Prijavi se na Bilten
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.
RETROSPEKTIVA
PREDSEDAVANJE
Dva
USKLAĐIVANJE
Sprovođenje NPAA
IMA
IMPRESUM
Progovori o pregovorima, broj 115, decembar 2024. godine
Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)
Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs
Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber
Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević
Autori: Milan Hiber, Marko Lončar, Nikola Mirković, Pavle Medić, Sofija Popović, Ivana Milićević
Lektura i korektura: Marijana Milošević
Dizajn i prelom: Damir Matić
Ilustracije: Dana Tasovac
REČ UREDNICE
KADA SVE STANE
Jeste li ikada razmišljali šta sve možete da uradite za 15 minuta? Možete, na primer, da odgovorite na imejl koji odlažete danima, skuvate kafu, pročitate koju vest ili nekoliko stranica knjige. Ili – bar na tih 15 minuta – možete da zaustavite sve. Prethodnih nedelja studenti u Srbiji započeli su polaganje jednog od najvažnijih ispita do sada. Predmet – demokratija, a ocena – čista desetka. Ne bi bilo pošteno reći da je ovo ispit samo za njih, već i za sve građanke i građane koji su tokom godina zaboravili šta to beše demokratija i šta to uopšte znači biti građanin.
Pitaju studenti ko je kriv svakog dana od 11.52 do 12.07. Pitaju to i kada je sve uobičajeno, kada ide svojim tokom, kada nemaju mogućnosti da se osamostale, iako su vredni i rade, kada nemaju novca da plate stanarinu ili kupe automobil.
Šta (im) je to učinila ova država pa da se oni tako prema njoj ophode, rekli bi zli jezici. Dete pripada državi, poručuje predstavnik vladajuće partije, inače pravnik. Dete je, kaže, državno vlasništvo do punoletstva. Medijski prostor je već dugo ispunjen mrakom. Među građanima – strah. Treba ići ulicom, prolaziti pored zgrada, živeti u stanovima koji su ko zna kako građeni i ko zna kako renovirani.
U takvoj atmosferi, blokirani fakulteti postali su ostrva na kojima se zaista razgovora, sluša i razmenjuju mišljenja. Mladi su tu – prisutni i bore se za očuvanje
institucija, za sistem u kojem postoji odgovornost. Njihova borba je na ulici, oružje im je glas, a oprema pištaljka i transparenti. Zajedno s njima, rame uz rame, stoje srednjoškolci i srednjoškolke. Ljuti, pobunjeni i dostojanstveni. Za njih nema kontrolnih i ispita, ovo je ipak nešto veće, za sve nas.
Neko je jednom rekao da biti stariji ne znači biti nužno i mudriji. Snaga kojom su mladi ljudi u Srbiji stali u odbranu demokratije pokazala je još jednom koliki potencijal oni nose. Ta snaga je naterala i svemoćne na vlasti da ustuknu i po čnu da traže rešenja, nažalost ne prava, već ona za zamazivanje očiju. Jedna rata kredita, dve rate po pola, pomoć države u vidu stanova za mlade i kad smo mislili da je to sve – još jedna ponuda: besplatan gradski prevoz u Beogradu! Kako izgledaju ovi decembarski dani pod snegom, pomišljamo, možda će prevoz biti besplatan jer ga uopšte neće ni biti. Ali mladi su pokazali da ne prodaju slobodu za (obećani) kvadrat stana. Stambeno pitanje jeste jedno od suštinskih za mlade, ali oni hoće da žive u pravnoj državi, gde su slobodni, a ne zatvoreni, gaženi, privođeni i prisluškivani.
I treba sve da stane, dok ponovo ne krene.
PITANJA, ODGOVORI
„KAKO KOMENTARIŠETE
TO ŠTO JE 8 DRŽAVA
ČLANICA EVROPSKE UNIJE PROTIV OTVARANJA
KLASTERA 3 U PREGOVORIMA SA SRBIJOM?
DA LI SMATRATE DA ĆE SE OVAJ KLASTER
OTVORITI U 2025. GODINI?”
MIŠA BRKIĆ, novinar
Među državama koje se protive ima vrlo uticajnih članica EU. Ima i onih koje imaju nerasčišćene račune sa Srbijom.
Činjenica je da Srbija nije uradila sve što je potrebno za otvaranje pregovora.
Neizvesno je da li će 2025. biti otvoren jer je Srbija ušla u razdoblje neizvesnosti a predsednik Srbije lično trguje pregovorima
SLOBODAN SAMARDŽIĆ,
profesor na Fakultetu političkih nauka u penziji
Теhnički pоsmаtrаnо, prоtivlјеnjе оsаm držаvа је оzbilјаn prоblеm zа Srbiјu, јеr tо znаči dа је pоtrеbnо zа krаtkо vrеmе zаdоvоlјiti rеlаtivnо vеliki brој učеsnikа u оdlučivаnju, sаmim tim i prаviti vеlikе ustupkе. Аkо sе klаstеr оtvоri u 2025. gоdini, tо ćе biti iz situаciоnih pоlitičkih rаzlоgа. Sа suštinskе strаnе, čаk i аkо bi držаvа uspеlа u tоmе, nе bi sе ni zа јоtu približilа kоnаčnоm cilјu, а tо је punоprаvnо člаnstvо, јеr ЕU imа vеlikе sistеmskе prоblеmе zа kоје nе pоstоје unutrаšnjе rеfоrmskе i idејnе snаgе. Јеdnоstаvnо, dоk sе nе rеfоrmišе, оnа nеćе primаti nоvе člаnicе.
ANDREA
MATIJEVIĆ, Institut za političke studije
Odlaganje otvaranja klastera 3, uz obrazloženje potrebe za usvajanjem pregovaračkih pozicija za poglavlja 16 i 19, pre odražava unutrašnje izazove Evropske unije nego nedostatak spremnosti Srbije da ispuni kriterijume za otvaranje ovih poglavlja. Iako je nesporno da u Srbiji postoji prostor za unapređenje u ovim oblastima, ključni razlog za odlaganje leži u neslaganjima među državama članicama EU oko ocene spremnosti Srbije za dalji napredak u procesu evropskih integracija, što potvrđuje i protivljenje osam država članica otvaranju ovog klastera u pregovorima sa Srbijom. Pozivanje na tehničke aspekte pregovora predstavlja I još jedan primer instrumentalizacije politike proširenja kao sredstva spoljnopolitičkog delovanja EU. Stoga se otvaranje klastera 3 može očekivati tek u povoljnijem geopolitičkom kontekstu za EU, što će zavisiti od pravca promena u međunarodnim okolnostima, moguće već tokom 2025. godine.
SRBIJA I EVROPSKA UNIJA U 2024. GODINI: MNOGO DEŠAVANJA, MALO NAPRETKA
Superizborna 2024. godina se privodi kraju. Održani su (ili će do kraja decembra biti održani), između ostalog, važni izbori u Americi, Evropskoj uniji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Irskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Srbiji... Neki su tekli glatko, a neki uz kontroverze.
: Milan Hiber, Beogradska otvorena škola
Piše
Milan Hiber, izvor: privatna arhiva
Svet možda izgleda znatno drugačije nego pre 12 meseci, ali barem je jedna stvar ista – Srbija još uvek učestvuje u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, i još uvek ne postiže mnogo. Istina, ova godina je i u ovoj sferi donela politički važne događaja, ali nijedan od njih nije suštinski promenio stanje pristupanja Srbije. Svaki izveštaj liči na prethodni, svaka kriza na Kosovu na onu pre, svaka izjava zvaničnika Evropske unije o evropskom putu Srbije na onih stotinu ranijih.
Ipak, naš portal je sve ove događaje pomno pratio, te smo pripremili sažetu listu ključnih događaja u procesu pregovora Srbije i Evropske unije tokom prethodne godine.
Januar
Godina je počela objavom Centralne banke Kosova da će evro postati jedina valuta, odnosno da će se onemogućiti korišćenje dinara. Ova mera je, naravno, naročito pogodila srpsko stanovništvo na Kosovu, i izazvala kritike ne samo srpskih vlasti, već i američke ambasade u Srbiji, kao i komentare od strane Evropske centralne banke. Većih posledica, ipak, nije bilo.
