Progovori o pregovorima 124 - Da li Brisel gubi građane Srbije? by beogradska.otvorena.skola

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

PODRŠKA

Slika srpskog

MEDIJI

Lični stav

KRIZE

Berlin−Pariz−London

TRGOVINA

EU sporazum sa SAD

u Evropi

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 124, septembar 2025. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Dejan Bursać, Nemanja Rujević, Slobodan Georgijev, Marko Lončar, Anica Kovačević

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: Evropska komisija / BOŠ

Usvom obraćanju Ujedinjenim nacijama, predse dnik Srbije Aleksandar Vučić bio je dosledansvojojideologiji–status-uquo.

Komentarišući izraelsko-palestinski sukob, izjavio je kako su i jedni i drugi naši prijatelji, te ne želi izabrati stranu. Odmerena neutralnost, dakle, važi i u apsolutno asimetričnim sukobima, koje je ta ista institucija kojoj se obraća i čiju povelju citira nedavno i nazvala genocidom

Ali nebitno. „Izabrati stranu“ u najvećoj aktuelnoj humanitarnoj krizi ograničilo bi našu mogućnost da prodajemo oružje odgovornoj strani. Verovatno zato i ostajemo pri sada već tradicionalnih pedesetak posto usklađenosti sa spoljnopolitičkim merama Evropske unije – volimo mi braću Ruse, ali i braći Ukrajincima trebaju puške.

Predsednik je u svom govoru našao i vremena da komentariše pro-palestinske proteste u Milanu. Vešti analitičar Vučić uvideo je pravi razlog demonstracija –kakva podrška narodu koji trpi glad, masovna ubistva, konstantna bombardovanja?

Ne, Italijani protestuju jer je sada „popularno biti protiv vlade i učestvovati u nekakvom nasilju“. On, izgleda, u

REČ UREDNIKA ODMERENA NEUTRALNOST

svakoj demonstraciji i protestu vidi, nalik u Roršahovim mrljama, napad na svoju autokratiju.

A što i ne bi? Talas rasta desnog populizma, u kojem je on bio rani učesnik, polako trpi izazove od strane mladih koji se bore za demokratiju. On to trpi u Srbiji, a za sada se nekako i snalazi. Ali, slike iz Nepala ga plaše - svestan je da ga samo nekoliko loših poteza razdvaja od slične sudbine.

Ni Zapad mu nije neki dobar uzor. Dok gleda kako demokratske vlasti u Zapadnoj Evropi padaju u krize, a braća Rusi i Belorusi odmaraju, shvata da ne sme da dopusti da demokratija i nas poseti.

Zato se i služi retorikom čistog legalizma, neutralnosti i odmerenost. Poziva se na Povelju UN, na Ustav i zakon – ne kako bi kritikovao aktuelna kršenja istih od strane njega i njegovih, već kako bi veličao tu vrhovnu vrednost status-a quo, po kome on i njemu slični vladaju.

Ova vrednost ima prioritet u odnosu na sve ostale –pa čak i na logiku. Zato snažno deklariše nastavak evropske integracije Srbije, dok za domaću publiku krivi istu tu Evropu da finansira i podstiče rušenje vlasti u Srbiji.

Milan Hiber

PITANJA, ODGOVORI KAKO KOMENTARIŠETE OBRAĆANJE

PREDSEDNIKA VUČIĆA PRED

UJEDINJENIM NACIJAMA?

DOC. DR MARKO KOVAČEVIĆ

Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu

Obraćanja visokih državnih zvaničnika pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija prilika su da se poruke o spoljnopolitičkom položaju država i stavovi o najvažnijim globalnim pitanjima upute svetskoj i domaćoj javnosti.

U pogledu strukture, ne iznenađuje što je govor predsednika Vučića uputio na sledeće teme: podršku multilateralizmu i Povelji UN, pozicioniranje Srbije kao male države u kriznom kontekstu svetske politike i „mosta” između Istoka i Zapada, ukazivanje na probleme Srba na Kosovu, isticanje značaja očuvanja regionalne stabilnosti i jedan opštiji osvrt na globalne izazove.

