Progovori o pregovorima 125 - Rezultati očekivani, promene skromne

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ REČ UREDNIKA KOLIKO DEMOKRATIJE JE MNOGO DEMOKRATIJE?............................................. 4 PREGOVORI Priština i Brisel BEZ PRIZNANJA, BEZ ČLANSTVA: DA LI EVROPA OSTAJE SAN ZA KOSOVO?... 6 IZBORI Lokalni izbori na Kosovu REZULTATI OČEKIVANI, PROMENE SKROMNE...........................................................10 SANKCIJE Energetska (ne)bezbednost Srbije NAFTNA KRIZA SA OTVORENIM KRAJEM............................................................14 DEKARBONIZACIJA Zelena agenda za Zapadni Balkan, pet godina kasnije GUBIMO 98 PREMA 0.............................................................................................18 MIR Mir po meri tramplomatije TAŠTINA, MOJ OMILJENI GREH .......................................................................... 22

IM PR E S U M Progovori o pregovorima, broj 125, oktobar 2025. godine Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ) Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija Urednici: Branislav Cvetković, Milan Hiber Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević Autori: Miloš Pavković, Aleksandar Šljuka, Nevena Šekarić Stojanović, Lazar Jovčić, Mihajlo Kopanja Lektura i korektura: Marijana Milošević Dizajn i prelom: Damir Matić Ilustracije: Dana Tasovac

REČ UREDNIKA

KOLIKO DEMOKRATIJE JE MNOGO DEMOKRATIJE?

O

svrnete se i shvatite da je od velikog pada prošlo godinu dana? Prva reakcija na realizaciju stvarnosti u osnovi sadrži strah o protoku vremena, strah sažet u pitanje Je l’ moguće da je prošlo godinu dana.

ispit – a nova akademska počinje 3. novembra. Jesmo li spremni?

Do pre godinu dana rastegnuti, sivi životi apatičnih ljudi, koji po principu ćuti, neka proživljavaju svoje ovozemaljsko vreme ne mareći za sopstvene potrebe, želje, ako Ne samo da je moguće, nego je tih godinu dana, na su ih ikada osvestili, prenuti su iz četvrtvekovnog sna stranu percepcije o prolasku vremena, u sebi sadržalo ponovo osetivši da ne može više ovako. količinu dešavanja dovoljnu za jednu nadprosečno dramatičnu deceniju zemlje ispod prosečnih demokratskih Zašto ne može? Ne može jer je osnova za miran, čoinstitucionalnih kapaciteta. Pa gde mi to živimo? vekoljubiv život predvidivost rada institucija i njihovih službenika koje su isti ti ljudi izglasali. Predvidivost U zemlji u kojoj se komemorativni skup naziva planom može pružiti jedino sistem koji izlizano nazivamo denasilja, punim napada i krvi, u zemlji u kojoj se odavanje mokratijom – formiran na trulom, divljem Zapadu – ali pošte prekida gaženjem, u zemlji u kojoj je laž postala sistem za kojim očigledno vape ugnjetavani, poniženi, determinanta stvarnosti, u evropskoj zemlji neizvesne obespravljeni i dodatno, u domaćem slučaju, pravdoenergetske bezbednosti, u zemlji čiji najviši službenici ljubivi (umal’ ne napisah osvetoljubivi) i besni. od komšija tripuju neprijatelje ne bi li mobilisali podršku za svoje poslednje trenutke na pozicijama.

Pre nego što bes povežete sa planom nasilja čija je implementacije predviđena za vikend, imajte na umu Da li je na ovo mislio premijer kada je rekao „prevelik ste- da se bes vrlo lako kanališe na izborima. Spremni smo pen demokratičnosti“? Verovatno, ali nije ga nužno kri- za novi ispit, bar mislimo da jesmo, ali to je na nama. viti, već razumeti – nije mogao da govori o demokratiji Treba nam datum polaganja. Raspiši. i demokratskim praksama jer ih nikad živeli nismo. Na kratko smo se očešali o gradivo, ali nikad nismo položili Branislav Cvetković

4

PROGOVORI O PREGOVORIMA

PITANJA, ODGOVORI

ŠTA OČEKUJETE OD KOMEMORATIVNE ŠETNJE I SKUPA U NOVOM SADU 1. NOVEMBRA? IGOR MIHAJLJEVIĆ, novosadski novinar

LAZAR ČOVS, novosadski novinar

Mi smo kao društvo slabi u kulturi sećanja, uglavnom zbog nerazrešenih jazova između ličnih i zvaničnih istorija i nesuočenih polarnosti. Ipak, ovo je bila godina solidarnosti, isceljenja i premošćavanja – posebnog načina nošenja sa kolektivnom traumom. Komemoracije su često prigodne, a retko iskrene. Ali, za ovu verujem da će biti tačno ono što je ovom narodu potrebno. Kada je pala nadstrešnica, pale su i maske i sistem je ostao ogoljen pred onima kojima je fasada do tada bila dovoljna. Posle komemoracije ostaće nam pitanje odgovornosti, pitanje izbora i pitanje da li smo zreli da zatvorimo poglavlje korupcije i otvorimo nova.

Prvog novembra, pre svega, očekujem politički dogovor, platformu, ili bilo kakav zajednički signal od studenata i opozicije. Razlog je vrlo prost: želim odgovor na pitanje kako najjači politički akteri (studenti i opozicija) planiraju da zajedno sa mislećim građanima nateraju predsednika Srbije da raspiše vanredne parlamentarne izbore. Bez toga, on može da nas mrvcari još duže od dve godine, a to nije čovek koji raspisuje izbore na kojima bi mogao da izgubi. Sama komemoracija je očekivani, ljudski odgovor na ubistvo 16 ljudi i sakaćenje jedne osobe, i kao takva mi je sasvim prihvatljiva, ali isključivo sa katarzičnim posledicama koji bi precizno artikulisale nastavak građanske borbe. Bez toga, lično mogu komemoraciju da uradim i sam, bilo gde i bilo kada. Uostalom, Novi Sad je ranjeni grad i nama je svaki dan komemoracija, ovako ili onako.

5

PREGOVORI

PRIŠTINA I BRISEL

BEZ PRIZNANJA, BEZ ČLANSTVA: DA LI EVROPA OSTAJE SAN ZA KOSOVO? Vlada Kosova je u decembru 2022. zvanično poslala svoju aplikaciju za članstvo u EU. Ta aplikacija već skoro tri godine stoji u fioci i nije se našla na dnevnom redu Saveta EU, dok se u međuvremenu stanje na terenu još više pogoršalo.

Da li članstvo u Uniji za Kosovo (p)ostaje nedosanjani san?

Piše: Miloš Pavković, Centar za evropske politike

Miloš Pavković, izvor: Medija centar

6

PROGOVORI O PREGOVORIMA

O

d jednostranog proglašenja nezavisnosti, Kosovo1 je sebi postavilo dva ključna cilja: priznanje nezavisnosti od strane što većeg broja država i integraciju u međunarodni sistem kroz članstvo u relevantnim međunarodnim i međuvladinim organizacijama. Evroatlantske integracije u tom smislu predstavljaju ključni stub, sa članstvom u Evropskoj uniji (EU) kao krajnjim ciljem svake vlade u Prištini od 2008. godine do danas.

Međutim, bilo je jasno od početka da put ka EU neće za Kosovo biti nimalo jednostavan niti lak.

Pored toga što se Beograd protivio članstvu Kosova u EU, veći izazov je bio, kao šta je i dalje, činjenica da pet država članica EU ne priznaje Kosovo, a odluke o proširenju se donose jednoglasno.

