мали позоришни простор и Краљичино ceлo. На другој страни канала, е, једно лежеће обнажено змијско тело дрско упија сунце. За свој женски ћеиф. У повратку седамо на једну клупу. Да, уф, данемо душом и одморимо времешне табане од целодневног газа краљевском земљицом. Поред нас се закотрљао возић са туристима. Они тек треба да виде оно што су наше бистре камере запамтиле. Повремено зуне по који аутомобил на струју. За две особе. Углавном заљубљене. На трави један важни отац, види се да је фудбалер, са синчићем шутира лопту. Малац, оп, њему, онда он, ип, клиши. По баратању лоптастом играчком одмах се види да испод мушмуле не може да падне крушка. Народ гмиже. У шару навијачких хорди. Мој пријан и ја подржавамо њихову упорност, а у мислима прелиставамо протекле сате, кад, гле, недалеко од мене пружила се једна разголићена крива гранчица. Беласа се бело на заласку сунца. Као змиче версајско. Не часећи ни часа устао сам, узео је у руку и ставио у ранац. Да гују Лујевску донесем у Паланку. У мој вилајет. Версај годишње посети око три милиона туриста. Излет је био злата вредан. Поред нас тротоарски живот фрца на две стране. У следећем броју:

Стаклени улаз

ВИШЕГОДИШЊА САРАДЊА ВОДИЧКЕ ШКОЛЕ И ДЕЧИЈЕГ СЕЛА

Нови прозор на заједничкој кући Прве контакте успоставио, и сарадњу све ове године неговао и продубљивао, учитељ Милан Тодоровић

арадња водичких основаца и њихових учитеља са Дечјим селом у Сремској Каменици прерасла је у искрено и трајно пријатељство. Узајамне посете и дружење трају већ годинама захваљујући агилном просветару Милану Тодоровићу. Он је својевремено и ударио темељ овом дружељубљу, а све је почело његовом давном и сасвим случајном посетом штићеницима и њиховим васпитачима у поменутој установи. Било је то у време кад је радио у Основној Школи „Брана Јевтић“ у Кусатку, односно за време ђачке екскурзије и посете фрушкогорским манастирима и Спомен-кући Чика-Јове Змаја. Уводна прича учитеља Милана тече овако: -Улазећи у Сремску Каменицу, угледао сам таблу на којој је писало: Дечје село. До тада нисам чуо да негде постоји Дечје село. Казао сам возачу да настави у смеру те табле, да видимо шта је то Дечје село. Возили смо се десном обалом Дунава и са десне стране, на брежуљку, опет табла с натписом: Дечје село. Ту је било више кућа са управном зградом. Изашао сам из аутобуса, нашао сам тадашњег директора Тадију Ераковића, поразговарали смо и већ следеће године прешао сам на рад у ОШ „Олга Милошевић“ и организовао одлазак у Дечје село. Учитељ сузних очију описује једну дирљиву ситуацију: -Идући ка управној згради, угледао сам две девојчице, једна је имала чарапу на десној нози, а друга јој је била боса. То ме је дирнуло до суза. Тада Дечје село није имало довољно средстава да се подмире све потребе 22

те деце. Ја сам позвао децу да о Видовдану дођу код нас у Водице. Били су нам драги гости, цео дан смо били заједно. У Водице су стигли старим комбијем, а међу њима је био и њихов директор Тадија, Здравко Крунић и Видоје Радуновић. Дакле, два педагога и директор Дечјег села. Од тада смо више него браћа, више него другари, више него пријатељи. Са Тадијом, великим човеком, доктором наука и деканом Учитељског факултета у Сомбору, и сада се често и радо чујем. Сарадња Водичана и Дечјег села траје од 1989. године и временом је израсла у манифестацију великог пријатељства. Учитељ Милан Тодоровић се нада да се дружење неће прекидати ни у годинама кад буде отишао у заслужену пензију. Сарадња се одвија у границама могућностима. -Штићеници Дечјег села сада живе у другим, далеко бољим условима – наглашава учитељ Милан.- Имају скоро све што им је потребно за нормалан живот, одрастање и школовање. Имају многе донаторе са разних страна, из Немачке, Италије, Грчке… Одлазе тамо на летовање и зимовање. Друштво има пуно разумевања за ту децу. Ових дана, за Светог Саву, били су код нас, учествовали су у програму, дали смо им поклон-пакетиће и мајице на којима је писало: „Свети Сава 2016. Водице“. Мени је жао што нисам успео да обезбедим још коју мајицу за оне који нису дошли код нас. Мајице је добило и осморо васпитача. Са њима се чујем сваког другог-трећег дана, најчешће са Здравком, Видојем, Даном… У мају се код њих одр-