Srbija je u širem međunarodnom kontekstu predstavljena kao „pouzdan”, „predvidiv” i „odgovoran” partner, koji vrednuje „pragmatičnu saradnju” i „reciprocitet” u međunarodnim odnosima, a tema studentskih i građanskih protesta u Srbiji je tek površno dotaknuta.

U retoričkom smislu, u govoru se kombinuju diplomatski i direktniji stil utemeljen u realpolitičkom shvatanju i koji povremeno prožimaju defanzivni stavovi i teme uvezane sa političkim emocijama. Za razliku od prethodnih obraćanja, ovog puta je ponuđeno i da Beograd bude „mesto dijaloga” i „domaćin” nekim od „tela, institucija i agencija UN” – iako zasad nije poznato na šta bi se tačno ovaj predlog mogao odnositi.

MARKO VUJAČIĆ

Međunarodni sekretar, Zeleno-levi Front

Vučićev govor u Ujedinjenim nacijama pokazao je potpunu stratešku promašenost spoljne politike Srbije.

Pokušaj da se zemlja predstavi kao most između Istoka i Zapada jeste iluzija – za malu zemlju to nije ni moguće, niti uputno. Uloga malih država u međunarodnim odnosima nije da balansiraju između velikih sila, već da mudro biraju savezništva, zasnovana na vrednostima, stabilnosti i predvidivosti.

Godinama vlast obmanjuje građane pričama o „nikad samostalnijoj“ spoljnoj politici i „nikad uglednijoj“ Srbiji, a rezultat je izolacija zemlje i preteće sankcije NIS-u i Srbiji. Cena improvizacija u spoljnoj politici je visoka, ali može biti i poučna: Srbija ne može da sedi na više stolica.

Srbija odbacuje demokratski svet turama sa Putinom, Sijem i Kim Džong Unom po Moskvi i Pekingu, ali zauzvrat je taj isti demokratski svet sve jasnije odbacuje, što se videlo i kroz neprisustvo na prijemima i sastancima sa američkim i evropskim zvaničnicima, gde je bila bezmalo cela demokratska Evropa.

Srbiji je stoga potrebna nova vlada i nova spoljna politika: povratak u srce Evrope kroz reforme koje vode članstvu u EU, usklađivanje spoljne politike sa evropskom i nova strategija bezbednosti koja uključuje i energetsku sigurnost. Zeleno-levi front je spreman da preuzme odgovornost za sprovođenje takve politike.

MLADI I EVROPSKE INTEGRACIJE

DA LI BRISEL GUBI GRAĐANE SRBIJE?

U suštini, aktuelni protestni pokret se zalaže za vrednosti koje su, makar nominalno, usađene i u srž EU: vladavina prava, demokratija, borba protiv korupcije, sloboda, društvena pravda. Transakcionim odnosom prema režimu u Beogradu, evropske zemlje i EU u celini pokazuju građanima Srbije da te vrednosti u stvari nisu bitne. Bitno je samo da režim nešto daje zauzvrat.

Piše: Dejan Bursać, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Dejan Bursać, izvor: UNS

Pre nekoliko dana u Evropskom parlamentu odr-

žana je rasprava na kojoj su se prvi put mogli čuti dominantno kritični tonovi protiv režima u Srbiji. Nakon deset meseci represije, agresije i odsustva želje da na institucionalizovan način reši društvenu krizu, čini se da vlast u Beogradu dolazi pod lupu političkih aktera u zapadnim zemljama.

Iako su razlozi ozbiljni, sam povod za to je banalan: nastup na kasnonoćnoj konferenciji za medije predsednika Aleksandra Vučića, tokom kojeg je likovao zbog policijske i parapolicijske represije nad demonstrantima u Novom Sadu, skrenuo je u neočekivanom pravcu kada je on, u čudnom stanju svesti, dvoje poslanika Evropskog parlamenta koji su bili prisutni na protestu nazvao ološem. To je, izgleda, bilo dovoljno da se upale neke lampice u Briselu i drugde širom Evrope.