Februar
Srbija je u februaru bila meta međunarodnih kritika, usled neregularnosti oko izbora održanih u decembru. Evropski parlament je sa
ubedljivom većinom (461 za, 53 protiv) usvojio rezoluciju u kojoj je pozvao Evropsku komisiju da pošalje ekspertsku misiju u Srbiju radi unapređenja društvenog dijaloga i povratka poverenja u institucije. ODHIR je istog meseca objavio izveštaj sa 25 preporuka za poboljšanje izbornih uslova u Srbiji.
Mart Priča o izborima u Srbiji se nastavila i u martu, kada je Savet Evropske unije diskutovao o izborima Međutim, bilo je i pozitivnijih vesti. Odbor EP za spoljne poslove i budžet je usvojio stav o Instrumentu za reformu i rast za Zapadni Balkan, kojim je omogućio pristup značajnoj dodatnoj finansijskoj pomoći regionu.
April
U aprilu je Evropski parlament usvojio Nacrt izveštaja o viznoj liberalizaciji za nosioce srpskih pasoša na KiM, nakon čega je ostalo samo još da Savet Evropske unije potvrdi ovu odluku. Srpsko stanovništvo na Kosovu je bilo u veoma nepovoljnom položaju što se tiče putovanja u Evropsku uniju, te je ovaj potez bio značajan, ali i neophodan. Nakon odluke EP, ostalo je još da odluku potvrdi Savet Evropske unije.
Maj
Beogradska otvorena škola je 9. maja, na Dan Evrope, objavila svoje istraživanje o stavovima
srednjoškolaca i srednjoškolki o Evropskoj uniji. Publikacija je nastala s namerom da se nalazi o stavovima srednjoškolaca prema Evropskoj uniji i pristupanju Srbije u što većoj meri iskoriste za kreiranje edukativnih sadržaja na ovu temu, kako bi se ona približila mladima.
Koalicija „prEUgovor” je objavila svoj izveštaj o napretku Srbije u Klasteru 1. Primećena je dominacija vladajuće stranke, kao i to da su reforme sprovedene „zbrzanim postupcima u poslednji čas“, što ne dovodi do suštinskih rezultata.
Ministarka za evropske integracije Tanja Miščević je u Skupštini predstavila Izveštaj o pregovorima o pristupanju tokom predsedavanja Kraljevine Španije. U periodu od godinu i po dana, usvojeno je manje od 20% planirah zakona, 63% planiranih uredbi i 29% akata pojedinačnih ministarstava. Ovako gledano, rezultati su bili krajnje razočaravajući.
Jun
Početkom juna su ponovo održani lokalni izbori u 89 gradova i opština u Srbiji. ODHIR je pozdravio unapređenje izbornog procesa, ali su ponovo uočene brojne nepravilnosti, kao i nasilje tokom izbornog dana.
Građani Evropske unije su 6–9. juna glasali za novi saziv Evropskog parlamenta. Desne snage su ojačane, a liberali i zeleni su znatno oslabljeni.
Festival „Mirdita, dobar dan!“, koji organizuje Inicijativa mladih za ljudska prava u cilju doprinosa normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, otkazan je usled zabrane od strane državnih organa. Evropska unija je reagovala na ovu zabranu, i izrazila žaljenje i zabrinutost zbog ovakvog poteza.
Jul
Ursula fon der Lajen je još jednom izabrana za predsednicu Evropske komisije, što je bila naznaka određenog kontinuiteta prema Srbiji, čija je vladajuća Srpska napredna stranka pridružena članica Evropske narodne
partije, ispred koje nastupa i Ursula fon der Lajen.
Objavljen je Izveštaj Grupe država za borbu protiv korupcije (GREKO), po kome je Srbije zadovoljavajuće ispunila samo jednu od 24 preporuke iz prethodnog Izveštaja o petom krugu evaluacije iz 2021. godine. Deset preporuka je delimično sprovedeno u delo, a 13 je ostalo neispunjeno.
Savet Evropske unije je doneo odluku o ukidanju viza za srpske pasoše sa Kosova, čime je potvrđena odluka Evropskog parlamenta iz februara.
Srbija i Evropska unija su 19. jula, tokom posete nemačkog kancelara Olafa Šolca, potpisale memorandum o razumevanju Srbije i EU u vezi sa mineralnim sirovinama. Memorandum je potpisan u kontekstu protesta dela građana protiv projekta „Jadar” kompanije Rio Tinto.
Krajem meseca, objavljen je Izveštaj Evropske komisije o vladavini prava, koji je prvi put uključio i zemlje kandidate poput Srbije. Izveštaj je naročito kritikovao politički uticaj na sudstvo i tužilaštvo, manjak strategije za borbu protiv korupcije i probleme sa medijskim slobodama.
Avgust
Krajem avgusta je francuski predsednik Emanuel Makron posetio Srbiju. Tokom posete, zaključen je sporazum o nabavci 12 francuskih borbenih aviona „Rafal“. Još jedna u nizu, ova poseta je pokazala da Evropsku uniju i njene članica Srbija još uvek interesuje.
Evropska unija je najavila uvođenje novih pravila putovanja u EU, sistema EES i ETIAS, čija je primena naknadno odložena.
Septembar
Početkom septembra održan je Bledski strateški forum, na kome su se sastali, između ostalih, zvaničnici Evropske unije i država regiona. Na forumu je konstatovano da „EU mora da se transformiše kako bi se proširila, dok zemlje kandidati moraju da se transformišu kako bi se pridružile”.
Oktobar
Oktobar je počeo Vladinim usvajanjem Reformske agende, dokumenta zasnovanom na četiri stuba, sa 98 mera, koje bi trebalo
da ubrzaju proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Dokument je svakako ambiciozan, ostalo je samo videti u kojoj meri će ti ambiciozni ciljevi biti ispunjeni.
U oktobru je održan samit Berlinskog procesa za 2024. godinu, koji predstavlja značajnu instituciju saradnje EU i Zapadnog Balkana. Uz samit predstavnika država održan je i Forum civilnog društva.
Tonino Picula je imenovan za novog izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju. Još uvek je neizvesno kakav će biti njegov odnos prema vlastima u Srbiji –da li će biti kritički nastrojen, kako se možda i očekivalo usled njegovog imenovanja, ili će biti blaži nego očekivano, kako predviđaju neki analitičari.
Kraj novembra obeležio je Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2024. godinu. Najveći fokus u Izveštaju su dobili Klaster 1 (Osnove) i „sposobnost preuzimanja obaveza koje proističu iz članstva”. Srbija se ponovo nije proslavila, te generalno nije ostvarila suštinski napredak, što
je uveliko zabrinjavajuće nakon više od deset godina procesa pregovora.
Novembar
Koalicija 27 je predstavila svoj Izveštaj o napretku u Poglavlju 27 (Životna sredina i klimatske promene), sa nazivom „Godine prolaze, mi stojimo”. Ocena izveštaja iz senke nije pozitivna – Srbija ne ulaže koliko bi trebalo (i koliko je zvanično planirano), te i ne ostvaruje značajan napredak.
Decembar
Evropska komisija je konstatovala da je Srbija četvrtu godinu zaredom ispunila sve kriterijume i da je spremna da otvori Klaster 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast). Evropski savet je pozvao Srbiju da pripremi pregovaračke pozicije za poglavlja 16 i 19 u okviru Klastera 3. Od Srbije se očekuje spisak koraka u cilju otvaranja klastera, sa fokusom na jačanje vladavine prava.
DVA VIĐENJA EVROPE
IZMEĐU PREDSJEDAVANJA BUDIMPEŠTE I VARŠAVE
Mađarska je u potpunosti sebi prilagodila agendu odbacujući fokusiranje na tematske oblasti koje su činile prioritet dveju zemalja čija su predsjedavanja prethodila – Belgije i Španije – a koja su obuhvatala i tematske oblasti: klimatskih akcija, ravnopravnosti, demokratičnosti i vladavine prava.