жавају спортски сусрети, а 20. јула је Дан Дечјег села кад ће их водички основци и њихови учитељи сигурно посетити. Учитељ Милан је успео да успостави контакт са Драганом Торлак из Покрајинске владе која, преко Црвеног крста Војводине, годинама помаже Дечје село. -Њено Културно-уметничко друштво из Будисаве је гостовало код нас, у Во-

Милан Тодоровић

дицама – подсећа учитељ Милан.- Ту сарадњу смо, преко Дечјег села, значајно проширили. Од њих је потекла иницијатива о братимљењу. Видећемо како то да изведемо. Прошле године је Дечје село добило Повељу за вишегодишњу сарадњу, коју је уручио директор Милан Томић. Сада имамо новог директора Дарка Димитријевића, па се надам да ће се сарадња наставити на обострано задовољство. Једне године смо имали акцију солидарности са Дечјим селом. Спровели смо је тако што се сваки ђак одрекао џепарца па је тако четрдесетак хиљада динара отишло штићеницима Дечјег села. Они у Дечјем селу остају до завршетка средње школе. У Новом Саду имају десетак станова, које су им поклонили људи добре воље, у којима бораве док студирају. Скоро су од Владе Немачке као донацију

добили два нова комби-возила. Наша Црква их такође помаже, а сваке године група деце одлази на Свету Гору. Колико је јако и искрено пријатељство Водичана и Дечјег села, можда најбоље говори овај моменат. Наиме, један водички ђак је написао састав у коме каже: „Драги наши другари из Дечјег села, можда ћемо се једног дана срести на неком факултету, на неком радном месту, па ће наше дружење прерасти у нешто више…“. Иначе, доста штићеника из Дечјег села је завршило факултет. Једна девојка, која студира музику у Русији, међу најбољима је у Европи. -Васпитачи су према њима јако добри –наглашава учитељ Милан.- Сви они у себи носе, пре свега, јаку личност… Лепо се осећам у посети њима, али осећам и неку тугу у себи, јер та деца немају родитеље. Имају добре услове за живот и школовање, велику љубав васпитача, али су остали без родитељске бриге. Много њих је у Дечје село дошло са ратом захваћених подручја. Једна мала Жељка је на зиду собе написала црвеном бојом: „Сарајево, љубави моја“. Здравко Крунић ми је казао да то не сме нико да брише, јер су то њене емоције, њена туга и мука. Та девојка је завршила факултет и сад је срећно удата у Новом Саду. Иначе, у рату је изгубила оба родитеља. У Дечјем селу збринута су деца без родитеља, односно она која стицајем околности нису у ситуацији да буду код своје куће. Кроз ову установу прошло је више од стотину дечака и девојчица. Сада их је седамдесет двоје у Сремској Каменици и двадесет двоје

