Palanačke br 201 by Palanacke Novine

Број 201 Сваког 1. и 15. у месецу Година X • 1. јул 2016. Цена 100 динара

Признање српском писцу у амбасади Грчке у Београду

Званични пријем код амбасадора 5

Руководство општине у Новинарској кући „Пера Тодоровић“

Др Бошко Војновић члан Европске академије наука

„Олимпијски карневал“ прошао кроз Смедеревску Паланку

www.sumadijskevesti.com

Дејан Црномарковић

Излазе 1. и 15. у месецу Година X • Цена 50 динара

На трагу

Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године

Херој

Издавач: Паланка инфо Контакт: 11420 Смедеревска Паланка ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор и гл. и одг. уредник Дејан Црномарковић тел: 065 200 2612 e-mail: redakcija@palanacke.com Графички уредник: Дејан Николић тел: 026 319 269 e-mail: redakcija@palanacke.com Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић, Саша Матески, Лука Никола Црномарковић, Драгутин Паунић. Фотографије: Редакција и сарадници Припрема за штампу: Паланачке новине e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com Штампа: Starprint, Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380 Паланачке су члан ПУ „Local Press”

ре неколико дана „Паланачке“ су прве објавиле вест да је у Смедеревској Паланци група младих пронашла торбу са око 700 хиљада динара, што су одмах пријавили полицији, да би непосредно потом изгубљени новац био враћен власнику. Била је то прилично штура информација, без имена актера и детаља догађаја, али и прича која није могла да чека „у компјутеру“ већ је морала у етар. Знао сам да нам читаоци верују и да неће замерити непотпуност приче, па сам је експресно „пустио“, баш зато што се не сећам када сам последњи пут био у прилици да објавим нешто слично. И био сам у праву - прича је одјекнула. Почели су да звоне телефони, позивали су ме новинари из више београдских редакција, свесни значаја тог догађаја, свесни приче која враћа наду да у Србији није све отишло „до ђавола“ бар када су у питању поштење и моралне норме. И заиста, у времену потпуног пада већине правих животних вредности, у држави у којој је све више сиромашних грађана, троје младих дало је пример свима шта то беше – човек. Баш тако - у времену свеопштег ријалитија и таласа простаклука,

транспарентне проституције медијске и друштвено-политичке сцене, општег суноврата културе и кућног васпитања, два младића и једна девојка учинили су гест за дивљење.

Двадесетак година има момак који је са земље подигао торбу пуну пара и вратио је власнику. Живи ту, са нама, у Церовцу. Студира, биће академски грађанин, и сигуран сам да ће и у будућности бити један од оних који ће поправљати Србију. У међувремену, ових дана, баш у време када се збио догађај из ове приче, тезгари на некој грађевини у Горњем Милановцу за десет евра дневно. У име давних времена када је њихов чин био нормална појава, у држави коју смо убили са предумишљајем, ја им се клањам и захваљујем што су ми улепшали ове усијане јунске дане.

Протеклих дана, професионална страст није ми дала мира па сам обратио посебну пажњу на реаговања и коментаре грађана, који су текст о овом догађају прочитали на дневном интернет издању „Паланачких“ или на фб-страници Клуб новинара СП који је шеровао и текст из дневног листа „Блиц“ уваженог колеге Ђорђевића, и то само употпуњује општи осећај пријатности и задовољства. Грађанима Србије потребне су овакве приче. Промућкају хемију поноса. Изазову дрхтај самопоштовања. Буде трептај ока који ствара кап. Елем, двадесетак година има момак који је са земље подигао торбу пуну пара и вратио је власнику. Живи ту, са нама, у Церовцу. Студира, биће академски грађанин, и сигуран сам да ће и у будућности бити један од оних који ће поправљати Србију. У међувремену, ових дана, баш у време када се збио догађај из ове приче, тезгари на некој грађевини у Горњем Милановцу за десет евра дневно. Треба ли да знамо његово име? Да, свакако, али о томе ћете се информисати на неком другом месту. У овом тексту његово име је – херој.

Услуге „Western union“ од сада и у Мењачници

„Круна“

у главној улици у Смед. Паланци. Свакога дана од 07-21.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com

КЊИЖАРА „ЕС-МСМ“ Првог српског устанка 156 КАНЦЕЛАРИЈСКИ МАТЕРИЈАЛ – ШКОЛСКИ ПРИБОР

Хит фото

Хит слово *** - Ми смо, једноставно, отвореног срца наступили према свима, а тако ћемо и убудуће да чинимо... Сматрам да су сви људи отворена срца, сви који су добронамерни, апсолутно неопходни овој општини. Петар Милић,

председник Општине Смедеревска Паланка

Сајам цвећа у организацији Расадника Старчевић и ОТО

У овом броју 06 Обележена слава општине Смедеревска Паланка

Велика литија прошла центром града

Варошке тандарије Слободана Тодоровића Токија

07 Народни музеј

опљачкан у по бела дана Украден вредан јатаган

Заборављени Паланчани Ера Монтер

Из пера Драгутина Паунића

Познати Паланчани Бане Милутиновић Добравац

Нова позоришна књига Томе Митровића

14 12

„Надреални фото-албум“ Славише Крстића Kорак пре ремек дела

„Паланачке“ на рођендану чикаРаје Поповића

Празник игре и спорта

Олимпијски карневал у спортској сали ОШ „Вук Караџић“

А КТУЕЛНО

ВЕЛИКО ПРИЗНАЊЕ СРПСКОМ ПИСЦУ У АМБАСАДИ ГРЧКЕ У БЕОГРАДУ

Званични пријем код амбасадора ДАН ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА

Петар Милић: Отвореног срца према свима

Пријем је уприличен поводом запаженог успеха Црномарковићеве књиге „О изгубљеним данима“ коју је, крајем прошле године, у преводу визуелне уметнице др Норе Лефе и рецензији проф. др Павлоса Лефаса, објавио грчки издавач „Direct publishing“

16. јуна 1866. године Паланка добила статус вароши

ре седамнаест го- лим да вас oптерећујем дина, 16. јун је про- сувопарним подацима, глашен Даном општине могу само да кажем да Смедеревска Паланка. ситуација није сјајна - а Тим поводом руковод- ово су веома благе речи ство локалне самоупра- – и можда је ово један ве организовало је при- од најтежих тренутака годну свечаност, којом је који наша општина прообележен овај општин- живљава. Зато је и само ски празник. После химне „Боже правде“, у извођењу хора Музичке школе „Божидар Трудић“, у холу испред велике и мале сале СО, гостима, из наше и суседних општина, обратио се, у име домаћина, председник општине, Петар Милић. Милић, председник Општине - Као први чо- Петар Смедеревска Паланка век Општине, имам дужност и част да обележавање овог датупоздравим све овде при- ма сведено на минимум. сутне, наше пријатеље, Ја вам се због тога извигосте и запослене у ло- њавам, али овакав начин калној самоуправи, и да обележавања примерен подсетим шта ми данас је тренутку у коме се оповде прослављамо. Да- штина налази. Овде су и нас је Дан општине Сме- запослени, и привреднидеревска Паланка, јер је, ци из ове општине, овде 1866. године, на овај дан, су људи различитих место у коме живимо до- поља деловања и занибило статус варошице. мања. Овде сте из више То је историјски аспект разлога. Најпре, зато што ове приче. Дуго сам раз- желимо да покажемо да мишљао шта могу да имамо вољу и жељу, а на кажем овим поводом, на крају крајева - то и мораједној пригодној свеча- мо, да побољшамо услоности, а да ме не повуче ве живота у овој општиситуација која тренутно ни. Са друге стране, овде влада у општини. Не же- су наши пријатељи и

драги гости из околних општина, јер ми треба да имамо добре односе са свима, да се ослањамо једни на друге. Да ли је тога било у претходном периоду, у то нећу да улазим. Ми смо, једноставно, отвореног срца наступили према свима, а тако ћемо и убудуће да чинимо – па је и то разлог што сте сви данас овде. Рећи ћу вам још једну ствар: због напред наведене ситуације, сматрам да су сви људи отворена срца, сви који су добронамерни, а ви спадате у њих, апсолутно неопходни овој општини, и сигуран сам да ћете сви, својим деловањем, помоћи да превазиђемо проблеме којима се тренутно бавимо - рекао је председник Општине и захвалио гостима који су својим присуством увеличали овај свечани тренутак. У вечерњим часовима на Тргу код фонтане је одржан пригодан културно забавни и уметнички програм у коме су учествовали КУД „Абрашевић“, КУД „Гоша“, Аца Митровић и млади таленти, Mима Мајсторовић, „Јован Николин бенд“ и „Crash“. 

егова екселенција амбасадор Републике Грчке у Србији, господин Константинос Икономидис, приредио је, у згради амбасаде, пријем за српског писца Дејана Црномарковића, и чланове његове породице, супругу Слађану и сина Луку Николу. Пријем је уприличен поводом запаженог успеха Црномарковићеве књиге „О изгубљеним данима“ коју је, крајем прошле године, у преводу визуелне уметнице др Норе Лефе и рецензији проф. др Павлоса Лефаса, објавио грчки издавач „Direct publishing“. Књига је, после промоције у атинском „Free thinking zone“, и интервјуа који је Црномарковић дао за грчки „Culture now“ пронашла пут до читалаца, па је прво издање распродато. На пријему у амбасади Грчке у Београду амбасадор Икономидис је истакао значај оваквих догађаја за културну сарадњу две пријатељ-

ске земље и подсетио на некадашњу изузетну популарност српског писца Данила Киша у Грчкој. Амбасадор се интересовао како је дошло до грчког издања књиге „О изгубљеним данима“, о плановима за њене будуће презентације, а упитао је Црномарковића и који аутори су највише утицали на његов књижевни развој. Наш писац поклонио је амбасадору Грчке један примерак књиге са посветом, неколико књига за Библиотеку грчке амбасаде и Грчки културни центар у Београду. Црномарковић је амбасадору Икономидису поклонио и друго издање своје прве књиге „Део немира“ на српском језику, које је недавно објавила Библиотека „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци. Уследио је и позив амбасадору Грчке да посети Смедеревску Паланку.  Драгољуб Јанојлић

А КТУЕЛНО

ОБЕЛЕЖЕНА СЛАВА ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА

Велика литија прошла центром града - Овај дан, и овај велики празник Свете тројице, ваши преци су изабрали и посветили, и он се слави и празнује као слава овога места и свих његових житеља - рекао је, између осталог, протојереј Драгиша Савић