Formalno, prvi put se evropska perspektiva Kosova prepoznaje 2013. godine u Briselskom sporazumu, kada se i putevi Srbije i Kosova ka EU zvanično odvajaju.

Nakon toga, Ohridski sporazum iz 2023. godine eksplicitno predviđa članstvo Kosova u svim međunarodnim organizacijama. Od tog trenutka napredak u normalizaciji odnosa, proces koji je EU preuzela na sebe 2011. godine, postaje uslov za približavanje i članstvo Beograda i Prištine u EU.

Istorijski pregled Put Kosova ka EU od samog početka je trnovit i opterećen 1 Ovaj naziv ne prejudirica status i u skladu je Rezolucijom 1244 (1999) Saveta bezbednosti UN i savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde (MSP) o deklaraciji o nezavisnosti Kosova.

višestrukim problemima. Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti, EU je u Prištinu poslala svoju pravnu misiju – EULEX i istovremeno Kosovu dodelila status potencijalnog kandidata za članstvo. U tom trenutku sličan status imala je Bosna i Hercegovina.

Potencijalni kandidati su sve one države koje nisu formalno aplicirale za članstvo u EU, ili su aplicirale ali odluka još uvek nije done-

Pored toga što se Beograd protivio članstvu Kosova u EU, veći izazov je bio, kao šta je i dalje, činjenica da pet država članica EU ne priznaje Kosovo, a odluke o proširenju se donose jednoglasno. ta. Pored EULEX-a, na Kosovu su bile, i dalje su, aktivne druge međunarodne misije poput: UNMIK-a, Međunarodne upravljačke grupe, Međunarodnog civilnog predstavnika i Međunarodne civilne kancelarije, koja je imala zadatak da „nadzire nezavisnost” Kosova do 2012. godine. U takvom kontekstu članstvo u EU je bilo samo daleki san.

Iako je Kosovu zvanično priznat status „potencijalnog kandidata” i deo je politike proširenja EU, članstvo u EU nikada nije eksplicitno obećano. Naime, maglovita obećanja počinju da se pominju već 1999. godine lansiranjem procesa stabilizacije i pridruživanja za Zapadni Balkan. Zatim u Solunu, 2003. godine, Kosovo se pominje u zaključcima Evropskog

7

saveta, zajedno sa ostalim državama, kada im se zvanično obećava „evropska perspektiva”. Konačno, 2005. EK u svom saopštenju pod nazivom „Evropska budućnost za Kosovo” ponovo stidljivo najavljuje evropsku perspektivu neposredno pred početak statusnih pregovora pod okriljem UN u Beču.

Veliki iskorak Kosovo je napravilo 2015. godine kada je sa Evropskom komisijom potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP).

SSP predstavlja pretkorak u evropskim integracijama kao prvi formalni ugovorni odnos, i sve države Zapadnog Balkana su potpisivale slične sporazume sa EU pre dobijanja statusa kandidata. SSP je od presudne važnosti, jer uređuje pravne i ekonomske odnose EU i države koja pretenduje da postane članica od početka do kraja procesa integracije. On ostaje na snazi sve do potpisivanja Akta o pristupanju i punopravnog članstva.

Evropski parlament (EP) je SSP sa Kosovom ratifikovao 2016. godine, ali je važno napomenuti da se SSP Kosova značajno razlikuje u odnosu na sve ostale. Naime, s obzirom na pet nepriznavanja, Evropska komisija (EK) je tokom pregovora sa Kosovom u SSP unela samo one odrednice i oblasti koji su isključiva nadležnost EK. Time je izbegnut uslov da svaka država članica mora pojedinačno da ratifikuje ugovor. Umesto toga, samo je EP ratifikovao SSP sa Kosovom.

Međutim, kosovski SSP je zato značajno limitiran. Na primer, to je jedini sporazum koji ne predviđa eksplicitno članstvo u EU.

PREGOVORI

Bitna istorijska prekretnica za Kosovo jeste i formalno slanje aplikacije za članstvo krajem 2022. godine. Iako je ovaj zahtev vlade Kosova i dalje bez zvaničnog odgovora iz Brisela, on predstavlja važan – možda čak i presudan – korak na putu Kosova ka EU i budućim odnosima Prištine i Brisela.

U Uniju bez pet priznanja Problem različitih stavova u okviru EU o statusu Kosova kritični je izazov za vladu u Prištini. Naime, pet članica EU (Španija, Grčka, Kipar, Slovačka i Rumunija) ne priznaje Kosovo i time blokira njegovo članstvo. To je i jedno od objašnjenja zašto se Savet EU nije oglasio o prijemu aplikacije Kosova; šansa da neka od država stavi veto na nastavak procesa je velika, jer EU u politici proširenja sve odluke donosi jednoglasno.

Sve i da Savet stavi na dnevni red kandidaturu Kosova i da ona nekim slučajem bude prosleđena u narednu fazu, tu nastaje nova ogromna prepreka. Sledeći korak je da EK izradi mišljenje da li država kandidat ispunjava uslove za članstvo.

Ti uslovi su definisani Ugovorom o EU i zaključcima Evropskog saveta iz 1993. godine i nazivaju se Kopenhaški kriterijumi. Član 49. Ugovora o EU kaže da „svaka evropska država” koja baštini demokratske institucije i vladavinu prava može postati članica EU. Dakle, ono što je sporno u slučaju Kosova jeste njegov status države i to predstavlja osnov za EK da dâ negativno mišljenje. Sličan

slučaj desio je 1987. godine, kada je EK dala negativno mišljenje na kandidaturu Maroka, pozivajući se na član 49, odnosno argumentujući da Maroko nije evropska država. Dakle, iz svega je jasno da su prepreke ogromne i potencijalno nepremostive.

Međutim, postoji nekoliko scenarija u kojima bi Kosovo moglo napred uprkos stavu pet država. Prvi scenario jeste potencijalna revizije politike proširenja koja bi značila pomeranje od jednoglasnosti ka glasanjem kvalifikovanom

i priznaju Kosovo. Već sada postoji podela na „čvrste” i „meke”. U prve spadaju Rumunija, Španija i Kipar, koji nemaju diplomatske odnose sa Kosovom. S druge strane, Grčka i Slovačka imaju svoje konzulate u Prištini, kao i određeni stepen ekonomske saradnje. Takođe, nakon Ohridskog sporazuma, Kosovo je dobilo bezvizni režim od strane EU odnosno Šengena, a svih ovih pet država priznalo je na kraju pasoše Kosova. Ključni argument Prištine je da Ohridski sporazum treba da predstavlja osnov za jednoglasno priznanje EU. Međutim, isposta-

Bez napretka u dijalogu kojim posreduje EU nijedna strana ne može napraviti značajniji napredak ka članstvu u EU. Naposletku, bez sveobuhvatnog sporazuma koji reguliše odnose Beograda i Prištine, ni Kosovo ni Srbija neće moći da dovrše proces pristupanja EU. većinom. U takvom scenariju, pet država mogle bi biti preglasane od ostatka EU i Kosovu odobren status kandidata i potencijalno otvaranje i zatvaranje pregovora.

Međutim, problem bi sačekao sam kraj procesa, jer i ovih pet država mora ratifikovati potencijalni ugovor o pristupanju Kosova. Međutim, ideja ovog scenarija je da omogući kratkoročno napredak za Kosovo, dok bi u konačnici normalizacija odnosa sa Beogradom igrala ulogu da pet država u okviru EU „olabave” stav o članstvu Kosova. Na kraju krajeva, Srbija je svojevoljno prihvatila članstvo Kosova u EU u nekoliko različitih sporazuma.