у становима у Новом Саду међу којима и 16 студената. -Долазимо у Водице више од две деценије – подсећа Здравко Крунић, васпитач у Дечјем селу.- Једна давна посета ђака водичке школе Новом Саду, Чика-Јови Змају и Петроварадину је произвела нашу сарадњу. Од тада Милан Тодоровић, моје колегинице и колеге негују једно искрено пријатељство, а оно постоји и између наше деце и водичких ђака. На најсвечанији дан, на Светог Саву дошли смо у Водице и чини ми се нема радоснијег тренутка од овог поновног сусрета. Наша деца долазе тамо где их неко заиста жели и с радошћу прима. Њима је тако нешто више него потребно баш зато што нису код своје куће. На свечаности у водичкој школи огласио се и директор Дечјег села др Срђан Егић: -Долазимо већ 20 година у Водице, у подручно одељење ОШ „Олга Милошевић“, долазимо код пријатеља, долазимо што волимо љубав, што волимо емоцију, да осетимо да наша земља без обзира где живимо, вреди не само због плодних равница, не само због реке Јасенице код које сваки пут кад прођем мени заигра срце, већ због тога што је сваки део ове земље подједнако леп. Долазим због људи, као што је Радослав Милојичић-Кена, као што је учитељ Милан Тодоровић, због људи као што су Водичани. Ја бих волео кад бих сада све вас могао да загрлим, да вам кажем колико ми је драго и колико сам поносан што сте учинили све да наставимо нашу сарадњу и дружење… Ово је још један прозор на нашој Кући. Д. Јанојлић

ЗАБАВА

рваву прошлост треба заборавити. Ионако ће се у блиској будућности све то поновити!

нашем интересу је да заборављамо наше интересе!

вако ко толико дуго клизи као динар – мора да падне!

мамо ми граничаре, ал’ не знамо на које границе да их пошаљемо!

У МЕЂУВРЕМЕНУ… Аутор: Зоран Тодор

Језеро Пред мрак разбежали су се облаци и јата птица над језером Кудреч. А сада хиљаде цвркута улепшава надолазећи дан док пецам птице и ловим неухватљиве рибе по крошњи дрвета које расте из неба. Негде их је ноћас чувала вода натопљена маглом што је с површине подиже зора.

Сексуални живот Дошао Лала код лекара и жали се: - Докторе, Соса и ја имамо проблеме са сексуалним животом. - Хм, а кад си последњи пут спавао са Сосом? - Та, не сећам се, докторе. - Добро, ево ти телефон, позови Сосу и питај је. - Ало, Сосо, кад смо ми оно последњи пут водили љубав? - А ко је на телефону? Наркодилер Управник луднице обилази своје пацијенте. Стигне код првог лудака, а он се удара циглом у главу. Пита га управник: - Добро, човече, шта то радиш?! - Дрогирам се! Оде доктор до другог, а овај се удара са две цигле у главу. - И ти се дрогираш? - Да, али ово је дупла доза! Оде доктор и до трећег,а он седи на циглама и броји паре. - А ти, шта ти радиш? - Ваљам дрогу!– одговори овај.

Шофер Аутобусом на спрат возили се полицајци и новинари на излет. На спрату полицајци, а доле новинари. За време вожње новинари су певали и веселили се, а полицајци се нису ни чули. Пошаљу новинари једног колегу да види шта се дешава. Упита новинар полицајце: - Зашто се и ви не веселите и не певате? А један одговори: - Лако је вама, ви имате шофера.

Расек

ад си на политичком положају све ти је дозвољено. Скроз на скроз. И звезду можеш да скинеш са небеса. Ако, ене-де, имаш дугачку руку. Да је дохватиш? Добро, и прсте да издрже опекотине. Ко ће, бре, да ошацује, јо, да фали једна звездица у толиком звездарју? Нема тог јунака. То није могао ни онај што је друмове заоравао. Ни у епу, а камоли изистински. Силесија је то. Запела да уђе и у причу, па то ти је. Досадило јој слепило јуначког гуслања. Једна, гле, искрица мање, или више, народу се исто сјаји. Под небеским сводом има места за ихахај. Ал, јопет, како да бацаш ћерпич црепају, камење и дрвље на положај. Што не личи, не бива. Ако се, ене, неки непромишљени баја и дрзне, политички има са њим да се разговара, у четири ока. Уф, то не истерује на добро. Оно, нећу да грешим душу, са положаја политичког се много боље види. Оштрије! И ширимице. И на даљ. И у дуб. До невидела. И на све четири стране света. Ако зафали и пета може да се домисли. За народ је то боље, веле положајници. Има страну више. За сврставање, или ће, ако, баш, тера тук на лук, да остане несврстан. Мудрост је мајка положаја. Крњево је лепо село. И велико. Засеца га друм царски. А дугачак. Велика моравска водена силесија му уз закривљену, д’ извините, отпозадницу. Ту се, ето ти, огрозди-

