Број 186-187 Сваког 1. и 15. у месецу Година IX • 15. јул 2015. Цена 50 динара
Свечани пријем у општини за Драгана Ратковића
Паланчанин на врху кошаркашке Европе
Страна 5
Премијер Александар Вучић посетио Тополу
Отворен нови мост у Блазнави Страна 7
У Народном музеју „Надежда Петровић с обе стране објектива“ Интервју: Живан Миловић председник ОО ПУПС
Откриће у стваралаштву велике сликарке
Стране 10 и 11
Страна 19
Ни лева ни десна опција
година
са вама
иза имена политичке партије… Пошто сте Ви храбри, па кријући се иза неколико хиљада чланова – колико кажете да Вас има – вређате и нападате једног човека… Пошто сте Ви храбри, а ја, у Вашем писму, обичан уплашени „плаћеник“ и „одвратан“ и „труо“ и „Гебелс“ и „језив“… Пошто сте Ви храбри са новчаницима пуним буџетских пара, и сањате само један сан да поседате у нове фотеље и допуните буђеларе, а нападате мене који сам приватник већ 25 година и никада током тог периода нисам био на државној плати…
Излазе 1. и 15. у месецу Година IX Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић
моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com
Гл. и одг. уредник: Дејан Николић
e-mail: redakcija@palanacke.com
Маркетинг: Саша Матески
моб.тел: 064 920 5928
Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић.
НапреДНО из Паланке
Н
ије тешко закључити да иза „отвореног писма“ (објављено на порталу „Паланачких“) упућеног мени, које је потписала Информативна служба Општинског одбора Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, у коме доминира класичан говор мржње, стоје председник, секретар (који се, додуше, у телефонском разговору клео да нема ништа са тим) и њихова мастиљава „човечија рибица“. Тој „елити“ паланачких напредних снага дугујем искрену захвалност што су, и широј јавности, показали своје право лице - карактер, културу и васпитање. Захваљујем и што о мени и мом раду - „размишљају“ баш тако. Да је другачије, био бих веома забринут. Елем… *** Пошто сте Ви уочљиво храбри па вређате и претите сакривени
Хитво
сло
Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke
e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com
Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380
Опраштам Вам, јер познајући Вас годинама, знам да нисте Ви криви што сте такви. Опраштам Вам поквареност, глупост, и генетску насилност, а Ви сами узмите коме шта од тога припада. Боље тако, него да Вам их ја делим уз „изводе“ из биографија. Пошто сте Ви храбри и пуна вам је прошлост пословних и животних резултата и успеха, поштења, чисте свести и савести… Пошто сте Ви храбри, са свим својим лажним именима и „ботовима“ преко којих вређате и нападате све оне који имају своје, а не Ваше мишљење… Баш зато, јер сте тако храбри,
Хитто фо
као неки дан у Великој Плани када су јуришници из Ваше партије разбијали туђе главе, локале и аутомобиле, шаљући нам претњу да то може и овде да се деси… Баш зато, опраштам Вам гнев - према личном неуспеху и недовршености, као и мржњу - према бољима од себе. Опраштам Вам, јер познајући Вас годинама, знам да нисте Ви криви што сте такви. Опраштам Вам поквареност, глупост, и генетску насилност, а Ви сами узмите коме шта од тога припада. Боље тако, него да Вам их ја делим уз „изводе“ из биографија. Ево, обећавам, да на Ваш говор мржње упућен мени, нећу одговорити – говором мржње. Покушаћу да Вас оправдам и одбраним, пре свега од Вас самих, а онда и Суда, јер, дефинитивно, нећу да Вас тужим иако адвокати Удружења мисле супротно. Зашто давати ту врсту значаја, Вама господо функционери, и вашој „човечијој рибици“ која је, додуше, само непосредни извршилац, са задатком да се умочи у мастило и остави траг? Није ни пристојно одговорити истом мером на „злу крв“, јер то је и питање порекла и кућног васпитања. Но, тешко да ћете Ви то разумети и постати бољи. Ипак…, сматрам…, ако не можеш променити човека, можеш бар допринети да се боље упозна, суочавајући га са свим оним што покушава да заборави о себи. Подсетићу Вас, зато, ускоро, шта сте све Ви заборавили о себи, док сте са мржњом „посматрали“ друге. То ће бити мој начин да Вам потпуно опростим.
Паланчанин Драган Ратковић са златним кошаркашицама Србије на путу до чувеног балкона Скупштине Града Београда.
„Паланачке“ и у Тополи Од овог броја у нашем штампаном издању, као и на порталу www.palanacke.com (Паланачка хроника и Паланачка телевизија) можете се информисати и о актуелностима у Општини Топола.
Паланачке су члан ПУ „Local Press”
3
АКТУЕЛНО
79. СЕДНИЦА ОПШТИНСКОГ ВЕЋА
Радиће се замена азбестних водоводних цеви - Мрежа која је рађена пре 50 година је у лошем стању, и цеви свакодневно пуцају - нагласио је председник Општине Милојичић
Г
лавна тема 79. седнице Општинског већа, на коју се односило неколико тачака дневног реда, тицала се утврђивања Предлога одлуке о задуживању Општине Смедеревска Паланка путем увођења муниципалних обвезница. Ради се о емисији дугорочних хартија од вредности са роком доспећа који неће бити краћи од пет година, у укупном износу од 150 милиона динара. У вези са овом тачком, чланови Већа су утврдили предлог ребаланса буџета Општине за 2015. годину, који сада износи милијарду и 380 милиона динара, и
усвојили предлог измене и допуне Годишњег програма пословања ЈП „Паланка“ за 2015. годину. - Утврдили смо предлог да емитујемо муниципалне обвезнице - рекао је по завршетку седнице председник Општине Радослав Милојичић Кена. Он је објаснио да ће 150 милиона динара добијених по основу издавања обвезница бити искоришћено за сређивање инфраструктуре у граду и селима. - Ми ћемо са ових 150 милиона урадити капиталне пројекте - рекао је Милојичић. - Радиће се замена азбестних водовод-
них цеви, јер због њих ми и даље имамо 50 процената губитака у водоснабдевању. И са новим бунарима, ако буду давали 30 литара у секунди, до крајњег корисника ће стизати 15 литара у секунди. Мрежа која је рађена пре 50 година је у лошем стању, и цеви свакодневно пуцају. Тако смо одредили да 50 милиона динара утрошимо на замену водоводних цеви, и изградњу тротоара у граду, 50 милиона је за путну инфраструктуру у граду и 50 милиона за путну инфраструктуру у селима. Планирано је и довршење канализационог система код школе „ХИМ“, изградња пута до Новог гробља, и
друго. Председник Општине је подсетио да је општина током последње две и по године вратила 300 милиона дуга, а да се није задужила ни један динар. Одговарајући после седнице на питања новинара, Радослав Милојичић се осврнуо и на проблем водоснабдевања у граду. - Радови су почели 2. јула, добићемо појачање у људству, како би се ти радови што пре завршили - рекао је Милојичић. - Инсистирали смо да се паралелно ради и на изворишту у Трновчу и на изворишту у Паланци. Када сви бунари буду завршени, а очекујемо да то буде за неких десетак
дана, Смедеревска Паланка ће бити без рестрикција у водоснабдевању. Могуће је, ако буду овакве температуре, да током ноћи буде привремених краћих рестрикција, после поноћи, али сигурно више неће бити дневних рестрикција, а надам се да неће бити ни ноћних искључења. Када буде завршена фабрика воде, у нашем граду проблем водоснабдевања, који постоји више од 30 година, коначно ће бити дугорочно решен. Предлози Општинског већа били су и тема 36. седнице Скупштине општине која је одржана у време док је овај број новина био у штампи.
САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ
Паланачки СНС да престане са вређањем колеге Дејана Црномарковића
У
дружење новинара Србије (УНС) протестује због увреда које је у отвореном писму ОО СНС из Смедеревске Паланке упутио директору „Паланачких“ Дејану Црномарковићу. Реагујући на садржај текста Дејана Црномарковића под називом „Трули ‘хвалоспев’ паланачких напредњака“, ОО СНС је у јавном писму Црномарковићу упутио низ увреда служећи се и језиком мржње. „Ви сте још један позамашно плаћени „Гебелс паланачких демократа“... У својој бахатости, постали сте језиви и одвратни. То колико сте, заправо, Ви трули, одражава се у намерном ниподаштавању људи на личном нивоу. То је ствар дефицита Вашег интелекта и васпитања“, неке су од блажих квалификација у писму ОО СНС из Смедеревске Паланке. УНС не доводи у питање јавну критику свих, па ни новинара и менаџера медија, али сматра недопустивим спорења која се своде на увреде и језик мржње. УНС тражи од ОО СНС-а из Смедеревске Паланке да се извини колеги Дејану Црномарковићу и престане са овом врстом вређања и застрашивања новинара. Прес служба УНС
4
ПАЛАНАЧКИ ГРАДСКИ БАЗЕН У НОВОМ ИЗДАЊУ
Епископи освештали реновирани објекат Домаћин прославе био је закупац Базена, Драгиша Милојевић, власник предузећа „Воде Синђелић“ и РУЦ „Ждрело“
Њ
ихова преосвештенства, Епископ браничевски Игњатије и Епископ шумадијски Јован, са свештеницима из поменуте две епархије, данас су обавили чин освећења обновљеног објекта Градског базена у Смедеревској Паланци. Овом догађају присуствовало је мноштво житеља Смедеревске Паланке, али и околних општина, као и представници локалне самоуправе. Домаћин прославе био је закупац Базена, Драгиша Мило-
јевић, власник предузећа „Воде Синђелић“ и РУЦ „Ждрело“, који је у кратком говору нагласио како је целокупан капитал, стечен у иностранству одлучио да инвестира у Србији, и позвао да његов пример следе и други „повратници“. После верског обреда, пресецањем црвене траке, свечано је отворен значајно реновиран и улепшан комплекс базена, а за све посетиоце улаз је првог дана био бесплатан.
СВЕЧАНИ ПРИЈЕМ У ОПШТИНИ ЗА ДРАГАНА РАТКОВИЋА
Паланчанин на врху кошаркашке Европе - Ја нисам имао прилику да често будем у родном граду, због мог посла, али то је за мене увек био најлепши град на свету - рекао је први помоћник селектора златних кошаркашица Србије
П
редседник Општине, Радослав Милојичић Кена, уприличио је пријем за Драгана Ратковића, првог помоћника Марине Маљковић селектора женске кошаркашке репрезентације Србије, европског шампиона, који је рођени Паланчанин и који се у свој град и данас радо враћа и дружи са пријатељима из школских дана. Са њим, у кошаркашкој делегацији пријему је присуствовао и секретар Кошаркашког савеза Подунавско-Браничевског региона, Душан Кривокућа, а испред домаћина пријему је присуствовао и одборник Дарко Димитријевић. - Поред свих проблема и мука са којима се свакога дана суочавамо, ово су они тренуци када је лепо бити председник Општине. Ја сам заиста задовољан што имам прилику да честитам господину Ратковићу, који је помоћник селектора женске кошаркашке репрезентације. Како сам сазнао, ово је први пут да ми, као земља, још из времена када смо били Југославија, будемо прваци Европе. Господин Ратковић је наш суграђанин. Није често у овом граду, тако да је његово присуство част за грађане Смедеревске Паланке. Ово је сигурно један од најлепших начина на који наша општина може да се промовише. Господин Ратковић и ја се знамо од пре неколико година, када су овде биле Милица и Ана Дабовић, и њихов отац, када смо започели сарадњу. Сигурно је да су они амбасадори, нашег града - као што је господин Ратковић, и општина и градова одакле долазе репрезентативке Србије и цео стручни штаб - рекао је председник Општине, додавши да је спорт сигурно најздравија грана у нашем друштву и да је важно да се у спорт не меша политика. – Ја овом приликом господину Ратковићу захваљујем што је учинио да се и наш град осећа поносним. Председник Милојичић је у име суграђана даровао госту поклон
Општине Смедеревска Паланка, уметничку слику и сувенире. Изражавајући захвалност због пријема и поклона, Драган Ратковић је између осталог рекао: - Најпре морам да захвалим господину председнику на овом пријему, и да поздравим све моје Паланчане. Ја нисам имао прилику да
кошаркашком репрезентацијом Србије. Две хиљаде једанаесте године, када смо почели, тај је пројекат буквално кренуо од нуле. Вероватно сте чули у медијима, било је пуно проблема, као и у нашем друштву. Сви су, на жалост, изговарали неке тешке речи, а ми смо одлучили да нешто почнемо да ра-
често будем у родном граду, због мог посла, али то је за мене увек био најлепши град на свету. Увек сам се овде радо враћао. Овде живе моји родитељи и пријатељи. Још једном - хвала. Веома сам узбуђен. Верујте, више сам сада узбуђен него на балкону или у тренутку када сам примао ову златну медаљу, зато што је ово град у коме сам рођен и у коме сам почео. Сугуран сам да ће све ове тешкоће које грађани Смедеревске Паланке тренутно имају бити превазиђене. Зашто сам ово рекао? Да бих направио једну малу паралелу са женском
димо. Имали смо јасну визију шта желимо, имали смо неки систем рада, знали смо шта хоћемо. Једна од коцкица тог мозаика била је да гро играчица буде у екипи „Партизана“ код селекторке Марине. После тога су те играчице добиле неко интернационално искуство. Наше прво учешће на квалификацијама се, као што знате, завршило веома добро. На првом Европском првенству смо већ били четврти, и тада смо били некакво изненађење, за ширу, светску кошаркашку јавност. Већ на првенству у Турској нисмо били изненађење. Имали
смо једну одличну утакмицу, против Америке. И ту смо можда требали да будемо четврти, али смо изгубили за пола коша. Ратковић је и додао да су одређене промене у саставу репрезентације и стручном штабу, уочи Европског првенства, биле последње коцкице у победничком мозаику. - Уз наш велики рад, уз Божији благослов, дошло је до овог успеха. И да сада уђем у вашу локалну тему, видим да су ових дана многи незадовољни, да се жале да немају воду, ово или оно, то је веома тешко, јер ово је 21. век, али, увек морате да схватите шта је неко наследио, какву ситуацију, и одакле је почео. Дакле, људи треба да имају веру у себе, да верују у себе и да раде оно што је до њих. Најлакше је окривљавати неког другог. Ми то нисмо радили. Никада нисмо говорили шта су радили наши претходници, него смо истицали оно што ми мислимо да можемо и да треба да урадимо. Тако да је формула за успех: стручни тим људи, а један човек мора то да води, сарадици у које он има поверење, радници који ће да раде, људи који ће да му верују - у овом случају је то град Паланка, а у нашем случају кошаркашка јавност. Сигуран сам да као што нама није изостао резултат, тако и Смедеревска Паланка има светлу будућност, ако сви буду радили свој посао најбоље што знају – рекао је Ратковић. У наставку разговора са представницима локалних медија, Ратковић је говорио о томе како га Паланчани са одушевљењем поздрављају, и да му је помало необична сва медијска пажња којој је изложен. Такође, Ратковић је истакао да је женска кошарка постала захтеван спорт, и указао на значај неговања нових младих нада, попут талентованих кошаркашица из нашег града, сестара Катанић и Исидоре Михајловић. 5
Краљ Иби поново међу Србима
С
вако од нас има своју границу самилости. На пример, и највећи поборници универзалног (природног) права свих живих створења на испољавање особености своје врсте долазе у искушење, када их из поподневног дремежа упорно буди досадна мува „зунзара“. Слично и када је реч о друштвено-политичком хоризонту. Аутор ових редова био би у озбиљном искушењу да, у хипотетичкој улози тужиоца, Александра Вулина не посматра на исти начин као, рецимо, неког нарцисоидног и циничног плаћеног егзекутора. Паралеле се, према нашем виђењу ствари, саме намећу. Најпре, и Вулин, додуше у знатно „префињенијем“, али управо зато и перфиднијем маниру, испуњава туђе налоге. Аутор ових редова мисли да Вулин промивише директне насртаје на живот и здравље људи, а да притом, баш као ни поменути
егзекутори током суђења, ни једном гримасом не показује саосећање. Можда смо претерали, али ево на основу чега градимо своје уверење: Ових дана, пише у суботњој „Политици“, актуелни министар за рад и запошљавање установио је да за рад способни примаоци социјалне помоћи треба да раде, јер се тако, на известан начин, реванширају држави за бригу коју о њима води. Значи ли то да ће људи, због бедних неколико хиљада динара месечне помоћи, имати радну обавезу? Ако смо правилно разумели, ти људи ће обављати вероватно тешке физичке послове, за плату много мању од „минималца“? Уз то, треба да буду захвални држави што им је пружила прилику да уопште приме неки динар (иако тај новац није довољан ни за најскромину исхрану током месеца)? Изгледа да је министру однекуд позната она „сентенца“ - arbeit macht frei; треба радити, независно од тога да ли зарађеним новцем можете да се напросто одржите у животу. Надаље, у истом тексту стоји да је у изгледу смањење просечног времена примања социјалне помоћи, које сада износи 48 месеци. Та мера, вероватно, треба да подстакне оне коју су на »државним јаслама«, да што пре пронаћу посао. Притом, случајно или намерно, овде се „заборавља“ да су примаоци социјалне помоћи управо они људи који не могу да нађу посао, које послодавци, због старосне доби, здравственог хендикепа, ређе због неодговарајуће стручне спреме – једноставне не желе
да приме у своја предузећа. Да ли се овим изјавама министра, који треба да брине о „социјали“, поручује да људи који нису у стању да се сами снађу, у оквирима које постави држава, треба да ослоободе друштво непотребног оптерећења? Да ли су они којима упорно не полази за руком да се запосле, или да живе од своје плате, неспособни и непотребни, паразити друштвене заједнице, чију бескорисност може да откупи само спремност да буду подвргнути еутаназији? Треба ли да, попут оног самохраног оца двоје деце који је пре неколико дана скочио са осмог спрата зато што својој деци није могао да купи храну, напросто ослободимо државу даље бриге, и омогућимо да се новчани и други ресурси усмере ка онима који „имају будућност“? Будимо поштени: савремени капитализам, у свом неолибералном руху, свугде је суров. Не само код нас. На слично бездушје можемо да наиђемо и у другим деловима света. Овде су ствари само контрастније изражене или су напросто гротескне и зато у Србији поменуте мере заговара човек који се и даље декларише као „борбени левичар“. Уколико перверзију разумемо као „инверзију“, односно као „изокренутост“, онда Вулин није усамљен случај. Као у Жаријевом „Краљу Ибију“, барем на први поглед, вредносни систем је изврнут као чарапа. Тако се левичари залажу за економске мере које угрожавају не само права, него и животе пролетера, креатори здравствене политике – за „уштеде у здравству“ (иако
то увек асоцира на сужавање обима здравствених услуга, проширивање спискова лекова и интервенција које се плаћају, затварање очију пред масовоном појавом неоверених здравствених књижица запослених), а пензонери јавно захваљују премијеру зашто што им је, мудро и визионарски – смањио пензију. Научне скупове, као мехуре од сапунице, жигошу путујући анонимни егзорцисти, а Министарство културе већу пажњу поклања књизи Сузане Манчић, него озбиљним социолошким или филозофским студијама. Погрешно би било закључити да је ова „изврнутост“ заправо производ спремности на лагање или заваравање народа. Протагонисти ове приче нису лажови. Појаве о којима говоримо су, заправо, истинита свест лажног друштвеног бића, како би то рекао некадашњи уредник Рајнских новина (да ли се Вулин још сећа његовог имена?). У свету који човечност подређује профиту, а животе људи интересима капитала, ибијевске изјаве само верно представљају оно што је већ на делу. У тим представама нема одраза, у њима се не прекорачује граница постојећег. Из тог разлога, и њихове презентаторе можда можемо да посматрамо као о-граничене људе, који, утолико, треба да буду аболирани, због тога што „не знају шта чине“. Када је у питању министар са почетка нашег текста, његово левичарско порекло не оставља много места сумњи да он ипак зна шта говори. Зато је његов случај тако велико искушење.