Drugi scenario je da s vremenom pet država zvanično promene stav

8

vilo se da se to neće desiti preko noći. Ipak, određene promene se dešavaju. Uz napredak u dijalogu sa Beogradom, nije nemoguće da pomenuta petorka u bližoj ili daljoj budućnosti promeni stav prema Kosovu, i otvore vrata za njegovo članstvo.

Naposletku, treći scenario se ipak oslanja na nepromenjivost stava pet država o statusu Kosova, otkrivajući kako je moguće da Kosovo nastavi napred ka EU. Ohridski sporazum i u ovom scenariju igra centralnu ulogu, odnosno član 3. koji predviđa članstvo Kosova u svim međunarodnim organizacijama. Pozivajući se na Ohridski sporazum, Kosovo je započelo proces pristupanja Savetu

PROGOVORI O PREGOVORIMA

Evrope. Iako proces nije završen, ostao je samo poslednji korak – da Savet ministara potvrdi odluku Parlamentarne skupštine SE. Članstvo Kosova u SE moglo bi biti presudno za pozitivno mišljenje EK za kandidaturu za članstvo u EU. Razlog je jednostavan, uslovi za članstvo u SE se poklapaju sa kriterijumima u Ugovoru o EU. Dakle, ukoliko bi Kosovo postalo član SE, to bi EK dalo pravni osnov za pozitivno mišljenje na kandidaturu za članstvo u EU. Savet Evrope na neki način predstavlja prečicu na putu Kosova ka EU. Ovo bi otkočilo proces evropskih integracija Kosova kratkoročno, međutim, dugoročno, on će i dalje zavisiti od napretka u normalizaciji odnosa sa Beogradom i od stava pet država.

Posledice urušenog odnosa Dijalog o normalizaciji odnosa sa Beogradom bio je ključan za dinamiku odnosa Prištine i Brisela.

Tako je, nakon što je pokrenut proces normalizacije pod okriljem EU 2011. godine i ostvaren inicijalni napredak, Međunarodna civilna kancelarija – misija EU – zatvorena je uz konstataciju da je „period nadgledane nezavisnosti završen”. Nakon potpisivanja Briselskog sporazuma 2013, priznata je evropska perspektiva Kosova i otvoreni su pregovori o SSP, koji je naposletku potpisan i ratifikovan, ali ne pre nego što je 2015. godine postignut još jedan sporazum – onaj koji definiše osnovne elemente Zajednice srpskih opština (ZSO). Delovalo je da

stvari napreduju sporo ali sigurno i da se perspektiva članstva Kosova u EU polako otključava. Međutim, 2018. godine se dinamika normalizacije odnosa značajno menja, što ostavlja posledice i po evropske integracije Kosova.

Urušavanje odnosa vlada u Beogradu i Prištini usporilo je, a mnogi će reći i totalno blokiralo, dalji proces pristupanja za obe strane. Ubistvo srpskog političkog predstavnika na Kosovu – Olivera Ivanovića, zatim uvođene carina u iznosu od 100% vlade Kosova za robu iz Srbije potpuno su obustavili dijalog 2018. godine. Iako je tokom 2019. i 2020. godine dijalog vraćen u život, on je od tada sve vreme na aparatima. Naime, sastanci u Briselu su sve ređi, a i kada se dese, nisu preterano uspešni.

Iako je 2023. prihvaćen Ohridski sporazum, Beograd i Priština su to uradili usled „uvrtanja ruku” od strane Berlina i Pariza, a ne zbog izvorne političke volje. Činjenica da dve i po godine nakon prihvatanja Sporazuma nema potpisa, a implementacija je vrlo ograničena, ipak pre govori o zastoju u dijalogu nego o napretku.

U takvim okolnostima vlada Kosova je u decembru 2022. zvanično poslala svoju aplikaciju za članstvo u EU. Aplikaciju je kao predsedavajuća Savetu primila Češka, država koja je inače priznala Kosovo. Međutim, ta aplikacija već skoro tri godine stoji u fioci i nije se našla na dnevnom redu Saveta EU, dok se u međuvremenu stanje na terenu dodatno pogoršalo.

9

Srpska zajednica napravila je potpuni raskid sa vladom u Prištini izlaskom iz institucija u novembru 2022, a Priština iskoristila ovu priliku da zavede policijsku represiju na severu. Sve je kulminiralo restriktivnim merama EU prema Kosovu i terorističkim aktom u Banjskoj tokom 2023. godine. U tom kontekstu postavlja se legitimno pitanje: da li članstvo u EU za Kosovo (p)ostaje nedosanjani san?

Odgovor na ovo pitanje leži zapravo u procesu dijaloga Beograda i Priština. Normalizacija odnosa i dinamika u dijalogu presudno utiču na evropske integracije Srbije i Kosova. Međutim, čini se da tokom mandata poslednje vlade u Prištini dijalog sa Beogradom nije bio u vrhu prioriteta, što je kao posledicu imalo značajno usporen evropski put. Dodatno, trajna institucionalna i politička kriza na Kosovu dodatno potiskuje dijalog sa Beogradom u stranu. Međutim, bez napretka u dijalogu kojim posreduje EU nijedna strana ne može napraviti značajniji napredak ka članstvu u EU. Naposletku, bez sveobuhvatnog sporazuma koji reguliše odnose Beograda i Prištine, ni Kosovo ni Srbija neće moći da dovrše proces pristupanja EU.

IZBORI

LOKALNI IZBORI NA KOSOVU

REZULTATI OČEKIVANI, PROMENE SKROMNE! Rezultati nedavno završenih izbora na Kosovu teško da su iznenadili bilo koga.

Ipak, oni pokazuju da će Aljbin Kurti imati sve teži zadatak da održi postojeći nivo podrške, a da Srpska lista, uprkos zadržanoj dominaciji, verovatno više nikada neće imati moć koju je imala ranije.

Piše: Aleksandar Šljuka, Nova društvena inicijativa

Aleksandar Šljuka, izvor: privatna arhiva

10

PROGOVORI O PREGOVORIMA

L

okalni izbori na Kosovu, kao i svi izborni procesi u ovoj sredini, ne mogu se posmatrati izvan specifičnog političkog i dru­ štvenog konteksta. Kosovo je duboko podeljeno društvo, entitet osporene državnosti. Takav okvir utiče na sve aspekte društveno-političkog života, pa se i izborni procesi, iako formalno deo istog sistema, u praksi odvijaju u dva paralelna politička univerzuma – kosovsko-albanskom i kosovsko-srpskom.

Ova dva politička spektra funkcionišu po znatno različitim pravilima. Zbog toga se rezultati moraju posmatrati zasebno, iako između njih postoje uzajamni uticaji i međusobne veze.

Lista problema Sam izborni proces, a naročito period predizborne kampanje, bio je opterećen brojnim nepravilnostima i institucionalnim distorzijama.

Među najvažnijima su pokušaji pojedinih predstavnika partija kosovskih Albanaca, pre svega Pokreta Samoopredeljenje, da u okviru Centralne izborne komisije spreče sertifikaciju Srpske liste i Srpske demokratije.

Dodatni problemi ticali su se manipulacija biračkim spiskovima, redukcije članova biračkih odbora iz redova Srpske liste, kao i strukture skupština opština na severu – gde je broj odbornika smanjen u odnosu na prethodne cikluse, na osnovu neadekvatnog sprovedenog popisa stanovništva iz prethodne godine.

Kosovsko-srpski spektar: kontrola Srpske liste Kosovsko-srpski politički spektar može se posmatrati u širem smislu – kao prostor političkog delovanja u većinski srpskim sredinama, ili u užem smislu – kao skup predstavnika isključivo srpskih političkih subjekata. U tom okviru već godinama dominira Srpska lista, produžena ruka vladajuće stranke u Srbiji i vodeća politička organizacija kosovskih Srba.