рсна слава општине Смедеревска Паланка, Силазак светога духа на апостоле – Тројице, прослављена је у присуству свештенства и верника, на платоу испред зграде

општине. После Свете литургије у Цркви светог преображења Господњег, велика литија, предвођена свештенством, у којој су били и функционери паланачке општине, прошла

је централним градским улицама, да би се, потом, испред зграде општине, обавило сечење славског колача. Присутним грађанима, пригодним речима, обратио се протојереј Драгиша Савић: - Овај дан, и овај велики празник Свете тројице, ваши преци су изабрали и посветили, и он се слави и празнује као слава овога места и свих његових житеља. Зато смо се молили у Светоме храму, и овде, испред овога здања, у коме они који, изабрани вољом народа, треба и хоће да раде за добро свих житеља овога града и за своје лично спасење. Нека је најпре њима, челницима ове општине, председнику и његовим сарадницима, срећна

слава. Захвални смо им што су омогућили да се овде заједнички помолимо, за живот, милост, здравље и спасење житеља овога града, али и сваког божијег створења. И захвални смо што су спремили све ово, а у данашњој молитви молили смо се да нам то буде на здравље и на спасење. А спремили су оно што српски домаћин спрема за славу, жртву коју смо принели – колач, жито, вино и свећу. Али најважније од свега је што смо се овде сабрали, јер шта би све ово без живе цркве, без свих нас, браћо и сестре. На данашњи дан, Спаситељ је послао својим ученицима Духа светога, и поручио им – идите по целом свету и пропо-

РУКОВОДСТВО ОПШТИНЕ У КУЋИ ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА У ВОДИЦАМА

Помоћ да Новинарска кућа буде завршена

До сада су захваљујући бројним донаторима и Општини Смедеревска Паланка завршени сви груби грађевински и део унутрашњих занатских радова

овоизабрано руководсто Општине Смедеревска Паланка на челу са председником Општине Петром Милићем обишло је Новинарску кућу Пера Тодоровић у Водицама и обећало подршку за завршетак овог објекта. Делегацију Општине у којој су били и председник Скупштине општине Владан Вуко-

вић са сарадницима дочекали су генерални секретар УНС-а Нино Брајовић, председник Завичајног друштва Видовача Мића Загорчић и привредници из овог места Бобан Милутиновић и Вељко Таталовић који су значајно помогли изградњу Новинарске куће. Загорчић и Брајовић су госте информисали о плану УНС-а и

„Видоваче“ да до краја идуће године Новинарска кућа Пера Тодоровић буде завршена и потреби да се локална самоуправа укључи у реализацију пројекта у оквиру којег је и идеја да родно место једног од најпознатијих српских новинара у другој половини 19. и почетком 20. века Пере Тодоровића постане и Новинарско село. Председник Општине Смедеревска Паланка рекао је да УНС и „Видовача“ рачунају на подршку локалне самоуправе чим

нова власт сачини биланс својих финансијских могућности и обавеза и истакао значај пројекта за развој туристичке понуде и промоције овог краја. Први човек Смедеревске Паланке најавио је бољу сарадњу са суседним самоуправама како би брже и квалитетније били решавани проблеми житеља овог дела Шумадије и Поморавља од обезбеђења водоснабдевања и развоја путне инфраструктуре, до јачања привредне и туристичке сарадње.

ведајте Јеванђеље свакоме створењу. Он не гледа ко је ко, него му је из сваког народа мио онај који чини правду и говори истину. Нека Дух свети сиђе на нас, на свако божије створење, и на сав род људски, на овај велики дан, на овај велики празник, један од највећих у Хришћанској цркви. Овај дан је под капом небеском и сводом земаљским међу најрадоснијим данима. Молимо се да Дух свети сиђе, да нас укрепи, помогне, оснажи, и да остане на нама, како бисмо ми остали у заједници са Богом. Нека је срећно и благословено данашње духовно славље, и да нас Господ и Дух утешитељ чува и штити кроз све дане нашега живота. Амин. Одговарајући на питање новинара, данашњи празник кратко је прокоментарисао и председник Општине Смедеревска Паланка, Петар Милић: - Прослављање Крсне славе је карактеристично за наш народ. Настављамо традицију која је прошле године прекинута, а осим тога упућујемо и поруку. Та је порука сасвим јасна: потребно је јединство, заједништво, и сваки пар руку, да се изађе из ситуације у којој се тренутно налазимо. 

Одлуком Управе УНС-а од идуће године сваке друге године ће у сарадњи са новинарима из Смедеревске Паланке бити додељивана Новинарска награда за фељтон Пера Тодоровић. У Новинарској кући Пера Тодоровић која је истоветна његовој родној кући биће изложена издања Пере Тодоровића из Легата Жике М. Јовановића, стална поставка под називом „Путовање кроз историју српске штампе“, радиће Завичајни клуб „Смиљево“, а одржаваће се новинарски скупови и културне манифестације. Бригу о кући уз Општину Смедеревска Паланка, УНС и Видовачу водиће и Народни музеј Смедеревске Паланке. Изградња Новинарске куће Пера Тодоровић почела је у јуну 2011. године. До сада су захваљујући бројним донаторима и Општини Смедеревска Паланка завршени сви груби грађевински и део унутрашњих занатских радова. 

Владимир Ђурђевић

Bandiera rossa

Филозофи

ожда сте већ чули за невероватан податак, да се реч „филозофија“ једино у српском језику користи у пејоративном значењу. Филозофирати за нас значи „празнословити“, причати без везе, чак – лупетати. Сећате ли се оног дијалога из Нушићеве комедији „ДР“. Отац несуђеног доктора филозофије објашњава добротовним дамама шта је то филозофија: „Видиш, то је оно да ја причам, а ти мене ништа не разумеш, па онда ти мени причаш, а ја тебе ништа не разумем“. Свако завиривање иза појава, свака сумња, свако преиспитивање – у нашој традицији се повезује са јаловим зановетањем. Филозофи су ту да закомпликују, да замуте бистру воду. Овај национални презир према филозофији, међутим, макар делимично погађа њену суштину. Да, задатак је филозофије, уистину да у јасном покаже нејасно, у добром – чучеће зло, она се противи свакој саморазумљивости, свему што некритички прихвата. Откуда подозрење према томе? Захваљујући овом негованом презиру према свакој делатности која ствари доводи у питање – догађале су нам се различите непријатне ствари током историје, сваки пут када смо намах и без резерве прихватали идеје и путоказе, кад год су пролазиле пароле да је време да се ради, а

не да се филозофира. То не значи да је овај напор преиспитивања, тај критички набор на челу својствен другим народима. У наше време пре смо сведоци бекства од сваког промишљања. Ту и тамо, пријатно нас изненади – победа „Сиризе“ или британско „не“ Европској Унији, али све то је премало да бисмо, када је реч о еманципацији човечанства смели да будемо оптимисти. Па ипак, Европљани макар имају страхопоштовање према сопственим мислиоцима. Када је Сартр, намерно и изазивачки, насред Париза, делио забрањени анархистички лист, полицајац га није ухапсио, већ је консултовао претпостављеног, а овај опет свог претпостављеног, све до самог министра, који је на послетку позвао Шарла де Гола: „Француска не хапси своје Волтере“, рекао је генерал-десничар. Све у свему, подозрење, не само према филозофији, него и према сваком непотребном компликовању ствари – производи занимљиве последице. Ових дана добио сам једно занимљиво писмо, а када сам на њега одреаговао – мој је комшија одвратио – „да не филозофирам“. Наиме, на моју адресу стигла је строга опомена Погребног предузећа, да ће, уколико не уплатим дуг за коришћење

гробних места „која се воде на моје име“ – ископати покојнике, а мене оглобити на суду. Све је ту чисто и јасно. Па ипак – уколико се гробна места воде на мене, шта су ту криви покојници, који, ваљда, имају право да достојанствено почивају. И где ће са тим костима? У масовну гробницу, која још не постоји, или је планирана нека друга судбина „посмртних остатака“. Са друге стране, ако ме оглобе на суду, зар тиме рачуни нису намирени, па самим тим покојници треба да остану тамо где јесу? Да сада не улазимо у мрачна питања о томе шта се у ствари наплаћује, каква брига и уређивање гробља, када је оно, често, сасвим непроходно. Одашиљаоце оваквих порука не мучи набор на челу. Разуме се, они неће да „филозофирају“. Можда је време да и ја од свега тога дигнем руке. Пре него што и сам рукавице окачим о клин, не могу а да не одговорим љутитим утеривачима гробарских дугова. Драга господо – када умрем, слободно ме положите у ту колективну гробницу, ако је икада ископате. Уосталом, бићу у добром друштву. На такво је место отишло и Моцартово тело – а и тела неколицине писаца и филозофа, којима сам неуспешно покушавао да се приближим, трудећи се барем да „филозофирам“.

НАРОДНИ МУЗЕЈ ОПЉАЧКАН У ПО БЕЛА ДАНА

Украден вредан експонат Музеалија с почетка 20. века налазила се на поставци „Чувари ватре“ којом Музеј обележава 50 година постојања

з Народног музеја у Смедеревској Паланци је стигло обавештење да је у среду, 15. јуна око 16 часова

и 30 минута непознати починилац обио витрину са поставке и украо јатаган. Ову несвакидашњу

сцену је врло брзо и благовремено приметила колегиница која је у то време радила, али је лопов силом успео да изађе из Музеја и побегне. Надлежни органи су извршили

увиђај и поступају по дужности. Иначе, музеалија с почетка 20. века налазила се на поставци „Чувари ватре“ којом Музеј обележава 50 година постојања. 

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОБЕЛЕЖЕН ДАН ДОБРОВОЉНИХ ДАВАЛАЦА КРВИ

Седми у републици по броју давалаца „Широко срце“ додељено „Гоши“ и Средњој школи „Жикица Дамњановић“

руштво добровољних давалаца крви „Гоша“ и Општинска организација Црвеног крста у Смедеревској Паланци обележили су Светски дан добровољних давалаца крви. Учинили су то, како на свечаности у Скупштини општине рече Биљана Поповић, са жељом да искажу дубоко поштовање и захвалност онима, који несебично и великодушно, дајући део себе и свог здравља, спашавају животе и чувају здравље нације. -Крајњи циљ је да се скрене пажња на потребу континуираног добровољног давалаштва и да се мотивише што већи број људи да се прикључе овој хуманој армији - истакла је Биљана Поповић.- То су и глобални циљеви Светске здравствене организације, која је установила 14. јун као светски дан давалаца, па се данас широм света, организује пригодне акције и манифестације. Вама, уосталом, не треба о томе говорити – ви то добро знате и осећате, и истрајно, скромно, без публицитета, испуњавате своју племениту мисију. Потребно је само да вам јавност и друштвена заједница, поклоне мало више пажње. Ово је један мали корак у том правцу.