НАСТАВАК САРАДЊЕ БРАТСКИХ ОПШТИНА ШКОФЈА ЛОКЕ И ПАЛАНКЕ
Жупан примио делегацију привредника - Привредници из Шкофја Локе су веома расположени за сарадњу и ми веома брзо очекујемо конкретне резултате ове посете - рекао је председник Удружења привредника Душко Ђорђевић
Н
а позив жупана Шкофја Локе Јоже Михе ову братску општину посетила је делегација привредника из Смедеревске Паланке, која је приликом ове посете имала низ зна-
6
чајних сусрета са словеначким колегама. - Привредници из Шкофја Локе су веома расположени за сарадњу и ми веома брзо очекујемо конкретне резултате ове по-
сете – рекао је председник Удружења привредника Смедеревске Паланке, Душко Ђорђевић. Договорено је и да делегација братске општине Шкофја Лока посети Сме-
деревску Паланку у септембру. Подсећамо, током последњих неколико година обновљена је сарадња братских општина кроз неколико обостраних посета, нај-
пре жупана Михе и његовог амбасадора за братску општину Смедеревска Паланка Војка Гантара, као и једне наше делегације коју је жупан примио и угостио на највишем нивоу.
АКТУЕЛНО
У
ПРЕМИЈЕР АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ПОСЕТИО ТОПОЛУ
Отворен нови мост у Блазнави Вредност обављених радова је око милион евра
посети Општини Топола био је премијер Александар Вучић, са сарадницима. Председник Владе Србије је са председником Скупштине општине Топола и народним послаником, Драганом Јовановићем, обишао винарију ПИК „Опленац“, која је у изградњи, а потом је пустио у саобраћај нови мост у селу Блазнава. Тај мост, који се налази на путу
Топола – Шаторња – Страгари, био је срушен у прошлогодишњим поплавама и изграђен је нови који је дугачак 70 метара, а широк девет. Вредност обављених радова је око милион евра. Председник Владе се и обратио великом броју окупљених мештана и гостију и најавио још инвестиција у Општини Топола.
НОВИ ПОЛИТИЧКИ ТРЕНД У ПАЛАНАЧКОМ ПУПС-У
Разговори са представницима локалне власти
Р
уководство Општинског одбора Покрета уједињених пензионера Србије (ПУПС) организовало је састанак свог чланства са представницима општинске власти, што је нови, а веома занимљив и користан, вид политичке активности у Смедеревској Паланци. - Желели смо да нашим члановима омогућимо редован контакт и разговоре са представницима локалне самоуправе, како бисмо са њима продискутовали о нашим проблемима, и решавању захтева из надлежности локалне власти - истакао је Живан Миловић, председник паланачког ПУПС-а. Он је додао да су, овога пута, на разговор позвани председник Општинске организације пензионера
и одборник Слободан Пантић, и председник Скупштине општине Смедеревска Паланка, Славољуб Ђурић. У уводном обраћању члановима ПУПС-а, Славољуб Ђурић је указао на потребу јединственог деловања пензинерских организација и ПУПС-а као политичке партије. - Преко својих удружења пензионери могу да задовоље неке своје потребе и остваре нека своја права нагласио је Ђурић. - Партија уједињених пензионера Србије је политичка организација, која ставове пензионера треба да изнесе пред органе власти, на локалном или неком вишем нивоу. Ако би се на овакав начин повезало деловање Удружења пензионера и Партије пензионера, много
лакше би били решавани проблеми са којима се пензионери сусрећу. Нажалост ми смо у протеклом периоду видели да пензионерске организације и ПУПС нису нарочито добро сарађивали. Чак су били у колизији. Сматрам да то није било добро за пензионере. Председник Скупштине општине је потом истакао потребу за јединственим наступом пензионера које може да их учини снажним политичким фактором, а потом је и навео неколико примера који показују да
пензионери, ни на изборима у нашој општини, нису гласали за политички програм и партију која се директно залагала за остварење горућих проблема ове социјалне групације - Имамо ситуацију да пензионери изађу на изборе, и не гласају за своје листе. И шта онда добијамо? Уништавамо сами себе - рекао је Ђурић. Слободан Пантић, одборник и председник Општинске организације пензионера, подвукао је да се у потпуности слаже са
предлогом Славољуба Ђурића. - Ми као пензионери треба да будемо јединствени, треба да јединствено наступамо – рекао је Пантић. - Нажалост у последње време је присутна тенденција да се делимо, што не води ничему добром за најбројнију друштвену групацију у нашој земљи. Састанак је настављен у пријатељској атмосфери, уз мноштво питања и објашњења, а најављено је да ће слични скупови бити одржавани и убудуће.
СЛАВА СРПСКОГ ПОКРЕТА ОБНОВЕ
Видовдан у Баничини Идуће године домаћин славе биће МО СПО у Башину
О
пштински одбор Српског покрета обнове у Смедеревској Паланци обележио је своју славу, Видовдан, уз присуство чланова, симпатизера и представника политичких странака и локалне самоуправе. Резање славског колача и свечани ручак
уприличени су у Баничини, чији месни одбор је био домаћин овогодишње славе. У име Општинског одбора све присутне поздравио је председник паланачког огранка СПО-а, Добрица Јозић. Идуће године домаћин славе биће МО СПО у Башину. 7
АКТУЕЛНО
КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ
Јавашлук у ОБ „Стефан Високи“ - Није истина да је Општина Смедеревска Паланка (ми немамо никакве ингеренције над извориштем термоминералне воде) ускратила воду за физикалну терапију рехабилитационом центру на Кисељаку рекао је Радослав Милојичић Кена
КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ДИРЕКТОРА ОБ „СТЕФАН ВИСОКИ“
Оптужбе на рачун општинског руководства - Онај ко је радио око бушотине са термоминералном водом требало је да буде свестан да ту има и болесних људи, који имају заказане процедуре физикалне медицине, који имају право на здравствену заштиту рекао је др Горан Богдановић
Н
а конференцији за новинаре у Општој болници „Стефан Високи“ директор др Горан Богдановић, обавестио је јавност да се у Бањи на Кисељаку, која припада Болници, од 29. јуна не пружају здравствене услуге, и као разлог за то навео да је објекат бањског лечилишпта остао без термоминералне воде. Директор Болнице није могао да са сигурношћу каже о чему се ради, али је изнео сумњу да је до тога дошло због, како је навео, „неких радова“ на буштини из које се црпи термоминерална вода. То је, према Богдановићевим речима, утврдила специјална комисија, оформљена да би се утврдило чињенично стање, и Здравствена инспекција, која је о свему одмах обавешптена. Богдановић није могао да прецизира о каквим је радовима реч, али је ипак указао да је могући кривац за насталу ситуацију општинско руководство, будући да је из медија сазнао да оно „има некакве планове“. 8
Др Богдановић је оптужио општинско руководство алудирајући на планове у вези са иградњом Туристичког комплекса на Кисељаку. На питање новинара да ли се обратио општинском руководству, када је примио информацију да је прекинут доток термоминералне воде, Богдановић је одговорио: - Онај ко је радио око бушотине са термоминералном водом требало је да буде свестан да ту има и болесних људи, који имају заказане процедуре физикалне медицине, који имају право на здравствену заштиту. Потезима око бушотине ко год да је то вршио, а имамо и фотографије и чињенице које смо забележили, значи бушотина је мењана и ми смо остали без воде. Да се ми обраћамо као републички орган који пружа здравствене услуге и обавља своју функцију, а да притом неко ради нешто против интереса града, не обавештавајући нас, мене не упућује да се јавим.
П
редседник Oпштине Смедеревска Паланка, Радослав Милојичић Кена, одржао је конференцију за новинаре на којој је реаговао на оптужбе изнете на конференцији за штампу директора ОБ „Стефан Високи“. - Овом приликом као председник Oпштине Смедеревска Паланка желим да у име свих суграђана реагујем на неистините оптужбе, које нису ништа ново када долазе од Српске напредне странке – рекао је Милојичић. - Они се изгледа угледају на свога вођу, Ким Џонг Вучића, који није рекао ни једну једину истину од када се бави политиком. Његови пулени, осим што покушавају да нам отерају инвеститора, за каквим би се грабио сваки град или општина у окружењу, јуче су изнели низ лажних оптужби на рачун руководства Општине Смедеревска Паланка, на рачун управе „Кисељака“ и на рачун тог човека, инвеститора, који ће евидентно доћи у Смедеревску Паланку и направити оно што ми покушавамо последњих 35 - 40 година, а то је туристички центар. Пошто то до сада никоме није пошло за руком, а ето успело је овом руководству наше општине, то некоме смета. Јасно је да то не може да смета никоме ко је нормалан, никоме ко води рачуна, и жели добро нашем граду. На конференцији за штампу директора Опште болнице „Стефан Високи“, изнето је, као
што сам рекао, низ оптужби. У име Општине Смедеревска Паланка ми смо послали допис, 1. јула 2015. године (допис је потписао заменик председника, господин Петар Јелић) у коме стоји да општина нема никакве везе са функционисањем Болнице, да немамо никакве везе са физикалном терапијом, али да у интересу наших суграђана, а не руководства Болнице, желимо да се укључимо у решавање тог проблема. У том циљу предложили смо да се што хитније, већ 2. јула 2015. године, одржи заједнички састанак. Данас смо добили обавештење од директора Болнице, усмено, да њега не интересује никакав састанак, да је он добио налог да то уради, и да је он о свему томе већ обавестио Александра Вучића. У наставку свог обраћања јавности Милојичић је нагласио: - Ја још једном морам да апелујем на све људе који се баве политиком у СНС, да се више не
баве неистинама, лажима. Није истина да је Општина Смедеревска Паланка (ми немамо никакве ингеренције над извориштем термоминералне воде) ускратила воду за физикалну терапију рехабилитационом центру на Кисељаку. Нико ко је нормалан то не би могао да дозволи. Нико нормалан то не би урадио, јер је примарни циљ да се људи лече. Једина је истина да је јавашлук у Општој болници „Стефан Високи“ захватио и Физикалну терапију. Истина је да се та вода са изворишта одводи у канализацију када се напуне базени, истина је да је директор Болнице поклонио другим здравственим центрима у околини Смедеревске Паланке, најсавременије апарате које смо имали у Општој болници „Стефан Високи“, зато што ми, јелте, немамо стручног кадра. А истовремено се у истој тој Болници дешава највећа срамота у Србији, да лекари, људи који су завршили медицину, раде за 25
хиљада динара, уколико немају уговор за стално. Милојичић се обратио и директно руководству Српске напредне странке: - Молим руководство Српске напредне странке да Смедеревску Паланку остави на миру. Ми се боримо са несташицом воде, изборили смо се са несташицом струје, изборили смо се са разним недаћама, изборићемо се и када је реч о довођењу инвеститора у Смедеревску Паланку - додао је председник Општине и поновио да је његова намера да житеље Смедеревске Паланке заштити од неистина. - Истина је да ће на изворишту на Кисељаку Болница добијати исту количину воде коју је имала и годинама уназад, једино што ће бити промењено је то што ће бити урађена три водомера, како би се знало колико воде троши болница „Стефан Високи“, колико „Кисељак“, а колико инвеститор. Јер, ивеститор неће плаћати воду ни Болници ни Кисељаку, а тамо имамо ружну праксу коју потрврђују фотографије коју ћу донети на следећу конференцију за штампу да они, када напуне базене, спроведу воду у канализацију. Милојичић је закључио констатацијом да свако ко је добронамеран зна да је пројекат на Кисељаку добар, и да сви проблеми проистичу из тога што је поменуту инвестицију обезбедио опозициони председник Општине. - Неистина је да је Општој болници „Стефан Високи“ уопште искључена вода. Воде има - нагласио је Милојичић. На самом крају конференције, председник Милојичић се извинио грађанима због рестрикција у водоснабдевању и најавио радове на ревитализацији бунара, уз помоћ ЕУ која је уплатила средства за то директно извођачима радова, што би ускоро требало да побољша ситуацију са водом.
НОВА ФУНКЦИЈА БОЖИДАРА ТОДОРОВИЋА У САМОСТАЛНОМ СИНДИКАТУ СРБИЈЕ
Изабран за члана Већа Тодоровић већ има високу функцију у Самосталном синдикату металаца Србије, где је изабран за потпредседника
Б
ожидар Тодоровић изабран је за члана Већа Савеза самосталног синдиката Србије. То је учињено на Конгресу тог синдиката, који је одржан у Београду. Ново Веће броји 105 чланова од којих су њих 70
бирани из редова гранских синдиката а остали као представници територија. Тодоровић је изабран за територију Смедеревске Паланке и Велике Плане. - Велика ми је част да будем међу 105 чланова Већа
ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР
Самосталног синдиката Србије, који има 500.000 чланова и посебно што сам биран од стране територије - изјавио нам је Божидар Тодоровић. - Веће чији сам сада члан управљаће Самосталним синдикатом у периоду између два конгреса. Оно доноси најважније одлуке и документа и бира и разрешава друге органе. Мандат новоизабраног Већа трајаће пет година. Тодоровић већ има високу функцију у Самосталном синдикату металаца Србије, где је изабран за потпредседника. Председник је Већа тог синдиката за општине Смедеревска
Паланка и Велика Плана и председник Самосталног синдиката „Гоше“. Значајне функције у Самосталном синдикату Србије, поред Тодоровића, имају још две особе које су рођењем везане за Смедеревску Паланку: Драган Ранђеловић и Живорад Коларевић. Ранђеловић је председник синдиката железничара, који живи у Аранђеловцу, а Коларевић је председник Већа синдиката у граду под Букуљом и истовремено челник тог синдиката у „Књазу“. Ранђеловић је, иначе, оператативни шеф Железничке станице Београд, а Коларевић електроничар у „Књазу“.
Пише: Дејан Црномарковић
Трули „хвалоспев“
Н
икада, од када пратим активности политичких партија, нисам прочитао глупље саопштење од недавног обраћања јавности Општинског одбора Српске напредне странке у Смедеревској Паланци. У том саопштењу аутор, који уколико има „сусрет“ са реалношћу ни сам не верује у оно што је написао, објашњава грађанима, чију интелигенцију озбиљно доводи у питање, да је после искључења или изласка из паланачког СНС-а појединих људи, почело масовно учлањавање у ту странку. Аутор текста покушава да убеди јавност да су, дојучерашњи, најзаслужнији чланови паланачког огранка Српске напредне странке, одборници (један доктор наука) и функционери у месним одборима, преко ноћи постали најгори, па су избачени или самовољно отишли, а то је био „окидач“ да народ похрли у редове паланачких Напредњака. И тако већ данима и данима, у таласима, грађани хрле… Претпостављам (зар не?), утркују се ко ће пре да се учлани, најпоштованији, најугледнији, једном речју најбољи Паланчани. Али гле чуда, негде на друштвеној мрежи фејсбук, може се прочитати и ко су људи на које се,
у поменутом саопштењу, односи овај хвалоспев и добродошлица. То моћно кадровско појачање заправо су „прелетачи“ из локалног ДСС-а, губитници на недавно одржаним локалним унутарстраначким изборима (превирањима). Што би рекао неко, у жаргону наравно: „сакупио се скоро сав политички отпад на једном месту“.
надио је број људи чији су мотиви за учлањивање у СНС, пре свега, написи на друштвеним мрежама о иступању појединаца, за које тврде да су представљали непопуларни и одбијајући део чланства. Поред осталог, већина наводи и поверење које су стекли у ново руководство Општинског одбора СНС Смед. Паланка.
Озбиљно нам се разболела Србија. Најквалитетнији део нације полако напушта овај простор. Они који су остали, а вреде, углавном, беже од јавног ангажмана. Али, није то тема овог текста, мада би могла бити… Ево зато, читаве писаније надахнутог аутора, која би можда имала смисао да је писана укућанима „Фарме“ или „Парова“, али не и грађанима Смедеревске Паланке и то од стране локалног огранка странке која је тренутно водећа у држави: „У последњих седам дана, закључно са јучерашњим, Општинском одбору Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, приступило је близу четрдесет нових чланова, и то углавном оних који нису имали ранији политички ангажман. Нас у Српској напредној странци, изне-
У Закључку: Дугујемо захвалност свима који су нам самовољно учинили овакву услугу. Овим темпом, ОО СНС претендује да постане политички одбор са најквалитетнијим чланством на територији наше општине, а свакако је најмногољуднији.“ Ето како Мали Перица замишља демократију… И борбу за долазак на власт. Но, без обзира на једину могућу реакцију, после читања оваквих небулоза, морам да истакнем да је „ствар“, заправо трагична. У протеклих двадесет пет година вишестраначког надметања свега смо
се наслушали и нагледали, у читавој Србији, па и овде у Смедеревској Паланци. Разни ликови су се појављивали на политичкој позорници. Опстајали неко време и нестајали… Било је чак и бивших „штићеника“ на важним страначким функцијама… Коштало нас је све то здравља, пропуштених прилика и изгубљеног времена. Али овако није било никада! Увукло се неко „зло и наопако“ на политичку позорницу. Кренуле су „бригаде“ у поход на преостали део плена. Сакупило се свега и свачега на политичком пољу. Има нечег веома трулог у свему томе. Рђави и неостварени људи, ситне шићарџије, али и „намазан“ олош, видели су ту лак пут до свега онога што им не припада. Ужасно је сазнање да су многи и успели у томе, а ево „вриште“ у пуној „чекаоници“ нови ликови. Озбиљно нам се разболела Србија. Најквалитетнији део нације полако напушта овај простор. Они који су остали, а вреде, углавном, беже од јавног ангажмана. Да сам верник клекнуо бих и погледао небо. Али не… Не верујем у „невидљиве светове“. У овој ствари ипак се ми питамо.