Nakon izlaska Srba iz kosovskih institucija 5. novembra 2022. i bojkota lokalnih izbora 23. aprila 2023. godine, na kojima su vlast u većinski srpskim opštinama na severu preuzeli albanski politički predstavnici, ovi izbori su bili dugo iščekivani kao trenutak „povratka” Srba u institucije. Srpska lista je taj proces promovisala kroz narativ o „oslobođe-

niti apsolutnu većinu u skupštini opštine. Ipak, imajući u vidu kompleksnu političku dinamiku unutar srpske zajednice u Klokotu – uključujući i činjenicu da su i drugorangirani kandidat za gradonačelnika i druga po snazi lista takođe iz redova srpske zajednice – ovakav ishod ne predstavlja iznenađenje.

Apsolutni, ali i procentualni, broj glasova koje je Srpska lista osvojila bio je niži nego 2021. godine, što se može objasniti kombinacijom više faktora – pre svega iseljavanjem stanovništva, padom poverenja u Srpsku listu, jačanjem pluralizma u okviru kosovsko-srpskog političkog spektra, odnosno pojavom novih političkih aktera, ali i povećanom kontrolom izbornog procesa.

Rezultat, iako očekivan, potvrđuje duboku kontrolu koju Srpska lista ima nad društveno-političkim ži-

Broj glasova koje je Srpska lista osvojila bio je niži nego 2021. godine, što se može objasniti kombinacijom više faktora – pre svega iseljavanjem stanovništva, padom poverenja u Srpsku listu, jačanjem pluralizma u okviru kosovsko-srpskog političkog spektra, odnosno pojavom novih političkih aktera, ali i povećanom kontrolom izbornog procesa. nju severa Kosova”, što je ujedno bio centralni motiv njihove kampanje.

Na izborima je Srpska lista, očekivano, ostvarila ubedljivu pobedu – osvojila je devet od deset opština sa većinski srpskim stanovništvom, dok jedino u Klokotu, opštini u Kosovskom Pomoravlju, nije zabeležila pobedu u prvom krugu

11

votom kosovskih Srba, koristeći resurse Republike Srbije. Osim institucionalne, ona uživa i otvorenu simboličku i identitetsku podr­ šku vlasti u Beogradu. Na taj način se, po uzoru na političku praksu u Srbiji, stvara veza između partije i države – gde se podrška Srpskoj listi percipira kao podrška samoj Srbiji. Ovakav okvir omogućava

IZBORI

emotivnu i identitetsku mobilizaciju birača, koji veruju da samo glasom za SL mogu očuvati vezu sa državom Srbijom.

Opozicione partije kosovskih Srba, nisu ostvarile značajnije rezultate.

U Severnoj Mitrovici najviše glasova osvojila je nova politička opcija predvođena Markom Jakšićem, dugogodišnjim političkim aktivistom i nekadašnjim saradnikom Olivera Ivanovića. U opštinama poput Gračanice i Novog Brda drugo mesto zauzeli su kandidati iz redova albanske zajednice. Iako su postojali strahovi da bi albanska koalicija u Gračanici mogla ugroziti srpsku većinu, to se nije dogodilo – premda je rezultat bio zapažen (23% i čak 38%, respektivno). Ipak, imajući u vidu demografske trendove, iseljavanje Srba i administrativne manipulacije, takav scenario u budućnosti ne treba u potpunosti isključiti.

Oslobođenje severa − slogan bez uporišta Najavljivano „oslobođenje severa” nakon pobede Srpske liste pokazalo se pre svega kao politički slogan, a manje kao realan proces. Nakon ovih izbora uslediće povratak Srba na pozicije gradonačelnika i odbornika u skupštinama opština na severu, dok će mnoge druge pozicije – u opštinskoj administraciji, lokalnoj policiji i pravosuđu – ostati nepromenjene i većinski u rukama Albanaca.

S obzirom na to da mnogi lokalni problemi ne potiču sa lokala i ne

mogu se rešavati na tom nivou, mogućnosti novoizabranih predstavnika da zaista „oslobode” sever biće ograničene. Dodatne prepreke mogu se očekivati i od centralnih vlasti, posebno ukoliko aktuelna vladajuća struktura ostane na vlasti, budući da je u prethodnom periodu uspostavila značajnu kontrolu nad većinski srpskim opštinama.

Kosovsko-albanski spektar: bez jasnog pobednika Kosovsko-albanski politički spektar karakteriše integralni višepartijski sistem, naročito na lokalnom

Nakon ovih izbora uslediće povratak Srba na pozicije gradonačelnika i odbornika u skupštinama opština na severu, dok će mnoge druge pozicije – u opštinskoj administraciji, lokalnoj policiji i pravosuđu – ostati nepromenjene i većinski u rukama Albanaca. nivou, gde nijedna partija nema dominantnu poziciju, a vlast je relativno ravnomerno raspoređena između glavnih aktera.

U kontekstu ovih izbora teško je govoriti o jasnim pobednicima. U velikom broju opština – čak 21 od 38 – izbori za gradonačelnike idu u drugi krug, koji će biti održan 9. novembra.

Kada je reč o Aljbinu Kurtiju i njegovom Pokretu Samoopredeljenje,

12

može se raspravljati o tome da li je doživeo poraz ili samo stagnaciju.

Kurti je u prvom krugu osvojio tri opštine – iste koje je ranije držao, s tom razlikom da ih je sada osvojio već u prvom krugu. Ipak, nijedna od tih opština ne spada u red „velikih”. U drugom krugu se nadmeće u tri veće opštine, među kojima su najveće šanse za pobedu u Gnjilanu – koji je Samoopredeljenje ranije već kontrolisalo.

Iako bi Kurti potencijalno mogao imati više od četiri gradonačelnika – koliko je imao prethodni put – to se i dalje može smatrati slabim rezultatom, s obzirom na to da je njegova partija imala u prethodne četiri godine gotovo apsolutnu vlast, a koju nije uspeo da prevede u širu pobedu na lokalnom nivou.

Ostale opozicione partije ostvarile su stabilne rezultate. PDK (Demokratska partija Kosova), stranka koju je ranije predvodio Hašim Tači, osvojila je Uroševac i favorit je u drugom krugu u Prizrenu, kao i u Južnoj Mitrovici, gde je razlika između kandidata PDK i Samoopredeljenja u prvom krugu iznosila samo 28 glasova.

LDK (Demokratska liga Kosova), partija koju je osnovao Ibrahim Rugova, u Prištini se nadmeće sa Kurtijevim kandidatom, pri čemu ima blagu prednost, budući da su u prvom krugu oba kandidata osvojila po oko 35% glasova. LDK je u dobroj poziciji i da povrati kontrolu u Peći. AAK (Alijansa za budućnost Kosova) Ramuša Haradinaja već je osvojila Dečane, svoje tradicionalno uporište, i ima dobre izglede u

PROGOVORI O PREGOVORIMA

Đakovici i okolnim mestima.

Pad moći najmoćnijih

osim delimično na severu, gde će povratak Srba u institucije imati ograničen domet.

Rezultati ovih lokalnih izbora na Kosovu bili su u najvećoj meri očekivani, i u srpskim i u albanskim sredinama. Nisu doneli značajnije promene u političkoj dinamici,

U širem kontekstu institucionalne blokade na centralnom nivou i mogućih novih vanrednih parlamentarnih izbora, ovi rezultati ipak mogu poslužiti kao indikator

13

određenih političkih trendova – pre svega činjenice da će Kurti imati sve teži zadatak da održi postojeći nivo podrške, dok Srpska lista, uprkos zadržanoj dominaciji, verovatno više nikada neće imati moć koju je imala ranije.