Piše: Marko Lončar, Centar za političke i društvene studije Banja Luka
Marko Lončar, izvor: privatna arhiva
Malo kada je predsjedavanje Savjetu EU budilo takvu vrstu neizvjesnosti poput drugog predsjedavanja Mađarske pod Viktorom Orbanom. Godinama unazad viđena kao „neposlušni đak” unutar EU, Mađarska je preuzela predsjedavanje usljed kampanje kruga aktera koji su nastojali da onemoguće isto. U tome su najglasniji bili ne samo liberali nego i neke zemlje članice poput Belgije, čije je predsjedavanje Savjetu prethodilo mađarskom. Pozivi za oduzimanje predsjedavanja dodatno su podstakli Budimpeštu da na sebi svojstven način otpočne šestomjesečni mandat u ulozi primus inter pares EU. Prvobitno je objelodanjeno da će slogan glasiti „Make Europe Great Again” (MEGA) oponašajući čuveni „Make America Great Again” (MAGA) slogan iz pobjedničke kampanje američkog predsjednika Donalda Trampa 2016. godine, koji sve do danas predstavlja njegov zaštitni znak.
Orbanova turneja
Da Budimpešta neće prezati od kritika liberalnih krugova pokazalo se početkom jula, tokom uvodnih dana predsjedavanja, kada se Orban otisnuo na „mirovnu turneju”, obišavši četiri najznačajnije geopolitičke prestonice današnjice – Kijev, Moskvu, Peking i Vašington – ne libeći da se predstavi kao lider EU kojoj predsjedava njegova Mađarska. Ne samo da je Orban ovakvim potezom razjario većinu mejnstrim krugova unutar EU nego je još jednom
potvrdio da nadimak „gigantski patuljak”, koji se često upotrebljava za Mađarsku, vjerovatno nikada nije bio tačniji nego danas. Iako pod Orbanom nekadašnja imperija prolazi kroz neslavan tretman unutar EU, Mađarska na globalnom planu važi za jednu od najrespektabilnijih zemalja Evrope. U prilog tome govori i turneja okončana u Trampovoj rezidenciji u Mar de Lagu, čime je Orban zaobišao predsjednika SAD i tada još uvijek aktuelnog kandidata za drugi mandat Džozefa Bajdena, otvoreno pruživši podršku čovjeku koji mu je poslužio kao inspiracija za slogan mađarskom predsjedavanju. Odgovor Brisela na Orbanovu turneju stigao je u vidu bojkota uvodnih sjednica Savjeta u Budimpešti od strane Komisije, nordijskih i baltičkih zemalja te Poljske. Navedene su na istima predstavljene na nivou službenika.
MEGA (i) Mađarska
Napetosti po preuzimanju šestomjesečnog mandata nekoliko puta su dovele do odlaganja Orbanovog predstavljanja mađarskog predsjedavanja pred Evropskim parlamentom, pa je tek došlo do toga početkom oktobra, u drugoj polovini mandata. Političke trzavice udaljile su tako pažnju javnosti s programskih prioriteta predsjedavanja, podijeljenih u sedam kategorija. Među njima, na prvom mjestu istaknuta je potreba za donošenjem novog evropskog sporazuma o konkurenciji, oblasti koja predstavlja akutni problem EU na globalnom
planu, što je predstavljalo prvi prioritet mađarskog predsjedavanja. Prioriteti su zatim uključivali osnaživanje evropske odbrane, politiku proširenja, zaustavljanje ilegalnih migracija – zaštitnog znaka Budimpešte – budućnost kohezione politike, poljoprivrednu politi -
Kada je riječ o politici proširenja, Mađarska je godinama unazad viđena kao jedan od najglasnijih zagovarača proširenja, s akcentom na područje Zapadnog Balkana, što za posljedicu ima pomjeranje spoljnih granica EU dalje od mađarske granice sa Srbijom.
ku okrenutu farmerima i fokus na demografske izazove – nacionalni fokus koji ćete uočiti na promotivnim banerima već po slijetanju na aerodrom „Ferenc List”. Dakle, Mađarska je u potpunosti sebi prilagodila agendu odbacujući fokusiranje na tematske oblasti koje su činile prioritet dveju zemalja čija su predsjedavanja prethodila – Belgije i Španije – a koja su obuhvatala i tematske oblasti: klimatskih akcija, ravnopravnosti, demokratičnosti i vladavine prava.
Vrhunac mađarskog predsjedavanja označio je dvodnevni događaj, 7−8. novembra, kada je Budimpešta bila domaćin najvećeg diplomatskog događaja u mađarskoj istoriji. Samit Evropske političke zajednice održan je prvog dana, dok je sastanak Evropskog savjeta uslijedio dan kasnije na velelepnoj Puškaš areni, jednom od najvećih i
najsavremenijih evropskih stadiona, koji je tako Mađarsku prikazao u glamuroznijoj ulozi u odnosu na bilo kog prethodnog domaćina sličnih događaja. Pažljivo biran tajming poslužio je mađarskom predsjedavanju pod sloganom MEGA svega dva dana nakon što je američki elektorat odlučio najvažnije izbore godine, ako ne i decenije, reizabravši Trampa kao predsjednika.
Ovom prilikom evropski lideri potpisali su Budimpeštansku deklaraciju, čime je ispunjen prvi od sedam prioriteta mađarskog predsedavanja. Deklaracija ukazuje na značajan zaostatak privrednog rasta EU u posljednjih dvadeset godina u poređenju sa
članice izdvajaju 3% BDP a za istraživanje i razvoj. Evropska komisija pozvana je Deklaracijom da se fokusira na konkretne prijedloge za smanjenje administrativnih obaveza za najmanje 25%.
Pored toga, Mađarska je ostvarila cilj zacrtan još u vrijeme prethodnog predsjedavanja 2011. godine u vidu pristupanja susjedne Rumunije i Bugarske u Šengensku zonu. Austrija, kao posljednja država članica EU, potpisala je u Budimpešti 22. novembra sporazum kojim su i navedene dvije države članice pristupile Šengenskoj zoni, čime je zaokružen EU prostor unutar iste. Kada je riječ o politici proširenja, Mađarska je godinama unazad viđena kao jedan
Deklaracija ukazuje na značajan zaostatak privrednog rasta EU u posljednjih dvadeset godina u poređenju sa globalnim konkurentima Kinom i SAD, dok udio EU na globalnom tehnološkom tržištu iznosi svega 18%, naspram 38% koje drže SAD. Takođe, evropske kompanije suočavaju se s višim troškovima energije, koji su u prosjeku 3 do 4,5 puta veći.
globalnim konkurentima Kinom i SAD, dok udio EU na globalnom tehnološkom tržištu iznosi svega 18%, naspram 38% koje drže SAD. Takođe, evropske kompanije suočavaju se s višim troškovima energije, koji su u prosjeku 3 do 4,5 puta veći. Članice EU prepoznale su ključne pravce delovanja, uključujući unapređenje funkcionisanja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta radi jačanja konkurentnosti, kao i dalje korake ka uspostavljanju jedinstvenog tržišta štednje i kapitala. Ipak, EU ostaje i dalje daleko od postizanja cilja da države
od najglasnijih zagovarača proširenja, s akcentom na područje Zapadnog Balkana, što za posljedicu ima pomjeranje spoljnih granica EU dalje od mađarske granice sa Srbijom. Dodatno, iako ne kao isključiva posljedica mađarskog predsjedavanja, politika proširenja vraća se u fokus Brisela pod mandatom nove Komisije. Štaviše, nadležni generalni direktorat od sada nosi samo sufiks za proširenje, izgubivši nastavak za susjedstvo. Takođe, ilustrativan pokazatelj bliskosti Budimpešte i Beograda predstavljalo je
obraćanje Aleksandra Vučića, predsjednika Srbije, kao jednog od tek pet uvodničara i jedinog izvan EU na otvaranju Samita političke zajednice. Tokom predsjedavanja, Orban je postizborni period iskoristio pozicioniravši svoj Fides kao jednu od vodećih partija u novoformiranoj desničarskoj poslaničkoj grupi Patriote za Evropu, koja u ovom trenutku predstavlja treću najbrojniju grupaciju u Evropskom parlamentu i prvu u redovima opozicije.