Lasta ili proleće

Iako je, naravno, jedna rasprava u Evropskom parlamentu daleko od dovoljnog, naznaka promene stava EU se vidi i u brojnim tekstovima medija u poslednje vreme koji izveštavaju o represiji, u smanjenom broju (i otkazivanju) međunarodnih aktivnosti predstavnika srpskih vlasti, a posebno u retorici možda i najvažnijeg partnera SNS u Evropi, Evropske narodne partije. U prošlosti smo često mogli čuti da je upravo ova grupacija blokirala kritike na račun naprednjaka iz razloga višeg interesa: geopolitičkih benefita koje je režim u

Beogradu revnosno isporučivao. Stoga su evropski narodnjaci bili voljni da zažmure na razna kršenja dobrih demokratskih normi, vladavine prava, medijskih sloboda, kao i na raširenu korupciju u Srbiji. Ta podrška je, osim isporuke zacrtanih ciljeva (prihvatanje manje-više svega u vezi sa Kosovom, regionalna stabilnost, postepeno odaljavanje od Rusije, litijum), za-

Nevolje u raju

U prethodnih 13 godina vladavina SNS je čvrsto stajala na dva povezana stuba legitimizacije. Interni, koji se odvija unutar Srbije, obezbeđivao se na izborima. Ti izbori jesu bili sumnjivog demokratskog kvaliteta, ali su očigledno ispunjavali minimum kriterijuma slobodnog (ne i poštenog) takmičenja.

Interna i eksterna legitimizacija su ciklično povezane: Vučić sopstvenim glasačima prikazuje sliku međunarodno prihvaćenog državnika od formata, dok spolja prikazuje sebe kao neprikosnovenog lidera Srbije koji ima masovnu podršku u (za Zapad važno) demokratskom sistemu. Sada u tom cikličnom sistemu postoji problem.

visila i od toga da Vučićev režim makar na papiru glumi demokratiju, jer niko ne voli da sarađuje sa nasilnim autokratama. Dakle, pogodba važi dok god fasada minimalne demokratije postoji. A tu fasadu je teško održati dok bijete mirne demonstrante, a evropske poslanike nazivate ološem i pretite im hapšenjima. Na pomenutoj raspravi svi govornici iz redova Evropske narodne partije kritikovali su postupanja Vučićevog režima. To jesu značajni signali za promenu stava, ali još uvek su daleko od suštinske promene odnosa zapada prema režimu ili otvorene podrške studentima.

Od ljudi koji kažu da se zalažu za ulazak u EU, čak 60% dolazi iz redova onih koji podržavaju studente. Nastavkom podrške korumpiranom i autoritarnom režimu njih EU odbacuje.

Eksterni stub legitimizacije se nalazi u podršci koju je Aleksandar Vučić gradio na međunarodnom planu, balansirajući među raznim akterima. Ta podrška jeste transakciona i za nju su stranim akterima ispunjavane razne muzičke želje: Francuzima su date koncesije (aerodrom, metro) i od njih kupljeni borbeni avioni; Nemci su želeli da vide saglasnost Beograda po pitanju Kosova i razvoj projekata za ekstrakciju litijuma; Amerikanci su „kupljeni” izvozom srpskog oružja u Ukrajinu i Izrael; Rusi su kompenzovani odsustvom sankcija i Beogradom kao jedinom prestonicom istočno od Minska, gde Rusija još uvek ostvaruje uticaj; Kinezi su dobili brojne infrastrukturne i rudarske poslove po Srbiji. Interna i eksterna legitimizacija su ciklično povezane: Vučić sopstvenim glasačima prikazuje sliku međunarodno prihvaćenog državnika od formata, dok spolja prikazuje

sebe kao neprikosnovenog lidera Srbije koji ima masovnu podršku u (za Zapad važno) demokratskom sistemu. Sada u tom cikličnom sistemu postoji problem, koji su protesti u Srbiji ogolili do krajnjih granica: režim SNS je u svojoj prirodi autoritaran i represivan, a demokratija i izbori su mu tek nužno zlo.