SANKCIJE

ENERGETSKA (NE)BEZBEDNOST SRBIJE

NAFTNA KRIZA SA OTVORENIM KRAJEM Zašto su uvedene sankcije NIS-u? Šta to znači za Srbiju u ekonomskom, a šta u političkom smislu? Koje socijalne posledice to može proizvesti?

I zašto uveravanja Vlade da nikakve nestašice nafte neće biti ipak bude izvesnu sumnju?

Piše: Dr Nevena Šekarić Stojanović, Institut za međunarodnu politiku i privredu

Nevena Šekarić, izvor: privatna arhiva

14

PROGOVORI O PREGOVORIMA

D

evetog oktobra odjeknula je vest – sankcije američkog Ministarstva finansija protiv Naftne industrije Srbije (NIS) stupile su na snagu. Od januara 2025. godine u više je navrata najavljivano uvođenje sankcija zbog većinskog ruskog vlasništva u NIS-u, s ciljem da se ograniči delovanje ruskih kompanija koje omogućavaju finansiranje rata u Ukrajini. Nakon sedam krugova odlaganja, to se i dogodilo.

Početak Energetska bezbednost je, od invazije Rusije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, postala jedno od prioritetnih pitanja na evropskom

očekivanja od zemalja kandidata za članstvo da usklade svoje (energetske) politike sa evropskim.

Srbija, pored Belorusije, jedina je evropska zemlja koja dosad nije uvela nijedan paket sankcija Rusiji.

SAD su, u nekoliko navrata, izrekle sankcije Rusiji, počev od 2014. godine (nakon aneksije Krima i rata u istočnoj Ukrajini) i značajno ih proširile 2022. godine nakon invazije na Ukrajinu. Ove sankcije obuhvataju, između ostalog, kompanije koje čine okosnicu ruskog energetskog sistema i, na taj način, doprinose budžetu Ruske Federacije, te omogućavaju finansiranje rata u Ukrajini. Posledično, sve kompanije u kojima ruski energetski subjekti

NIS je u opasnosti od gubitka regionalnih partnera usled nametnutog reputacionog rizika, što sa sobom povlači i otežanu saradnju sa svim onim međunarodnim bankama i partnerima koji poštuju sankcije izrečene ruskim kompanijama. Potencijalno smanjenje prihoda, dodatno, utiče i na smanjenje rasta, naročito kada se ima u vidu da je NIS do sada u BDP-u učestvovao sa gotovo 4%. prostoru. Serija sankcija EU i SAD, usmerena protiv ruske ekonomije, preoblikovala je dotadašnju energetsku politiku Evrope, rezultirajući manjim udelom ruskih fosilnih goriva u evropskom energetskom miksu. Sve evropske energetske politike postavile su kao srednjoročni i dugoročni cilj, između ostalog, i smanjenje energetske zavisnosti od Rusije. Ovakva sekuritizacija energetskih pitanja imala je odjeka i na susedstvo EU, odnosno Energetsku zajednicu i

imaju bilo kakvog udela, posredno su pogođene ovim sankcijama. To je i slučaj sa NIS-om, budući da ruski Gasprom poseduje njegov većinski deo.

Otkud Gasprom u Srbiji?

NIS je jedina srpska kompanija koja se bavi istraživanjem, proizvodnjom i preradom nafte i gasa, prometom naftnih i gasnih derivata, kao i realizacijom projekata u oblasti energetike i petrohemije.

15

U talasu privatizacije nacionalnih kompanija nakon 2000-ih, NIS je prodat Ruskoj Federaciji. Tačnije, u decembru 2008. godine, u Kremlju, potpisan je Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne industrije između dve države, a istom prilikom je potpisan i ugovor o kupoprodaji većinskog paketa akcija NIS-a ruskom Gasprom Njeftu. Za 400 miliona evra prodata je nacionalna kompanija koja je ostvarivala prihod u iznosu od tri milijarde evra, a osim kompanijskih zgrada, postrojenja i ostale infrastrukture, Gasprom Njeft je dobio i pravo na istraživanje i korišćenje domaćih izvora nafte i gasa, što je praktično značilo da ruska kompanija dominira domaćim naftnim i gasnim tržištem. NIS je prodat bez ikakve objave javnog tendera, a tom prilikom je Gasprom Njeft ostvario 51% vlasništva.

Uvreženo je mišljenje da je te 2008. godine jedina nacionalna naftna i gasna kompanija prodata ruskom Gaspromu u zamenu za garancije očuvanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije i izgradnje Južnog toka. Taj projekat je trebalo da garantuje energetsku stabilnost Srbiji i još jedan novi pravac snabdevanja ruskim gasom. Međutim, od njegove realizacije se odustalo 2014. godine; EU se ubrzo okrenula projektima Južni gasni koridor i Severni tok 2 (koji će biti stavljen ad acta 2022. godine, sa ruskom invazijom na Ukrajinu), Srbija je ostala bez važnog infrastrukturnog projekta, a NIS je ostao u ruskom većinskom vlasništvu.

SANKCIJE

Danas NIS učestvuje sa skoro 10% u srpskom budžetu. Sa najavama da bi SAD mogle uvesti sankcije NIS-u početkom 2025. godine, Gasprom Njeft je preneo 5,15% svojih akcija Intelidžensu (Gaspromu), što je vlasničku strukturu učinilo sledećom: Gasprom Njeft poseduje 44,85%, Intelidžens 11,3%, Srbija oko 30%, dok ostatak poseduje nekoliko manjih zainteresovanih strana. Međutim, ovakva konstelacija odnosa i dalje rusku stranu čini većinskim vlasnikom što evidentno nije održiva opcija za zapadne partnere. Za sve ovo vreme, Vlada Srbije nijednom nije izašla sa zvaničnom strategijom izlaska iz krize.

Posledice sankcija Izrečene sankcije mogu uzrokovati različite posledice. Najkonkretnije, NIS-u je trenutno onemogućen uvoz sirove nafte do Rafinerije u Pančevu putem hrvatskog naftovoda JANAF, budući da je Hrvatska, kao članica EU, u obavezi da poštuje sankcije izrečene ruskim energetskim subjektima. Osim toga, NIS je uključen i u istraživanja i proizvodnju nafte i gasa na teritoriji Rumunije i Bosne i Hercegovine, dok je u oblasti maloprodaje aktivan i u Bugarskoj, pored navedenih zemalja. Imajući sve to u vidu, NIS je u opasnosti od gubitka regionalnih partnera usled nametnutog reputacionog rizika, što sa sobom povlači i otežanu saradnju sa svim onim međunarodnim bankama i partnerima koji poštuju sankcije izrečene

ruskim kompanijama. Potencijalno smanjenje prihoda, dodatno, utiče i na smanjenje rasta, naročito kada se ima u vidu da je NIS dosada u BDP-u učestvovao sa gotovo 4%.

U spoljnopolitičkom pogledu, trenutna kriza u vezi sa NIS-om pravi je test za dosadašnje srpsko ba-

socijalne posledice. Kako je to navedeno na zvaničnom veb-sajtu kompanije, prioriteti NIS-a u uslovima sankcija ostaju redovno snabdevanje domaćeg tržišta naftnim derivatima, kao i očuvanje socijalne stabilnosti zaposlenih.