Varšava između dve vatre
Predsjedavanje od 1. 1. 2025. preuzima Poljska, što će označiti značajan preokret na čelu Savjeta. Ma koliko su Poljska i Mađaraska obično dijelile istorijski usud tokom posljednjeg vijeka te blisko sarađivale unutar Višegradske grupe, rat u Ukrajini i njegove posljedice značajno su izmijenile spoljnopolitičke pozicije dveju zemalja. Doskora bi ovaj tandem bio prikazivan kao suverenistički bedem unutar EU, čineći 2+2 sastav nasuprot liberalnim vladama unutar Višegradske četvorke, međutim rat u Ukrajini i naročito smjena vlasti u Poljskoj krajem 2023. godine, udaljile su Budimpeštu i Varšavu kao nikada do sada. Shodno tome, poljsko predsjedavanje pod sloganom „Security, Europe!” u prvom planu poziva na snažniju geopolitičku ulogu EU kroz sedam aspekata u oblasti bezbjednosti, ističući kao prvi prioritet odbranu uz povećanje vojnih izdvajanja, osnaživanje odbrambene
industrije te utvrđivanje Istočnog štita i Baltičke odbrambene linije. Prateći prioriteti tiču se zaštite ljudi i granica, otpornosti ka spoljnim uticajima i dezinformacijama, obezbjeđivanja slobode poslovanja, pune energetske tranzicije, pospešivanja poljoprivrede i bezbjednosti u oblasti zdravlja.
Trampov početak predsjedničkog mandata krajem januara. Tramp namjerava obezbijediti kompromisno rješenje koje će donijeti mir u Ukrajini, kao i povećanje trgovinskih tarifa na 10%−20% za evropske proizvode, uz opšte poznatu činjenicu da povratnik na predsjedničku poziciju preferira bilate -
Varšava će se tako potencijalno naći u nezavidnoj poziciji kolizije interesa njoj najbliskijih zemalja – SAD čiji su najbliskiji saveznik unutar EU sa jedne strane, odnosno Ukrajine kao susjedne zemlje sa kojom dijele spoljnopolitičke i bezbjednosne interese sa druge, a sve to dok Poljska predsjedava EU, određujući njenu agendu.
Svi prioiriteti poljskog predsjedavanja u manjoj ili većoj mjeri za cilj imaju ujedinjenje Evrope nasuprot Moskvi, tradicionalnom neprijatelju iz varšavske vizure. Prema tome, fokus Varšave prevashodno će biti usmjeren ka Ukrajini i pomoći ovoj zemlji, iako će na ovom planu globalni izazov predstavljati
ralne u odnosu na multilateralne sporazume. Varšava će se tako potencijalno naći u nezavidnoj poziciji kolizije interesa njoj najbliskijih zemalja – SAD čiji su najbliskiji saveznik unutar EU sa jedne strane, odnosno Ukrajine kao susjedne zemlje sa kojom dijele spoljnopolitičke i bezbjednosne
interese s druge, a sve to dok Poljska predsjedava EU, određujući njenu agendu. Povrh svega, fokus aktuelne vlasti u Poljskoj biće primarno usmjeren na majske predsjedničke izbore. Uprkos pobjedi na parlamentarnim izborima, odlazeći predsjednik Andžej Duda, blizak suverenističkoj struji, stavio je veto na značajan broj zakonskih prijedloga izglasanih u Sejmu. Kako kohabitacija ne bi obilježila cjelokupan drugi mandat Donalda Tuska na čelu poljske vlade, pobjeda na predsjedničkim izborima kandidata liberalnih partija predstavljaće prioritet tokom predstojeće godine. U ovakvim okolnostima, Tusk kao nekadašnji predsjednik Evropskog savjeta naći će se u poziciji koja će neizostavno zahtijevati izrazito iskustvo koje posjeduje, ali i posvećenost tokom predstojećih šest mjeseci koji bi značajno mogli izmijeniti kako sliku Evrope tako i svijeta.
EU MERKOSUR
ODLIČNA PRILIKA ILI UDAR NA EVROPSKE FARMERE
Trideset godina su Evropska unija i Merkosur pokušavali da se usaglase i potpišu sveobuhvatni trgovinski sporazum. Nakon što su prevaziđene brojne prepreke, to se i desilo – dokument je potpisan u Montevideu. I taman kada je njegovo usvajanje bilo nadohvat ruke, javljaju se novi problemi na evropskom tlu. Da li će slediti još jedno odlaganje? Ili će dugo čekani dokument biti ratifikovan?
Piše: Nikola Mirković, Centar za studije Latinske Amerike
Nikola Mirković, izvor: privatna arhiva
Zajedničko tržište juga, poznatije kao Merkosur, osnovano je 1991. godine u Asunsionu, glavnom gradu Paragvaja. Tada su Brazil, Argentina, Urugvaj i Paragvaj krenuli u novi način ekonomskog udruživanja. Iako se sumnjalo u uspeh, već u prvim godinama dolazi do ekonomskog boljitka po države članice, koje su zajedno prebrodile nekoliko ekonomskih kriza na svetskom nivou. Mlade demokratije, slab osećaj međusobne povezanosti država ove regije i decenije vlasti vojnih hunti bile su ključne da ovakav vid organizovanja u Latinskoj Americi nastane gotovo pola veka nakon svog pandana u Evropi – Evropskoj uniji. Iako naizgled sličnih osnova, važno je istaći da ove dve zajednice ne počivaju na istim temeljima. Merkosur jeste, donekle, imao uzora u EU, ali se razvijao u različitom kontekstu i na svoj način.
Šta ga razlikuje od Evropske unije? Brazil i Argentina, zemlje s najvećim ekonomskim udelom u ovoj zajednici, odbijaju da prenesu nadležnosti na nadnacionalni nivo, te da centar odlučivanja bude negde van Brazilije i Buenos Ajresa. Članice nisu spremne da zarad uticajnijeg nastupa na globalnoj sceni pristanu na veće kompromise sa zemljama u svojoj zajednici. Da je reč odrugačijem vidu integracije od Evropske unije svedoči i institucionalna organizacija Merkosura. Zajednički parlament (Parlasur) je bez značajnijeg uticaja, a zajednički sudovi ne postoje, pa je
i samo ustrojstvo znatno labavije. Mana nedovoljne institucionalizacije je izašla na površinu za vreme mandata bivšeg desničarskog predsednika Brazila, Žaira Bolsonara, i bivšeg levičarskog predsednika Argentine, Alberta Fernandeza. Zbog njihovog odnosa, Brazil i Argentina nisu imali diplomatski susret nekoliko godina. Tako je Merkosur, usled nedovoljne institucionalizacije, voljom šefova dve najjače države bio, praktično, neaktivan. Postojao je samo na papiru.
Države članice Zajedničkog tržišta juga još nisu spremne da zajednički istupaju o geopolitičkim pitanjima i, za razliku od EU, njihova zajednica počiva gotovo isključivo na trgovini.
Ni odnos aktuelnih predsednika Argentine i Brazila, Havijera Mileja i Lule da Silve, ne doprinosi zbližavanju dve vodeće zemlje. Čak je predsednik Milej nagoveštavao u kampanji da je spreman da napusti Merkosur, ali s obzirom na njegov ekonomski potencijal u momentima nikad bliže ratifikacije sporazuma sa Evropskom unijom, teško je to očekivati. Države članice Zajedničkog tržišta juga još nisu spremne da zajednički istupaju o geopolitičkim pitanjima i, za razliku od EU, njihova zajednica počiva gotovo isključivo na trgovini. Iako je i za nastanak Evropske unije važan ekonomski momenat, ona je vremenom prerasla u nešto daleko šire od puke trgovačke saradnje.