U nedavnom ciničnom pismu jednim britanskim novinama, Aleksandar Vučić se upravo osvrće na ovu dilemu: nabraja nekoliko oblasti saradnje između Srbije

i brutalan, može u stvari da naškodi stavu mlađih srpskih generacija prema EU i ionako složenom odnosu Srba i Evropske unije, na internom planu opterećenom nejednakim odnosom Zapada prema nasleđu jugoslovenskih ratova.

Ko u stvari danas u Srbiji podržava evropske integracije? Istraživanja javnog mnjenja nam govore da su studenti i uopšte građani koji podržavaju protestni pokret više prodemokratski nastrojeni i prozapadno orijentisani od glasača SNS, koji

Ukoliko se odnos prema Vučiću ubrzo ne promeni, ideja EU će izgubiti ionako nestabilnu podršku u Srbiji, jer iskrenu podršku među glasačima SNS svakako nema, a među novom generacijom je neće imati – zbog proračunato povoljnog odnosa prema režimu i spore reakcije na promene. Na taj način EU možda neće izgubiti partnera oličenog u Vučiću, ali će izgubiti Srbe.

i zapadnih zemalja, te se na kraju tobože nevešto pita – ako sam zaista autokrata, kako možete toliko da sarađujete sa mnom? Na taj način pokušava zapadne odlučioce da podseti na pogodbu: ja vama isporučujem, vi mene podržavate, a svi ćutimo. Problem je što značajan deo Srbije više ne ćuti.

Ko podržava evropske integracije?

Taj deo Srbije, istina je, nije digao glas zbog Istoka ili Zapada, zbog geopolitike ili Evropske unije. Digao je glas zbog društvene nepravde koja je postala simbol SNS vladavine. Međutim, dugogodišnji prijateljski odnos EU prema režimu u Beogradu, koji je sada postao otvoreno autokratski, koruptivan

po pravilu dolaze iz onih društvenih grupa (starija, ruralnija, ekonomski pasivnija populacija) koje su autoritarnije. Od ljudi koji kažu da se zalažu za ulazak u EU, čak 60% dolazi iz redova onih koji podržavaju studente. Nastavkom podrške korumpiranom i autoritarnom režimu, njih EU odbacuje. S druge strane, gotovo 40% podrške ulasku u EU dolazi iz redova glasača SNS, ali treba uzeti u obzir da se tu radi o prilično staroj populaciji (prosečan SNS glasač ima 62 godine) i da za značajan deo njih podrška ulasku u EU predstavlja u stvari prečicu ka društvenoj (i posebno ekonomskoj) stabilnosti, što je interes koji generacijski ta populacija glasača traži i od Aleksandra Vučića, nakon

što je preko glave preturila brojne krize, ratove i ekonomske potrese devedesetih i s početka 21. veka.

U svojoj suštini, aktuelni protestni pokret u Srbiji se zalaže za vrednosti koje su, makar nominalno, usađene i u srž EU: vladavina prava, demokratija, borba protiv korupcije, sloboda, društvena pravda. Transakcionim odnosom prema režimu u Beogradu, evropske zemlje i EU u celini pokazuju građanima Srbije da te vrednosti u stvari nisu bitne. Bitno je samo da režim nešto daje zauzvrat.

Ukoliko se odnos prema Vučiću ubrzo ne promeni i ukoliko se signali s početka ovog teksta ne formalizuju u jasne politike podrške, ideja EU će izgubiti ionako nestabilnu podršku u Srbiji, jer iskrenu podršku među glasačima SNS svakako nema, a među novim generacijama je neće imati – zbog proračunato povoljnog odnosa prema režimu i spore reakcije na promene.

Na taj način EU možda neće izgubiti partnera oličenog u Vučiću, ali će izgubiti Srbe.

SLIKA SRPSKOG REŽIMA U EVROPI

DRŽITE TOG GARDIJANA!