NIS (uključujući i HIP-Petrohemiju Pančevo) broji više od 13.000 za-

I dok od predstavnika izvršne vlasti u Srbiji stižu garancije da nikakvih nestašica nafte niti energetske krize neće biti, sumnju izaziva činjenica da srpska Vlada, ni nakon sedam krugova odlaganja sankcija, nije izašla sa strategijom rešavanja ovog pitanja. lansiranje između Istoka i Zapada.

I dok se u slučaju ostanka ruskog većinskog vlasništva rizikuje odsečenost NIS-a od regionalnog i međunarodnog poslovanja, nova potencijalna kriza vidljiva je i u drugom smeru. Gotovo simultano sa izricanjem sankcija, Srbija i Rusija pregovaraju o novom gasnom sporazumu koji Srbiji treba da obezbedi dovoljne količine gasa po pristupačnoj ceni u narednom periodu.

Prethodni gasni sporazum istekao je u maju ove godine, a potpisivanje novog odlagano je u tri navrata.

Prema poslednjim informacijama, njegovo potpisivanje očekuje se do Nove godine. Imajući u vidu da Srbija trenutno uvozi oko 2,2 milijardi kubnih metara ruskog gasa na godišnjem nivou, što zadovoljava oko 75% njenih godišnjih potreba, evidentan je značaj novog gasnog ugovora za energetsku bezbednost Srbije.

Pored ekonomskih i političkih, trenutna situacija donosi i ozbiljne

16

poslenih, što predstavlja dodatni pritisak u trenutnom kontekstu. I dok od predstavnika izvršne vlasti u Srbiji stižu garancije da nikakvih nestašica nafte niti energetske krize neće biti (barem do kraja godine, prim. aut.), sumnju izaziva činjenica da srpska Vlada, ni nakon sedam krugova odlaganja sankcija, nije izašla sa strategijom rešavanja ovog pitanja.

Šta je rešenje?

Energetska bezbednost se, u najvećem broju slučajeva, definiše kao sigurno, neprekinuto snabdevanje energentima po pristupačnoj ceni. U slučaju narušavanja nekog od ovih segmenata, reč je o energetskoj nebezbednosti, odnosno pretnji protiv koje se preduzimaju određene specijalne mere kako bi se ista neutralisala ili minimizirala. U trenutku pisanja ovog teksta, mediji licitiraju potencijalnim rešenjima krize – od stečaja preko nacionalizacije kompanije

PROGOVORI O PREGOVORIMA

do prodaje ruskih akcija drugoj zainteresovanoj strani. Premda je okončanje sukoba u Ukrajini malo verovatno (barem kratkoročno posmatrano), a time i posledično važenje izrečenih sankcija, način na

koji će se (raz)rešiti situacija u vezi sa NIS-om neminovno će proizvesti i određene spoljnopolitičke posledice po Srbiju i staviti na test njenu dosadašnju politiku sedenja na više stolica. U svakom slučaju,

17

u dugoročnom smislu, najodrživija opcija jeste postizanje što veće energetske nezavisnosti Srbije – kako u pogledu energenata i ruta za njihovo snabdevanje, tako i u pogledu energetskih partnera.

DEKARBONIZACIJA

ZELENA AGENDA ZA ZAPADNI BALKAN, PET GODINA KASNIJE

GUBIMO 98 PREMA 0 Već sada je izvesno da Republika Srbija nije u stanju da ispuni obaveze prema međunarodnoj zajednici, pre svega one iz Pariskog sporazuma. Srbija je u periodu od 2010. do 2023. godine smanjila svoje emisije tek za nešto više od 3%. Posledice nečinjenja neće biti negativne samo po životnu sredinu već i po privredu, budući da će domaći proizvodi postati nekonkurentni na evropskom tržištu, a koje sve manje toleriše ugljenično intenzive proizvodne procese.

Piše: Lazar Jovčić, Beogradska otvorena škola

Lazar Jovčić, izvor: BOŠ

18

PROGOVORI O PREGOVORIMA

K

ada su ekonomije Zapadnog Balkana 2020. godine u Sofiji potpisale Deklaraciju o Zelenoj agendi, činilo se da region ima jasan pravac ka održivom razvoju. Evropska unija je tada kroz ekonomsko-investicioni plan predstavila značajnu finansijsku podr­ šku od 30 milijardi evra, uključujući devet milijardi evra bespovratnih sredstava kroz Program pretpristupne pomoći, uz poruku da zelena i digitalna tranzicija Zapadnog Balkana moraju biti osnova budućeg razvoja. Srbija je, kao i druge ekonomije regiona, preuzela obavezu da kroz pet stubova Zelene agende (dekarbonizaciju, cirkularnu ekonomiju, smanjenje zagađenja, održivu poljoprivredu i očuvanje biodiverziteta) transformiše svoju privredu i društvo kako bi dostigla klimatsku neutralnost do 2050. i tako doprinela ciljevima Evropskog Zelenog dogovora (EU Green Deal).

U godini koja je obeležena globalnom zdravstvenom krizom, izazvanom pandemijom koronavirusa, potpisivanje Deklaracije bilo je pokazatelj solidarnosti, ali i prilika za dodatno stimulisanje procesa evropske integracije. Treba imati na umu da je Sofijska deklaracija potpisana samo dve godine nakon što je tadašnji predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker predstavio 2025. godinu kao potencijalni datum za puno članstvo regiona u EU, ukoliko se sprovedu sve neophodne reforme. Ta prilika je svakako prošla, a pet godina nakon potpisivanja Deklaracije, Srbija u ovoj trci sa vremenom ozbiljno kasni.

Strategija na čekanju Verovatno najsnažniji korak u usklađivanju nacionalnih politika sa Zelenom agendom za Zapadni Balkan napravljen je prilikom izrade Nacrta Strategije zaštite životne sredine – Zelena agenda za Republiku Srbiju za period od 2024. do 2033. godine, koja predstavlja krovni sektorski dokument za oblast životne sredine i klimat-

Dokumenti su često usvajani sa kašnjenjem, bez uvažavanja komentara zainteresovane javnosti, uz neodgovarajuću dinamiku održavanja javnih rasprava i bez adekvatnog uključivanja građana i lokalnih zajednica, što dodatno narušava transparentnost i legitimitet procesa. skih promena u Srbiji. Iako je izrada Strategija otpočela još 2023. godine, dokument do današnjeg dana nije usvojen, čime je period za sprovođenje mera već značajno skraćen, a izvodljivost sprovođenja dodatno dovedena u pitanje.

Napretka nema Predstavljanjem Plana rasta 2023. godine uveden je novi finansijski instrument kako bi se ubrzali reformski procesi. Plan rasta za Zapadni Balkan (Reform and Growth Facility) vredan je šest milijardi evra. Za razliku od prethodnih, ovaj instrument je uslovljen reformama koje države sprovode prema usvojenim reformskim agendama.

19

Krajem septembra 2025. godine Evropska komisija je objavila pregled napretka zemalja Zapadnog Balkana u sprovođenju reformskih agendi. Istaknuto je da Srbija nije ispunila nijednu planiranu meru, odnosno, 0 od 98. Sama Reformska agenda je usvojena naprasno, gotovo bez ikakvog učešća javnosti, suprotno zahtevima Evropske komisije. Nijedna od propisanih mera u oblasti Zelena i digitalna tranzicija nije u vezi sa životnom sredinom, ali ima onih koji se tiču energetike i pravedne energetske tranzicije. Tako je, na primer, planirano i uspostavljanje Fonda za pravednu energetsku tranziciju do decembra 2025. godine. Budući da namenska sredstva u budžetu za životnu sredinu ne postoje i da u Srbiji nije uspostavljen funkcionalni Zeleni fond, poverenje u postojanje Fonda koji bi ulagao u projekte pravedne energetske tranzicije je upitno.