Evropska trka sa Kinom
Dva kontinenta, dve unije sa 730 miliona ljudi, 20% ukupnog svetskog BDP-a. Posmatrana kroz brojke, ekonomska saradnja dva bloka bi mogla biti i te kako plodna. Cilj sporazuma između Merkosura i EU je značajno smanjenje carina, uklanjanje brojnih vancarinskih trgovinskih prepreka i promovisanje zajedničkih vrednosti. Do konačnog potpisivanja sporazuma slobodne trgovine između Merkosura i EU došlo je u decembru 2024. godine u Montevideu. Međutim, samo potpisivanje nije dovoljno. Ukoliko četiri članice EU koje zajedno broje preko 35% ukupnog stanovništva blokiraju sporazum, on neće biti usvojen. Pitanje je: zašto je EU toliko dugo čekala s potpisom, a sada bi to da što pre završi?
Ideja o usvajanju ovakvog dokumenta nije nova, a prvi koraci preduzeti su još krajem prošlog veka. Devedesetih je odnos snaga država na globalnom nivou bio potpuno drugačiji i ništa nije nagoveštavalo da će Kina izrasti u ekonomsku velesilu. Ipak, to se desilo, a Evropa je prespavala upliv Kine na globalno tržište. Kina, koja je 2000. činila samo 2% izvoza Latinske Amerike, postaje dominantan ekonomski igrač.
Razilaženja u izboru trgovinskih partnera
Kineski uspon otežava situaciju Evropskoj uniji, a vreme radi za Kinu. Čini se da je u interesu EU
što brži dogovor s južnoameričkom zajednicom. Ali Merkosur nisu samo Brazil i Argentina koje podržavaju sklapanje sporazuma. Bolivija, koja poseduje ogromna rudna bogatstva, blisko sarađuje sa Kinom, čak trgujući u juanima. Najveći priliv investicija u ovu zemlju dolazi sa istoka Azije, naročito u industriji eksploatacije litijuma. Urugvaj, takođe, u Kini vidi dobrog ekonomskog partnera. Situacija je dodatno zakomplikovana time što Urugvaj već ima velike trgovinske ugovore s Meksikom i Čileom, ali uprkos tome čini se da im je Kina prioritet. Takva politika izaziva negodovanje većih suseda, a labava institucionalizacija Zajedničkog tržišta juga je osetljiva na trzavice svojih članica i preti njenom opstanku. Trenutno rotirajuće predsedništvo Merkosura je u Paragvaju, koji bi, za razliku od Urugvaja i Bolivije, primarno tražio neko drugo tržište pre kineskog. Deluje da je paragvajskom predsedniku Santjagu Penji Evropska unija najbolji partner.
Ko je za, a ko protiv u EU?
Emanuel Makron je istakao kako je Sporazum EU−Merkosur neprihvatljiv. Ne tako davno, Makrona je izuzetno srdačno dočekao Lula da Silva u Brazilu, što je bio veliki korak u odnosima dve zemlje nakon odlaska Žaira Bolsonara. Utisak je bio da će stav Francuske postati blaži kada je o Merkosuru reč, ali ta pomisao je nestala kada je, sad već bivši, premijer Francuske Mišel Barnije bio izričit
da Francuska ne pristaje na trgovinski sporazum.
Unutrašnji nemiri u ovoj državi, u kojoj je prvi put još od 1962. godine izglasano nepoverenje nekoj vladi, prenose se i na njenu spoljnu politiku. Državni vrh, iako podržava stav svojih građana, strahuje da bi neuspeh kampanje odlaganja sporazuma bio itekako nepovoljan po njih. Na ulicama u Francuskoj, ali i u još nekoliko država Evropske unije, građani izlaze na ulice. U protestima prednjače poljoprivrednici, a glavne probleme koje poljoprivredni sindikati (poput FNSEA) navode su: neravnopravna konkurencija, smanjenje njihovih prihoda i smanjenje kvaliteta hrane koji bi dolazio u Evropu usled drugačije regulative kod provere kvaliteta u Južnoj Americi. Posebno ističu revolt kada je reč o ekološkim pitanjima i očuvanju Amazonske prašume. Smatraju da se šuma nekontrolisano seče zarad prerade drveta i stvaranja prostora za stočarstvo i uzgoj soje. Farmeri se okupljaju ispred institucija, pale gume i posipaju zemlju po asfaltu kao znak negodovanja. Iako je Francuska tačka ključanja, protesti se dešavaju i u Briselu, ispred institucija Evropske unije. I Austrija, Holandija i Irska mogu biti države koje će podržati blokadu sporazuma Evropske unije s Merskosurom, a isto mišljenje vlada i u valonskom delu Belgije.
Suprotno Francuskoj, Nemačka požuruje potpisivanje. Zvanični
Berlin želi nova tržišta za privrednike i kompanije, posebno u oblasti automobila i mašina. Drugim rečima, postoji jaz između dve najmoćnije države EU koja traže saveznike kako bi ostvarili svoj interes – jedna da ratifikuje, druga da ne ratifikuje trgovinski sporazum. Francuska računa na Poljsku, dok istovremeno teži da pridobije Italiju kao saveznika. Makron se nada podršci kabineta Đorđe Meloni, jer Italija može biti tas na vagi koji će odlučivati o sudbini sporazuma.
Predsednica Evropske komisije Ursula von der Lajen želela je da u Montevideu na Samitu Merkosura konačno stavi tačku i potpiše trgovinski ugovor sa južnoameričkim blokom, što je i učinila. Takav epilog pozdravio je i Pedro Sančez, španski premijer i pobornik što bliže saradnje s Latinskom Amerikom. I dok Pariz smatra da Evropska komisija koristi njegovu trenutnu nestabilnost kako bi se potpisivanje brže bolje završilo, pravi rasplet očekujemo kada sporazum dođe na glasanje unutar Unije.
EKONOMSKI REZULTATI I KVALITET INSTITUCIJA
ŠTA TO BEŠE RAZVOJNI PUT?
U periodu od 2018. do 2023. privredni rast Srbije je „eksplodirao” na 3,5% prosečno godišnje, svrstavajući je među brže rastuće zemlje. Ali institucije nisu ojačale – čak su se problemi produbili. Klaster 3, ključan za stvaranje dinamične privrede, beleži jedva primetan pomak: prosečna ocena 2015. bila je 3,25, a 2019. i 2024. godine 3,44 – dakle minimalan napredak za čitavu deceniju. Ovim tempom Srbija bi ispunila uslove Klastera 3 za čak 67 godina.
Piše: Pavle Medić, Centar za visoke ekonomske studije
Pavle Medić, izvor: privatna arhiva
Sada već davne 2014. godine Srbija se po nivou razvoja nalazila na 41%1 proseka EU. Danas, 2024. godine, verovatno će dostići 50%. U tom periodu Srbija je, barem deklarativno, započela pregovarački proces i otvorila prva poglavlja. Istovremeno, članice EU od 2007. godine, Rumunija i Bugarska, sa 55% i 48% proseka EU tada, danas su na 79% i 64%.
Kako se sadašnji i budući ekonomske rezultati Srbije povezuju sa kvalitetom institucija, posmatrano kroz pregovarački proces i poglavlja?
Institucionalna atrofija
Za početak, važno je period podeliti na prvi: od 2014. do 2017. i drugi: od 2018. do 2023.
Najkraće rečeno: prvi je bio neuspešan. Prosečna stopa rasta od 1,4% niža je od proseka NČEU2 (3,3%) i Zapadnog Balkana (3%), kao i svih zemalja pojedinačno. O razlozima za ovako nizak rast naširoko se već pisalo: fiskalna konsolidacija, poplave, netransformisana privreda, niske investicije i, naročito, slabe institucije.
Kada je reč o slabim institucijama, gledano kroz Indikatore dobrog upravljanja3 Svetske banke ili napredak u pregovaračkim poglavljima, zaključak je isti.