ли сви предуслови да се роде: Коста Манојловић, композитор, Брана Дамњановић, редитељ и даље редно, пo словарнику, све до Бобана Тирнанића, вечитог глумца за гласнија препремедена приповедања. И још које шта. Ма чудило је овај атар. Из ракијаве задимљености искотрљала се кажа, како је друг, о покојницима све најлепше, из кабинетске чеке гледао, са високог положаја осматрачнице на народне масе, пожелео, ил му се јавило, да обиђе ратног друга. Саборац није, је ли, као и кум, дугме заборављено. Још, еј, сунац ти калајисани, и митраљезац. Да, којим случајем, сад, вампирски, може да оплајвази шарца чуло би се до Смедерева града. И даље. До проклете Јерине. Такав је то саборац био. После, ништа чудно за Србијаду, свако на своју страну. У растур. Пуцаџија се вратио на имање у Крњево, а друг, тај и тај, зуца кажа, испео се високо, а лотра је имала ваздан багремових пречага. Нису веровали у Бога, а чуј, пели се

Не каже се историјске читанка, већ бојанка. Свако фарба како му одговара! тако високо. Ту се нешто не нутује. Пo крњевачки. Али, добро... Сунце је и даље излазило на истоку, а залазило на западу. То није могло да се промени. Коликогод да се качиш у висје. Пролеће се те године и у Крњеву где год затурило. Онда је, одједаред, на звиз, расцветало мигавце у авлији Милана митраљесца. Мириси распрштали цео крај. Да наплате окашњење. Домаћин задовољано загледан, стоји на дрвеном басамаку кућевнику. Заврнуо брич-панталоне до колена, а босим стопалом једне ноге трља, на другој, табанашке промрзлине из рата. Лепушкаст дан је само за насеље. Отишао

је до качаре и из великог балона, кроз вунију, преточио лањску ракију у стакло за послужење. Да се има. За сваки случај. Разбуђивање природе уме да доведе госте. И, не лези враже, у том трену стаје једна, еј. црна лимузина пред капију врљичару. Прашина се још није одлегла, кад, ето је још једна. -Јел, овође, Миланова кућа? Милана, митраљесца, из НОБ-а - пита један знатижељну комшику повезачу. -Јесје, јесје, - потврђује она, зверајући у лимузине, а у себи се мисли, шта ово мож’ да бидне? Оно, крв, мртав, лебац, ни мање ни више, него, дошао у госте друг и то са високог положаја. Да обиђе пајтоса Милана. Изљубише се они ту као род најрођенији. Трипут! Пратња је заузела бусију на одређеним местима у сокаку. Ова двојица засели, ударају ракијаву мученицу, после засекли месиште, па, куку-леле, вино. Домаће. Кад је било пред мрак, друг са положаја је послао човека из пратње у село. Да се доведе најспособнији омладинац. -Синовац, вели му Милан. Имаш важан задатак. Шофер ће да те одвезе по другарицу Чепуљу, јеси л’ чуо за њу? Јеси! Е има да је доведете овде. За мог ратног друга. Да јом он укваси кртичњак. Чова воли жене са великим расеком торњим и узаним доњим, а она је, сви знамо, по мери за његов морал. Ајд, сад, на задатак! Шта зна дете шта је расек, али задатак мора да се изврши. Пронађе је на крај села, за асталом, при шишету. Так’а и так’а ствар. Мора да се иде. На положај. Није се дрвендечила. Ми смо жене на све спремне, цвркну, док се заваљивала у лимузину. Успут мало ћаскали, омладинац фали високог госта, каже јој да воли велике груди, доле да буде уско, шофер ћути ко заливен пампур и стигоше на мегдан јуначки. Она улази у собу и с врата цикну: „Куј од вас двојице има велике шаке и малу ону ствар“. Крњевачки ваздух се задуо од кикоћења. Једино су мигавци остали расцвећени. 23