9
ИНТЕРВЈУ
ИНТЕРВЈУ СА ЖИВАНОМ МИЛОВИЋЕМ ПРЕДСЕДНИКОМ ОО ПУПС
Ни лева ни десна опција -Ми смо интересна опција која се бори за своја права и социјалну правду - наглашава наш саговорник
Живан Миловић
П
артија уједињених пензионера Србије (ПУПС) је основана 10. маја 2005. године, а Општински одбор ПУПС у Смедеревској Паланци пет месеци касније - 4. октобра. На републичком нивоу, након формирања ПУПС, одржани су парламентарни избори 2008. године. Тада су освојена четири посланичка мандата и добијено место потпредседника Владе. Четири године касније освојено је 12 посланичких мандата и добијено место потпредседника Скупштине. Године 2014. када неколико, до тада парламентарних странака, није прешло цензус, а неке од њих се поцепале или потпуно нестале са политичке сцене, ПУПС је потврдио резултат из 2012. што најбоље говори о стабилности његовог гласачког тела. У паланачкој општини су 2008. освојена два одборничка места, а 2012. због грешака које је учинило тадашње руководство, није се ушло у локалну власт, и зато су и паланачки ПУПС, али и пензионери уопште, платили одређену цену. Паланачки ПУПС данас има месне одборе и повереништва у 19 од 21 месне заједнице, преко којих је присутан не целој територији општине, са близу 1.500 чланова. -Можда и не изгледа много, али ако се има у виду да је наш број константан, да наши чланови нису „прелетачи“, нити се учлањују ради одређених конкретних циљева (запослење...), да их веже заједнички интерес и општи циљ, ценим да смо једна од најјачих политичких организација у нашој Општини предочава председник Општинског одбора Партије уједињених пензионера Живан Миловић. - Само треба да будемо свесни своје снаге и да знамо да је искористимо на најбољи начин. Паланачке: Шта чини основ активности паланачког ПУПС-а данас? Миловић: Делујемо у два прав10
ца, на омасовљавању и кадровском јачању наших организација по месним заједницама, и на буђењу свести пензионера да се морају борити за своја права. Наши пензионери су свој радни век, или бар добар део, провели у прилично уређеном друштву. Знало се шта нам припада и то се и поштовало. Навикли на такав однос државе, пензионери никако да се отргну од тог времена, да не кажем живе у прошлости и нису свесни да смо променама ушли у капиталистички систем, и да ћемо у њему имати само оно за шта се изборимо. Постоји ту још једна нелогичност, а то је да старији пензионери исказују већу свест од новопензионисаних, који су садашње вредности и непоштовање основних регулатива постојећих закона осетили и у делу свог радног века. Наш пензионер још увек верује да му нико не може узети пензију, и поред тога што су му је делом узели. Питам се да ли верују да им неће бити још узето, па и онима са најмањим пензијама? Хоће ли наше пензије свим владама служити као закрпа буџетских рупа које ми нисмо направили? Код дела пензионера постоји и одређени страх од политичког декларисања. Зато желим да нагласим да ми нисмо ни лева ни десна опција, ни комунисти ни монархисти, ни демократе ни радикали... Ми смо интересна опција, која се бори за своја права и за социјалну правду. Ми, али и наша деца, већ плаћамо цену опредељења да се не замеримо младима и да гласамо „за своју децу“, заборављајући да је мудрост увек била одлика старих, а енергија и храброст младих. Морам да нагласим и то да наша борба није само борба за наша права! Ако се упустимо у дубљу анализу, долазимо до закључка да се ми данас боримо и за нашу децу, за њихова права! Можете ли да замислите свог сина и унука које издржавате својом пензијом када напуне 65 или 67 година. Каква ће бити њихова пензија, како ће живе-
ти? Пракса показује да се за њих, на нашој политичкој сцени, осим ПУПС-а, више нико не бори. Паланачке: Шта су кључни циљеви ПУПС-а данас? Миловић: Вратити пензионерима достојанство и старост достојну човека! Супротставити се старосној дискриминацији која се већ јавља и у најнижој ћелији друштва - породици. Одбранити пензију као буџетску категорију и ПИО фонд са његовом имовином. А потом заштита и свих других социјално угрожених категорија становништва. Како? Борбом за уређеније и праведније друштво. О циљевима нас на локалу не бих да причам, полако улазимо у изборну годину и о томе ћемо говорити у изборној кампањи. Видимо своје место у локалној самоуправи, убеђени да можемо да допринесемо њеној ефикасности, већој контроли и транспарентности. Паланачке: Каква су евентуална изборна очекивања у будућности? Миловић: И у Републици и на локалу пензионери чине око 25 одсто гласачког тела. Зато и толика борба других партија за наше гласове. Уколико чују наш апел, уколико се одлуче да гласају за себе, пензионери имају шансу да постану значајан политички фактор. Истовремено, ми смо категорија друштва која има довољно и знања и искуства, стручњака у свим областима, генерација која је прошла многа искушења, и то само треба да искористимо. Нажалост, тај део свести нам недостаје. Подељени по разним партијама, несложни, изложени мајоризацији, тако ослабљени, нигде јаки – то је оно на шта рачунају друге партије. Зато врло отворено и насрћу на наше чланове. Не одговара им наша слога и јединство! Често наглашавамо пример словеначке партије пензионера, која је у парламенту скоро 25 година, има близу 12 одсто посланика и четири министра у Влади. Али словеначки пензионер гласа за себе, за своју партију, док наш…, наш ће пре да се инати, да тражи разлоге да не гласа за себе, али ће на крају за све неправде учињене пензионерима осудити ПУПС. То је као када негујете туђу башту,
окопавате је, заливате, своју запустите, али очекујете да вам ваша да плодове. Паланачке: Може ли ПУПС (и како) да постане значајнији фактор у општинској власти? Миловић: Из изнетог се да закључити да не само да може већ и да има велике шансе. Хоће ли победити разум и практичност или лаковерност и лакомисленост видећемо. Хоћемо ли веровати обећањима којих се држи само до завршетка избора? Ми у локалном руководству ПУПС-а чинимо и учинићемо све да, не само пензионере, већ и остале грађане убедимо да се олако не одричу нашег знања и искуства. На њима је да одлуче. Паланачке: Расте ли број чланова и да ли су (и колико) пензионери свесни да могу постати важан политички фактор? Миловић: Не смемо заборавити да смо почетком прошле године били распуштени одлуком виших партијских органа. Оно што нам улива веру и даје снагу је чињеница да смо након распуштања контактирали око 80 одсто наших дотадашњих чланова, од којих се 89 одсто изјаснило да остају у нашој Партији. Истовремено, током прошле године, након распуштања Општинског одбора, нама је приступило 50 одсто више нових чланова него претходне. Гледајући и овогодишњи прилив нових чланова очекујемо да их буде нешто више него прошле године. То нам говори да је наш рад ипак дао одређене резултате. Наглашавам да смо крајем прошле године имали изборну Скупштину наше Општинске организације, којој је поред преко 100 делегата присуствовало и још око 200 чланова и пензионера. Скупштина је имала врло позитиван одјек међу нашим члановима али и грађанима. Сматрамо да је толико интересовање резултат тога што су препознати поштен и искрен однос новог руководства у борби за наша права. Паланачке: Каква је данас структура чланства, које категорије пензионера чине већину? Миловић: Већину наших чланова чине пензионери из радничких структура, потом пољопривред-
ОПШТИНСКИ ОДБОР СУБНОР-А ОБЕЛЕЖИО ЈУЛСКЕ ПРАЗНИКЕ
Медаља борца за учеснике ратова Високо одличје добили Добрила Рендели, Бранислав Петровић, Драгослав Стојић, Миодраг Лазић и Зоран Ђурђевић
О
ПУПС организовао разговор са преставницима локалне самоуправе
ни пензионери, али и сви други. Што се образовања тиче већина су занатских занимања и средњошколци. Лично имам замерку на наше бивше локалне руководиоце свих нивоа и из свих области, интелектуалце, па и бивше политичке раднике зато што се већина њих дистанцирала од активног друштвеног и политичког живота и не изражава спремност да се укључи у решавање проблема којих је уз дана у дан све више. Надам се да ће ПУПС након наредних избора бити у бољем положају и да ће успети да их мобилише да и они дају свој допринос на покретању наше Општине. Паланачке: У каквом окружењу данас делује ПУПС? Миловић: Ако говоримо о економском сувишно је било шта рећи. Све говори чињеница да годинама нисмо имали ни једну озбиљнију инвестицију у општини. Ако говоримо о запошљавању онда су то искључиво партијска запошљавања. Нажалост, партије су постали основни послодавци, али послодавци радних места без перспективе и оних на којима се нај-
чешће на савремени начин кулучи волонтирањем у државним организацијама, институцијама и општинским предузећима. У приватном сектору се ради за минималне плате, на црно - без пријаве и плаћања доприноса... Која је будућност тих радника? Што се политичког окружења тиче није ред да ја говорим о другима, али забрињава политичка недоследност, „трчање“ у странке ради остварења личних циљева и амбиција, прелетање не само појединаца, интелектуалаца и руководилаца већ и читавих општинских одбора, цепање странака на струје, и недостатак снаге да се то превазиђе. А из таквих општинских одбора ће сутра испливати општинска власт, директори, управници. Криза кадрова, рекао бих, честитих, спремних да себе уложе за заједничко добро. У таквом окружењу ми тражимо своју шансу, својом честитошћу, спремношћу за одрицањем, часном намером и разумним ставовима. Надам се да ће пензионери али и остали грађани то код нас препознати. Д. Јанојлић
ИНСТИТУТ „ГОША“ ДОБИО ВРЕДНУ ЈАПАНСКУ ДОНАЦИЈУ
Врх заваривачке технологије Апарат последње генерације заварује све врсте материјала
И
нститут „Гоша“ добио је вредну јапанску донацију. Реч је о апарату за заваривање welbibee P 500 L високог технолошког нивоа. Донатор је DAIHENVARSTROJ, а поклон је вредан 9.000 евра. Такву машину још има Машински факултет у Крагујевцу. Поменути апарат може да заварује све врсте материјала и то путем више заваривачких поступака. Служи за обуку заваривача и за експериментално заваривање.
пштински одбор СУБНОР-а Смедеревска Паланка, полагањем венаца на спомен-обележја и одавањем поште изгинулима у ослободилачким ратовима Србије, обележио је 4. јули – Дан борца. Верни овој традицији, од села наше општине, остали су Азања и Водице. У овим местима одржане су пригодне свечаности са подсећањем на пале и њихову улогу у ослобађању земље од фашизма.
Председник Општинског одбора СУБНОР-а, дипл. инж. Миодраг Лазић с најближим сарадницима, представницима локалне самоуправе, преживелим учесницима рата и њиховом родбином, најпре је одржао пригодне скупове испред споменика у Смедеревској Паланци, а програм је настављен у Азањи, где су венци и цвеће положени на споменику у центру села. Пригодан говор одржао је председник Месног удружења бораца Азање Зоран Ђурђевић, истакавши да је света дужност сећати се свих оних, који су 1389., 1804., 1912., 1913., 1914., 1941., 1991. и 1999. устали да бране српство и Србију. Ђурђевић је овом приликом, а у част 70. годишњице победе над фашизмом, поменуо и своје претходнике, некадашње председника борачке организације Азање: Драгана Матејића, Жилу Стојадиновића, Тихомира Ицића, Славомира Грујића… У наставку четворојулске свечаности уручена су висока одличја Републичког одбора СУНОР-а Србије. На предлог Општинског одбора СУБНОР-а, Медаљу борца добили су: Добрила Рендели, рођена 1927. у Смедеревској Паланци, логорашица у родном
месту и на Бањици и борац 23. српске ударне дивизије, Бранислав Петровић, рођен 1926. у Стојачку, борац Артиљеријске бригаде 5. дивизије НОВЈ, Драгослав Стојић, рођен 1925. у Селевцу са статусом борца од 1943., Миодраг Мода Лазић, рођен 1944. у Азањи, резервни потпуковник, командант батаљона и учесник последњих оружаних сукоба од 16. септембра 1991. и Зоран Ђурђевић,рођен
Збор у Алији Поводом 7. јула – Дана устанка народа Србије, одржана је и пригодна свечаност у бошњанској Алији. Домаћин ове прославе био је Општински одбор СУБНОР-а Смедеревска Паланка, а учествовали су, као и свих ових година, и представници Велике Плане и Раче Крагујевачке.
1956. у Коларима, резервни старији водник, учесник рата 1991. и 1999. године, сада председник борачке организације Азање. Пре овог свечаног чина минутом ћутања одата је пошта недавно премилом председнику Републичког одбора СУБНОР-а Србије, професору др Миодрагу Зечевићу и професору др Првославу Марковићу, који су се за живота радо одазивали и заједно са Азањцима учествовали у прослави значајних датума и ратних догађаја у овом селу. Дан борца обележили су и Водичани. Заједно с председником Општинског одбора СУБНОР-а Миодрагом Лазићем положили су венце на спомен-плоче и евоцирали успомене на жртве за слободу. Том приликом говорили су Миодраг Мића Загорчић и Миодраг Лазић. 11
У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОДРЖАН МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СЕМИНАР
„Религија и насиље“ Форум за религијска истраживања Института друштвених наука у Београду, у сарадњи са Удружењем „Арс“ и Народним музејом из Смедеревске Паланке, окупио је истраживаче из Лондона, Москве, Никшића, Западног Сарајева, Новог Сада и Београда, који су два дана расправљали о односу религије и насиља
Н
еколико година после последњих „Филозофских сусрета“, научног скупа који је инициран у Смедеревској Паланци, у нашем граду покренут је нови годишњи семинар, који ће убудуће редовно бити одржаван крајем јуна, због чега је и добио назив „Видовдански научни сусрети“. Форум за религијска истраживања Института друштвених наука у Београду, у сарадњи са Удружењем „Арс“ и Народним музејом из Смедеревске Паланке, окупио је истраживаче из Лондона, Москве, Никшића, Западног Сарајева, Новог Сада и Београда, који су два дана расправљали о односу религије и насиља. Упркос немуштим коментарима, који су се ових дана могли прочитати на друштвеним мрежама, овај скуп није прејудицирао да је религија насилна, а нарочито његов закључак није указивао на везу Православља и насиља. Уосталом, скуп се бавио „религијом“, а овај појам односи се на бројне светске вероисповести. У име неких од ових религија формирају се фундаменталистички, насилни покрети, а најновији пример за то је Исламска држава, која спроводи невиђени терор на подручју које заузима, претећи међународним теророистичким акцијама (неке од њих догодило су се управо у време одржавања скупа). 12
Имајући у виду овај, и бројне сличне примере, примерено је упитати се да ли се поменути насилнички покрети могу правдати религијским утемељењем. О овом проблему говорили сууглавном социолози, професор емеритус Иван Цвитковић из Западног Сарајева, Јури Стојанов, професор на департману за
по својој основној интенцији није насилна, односно да је насиље увек иницирано одређеним политичким и друштвеним интересима, који, будући „овострани“, немају стварни религијски смисао. Тематизујући љубав, као основу религије, др Зоран Кинђић, филозоф, говорио је о надилажењу логике
Посебну пажњу Кинђић је посветио Православљу, показујући на основу цитата познатих светитеља цркве, да је љубав оно што пружа искупљење, дајући земаљском виши смисао, повезујући човека и Бога, чијом је љубављу ова заједница и омогућена. Слично Кинђићу, још један филозоф, др Маринко Лолић, показао је супротстављеност савести и на-
Блиски исток и средњи век Лондонског универзитета и рускиња Елена Мчледова, професор на Универзитету Ломоносов, и професор Зоран Видојевић, виши научни саветник београдског Института друштвених наука. Поменути аутори углавном се слажу у оцени да ниједна религија
„овога света“, која се у савременом контексту показује као груба сила. Строгоћа добија сасвим другачији смисао када је у служби љубави, која је, често, несхватљива ако се посматра очима здравог разума, односно вреднује мерилима конкретних друштвених или историјских околности.