Zapadni mediji britko pišu o dešavanjima u Srbiji, o tome kako je jedan vlastodržac krenuo putem gole sile. I o tome kako Evropska unija – ćuti. To je treći put da predsednik Vučić ima takav publicitet u uglednoj svetskoj štampi. Ali, za razliku od prva dva puta, danas teško da mu je drago.

Piše: Nemanja Rujević, urednik njuzletera „Međuvreme”

Nemanja Rujević, izvor: Neven Hillebrands

Kada su 1981. godine izbile demonstracije u Prištini, pa ih je trebalo zataškati, neko je navodno rekao Džavidu Nimaniju, najvišem komunističkom funkcioneru sa Kosova, da već i Rojters javlja o protestima. „Zaustavite tog Rojtersa!”, uskliknuo je Nimani.

Druga su vremena, ali bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, naviknut na kontrolu medija, danas verovatno voleo da zaustavi tog Gardijana.

Londonski levo-liberalni list je u redakcijskom komentaru Vučića nazvao „autokratskim”, „ciničnim” i „malignim”, njegovu reakciju na proteste „drakonskom” i „nemilosrdnom”, a batinaše Srpske napredne stranke „orkestriranom ruljom”. Uredništvo Gardijana pozvalo je EU da reaguje dok joj se demokratija guši ispred nosa.

Jedan ponedeljak u avgustu mora da je bio posebno težak za Vučića. Ali i dodao paranoju da ga „neko sa Zapada” ruši, jer ne dešava se često da u istom danu tri bitna evropska medija objave redakcijske komentare o maloj zemlji, a baš tako se desilo 18. avgusta.

Bilo je to pošto su vlasti u Beogradu okrenule novi list pa poslale momke u crnom da, pod zaštitom policije, napadaju „blokadere”.

Autokratski šablon

„Nakon više od decenije na vlasti, iskusni autoritarni lideri gotovo

uvek se nađu na raskrsnici: da li će pojačati represiju, učvrstiti krug tajkunskih saradnika i ugušiti ostatke nezavisnih medija, ili će popustiti pred zahtevima opozicije za reformama”, pisao je britanski Fajnenšel tajms. „Vučić se ponaša po šablonu i sve jače steže obruč.”

Prvi put se pokazuje razumevanje za to što je u Srbiji rekordno niska podrška ulasku u EU. I prvi put se objašnjenje ne traži u pitanju Kosova, rusofiliji ili režimskoj propagandi, već u ponašanju same EU.

Francuski Le Mond pripisao je Vučiću „strategiju straha”, nemački javni servis ARD ocenio da Vučić „pokazuje svoje pravo lice”.

Za prosečnog čitaoca ili gledaoca u zapadnom svetu – koji ne zalazi u sitna crevca – bitan je osnovni fon napisa. A on glasi: U jednoj evropskoj zemlji policija i batinaši mlate studente i građane, korumpirana vlast neće da odstupi niti da dozvoli slobodne izbore.

I još da Evropska unija to gleda skrštenih ruku, izdajući proklamovane vrednosti zarad poslića koje ima sa srpskim režimom. Značaj te poruke je ogroman.

Otkud sve to?

U vreme vihora u svetu – Ukrajine, Gaze, Trampa, jačanja desnice –nije podrazumevano da veliki mediji posvete toliko mesta dešavanjima u malenoj Srbiji.

Šta ih je tome privuklo? Možda to što je pobuna tako tvrdoglava ili što je od 1968. malo gde u svetu bilo velikih protesta koje su predvodili isključivo studenti. Ali svakako su ih privukle krvave glave, jer svaki medij drži se logike if it bleeds, it leads

Masovnost igra važnu ulogu –teško je ne izvestiti o skupu od preko trista hiljada ljudi, kao što je bio u Beogradu 15. marta. Uostalom, sama je masovnost koji mesec kasnije donela u zapadnoj štampi brojne napise o koncertu Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu, recimo.

Ovo je treći put da je Srbija za Vučićeve vlasti u fokusu zapadne štampe pa se može reći da dešavanja sa brdovitog Balkana stižu do prosečno informisanog čitaoca ili gledalaca. Dodajte tome viralne objava na mrežama poput TikToka – a mreže vole masovne proteste, malo frke, malo ikoničnih snimaka iz dronova koji nadleću masu.