СПОРТ

КОШАРКАШКИ АС ИГОР РАКОЧЕВИЋ У ПОСЕТИ СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Захвалност локалној самоуправи за подршку Радослав Милојичић и Игор Ракочевић

редседник Општине, Радослав Милојичић Кена, примио је делегацију Кошаркашког савеза Србије, на челу са потпредседником, прослављеним кошаркашким асом, Игором Ракочевићем. Делегација Кошаркашког савеза посетила је Смедеревску Паланку као један од кошаркашких центара у коме локална самоуправа пружа посебну подршку развоју овог спорта, и била гост Кошаркашког клуба „Младост“. – Подршка локалне самоуправе, за нас је од круцијалног значаја, јер је важно да нам локалне самоуправе помогну, као у Смедеревској Паланци – рекао је Игор Ракочевић приликом сусрета са председником Општине. – Захвални смо људима који желе да нам изађу у сусрет, и да помогну клубовима, јер без њих клубови дефинитивно не би могли да опстану и да имају довољно средстава за организовање и функционисање свих категорија, од мини-баскета до сениорских категорија. То је за нас најбитније. Желимо да се кошарка врати на велика врата, у сва места која то заслужују, у целој Србији, а ово је једно од тих места. Своје задовољство због боравка у Смедеревској Паланци исказао је и представник Кошаркашког савеза Централне Србије у Управном одбору КСС Душан Ђурић. – „Младост“ је специфичан клуб у Србији, због великог удела приватног

- Захвални смо људима који желе да нам изађу у сусрет, и да помогну клубовима, јер без њих клубови дефинитивно не би могли да опстану и да имају довољно средстава за организовање и функционисање свих категорија, од мини-баскета до сениора - рекао је Ракочевић

капитала у том клубу. Нажалост, у већини случајева, спортски клубови су ослоњени на општинске буџете, и ако би се општине повукле из финансирања, ко зна шта би се догодило са нашим спортом. „Младост“ се појављује као неко освежење на нашој кошаркашкој сцени, јер је већински део капитала из приватног сектора, што је у ово вре-

овај Клуб, на челу са Срданом Димитријевићем, који је један фантастичан човек и спортски радник, са Миланом Симовићем, који је члан Скупштине КСС, и вашим председником Општине – који су направили једну одличну ствар. Погледајте клубове прве лиге, клубове друге лиге, и видите на ком је месту Паланка. Ваш град је негде у првих двадесет клубова у Србији.

је. Локална самоуправа је помогла кошарци у нашем граду. Зато је најбоља критика коју ја као председник Општине примам та, да локална самоуправа много улаже у спорт, а тако ћемо и наставити. Кошаркашки клуб „Младост“ је заиста специфичан. Зато морам да се захвалим господину Срдану Димитријевићу, и целокупном руководству, јер, од 70 клубова које имамо

господина Ђурића, да ће бити донет Закон о спорту. Ја се надам да тај Закон неће бити донет на начин на који је најављено. Јер, када бисмо ми свим спортским клубовима у нашој општини, а има их 70, давали само по двадесет процената помоћи, како то предвиђа предлог овог закона, то значи да бисмо имали 69 клубова који ће се угасити. Друго питање

ме веома тешко. Наравно, симбиоза између Клуба и Општине гарантује сигурност опстанка кошарке у Паланци. Оно због чега сви пратимо доношење новог Закона о спорту, јесте што тај нови закон даје нека ограничења, па тако ниједна спортска организација неће моћи да буде 100 посто на буџету локалне самоуправе, што ће у мањим срединама представљати проблем. Изузетан је ентузијазам људи који раде за

Зато, хвала општини, која има много разумевања за напоре људи у овом Клубу – рекао је између осталог Ђурић. Председник Општине, Радослав Милојичић Кена, нагласио је важност бриге локалних самоуправа за развој спорта и неговање младих спортских нада. – Велика је част што је овде са нама Игор Ракочевић, наш прослављени репрезентативац, и људи из Кошаркашког савеза Срби-