Учеснике свечаности, у име локалне самоуправе, поздравио је члан Општинског већа Небојша Павловић, који је скренуо пажњу да нас све повезује крв и подсетио да се сваког 14. јуна широм света одржавају различите активности које имају за циљ да се искаже захвалност свим људима, који својом добром вољом поклањају део себе онима којима је помоћ најпотребнија. Павловић је позвао све добровољне даваоце крви да наставе са исказивањем своје хуманости, али и друге да се одазивају оваквим акцијама, јер на тај начин помажу и себи и другима. Потом се присутнима обратила Снежана Жарковић, секретар Општинске организације Црвеног крста, изражавајући жаљење што свечаности присуствује мали број добровољних давалаца крви, јер их је много више. Рекла је да је у протеклој години сакупљено 1.884 јединица крви, чиме је у великом проценту испуњен план, па Смедеревска Паланка заузима високо, седмо место у Србији. -Било би довољно крви кад би свако од нас бар једном дао крв – подвукао је др Зоран Јанковић, начелник Кабинета

за трансфузију крви ОБ „Стефан Високи“.- Ситуација је таква каква је. У нашем Кабинету смо до сада узели око 1.000 јединица крви, која је намењена потребама наше Болнице. За сада успевамо да подмиримо наше потребе, осим 25. маја када је била потребна нулта негативна крвна група. За једну ноћ дали смо скоро 12 јединица те крвне групе крви породиљама. Захваљујући апелу, наши суграђани су показали велику хуманост, па им се овом приликом захваљујем. За један дан смо практично успели да стабилизујемо стање. Морамо црпети потенцијале из наше средине, где је народ изузетно хуман. У наставку свечаности додељена су пригодна признања. „Широко срце“ Црвеног крста овом приликом припало је „Гоши“ и Средњој школи „Жикица Дамњановић“. Признање „101 пут“ добио је Момчило Радосављевић, председник Друштва добровољних давала крви у „Гоши“. Остала признања примио је већи број добровољних давалаца и активиста Општинске организације Црвеног крста.  Д. Јанојлић

ЛЕПА ВЕСТ ИЗ МАДРИДА

Ана Сантос-Михајловић представљала Србију

з Мадрида је стигла лепа вест у Србију и Смедеревску Паланку од пријатеља и суграђана, породице Сантос-Михајловић. На Гастрономском и дипломатском сајму који је одржан у шпанској престоници, уз учешће 60 држава међу којима је заступљена и Србија, нашу земљу је у културном делу програма

представљала Ана Сантос-Михајловић, ћерка Паланчанке Дејане Михајловић и унука чувеног офталмолога у пензији др Душана Михајловића. Ана је, на одушевљење свих присутних, отпевала химну Србије „Боже правде“, коју је аплаузом поздравила и шпанска краљица Софија која је отворила ову манифестацију. 

Др Бошко Војновић

ПАЛАНЧАНИН ДР БОШКО ВОЈНОВИЋ ПОСТАО ЧЛАН ЕВРОПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА

Винуо се у научну орбиту Распоређен је у Одељење наука, а следи и свечани чин – додела Повеље и Ленте

аш суграђанин, др Бошко Војновић, нови је члан Европске академије наука, иновација и одрживог развоја. То је, у ствари, асоцијација академија на нивоу старог континента која има за циљ размену знања, иновација и достигнућа у различитим наукама. Војновић је распоређен у Одељење наука поменуте Академије у својству редовног члана. Поред тог, постоји још и Одељење иновација, односно одрживог развоја али се он, по постигнутим резултатима, најбоље уклопио у онај део Академије који се бави научним достигнућима - Повереници ове Академије су проценили, пре скоро годину дана, да испуњавам услове за редовног члана с обзиром да постоје још и придружени и почасни – објашњава Војновић свој пут до високог звања.Од мене је у међувремену тражен властити CV из кога је лако сагледати све досадашње научне резултате, објављене радове и све друго што се подводи под допринос науци. Тражени су и по-

даци о цитираности мојих радова по часописима међународног ранга и значаја који су доступни у целом свету. Управни одбор Академије, на предлог Комисије за пријем нових чланова, закључио је да Војновић испуњава све услове за редовног члана. Процедура је комплетно завршена, па следе свечани делови промоције: додела Повеље и Ленте. С обзиром да је Академија из Србије, уз овог, добила још два члана, планирано је да буду промовисани истог дана, највероватније у Београду. - Пријем у Европску академију наука доживео сам као некакав врхунац моје научне каријере – подвлачи Војновић.- Прија ми то, наравно, али без еуфорије с обзиром да сам стално, у континуитету, напредовао у научним, односно наставним звањима. Вишеструко сам испунио и услове за звање редовног универзитетског професора, што ће се и формално потврдити у долазећем периоду.  Д. Јанојлић

СИНДИКАТ

ИНИЦИЈАТИВЕ ВЕЋА САМОСТАЛНОГ СИНДИКАТА

Решити статус запослених Покренуто и питање формирања Социјално-економског савета

пштинско веће Самосталних синдиката Смедеревска Паланка покренуло је иницијативу да се покрене питање статуса јавних предузећа и питање запослених у друштвеним делатностима, пре свега, у предшколској установи, локалној самоуправи и основним и средњим школама (помоћно особље). Ова иницијатива темељи се на чињеници да су готово све школе блокиране и да ће бити тешко издвојити довољно средства из буџета за измирење обавеза према онима који ту раде. - За нас је посебно значајно питање јавних предузећа имајући у виду да су и она у блокади – каже председник Већа Самосталног синдиката Божидар Тодоровић.- Ситуација је посебно сложена у „Водоводу“, „Зеленилу“, „Градским гробљима“, „Паркинг сервису“ и „Паланци развој“. То су предузећа која су понекад запошљавала и више радника него што је било потребно. Ако дође до спајања тих предузећа, појавиће се свакако вишак запослених, због чега је Веће Самосталног синдиката ову тему уврстило и у дневни ред своје последње седнице. Учињено је то да би се са локалном самоуправом разговарало о статусу тих предузећа. Самостални синдикат се није слагао са цепањем појединих предузећа од стране претходне власти, имајући у виду да су се на тај начин само умножавала радна места, али да се није постигла ефикасност у раду тих јавних предузећа. Није било довољно финансијских могућности за функционисање тих предузећа и исплату зарада запослених. Самостални синдикат већ годинама инсистира и на формирању Социјално-економског савета на територији локалне самоуправе, јер се сматра да би се договором

представника локалне самоуправе, послодавачких и предузетничких организација на територији општине и представника запослених, односно Савеза самосталних синдиката, дошло до решења многих проблема. Решавало би се ефикасније и питање остваривања права у локалној средини, од превоза, па до стања у образовању, здравству итд. - Мислим да би Социјално - економски савет у трипаритном односу, где седе пред-

ставници локалне самоуправе, запослених и послодаваца, могла да се нађе мера и начин како да се надаље развија локална самоуправа - истиче Тодоровић. - Ових дана имао сам прилику да разговарам с неким заменицима министра грађевине, саобраћаја и др. о могућности отварања новог излаза Смедеревске Паланке на ауто-пут. Постоје дакле начини где ми из синдиката можемо лакше и брже отварати врата у неким министарствима. И то брже од других. У наредних неколико месеци разговараће се о питању отпуштања вишка запослених у друштвеним делатностима, што је за Самостални синдикат јако битно. У сарадњи са локалном самоуправом тражиће се заједничка и најприхватљивија решења.  Д. Ј.

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА МЛАДЕ

Млади су закон За шест година финансирано 1095 пројеката

анцеларија за младе, која делује у склопу Културног центра у Смедеревској Паланци, одржала је конференцију за медије поводом почетка примене овогодишњег програма „Млади су закон“, односно расписивања конкурса за финансирање омладинских волонтерских пројеката, чији је циљ подстицање активизма и волонтерских активности младих. Драган Вујановић је подсетио да је Канцеларија за младе Културног центра партнер Министарства омладине и спорта чији пројекат „Млади су закон“ за Браничевски и Подунавски округ спроводи Омладина ЈАЗАС-а Пожаревац. - Ове године по седми пут промовишемо програм „Млади су закон“ – изнео је Зоран Јовић из Омладине ЈАЗАС-а Пожаревац.- То је национални програм волонтирања Министарства омладине и спорта. Оно и финансира тај програм кроз ресурс центре, који расписују конкурс за омладинске волонтерске пројекте. Омладина ЈАЗАС-а ове године је ресурс центар који покрива Браничевски и Подунавски округ, а прошле године је имао надлежност и за Борски и Зајечарски. Из Смедеревске Паланке партнери су нам Канцеларија за младе и „Паланачке“, а партнери на овом пројекту још су и град Пожаревац, Општина Велико Градиште, Регионална развојна агенција Браничево-Подунавље и Омладинско по-

зориште „Патос“ у Смедереву. Програм „Млади су закон“ траје седам година. У претходних шест финансирано је 1095 омладинских волонтерских пројеката реализованих широм Србије, у износу од скоро 75 милиона динара. Омладина ЈАЗАС-а Пожаревац је у протекле две године организовала два међународна волонтерска кампа, од којих је један после мајских поплава 2014. био у Смедеревској Паланци. Прошле године еколошки камп је организован у Хомољу, прецизније у селу Ждрело. Ове године се очекује међународни еколошки камп на Сребрном језеру. На овој конференцији за медије речено је да овогодишњи конкурс за финансирање омладинских пројеката траје од 25. јуна до 10. јула. На њега се могу пријавити удружења младих, па и млади који немају удружење и нису ни у једној организацији. Довољно је да се пет младих људи пријави као неформална група с тим да једна особа међу њима мора бити пунолетна. Теме конкурса су учешће у уређењу јавних простора у млади проводе слободно време,или других простора од јавног интереса, акције заштите животне средине. Промоција разумевања, толеранције и једнаких шанси за све младе, здрави и безбедни стилови живота, промоција солидарности и хуманости итд.  Д. Ј.

