ЗАБАВА
И
мам алтернативу, али немам паре за пасош!
А
ко моја ћерка затрудни, ја ћу да абортирам!
С
ве случај до случаја. То никако не може бити случајност!
П
ензије треба смањити, да би се што брже повећао пензиони фонд.
ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ сваког 1. и 15. у месецу. На киоску поред вас. Или на порталу www.novinarnica.net
СУДОКУ
Ватрометица
Н
ије потребно бити буквалац па схватити да је наша земља буквално, овога лета, изгорела начисто. Од суше јој се, скроз на скроз, осушила поља, па је изгледала као највећа брзоберина, ил’ тако штогод. Онда је, овде-онде, разјапила црвено зубало ватрена стихија. Пушница за Гиниса. Подивљали црвени репови збрзно запалили планине, па гутају људе, шумље, окућнице, стоку, птице... Еј, 398 пута у августу. Шеснаесторо је страдало, док се власт бавила слаткарским занатом, за своју корист, е, композиторским, такорећи, пословима. Аматерски! Прекомпоновавала се. И-шта бива? О зими леди, онда плави, а лети: храни сина, па га дај у ватрогасну јединицу. Ваљаће! Они овога лета силне путеве саградише, у кршојебини планинској, док се, неки тамо, министратори, вазда натежу за сићу километражице око коридора једног... те другог. Mo’ш мислити? Прднули смо у чабар без воде. - Вуна Кићо, а ораси Мићо! - Јеси л’ чуо мили роде, да због овогодишње летње суше поскупеле сардине? - Кога, ти, бре мори, правиш веверицом? Закуни се у мајкине пођане.
- Их! У Србаља је сваког боговетног дана празник. Од сабајле. Да л’ што се стављају ноге под астал, за алаво тањирање, ил’ што се не ради, или, може бити..? Боље би било да да се не петљамо у политичке перфидије. - Не поткупи мене ники да се одам политики. - То ти је ландара пишоре занимација. Политика, најстарији дневни лист, 2. септембра 2012. године, крупним словима, на сва уста, истолковала: „ПОЖАР НА ТАРИ ИСКЉУЧИО ДАЛЕКОВОДЕ“, а ситнијим: „Чачанин изгорео у воћњаку“, онда: „У Топлици бесне пожари на све стране“, те: „Ватра прети да захвати и куће у селу Ргају подно Радана“. Којим смо се ми то Немцима замерили да нас опкораче овакве сажежене малеруше? Ватрометице, бато! Преливају се халабукно ко Први у Други светски рат. Крај се ватреној немани не види, али пошто ми животаримо у земљи чудеса, рече ми јуче један студент пред пензијом, засигурно, ватрену суђају сумора у зимуљивом периоду не треба очекивати. Е, сад! Лепушкаста и грдобна догодила везују се за
Живимо престижно. Сви нас престигоше! корене порекла, а ватрометица се канда закоренила, средином прошлога века, баш, у нашем сеоском атару. А где би другде? Због духовне хигијене од нас све почиње. Безверје, двоверје, бојкот Швабиленда, настанак и смак света. Је ли? И кумово секирче је, чуј, наш изум. Примопредаја пролећа и лета, на здравом сеоском ваздуху, је радодашница за децу. Ливаде се, ех, заогрнуле зеленом доламом. Природа се расцветала, па букнула. Ври на све стране. Шта има лепше? - Сине! О, синкооо! Ома
Два пута Седи у кафићу друштво и један мало гласније каже: - Еј, што сам чуо добар виц о пандурима! Тек ће неко из позадине увређено: - Момци, каква је то зајебанција, па зар не видите да сам ја полицајац!
16
- Ма нема проблема, теби ћемо га испричати два пута! Лего коцке Шетао Хасо улицом и види Мују како сав срећан некуд жури: - Је л, ба, где си то кренуо? - У представништво „Гиниса“. - А што, болан? - Саставио сам
да си сишо са трешње. Ој да ти се надује пупа. Глеј како си побелео! - виче мајка са каменог басамака, а све гледа у небеса, оће л’ киша, ја ли неће? Дан се убио за копање. До мрака! Муж је на сабајле отишао на аргат. Није му лако. Читавог знојавог дана ће да бије великим чекићем по усијаном гвожђу. Јуноша, вртиреп, невољно силази из црвено набубреле крошње. До мрачевине ће бити сам у авлији. Има кад. Ихај! - Отац је отиш’о у ковачницу, ја идем да копам кукуруз. На асталу ти је спремљено јело. Твоја обавеза је да сачуваш све пилиће. Довече ћу, пре залогаја, да их пребројим. Јао теби, ако неко фали. Ајд, сад, буди добар чуваркућа, љуби те мајка. Чекање је раздроћкани једач крпљеног дана. У предвечерје, броје кокину младеж. Једно фали. У сунце му калајисано, то не мож’ да биде! Опет; један, два, један, два.., иста рачуница. Мора да је кобац - каже отац. Мени се причињава к’о да је мачор Христивоје! - нутка се мајка. Христивоје уцаклио зелени глед. Офркестио се. Трепне, кадикад, док репом растерује напасне мушице пољаре. По, ту и тамо, разбатаченом перју утврдише ко је алави рсуз. Непазикућа је од оца добио ковачке батине и то није за разглабање. Мајка је дечаково дељање оплакала толико да за њим нико више никада не мора да плаче. Ни кад умре, боже ме прости. Сутрадан, иста мета, исто одстојање. Кад је, напокон, пребијени вртиреп остао самац, наваби Христивоја у крило, па га припремљеном узицом завеже за једну шљиву. Одјури до магазе, узме флашу са гасом и исполива уплашеног предуљка. Из џепа извади машину и кресне дрвце. Христивоје ударио да кмечи мачорасто. Врућина му од паљевине. Цимао се, цимао и откинуо, па беж под камару лањске сламе. Даље није за приповест, а тако је почело.
„лего“ коцкице! - Их, па шта? - Како, па шта, на њима пише „за 6 до 8 година“, а ја их решио за три и по! Бон-тон Понудили Србину и Хрвату две јабуке: једну велику, другу малу. Србин први бирао, па зграбио већу јабуку. Хрват
му каже: - Како те није срамота да узмеш већу јабуку, јеси ли ти чуо за бонтон. - А да си ти први бирао, коју би ти изабрао пита Србин. - Мању, наравно. - Па, мању си и добио.