на територији општине, ни један други клуб није мање од 100 процената финансиран из средстава локалне самоуправе. А то значи да ни један други клуб, осим „Младости“, не би опстао када би Општина престала да га финансира. Наравно, локална самоуправа помаже и клубу „Младост“, преко Центра за развој спорта и аматеризма у спорту, колико год је то овом клубу потребно. Чули смо у излагању

је где ће спортисти, попут Зденка Муфа, Перице Огњеновића, попут многих других који су изашли из Смедеревске Паланке – наставити спортску каријеру. Смедеревска Паланка није позната само по кошарци. Ми смо били прваци старе Југославије и у шаху, и у боксу, а што се тиче фудбала, клуб „Младост-Гоша“ је некада играо у другој југословенској лиги. Тај клуб смо обновили, и он је за три године напре-

довао за три ранга, степена такмичења. Мислим да је благо тог клуба 200 младих фудбалера у школи фудбала, што је за Смедеревску Паланку, која има 55 хиљада становника, заиста много. Ја се надам да неће бити донета предложена верзија закона о спорту, коју је вероватно написао неко у кабинету, у Београду, неко ко није дошао у Кусадак, Влашки До или Младеновац – јер би ту видео да деца немају чиме да се баве, уколико немају свој фудбалски или кошаркашки клуб. Надам се да ће наши познати спортисти дати свој допринос томе да се направи закон који ће бити добар за децу и омладину. А локална самоуправа ће, док сам ја на челу, улагати као и до сада у све спортске клубове, а нарочито у фудбал и кошарку, јер су то најмасовнији спортови у Смедеревској Паланци – рекао је Милојичић. Делегацији Кошаркашког савеза Србије обратио се и професор Предраг Кузмановић, познати спортиста, спортски радник и публициста, који је поздравио госте и нагласио да је наша општина почаствована посетом Игора Ракочевића и његових колега из КСС. – Мала је свечаност када се један од највећих спортиста које је Србија изнедрила, легенда кошарке, Игор Ракочевић, заинтересује за развој овог спорта у Паланци – захваљујући, наравно и локалној самоуправи и Кошаркашком савезу Србије. Ова посета представља повод да подсетимо све оне који су, некада, из малих средина црпли кадрове за сам спортски врх бивше државе, најпре Југославије, а потом Србије – рекао је Кузмановић и нагласио да је штета што су многи кошаркашки центри у унутрашњости данас маргинализовани. Пре пријема код председника Општине, Игор Ракочевић и делегација КСС, боравили су спортској сали ОШ „Вук Караџић“, на промотивном часу кошарке.

ТАКМИЧАРИ АК „ЈАСЕНИЦА“ НА „БЕЛОМ КРОСУ“

Мила Милосављевић пета у трци на 1.000 метара Клуб из Смедеревске Паланке представљало је девет такмичара у званичним тркама и још пет у „Трци задовољства“

а Кошутњаку у Београду одржан је 49. „Бели крос“ на коме су учествовали и такмичари АК „Јасеница“. Клуб из Смедеревске Паланке представљало је девет такмичара у званичним тркама и још пет у „Трци

задовољства“. Најбољи пласман остварила је Мила Милосављевић која је била пета на 1.000 метара у конкуренцији 2005. годиште и млађи. Тијана Димић је заузела шесто ме-

ЗАБОРАВЉЕНИ ПАЛАНЧАНИ – ТОМА КИСЕЛИ

„Овај со ти није слан“ Б

ио је кочијаш. Слуга богатих Паланчана. Уместо презимена, имао је надимак - Тома Кисели. Препознатљиви лик са градских улица. Власник света у коме се најбоље сналазио и осећао. Питање је да ли је знао које слово азбуке, али свако сокаче – јесте. Географијом града суверено је владао. Кретао се релацијом Колонија - стовариште огрева на Железничкој станици, или грађевинског материјала „Узор“ и „Опленац“. Превозио је цемент, блокове, цигле, гвожђе, креч…, све што су муштерије тражиле. Био је тачан као најбољи швајцарски сат. И није волео да губи време. Стално је опомињао фи-

зикалце на стовариштима да раде брже. Често се и сам прихватао тешких џакова. Журио је једнако, као да ће му побећи воз.