П ОЗНАТИ П АЛАНЧАНИ

БАНЕ МИЛУТИНОВИЋ - ДОБРАВАЦ СВИРАО ХАРМОНИКУ НА ТРИ КОНТИНЕНТА

Популарност бржа од година Рођен је у Добром Долу, прва кола на хармоници показао му отац Богдан, потом га учили Дода Ранковић, Раде Прокић и Миладин Антонијевић, а музички описменио Мија Крњевац, био је члан његовог оркестра, у Смедеревској Паланци живео десет година, с Јасеничанима ишао на радну акцију, свирао у Вишеграду, Осијеку, Дубровнику, Суботици, Београду, на Светом Стефану, у Сарајеву где је завршио Педагошку академију и 20 година радио у Музичкој школи; сада је пензионер, лето проводи у родном селу, а често се може видети у друштву пријатеља у паланачким кафићима

Бане Милутиновић - Добравац

н је виртуоз на хармоници, чија је популарност ишла испред његових година. На том инструменту прославио се безмало широм планете. Свирао је на три континента: од Европе, преко Америке, до далеке Аустралије. У музичком свету оставио је дубок и самосвојан траг. Није га увек било потребно видети „уживо“, довољно је само са неког носача звука чути како „говори“ његова „далапа“, па у трену препознати „хармоникашки вез“ Банета Милутиновића – Добравца. Био је ученик Мије Крњевца, а касније и члан оркестра тог даровитог хармоникаша, који је рођен у Ратарима код Смедеревске Паланке. С њим је некада крстарио Србијом, свирао на концертима и пратио врхунске певаче Радио Београда: Зору Дремпетић, Марију Гроздановић, Савету Судар, Наду Воденичар, Милета Богдановића, Душана Николића-Калета, Николу Колаковића, Божидара Димитријевића… То је трајало готово пуне две године – од 1954. до 1956. Живот га је потом одвео у Сарајево где данас, изузимајући повремене боравке у завичају, троши пензионерске дане. У главном граду БиХ уписао је и завршио студије на Педагошкој академији, после чега се као наставник хармонике, запослио у Музичкој школи. Скоро 20 година се бавио педагошким радом. - А сада радо долазим у моју Паланку у којој сам живео од 1946. до 1956. – открива нам важан податак из своје биографије овај виртуоз на хармоници. Ето, у том истом граду, доживео сам да хоће да ме ставе у новине, у рубрику „Познати Паланчани“. Тиме сам, морам признати, ве-

ома почаствован, али ми некако није јасно како ћу ту проћи као Паланчанин, а рођен сам у Добром Долу. Моју недоумицу решава сазнање да је изашла књига под насловом „Познати Младеновчани“ у којој је и животни портрет глумца Бате Живојиновића, родом из Кораћице. Снимио је 27 народних кола од којих се издваја оно које носи назив „Милутинка“. Као композитор потписао је преко 70 кола, а поносан је на изјаву Мије Крњевца једним новинама кад га је прогласио за свог најбољег ученика. Иначе, с хармоником се први пут срео у кући свог оца Богдана Милутиновића, који је годинама свирао на том инструменту. -Он ми је дао и прве часове хармонике – подсећа.- Био је веома музикалан, лепо је певао, а према мени је био врло критичан. Кад бих му понекад одсвирао кола које сам управо компоновао, умео је да каже „ово ти је добро, а ово није“. Прво коло сам компоновао 1. јануара 1949. Те године свирао сам с Мијом дочек Нове године у паланачком Дому културе. Три сата иза поноћи, Крњевац ме замолио да наставим свирку а он да оде на спавање. Иначе, код њега сам становао две године, и да се сада похвалим, имао бесплатне часове. Осим оца Богдана, свирању на хармоници учили су га Дода Ранковић и Раде Прокић. Био је неко време и код Миладина Антонијевића у Стојачку, за кога каже да је уживао глас једног од бољих свирача у јасеничком крају. -Ја сам отишао код Крњевца да се музички описменим, да научим ноте – наглашава наш саговорник.- А Миладинов отац ми једном рече: „Шта ћеш код Крњевца, кад је мој син доктор за кола. То је било одмах после рата 1946. или 1947. године. Тад није било школе за хармонику, користили смо школу за кла-

вир, Бајерову школу. Од Крњевца сам много научио, он је имао једно јако широко знање које је стекао од свог оца Аце, чувеног хармоникаша на великом гласу. Он је свирао на двору бугарског краља јер се, радећи с многим ученицима, и сам музички усавршавао. Не може да буде добар хармоникаш неко ко не вежба. Ми смо, одлазећи возом на концерте, чак и по купеима увежбавали хармонске задатке Франа Лотке. Хармонија је, да појасним, наука о акордима. То ми је касније у каријери јако користило. А како је стигао у Сарајево? Вели да је свирао у Вишеграду. Био му је то први хотелски ангажман. Ту је упознао своју садашњу супругу Кармелу. По њеном имену касније је назвао

једно од својих кола. -Кармела је у Сарајеву завршила гимназију и запослила се у Општинском суду одакле је с још једном колегиницом послата у Вишеград – прича нам. - Имале су задатак да неке службенице у вишеградској кући правде обучавају да раде. Редовно су долазиле да вечерају у хотелу „Панос“, где сам, ја свирао. С Кармелом сам две-три године био само пријатељ. Знате, ја сам живео као номад, ишао сам од места до места. После Вишеграда свирао сам у Горњем Милановцу. То је било марта 1952. године, а већ на Крстовдан послат сам у војску, у Словенију. Служио сам 18 месеци у Новој Васи при Ракеку. Године 1963. је напустио Београд. Пре тога се дуже време

„Свирај нешто за Црнце“ Бане Милутиновић је свирао и „преко баре“, у Чикагу чак у четири наврата. Долазили су музичари из других кафана да га слушају. Једне вечери у српску кафану навратили Црнци са женама. - Приђе ми газда, неки Ђорђевић из Боговађе, богаташ над богаташима, па каже: „Је ли, бре Бане, знаш ли да свираш нешто за ове Црнце?“ И ја прво ударим „Америчку патролу“,па „Риголето“, затим „Гранаду“ и неке шпанске и италијанске мелодије. И тад је један други угоститељ позвао цео оркестар у своју кафану „Европа у ноћи“. Каже он мени: „Ајде, Бане, ти знаш ове европске мелодије, одсвирај нешто, нек виде ови Американци да и ми, Срби, нешто знамо…“ На бини је био само један оперски певач и жена за клавиром. Замолио је газду кафане, пошто не зна енглески, да пита жену може ли да га прати. И кренуо је „Тихо, тихо“, „Бал на води“, „Мулен руж“, „Мађарски плес“… - Одсвиро сам неколико мелодија и добио аплауз - сећа се Бане. - За једним столом само су били Срби, сви остали Американци. Био сам два пута у Француској, па у Аустралији 1999. Девет месеци давао сам часове, учио сам неку девојчицу из Липа, која је код мене долазила у Добри До. Њен отац кад је добио исељеничку визу с породицом је отишао у Сиднеј. После две године дошао је у посету родитељима у Липе, па навратио код мене у Добри До. „Мајстор,Бане, да учите ви моју Милицу у Сиднеју, имате стан и храну, бесплатну карту, колики тражите хонорар?“ Добијао сам хиљаду долара месечно и тако девет месеци…

Мија Крњевац и Бане Милутиновић, у Паланци 1991.

дописивао с Кармелом. Она је имала две тетке у Београду. Долазила им у госте, а он свирао у ресторану „Стамбол капија“. Пратио је Лепу Лукић за коју вели да је тада још била у анонимности, Ацу Трандафиловића, Тому Здравковића… -Те 1963., пошто сам већ имао 30 година, одлучио сам да прекинем „номадски живот“ и да се скућим – отвара нову станицу свог живота познати хармоникаш. - Сарајево као велики град пружало је тада неслућене могућности нама музичарима. Свирао сам пет година непрекидно у хотелу „Европа“, па три године на Илиџи. Стаж се Акцијаш с хармоником Бане Милутиновић је био и учесник омладинских радних акција. Припадао је јасеничким бригадама. Године 1949. био је на изградњи аутопута Београд-Загреб. Командант му је био Станимир Ивановић. - Ја сам само свирао, нису дозвољавали да крампам - вели Бане. - И тако, сваки дан, хармонику на груди, приближим се акцијашима и - свирам. То је било негде на територији Хрватске. Ја свирам, пијуци само ударају. Једног дана, беше ми досадила хармоника, узех и ја крамп, да видим како то изгледа. И мени изађоше жуљеви на длановима. Водили ме у амбуланту, а Станимир се љути: „Шта ће теби крамп, твој посао је да свираш…“

тада уписивао у радну књижицу. Целу деценију сам свирао у Дому ЈНА и две године код приватног угоститеља Салка Кића, где је долазила сарајевска елита. Укупно сам у четири ресторана свирао 20 година. То је за Гинисову књигу! У Сарајеву се априла 1963. оженио Кармелом. Био је веома цењен хармоникаш. Скоро без конкуренције. Свирао је и филмске мелодије. Шербо и Јовица Петковић су долазили да га слушају. Имао је широк и разнолик репертоар. -Поред тог знања, важно је да имаш и моралне квалитете - наглашава.- Треба да си позитивна личност. Где год сам свирао, а свирао сам у Осијеку, Суботици, Дубровнику, на Светом Стефану и другим местима, свуда сам уживао добар глас. Директори су ме ословљавали са „госпон Бане“ и говорили: „Кад год сте слободни, јавите се, овде вас увек чекао посао“. Имао сам манире, био лепушкаст, уз то и добар хармоникаш. Дете сам са села, али лепо васпитан. Хармонику свира од 1941. године. Био је у другом основне кад је почео да свира. -У пензији сам, али сваки дан вежбам по два-три сата у свако доба дана, али никад мање од два школска часа – прича нам.Рука мора да ради. Имам енергију и здравље ме служи. Могу да свирам пет сати без одмора. Кад сам овде, углавном преко лета, свирам само код пријатеља и углавном код људи које знам. Да дође неко непознат, ни за хиљаду евра не бих ставио хармонику на груди. Волим да свирам и увесељавам људе, продужавам им живот. Кад сам свирао у Сарајеву и кад сам стекао велику популарност, долазио сам у наш крај на по неку свадбу. У Церовцу сам, сећам се, свирао свадбу неког Новице. Њему је музика наплатила два милиона динара, не знам које је године то било, а ја сам узео пара колико сви они. „Што тако мало наплаћујете?“ – упитао сам хармоникаша. „Ти си име, не можемо ми да се равнамо с тобом.“ Бане Милутиновић-Добравац ових дана борави у завичају свог детињства. Скоро сваког дана се може видети у неком од паланачких кафића. Друштво му праве многи пријатељи, па и по неки некадашњи хармоникаш. Многи су дигли руке од хармонике, само је Бане Добравац, остао веран овом инструменту.  Драгољуб Јанојлић

Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Чизкејк Састојци за подлогу: 300 г млевене „Плазме“ 180 г путера или маргарина 5 кашика млека Састојци за бели фил:

10 г желатина 500 мл биљне слатке павлаке 220 г шећера у праху Састојци за црвени фил:

450 г црвеног воћа 450 г ситног сира „Моја кравица“ 100 мл воде 10 г желатина 1 кесица крем фикса 50 мл воде за желатин 1 кесица ванилин шећера 50 мл воде 4 кашике шећера

Припремити калуп пречника 26 цм. Прво припремити црвени фил. У шерпу ставити воће, шећер и 100 мл воде. Када проври смањити температуру и кувати укупно 10 минута. У међувремену у шерпици, желатин прелити водом и оставити да одстоји 10 минута. Прокувано воће склонити са шпорета. Желатин истопити на тихој ватри (не сме да проври) па додати куваном воћу и промешати. Оставити да се потпуно охлади. За подлогу у посуду ставити кекс, млеко и прелити истопљеним путером. Мешати миксером. Пребацити масу у калуп и рукама распоредити равномерно. Оставити да се маса охлади па је убацити у фрижидер. За бели фил, у шерпицу ставити желати и воду. Оставити да одстоји 10 минута. У међувремену пенасто умутити слатку павлаку, додати кремфикс. У ту масу додати сир, ванилин шећер и и шећер у праху. Желатин истопити на тихој ватри (не сме да проври), помешати га са мало фила па спојити са филом. Бели фил ставити преко подлоге и добро га утиснути да се не би појавиле шупљине по колачу. Црвени фил ставити преко белог. Најбоље је колач припремити један дан пре послуживања.

К УЛТУРА

ПРЕД НОВИМ ПОЗОРИШНИМ ДЕЛОМ ТОМЕ МИТРОВИЋА

Живот брањен уметношћу

Књига „Позориште којег више нема, која ових дана улази у штампу, завређује пуну јавност, јер ју је писац остварио у својој најбољој љубави – љубави према истини Пише: Драгутин Паунић

ва књига успоставља интерактивну комуникацију с позоришним стваралаштвом, које се више од стотинак година (између 19. и 20. века), догађало по унутрашњости Србије, ређе у Београду. Говори о тзв. Путујућим позориштима и њиховим глумцима, чија се делатност одвијала изван престоничког главног тока културних збивања. На жалост, тај период у колективној свести нашег народа остао је у једва приметним траговима. Готово, непознат, с обзиром на то да је до данашњих дана чамио под дебелом покорицом заборава и несхватљиве интелектуалне тромости. Ипак, из пепела отужне стварности последњи пламичци те прастаре уметности бога Теспида нису сасвим утрнули, о чему сведочи и најнови-

ја, девета на реду, књига Томе Митровића: „Позориште којег више нема“. У свакој култури овакво сочиненије било би радо дочекано – у нас је догађај од посебне изузетности. Аутор њиме кроз широка врата уводи Доњу Јасеницу у националну театрологију, износећи из тамних одаја на светлост дана непроцењиво бесцен – благо, о коме до сада једва да смо нешто знали. Овакав подухват, веома сложен по методолошком приступу грађи, био је обиман и захтевима и захватима. Тражио је дугогодишњи суптилан и стрпљив рад, утолико пре, што иза невеселих прича о путујућим позориштима, о њиховом раду и деловању, једва да је остао какав озбиљнији документ у виду валидног записа, аутобиографије, дневника или сва-

ког другог материјалног артефакта. Ондашње новине и магазини, у ретким случајевима, писаће о њима, углавном, информативно, о њиховим гостовањима по провинцијским градовима и варошицама, без икаквих стручних рецензија и анализа одиграних представа. О њима су ћутали и књижевни дневници, тако да их је, савременим језиком казано, непрозирна медијска магла била потпуно затамнила и гурнула на само дно друштвеног мутљага. Отуда је писцу ове ретке и вредне студије заиста морало бити веома тешко поменута позоришта дозвати из невиделице давне прошлости и показати њихову осунчану страну, додуше накарађену и изубијану од понижавајућих удараца једног доброг дела некадашњег београдског културног

естаблишмента, коме ће се придружити поједини попови, учитељи и остале мутиводе из унутрашњости земље. Сви су они, са искошеним погледима и згражавајућим предрасудама, у путујућим глумачким трупама видели: бескућнике, замлате, женскароше, циркуске лакрдијаше, фантасте, уличаре, чергаре... Читалац ће се с правом запитати откуда толика, ничим изазвана, суманута и изопачена мржња. Одакле дифамантна и подсмевачка интригантска и оговарачка одбојност према људима који су увесељавали сале наших провинцијских кафана и хотела. Уосталом, тешко је докучиво објашњење да и један Бранислав Нушић из позоришне управничке фотеље, о њима говори са иронијом у писму надређеном министру где се децидирано каже да су путујући глумци „напаст за варош у коју стигну“. Отуда парадоксално звучи сазнање да су баш тада многи од тих апострофираних „апостолских заљубљеника“ у даске које живот значе, играли улоге и из његових трагикомедија. (О времена, о обичаји!) Поједини ће, доста касније, постати и главни стубови Народног позоришта и Југословенског драмског позоришта. Поменимо најславније од тих великана: Чича Илија Станојевић, Мило-

РОМАН „НАДРЕАЛНИ ФОТО – АЛБУМ“ СЛАВИШЕ КРСТИЋА

Корак пре ремек дела Ради се о талентованом и креативном ствараоцу који је овим романом читалачкој јавности послао поруку да још није обелоданио „најбоље из себе“

издању Банатског културног центра, недавно је из штампе изашао роман „Надреални фото-албум“, аутора Славише Крстића из Смедеревске Паланке. Веома занимљив и звучан наслов романа допуњује под-

наслов и нека врста објашњења аутора да се ради о „причама о ненаписаном роману“. Већ сама оригиналност идеје и јединствени начин и стил приповедања сврставају ову књигу у вредне и посебне, а удубљивање у детаље једне круцијалне сторије састављене од више повезано-непове-

заних сегмената, обезбеђује јој читаност, трајање и посебно место у савременој српској књижевности. Аутор није непознато име широј читалачкој јавности јер је до сада објавио неколико примећених поетских и прозних књига. Конзументи написаних речи

рад Гавриловић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Рахела Ферари, Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић, Паланчанин Жарко Митровић и др. Дитирампски опијени животом, несхваћени и неприхваћени од уштогљене и елитистичке господе, наши глумци наићиће на велико допадање код публике у свим српским просторима. Дружине ће им расти као печурке после кише, тако да ће их између два светска рата имати близу стотинак. Репертоар – шарени калеидоскоп домаћих и страних писаца. Библијски стих гласи: „Дух сеје тамо где му је воља“. Књигом „Позориште којег више нема“ Тома Митровић, сјајни познавалац позоришних прилика и глумачких нарави, са пуно контролисане емоције, објективно, опрезно и одушевљено, пред читалачки публикум изводи читав један мали свет позоришних аргата, одавно замаклих са земљиног шара, чијим су прашњавим и каљугавим друмовима тумарали, носећи у оскудном пртљагу целокупну своју имовину, а у срцу и души велика надања да ће „једног дана у граду незнано ком“, на великој позорници, обасјани снажним рефлекторима, већим од Сунца, заиграти Шекспировог Хамлета

Славише Крстића имали су већ у рукама „Гонет“, „Путоплет“, „Овде и сад“…, а његови савременици препознају га и као ширу и комплекснију уметничку појаву, која своје идеје реализује и кроз музику или уметничку фотографију. Ради се о талентованом и креативном ствараоцу који је овим романом читалачкој јавности послао поруку да још није обелоданио „најбоље из себе“. Роман „Надреални фото-албум“ представља снажано приближавање том уметничком остварењу, заправо - корак пре ремек дела.  Дејан Црномарковић

или Јага. Често гладни, исфлеканог одела и поцепаних ципела, без сигурног преноћишта, та вера у успех никад их није напуштала (боље: издала). Слепа нада животних неизвесности била је, у ствари, судбина њиховог усамљеничког људског и глумачког случаја. Јунаци књиге живе драму своје мукотрпне реалности без афектације и патетике. (У судару са стварношћу, човек је увек у власти личног удеса.) Писац је овде само хтео, с осуђујућим закашњењем од једног столећа, да их са споредног, пребаци на главни колосек националне културне баштине из које су били изгнани. Речју: читав живот ових, своједобно, презрених позоришних потукача, који симболишу једно далеко време пуно мука и невоља, проузроковано, првенствено, малограђанским и скоројевићским подметачинама, слио се у горку Митровићеву причу испроповедану роморним вуковским језиком. Томе је, свакако, допринела и њена лепа уметничка кохеренција у још лепшем психолошком контексту. Хватање у коштац са темом овакве врсте, како смо већ истакли, показало се веома замашитим и сложеним послом. Аутор је најпре прегледао доступне музејске и архивске библиотеке. Међутим, рафови и фасцикле били су празни – за путујуће глумце и њихове давно угашене позоришне представе и у овим хартијаним храмовима није се ништа могло пронаћи. Разуме се, потрага у проналажењу жељене документације настављана је и даље. И, тада се догодило мало трагалачко чудо: Митровић, урођеним даром да изненади, накнадно се присетио писаних и магнетофоном забележених разговора које је у више наврата, као средњошколац и глумачки натуршчик, 1963. године, у више наврата водио са Властимиром Ристићем и његовом супругом Душанком, који су читав свој радни век провели у својству путујућих глумаца и реди-

теља. Стари глумачки протагонисти и умешници, из подразумевајуће дистанце, непристрасно и уверљиво, изнели су много нових и важних чињеница, вешто инкорпорираних у књигу о којој се овде прича, у шта ће се најбоље уверити њени садашњи и будући читаоци. Њихова аутентична сећања и сведочења повремено су, неком врстом драмске експресивности, бојена очекиваним сентиментом генерације, која је кроз живот уметношћу бранила и себе и друге. Посебну драж представљају и описи гостујућих путујућих позоришних дружина у Паланци, у коју су пристизали возом, фијакерима, таљигама – пешице! Хотел „Централ“, са импровизованом позорницом, склепаном од дасака и пивских буради, редовно била тесна, па се, у многим случајевима, програм одвијао напољу, на калдрмисаној улици. За варошане и младеж из околних места биле су то својеврсне мале светковине. Књига „Позориште којег више нема“ је верна слика и прилика постојећег стања тадашње сељачке и гусларске Србије, земље, која је после свеопште народне катастрофе и пет узастопних ратова, журним кораком грабила ка европским вредностима. Писана са примерном акрибијом, из ње исијава нека необична емотивност, топлина и непосредност за бившим часним људима, весницима долазећих модерних времена. Људима којима дугујемо позоришну, књижевну и сваку другу правду, што су у национални културни миље уградили дело непролазне театарске уметности. С обзиром на поуздану и ваљану утемељеност, ово је књига за народ и елиту, за научнике, истраживаче и поштоваоце лепе књижевности и белетристике. Књига која завређује пуну јавност, читалачку и медијску наклоност, јер ју је писац остварио у својој најбољој љубави – љубави према истини. 