Konsultacije kojih nema Za sprovođenje ciljeva Zelene agende, na Samitu u Brdu kod Kranja u oktobru 2021. godine, usvojen je Akcioni plan koji sadrži 58 konkretnih aktivnosti raspoređenih u pet stubova i sedam tematskih „putokaza”. Najveći broj akcija, čak 28, se odnosi na oblast dekarbonizacije (smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte). Oblast dekarbonizacije okosnica je Zelene agende za Zapadni Balkan, a uspeh u sprovođenju reformi zavisiće direktno od sprovođenja mera za napuštanje uglja na Zapadnom Balkanu čije

DEKARBONIZACIJA

su gotovo sve ekonomije ugljenično intenzivne i zasnivaju se na eksploataciji fosilnih goriva.

Da se konvencije i standardi uključivanja javnosti ne primenjuju na regionalnom nivou pokazuju i primeri izrade akcionih planova Zelene agende za Zapadni Balkan.

Prilikom izrade prvog Akcionog plana nisu organizovane javne konsultacije. Nacrt Plana bio je podeljen samo određenim organizacijama koje su imale svega sedam dana za dostavljanje komentara Regionalnom savetu za saradnju (RSS), telu koje je, između ostalog, zaduženo za koordinaciju u pripremi plana, ali i praćenje i izveštavanje o ostvarenim rezultatima. Imajući u vidu obim i kompleksnost dokumenta, rok od nedelju dana nikako se ne može smatrati dovoljnim za delotvorno učešće javnosti. Sličan proces ponovio se četiri godine kasnije. Iako je planirano da revidiran Akcioni plan bude usvojen 2024. godine, u aprilu 2025. godine sprovedene su rane javne konsultacije, ali ne na Nacrt revidiranog plana, već se radilo o prilici za dostavljanje komentara na postojeći Akcioni plan. Iako najavljivane od strane RSS-a, javne konsultacije o revidiranom Akcionom planu nikada nisu održane. U međuvremenu, 14. oktobra na Ministarskom samitu u Dubrovniku, usvojen je revidirani Akcioni plan. Sofijska deklaracija je tako „ojačana” Dubrovačkom. Da li će i u kojoj meri Dubrovačka deklaracija ubrzati sprovođenje reformi na Zapadnom Balkanu i unaprediti klimatske i energetske politike

regiona biće predmet praćenja u narednim godinama.

Četiri mere pod lupom Nedavno objavljen izveštaj Beogradske otvorene škole „Odlaganje dekarbonizacije” analizira sprovođenje četiri ključne mere iz Akcionog plana za sprovođenje Zelene agende u Srbiji (analizu Zakona o klimatskim promenama, Integrisanog energetskog i klimatskog plana, zatim uspostavljanje sistema trgovine emisijama gasova sa efektom staklene bašte, kao i pitanje pravedne tranzicije regiona zavisnih od uglja), daje uvid u način na koji su se procesi donošenja odlu-

Srbija i dalje nema funkcionalan okvir za sprovođenje ambiciozne klimatske politike, a veliki deo odgovornosti za dekarbonizaciju prebačen je na period posle 2030. godine, bez jasnog plana kako će se to ostvariti. ka odvijali, ukazuje na postojeće institucionalne kapacitete i nudi konkretne preporuke za donosioce odluka. Zaključci pokazuju da, iako je Republika Srbija preuzela međunarodne obaveze da radi na postizanju klimatske neutralnost do sredine 21. veka, zakonska i strateška dokumenta, uključujući Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan, Strategiju razvoja energetike i Strategiju niskougljeničnog razvoja, ne postavljaju jasan, merljiv i obavezujući cilj na tom putu. Mere dekarbonizacije 20

su nedovoljno ambiciozne, neprecizno definisane i često bez vremenskih rokova, što onemogućava efikasno sprovođenje i praćenje napretka.

Dokumenti su često usvajani sa kašnjenjem, bez uvažavanja komentara zainteresovane javnosti, uz neodgovarajuću dinamiku održavanja javnih rasprava i bez adekvatnog uključivanja građana i lokalnih zajednica, što dodatno narušava transparentnost i legitimitet procesa.

Vidimo se 2050. godine Proces dalje integracije će umnogome biti uslovljen koracima koje Srbija preduzima na polju dekarbonizacije i smanjenja emisija GHG. Srbija i dalje nema funkcionalan okvir za sprovođenje ambiciozne klimatske politike, a veliki deo odgovornosti za dekarbonizaciju prebačen je na period posle 2030. godine, bez jasnog plana kako će se to ostvariti.

Već sada je izvesno da Srbija nije u stanju da ispuni obaveze prema međunarodnoj zajednici, pre svega one iz Pariskog sporazuma. Srbija je u periodu od 2010. do 2023. godine smanjila svoje emisije tek za nešto više od 3%. Posledice nečinjenja neće biti negativne samo po životnu sredinu, već i po privredu budući da će domaći proizvodi postati nekonkurentni na evropskom tržištu koje sve manje toleriše ugljenično intenzive proizvodne procese.

PROGOVORI O PREGOVORIMA

21

MIR

MIR PO MERI TRAMPLOMATIJE

TAŠTINA, MOJ OMILJENI GREH Šta leži iza svih diplomatskih napora Sjedinjenih Država na polju rešavanja međudržavnih sukoba tokom prvih deset meseci Trampovog drugog mandata?

Da li je to idealistički humanitarizam? Ili surovi nacionalni interes?

Možda nastojanje da se očuva krhka hegemonija? Ili se, ipak, radi o nezasitim željama američkog predsednika da dobije Nobelovu nagradu?

Piše: dr Mihajlo Kopanja, Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu

Mihajlo Kopanjá, izvor: CRI Online

22

PROGOVORI O PREGOVORIMA

P

rethodnih deset meseci redom su se lideri Azerbejdžana, Jermenije, Indije, Pakistana, Tajlanda, Kambodže, pa sada i Izraela i Hamasa, na sav glas zahvaljivali američkom predsedniku za njegov „nemerljiv doprinos miru”. Istina, ako idemo u detalje, nismo sigurno koliko su zaista oni to tvrdili, a koliko sam Tramp. Ali činjenica jeste da Trampova administracija ulaže ozbiljne napore da ga predstavi kao ključnog aktera okončavanja gotovo svih međunarodnih sukoba koji tinjaju godinama. „Tramp mirotvorac” je oštar kontrast od njegovih Amerika-na-prvom-mestu i briga-me-za-ceo-svet narativa koje je gradio još od kampanje za prvi mandat. Čak i izjave kako bi on sve sukobe rešio za 24 časa nikada nisu bile u službi „mira u svetu”, već se radilo o nastojanjima da se prikaže kao uspešan i sposoban, odnosno kao suprotnost onome kako je opisivao Bajdena. Zbog toga se nameće vrlo jednostavno pitanje – otkud sad sve ovo? Šta je navelo Trampovu administraciju da preduzme toliko opsežne napore da zauzda rastuće globalne konflikte? I možda najznačajnije, koliko su ti mirovni poduhvati održivi?

Interesantno je primetiti da su svi prethodno pomenuti sukobi u svojoj biti teritorijalni. Azerbejdžan i Jermenija vode dugotrajan spor oko Nagorno-Karabaha (ili Arcaha), oblasti koja je do skoro bila većinski naseljena etničkim Jermenima; Tajland i Kambodža oko drevnog hrama Preah Vihaer i malog parčeta teritorije okolo, što je produkt

kartografske greške od pre jednog veka; Indija i Pakistan oko opštepoznatog pitanja kontrole Kašmira; čak se i trenutni sukob Izraela i Hamasa može posmatrati kao deo šire arapsko-izraelske borbe oko teritorija nekadašnjeg britanskog kolonijalnog poseda, Palestine.