сиља, тематизујући савест као својеврстан „божански глас“. Посебно интересоивање изазвало је излагање Јелене Ђурић, која је говорила о структурама жртвовања у митско, премодерно и савремено доба, показујући како се смисао „жртве“ наметљиво десакрализује у
савремном свету, па се зато лако посеже за жртвовањима у име одређених политичких идеја. Академик Елена Кублицкаја говорила је о процесу десекуларизације у мегалополису. Презентујући званичне податке настале из истраживања спроведеног у Москви, Елена је показала да у овом великом граду расте број религиозних, иако се религиозност
рецептује на различите начине. Славиша Костић докторанд теологије, говорио је о консензусу за мир у Православној цркви, а Марија Локосова, такође са Ломоносова, о ненасилној онтологији у делу код нас мање познатог мислиоца А. Вајхеда. Жикица Симић, доктор
МАРИЈА ЛОКОСОВА НАЈМЛАЂИ УЧЕСНИК СУСРЕТА Ми смо народи трагичне историје Марија Локосова има само 24 године. У рекордном року је дипломирала а затим и магистрирала филозофију на Универзиту Ломоносов, а скуп у Смедеревској Паланци је први међунардни семинар на коме је учествовала. На маргинама семинара „Религија и насиље“, искористили смо прилику да са њом направимо интервју. Паланачке: Долазите из другачијег академског окружења, и зато морам да Вас питам – како је вреднована наука у Русији. Да ли је позив филозофа привлачан за младе? Локосова: Постоји интересовање за студије филозофије, али то не значи да бити филозоф значи имати запослење. Са друге стране, после догађаја у Украјини, плате у академској заједници су замрзнуте, а истовремено су вишеструко порасле цене. У зависности од тога где ради и каву титулу поседује, плата запосленог на Ломоносову креће се у распону од 75 хиљада до само 20 хиљада рубаља (у динарима: од 150.000 до 40.000 динара), а Москва је један од најскупљих градова у свету. Са друге стране, у Москви су доступне одлично опремљене библиотеке, књиге су релативно јефтине, а на универзитетима се стално организују гостовања угледних професора из целог света. Паланачке: Москва спада у оне градове које описују позната књижевна дела. Осећате ли тај „терет историје“? Локосова: Ја станујем у непосредној близини места где пролази онај злогласни трамвај, у роману „Мајстор и Маргарита“. Тога се сетим сваки пут када на том месту прелазим улицу. Шалим се. Москва је веома велики град, а у таквим градовима
социологије из Ниша, доживео је нимало пријатну оцену свога излагања о манифестацијама и толеранцији насиља у Православној цркви – јер му је више дискутаната, угледних научника, замерило што је свој рад засновао на социолошки неупотребљивој грађи, новинским чланци-
људи су превише заузети својим пословима да би размишљали о том бремену традиције. Москва далеко више обузима када је питању уметност, култура. Тешко вам је да не одете на неку представу, у оперу, да не посетите неку изложбу, а свакога дана нуде се нови садржаји. Туристе углавном импресионирају стара здања, Црква Василија Блаженог, Кремљ, Црвени трг… Московљани су жељни нових садржаја, а установе културе, на срећу, удовољавају овом захтеву. Паланачке: Ми смо мали народ, и зато морам да Вас питам – какав је утисак на Вас оставила Србија? Локосова: У Србији сам први пут. Мој први утисак је да је ово прелепа земља. Веома чиста и добро уређена. У руским градовима, величине Смедеревске Паланке, на пример, нема такве разноврсности у архитектури. Тамо су углавном дрвене куће или типски зидане зграде. Задивљена сам Храмом Светог Преображења Господњег. То је у архитектонском смислу веома необична црква. У Београду ме је оставио без речи Храм Светог Саве. Рекла бих да је пространији од Храма Христа Спаситеља у Москви. Исто тако, на мене су утисак оставили ваши путеви. Паланачке: Путеви? Локосова: Да. У Русији, осим у московском подручју и подмосковљу, немате тако квалитетне путеве. Стиче се утисак да се овде путеви редовно одржавају. Али, да наставим о својим утисцима. Дивно је о ово ваше језеро. Сви смо се купали јуче. Паланачке: Јуче је био свеж дан, зар вам није било хладно? Локосова: Ни случајно. Температура воде је 18 степени, то је таман за купање. Паланачке: А Срби? Локосова: Свесна сам да ће ово да звучи стереотипно, али, ја истину говорим, Ви сте диван, љубазан, издржљив и лукав народ. За свако је поштовање то што сте преживели протеклих неколико деценија. И иначе, ваша је историја препуна великих искушења. Баш као и наша. Ми смо народи трагичне историје. И мислим да нас то највише чини блиским. Сви су овде веома љубазни. Добили смо и на поклон, чини ми се, више књига него што ћемо моћи да понесемо. Управо данас, председник Скупштине вашег града, господин Ђурић, даровао нам је шест књига. Ми доста разумемо када читамо ћирилични текст на српском. Осим књига, у Москву носимо и вашу ракију. Дуњу. Рекли су нам да се без тога не враћамо.
ма или колумнама, не упуштајући се у истинитост ових написа, и пропуштајући да озбиљно научно захвати прави проблем, а то је скретање пажње јавности на наводне догађаје у Цркви како би остали незапажени свакодневни политички и социјални облици испољавања моћи.
Излагања, изговорена на енглеском, српском и руском језику ускоро ће бити публикована у зборнику радова са овог међународног скупа, а тонски запис свих предавања биће емитован на Трећем програму Радио Београда. В. Ђ.
DIGITAL
NEWS
Приредио: Лука Никола
Наочаре за виртуелну реалност Током година технологија виртуелне реалности је увек много обећавала, али никад није пружила обећано. Све до 2012. године када је компанија „Ocylys VR“ свету приказала свој пројекат вредан приближно 2,4 милиона долара, „Ocylys Rift DK1“ (на слици).
Иако је у почетку план био да се уређај користи само у гејмингу, његове стереоскопске наочаре су најбољи начин за гледање 3D садржаја. После „Ocylys Rift Development Kita 1“, 2014. је светлост дана угледао и DK2. Из „Ocylys“ најављују да ове године неће изаћи DK3, већ да ће производ доћи у продавнице. До тада је „наочаре“ могуће легално купити само on line и то преко сајта www.ocylys.com.
SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. - Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. - Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. - Промoтивнe цeнe. - Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. - Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб
(прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),
Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeлефони: 026/ 318-363, 064/ 429-42-88 и 063/ 803-77-79 13
ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ
ЉУБОДРАГ МИХАЈЛОВИЋ ЦЕО РАДНИ ВЕК ПРОВЕО ЗА ВОЛАНОМ
Специјалиста за вожњу на поледици Рођен је у Дучини, за време рата остао без оца, у Младеновцу завршио Школу ученика у привреди, први посао добио у Ауто школи у Паланци, биран за возача на Самиту несврстаних, годинама возио легендарног директора Водне заједнице, имао Ауто школу кроз коју је прошло 1.500 кандидата; данас је пензионер и поносни деда четворо унучади Љубодраг Михајловић
С
рео сам га на улици. Застао је да попричамо. О инструкторском послу, наравно. Каже да су његови „ђаци“ били многи виђенији Паланчани. Држао је Ауто-школу кроз коју су прошли људи најразличитијих занимања. Њих преко хиљаду. А онда је навратио у нашу Редакцију да наставимо разговор. И кренула је исповест Љубодрага Михајловића. Рођен је 1941. у Дучини, под Космајем. Две године доцније, 1943., остао је без оца Животе. Убили су га четници испред куће. „Ти храниш партизане“ - оптужили су га, а потом је одјекнуо пуцањ. Основну школу је завршио у Сопоту, а Школу ученика у привреди у Младеновцу. Школовао се у време велике оскудице. -Мајка ме испраћала у Младеновац са храном за недељу дана – сећа се.- Становао сам у Циган-мали. Многи су тада гладовали. Ја одем у школу, а из комшилука уђу у кућу у поједу ми све што ми је мајка спремила. Памтим да сам чак 12 дана заредом јео само шљиве. Силазио сам на Железничку станицу где је било откупно место да воћем утолим глад. Тамо ме је запазио неки Радојица Васић, општински чиновник, и одвео у интернат. С обзиром да сам био дете палог борца, Савез бораца је прихватио да ми плаћа смештај и храну. Занат је учио у Керамици. По завршетку школе, позван је у Армију. Служио је у Скопљу две године и четири месеца. Војни рок продужио је разорни земљотрес 1963. а кад се одужио држави и народу, вратио се у Младеновац. У Керамици је потражио посао. -У то време у предузећу су постојале радне јединице – предочава.- Да би мене примили, мајстори су морали да се одрекну дела свог „колача“. И баш тада код кафане „Таково“ срео сам Дулета Исаковића, секретара Ауто-школе у Паланци. Кратко смо попричали, а онда 14
ме упитао: „Можеш ли сутра доћи на посао?“ Одговорио сам потврдно. И тако сам се запослио. Радио сам као инструктор и на одржавању возила. Баш у то време одвијала се тромесечна обука за возаче у војсци. После тога слати су у јединице широм земље. Председник испитне комисије, у којој је било и једно активно војно лице, био је Миодраг Марић, командир милиције у Паланци. Инструктори нису били испитивачи, али би се ту нашли ако се деси квар да га брзо отклоне.
управља возилом на поледици. То ме је коштало 1.000 марака, али ни данас не жалим те паре. Мени је, захваљујући Додиковим саветима, пошло за руком да безбедно спустим камион с багером на приколици од Карајукића бунара до Дуге Пољане на Пештерској висоравни. Ни један други возач, а тад смо радили водовод у Сјеници, није тада смео да седне за волан. Ја сам прихватио, јер сам знао колико је тај булдожер био потребан радницима на градилишту у Жаркову. На предлог Драшка Додика, који
је довезао и у Паланку. А онда се догодило нешто што је прво изненадило, а потом развеселило Макнамару. -Близу „Туриста“ у сусрет нам је на бициклу долазио рабаџија Тива кога су пратили трубачи – сећа се. – Застао сам и пружио му новчаницу да плати музику. Макнамара је био збуњен, а кад је официр за везу казао сам да сам Паланчанин, Макнамара га је упитао да ли он може дати новац. Извадио је сто марака и пружио их веселом Тиви. Овај је показао да новац преда трубачима Љубине заповести возачима
Љубодраг за полазницима предвојничке обуке
Кад се 1968. престало са оваквим начином обуке возача за војску, прешао је за шофера директора Водне заједнице Милосава Михајловића. Возио га пуних 10 година. -Он је био врло строг човек – не таји наш саговорник.- Носио је исто презиме као и ја, али нисмо били род. „Први пут кад будеш закаснио на посао, предај кључеве Бори Ескићу и одмах се пењи на булдожер“ – очински ми скренуо пажњу. „И још нешто“ – наставио је – „ако дође до неког дефекта на возилу, чак и ако ниси крив, опет да предаш кључеве надлежном службенику“. Схватио сам то веома озбиљно. И ко зна како бих прошао да нисам упознао инжењера Драшка Додика, који је возио мото трке. Он ме је научио како се
је неко време био један од директора ЈАТ-а, изабран је за возача на Самиту несврстаних у Београду. -Човек који је правио распоред возача на Самиту, отворено ме питао ко ме довео у Београд и да ли сам члан Савеза комуниста – износи Љубомир.- Кад сам казао да нисам члан Партије, умало ме није најурио. На моју срећу наишао је Драшко и потврдио да ме он довео. Тек тад сам добио пропусницу да могу ући у салу, али само до врата. Припало ми је да на првом Самиту возим премијера Холандије, а на другом председника Владе Мађарске. С њима у возилу је обавезно био и официр за везу. Имао је прилику да вози и председника Међународне банке за обнову и развој, Макнамару. Тако га
Љубодраг Михајловић је написао десет заповести, односно савета возачима: - Возач не може (и не сме) да забушава у вожњи, - Сваких 10-15 секунди, мора да баци поглед на огледало, - Код вожње уз брдо, кад се стаје, прво се притисне квачило, па се возило докочи, - Код вожње низ брдо прво се прикочи, а онда притисне квачило, - Кад се укључујете у саобраћај, обавезан је поглед преко левог рамена, - Квачило се држи где хвата, - Код вожње низ брдо прво се прикочи па промени брзина, - Руке се држе на волану као што је положај сказаљки на сату који показују време 10 минута до три, - Вожња уназад – вози се пет метара или док се не прође знак, - На знак СТОП стаје се и кад никога нема на раскрсници.
што је са задовољством и учинио. Љубодраг Михајловић је возио многе личности на високим државним функцијама. Тако је од Паланке до Зајечара возио Марка Никезића, чији се возач плашио поледице. Никезић је тада био у лову, а искрсао је неодложан посао у Зајечару. -Пут је био лош, али сам „ситроеном ајкулом“ у Зајечар стигао 15
Кување без
шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com
Воћни сладолед Састојци:
Мото трке у Паланци
минута пре предвиђеног времена – подвлачи Љубодраг. -Кад смо се нашли на одредишту Никезић ми је рекао да се у Београду јавим његовој секретарици Гоци да ми исплати три дневнице. Возио сам и Дражу Марковића кад је био на задружној прослави у Милошевцу. Његовог брата Мому возио сам више пута док смо градили споменик на Космају. Тамо је надгледао радове сваког другог дана. Био је веома задовољан како тече посао. Михајловић се добро сећа многих послова које је изводила Водна заједница. Један од замашнијих
тира неупотребљене цеви великог пречника. Потом су све донете у Крагујевац и њима „опасано“ градилиште „Заставе“. Директор Раковић је упитао нашег директора: „Миле, да ти дам посао, а где ћеш наћи цеви?“ Наш директор је победоносно одговорио: „Цеви су већ стигле на градилиште!“ То је потврдила и Ема Митровић. „Миле, имаш посао!“ – пружио му је руку Раковић. Велики директор Водне заједнице је потом доспео на чело „Хидропројекта“. У Београд је повео и возача Љубу.
• • • • •
100 г крем шлага 2 дл хладне воде 300 г сезонског воћа или воћа из компота (оцеђеног) 300 г шећера 180 г киселе павлаке
Умутити крем шлаг са водом. У другој посуди испасирати воће, додати шећер и павлаку. Умутити миксером. Спојити са шлагом. Добро измутити. Сипати у пластичну кутију која има добар поклопац и ставити у замрзивач. Кад се заледи служити. Поступак прављења овог једноставног, а веома укусног домаћег сладоледа, можете погледати ако пратите следећи линк - http://bit.do/youtube-sladoled Љубодраг снимљен у време док је возио на Самиту
Љубодраг са директором Михајловићем у Бечу
био је онај на инфраструктури у „Застави“ и то у време кад се на њеном челу налазио Раковић, а његов помоћник била Ема Митровић. -Тридесет фирми је било на лицитацији за тај посао – наводи. – Добила га је Водна заједница захваљујући доброј припреми и идеалном пројекту. Тада је велики проблем представљао недостатак бетонских цеви које су радили само Акотово и Далмација цемент. Наш директор Михајловић је урадио нешто што је на лицитацији елиминисало велика грађевинска предузећа као што су „Комграп“, „Ратко Митровић“, „Иван Милутиновић“ и др. Наиме, два месеца пре лицитације, наш директор је формирао екипу са задатком да дуж трасе ауто-пута, пронађе и евиден-
-Возачи које је тамо затекао очигледно нису могли да га прате – закључује Љубодраг. „Нисмо ти ми Љуба, па да те возимо у Прокупље, а одатле у Зајечар“ – говорили су. „Нека, возиће Љуба и имати дневницу, а ви возите у кругу двојке“ био је категоричан директор. Миле је касније смењен, а ја сам се вратио у Паланку и отворио Ауто-школу. Имао сам много кандидата, једно време чак сто Рома, четири стјуардесе, 20 свештеника и три попадије. Код мене је вожњу учило више лекара и директора из „Гоше“. Кроз моју школу је прошло преко 1.500 особа. После 41 године рада, отишао сам у пензију задовољан оним што сам у животу постигао.
ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com
Драгољуб Јанојлић
15
КА КУЛТУРИ
Култура: „оружје“, политика или нешто сасвим прво? У
тренуцима кризе националног идентитета, чије јасније обрасце добијамо након завршетка Другог светског рата, а особито у последњих двадесет година, култура постаје сувишни чинилац. Чини се да овакав развој ситуације одговара историјском ритму који култури даје позитивне импулсе тек на местима националног буђења и учвршћивања. Јер, националне државе настале након револуција свој идентитет не проналазе ни у биолошким ни у социјалним, већ у културним релацијама. „Поседовање културе“ значило је својеврсно самопрепознавање и могућност „права народа на самоорганизовање“. Формирањем великог броја држава на позорници светских нација појављује се читав низ јасно дефинисаних култура које своје различитости и особености испољавају на разне начине, превасходно кроз институције културе. Чак је и „мека моћ“, о којој у својим књигама нашироко распреда Џозеф Нај, у посебном односу са културолошким „предностима“ или пропагандном доминацијом различитих нација, компанија или појединаца. Тако су, лидери либералног, западног света, у време Хладног рата видели културу као моћно оружје у постизању културне а онда и сваке друге доми16
нације, укључући у поменути процес агенцију ЦИА (Central Intelegance Agency – CIA) и један од највећих музеја ондашњег и данашњег света - Музеј модерне уметности (Museum of Modern Art - MoMA). Они су музеј и културу видели као „оружје националне одбране“, а сам Рокфелер, иначе власник горепоменуте институције, искрено је изјавио: „I learned my politics at the Museum of Modern Art.“ (Научио сам се политици у Музеју модерне уметности). Реална моћ, као и производи њене политике, такође види културу као доминантну тачку у међусобним релацијама, трвењима или сукобима. У осврту на рат Србије и Аустроугарске, Ситон-Вотсон, истакнути представник британске владе, сматрао је победу српске политике као пораз западне цивилизације (културе). Тони Блер је, рецимо, бомбардовање Србије видео као „битку цивилизације и варварства“, имајући на уму јасне, по њему, културолошке разлике зараћених страна. У овим сажетим, али веома важним примерима препознаје се смисао и улога културе као стратешког питања за једну нацију, друштво. Међутим, пракса у Србији показује супротно чињенично стање. Институције културе, дубоко корумпиране и оси-
ромашене, не проналазе начина да се укључе у процес који означава спасавање друштва као горућег проблема данашњице. Њихова инвалидност додатно паралише друштво, које осим развијеног културног живота, губи право и на ауторитете. Поставља се питање ко сноси одговорност у оваквим приликама? Да ли је то држава, институција или појединац? Уколико се доследно будемо водили примерима с почетка овог текста, онда би закључак био да држава може да „употреби“ културу ради остваривања и јачања националне и идентитетске компоненте у друштву, те и „имиџа“ у региону или свету. Њен задатак је да препозна потенцијале саме културе, њене домашаје и на крају резултате. То би, с друге стране значило да се посегне за јасном културном политиком која би, у домену саме културе, направила искорак у односу на досадашње примарне и стратешке циљеве као што су „одвајање од естраде“ или „решавање проблема у култури“. Док овакве ствари не почну да се подразумевају, потребно је не одрицати се културе разним подразумевајућим акцијама (стабилност у региону, „демократија“,...) уколико оне нису у складу са државном културном политиком.