Тома Митровић

Вековник паланачког позоришта Ратне године и обнова позоришног аматеризма Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека. "Medio in vita in theatro sumus"

(12)

листу „Гоша“ од 27. јануара 1988. године Љубивоје Миљковић пише: „Према казивању Радета Исаковића, пуковника у пензији, кафана 'Касина' коришћена је и пре рата за потребе радничког културно-уметничког аматеризма.“ Пуковник Исаковић је описао ову кафану: „Када је оживео поново 'Абрашевић', у зиму 1936/37. године,Драган се са већим бројем радника из фабрике 'Јасеница' АД укључио у рад овог друштва. Тада смо били без локала. Била је једна кафана Милоша Влајића, такозвана 'Касина' на углу, сада Улица Маршала Тита и 10. октобра, према железничкој станици. Била је запуштена, плафон је отпао, патос натрулио, столарија дотрајала, а стакла је било само на понеком прозору. Ми смо успели да добијемо тај локал, и уз помоћ радника врло брзо смо га уредили, а за узврат смо могли да га једно време користимо без плаћања кирије. Направљена је једна мала преграда, тако да је у делу зграде према железничкој станици радила дилетантска секција, у првом делу музичка, а иза збирање, разговор. Читав друштвени живот одвијао се у том локалу." *** Отварање Радничког дома у преуређеној и

свечано опремљеној сали кафане „Касина“, обављено је 3. децембра 1944. године, пре подне у 9,30 сати, бележи Михајло Хајдуковић. После поздравног говора отпевана је химна “Хеј Словени", Драга Лазаревић рецитује песму „Угљари“ Алексе Шантића, а мушки хор пева песме: „Химна раду“, „Работници, работнички“. Програм је завршен песмом „Буди се исток и запад“ у извођењу радничког секстета. *** Десет дана по свечаности на главном одбору РНОФ-а предлаже се спремање позоришних комада „Просидба“, „Трагичар по невољи“ и „Мргуд“. Из евиденције и сећања није могло да се утврди да ли су предложени комади уопште и спремани. *** Желећи да позоришна дилетантска секција располаже пригодним позоришним делима, упућен је Културно-просветној групи Р.Н.О.Ф. „Абрашевић“-Београд допис следеће садржине: „Како ова ново основана секција не располаже пригодним позоришним делима, а жели да пружи публици актуелне ствари из радничког живота, то упућујемо нашег друга вами, са молбом да нам посудите известан број пригодних позоришних

комада, којима бесумње располажете, с тим да та дела препишемо и вратимо назад у року који ви одредите. Избор дела остављамо вами, као искусним по овом питању. У исти мах вас умољавамо да нам дате ближа обавештења где бисмо могли и на који начин да добавимо потребне реквизите, као перике, шминку и др. за потребе ове секције. Надамо се да ће те изаћи у сусрет овој нашој другарској молби. СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ!“ Паланка Смед. 15. дец. 1944. год. за позоришну Секцију Р.Н.О.Ф. Живојин С. Ђурђевић *** После успешних позоришних представа у граду, Велимир Живојиновић-Масука, или „наш чика Веља“ како су га називали аматери са великим ентузијазмом окупља групу аматера из града и фабрике и под окриљем Културно-уметничког друштва “Јасеница" у оквиру РНОФ-а фабрике „Јасеница“ крајем зиме 1944. године започиње пробе позоришног комада „Непријатељи“ Максима Горког. Како је Синдикална подружница фабрике „Јасеница“ почетком године, формирала Културно-уметничко радничко намештеничко друштво “Абрашевић" премијера је изведена под именом овог друштва.

„Зраке прошлости“ Приређује: Драгољуб Јанојлић

Листамо „Мале новине“ Пере Тодоровића

Пробудили га век раније На маркиза Хартингтона дуг и досадан говор „утицао је као најбоље средство за успављивање“

але новине“ су , у рубрици Смесице, објавиле занимљив текст под насловом „Спавање у енглеском парламенту“. Аутор наводи „да овај лепи парламентарни обичај, да човек избегне бујицу досадних говора, има у енглеској скупштини својих заступника. Један од њих је био маркиз Хартингтон, вођа енглеске парламентарне опозиције, који је имао обичај „да одмах у почетку седнице на свом месту врло лепо задрема“. Новине даље пишу да се често не може отети тој болести „много дуг и досадан говор утиче на њега као најбоље средство за успављивање“. Маркизу Солзберију такође се „једном десила неприлика да га је Лорд Карнарвон укорио што је у недоба почео климати главом“. У прошлој сесији енглеског парламента неки заступник почео је тако јако хркати „да су господа колеге морала бити тако неуљудни да га пробу-

де и кажу, како тај одговор није парламентаран“. За лорда Норта, међутим, владало је мишљење да је био један од најиздржљивијих спавача. Тако кад је сазнао да ће пуковник Баре говорити о енглеској флоти, обратио се парламентарцу, који је седео до њега речима: „Но то ће бити лепа забава, а уверен сам да ће нам у свом говору приповедати целу историју енглескога полуострва. Оставите ме да лепо спавам па ме пробудите кад дође ред на нас“. „Мале новине“ пишу да су колеге одржале реч и пробудиле га у тренутку кад су мислили да је пуковник Баре завршио говор. „Где смо сада?“ – упитао је колегу парламентарца лорд Норт, трљајући очи. А кад му је колега споменуо неку велику поморску битку о којој је Баре говорио, лорд је узвикнуо: „О, драги мој пријатељу, ви сте мене за читав век раније пробудили!“

ВЕСТ ИЗ КУЛТУРНО ПРОСВЕТНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ

Нови мандат Николи и Милошу

аш суграђанин, новинар и публициста Никола Владисављевић поново је изабран за главног и одговорног уредника Едиције „Хро-

ника села“ у издању Културно-просветне заједнице Србије. За председника Савета ове едиције изабран је проф. др Милош Немањић, социолог.  Д. Ј.

www.sumadijskevesti.com

НА РОЂЕНДАНУ ЧИКА РАЈЕ ПОПОВИЋА У СИНОДОЛИЦИ

Кад у селу цвета јоргован Славље увеличала ревија старих, заборављених песама из репертоара народног музичара Буце Перушке

тарог Рају Поповића баш је послужило време; ни превише сунца ни одвише облака. Све је било као наручено: процветао јоргован, зашаренио се шебој. И багрем крај његовог дворишта озеленео, забелео се и по неки цвет зове. Пролеће „зевнуло“, пчеле пораниле у „бербу“ меда. Лете од цвета до цвета, зује у мирису дивље камилице и жутог маслачка. Пред чика-Рајином кућом постављени столови. Мало даље, у дворишту, цврчи роштиљ. До пута, крај отворене капије, окреће се прасе на ражњу. Све је у знаку лепог догађаја – рођендана честитог станарине. Навршио је 91. и ушао у 92. годину живота. На рођендан је позвао рођаке и пријатеље. И Буцу Перушку, некадашњег комшију. Да развуче „далапу“ и развесели друштво. Сео је на чело стола. Одатле има најбољи видик: ко улази и ко излази из дворишта. Госте лично сачекује на капији. И како ко наиђе, Буца поново свира „дочек“. А онда чика Раја свакој званици одређује место за столом. Смирено прима честитке и наздравља. С времена на време погледа на ручни сат. А кад је откуцало подне, шефу „параде“ Мирку Крњевцу, даје знак да свечани ручак може почети. Шири се мирис врућег роштиља, звецкају чаше. Хармоникаш Буца пева старе, заборављене народне песме. „У мом селу цвета јоргован“… разлеже се славујски глас музичара рођеног у Синодолици, недалеко од чика-Рајине куће. „Боже, како је лепа ова песма“ – одушевљава се гошћа за рођенданским столом. Песма песму смењује, све боља од боље. „Говори“ Буцина „далапа“, меша се мирис процветалог јоргована и печења. Ускоро ће се зажутети и медоносна липа крај пута. Буца пева: „Хвалила се липа код багрема“… Не зна се шта је лепше: текст или мелодија. Слављеник и сам по некад ухвати ритам. Пева и подиже руке, као да жели рећи: „Боже, нек си ми бар ово добро дао“. Понекад се насмеје, задовољан што се баш њему ово дешава. Буца голица хармонику, „вади из нафталина“ песме које су издржале сито времена. Миркова супруга Мира износи рођенданску торту. „Данас нам је диван дан, диван дан“…чује се свечана песма. Чика-Раја гаси свеће у облику броја његових година. Гости му, сви од реда, честитају. Искрено и с нескривеним жељама да дочека стоту. А онда опет хармоника и песма. Многе су из младости времешног слављеника. У једном тренутку гости су се ухватили у коло. Да доживљај буде потпун. А онда, кад је априлско сунце обојило запад, сваки је хитао свом дому. У својој кући, на периферији Голобока, остао је чика-Раја. Сам, да сабере утиске. Онима што су се с њим растали са жељом да их и идућег априла окупи на истом месту, дуго је у ушима одзвањала песма Буце Перушке: „У мом селу цвета јоргован“.  Д. Јанојлић

З АБОРАВЉЕНИ П АЛАНЧАНИ

ЕРА МОНТЕР

Не иде, бре, светски изум без петокраке Пише: Драгољуб Јанојлић

ега је ретко ко ословљавао именом и презименом. За комшије, пријатеље и колеге он је био само Ера Монтер. Становао је са супругом у Душановој улици, а радио широм земље као „Гошин“ монтер. Многи су га сматрали занесењаком и чудаком. А он се вајкао да га средина не разуме. Штавише сматрао је да га желе одвратити од „јалова посла“. И нико га није могао убедити да бадава троши време и новац на нешто „што бити не може“. Једино је, Мирољуб Јанковић, веровао да ће направити нешто што још нико, од кад је света и века, није направио – perpetuum mobile, машину коју неће покретати ни струја ни нафта. „Мани се тога, то није пошло за руком ни највећим умовима светске науке и технике, па неће ни теби“ – уверавали су га многи познаници. Али, Ера Монтер, није хтео одустати ни за живу гла-