сто у трци на 1.000 метара у конкуренцији млађих пионирки 2003/04. годиште. Бранко Басарић је био шести, такође на 1.000 метара, у конкуренцији 2005. годиште и млађи.

За сто није седао нити је чекао да му приђе конобар. Ослоњен на шанк опомињао је куваре: „Ајде, брже то, нису вам ваљда дрва покисла.“ Ретко је кад имао стрпљења да сачека да се вешалице лепо испеку. „Дајте то, журим“. Зато је најчешће и јео полуживо месо. А кад би му тањир спустили на сто, седао је, цупкао ногама, и солио до изнемоглости, све док вешалице сасвим

Позив читаоцима Од овог броја крећемо с новом рубриком. Насловили смо је ЗАБОРАВЉЕНИ ПАЛАНЧАНИ. Ако сматрате да имате „јунака“ за овакву тему, радо ћемо прихватити вашу сугестију и објавити ваше сећање. И још нешто, ако располажете било каквом фотографијом тих људи, донесите је у нашу Редакцију која се налази у Пословном центру „Сигма“ (сутерен), код Градске фонтане.

Кад је имао који динар више у џепу, навраћао је у кафану „Ловац.“ „Вешалице… целу порцију… само пожурите“ – наручивао је још с врата и журним кораком прилазио шанку.

побеле. Јео је брзо, најчешће не служећи се ни ножем ни виљушком. „Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“ – обраћао се власнику кафане и поново се хватао за сланик.

Из „Ловца“ је излазио крупним кораком. Пред кафаном га чекао коњ упрегнут у шпедитер крцат разног терета. Коњ је био леп, ухрањен, са очешљаном гривом и уплетеним репом ако је на коловозу било макар и трагова влажне градске прашине. Нико не памти да је икад ошинуо коња. Понекад би се чуо одјек бича у ваздуху, али далеко од сапи животиње. Кисели је могао да иде и у чарапама, али „његов“ коњ није смео бити бос. А кад није у руци држао дизгине и био на улици, пословао је у газдиној штали. Нико као он, чини се, није тако разумео коњски и говеђи језик. Кисели се одавно не виђа на градским улицама. Можда неко и зна његову судбину. Да Киселог није било, вероватно се не би ни знало да со није слана. И сад, кад уђем у „Ловац“, сетим се речи Томе Киселог: „Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“. Драгољуб Јанојлић

Пaлaнaчкe гимнaзиje 23.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Траг у бескрају Застаћу на тренутак и ослушнути додир прошлости... Откривам да у самом налету тога сазнања о животу, постојању и трајању, човек за вјек вјекова има одређену нит која се преплиће и сваког од нас чини посебним. У таквом пространству схватила сам да је све око мене стварно и да се одвија једним нормалним циклусом космичке силе која нас необично ставља на трон онога што се зове човек. Истакнут осећај за радост и животност понудили су ми да се осетим опуштено, и чедно препустим тој игри са самом собом... ... Горда и постојана у својој величини, Гимназија је деценијама оличавала своју постојаност, увек посебно и увек поносно. Собом је увек и заувек носила све оне који су знали да је поштују и сагледају зашто она представља изазов којем нисам могла одолети; а својим постојањем Гимназија је одувек будила у мени оно најтананије и просто гонила да јој прилазим са страхопоштовањем. Поред мајке, Мирјане Митровић, која је тада била професор ликовне уметности, академски сликар, Гимназију сам доживела још ближе. Сећам се, једног јутра, давне 1988. године, мајка је обукла ону црвену хаљину у којој је изгледала предивно, на трен учинивши да све изгледа као бајка, и повела ме на свој час... у Гимназију... Велелепна дама је и даље непомично стајала, величанствени ходници који су одисали мирисом гимназијских дана, скривања погледа који су одлазили у неповратно; стубови, најлепши принчеви, звоно које је чувало тишину целе те приче ... и ЈА као део свега тога. Стајала сам у њој, стрепела од свега, али, ипак, уживала што сам ту, у холу једног времена, поред мајке која је још више допринела