1 BDP per capita, prilagođen za paritet kupovne moći.
2 Nove zemlje članice EU − zemlje koje su u EU ušle 2004. godine i kasnije.
3 Pokrivaju vladavinu prava, efektivnost vlade, kvalitet regulatornog okvira i korupciju.
Naime, indikatori dobrog upravljanja tokom ovog perioda u Srbiji značajno su ispod nivoa NČEU (neretko i ispod većine zemlja Zapadnog Balkana), što nam potvrđuju i ocene pripremljenosti u Pregovaračkim poglavljima (u proseku tri od potrebnih pet). Analize unutar poglavlja otkrivaju netransparentnost, rasprostranjenu korupciju, nedostatak nezavisnosti ključnih institucija, nejasne prav-
Ključni problemi ostaju: izostanak faktičke nezavisnosti (NBS, REM, RATEL), nedostatak kapaciteta (Poreska uprava), neusklađenost pravnog okvira, nedovoljna transparentnost budžeta i budžetske procedure i neodgovarajuće ekonomske politike (nedovoljno finansiranje aktivnih politika tržišta rada, preveliki fokus na SDI, odnosno premala podrška za MSP).
ne statusne pozicije, nedovoljne kapacitete i dr. Direktne posledice su sporo usvajanje EU regulativa, obeshrabrujuće poslovno okruženje i institucionalna paraliza.
Loše poslovno okruženje rezultat je slabe zaštite svojinskih prava i nagrađivanja koruptivnog ponašanja. Zašto bi domaća firma ulagala ako nije sigurna da će biti zaštićena od onih koji je nezakonito oštećuju, dok se istovremeno protivzakoniti dogovori ne kažnjavaju već nagrađuju? Otuda niske domaće investicije. Srbija je to delimično nadoknadila stranim
investicijama, uz visoke subvencije i „crveni tepih”. One su kratkoročno smanjile nezaposlenost, ali poslovima niske dodate vrednosti i produktivnosti. U zbiru, domaće i strane investicije jesu bile preniske za brži rast. Dalje, institucionalna paraliza vremenom je nastala kao rezultat visoke centralizacije donošenja svih važnih odluka – kako ekonomske (čak i lokalne) tako i svih ostalih politika. Kada ovo stanje traje godinama, ono dovodi do institucionalne atrofije – slabljenja ili potpunog gubitka funkcionalnosti. Primeri Irske, Kine, Koreje, Finske ili Rumunije pokazuju koliko su planiranje i institucije ključni. Kada to nedostaje, izostaje i održiv razvoj.
Rast & produbljivanje problema
U drugom periodu (2018−2023) privredni rast Srbije je „eksplodirao” na 3,5% prosečno godišnje, svrstavajući je među brže rastuće zemlje. Nešto brže su rasle: Irska, Malta, Kipar, Hrvatska i Poljska. Ali institucije nisu ojačale, već su se problemi produbili. Klaster 3 (Konkurentnost i inkluzivan rast)4 , ključan za stvaranje dinamične privrede, beleži jedva primetan pomak: prosečna ocena 2015. bila je 3,25, a 2019. i 2024. godine 3,44 – dakle minimalan napredak za čitavu deceniju. Ovim tempom, Srbija bi ispunila uslove Klastera 3 za čak 67 godina.
4 Obuhvata Poglavlja: 10 – Informaciono društvo i mediji, 16 – Oporezivanje, 17 – Ekonomska i monetarna politika, 19 – Socijalna politika i zapošljavanje, 20 – Preduzetništvo i industrijska politika, 25 – Nauka i istraživanje, 26 – Obrazovanje i kultura, i 29 – Carinska unija.
Ključni problemi ostaju: izostanak faktičke nezavisnosti (NBS, REM, RATEL), nedostatak kapaciteta (Poreska uprava), neusklađenost pravnog okvira, nedovoljna transparentnost budžeta i budžetske procedure i neodgovarajuće ekonomske politike (nedovoljno finansiranje aktivnih politika tržišta rada, preveliki fokus na SDI, odnosno premala podrška za MSP). Napretka nije bilo ni u širim fundamentalnim kriterijumima, pre svega vladavini prava i borbi pro -
Iluzija o rastu
Kako je onda Srbija bila među najbrže rastućim zemljama? Iako 3,5% nije impresivan rast za zemlju ovog nivoa razvoja, uzevši u obzir pandemiju, ratove, inflaciju i recesiju trgovinskih partnera, on nije zanemarljiv. Srbiji su išli u prilog manja uvezanost u globalne lance snabdevanja i manja zavisnost od turizma. Priliv SDI, koji je jedan od glavnih generatora rasta, porastao je, ali dobrim
Domaće investicije su dodatno pale (5%−6% BDP-a, naspram 11%−12% u EU27), a njihov manjak nadomešćen je pomenutim SDI u prerađivačku industriju, usluge i građevinarstvo, uključujući netransparentne projekte (Beograd na vodi), te državnim infrastrukturnim ulaganjima.
tiv korupcije. Nacionalni plan razvoja i Investicioni plan, predviđeni Zakonom o planskom sistemu iz 2018. godine, i dalje ne postoje. Ispunjavanje nekih formalnih uslova nije donelo suštinski napredak.
Primera radi, dugo iščekivana MSP strategija prilično je neambiciozna i ne adresira ni u približno dovoljnoj meri izazove sa kojima će se domaća privreda susretati u bliskoj budućnosti, pre svega u pogledu opredeljivanja većeg iznosa sredstava, a programski i zelenog i društveno odgovornog poslovanja. Uopšte uzev, kapacitet države da sprovodi mere koje su za nijansu kompleksnije od univerzalnih davanja stanovništvu, a izvan prave socijalne politike, ili privlačenja pojedinačnih, ali velikih stranih direktnih investicija, postao je veoma mali.
delom zbog nearshoringa, nastavka subvencionisanja, privlačenja „prljavih” industrija i pomenutog „crvenog tepiha”. S druge strane, domaće investicije su dodatno pale (5%−6% BDP a, naspram 11%−12% u EU27), a njihov manjak nadomešćen je pomenutim SDI u prerađivačku industriju, usluge i građevinarstvo, uključujući netransparentne projekte (Beograd na vodi), te državnim infrastrukturnim ulaganjima. Umesto Nacionalnog plana razvoja i Investicionog plana, Srbija ima plan „Expo 2027” – „dokument” koji, kroz nejasne procedure i bez jasne ekonomske logike, predviđa skupa infrastrukturna ulaganja – primer radi, nacionalni, ali i desetine drugih stadiona –vrlo upitne opravdanosti.
Ovakvi projekti stvaraju privre menu ekonomsku aktivnost, ali dugoročno ostavljaju protraćene resurse, neupotrebljivu infrastrukturu i povećane inflatorne pritiske. Veliki prilivi stranog kapitala u izgradnju stvaraju postepeno stvaraju „holandsku bolest”, aprecijaciju deviznog kursa i na kraju gubitak konkurentnosti cele privrede. Oslanjanje na SDI kao glavni pokretač rasta takođe postaje problematično.
Mada i dalje ova pojava nije previše česta, pojedine kompanije već su napustile Srbiju, pojedine najavljuju odlazak usled poteškoća u evropskoj auto industrija, na kojoj se baziraju gotovo sve SDI prisutne u Srbiji u prerađivačkoj industriji, dok trend nearshoring -a zamenjuje trend friendshoring -a – nastojanja da se proizvodnja seli u zemlje sa istom spoljnom politikom, gde Srbija takođe ne stoji dobro. Perspektive u takvim okolnostima možemo oceniti kao neizvesne, a razvojni put kao neodrživ. Čini se da trenutnom iluzijom o rastu gubimo priliku da se stvarno razvijemo, dok se predviđanja da ćemo ovim tempom stići zemlje EU čine ne samo zastrašujuća nego i nerealna. Kao što pokazuju ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju Ačemoglu, Robinson i Džonson, bez inkluzivnih institucija pravog razvoja neće ni biti.
SPROVOĐENJE NPAA
IMA LI POLITIČKE
VOLJE ZA EVROPSKIM INTEGRACIJAMA?