Како институције представљају продужену руку државне политике, њихово деловање је ограничено и унапред усмерено. Зато је улога појединца, интелектуалца или интелигенције у ширем смислу веома важна. Посао интелектуалца је предвиђен његовом струком и способностима, али је његова морална дужност и обавеза да у ванредној ситуацији, у којој се наше друштво сигурно налази, „додатним активностима“ укаже на проблеме и могућа решења. У супротном, демократско право сваког грађанина, а посебно интелектуалца остаје неискоришћено, те смо у ситуацији свеопштег медијског, критичког, уметничког, културног и сваког другог мрака. Методама присиле и застршивања, као и, с друге стране, друштвеним бенефицијама и наградама на разним нивоима, интелектуалци или постају својевољно невидљиви, или прелазе на другу страну „реалности“. Њихов допринос друштву мери се идолошким инструментима - ко није с нама, против нас је! У овом кругу аболираних од одговорности кривица ће увек и изнова бити на страни другог, било да је то послодавац, министар, премијер или страни чинилац. Иако је ово тачно и у пракси потврдиво, чини се да обавештен, образован и самосвестан појединац сноси велику одговорност. Јер, његово знање чини га неупоредиво одговорнијим од оних који се сматрају необразованим и науким. Тек када нам „све“ буде култура, па макар и као полазиште, а све до коначне културне политике која је у
хармонији са националним тежњама, можемо очекивати спори, али опоравак на правом путу. Онда се некадашњи премијер земље, гостујући на црногорској телевизији, неће одрицати Андрића и Његоша, било да је разлог његова неприпремљеност, незнање или немарност. Када нам „све“ постане култура садашњи председник државе ће на крађу симбола, која се одиграла на церемонији уласка Хрватске у Европску унију, реаговати сходно аргументима, а не инфантилним доскочицама да ћемо и ми то исто урадити када једном уђемо у ЕУ. Када нам „све“ постане култура водеће институције ове земље, као што је САНУ, износиће јасне ставове по питању круцијалних државних проблема, не преносећи одговорност на поједине истакнуте историчаре. Када нам „све“ постане култура, естрада и култура ће се саме раздвојити, уколико би „забава“ у овом облику заиста и постојала. Када нам „све“ постане култура можемо рачунати на смањени јаз између невидљивих интелектуалаца и водећих медиокритета. Но, да би заиста говорили о другачијем културном моделу и преображају културе из „ништа“ у „све“ потребно је много. Потребне су нам нове генерације васпитане на темељима универзалних европских вредности, националних интереса и породичној традицији. Стеван Мартиновић (Текст је првобитно објављен на порталу Српског академског круга www.akademskikrug.rs)
КУЛТУРА
4
В
анредно велики допринос позоришном животу Паланке даће појављивање Душана Марковића који је приступио „Позоришту Црвеног крста“. Марковић је остао упамћен као глумац и редитељ. Поповић и Марковић постају сјајан редитељски тандем који је обележио ратни период позоришног стваралаштва Паланке. Паланачка дилетантска секција „Позоришта Црвеног крста“ почетком 1943.
године бележи значајане успехе на премијерама и репризама комада из, углавном, домаћег репертоара.Наступи су: 10. јануара „Џумбусана“, 17. јануара „Тома се жени“, „Вереница“, „Сви у ред“ и „Џумбусана“. „Два лопова“, „У професоровој соби“ и „Први пут с оцем на јутрење“ игају се 24. јануара. „Несуђени зетови“ 14. а „Џумбусана“, „Незгодан гост“, „Чајанка на селу“ и „Тетка из иностранства“ 28. фебруара. Врло захтеван комад „Улични свирачи“ Шурека-Сасмана, у посрби изведен је 7. априла . По речима врло компетентних личности тог периода паланачки „Улични свирачи“ били су изнад тадашњег дилетантског нивоа. Истовремено у „Заводу“ играна је Трифковићева „Избирачица“. „Снежана“, пародија на заводски живот коју је написала Весна Бутјер, питомац овог Завода, изведена је на Ђурђевданској приредби 06. маја 1943. Након „Снежане“, још једно оригинално дело питомаца је на репертоару. „Циганска крв“, прича из циганског миљеа је ауторско дело групе питомаца. „Циганска крв“ играна је 13. јуна 1943. Истог дана приказани су делови из Шекспировог „Кориолана“, а насловну улогу је играо М. Дорославац (Мило Дор).У „заводском листу “ рецензент представе Ц. Марковић пише: „...За нас је најважније што приказивање „Кориолана“ на нашој несумљиво значи један велики успон у развоју наше позоришне дружине“ Нушићев „Кнез Иво од Семберије“ игран
је за Видовдан, забележено је у „Заводском листу“ од 10. јула 1943. Игра је била успешна у сваком погледу, а представа је сврстана у боља остварења.
цију, а самим тим и приход који је употребљен за прикупљање хуманитарне помоћи за заробљенике и њихове породице. ***
*** Питомци Завода не посустају у свом позоришном раду. Августа месеца 1943. одиграна је „ансамбл“ представа „Ђидо“ уз учешће великог броја питомаца и то на прилично високом уметничком нивоу. О премијери у Заводском листу позоришни осврт даће питомац Завода Светолик Митић, који каже: „ ...Ова представа је још једном дала доказ о завидној висини квалитета наших глумаца“. На самом крају 1943. године дилетанти Завода одиграли су за грађанство још две представе „Кнез Иво од Семберије“ и прикупили на благајни приход од 24.500 динара у корист заробљеника. *** Активности чланова „Позоришта Црвеног крста“ подробно бележи и допис Окружног начелства округа Београдског упућен Министарству просвете и вера - одељењу за високо образовање и народну културу. У допису су забележени основни подаци о Позоришту, о управнику, о томе да Позориште нема одобрење за рад, о броју чланова и списак играних комада и датуме играња. Из дописа се види да је од 1941. до средине 1943. године Позориште Црвеног крста имало веома успешну продук-
У позориште све чешће залази Драгутин Велимировић, в.д. начелника среза Јасеничког, што ће донекле пореметити рад, јер Велимировић у раду позоришта види шансу за личну афирмацију код виших власти. Из политичких разлога Велимировић инсистира да позориште промени назив у „Јасеничко народно позориште“, што наилази на противљење чланова ансамбла, јер би, по њиховом, у случају промене назива Позориште изгубило аутономност у раду коју им је карактер организације Црвеног ккрста обезбеђивао. Оваква ситуација доводи до подела унутар ансамбла: једни су били за приступање „новом“ Позоришту, док је већина сматрала да треба да остане старо име. Међу глумцима је постојала стрепња да ће се позориште угасити. Жеља за игром била је пресудна, па је прихваћен предлог Велимировића о промени имена. Прва премијера под новим именом „Јасеничко позориште“ је „Ивкова слава“ Стевана Сремца урежији Душана Марковића августа1943., друга је „Скамполо“ Дарија Никодемија, коју режира Димитрије Марковић Демарк, син велике српске глумице Милке Марковић и Михајла, такође глумца.
„Тетовиране душе“ друге у Кули
Н
а Фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули представа „Тето-
виране душе“ у извођењу ансамбла паланачког Градског позоришта освојила
је, по одлуци жирија, друго место и сребрну плакету. У представи, коју је пре-
ма тексту Горана Стефановског режирао Фуад Табучић, главне улоге играју Слађан Станић, Милош Лукић, Радица Митровић, Раде Михаиловић и Александар Мишић, уз значајан допринос Мише Бајкића, Сање Дојчиновић, Јована Стојановића, Предрага Јокића, Владице Танасијеви-
ћа, Љубе Мирчевског, Душице Радивојевић, Јелене Станимировић и Теодоре Тасић. Награду за глумца вечери добио је Милош Лукић. Овогодишњи победник Фестивала је представа Драмског студија Луча из Крушчића, „Велика драма“.
www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 17
ПРЕДСТАВА „ТЕТОВИРАНЕ ДУШЕ“ ОСВОЈИЛА „СРЕБРНУ ПЛАКЕТУ“ У КУЛИ
Следи учешће на „Фестивалу фестивала“ у Требињу Сложен и слојевит текст Горана Стефановског, једног од најпознатијих драмских писаца из овог дела Европе, на оригиналан начин говори о „постварењу“, односно „раскорењивању“ савременог човека, који у раљама капиталистичког погона бива обезличен и жигосан вредностима овог друштвеног устројења
Ф
естивал аматерских позоришта Србије“ у Кули најугледнија је такмичарска смотра непрофесионалног театра у нашој земљи. Наћи се међу осам представа у такмичарском програму овог фестовала, сведочанство је виских домета неке позоришне креације. Градско позориште Културног центра из Смедеревске Паланке до сада се много пута нашло у главном програму фестивала у Кули. Више од Паланчана, у Кули у били
заступљени само домаћини, што само по себи говори о реномеу Градског позоришта. Независно од тога да ли су биле награђиване, представе паланачког позоришта у Кули скоро увек су биле повод за озбиљне театарске разговоре, који су, у присуству еминентног стручног жирија, вођени после сваког одиграног остварења. „Тетовиране душе“, најновија представа Градског позоришта паланачког Културног центра, после скоро деценијске паузе, освојила је једну од главних кулских награда, „Сребрну плакету“. Сложен и слојевит текст Горана Стефановског, једног од најпознатијих драмских писаца из овог дела Европе, на оригиналан начин говори о „постварењу“, односно „раскорењивању“ савременог човека, који у раљама капиталистичког погона бива обезличен и жигосан вредно18
стима овог друштвеног устројења. Главни актери драме су савремени „печалбари“, људи који су у далеки свет похрлили како би се спасли материјалне беде која влада у њиховом завичају. Сан о угодностима потрошачког друштва, међутим, за свакога од њих постаје кошмар: у средини без милости, њихове душе тетовиране су и означене као својина света који признаје само тржишне односе, који укида прошлост и затамљује будућност, намећући хоризонт садашњости, пуког преживљавања, безциљно егзистирање од данас
Тетовиране душе су драма која садржи мноштво слика, кратких сцена, које се брзо смењују. Свака од њих представља својеврсну позоришну представу, заокружен сценски игроказ, који је, основном нити спојен у целину. Главни актер, који у далеком свету тражи оца, тако постаје сведок егзистенцијалне пропасти људи из свог краја, који су, вољно или невољно, већ жигосани. Финале, у коме пронађени отац, уместо некадашњег човека од интегритета бива откривен као још једна креатура (у чијем „лудилу“, додуше, препознаје-
јој каријери, па је право чудо како квалитет његове глуме није препознао и вредновао жири у Кули. Ту је и сјајни Милош Лукић, награђен на Фестивалу за глумца вечери и похваљен од жирија, па више него добри Радица Митровић, Сања Дојчиновић, Миша Бајкић и Александар Мишић. „Тетовиране душе“ потврдиле су да Слађан Станић може да буде убедљив и у драмској главној улози, а нека нам буде допуштено да и овом приликом посебно похвалимо младу Јелену Станимировић, која је успела да, играјући своју прву
до сутра. Печалбарски жал за завичајем, једина искра аутентичног постојања актера ове драме, зато мора бити ампутиран, а индивудуални снови, жеље и надања, креирани према шаблону невидљивих мајстора тетоваже. Најзанимљивији детаљ Табучићеве режије управо је представљање тих мајстора тетовирања, који остају невидљиви, а чије присуство редитељ дочарава путем гласова и звукова. Захваљујући томе, они асоцирају на бића из паклених понора, на утискиваче „жига звери“ из Јовановог Откривења. Оваква интерпретација Стефановског отвара текст, написан далеке 1985. године, нашем времену, у коме поменути ликови апокалипсе тумарују светом, понекад и у обличју хуманиста и душебрижника, искајући прихватање жига, као услов за приступање новом поретку света.
мо „систем“) води нас у завршну слику, која не оставља ниједан трачак светлости, никакву наду да је могуће узмакнути пред тиранијом савремених „усрећитеља“, стручњака за тетовирање душе. Табучић је сасвим педантно режирао сваку слику, а у интервалу од премијере до одласка у Кулу значајно је убрзао темпо представе, доприносећи тако да гледалац у поменутим сегментима лакше уочи црвену нит водиљу. Треба похвалити и добро осмишљене светлосне штимунге, а посебно - веома сведену сценографију, чија „празнина“ указује на обездушење које захвата протагонисте драме. Један од квалитеа ове представе је и изузетно убедљива игра ансамбла. Поменућемо најпре Радета Михајловића, који је остварио, уверени смо, најбољу улогу у сво-
„праву“ улогу на великој сцени, ни у чему не заостане за својим искуснијим колегама. Нећемо заборавити да наведемо име најмлађег члана ансамбла, Теодоре Тасић, пружајући тако подршку подмлађивању ансамбла Градског позоришта, коме се последњих година прикључују нови талентовани аматери. После успеха у Кули, „Тетовиране душе“ треба да буду одигране у Требињу, на „Фестивалу фестивала“, који почиње 25. јула. На овој, такође цењеној и традиционалној смотри, биће изведено осам представа, из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Хрватске, а „Тетовиране душе“ Градског позоришта су једно од два театарска остварења која ће представљати Србију на овом фестивалу. В. Ђурђевић
ИЗЛОЖБА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ „НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – С ОБЕ СТРАНЕ ОБЈЕКТИВА“
Откриће у стваралаштву велике сликарке Изложба је „зачињена“ репродукцијама из Спомен-збирке Павла Бељанског
У
Народном музеју у Смедеревској Паланци, као резултат вишегодишње сарадње са Спомен збирком Павла Бељанског у Новом Саду, а поводом стогодишњице смрти наше велике сликарке, отворена је изложба „Надежда Петровић - с обе стране објектива“. Колико је било интересовање за овај догађај најбоље говори присуство великог броја љубитеља уметности који су с пажњом разгледали ову вредну и јако занимљиву поставку. Директор поменуте установе културе Стеван Мартиновић, по-
здрављајући публику, напоменуо је да се у Народном музеју увек угледају и упоређују с најбољима, а ауторка изложбе др Јасна Јованов подсетила је на плодну сарадњу и чињеницу да су Спомен збирка Павла Бељанског и она коју поседује Смедеревска Паланка веома сродне и јако вредне. Ова изложба која већ неко време испуњава галеријске просторе широм Србије, представља својеврсно откриће у стваралаштву Надежде Петровић. Фокусирање фотографије у склопу опуса наше најзначајни-
је сликарке модерне, где је она и модел и уметник, открива се до сада ретко приказиван аспект њеног стваралаштва. Истовремено се упознају њој блиске личности, окружење као и њен вишеслојни ангажман на различитим друштвено-историјским и уметничким пољима. Изложене фотографије Надежде Петровић сведоче о њеној изузетној улози и значају у настајању и развоју српске фотографије, посебно о томе да је реч о првој српској уметници која се континуирано бавила овим медијем.
зложба је употпуњена репродукцијама дела Надежде Петровић из Спомен-збирке Павла Бељанског, једне од најзначајнијих колекција српске уметности прве половине 20. века. Д. Ј.
ИЗЛОЖБА ЗИДНИХ ОБЈЕКАТА СИЛВИЕ КОВЈЕНИЋ
Понављајући ритмови техно музике Ова уметница инспирацију за продубљивање до сада реализованих ликовних циклуса налази у урбаној тематици
У
Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци изложбом зидних објеката представља се Силвиа Ковјенић из Београда. Природа и скривени светови у човеку, вечита су инспирација уметника. Књижевници своје импресије описују речима, музичари нотама и звуком, а ликовни ствараоци то чине линијом, бојом или неком тродимензионалном формом.
- Силвиа Ковјенић, покренута интензивним ритмом техно музике, изразила је своје импресије у серији радова названих зидним објектима што они и јесу – истакла је, отварајући ову изложбу, Славенка Чишић Урошевић. - Користећи поцинковану жицу као подлогу по којој трепере дуже или краће линије акрилске пасте или уљане боје, покушава дочарати понављајуће ритмове техно музике.
Наглашене тонове звука чујемо преко наглашених тонова боје изразите пастуозности и текстуре. Игра светла и сенке, у међусобним односима жице и наноса боје, додатно подцртавају „звучне“ контрасте. Експериментишући примењеним материјалима и њиховим међусобним односима, Силвиа Ковјенић пружа слику личног односа и схватања техно звука, који је све присутнији у музичкој култури и самим тим све утицајнији на шире аспекте живота, по-
себно младих генерација. - Настављајући лично и професионално путовање у мом раду, продубљујем до сада реализоване ликовне циклусе које сам налазила у урбаној тематици - објашњава Силвиа Ковјенић. - Као полазна тачка у овом циклусу радова била ми је музика, а да будем још прецизнија, техно музика. Тај ритам који се неумитно понавља, ја преводим у ликовни ритам, и он ми је био инспирација. Том мултипликацијом линија, како ја осећам ритам техно му-
зике, као понављање истог ритма у више различитих нијанси, стварам одређени нови геометријски облик као реакцију на истрајност и константност проналажења новог у техно музици. Силвиа Ковјенић, која је рођена у Јужноафричкој Републици, излагала је у Београду, Нишу, Панчеву и Сомбору. Члан је УЛУПУДС-а и добитник прве сликарске награде на Међународној изложби „Жене сликари“ у Мајданпеку. Д. Јанојлић
19
ИЗЛОЖБА ДРАГАНА ТОДОРОВИЋА У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ
Узбудљива ликовна решења - Овог ствараоца можемо означити и као поклоника сцијентизма у ликовној уметности – рекла је на отварању Славенка Чишић Урошевић
У
Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба слика Драгана Тодоровића, физичара и ликовног ствараоца из Крагујевца,који је запослен као наставник на Природно математичком факултету у том граду. Научна област којом се бави дефинише се као физика чврстог стања, односно теоријска физика. Није реткост да стручњаци једне области за коју су професионално опредељени, пређу у сасвим друго, на изглед неспојиво поље интересовања, проучавања и експериментисања. Славенка Чишић Урошевић, отварајући ову изложбу, подвукла је да је др Драган Тодоровић, бавећи се транспортом енергије кроз протеине и једнодимензионалне ланце, познате као солитонски талас, открио
ГРАФИКЕ СЛАВКА ЛУКОВИЋА
Експресионистичка цитантност занимљиве ликовне облике користећи широке могућности дигиталне слике и графике и, наравно, своју имагинацију. На тај начин добио је веома жива, узбудљива и разиграна ликовна решења. - Комбинујући иначе стабилне солитонске таласе, посебно њиховим размештањем и пресецањем по површини, уз интензиван колорит, његове хипер динамичне композиције, свака у свом геометријском реду, просто вибрирају пред нашим очима – предочила је Славенка Чишић Урошевић. - Оваквим концептом, у формалном смислу и дигиталном,у садејству са научним истраживањима у области физике, др Драгана Тодоровића можемо препознати и као поклоника сцијенцизма у ликовној уметности. Драган Тодоровић је излагао на Октобарском салону у Ковину, Петој међународној изложби минијатуре у Београду, Салону 30 x 30 у Зрењанину, Изложби малог формата у Шапцу, Изложби Уметност у минијатури у Мајданпеку, Петровцу на Млави и Београду, Ликовном салону у Панчеву, Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, Музеју у Сремској Митровици… Д. Јанојлић
У
жичанин, Слако Луковић, мастеранд у класи Жарка Смиљанића на Факултету ликовних уметности у Београду, у Галерији модерне уметности Народног музеја у Паланци изложио је графичке радове различитог формата. Како је то у уводном слову истакла Славенка Чишић Урошевић, млади аутор је „тражећи да своје пределе прикаже видом модерног пејзажа - задату тему поступно преводио од донекле аморфних облика, преко геометријских површинских решења до предела сведених на знак или линију“. Духовити, народним песмама инспирисани наслови графика, враћају пејсаж у контекст из кога је потекао. У том смислу, радове младог аутора, на којима видимо несумњив експесионистички утицај, од Кирхнера до Кандинског - можемо да посматрамо као својеврсне коментаре, као цитантност која надограђује,
суочавајући једну сликарску „форму“ са другачијим поднебљем, и другачијим „осећајем живота“. Експлозија боја, у том смислу, говори не само о домаћим пределима, обасјаним нашим „милион тона тешким сунцем“, него и о бременитој повести, коју, ипак, надвладава хумор, духовитост народних пословица и умотворина. Ауторов жив дух дошао је до изражаја и пригодом отварања ове изложбе, доприносећи опуштеној, неусиљеној атмосфери, каква често прати отварања изложби и сличне културне догађаје. В. Ђ.