Drugih zajedničkih niti teško da imaju. Snage država, trajanje šireg sukoba, konteksti koji su izrodili te sukobe su različiti. Jedine dve dodatne spone zbog kojih ih svrstamo u isti koš su – njihovo ponovno rasplamsavanje u eri geopolitičke tranzicije međunarodnog poretka i to što ih je Tramp „rešio”.

Žeđ za divljenjem Generalno govoreći, možemo identifikovati četiri objašnjenja Trampovih asertivnih diplomatskih napora, odnosno odgovora na pitanje otkud sad sve ovo. Prvi je humanistički ideal pružanja pomoći i zaštite narodima koji su pogođeni sukobima i aktivno nastojanje da se doprinese prevazilaženju tih sukoba. Ali da takav ideal zaista vodi administraciju Donalda Trampa, humanističke politike bi bile znatno zastupljenije u njegovom državništvu, i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Drugi je surovi, realistički nacionalni interes. Ali opet, koji je to tačno nacionalni interes Sjedinjenih Država danas, koji nije postojao pre deset, dvadeset ili trideset godina kada su, kao jedina i neprikosnovena supersila, mogli da učine šta god im je volja? Na to se nadovezuje treće objašnjenje, pokušaj da se očuva sada krhka hegemonija. S

23

obzirom na to da globalna hegemonija podrazumeva koliko materijalnu nadmoć hegemona, toliko i prestiž koji on uživa među drugim državama međunarodnog sistema, u svetlu naglog jačanja Kine, mirovni napori se mogu tumačiti kao pokušaj očuvanja prestiža i, indirektno, očuvanja materijalne nadmoći. Međutim, problem ovde

Mir skrojen na krilima taštine retko može biti održiv, naročito kada ga je „kreirao” spoljnji akter željan drugih dobiti, a ne samog mira.

Instrumentalizujući taj proces, Tramp daje pravi život onoj staroj definiciji mira Embrouza Birsa iz Đavoljeg rečnika, kao „perioda varanja između dva perioda tuče”. je što velika strategija ili, u ovom slučaju, veliko-strateško ponašanje Donalda Trampa ima više primesa uzdržanosti (restraint) nego angažovanosti (engagement) – a za veliku strategiju uzdržanosti je svojstveno što minimalnije mešanje u sukobe sveta. Zato ni treći odgovor ne pruža zadovoljavajuće objašnjenje.

Srž poslednjeg, i najpogodnijeg odgovora na pitanje šta se krije iza toliko opsežnih napora Sjedinjenih Država da zauzdaju rastuće globalne konflikte jeste taština Donalda Trampa (taština – preterano verovanje u sopstvene vrednosti i postignuća, često propraćeno gordim i arogantnim ponašanjem). Nakon neuspelog pokušaja atentata,

MIR

gotovo da se mesijanska aura nadvila nad njegovim likom i svakim njegovim delom, a Tramp ju je prigrabio širom otvorenih ruku.

Međutim, ovde o taštini ipak govorim iz jednog znatno instrumentalnijeg ugla – šta moram da radim da bih dobio ono što želim?

isključivo taština Donalda Trampa – i njegova nezasita čežnja da dobije Nobelovu nagradu. Ali, avaj, Nobelova nagrada ipak nije otišla Trampu u ruke. Možda da je uspeo u Ukrajini…

Tramp ruši i menja konvencionalne diplomatske norme, kreirajući svojevrsnu tramplomatiju koja polako pušta korenje i među ostalim državama i državnicima širom sveta.

Sve rečeno je najbolje vidljivo na planu postizanja sporazuma kojim bi se okončao sukob između Izraela i Hamasa u Gazi. Tajming javne proklamacije postignutog „mira” ne samo da se savršeno poklapio sa dvogodišnjicom izbijanja sukoba, nego i praskozorjem dodele Nobelove nagrade. Ali samo što je spektakularno najavljen, a implementacija otpočela puštanjem preživelih talaca i palestinskih političkih zatvorenika, tako je već krenuo da pokazuje znake pucanja. Za deset dana trajanja obe strane su višestruke kršile „mirovni” dogovor, što ukazuje na njegovu vrlo upitnu održivost.

Upravo u tome leži suština diplomatije taštine – da aktivnosti upravljanja međudržavnih odnosa počivaju na taštini jednog čoveka i vode se njenim zadovoljavanjem. A šta Tramp najviše želi?

Pa kao i svako čije je verovanje u sopstvene vrednosti i postignuća visoko, on oseća potrebu za divljenjem drugih. A nema veće potvrde svoje veličine od Nobelove nagrade za mir. Asertivnost Trampove administracije na polju rešavanja višedecenijskih sukoba, kao i insistiranja na javnom proklamovanju diplomatskih uspeha, kako same administracije, tako i predstavnika strana učesnica bili su u cilju zadovoljavanja Trampove taštine, ne samog postizanja mira.

Iza mirovnih poduhvata Sjedinjenih Država tokom prvih deset meseci Trampovog drugog mandata ne leži nikakav idealistički humanitarizam, surovi nacionalni interes, pa čak ni nastojanje da se očuva krhka hegemonija, već samo i

Varanje i tuče

Mir skrojen na krilima taštine retko može biti održiv, naročito kada ga je „kreirao” spoljnji akter željan drugih dobiti, a ne samog mira.

Instrumentalizujući taj proces, Tramp daje pravi život onoj staroj definiciji mira Embrouza Birsa iz Đavoljeg rečnika, kao „perioda varanja između dva perioda tuče”. I u svim drugim pomenutim slučajevima, netrpeljivosti su tu da i dalje tinjaju ili je „mir” postignut time što je jedna strana prosto nadvladala drugu. Ergo, uspeh mirovnog poduhvata Trampove diplomatije taštine baš i nije pravi. Nažalost, ovakva realnost mirovnih inicijativa

24

ume da dovede do gubitka vere u sam proces izgradnje mira, pa su Birsovi perioda varanja sve kraći, a tuče sve češće. Ali, ako vas sve ovo nije ubedilo da srž diplomatskih nastojanja SAD ne leži u njihovom humanitarizmu, nacionalnom interesu, ili očuvanju hegemonije, već direktno u taštini samog Trampa možda bi bilo zgodno prisetiti se onog „uspeha” koji je zapravo bio prvi – mira između Srbije i Kosova*. Osećate li održivost tog Trampovog mira koji vlada već godinama?

Tramp ruši i menja konvencionalne diplomatske norme, kreirajući svojevrsnu tramplomatiju koja polako pušta korenje i među ostalim državama i državnicima širom sveta.

Ovo, svakako, nije ništa novo.

Tačnije, obrise tramplomatije smo i te kako videli i tokom njegovog prvog mandata. Međutim, sada deluje da je usavršena. A diplomatija taštine je izronila kao važan deo tramplomatije, koju ćemo sve više i više gledati – i, nije isključeno, trpeti njene posledice.

Doduše, za kraj i sa nešto optimističnije tačke gledišta, možda upravo ovakva primesa ličnog u diplomatiji joj pruži dodatnu energiju potrebnu za rešavanje mnogobrojnih nagomilanih problema sa kojima se svet suočava. Nikad se ne zna!

PROGOVORI O PREGOVORIMA

25

Beogradska otvorena škola Bulevar oslobođenja 177 11000 Beograd, Srbija +381 60 3061 342 eupregovori@bos.rs eupregovori.bos.rs facebook.com/bos.rs @eupregovori.bos