Od 2014. godine, kada je Srbija formalno započela pregovore o pristupanju, ne možemo se pohvaliti dobrim učinkom u oblasti usklađivanja pravnih tekovina EU. Umesto da broj usaglašenih akata raste, tokom godina procenat je opadao i sveo se na ispodpolovično.
Piše: Sofija Popović, European Western Balkans
Sofija Popović, izvor: privatna arhiva
Najviši državni zvaničnici već deceniju unazad – a posebno od početka rata u Ukrajini – svode proces evropskih integracija na pitanja visoke politike, kao što su sankcije Rusiji i dijalog s Prištinom. Ona jesu nesporno važna; poslednjih nedelja vidimo da upravo zbog njih pojedine države članice nisu saglasne s tim da je Srbija zaslužila da nastavi proces i otvori, već odavno spreman, Klaster 3.
Međutim, svođenjem procesa samo na visoku politiku zanemaruje se čitav set reformi u različitim oblastima, a koji predstavlja suštinu procesa pristupanja i transformacija društva i države. Zanemarene ostaju obaveze u oblasti vladavine prava i političkih kriterijuma, ali i harmonizacija evropskih pravila u naše zakonodavstvo.
procesa pristupanja, zapravo je odličan lakmus test za to koliko ima volje evropskim integracijama.
Kontinuirani pad
Koliki je procenat usaglašenosti našeg prava sa evropskim vidi se u o ispunjenosti Nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA). NPAA je višegodišnji dokument koji sadrži planove o tome koji će propisi, odnosno zakoni i druga podzakonska akta, biti usvojeni u procesu usklađivanja Srbije sa standardima EU. Ministarstvo za evropske integracije nadležno je za koordinisanje ovih aktivnosti, ali i izveštavanje o NPAA. Ovaj planski dokument, jedan od najvažnijih nacionalnih dokumenata u procesu pristupanja, pokriva sva pregovaračka poglavlja odnosno klastere, sa izuzetkom Poglavlja 34 (Institucije)
U periodu između 2008. i 2012. godine, Srbija je ispunila 88% tada planiranih propisa, da bi, na primer, od početka 2018. godine, a zaključno s trećim tromesečjem 2019. bilo ispunjeno svega 49% planiranih propisa. Tako je od 440 planiranih propisa za period od 1. marta 2018. do 30. septembra 2019. usvojeno svega 215.
Usklađivanje naših propisa sa evropskim Vlada bi trebalo da sprovodi zbog građana Srbije, koji još uvek očekuju da zemlja postane deo EU, a ne zbog Evropske unije. Važno je istaći da to nema nikakve konkretne veze sa složenim političkim pitanjima, već s političkom voljom i kapacitetima naših vlasti da se domaći propisi usklade s najboljim evropskim praksama. Kako Srbija stoji u ovom delu
i Poglavlja 35 (dijalog Beograda i Prištine), u kojima nema pravnih tekovina Evropske unije.
Od 2014. godine, kada je Srbija formalno započela pregovore o pristupanju, ne možemo se pohvaliti dobrim učinkom u ovoj oblasti. Umesto da broj usaglašenih akata raste, tokom godina procenat je opadao i sveo se na ispodpolovično.
Podsećanja radi, u periodu između 2008. i 2012. godine, Srbija je ispunila 88% tada planiranih propisa, da bi, na primer, od početka 2018. godine, a zaključno s trećim tromesečjem 2019. bilo ispunjeno svega 49% planiranih propisa. Tako je od 440 planiranih propisa za period od 1. marta 2018. do 30. septembra 2019. usvojeno svega 215.
Treba spomenuti i da je u periodu od 2016. do 2020. godine Vlada imala konstantnu i više nego komotnu većinu u Narodnoj skupštini, što je, u smislu harmonizacije pravila, predstavljalo idealne uslove da u ovom aspektu evropskih integracija zemlja ide napred.
Međutim, ne samo da je procenat usaglašenih normi opadao, već se sticao utisak da tadašnje Ministarstvo za evropske integracije, koje je godinama vodila Jadranka Joksimović, sadašnja spoljnopolitička savetnica premijera, nije previše važnosti pridavalo ovom delu procesa. Nisu se poštovali rokovi koje je Vlada sama sebi postavljala, dok izveštaji o sprovođenju NPAA za 2016. i 2017. godinu nisu uopšte ni objavljeni.
Dolaze li bolji dani?
Ministarstvo za evropske integracije, na čelu s ministarkom Tanjom Miščević, povećanje procenta usaglašavanja stavilo je visoko među svoje prioritete. U oktobru ove godine, Vlada Srbije usvojila je Nacionalni program za usvajanje prava EU za period od
trećeg tromesečja 2024. do četvrtog tromesečja 2027. godine. Kako je tada saopštilo resorno Ministarstvo, NPAA 2024−2027 sadrži planovi za usklađivanje zakonodavstva s pravnim tekovinama EU, a prilikom planiranja uzet je u obzir razvoj zakonodavstva EU od usvajanja prethodnog NPAA, a period primene novog NPAA prilagođen je ostalim reformskim procesima, planiranim, između ostalog, Planom rasta za Zapadni Balkan i Reformskom agendom Srbije.
Ovog puta NPAA jeste pravovremeno pripremljen, s jasno definisanim propisima kojim će se izvršiti usklađivanje sa standardima EU. U dokumentu se dobro vidi koja institucija je za šta nadležna,
ali i na koji način će se pratiti primena i izveštavanje. Iz resornog Ministarstva očekuju da se NPAA poveže i usaglasi sa Godišnjim planom rada Vlade, što bi trebalo da dovede do povećanja procesa usaglašenosti.
I Evropska komisija u svom Izveštaju konstatuje da se očekuje novi IT alat koji povezuje NPAA sa Godišnjim planom rada Vlade, „kojim će se, kada počne da radi, obezbediti usklađenije planiranje zakonodavstva i koherentnost između dva programa”.
Evropska komisije takođe konstatuje da zbog toga što je Vlada bila u tehničkom mandatu tokom velikog dela izveštajnog perioda, Srbija nije značajno napredovala
u pogledu usklađivanja svog za konodavstva. Na osnovu poslednjeg izveštaja, objavljenog u junu ove godine, u pogledu utvrđivanja predloga zakona i usvajanja podzakonskih akata planiranih za prvo tromesečje 2024. godine, Vlada je bila na nivou uspešnosti od 29% − od planiranih 28, utvrdila je, odnosno usvojila, svega osam propisa.
Ostaje nada da će Vlada u narednom periodu ozbiljnije shvatiti ispunjavanje NPAA nego što je to bio slučaj ranije. To bi značilo da se planirane obaveze ispunjavaju u roku, da državna uprava, kadrovski ali i finansijski, bude dovoljno ojačana da iznese posao koji je postavljen novim NPAA.
ISTORIJSKI DOGOVOR ILI IZDAJA U BAKUU
Neuspeh u napretku pregovora o globalnom pregledu i energetskoj tranziciji, uz finansijski dogovor koji je mnoge razočarao, dovodi u pitanje mogućnost država u razvoju i onih posebno ranjivih na klimatske promene da ostvare ambiciozne politike i mere na nacionalnom nivou.
Piše: Ivana Milićević, RERI
Ivana Milićević, izvor: RERI
Kako pružiti globalni odgovor na krizu izazvanu klimatskim promenama – problem je kojim se bavila 29. godišnja Konferencija strana (COP29) potpisnica Okvirne konvencije
Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC), koja je u novembru održana u Bakuu. Međutim, zaključak bi se mogao sažeti ovako: nakon COP29, svet je ostao s više pitanja nego odgovora.
Prošla godina bila je najtoplija od kada se merenja vrše, a prema projekcijama, izgledno je da će 2024. godina postaviti novi rekord. Sve ozbiljnije posledice promene klime upozoravaju na neophodnost odlučnijeg pristupa i znatno ambicioznijih napora za postizanje ciljeva Pariskog sporazuma.