ву, веровао је да ће направити нешто „што још нико није“. Посетио сам га први пут 1977. године. Затекао сам га у радионици, где је стално нешто проверавао и дотеривао. Био сам изненађен његовом упорношћу и вером да ће успети. „Неки ми се смеју иза леђа, неки „у лице“, а ја на то не дајем ни пребијене паре, јер знам да не могу да схвате да ће ово што правим бити мој самокрет за цели свет. Ова машина неће припадати само Југословенима, она ће бити мој дар Човечанству. Отворио сам бележницу да унесем реч коју дотле нисам чуо и које нема ни у једном речнику – самокрет. „Хвала ти што си дошао, па пиши у твојим новинама да неки Ера Монтер у Смедеревској Паланци, жели овом машином да задиви свет“ – говорио је стално ударајући по скаламерији у коју је већ био уградио

безброј точкова и точкића, мноштво котрљајућих лежаја, силне полуге, ланце и свакојаку гвожђурију. „Е, сад обрати пажњу…, ова машина има своју мртву тачку и кружни ток…, она ће радити без погонске енергије“ – уверавао ме. Нисам издржао да га не упитам кад планира да доврши и свету представи својих руку дело… Сео је на троножац и самоуверено казао како ће прорадити врло брзо. „Нема шта ту више да се чека, ја сам открио тајну, самокрет има да ради ко сат… Јавићу и другу Титу, нек зна…, то ће значити да наука више није ни за шта, мој младићу“ – устао је са троношца и са полице препуне свакојаког алата, скинуо три кутије боје. „Ево видиш, купио сам црвену, плаву и белу… ово су боје наше југословенске заставе, имам и мустру за петокраку…, не иде, бре, овакав светски изум без петокраке!“ – говорио је пун поноса

на своје дело. У шупу, коју је претворио у радионицу, био је унео и кревет. „Служи ми да одморим мозак…, ништа га тако не умара као мисао…, видиш и сам колика је ова машина…, дугачка је два метра, а отишла у вис…, до узраста одраслог човека“ – казао је и пришао самокрету да својом висином потврди изнете мере. Склопио сам бележницу, направио неколико снимака и изашао у лепо двориште с великом липом у средини. „Још нешто бих да ти кажем“ – вратио ме са капије. Волео бих да се запише како сам дошао у „Гошу“. Сео сам и поново отворио бележницу. Причао је лагано, али разговетно: „Послала ме фирма из Београда на обнову моста преко Велике Мораве, код Ћуприје. Било је ту радника ко плеве, држава тражила да се посао заврши у најкраћем року. Једне суботе, седнем у

воз за Београд. У купеу све монтер до монтера, пију неку ракију и причају… Пио сам и ја, упалиле ми се уши. Пред Паланком, устаде један „Гошин“ монтер, загрли ме и поче да убеђује да прекинем путовање, па да у станичној кафани сви заједно попијемо још по неку шљивку. А мене, онако загрејаног, није требало много убеђивати, пристао сам и изашао из воза. У неко доба у биртију уђоше неки Цигани с виолинама. Они свирају, а ми наручујемо туру за туром. И ту се ја напих као никад до тад… Е, тако сам ти ја, младићу, постао бараба и монтер „Гоше“ до пензије…“ Испратио ме до капије. „Кад машину будем предавао другу Титу, не идем без новинара, кажи Неши (Ненад Ј. Ристић) да је и он планиран. Зна Ера ред, како би да није вас двојице, свет знао за мој самокрет?“ - казао је и вратио се да настави рад. 

С ЕЋАЊА 4. јула навршава се седам година од како није са нама наша

МИОДРАГ ГАЈИЋ (13.10.1904-27.02.1984.)

ОЛГА ГАЈИЋ (20.04.1913.-21.07.2006.)

ЈОРДАН МИЛОЈЕВИЋ (25.03.1939.-11.07.2011.)

Време не брише сећање, бол и тугу, моји најдражи су увек у мојим мислима, срцу, души. Вечно неутешна ћерка и супруга Мирјана

ЈОВАНКА ЈАНОЈЛИЋ (1954 – 2009) Носе је у лепој успомени њени: Драгољуб, Љиљана, Милош и Анђела

З АБАВА

а надувених дувара зарамљене галерије ригидног идиоритмика, „Тодора вилајет“, надговарају се, у љутом о(т)каченом ћаскању: „Равница“, „Дунавац“ и „Дарје Приморско“. Распра се, гле, разлила виртуално. До, уф, заталасавања. Са некад белог акварелног папира. У ожалну причорезбу, их, њихових душа преселица. И боје се умешале. Од узбуђења. -Оставите ме, већ, једном. Ако је штогођ за вајду? Доста смо, је ли, тумарали заједно кроз живот. Наситила сам се равничарске монотоније. И-ето! Ја сам овде, у овај храм уметности, зато што волем, прва дошла. По личној вољи. Са намером дуговечном. Да се, ију, ју, огроздим. Свиђалачки! Ниси више, прождрљива дунавска силесијо, мој празник за очни зев. Што гледи. И-квит! одбрусила је, војвођански равно, она. -Да ли је грех? Не би знао ка’сти. Нисам могао без тебе водене. И-клобук! Баздим од мушке устајалости. И џигитовине локванске цвасти. На тршћак данубијуски. Из овлаженог мехурног стида, дадох се, јадничак, на дуге неизвесне копнене путе. Иштудирао сам да те пронађем,

Слободан Тодоровић Токи

Варошке тандарије

О(т)качена прича ‘тицо иреселице равна. Опрости ми белај, опрости, мокра љубави моја - изгрцао је, у обојеном очајању, он. -Родитељи моји, слушам вас како се већма једите. У исприповедању о(т)каченом. Не ваља вам диван. Да ли ви размишљате о мени? О приморском даровном кмеку. Шта ја сиротко да радим? Куда да се девам, сам, без вас? У које дунавско, еј, вирје? У који шлингерајски белај? Да ли ме ви то, мож’ бити, родитељски кажњавате, за срећно окупано, те, мраморно детињство? Док, још, нисам био зарамљен у стаклени одсјај. И крастава жаба, боже ме прости грешног, има чистије лице - зацмиздрило је, будзашто генски, њихово чедо, док се провидност, гле чудила, с оне цаклене стране, у мах замаглила. Од сузица чедоморних што капљу ромињушаво. Рошави дан је, окачено,

убијао време. Колекционар, враголански кућни туђинац, лелуја шапатним зуком израњављену животну молитву. Изнад памети. Целу породицу ће задржати. Орадошћено, а тачно је да је она прва дошла испотиха и загонетна. Ни о чему нису разговарали. Ни зук. До данас. Само су се, што jec’, jec’, зачудно гледали дрхтавим гледом занесеним. Сад, из далековине, долелуја он, њен драги и чедо им. Ненадано. Море, наћи ће се заслужено место и за њих у колекцији. Kyћa није тесна, ако гости нису бесни. Мада... Из кадионице је, из тиха, прхнуо дим тамјана. Вео снова се развукао лењиво. Са првим петловима. Онострана прича има самилосну моћ запамћивања. За научење бесаницс, Дунавац, и Дарје Приморско су, за вјеке вјеков, остали да висе своје о(т)качене

Амнезија је кад паднеш с власти, а не сећаш се ко те гурнуо!

животе изнад уморне главе колекционарске, оседеле од тамјана нагодиналог. Над шар-фотељом, у којој се повазда чита, медитира и разбуђено снохвата. Да дрзнику увек буду близу дневне и дремљиве памети. Чачкање у вијуге дође, као, лековито планинско лисје. Због чвргања савести. Ако је прељубник има? Равница је, мо’ште мислити, остала доследна. У магми страсти. Преселила се у спаваћу собу. Из уоквирености тражи пролаз у живот. Слике, из колекције, а има их, су остале без текста. Забезекнуто зарамљене, као неми публикум. За сваки, еде, случај. И полиграф. Ако ко захтедне? Не пада им на ум да искораче реч. Из музеумских оквирних линија. Тако је најбоље. И за женски, а и за мушки род. Ко зна због чега је то добро? Уметничка поривна страст није могла да мирује. Заогрнула је изопијени квартет под узнемирену кабаницу личних заноса.

У МЕЂУВРЕМЕНУ…

Лазар Петковић Крчединац

Аутор: Зоран Тодор

Вицотека др Смеха Месец

Слободан Жикић

Убодник Рат Кроз сноп сунчевог зрака у затамњеној соби лети узнемирени прах. Честице прашине жестоко јуришају - једна на другу.

Грофовски! У осмејак заиграног Сунца. Опет, кажем, тако је најбоље. Ионако је питање ко ће ово разумети? И како објаснити мистичност? Ако има коме? И дуб зарона у несазнатљиве просторе читљивог, јер арт рационалност промишљања уме да буде, наште срца, још како, чиста илузија. У инспиративним лагумима мигољи се подземна навала смисла. Најученије ће бити, шапћу ми недоречене силе, да се колекционарски задовољно, као надничар ума, за вјеке, окренем на другу страну и да навучем, изопет, патрљак од разливеног језикомученичког сневања, како би смислено наставио са ноћником. Закотрљавањем одмаклих годова. Ко остане будан, у мислима, нек му је са срећом. Далеко ми сунце. И огњило. Потписујем, белина арт папира за акварелисткињу и скрибента није иста.

З С

ашто пензионери хране голубове? Да им и они не серу на главу!

ваки млад човек који данас у Србији умре од рака, умро је од предозирања осиромашеним уранијумом.

еки потпишу да ће донирати своје органе, па после неће да умру. Зато се доноси закон о еутаназији.

Зашто астронаути нису остали на Месецу? Био је пун месец, па није било места.

Мост Иду слон и миш преко висећег моста, кад пукне лијана, развеже се мост и они - бућ!!! Док су се извлачили на обалу, миш ће љутито:

- Па јесам ли ти рекао, будало, да прелазимо један по један!

Кисели Јапанац Како се зове најкиселији Јапанац? Ли Мун!

Комарци Зашто у Кини нема комараца? Свако убио свога.