НОВА ИЗЛОЖБА У МЕМОРИЈАЛНОЈ ГАЛЕРИЈИ „ДУШАН СТАРЧЕВИЋ“
Три грације Три уметнице повезује склоност ка експериментисању графичким техникама
И
зложбом слика три младе уметнице, Александре Матић, Јоване Лисић и Тее Соколовски, Меморијална галерија „Душан Старчевић“ наставља са амбициозним програмом, који паланачкој ликовној публици представља дела млађе генерације сликара, из наше земље и окружења. Три уметнице повезује склоност ка експериментисању графичким техникама. Теа Соколовски нам тако представља цртеже лица на којима читамо различита, полиморфна емотивна стања - искорачујући из колоквијалног биполарног сагледавања 20
људских осећаја. Њени потртети младих жена указују истовремено и на тугу и на забринутост, на еротско мерење света и трагичко осећање живота, на њима се у мноштву варијација сусрећу Ерос и Танатос. Насупрот томе, Јована Лисић на својим радовима избегава да прикаже лице, стављајући у први план тела. Овај задах пути, који допире са њених слика сведочи да је телесност, коју је још Ниче звао „Великим умом“, истински субјективитет; не само да је свако од нас уделовљен у неком телу, не само да је тело начело индивидуализације,
као што су веровали стари Грци, него је тело сам наш персоналитет, наша скривена нутрина. Јована се служи необичном техником, користећи маркер за означавање компакт дискова, разређен водом, додајући цртежима силиконску масу, али и људску косу, као део истинске аутентичне телесности. Александра Матић слика фрагменте - делове акта, необичне прилике у сновиделној измаглици, мозголике облике, који као да симболиузују неки подсвесни садржај, неко скривено значење. Зналачки постављена
изложба, која допушта да се поменути прикази поступно претапају, показује како је код младих уметница на делу својеврсна деконструкција Модерне. Класични сликарски израз „разбијен“ је на фрагменте, који противрече хармоничним визијама неког универзалног поретка ствари. Лица недокучивих емоција, тела која откривају своју интиму, сновиделни предели развејавају униону „слику света“, подстичући нас да у његовом искуствовању или
промишљању изнова пођемо „одоздо“, с оне стране метафизичке довршености. Овај приступ естетици, открива другачију узвишеност, од оне коју имају у виду класични естетичари, па ауторке чији су радови изложени у Меморијалној галерији, у том смислу, можемо да посматрамо као три грације нашег времена, неповерљивог према великим причама и хармоничним, логосним усврховљеностима. Владимир Ђурђевић
У ПАЛАНАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ ПРЕДСТАВЉЕНА МОНОГРАФСКА СТУДИЈА „ШУМАДИЈА“
Дело енциклопедијског значаја Аутори Милутин Матић и Милован Ћурчић најавили нови заједнички пројекат - истраживање и описивање знаменитих села
У
Свечаној сали Паланачке гимназије представљена је монографија „Шумадија“ чији су аутори Милутин Матић и Милован Ћурчић. Овај књижевни сусрет отворио је председник Скупштине општине Смедеревска Паланка Славољуб Ђурић. Он је на самом почетку изнео да локална самоуправа придаје посебан значај истраживању прошлости овог дела Шумадије, односно Доње Јасенице и осветљавању личности и њиховог дела, а све са циљем да о томе остане траг у времену. Ђурић је напоменуо да су последњих година, кроз научне скупове, округле столове, и на други начин осветљавани Ђакова буна, генерал и академик Живко Павловић и новинар, књижевник и политичар Пера Тодоровић. Изнео је, такође, да је у току рад на публикацији о археолошком локалитету Медведњак. Тај пројекат остварује се у
сарадњи са Институтом за археологију. - Историја коју смо учили у школи пуна је празнина и лажи – подвукао је Ђурић. - Не једе се све што лети, нити је истина све оно што се чује. Зато ми треба да будемо наоружани реалним знањем да бисмо могли изабрати прави пут. Аутори монографије „Шумадија“ су учинили велики напор и својим делом заокружили целину, јер ми још увек не знамо прецизне границе Шумадије. Неко свесно или несвесно поново дроби Шумадију на неколико делова. Све док се она разбија, Србија не може бити држава. Милутин Матић, један од аутора монографије рекао је да Шумадија представља знаменити део Србије, који је са три стране оивичен рекама. То је простор на коме вековима опстаје човек, а ту је и духовна и материјална историја, борба са непријатељима и самим собом. Шумадија је темељ и осовина
Балкана, односно простор који се састоји из више предеоних целина. Монографија је енциклопедијско дело из неколико целина. Милован Ћурчић, обраћајући се публици, казао је да постоје појединци, који и не знају да припадају гео-
публицистичко дело о Шумадији. У другим деловима земље су се трудили да направе пригодне монографије, као што је то случај с Војводином. Та покрајина има чак двадесетак таквих публицистичких дела. Ћурчић је „прошао“ кроз
графском простору Шумадије. У то се и сам уверио кад је својевремено спровео блиц анкету у Београду. Казао је, такође, да чак и неки Јагодинци не знају да су Шумадинци. Отуда је ова монографија добро дошла, јер представља прво
монографију посебно се задржавши на поглављу о дворским комплексима, какви су онај у Тополи, Такову, Крагујевцу, Аранђеловцу… -То су драгуљи српске дворске архитектуре – нагласио је Ћурчић.- Нажалост, неки дворски ком-
плекси више не постоје, као што је случај с таковским. Њега је почетком прошлог века подигао народ у славу својих владара. Временом је толико запуштен и напуштен да је напросто нестао с лица земље. Оно мало што је преостало је у периоду после Другог светског рата разграђено и уништено, тако да данас о том дворском комплексу сведочи само неколико старих фотографија. Књижевник Драгутин Паунић поздравио је појаву ове књиге, назвавши је „великим делом“. У наставку је упозорио да 1020. годину не треба везивати за Смедеревску Паланку, јер је то податак који је измишљен и није утемељен на историјској истини. Аутори монографије су најавили нови заједнички пројекат који ће се бавити знаменитим селима паланачке општине, у првом реду Азањом, Кусатком и Селевцом. Д. Јанојлић
ПЕСНИЧКА МАНИФЕСТАЦИЈА „ЋИРИЛИЦА ОГЛЕДАЛО СРПСКЕ ДУШЕ“
Стихови посвећени мајци Петоро чланова Књижевног клуба „21“ из Смедеревске Паланке учествовало је у овогодишњој манифестацији у Великом Поповцу
П
еторо чланова Књижевног клуба „21“ из Смедеревске Паланке учествовало је у овогодишњој манифестацији „Ћирилица - огледало српске душе“, која је тематски била посвећена МАЈЦИ, а одржана у Великом Поповцу. То су Саша Угриновић, Мирослав Павловић, Љиљана Милосављевић, Милован Мићо Петровић и Живомир Стевановић. Њихови радови увршћени су и у зборник „Родољубље Србије“. Одлуком жирија овог песнич-
ког конкурса, прва награда, „Златни печат ћирилице“, припала је Милијани Јовановић из Ниша за песму „Ратникова мати“, друга, „Сребрни печат ћирилице“ Јовици Ђурићу Мајору из Ниша за рад „Пусти да будем“ и трећа, „Бронзани печат ћирилице“ Снежани Милановић из Црљенца за песму „Старица“ и Будимиру Стефановићу из Раче Крагујевачке за стихове „Песма мајци“. Специјална награда додељена је за најбољу песму из дијаспоре, а лауреат је
Теодора Тоде Матић Медић из Аустралије. Њена песма носи наслов „Отишла си“. На конкурс „Ћирилица - огледало српске душе“ пристигли су радови 138 аутора из Србије, Републике Српске, Бугарске и дијаспоре. Песници, учесници овог конкурса, су у потпуности прожети свешћу о значају и трајности поетске речи и када певају о родољубљу и духовности Србије и када певају о мајци као симболу рађања, храбрости, врлине и љубави.
Идејни творац ове манифестације, која је одржана под покровитељством Скупштине општине Петровац на Млави, Месне заједнице и Црквене општине Велики Поповац, Вукове задужбине - Огранак за Браничевски округ, Културно-просветног центра и Туристичке организације Петровац на Млави је песник Раде М. Обрадовић. 21
НОВИ РОМАН СЛОБОДАНА ТОДОРОВИЋА – ТОКИЈА
Окоштавање разума Ово дело на својеврстан начин припада традицији поетског (нео)реализма
Приповедна препознатљивост. Слободан Тодоровић
У
руке читалаца стиже нови роман Слободана Тодоровића – Токија „Окоштавање разума“. Ово прозно дело управо је издала аранђеловачка „Стварност“, а штампао паланачки „Графос“. У књижевним аналима Смедеревске Паланке појавио се најпре „паланачком трилогијом“ објављујући три године за редом по једну књигу: „Паланачке тајне“ (2007.), „Паланачке закачке“ (2008.) и „Паланачке приче (2009.). Две године касније појавио се његов, како сам каже, отаџбински роман „Видово вириште“. У припреми је књига варошких приповести „Кестен лад“.
У уводној речи новог романа Слободан Тодоровић у „свом стилу“ каже да је записивање снова мистична илузија радости у покушају неумирања, а потом да ће „ово писаније оголити сажетак једног надреалног збивља, у праску емотивном, са дубинским пресеком, социолошко-љубавног мучилишта обасјања и намноженом жудњом мученика скрибента, који издише романескне жврљарије…“ Рецензент Бранко Златковић наводи да се у већ препознатљивом тематско-стилском маниру Слободана Тодоровића пред читаоцима налази његов нови роман, чија метафорична насловна синтагма намах сугерише приповедно обликовање апсурдне слике света. -Ситуирана у учмалу, маловарошку средину, радња романа одвија се у доба социјалистичког реализма, односно током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века – предочава Златковић. - У језгру приповедне пажње налазе се
двоспратна стамбена зграда плаве боје и њен најужи околиш. Просторна сведеност подсећа на драмски амбијент театра апсурда. Као на позорници, у Тодоровићевом роману дефилују њени станари. На приповедно занимљив начин, њихове карактеризације обликују се сасвим у складу са социјалним и идеолошким особеностима епохе и поднебља. Рецензент Златковић подвлачи да су у овом роману особито успели и занимљиви дијалози међу јунацима. У њиховим тежњама да сопствене речи учине ученијим и убедљивијим долази до комичног мешања језичких функционалних стилова. Писац своју приповедачку препознатљивост превасходно гради на стилско-језичком плану. Он је поклоник архаизације књижевног језика,као и употребе дијалекатске, локалне, колоквијалне и широке жаргонске лексике. Језичко-функционалним раслојавањем Тодоровић са стилом ни-
јансира карактеролошке дистинкције међу јунацима, а једновремено успоставља и стилско-језички профил приповедног субјекта. Он је, уз то, и пасионирани ковач неологизма, а његов стил је изузетно китњаст, јер не сажима речи у реченици, већ од речи гради вишесложне синтагме. Отуда његова проза има и изузетну лирску димензију,а поетском штимунгу доприноси фрагнемтарнија и лабавије увезана романексна структура. Слободан Тодоровић већ осам година сарађује у овом листу где има сталну рубрику „Варошке тандарије“. Градско позориште 2010. године уврстило је у свој репертоар његов комедиографски текст „Обрни-окрени“. Запажену улогу је имао у „Турниру духовитости“, који се одржавао под покровитељством „Експреса“ и под мотом „Смех на свој цех“. Носилац је титуле доктор смеха. Д. Јанојлић
САОПШТЕНИ РЕЗУЛТАТИ ПЕСНИЧКОГ КОНКУРСА КЊИЖЕВНОГ КЛУБА „21“
Прва награда Кости Курћубићу На конкурсу учествовало 214 аутора са преко 600 радова
К
њижевни клуб „21“ у Смедеревској Паланци обелоданио је резултате свог другог књижевног конкурса и представио „Изворник 5“. Учињено је то у Народном музеју у присуству председника Скупштине општине Славољуба Ђурића и једног броја песника чији су радови објављени у новом зборнику. Жири у саставу Мирослав Јозић, Данијела Васиљевић и Славиша Крстић наградио је три аутора и похвалио исто толико учесника конкурса. На песнички конкурс Књижевног клуба „21“ своје радове послало је 214 аутора. Жири је, оцењујући преко 600 песничких 22
исказа, одлучио да прву награду додели Кости Курћубићу из Ужица за поетско остварење под насловом „Исток у цигле зазидан“, другу Драгану Петковићу из Јабуке за песму „Путовање“ и трећу Војкану Миленковићу из Ниша за ненасловљене стихове. Истовремено је похваљено троје аутора: Љиљана Фијат из Новог Сада за песму „Молитва Светом Григорију Синајиту“, Слободан Н. Чуровић из Подгорице за песму „У гвожђари“ и Симонида Бањеглав из Београда за песму „Вербални деликт“. У образложењу жирија стоји: - Коста Курћубић кроз
своју песму провлачи риму крајње ненаметљиво, готово неприметно, не упадајући у њене замке и не губећи ништа на току мисли. Ритам који његова песма има природан је и незаустављив попут кретања Сунца, макар то био и најмрачнији део тог кретања, онај између сутона и новог свитања. Драган Петковић се препушта музама које га одводе на путовање у далеке крајеве. Он се тим измаштаним путовањем, на којем кореспондира и с Црњанским, опија и показује узлете песничке маште у оквиру једне сцене из сопствене и модернизоване минијатурне одисеје.
Војкан Миленковић се својим остварењем представља као аутор који је у оквиру љубавне поезије успео да песничке слике пренесе у пуном колору. Стихови попут „Челом наслоњен на кишу“ и „Ружом пуцаћу у твоје груди“ најбоље илуструју овај његов успешни покушај. Славиша Крстић у предговору подсећа да се у зборнику налазе радови који представљају нова достигнића чланова КК „21“, али и аутора из других места. Сваки аутор - наводи он - својим делом, претежно стихом, преноси своје
искуство, обелодањује део своје тишине и труди да најбоље изрази оно што има да саопшти. -У том смислу можемо свако дело које је његов аутор одлучио да објави доживети као један од врхунаца властитог промишљања и изражавања на одређену тему – закључује Крстић. Овај зборник показује тежње аутора који већ имају објављене песничке збирке, али и неких који се тек појављују на песничкој сцени. Д. Јанојлић
ЗАБАВА
Н
е можемо сви да будемо запослени у државној управи. Неко мора и да ради!
Ј
а не знам шта је то криза. Мени је исто као и кад кризе није било.
У
Србији гарантовано нико ништа не гарантује!
А
ко се којим чудом Србија извуче из кризе – пропали смо!
П
осланици мисле да народ ништа не мисли!
„Никад нисам срео другог човека који бих желео бити. Па чак и ако је то обмана, поприлично је то срећна обмана.“
Таблете за спавање Спава Мујо и пробуди га фата: - Мујо буди се ниси попио таблету за спавање! Докторе, помози ми
Пијани Мујо Дође Мујо пијан кући и одједном се чује: - Бум! Пита Фата: - Мујо, шта је то пало? - Капут - одговори Мујо. - Како се капут толико чује? - Ма био ја у њему!
Дошао радник код доктора и кад га је прегледао, доктор рече: - На жалост, морам Вам рећи да ћете живети још годину дана. На то ће радник: - Од чега, од чега, докторе?
ОРА
O
младинске радне акције започињу свој дењак слик историје 1945. године на Црном врху код Бора где је 1.630 омладинаца и омладинки, од јануара до марта, радило на тридесетак степени испод нуле, да би, еде, насекло и железницом отпремило, ударнички, више од десет хиљада кубика огревног дрвета. Да би у томе успели морали су најпре да изграде део пруге до града бакра. Мучаљивост до зла бога милога. После тога ентузијазам није престао. Напротив, као да се запалио, млади су се латили алата и уз другарску песму „Да нам живи, живи рад“ орно кренули у распевану изградњу путева, мостова, пруга, фабрика, насеља... Гладне године 1946., од маја до новембра, одржана је прва савезна радна акција. Радило се на изградњи пруге Брчко-Бановићи. За само шест месеци 62.268 акцијаша је изградило деведесет километара пружне трасе и пробило, уф, три тунела. Две године касније почињу радови на ауто-путу који шаром врлуда дуж целе Југославије. Од Љубљане, по старини, емонске, до Ђевђелије, вардарске. Онда, шљис-шљас, освајање мочваре с оне обале реке Саве и изградња Новог Београда. Омладину ношену жаром патриотизма ништа није могло зауставити. Прштало је на све стране.
Заорено! Изграђено је, батке мој, шеснаест пруга, једанаест, гле, великих фабрика, „Иво Лола Рибар“, у Железнику, Фабрика каблова, у Јагодини, Ваљаоница бакра Севојно, Магнохром, у Краљеву, Фабрика аутомобила „Црвена застава“, у Крагујевцу, пет хидроцентрала и нема смисла да ређам даље. Око два милиона акцијаша је калило жуљеве у педестогодишњем периоду, да би 1990. године било одбачено, као ничије детенце, братство-јединство, а из његових руку лопате и крампови са радних акција. Та слојевитост није била пука сценографија једног времена. Елан је севнуо разнолике идентитете. Замлађена енергија није расула зној по ничијој земљи и у томе је сва вредност таласног чињења. Актери државног глумишта су запљускујући засекли време, сценски простор и године, али, не лези враже, „Времена се мењају, успомене остају, а где смо ти и ја“? Запевале су се неке друге песме.