Neispunjeni dogovori
Predstavnici država u razvoju, koje su prve na udaru posledica klimatskih promena, u Azerbejdžan su došli sa zahtevom za značajnim povećanjem sredstava koja bi trebalo da podrže dekarbonizaciju njihovih ekonomija i jačanje kapaciteta za odgovor na ekstremne vremenske uslove. Prethodni dogovor o klimatskom finansiranju, prema kome su se vlade 2009. godine u Kopenhagenu obavezale da će obezbediti 100 milijardi dolara godišnje za podršku zemljama u razvoju do 2020. godine, nije ispunjen na vreme. Činjenica da dosadašnji aranžmani nisu odgovorili na potrebe država u razvoju niti su doprineli smanjenju postojećeg jaza dodatno je povećala
uloge ovogodišnjih pregovora o finansiranju.
Međutim, ono što je trebalo da bude istorijski dogovor o novom kolektivnom kvantifikovanom cilju za finansijsku podršku državama najteže pogođenim klimatskim promenama, za mnoge predstavlja „izdaju u Bakuu”. Naime, dogo -
od 1,3 biliona dolara godišnje. Donatorska baza je proširena tako da obuhvati i pojedine ekonomije u razvoju koje će moći da deo svojih doprinosa međunarodnim razvojnim bankama dobrovoljno izdvoje za pomoć državama najranjivijim na klimatske promene. Predlog je usvojen uprkos oštrom protivljenju pojedinih država, među kojima
Dogovor o novom finansijskom cilju, postignut nakon maratonskih i teških pregovora, doneo je povećanje finansiranja borbe protiv klimatskih promena za zemlje u razvoju na 300 milijardi dolara godišnje do 2035. godine […] Iako trostruko viši u odnosu na prethodni cilj od 100 milijardi dolara godišnje, ovaj iznos predstavlja mali udeo u odnosu na 1,3 biliona dolara godišnje, koliko je potrebno obezbediti.
vor o novom finansijskom cilju, postignut nakon maratonskih i teških pregovora, doneo je povećanje finansiranja borbe protiv klimatskih promena za zemlje u razvoju na 300 milijardi dolara godišnje do 2035. godine, obezbeđenih kroz grantove i zajmove s niskim kamatnim stopama, a koje će dati razvijene zemlje. Iako trostruko viši u odnosu na prethodni cilj od 100 milijardi dolara godišnje, ovaj iznos predstavlja mali udeo u odnosu na 1,3 biliona dolara godišnje, koliko je potrebno obezbediti za finansiranje mera prilagođavanja i ublažavanja posledica klimatskih promena do 2035. godine.
Rizik po sve
Postignut dogovor trebalo bi da pruži okvir za prikupljanje potrebnih sredstava iz javnih i privatnih izvora kako bi se dostigao iznos
su: Kuba, Bolivija, Nigerija i Indija, i uz značajno neodobravanje predstavnika civilnog društva i klimatskih aktivista širom sveta.
Radi poređenja, prema procenama Međunarodnog instituta za održivi razvoj (IISD) subvencije za fosilna goriva u 23 razvijene zemlje − one koje su se obavezale da će obezbediti sredstva za finansiranje odgovora na klimatske promene − iznosile su najmanje 378 milijardi dolara u 2023. godini. Predstavnici razvijenih država, međutim, isticali su da je reč o značajnom povećanju, posebno uzimajući u obzir rizik da bi se pod Trampovom administracijom Sjedinjene Države mogle povući iz Pariskog sporazuma i ne učestvovati u klimatskom finansiranju. Čini se da je propuštanje postizanja dogovora u tom kontekstu predstavljalo rizik i po jednu i po drugu stranu.
Uspesi i neuspesi
Pored ključnog pitanja finansiranja, u Bakuu se na dnevnom redu našlo i pitanje trgovine ugljenikom. Na tom polju je postignut sporazum koji će omogućiti državama brže usklađivanje sa klimatskim ciljevima i smanjenju globalnih emisija, a određeni napredak je ostvaren i kada je reč o unapređenju transparentnosti izveštavanja kroz dvogodišnje izveštaje. Takođe, doneta je odluka o uspostavljanju programa podrške za primenu Nacionalnih planova adaptacije za najmanje razvijene države, dok se dodatno razgovaralo o novim mogućnostima finansijske i tehničke podrške za najmanje razvijene i male ostrvske države u razvoju u njihovoj pripremi do 2025. godine.
S druge strane, podjednako indikativan ishod jeste neuspeh da se postigne dogovor o tome kako sprovesti tzv. „dijalog iz Ujedinjenih Arapskih Emirata” o energetskoj tranziciji. Nakon prvog globalnog pregleda koji je pokazao da se napredak odvija suviše sporo na svim poljima, uključujući smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, jačanje klimatske otpornosti i pružanje finansijske i tehničke podrške najugroženijim narodima, vlade su se u Dubaiju složile da je potrebno utrostručiti kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, dvostruko povećati nivo energetske efikasnosti na globalnom nivou do 2030. i napustiti fosilna goriva. Međutim,
do dogovora o daljim koracima na tom planu nije došlo.
Propuštanje šansi
Predlozi da se organizuju godišnji sastanci posvećeni energetskoj tranziciji, usvoje novi ciljevi za skladištenje gasova sa efektom staklene bašte i izrađuju godišnji izveštaji o napretku su odbijeni. Umesto toga, predloženi Nacrt dogovora zadržao je problematičnu formulaciju o „tranzicionim gorivima”, navodeći da ona mogu olakšati sprovođenje energetske tranzicije i doprineti energetskoj sigurnosti. Bez dogovora o uki -
Ukoliko je kompromis dogovor u kojem su obe strane podjednako nezadovoljne, može se reći da je ovogodišnja Konferencija strana završena važnim kompromisom i brojnim nerešenim pitanjima.
danju subvencija i smanjenju ulaganja u infrastrukturu za fosilna goriva, postalo je jasno da na globalnom nivou još uvek nema saglasnosti o neophodnosti njihovog napuštanja.
Iako je predviđeno da države dostave svoje nove nacionalno utvrđene doprinose (NDC) do kraja februara 2025. godine, ovogodišnja konferencija predstavljala je priliku da države najave svoje revidirane doprinose i pruže podsticaj povećanju ambicija i drugim državama. To su, međutim, učinili samo Brazil, Ujedinjeni Arapski Emirati i
Velika Britanija. Propuštena je mogućnost da se dalje razgovara o rezultatima prvog globalnog pregleda. Time bi se otvorio prostor za reviziju postojećih nacionalnih politika, dok su se pojedine države suprotstavile svakom predlogu kojim bi se Okvirnoj konvenciji omogućili mehanizmi nadzora nad pripremom ili sprovođenjem nacionalno utvrđenih doprinosa.
Na kraju, predsedništvo COP29 donelo je odluku da se rasprava o ovim pitanjima odloži za buduće sastanke – u Bonu u junu 2025. i narednu Konferenciju strana – COP 30, koja će se održati u Brazilu iste godine. Činjenica da napuštanje fosilnih goriva za pojedine države predstavlja još uvek spornu formulaciju zabrinjavajuća je u trenutku kada je globalna temperatura blizu dostizanja 1,5°C zagrevanja u odnosu na predindustrijski nivo. Neuspeh u napretku pregovora o globalnom pregledu i energetskoj tranziciji, uz finansijski dogovor koji je mnoge razočarao, dovodi u pitanje mogućnost država u razvoju i država posebno ranjivih na klimatske promene da postave i ostvare ambiciozne politike i mere na nacionalnom nivou.
Ukoliko je kompromis dogovor u kojem su obe strane podjednako nezadovoljne, može se reći da je ovogodišnja Konferencija strana završena važnim kompromisom i brojnim nerešenim pitanjima. Dogovor o klimatskom finansiranju predstavlja važan korak, ali izostanak konkretnih mera za energetsku
tranziciju i ambicioznije ciljeve nameće pitanje: Da li je pravovremen i pravedan odgovor na klimatsku krizu još uvek moguć? Prema
rečima izvršnog sekretara Okvirne konvencije Simona Stiela posle Bakua ostalo je – puno posla.