Prvi put je Srbija bila u žiži 2018. kada je Vučić u igrokazu sa ondašnjim kosovskim kolegom Hašimom Tačijem lansirao probni balon o „razgraničenju”, „podeli Kosova” ili „razmeni teritorija”. Napisi su tada bili ambivalentni.

Drugi put je Vučić požnjeo hvalospeve – u jeku pandemije, kad je Srbija maltene najbrže u Evropi nabavila vakcine. Vučić je slavljen kao pragmatičar, a povukao je i genijalan marketinški potez

– pozivom da u Srbiju dođe ko god hoće da se vakciniše. Mnogo je koji strani reporter to i uradio, samo da bi doneo zanimljivu priču.

Evropa gleda

Ovog puta je drukčije. Deluje da, za razliku od ranijih talasa protesta, zapadni mediji tematiku mogu lakše da približe svojim čitaocima. Pogrešno je pitanje „protiv čega se studenti bune”, pisao je švajcarski Noje cirher cajtung, poznat po svojoj rubrici Iz sveta.

„Oni demonstriraju za nešto. A to nešto su vrlo konkretni i nikako revolucionarni zahtevi: studenti žele da vlast radi svoj posao. I to da je radi na način kako to predviđaju Ustav i zakon”, ocenio je list.

Dalje, da širina protesta „čini vlasti nervoznim”. „Ona pokušava da ga diskredituje kao navodno kontrolisan spolja, ali to joj ne uspeva. To nije ’obojena revolucija’ iza koje stoje strane sile, strane organizacije ili tajne službe, kako tvrdi Vučić. […] Mladi ne očekuju ništa od Evropske unije koja podržava Vučića kada je to važno.”

Tu i tamo se uđe u ideološki profil protesta. Recimo, poznati dopisnik Mihael Martens je za Frankfurter algemajne cajtung, posle protesta na Vidovdan, pisao o „tamnoj strani studentskog pokreta”. „Nacionalisti i relativizatori ratnih zločina nadmetali su se u širenju velikosrpskih parola. Voditeljka koju su izabrali studenti nije zaostajala za njima.”

Takvo viđenje se nije primilo u zapadnoj štampi. Štaviše, prvi put se pokazuje razumevanje za to što je u Srbiji rekordno niska podrška ulasku u EU. I prvi put se objašnjenje ne traži u pitanju Kosova, rusofiliji ili režimskoj propagandi, već u ponašanju same EU.

Pera štampe prenose da su Briselu, Berlinu ili Parizu od demokratije u Srbiji preči litijum, infrastrukturni poslovi, prodaja borbenih aviona. I iznad svega, hinjena stabilnost. Ali, kako da stabilokratiju na Balkanu garantuje čovek koji nema stabilnost ni kod kuće?

To se pita autor jednog komentara objavljenog u lokalnom listu Rajnpfalc iz nemačkog Ludvigshafena: „Do sada je u Srbiji izgubljena većina za ulazak u EU jer Srbi prema anketama – i ne bez prava – veruju da ih je Evropa zaboravila. Vučiću je to potaman, za njega je Zapad, posebno Nemačka, u vrh glave još dobrodošli ekonomski partner. Demokratija po evropskoj mustri nije u interesu njegove politike moći.”

Sitna knjiga

Odavno je prošao medeni mesec Vučića i zapadnih medija. Bilo je to u vreme dolaska na vlast, kada je evropska značka na reveru delovala kao više od kamuflaže. U vreme „reformi”, privlačenja stranih investicija i Briselskog sporazuma.

Oprezno se tada još pisalo da će možda Vučić, kao radikalni

nacionalista iz devedesetih, preskočiti svoju senku i lakše objasniti narodu zašto Kosovo mora biti priznato. U to vreme je bečki list Standard, pozivajući se na evropske diplomate, pisao da Vučića u Briselu porede sa De Golom.