Можда и живим боље, али чекам Дневник да ми то кажу! Какво нам је било братство такво бенаво испаде и јединство. Mo’ш мислити! Преживели малобројници се, колико вијугав мозак служи, ако не пре, првог априла, на дан акцијаша, присећају јутрења, ударничке норме, љубља и повечерја у насељу, па, уз пола бело, пола вода, жуборе речима. Тја, добра стара времена. Проседи печат је оставила и Бригада ветерана из Смедеревске Паланке. Уздуж и попреко. На једном орук зборишту младости, као очигледни примерци учитељице живота, уденули се и ововарошки времешници. Живот у насељу тече к’о мед, по зацртаним правилима. Омладинац и
омладинка су акцијаши и тачка. Никако оно друго. То нема. Сад, ако се здеси морало је крадомице. И ово нема благе везе са даљом причом. Елем, вечера се у трпезарији. Напољу неко време, меша се претежно са шућмурастим. Нит’ ‘оће, нит’ неће. Базди досада, ал ред је ред. Бригаде улазе по распореду на заседак. Распевани дођоше и ракијави ветерани. Шта ће да буде на јеловнику? Ослић! Ене-дер! Од рибе се нико најео није. Ни вајни Казанова. Натего ћар вајду. Сретен Торбица Трца је први лизнуо печење из воде, па куван кромпир са црним луком, жваћка, некако, ситно вилично, колута русофилски очима и заусти: - Ови, бре, немају појма како се спрема ослић. Около њега цвет грађанства мале вароши, осматра будно, што мир-тањир, што Трцу. Јовица, Бранко Шиља, Срба, Дуле, Милутин и остали налакћени о дрвени астал, као ђачићи, зуре у педагога. Очекују подуку. -Риба се прво опере. Из неколико вода. Онда се просуши. Оштрим ножем, то је најбитније, алат мора да бриди, се одсече глава, па реп. То се, дабоме, одбаци. Има ко мрси отпад. Онда се дуж трбуха распори, али пажљиво, да се не посечеш и прстима се изваде унутрашњи органи. Педантно и уредно. Риба то захтева. Са њом нема журбе. Онда се маказама сецну пераја, ако их има и опет се испере. Расек се затим посоли, па зачини белим луком, першуном, мирођијом и лимуновим соком. И ту није крај. Наређа се у науљену тепсију, па се узме крпа, отвори се рерна, гурне се тепсија, затвори се рерна, забаталиш крпу, укључиш дугме на 250 степени и печеш је једно двадесет минута. Док се то крчка ти отвориш прозор. Ширимице! Из рерне се, већ, осећају, ах, мириси, сачекаш још малко, па опет узмеш крпу, отвориш рерну, извадиш тепсију и све проспеш кроз прозор. У материну! Из насеља се зачуо поклич: „Трипут ура за ОРА. Ура, ура, урааа“!
ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com
23
IN MEMORIAM
НА ВЕСТ О СМРТИ ЉУБИЦЕ МИТРОВИЋ
Златни грумен Градског позоришта После дуге и тешке болести, велика уметница Љубица Митровић преминула је у Паланци у 86. години
И
ако сам знао да је веома болесна, вест о смрти Љубице Митровић ме је погодила. Памтим је у њеној пуној снази. Играли смо заједно. Сећам се Љубице с огромном нежношћу, без туге - била је дивна, блистава, очаравала је и као глумица, и приватно. Завршио се један богат живот, по свему изузетан, и све што је урадила остаће иза ње. Памтиће је генерације, јер такви трагови остају заувек. Мислим да је крај сезоне време када одлазе глумци. То је сезона одлажења са овог света. Оно што је драгоцено, то је да остају у
нашим срцима. Љубица је била даровита, духовита, прелепа и свим врлинама обдарена глумица. Много смо поносни што смо је имали. Играјући на сцени Градског позоришта Паланке још од 1949. године па све до пензионисања, играјући са жаром и темпераментом какав се ретко виђа, Љубица је остварила бројне улоге које се памте, воле и носе од представе до представе, од године до године. Њен уметнички таленат се најбоље манифестовао у ролама изразито трагичног набоја, у чије језгро прави глуму, уноси цело своје
биће, да би им удахнула живот и учинила их уверљивијим и од саме стварности. Љубица Митровић, девојачко - Манојловић, још као почетник, у младости названа „Цврле”, по мишљењу многих најбоља драмска глумица - аматер у Србији, рођена је 1929. године у поморавском селу Милошевцу. Први сусрет са позориштем доживела је у свом детињству баш у Милошевцу, где јој се отац налазио са службом. Љубица је као ђак основац гледала Нушићев „Свет” и одушевљено пљескала домаћим аматерима замишљајући да и она једног дана буде глумица. Иако није мислила да ће јој глума испунити живот - тако се десило. Љубица је из године у годину глумачки сазревала. Ускоро је постала појам женске аматерске глуме, не само у околини, већ у целој Србији, па и Југославији. За њу данас зна цео аматерски свет. У прво време Љубица је играла улоге у којима је долазио до изражаја њен младалачки темперамент,
да би потом, из године у годину, савлађивала све теже глумачке задатке. Лепом и осмишљеном игром остављала је брзо најповољније утиске о свом дару и способностима. Према њеним глумачким креацијама нису могли да остану равнодушни ни чланови жирија. Раскошни таленат Љубице Митровић брзо је дошао до изражаја. Када се појављивала на сцени Љубица је очас рушила вештачки постављену рампу између аматеризма и професионализма. Она је на сцени бивала устрептала, чудесна, зрачила је неком фаталном магнетском снагом. Заустављала је дах. Будила језу, страхопоштовање. Карактером, темпераментом и топлином освајала је све око себе. Љубица је од најмање улоге умела да направи велику, а сваку велику да одигра као да је само за њу написана Многи Паланчани, кад се поведе реч о њој, тврде да је то највећа паланачка глумица – аматер. Паланка, у којој позоришна уметност заузима место које јој припада, цени њену Бланш,
Миами, Лизу, Бетину, Попову, Елизу, Александру, Даринку, Марту и још многе друге ликове. Измерено аплаузом који је у своје време одзвањао паланачким позориштем Бланш, Миами и Даринка су ипак на првом месту. Све што је као уметница постигла, је само захваљујући свом великом дару, стрпљивом и прегалачком стваралачком раду и особеностима своје уметничке природе, увек спонтане и непосредне. Природном снагом свог талента, неуморним и студиозним радом, али и интелектуалном оштрином и одважношћу, Љубица Митровић прокрчила је себи пут до истинске позоришне звезде великог уметничког и личног интегритета и остала је упамћена као један од најуспешнијих аматера глумаца који су се појавили на српској аматерској сцени педесетих година прошлог века. Играла је срцем, истинским наслућивањем и спонтаношћу. Љубица је глумица дубоке емоционалности. У њеној игри осећао се искрен од-
СЕЋАЊA ГAJИЋ
MИЛOJEВИЋ
Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у
„Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa, MИOДРAГ
(13.10.1904-27.2.1984)
OЛГA
(20.4.1913-21.7.2006)
JOРДAН
(25.3.1939-11.7.2011)
Пролазе године самоће, туге и сећања у празној кући са зеленом травом у дворишту, с болом у души који не престаје и љубављу коју време не умањује. Многе снове нисмо остварили. Почивајте у миру, морам даље али не тако спокојно као што је било док смо били заједно. Много вас има свуда око мене, још ме снажите, очи и руке још вас траже али остаје само хаос у души. Вeчнo нeутeшнa ћeркa и супругa Mирjaнa
24
• 1/4 стрaнe 3.000 динaрa, • 1/2 стрaнe 6.000 динaрa, • 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.
нос према лику који тумачи. Умела је брзо и присно да успостави контакт с публиком, нађе брзо пут до срца гледалаца. Мноштво признања припало је Љубици и њеном супругу Аци за позоришног живота. Поред осталих ту су повеље Месних заједница и Мартовска награда града Паланке, чије име су с поносом изговарали када су питани одакле су и они и позориште. Ту су и многобројна признања за најбољу глумицу Савезних и Републичких фестивала, Златна , Сребрна и Бронзана значка Савеза аматера Србије, Златна значка Културно просветне заједнице Србије и најсјајнија Вукова награда коју је добила са својим супругом Ацом Митровићем за допринос култури Србије. Погодила ме је вест о одласку Љубица Митровић - умрла је велика, велика глумица. Сећам се Љубице с огромном нежношћу, без туге - била је дивна, блистава, очаравала је и као глумица, и приватно. Завршио се један богат живот, по свему изузетан, и све што је урадила остаће иза ње. Памтиће је генерације, јер такви трагови остају заувек. Ђорђе Ђурђевић, позоришни редитељ и публициста написа: „ ...Љубица глуми као што се расцветава ружа, или кликће кос, или прамен магле лелуја над реком, као што тиха киша ромори над ливадама њеног завичаја.“ За четрдесет година рада, одрицања, несаница, упорности и креативне савести Љубица је заслужила да буде златни грумен Градског позоришта у Паланци. Цврле, нека ти је лака земља и молимо те поздрави нам све наше глумце који ће те сигурно сачекати. Кажи им да је ове 2015. године наше позориште које обележава сто десет година постојања понело име „Аца Митровић“ - биће им драго. Знаће да су дошли неки нови клинци који настављају оно што су они прекинули. Почивај у миру. Тома Митровић
ЈОШ ЈЕДНА МАНИФЕСТАЦИЈА КУЛТУРЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ
„Мазин цвет“ окупио аматере из 10 градова Ова манифестација уприличена је у част Мирољуба Првуловића Мазе, вишегодишњег члана и солисте „Абрашевића“
С
медеревска Паланка била је место још једног лепог догађања у области културног аматеризма. У организацији Културно-уметничког друштва „Абрашевић“, које већ деценијама окупља поклонике лепе музике, песме и фолклора, одржана је манифестација „Мазин цвет“. Позиву да учествују у разиграном и распеваном програму одазвала су се културно-уметничка друштва из десет градова и села. Позорницом
Градског позоришта „продефиловала“ је скоро цела Србија. Ова манифестација уприличена је у част Мирољуба Првуловића Мазе, вишегодишњег члана и солисте „Абрашевића“ . Он је, да подсетимо, још за живота сву своју имовину завештао овом Културно-уметничког друштву. У знак сећања, поштовања и захвалности према њему сваке године крајем маја организује се „Мазин цвет“.
Вођство „Абрашевића“, укључујући и бројно чланство, одржава његов гроб на старом Градском гробљу, обележава његову крсну славу, али и на друге начине изражава захвалност овом некадашњем раднику „Електромораве“ који је неговао и изводио лепе изворне песме. Мазина песма, његовом смрћу је замукла, али ту су нови нараштаји да наставе тамо где га је смрт зауставила. Д. Ј.
ВОДИЧАНИ НА НАЈБОЉИ НАЧИН НЕГУЈУ ТРАДИЦИЈУ
Сабор на Видовачи На слави завичајно-туристичког удружења најављен скори наставак радова на изградњи цркве
В
одичани су остали верни традицији – 27. пут одржали су Видовдански сабор и 26. пут обележили славу Завичајно-туристичког удружења „Видовача“. На Видовачи уочи великог празника служен је помен косовским јунацима и одржан културно-уметнички програм на летњој позорници. Цела ова манифестација одржана је
под покровитељством Општине Смедеревска Паланка, а у славу честитом српском кнезу Лазару и јунацима изгинулим на Косову пољу. На сам дан Видовдана, такође, на Видовој води, обављено је сечење славског колача. Домаћин славе био је мештанин Водица Игор Миленковић. Свечани ручак послужен је у Основној
школи када се за домаћина славе за идућу годину примио Живомир Јелић. Председник ЗТУ „Видовача“ Миодраг Загорчић искористио је ову прилику да двема активискињама: Радослави Мировић и Вери Ђурђевић уручи захвалнице као признање за досадашњи рад. Игор Миленковић је за славском трпезом најавио скори наставак радова на
изградњи цркве у центру села. Изнео је да је пристигла велика донација у материјалу, а реч је о 75.000 цигли. Донатор је Водичанин Стојмен Ранчић. Он је са својом породицом довршио и започету капелу на сеоском гробљу. Ранчић је, да напоменемо и то, пореклом из Темске код Пирота.
Д. Ј.
25
ИСТОРИЈАТ СУДА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ - ОД НАЈБОЉЕГ У ОКРУГУ ДО СУДСКЕ ЈЕДИНИЦЕ
Неправда „квази реформе“ Стога је неопходно покренути иницијативу, којом би се организовали, како правна струка, тако и сви грађани Општине Смедеревска Паланка, за подношење захтева Скупштини Републике Србије, за измену Закона о територијалној мрежи судова, ради установљења Основног суда
П
оследњом реформом правосуђа донет је нов закон о територијалној мрежи судова (Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава, Сл.гл.бр. 101/2013). Доношењем овог закона, догодило се у Смедеревској Паланци, нешто што нико није очекивао, тачније Паланка је остала без седишта Основног суда. Седиште Основног суда је премештено у Велику Плану, а суд у Паланци је постао нејака судска јединица. Тешко је отети се утиску, да се није радило о било каквој правној, реалној и логичној одлуци, већ о политичком исходу партијских моћника, који је на жалост представљао девастирање и потпуну деградацију, како грађана, тако свих правника и лица која се баве правосуђем (судија, адвоката, јавних тужилаца и др). Ова одлука нема никаквог оправдања, а ради јаснијег разумевања, за почетак је довољно сагледати историју Суда у Смедеревској Паланци. Почеци рада Суда, на просторима Општине Смедеревска Паланка, може се рећи датирају још с краја 19. Века. На жалост о томе постоји врло мало сачуваних, писаних докумената. Ипак Законом о устројству судова, Апелационог и Касационог, од 20.01.1865. године, предвиђено је да у сваком округу, постоји по један окружни суд као првостепени, тако да је смедеревски суд био надлежан и за подручје Сре-
за паланачког. Увидом у Архиву Општинског суда у Смедеревској Паланци утврђено је да постоје писани документи из 30-их прошлог века о устројству овдашњег Суда. ( Мисли се на Уредбу Краља Александра о устројству суда из 1927 године, што је 30 тих година прошлогх века!!! Почеци професионалног судства у Смедеревској Паланци везују се за указ Краља Александра бр. 34218 од 30.05.1927. којим се за председника Првостепеног суда у Смедеревској Паланци поставља судија Никола Крстић, тако да се са сигурношћу може рећи да је 01.06.1927. године почео са радом Првостепени суд у Смедеревској Паланци, као први професионални суд на овом подручју. Тада, 1927. године, када је почео рад Првостепеног суда, поред поменутог председника суда Николе Крстића, судијску функцију је обављало још четворо судија. Значи, тада је Суд у Паланци имао председника и четири судије, секретара, седам судских писара, архивара, рачуновођу са четири званичника и четири служитеља (доношењем последњег Закона о уређењу судова, популарно названим Законом о територијалној мрежи судова, паланачки Суд нема председника, секретара, седам судских писара, рачуновођу…). Законом о уређењу судова који је проглашен Указом Краља Александра 24.09.1928. године Првостепени суд у Смедеревској Паланци, променио је назив у Срески
суд. Занимљиво је, значи, да је у прошлом веку, овдашњи Суд носио име Првостепени суд у Паланци, затим од 1930. - 1966. године Срески суд, да би након те године добио име Општински суд, које је носио све до реформе правосуђа, од када носи назив Судска јединица Основног суда у Великој Плани.
У документима која сведоче готово 90 година о трајању и раду професионалног судства у Паланци, мењају се само имена председника, судија и запослених. Управо овај континуитет је показао успешност Паланачког суда да одоли искушењима која су наметала бурна времена, обележена кроз исто-
И оно што се не може никако и никада занемарити јесте, да ни у најтежим ратним периодима и другим тешким околностима, у дугогодишњој историји Србије и Паланке, тај суд није престајао са радом. Значи, изузимајући промене у називу институције, и сходно томе промене у надлежности, од установљења до „квази реформе“, није било момената који би утицали на континуитет и трајање суда у Паланци.
рију ратовима и променама државних устројстава. Нажалост, после 90 година таквог рада и континуитета, појавила се политичка квази сила и моћ, којој Суд у Смедеревској Паланци није могао да се супротстави. За ових протеклих 90 година било је 15 председника Суда, почев од поменутог Николе Крстића 1927., Војислава Станковића од 1935., Димитрија Аксића од 1938., Обрена Шиљића од 1945., Мио-
SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. * Тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. * Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. * Промoтивнe цeнe. * Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. * Рaднo врeмe oд 7-17 часова.
Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“), Смeд. Пaлaнкa * тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79 26
Пaлaнaчкe гимнaзиje 17.
Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић
Матуранти школске 1974/75. године
Зоран Стојковац
драга Митровића, Животе Дабића, Ђорђа Јовашевића, др Душана Станојевића, Драгомира Ђорђевића - Драге Маџара, Божидара Анђелковића - Бата Лаке, легендарног Живорада Јелића, Милана Илића, Драгослава Павловића и Михајла Рајића. Само у периоду од 1927. до 1945. године, судијску функцију обављало је 18 судија, у периоду од 1945. до такозване реформе 35 судија, и преко 135 службеника. Никада у овом периоду није било мање од 13 - 15 судија на сталној судијској функцији. А данас Судска јединица у Паланци, нема председника Суда...., нема јавно тужилаштво, нема кривично одељење, нема рачуноводство.... Од почетка рада 1927. године, зграда старог Суда налазила се у улици Краља Петра, данас Трг Хероја број 7, који је чинио комплекс са зградом Суда, затвором и тужилаштвом, о чему сведочи авионски снимак из 20-их година 20. века и у тим просторијама је Суд радио све до краја 60-их година, када је изграђена нова зграда Суда на простору на коме се и сада налази, у улици Вука Караџића. Нова зграда Суда започета је 1961. године, а завршена 1967., као зграда Општинског суда. Отворен трем у приземљу са стубовима који носе спратну конструкцију, представља главни улаз и истовремено отвара визуру према згради Општине. Приликом пројектовања вођено је рачуна о функционалности, комфору и репрезентативности. Године 1998. у Општинском суду у Смедеревској Паланци, указала се потреба за проширењем радног простор и извршена је реконструкција зграде Суда. Проширење је подразумевало надградњу трећег спрата и поткровља.