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ www.blog.palanacke.com

У СПОРТСКОЈ САЛИ ОШ „ВУК КАРАЏИЋ“ ОДРЖАН ОЛИМПИЈСКИ КАРНЕВАЛ

DIGITAL NEWS

Празник игре и спорта

Приредио: Лука Никола

- Здраво другари, велика је част и задовољство да сте сви данас на овом месту. Велика је част, такође, да данас можемо да угостимо Олимпијски комитет Србије - нагласио је заменик председника СО, Никола Вучен

опуларна манифестација Олимпијски карневал одржана је у Спортској сали Основне школе „Вук Караџић“ у Смедеревској Паланци. Све је било фантастично као што је и најављено: бразилски плесови, сплет плеса и спорта (capueria) у којој су учествовала деца основношколског узраста, учећи карневалски ритaм града који ће бити домаћин Олимпијских игара у августу 2016. Непосредно пре почетка, одговарајући на питање новинара - шта ова манифестација значи за Смедеревску Паланку, председник Општине, Петар Милић је одговорио: - Значи, пре свега, да нисмо заборављени, на културном и на спортском плану. Поред свих проблема које имамо, ово је један леп гест Олимпијског комитета Србије. Уложен је значајан труд, и треба захвалити организаторима, али и спонзорима, као што је Војвођанска банка - рекао је председник Општине, додавши да је циљ манифестације, пре свега, популаризација спорта. У пригодној церемонији свечаног отварања, такмичарима, и више него бројној публици,

најпре се, у име локалне самоуправе, обратио заменик председника Скупштине општине, Никола Вучен: - Здраво другари, велика је част и задовољство да сте сви данас на овом месту. Велика је част, такође, да данас можемо да угостимо Олимпијски комитет Србије. Ова манифестација је такмичарског карактера, и ми ћемо данас имати победника. Тај победник биће једна од наших школа. Међутим, ми смо данас сви победници, јер нас има у оволиком броју. Све присутне потом је поздравила и Јелена Милорадовић, директор филијале Војвођанске банке у Смедеревској Паланци: - Драги суграђани, посебно ви најмлађи, желим вам добродошлицу на Олимпијски карневал у Смедеревској Паланци. Захваљујем вам на изузетном одзиву и присуству. „Војвођанска банка“ већ шеснаест година за редом пружа подршку олимпијском тиму, а како је ове године земља домаћин Олимпијских игара Бразил, нама је задовољство да део бразилске атмосфере пребацимо и у Смедеревску Паланку, уз помоћ музичара и плесача из Центра грађанске култу-

ре. Смедеревска Паланка је осми, од девет градова у којима се организује Олимпијски карневал, а поред подршке олимпијском тиму желимо да пропагирамо здрав начин живота и тимски дух. И зато желим да се данас лепо забавимо и лепо дружимо. И пуно успеха у такмичењу – изјавила је Јелена Милорадовић. Пре почетка такмичења, многобројни скуп поздравио је и Срђан Шабановић, члан Олимпијског комитета Србије, који се захвалио представницима локалне самоуправе и „Војвођанској банци“, и додао како је сврха ове манифестације да сви заједно уложимо енергију, како би био пружен подстрек нашим спортистима који за педесетак дана одлазе у Бразил. Дечаци и девојчице, узраста од првог до четвртог разреда, такмичили су се у савладавању кореографије и ритма. Учествовали су ученици основних школа „Херој Иван Мукер“, „Радомир Лазић“, „Олга Милошевић“, „Херој Радмила Шишковић“ и „Вук Караџић“. Свака екипа имала је свог кореографа, и време од око 45 минута да савлада задату кореографију. Према једногласној одлуци жирија, за најбољу је проглашена екипа школе „Радомир Лазић“ из Азање, и они ће се, заједно са победницима из других осам градова, такмичити за награду у вредности од 100.000 динара (у спортској опреми) – дар „Војвођанске банке“.  В. Ђ.

Galaxy S7 i S7 edge По некима најбољи телефони 2016., да ли је стварно тако? Дизајн се није превише променио од прошле године, али због заобљенијих ивица много удобније лежи у руци. Једна од ствари која се корисницима није допала код S6 је мањак слота за меморијску картицу, који се враћа ове године.

S7 је отпоран на прашину и воду, а стакло са обе стране је јако издржљиво. Број мегапиксела се ове година смањио на 12 да би се побољшало сликање у мраку, постоје могућности сликања и снимања у ултра HD (4К) резолуцији. S7 edge има јачу батерију (3600 mAx) и већи дисплеј (5,5 in) за разлику од стандардног S7(3000mAx, 5,1 in). И на крају, главно питање, да ли га купити? Ако већ имате Galaxy S6 или неки од нових телефона, онда не, али ако, са друге стране, желите да замените своју циглу из 1916., а притом имате и мало пара, овај телефон је препорука.

Годишњи концерт Балетског студија „Арабеск“

алетски студио „Арабеск“, одржао је свој традиционални Годишњи концерт. Већ четврт века овај студио из Смедеревске Паланке, шири балетску и музичку културу, не само у овом граду већ и шире. Годишњи концерт отворили су најмлађи чланови, изводећи кореографију „Мачке“, на музику Џорџа Брунса из филма „Мачке из високог друштва“. На сцени су се смењивале лепршаве игре малих балерина иза којих су часови упорног вежбања. Пред пуном салом Градског позоришта, извеле су 18 кореографија. Публика је аплаузом наградила и рад наставнице балета Наташе Тодовић, уметничког руководиоца и власника Балетског студија „Арабеск“ Бојане Кривокапић као и водитељку програма Мају Николић. 

УЧЕНИЦИ ОШ „ОЛГА МИЛОШЕВИЋ“ НА „НЕМЕЈСКИМ ИГРАМА“ У ГРЧКОЈ

Оживљавање духа античке Грчке Поред такмичења у трци на сто метара, одиграли и пригодну представу

ченици Основне школе „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци имали успешно учешће на „Немејским играма“ у Грчкој. За разлику од данашњих Олимпијских игара, ове су симболично оживљавање духа античке Грчке, а недавно су одржане шести пут. Иначе, организују се сваке четврте године, исто као и Олимпијада. На „Немејским играма“ трчи се на сто метара и на 7,5 километара, а учествују деца и одрасли од три до 90 година

старости. Ђаци из „Олге Милошевић“ такмичили су се у дисциплини на сто метара, а победницима, као награда за постигне резултате, додељивана је „Палмина грана“. - Пре две године била сам на конференцији за наставнике у Атини када нас је организатор повео на излет по Пелопонезу, тако да смо се нашли и у Немеји, где сам чула много корисних информација о „Немејским играма“, те сам дошла на идеју да тамо поведемо и наше ђаке –

рекла је Јасмина Милићевић, наставник енглеског објашњавајући како су ученици „Олге Милошевић“ доспели на то такмичење.- Правовремено сам пријавила наше учешће на „Немејским играма“ и за ту прилику припремила представу на енглеском језику с тематиком античке Грчке. Представа је била пригодно садржаја и сасвим се уклопила у само отварање те манифестације. Посетиоци су представу доживели веома емотивно, а ђаци из ОШ „Олга Милошевић“ своје учешће на манифестацији као нешто заиста лепо и незаборавно, поготово што је „Немејске игре“ отворио председник Грчке. -Учествујући на шестим „Немејским играма“, научили смо нешто из историје античке Грчке – изнео је свој утисак са боравка у тој земљи, ученик Тодор Савић.- Ми смо се тамо такмичили у трчању на сто метара и одиграли представу, којом смо одушевили публику, таком да смо већ пет минута од почетка наступа добили аплауз. Ми смо били једини учесници који су се тамо представили мјузиклом. Наставница Јасмина Милићевић је изразила жељу да Србија и на наредним „Немејским играма“ има своје представнике.  Д. Ј.

Преминуо истакнути спортиста Божа Катић (1953-2016.)

осле дуге и тешке болес ти у Смедеревској Паланци је у 63. години преминуо истакнути спортиста и спортски радник Божа Катић. Током своје каријере био је одличан рукометаш и рукометни тренер са посебним ентузијазмом и харизмом. Увек и у свакој ситуацији је био подршка својим играчима од којих су неку имали великог успеха у даљој каријери. За неколико деценија бављења спортом Катић је оставио неизбрисив траг и остаће запамћен као један од оних који су уздигли паланачки рукомет до завидних висина. Божа Катић је сахрањен на Старом гробљу у Смедеревској Паланци. 

СПОМЕНАР Паланачке гимназије Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Било је то време ентузијазма (25)

школској архиви, сам случајно пронашла црно-белу фотографију са екскурзије првог разреда у Сарајеву... Ликови са фотографије оживљавају, сећања су свежа као да се све догодило јуче ... Чујем школско звоно које оглашава крај одмора, узимам фотографију, стављам је у дневник и крећем на час. Пробијам се ходницима препуних ђака и њиховог гласног жамора, довикивања ... Присећам се времена кад сам ја била ђак ове школе. Све је било много другачије.

„Лајали смо на звезде“. Морали смо да носимо униформе које нисмо волели, ходници су били празни осим, током великог одмора, када смо сви журно напуштали школу да бисмо стигли, међу првима, на Јеремијин киоск да купимо погачице, јер их није било довољно за све, журно смо се, на прво звоно, враћали у учионице устајали у тишини да поздравимо професора који долази на час. Владало је веће другарство, цениле су се праве вредности: добар успех у гимназији је предста-

вљао сигурну карту за одлазак на жељени факултет, бољи живот који је пружала факултетска диплома. Ценило се знање! Професори су нам били узори и идоли. Одрастали смо у питомом и срећном времену у којем нису постојале велике социјалне разлике, као данас. То је било време ентузијазма, полета, вере у социјализам, време радних акција, слетова, братства и јединства ... Били смо сигурни да ћемо у XXI веку сви летети на Месец и да ће сви људи живети у миру и бла-

гостању. Поштовали смо старије, угледали се на наше професоре... Сада сам професор у Гимназији, чији сам била ђак и трудим се да наставим путевима својих драгих професора који су ми били узор за посао којим се сада бавим. Ентузијазам из ђачких дана у мени и данас постоји и ја се трудим да га пренесем на своје ђаке. (Октобар 2005.) Јасмина Милановић, професор енглеског језика

година са вама

П АЛАНАЧКЕ onLine

П АЛАНАЧКА

ТЕЛЕВИЗИЈА П АЛАНАЧКА ХРОНИКА www.palanacke.com & www.blog.palanacke.com