U to vreme je i Vučić koketirao sa zapadnim novinarima pa je pomenutog Martensa, na jednoj priredbi u Berlinu (2014), upadljivo oslovljavao sa „moj prijatelj Mihael”.

A danas? Danas predsednik, naviknut da kad mu je volja satima uživo govori na televiziji uz servirana pitanja, zapadnim medijima piše pisma čitalaca.

Tako su Gardijan i Fajnenšel tajms objavili Vučićeve odgovore – onde gde objavljuju sve odgovore. U njima je Vučić u tonu bio uglađen, u suštini neiskren. Pisao je da su odavno ispunjeni zahtevi studenata (koje nije nazivao ni „teroristima” ni „stranim plaćenicima”), da je nudio dijalog onoliko, da demonstranti mesecima maltretiraju građane, te da je policija uzdržana.

Pogotovo nije pisao o tobožnjoj zapadnoj zaveri, „hibridnom ratu”,

„obojenoj revoluciji” u kojima valjda učestvuju i ti isti mediji.

Ukratko, iz napisa zapadne štampe može se zaključiti da se u Srbiji dešava nešto veliko, da to veliko vodi omladina, a da vlastodržac ide putem kojim pre ili kasnije krenu svi slični – putem gole sile.

Paradoks je u tome da ti napisi više ne dotiču vlastodršca – baš jer je odabrao svoj put. Možda ga nerviraju i možda će, polako, uticati na zapadne političare, jer teško je zaustaviti tog Gardijana

LIČNI STAV

ISTINU JE NEMOGUĆE POBEDITI

Sada je došlo vreme odluke: režim hoće da nas zbriše i da u potpunom mraku ide na još jedne nameštene izbore, ne shvatajući da se klatno pomerilo na drugu stranu, te da je nasleđe ovih medija – istinito i pravovremeno izveštavanje – postalo krv društvenih promena u Srbiji, oko kojih deluje da se okuplja većinski deo društva.

Piše: Slobodan Georgiev, direktor vesti TV Nova

Slobodan Georgiev, izvor: Weekend Festival

Dok velike američke TV stanice sa dugogodišnjom istorijom uklanjaju sa programa svoja najpoznatija lica, ljude koji su bili njihovo zaštitno obeležje, u Srbiji se vodi borba za opstanak ono malo profesionalnih medija. To poređenje možda zvuči preterano, ali kada je reč o medijima sa informativnim programom zasnovanim na nezavisnoj uređivačkoj politici, ceo svet gleda u velike medijske kuće u SAD koji su, zajedno sa britanskim, rodonačelnici takvog novinarstva.

Ako se tamo trese i odustaje, može li se ta borba dobiti igde drugde –posebno u zemlji poput Srbije?

Ako nestanu i ostrva…

Stanje medija u Srbiji je predstavljeno u brojnim izveštajima velikih međunarodnih organizacija, kao i onima o napredovanju Srbije ka EU, te u mnogim akademskim i novinskim tekstovima. Lako ga je opisati u nekoliko reči: mali broj medija pokušava da radi profesionalno, oni koji su deo Junajted medije i oni koji uspevaju da uz pomoć inostranih donatora obezbede koliko-toliko sredstava da bi uopšte preživeli.

Poslednjih godina zbog situacije u svetu, a posebno od kada je ukinut USAID program koji je manjim delom pomagao nezavisne medije, dovedeno je u pitanje opstanak čak i te nekolicine medija u Srbiji koji, uprkos svemu, još postoje.

U protekla dva meseca strah građana dodatno je povećan najavama da bi mediji iz Junajted medije mogli da budu ukinuti u sadašnjem formatu, jer je nova uprava Junajted grupe izbegla da odgovori na pitanja novinara i urednika da li će obezbediti uslove za normalno funkcionisanje i rad. Dalje, objava OCCRP, u kojoj je obelodanjeno da sadašnji direktor Junajted grupe dogovara određene poslove sa direktorom Telekoma Srbija, a sve po zahtevu Aleksandra Vučića, potvrdila je da je zabrinutost bila opravdana, kao i da je režim u Beogradu možda korumpirao menadžment velike internacionalne kompanije, kako bi se ugasio i poslednji glas koji govori o pravom stanju u Srbiji.