да осетим да постојим. Гледала сам све очима детета које је схватало да је живот управо ту, у приземљу Гимназије, са мајком и свим професорима који су заиста изгледали као посебна бића са привилегијом да уживају у таквој атмосфери. То је био део тог одрастања који ми је помогао да дотакнем трен лепоте и савршенства, саме Гимназије која је то представљала за мене... ... А онда је дошао дан када сам и сама постала ђак те исте Гимназије и уздигнуте главе са осмехом, поносно прошла кроз она иста врата, рустична али пуна неописиве харизме. И овај пут је сусрет био испуњен енергијом која ми је дала чудесан мир. Све је одавало утисак једног сна који је требало сваког трена да се расплине... Ходници су и даље мирисали на онај дан када сам као мала све то гледала задивљено; и предео свих боја, таласи лаве и нијансе плаве, и неизбежни вртлози црвене хаљине моје мајке ... све је то представљало буђење живота, Гимназије, ђака. Заиста сам уживала, била пресрећна и имала утисак да могу да полетим. Све ми је било тако блиско, моје, и требало је само зажмурити и... сачекати да чувено звоно обележи почетак нове школске године и нашег времена. Да, то је управо био почетак једне нове генерације... говорио је тако самоуверено, гледао на све подједнако истом смиреношћу и пружао срећу... Наш разредни старешина, професор историје Александар Јелић. Човек који је заиста допринео да сви заједно Гимназију схватимо као одређену особу која нас прима у наручје и нуди безброј могућности. Било је потребно

само бити део целе те приче и препустити се. Сале је успео да од свега направи праву атмосферу у којој смо сви били поносни на себе; гледали се задивљено и покушавали да схватимо зашто историја мора бити таква, пуна неких необјашњивих момената... а нама је тих дана било потребно нешто много другачије, мало детињасто али искрено... нешто што је Сале схватао и свима нама пружио. Прави друг, психолог, човек... Знао је како да нас учини срећнима, дружио се са нама, знање преносио на један посебан начин и уливао љубав према историји, географији, књижевности, уметности, музици... допринео да нам сви професори буду део нас самих и да их све посматрамо као део нашег времена. А онда је у свему томе, у тој игри стаклених перли ушао још један мушкарац који ме је освојио. Прва љубав... како смо само били срећни? У самој Гимназији, њеном величанству, стајали смо он и ја, заљубљени, срећни, млади. Све ме је то учинило посебном, Гимназија као таква, разредни старешина који увек има разумевања и времена, и љубав. Сећам се да се професорка Јела Новаковић пролазећи поред нас, смешкала и стално говорила како је дивно кад си млад и заљубљен. Ех... Четири године смо проживели у нашој Гимназији; волели се и дружили, али увек поносни што смо ту! Тај период од 1996-2000. године заувек ће чувати тајну бремена које је било само наше... наш траг у бескрају... (2003.) Невена Митровић

СЕЋАЊA 5. фебруара 2016. преминула је

Протекле су две године од када са нама није наша драга

Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у „Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa,

НАТАЛИЈА МАТИЋ (1921 -2026)

Са тугом ће је памтити породице Матић, Владисављевић, Стошић, Љубичић и остали пријатељи

ЛАТИНКА ЖИВОЈИНОВИЋ (1924-2014)

Сећање на тебе не бледи, ни наша љубав. Донка, Слободанка и Бисерка

• 1/4 стрaнe 3.000 динaрa, • 1/2 стрaнe 6.000 динaрa, • 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.

година са вама

П АЛАНАЧКЕ onLine

П АЛАНАЧКА

ТЕЛЕВИЗИЈА П АЛАНАЧКА ХРОНИКА www.palanacke.com & www.blog.palanacke.com