Са становишта функционалности, ово проширење је обезбедило додатне радне просторије за судије и рачуноводство, као и за формирање вишенаменске репрезентативне сале за састанке и семинаре. Комплекс поткровља осветљен је са три монументална прозора, надкриљена троугаоним забатима, чиме је изглед грађевине добио прелеп архитектонски изглед. Нажалост, данас 70 одсто тог простора се не користи. Веома је жалостан осећај када људи који су ранијих година радили у Суду и странке које су долазиле у суд, прођу празним ходницима и постану свесни колико је неправде нането грађанима Смедеревске Паланке, како из градског тако и сеоског подручја. Овај историјат о раду Суда у Смедеревској Паланци, не може се завршити без напомене да је он, дуги низ година на подручју Окружног суда у Смедереву, имао најбоље резултате у погледу квалитета рада, броја решених предмета, потврђених судских одлука од стране Виших судова, ажурности и других показатеља. На крају, дочекали смо да је то, данас, само мала судска јединица. Није спорно да Велика Плана испуњава услове да поседује седишта Суда, али је неприхватљиво да такав статус нема и Суд у Смедеревској Паланци. Стога је неопходно покренути иницијативу, којом би се организовали, како правна струка, тако и сви грађани Општине Смедеревска Паланка, за подношење захтева Скупштини Републике Србије, за измену Закона о територијалној мрежи судова, ради установљења Основног суда у Смедеревској Паланци. Зоран Стојковац, адвокат
Веома је тешко да објективно говорим о генерацији која је у паланачкој Гимназији матурирала школске 1974/75. године, делом зато што сам јој и сама припадала, а делом што ни данас, после скоро 30 година, међу лекарима, инжењерима и успешним зрелим људима видим готово сваког од својих другова. Познато IV4, са поносом је водио млад, ведар и амбициозан професор Жика Ивановић. Строг на часовима математике, заштитнички се постављао према необузданој младости, родитељски нас критиковао и кажњавао у учионици, а штитио и оправдавао у зборници. Ако кажем да су се професори жалили што немају питања која ће остати без одговора, сви ће рећи да се претерано хвалим, али би им такво мишљење у потпуности осујетила једна ранија, прилично дирљива ситуација. Сви смо већ били сигурним корацима на правом животном путу и школских дана се све ређе сећали. Већ сам иза себе имала више година лекарског стажа, када је на Одељење интерне медицине примљен мени познат и изузетно драг пацијент. Било ми је веома жао када сам у изузетно тешкој ситуацији видела правог барда српске писане речи. Тада, а и данас, понос свих нас је, да нас са књижевношћу упознаје неко ко је био много више него професор, господин Милутин Срећковић. Изненадила сам се када ме је, због болести ослабљеног вида, препознао још по гласу. Кроз необавезан разговор касније сам сазнала да се професор и после двадесет година сећа имена свих нас, и то не само по несташлуцима, већ пре свега по добром учењу и ваљаном знању. Професор Психа озбиљно саветује своје ученице на екскурзији када смо смештени у истом хотелу са екскурзијом средњошколаца из Сарајева. Професор: Са овим момцима из Сарајева се дружите само под сијалицом од 60-100 свећа. Ученице одговарају у хору: Важи професоре, обећавамо ... Када данас, из перспективе зреле особе боље погледам на те дане, често ми пажњу окупира нека од још и тада двосмислених ситуација са часова филозофије. Школски обичај је свуда, па и код нас био да се часови на којима професор пропитује понекад не посећују у великом броју. То што смо били пред матуром и имали репутацију добре деце, несташлук нам се чинио још слађим. Поштујући договор на часу, остало је само пар оних најозлоглашенијих, док су сви остали у ђачком жаргону - побегли. Очекивана реакција је била опште изненађење, али се десило супротно. Професор је ушао, уписао час и веома пажљиво саслушао и прихватио 25 објашњења за одсуство. Почео је да предаје четворици као да је све у најбољем реду. Извињења разредног старешине је примао са чуђењем, а нас је оставио са питањем ко је коме доскочио, младост и досетљивост озбиљности или искуство и домишљатост непромишљености. Још низ сличних догађаја ми намећу мисао да су нас водили достојни вођства, да су нас учили прави учитељи, знање нам давали зналци и да су од нас људе правили прави људи. Два од укупно шест лекара: Др Верица Ђорђевић, интернист-нефролог Др Љубица Рајчић-Радисављевић, физијатар
ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com
27
СПОРТ
РАЗВОЈ ЕЛЕКТРОМОТОРНИХ ВОЗОВА И СРПСКЕ ИНДУСТРИЈЕ
Каква држава таква и железница У „Гоши“ деценију и по није направљено ново путничко шинско возило, вагон, воз, трамвај...
С
ве до 2000. године „Гоша“ ХК је био главни ослонац за Југословенску железницу у производњи и развоју свих врста путничких кола, са и без климе, кола за спавање, салона врхунског дизајна, за брзине од 160 и 200 км/час. Шинобуси, и један врло успешни развој електромоторног воза (ЕМВ), имали су значајни допринос у превозу путника. Техничке перформансе ових производа су биле равне достигнућима европских железница. У једном немачком железничком часопису, ’80-их година прошлог века позиционирана је ова фабрика, као шеста компанија у Европи према техноекономској снази и развоју. Хиљаде произведених вагона, су лепа сећања на време пре санкција УН, борбе и бомбардовања, рехабилитације уништених ресурса, приватизације... Губитак светског, и домаћег тржишта, су довели фабрику „Гоша“ у незавидан положај. Железница Србије (ЖС) из године у годину има пословне и развојне минусе, што је изазвало потпуну неупосленост и пад конкурентности предузећа, која су је пратила. Шест српских фабрика са преко 7.000 упослених, перјанице индустрије Србије, остале су без посла, развоја, без мисије и заштите, на милост и немилост менаџерима свих профила, са стотинама инжењера спремних за железничке пројекте. У „Гоши“ деценију и по није направљено ново путничко шинско возило,
вагон, воз, трамвај... Истовремено, нови власник „Гоше“, ЖОС Словачка, у Смедеревској Паланци је отворио пету српску фабрику из програма теретних вагона!? Расположиви посао на тржишту капацитивно не покрива само једну фабрику. Активности у „Гоши“ су у темпу хибернације. Ипак, нашла су се
кола типа З1, првог и другог разреда (Ат, Бт) са WР ресторанима. То су најсавременија кола, климатизована и са осталим атрибутима конфора, за брзине 200 км/час. уз све UIC атесте. Дакле, већ 15 година ЖС има кола за брзине од 200 км/час али нема такву пругу. Иницијатива наше Вла-
до Будимпеште. Кинези су дали рок од две године, што је прихваћено и од нашег суседа. Они желе да купе луку Пиреј и да инвестирају у железничку инфраструктуру југ- средња Европа. Према, информацијама из ресорног министарства, ова физибилити студија биће брзо готова, а градњу пруге ће Кинези от-
средства за ЖС и ГСП уз асистенцију државе и увезли су ЕМВ, ДМВ трамваје са великим техничким проблемима, који су месецима бескорисно стајали ван употребе. „Гоша“ је 2000. Године за ЖС произвео 23 путничких
де је прихваћена од стране кинеског Премијера на самиту 16. децембра прошле године у Београду, о изради једне студије изводљивости, пројекта изградње железничке пруге мешовитог саобраћаја за брзине од 200 км/час, од Београда
почети до краја године. Проћи ће најмање две и по године до завршетка пруге. То је сасвим довољно времена, да се поред пруге у Србији, пројектују и израде прве прототипне серије ЕМВ. Поред ЕМВ, ето прве прилике колима из
Бранислав Луковић, проф.
Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 28
„Гоше“ да возе пројектованом брзином од 200км/час. Могућности извођења пројеката ЕМВ у Србији, сагледавају се у следећим чињеницама: Септембра 1997. године потписали су главни менаџери ЈЖТП „Београд“ и ХК „Гоша“, „Протокол о намерама градње ЕМВ за градско-приградски саобраћај“. Институт Саобраћајног факултета у Београду је прорачунао потребу ЕМВ од 100 гарнитура за наредних 10 година. Изградња би била поверена Конзорцијуму домаћих произвођача, научних института, банака... Возови би се градили на основу претходно изабраног савременог иностраног решења, уз учешће ино-партнера путем лицитације. Ино-партнер треба кроз учешће да буде спреман за трансфер технологије од минимум 51 одсто укупне вредности. Тако је требало да буде, у вези „Протокола о ЕМВ“, али виша сила је спречила овај могући развој. Сви развојни капацитети, искусни пројектанти, из ЖС, „Гоше“, Саобраћајног факултета, ЦИП су били на врло високом нивоу спремности. Они су као радна група израдили елементе „Протокола“, текстуални део, диспозиције ЕМВ са базним техничким описом. -На сајму у Загребу је била изложена једна од две четвороделне гарнитуре пројектоване и израђене у „Гоши“, од уговорених 18 гарнитура ЕМВ. Нажалост, овај пројекат европске провенијенције, није доживео серијску производњу. ЖС
„није имала“ кредитора , а потпомогнута менаџментом из „Гоше“, брзо су се договорили да због својих парикуларних интереса увезу гомилу ЕМВ из Риге „ораче пруге“. Тако је чувени ЕМВ „ Шумадијски вихор“ уместо добити произвео велике губитке. ЖС најављује нови увоз моторних возова... -Шта би то данас био предмет пројекта ЕМВ, односно фамилије (под)пројеката ЕМВ (ДМВ)? Базни пројекат треба бити регионални ЕМВ за брзине 160км/час. Истовремено развијати лаки приградски-градски ЕМВ до 120км/ час. Под посебим условима радити на пројекту ЕМВ 200 км/час интер цита. ЕМВ градити на основу претходно изабраног решења путем лицитације. Сопствени развој тражи време и новац. За то треба потражити решење преко компанија, које продају важну возну опрему и због њеног пласмана спремне су на продају у већем обиму know how. Код лаког приградског, најбројнијег у производњи, однос домаће памети према страној би био висок у корист домаћег произвођача. Ови, ЕМВ 120 су веома корисни за привреду, екологију, оптимализацију саобраћаја својим модуларним саставима, где се ефикасност у саобраћају максимизира. Градски ЕМВ за сада одлаже метро у Београду, а касније могу и морају имати синергетско дејство. Није мали број стручних институција, који тврде да је површинска железница у данашњим условима исплативија и ефикаснија још неколико година. Пре почетка улагања у метро направити упоредну студију са површинском железницом, инкорпорираном у све видове транспорта и градске токове (аеродром,
железнице, луке, контејнерске терминале), који дању превози путнике а ноћу врши снабдевање урбаних центара. Завршетак Железничког чвора Београда, са новопројектованим пругама, економски би био неупоредиво ефикаснији од метроа. Добро би било да се градски ЕМВ укључи у саобраћај пројекта ,,Београд на води“, са планом за каснији метро!? Кроз развој ЕМВ дигао би се ниво технологије српске индустрије у градњи железничких објеката, па и метроа... За интер цитy ЕМВ 200км/час однос према изабраном партнеру би био према договору, али први
модула кола би скратила време пројектовања и појефтинила производњу већим серијама. Како извести ове пројекте ЕМВ? Паралелно са пројектом изводљивости, а према новој подели ЖС на АД, треба брзо да се уради концептивни пројекат. Потражити у Србији предузеће које ће бити носилац укупног посла, уз асистенцију ЖС. Ако то није ЖОС „ГОША“, наћи алтернативно решење. Реоткуп фабрике од ЖОС је реална опција. Формирати Конзорцијум који ће написати писмо од ЖС, лично Премијеру, о намерама, и тражити подр-
јер је заслужује својим широким спектром корисних дејстава. Упознати са акцијом Привредну комору, банке, домаће и стране. Катедра МФ за железничко машинство на БУ, са великим искуством на типским испитивањима у новоградњи, спремна је за пројекте ЕМВ. Саобраћајни факултет има решења која треба иновирати. ЕТФ по природи ствари у многим железничким пословима. ЦИП и други институти су значајни носиоци послова... Стотине инжењера који преферирају ову технику са огромним искуством, не раде... Окупити их преко позива јавних гласила
и последњи би морао да се уради у Србији. Ко има регионални воз, на корак је до супер брзог. ЕМВ200, 120 и ДМВ120 су плод концентричне диврезификације програма ЕМВ160, стандардизација и специјализација носећих
шку Владе за најсложенији пројекат рађен у Србији из ове области. Подршку, коју имају пројекти највишег ранга у Србији, као на пример ,,Београд на води“ или као што је имао „Вуков споменик“ или ће је имати градња предметне пруге,
на анкету. Вредност једног ЕМВ је више милиона долара. Носилац посла био би из Србије. Велики удео би носила српска предузећа. Делови и материјал као супстанца вагона су врло софистицирана роба као и сам производ. Улазе нове
технологије, легирани лимови из Железаре СД (за носећу структуру уместо Ал), каблови, хемија, минимум 70 одсто српски еколошки производ. То би био најсложенији производ код нас и јефтинији минимум 20 одсто од увозног. Консултовати земље региона о заједничком пројекту, пре свега РС, ЦГ, МКД. Заједно смо јачи, добили би боље економске услове, као и ресурсе које немамо, МЗТ кочница, алуминијум, челик..., фондове…Једина шанса да развој ЕМВ успе, је, да га прихвати ЖС (Холдинг и „Србија воз“) себе ради, уз услове које тражи, јер у држави нема више појединачног привредног субјекта спремног за овакав пројекат. Пре свега нема искусних пројектаната у једном предузећу, али их има дислоцираних, који би се радо укључили. „ГОША“ је фабрика за коју се може рећи да има све производне услове за израду ЕМВ. Једна блиц SWOT анализа би указала, ко треба да ради ЕМВ. Министарство саобраћаја има одлучујућу реч. Искуства нам говоре да се фамилија ЕМВ може за 15 месеци кроз кооперативни однос са ино-партнером испројектовати, што обезбеђује завршетак првих серија усаглашених са завршетком пруге. ЕМВ120 знатно раније. Ово је последња прилика за нас. То је пројекат српске индустрије, мултидисциплинаран, софистициран, трајан са непрекидном развојном димензијом, и могућ је само као прворазредни пројекат државе!!! Позитивни сигнали који стижу од кинеског Премијера о политици Србије и њиховој великој жељи за проширењем тржишта на Европу треба искористити. На путу смо им, и треба валоризовати географски потенцијал који имамо. Томислав Крстић
МЕЊАЧНИЦА КРУНА
Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 29
ШТА СУ 60-ИХ ГОДИНА ПРОШЛОГ ВЕКА ПОКАЗАЛА СОНДАЖНА ИСТРАЖИВАЊА КАРАЂОРЂЕВОГ ГРАДА У ТОПОЛИ
Вождов споменик на темељима куће Откривени темељи порушених грађевина и бедема, а пронађен је и део канализације
Ш
ездесетих година прошлог века обављена су шира сондажна истраживања Карађорђевог града у Тополи. Ограничена материјална средства нису дозвољавала да се у археолошком погледу изведу сва потребна испитивања. Површинска ископавања, у појасу источне и северне стране некадашњих бедема, иако прилично ограничена, указала су на темеље порушених грађевина и бедема. У Републичком заводу за заштиту споменика културе чувају се грађевинска књига и грађевински дневник, где су скициране сонде појединачно. Ту су веома прецизно назначени ископ, дубина и састав земљишта, а сваки зид и под су премерени и фиксирани у односу на постојеће објекте. Њихов положај одређен је геодетским путем, тако да је могуће тачно откопати сваки део зида, с обзиром да је по завршеном истраживању све поново затрпано. Јужна страна је испитивана у правцу конака, односно од конака према цркви. Копано је до 1,10 метара дубине и утврђено да је конак првобитно био дужи, да се протезао до пред саму цркву, односно на 1,70 метара од звоника. Зидани камени темељи јасно настављају правац преосталог дела конака, оцртавајући трем са предње – северне стране. Једно веће одељење налазило се иза трема и две мање просторије на крају, са задебљањем за димњак између просторија. Крајна соба према југу, патосана је белим мермерним плочама на дубини од око једног метра у односу на терен. Спољном ивицом зграде наставља се зид од ломљеног камена – у правцу истока. Да се дотле заиста простирала зграда доказу30
ју спољни углови темеља са калдрмом унаоколо, на висини од око 50 цм. Указујујући једноставно да је на том месту терен онога доба засут за исту толику висину. Испитивања на данашњем калканском источном делу конака, показала су да је трем у том делу озидан опеком, за ра-
облика, а зидани углавном у врућем кречу, дебљине која варира до 100 цм. Око звоника, који би према ликовним и литерарним подацима требало да у исто време буде и кула утврђења, нису пронађени никакви зидови, нити је на кули било примећена веза са бедемом на који би тре-
била црквењакова кућица коју они памте – по свој прилици новија грађевина, бар у својим горњим деловима, која је порушена између два рата приликом уређења парковског терена. Најзанимљивија грађевина је она над чијим темељима је постављено
злику од осталих зидова који су изведени у камену. Источна страна је испитивана целом дужином – од црквеног звоника, преко Карађорђевог споменика, до улице која води на Опленац. На тој површини откривено је прилично темељних зидова и подова, за које може само да се слути шта би могли представљати, јер су у знатној мери искидани и уништени. Пронађени су зидови чија дужина достиже до једног метра, од камена су и неправилног
бало да се надовезује. На више места унаоколо уочени су само трагови калдрме. Полазећи од звоника у правцу севера, није се наишло ни на какве трагове грађевина, за читавих 20 метара, да би се одатле појавио зид који, надовезан на попречне зидове, допире све до улице. Најпре је откривена правоугаона просторија патосана правилним плочама на дубини од око 90 цм са зидовима унаоколо са којих није био опао малтер. Према сведочењу старијих људи, то је
постоље за Палавичинијев споменик Карађорђу. Ради се о темељима правоугаоне зграде с дужом страном од 12 и попречном од девет метара. Истраживачи претпостављају да се са западне стране налазио трем, а са источне два одељења. Могуће је да је то био само средишњи део неке веће зграде. Претпоставка је да би то могли бити остаци раније Карађорђеве куће. Положај споменика није дозвољавао да се на том простору обаве потпунија истраживања.
У правцу севера надовезују се други зидови достижући дебљину од једног метра. Са њихове западне стране откривени су усамљени темељи из једног комада камена, са удубљењем по средини, као ослонцем за дрвени стуб. Њихов распоред и положај према зиду у позадини наговештавају да је у питању трем – наслон, како називају овакву врсту зграда. У том делу су могле бити и стаје, поред заклона за кола, у време кад је већ био подигнут велики конак. Мало је чудан положај двају паралелних зидова на прилично малом међусобном растојању, тако да се може претпоставити да и нису истодобни, тим пре што нису остављали утисак истог начина зидања. Ако су истраживачи у овом делу града успели да назру неколико грађевина и да им одреде облик, тешко да су могли рећи какав је био источни бедем. Он се у делу према цркви и не појављује, а у супротном углу требало би да се заврши масивном кулом. Међутим, на том крају сачуваних зидова, није откривена кула. Северна страна пружа јаснију слику. Откривен је темељ масивног бедема дужине око 35 метара и дебљине 170 цм, који је нешто закошен у односу на нови оградни зид према улици. Да је у питању заиста бедем потврђују облик, величина, а пре свега димензија (око 115 цм) зида који ни у једној другој грађевини у том делу тврђаве није толико масиван. Што се тиче доње зграде, она би могла бити и гостинска кућа. Са исте стране, ниже поменуте куле, откривен је део канализације која је у луку спроводила нечистоћу на падину ван бедема. Д. Јанојлић