Za sve to vreme, novinari i urednici su nastavili da rade svoj posao, pritisnuti sada i egzistencijalnom mukom, jer bi se moglo dogoditi da jednim korporativnim aktom bude ukinuto nekoliko medija koji su poslednjih godina jedino svetlo u medijskom čemeru Srbije, uz nekoliko nezavisnih malih redakcija.

Neućutkani novinari i ogoljeni režim

Novi napad na ove medije, koji je sada stigao „iz kuće”, nije doveo do promene uređivačke politike, niti je mogao to da učini. Iako je Srbija nezdravo okruženje, zatrovano lažnim vestima koje proizvodi režim, a šire svi mediji pod njegovom kontrolom, postoje i dalje profesionalci koji rade slobodno i pošteno, pokušavajući da svakoga dana daju

kontekst onome što se dešava na ulicama i trude se da objasne politike režima koje utiču na život svih građana Srbije.

U tom toksičnom okruženju neretko se čuje da nezavisna uređivačka politika ne postoji, a ja sam svedok i akter, od dana dolaska naprednjaka na vlast, da tamo gde sam radio niko sa strane nije mogao da kreira program koji sam sa kolega-

U toksičnom okruženju neretko se čuje da nezavisna uređivačka politika ne postoji, a ja sam svedok i akter, od dana dolaska naprednjaka na vlast, da tamo gde sam radio niko sa strane nije mogao da kreira program koji sam sa kolegama pravio. Tako je bilo u nedeljniku „Vreme“, tako je bilo u BIRN-u, tako je poslednjih šest godina na TV Nova

ma pravio. Tako je bilo u nedeljniku „Vreme”, tako je bilo u BIRN-u, tako je poslednjih šest godina na TV Nova.

Da li novinari greše? Naravno. I izvinjavaju se publici i akterima na greškama, ali novinari prave vesti, a ne propagandne biltene u funkciji režima ili drugih moćnika.

Mi koji radimo pod okriljem Junajted medije imali smo sve ove godine mogućnost da slobodno i samostalno pravimo i oblikujemo svoj program – to je prepoznala publika, što se vidi i po uticaju koji ovi mediji imaju u Srbiji. Na

drugoj strani su propagandni bilteni, masno finansirani našim novcem iz budžeta i iz Telekoma Srbija, koji niti imaju uticaj, niti proizvode bilo šta vredno u televizijskom i novinarskom smislu.

Upravo je to razlog što se traži način da se glasovi ovih medija ugase. Režimu i njegovim zaštitnicima je jasno da istina koja dolazi sa tih medija preti da poništi dejstvo propagandnog nasilja kojim zatrpavaju građane Srbije. Da nije tako, ne bi nas niko dirao, čuvali bi nas kao ikebanu i pokazivali strancima kao primer

demokratske prakse. Ovo je jedinstveni slučaj gde je nekolicina medija uspela da natera režim da pokaže svoje pravo lice – lice autoritaraca kojima je strana svaka sloboda koja nije odobrena od vrhovnika. Slobodni mediji su ogolili režim zato što su izveštavali o životu u Srbiji i o korupciji i kriminalu u koji je upleten.

Sada je došlo vreme odluke: režim hoće da nas zbriše i da u potpunom mraku ide na još jedne nameštene izbore, ne shvatajući da se klatno pomerilo na drugu stranu, te da je nasleđe ovih medija

– istinito i pravovremeno izveštavanje – postalo krv društvenih promena u Srbiji, oko kojih deluje da se okuplja većinski deo društva. I zato, moguće je da će napadi biti još jači, da ćemo biti privremeno ugašeni, onako kako je Milošević radio pred kraj svoje vladavine, ali na kraju istinu nije moguće pobediti, niti one koji je saopštavaju i prenose.

Stavovi izrečeni u ovom tekstu su lični i ne izražavaju politiku i stavove TV stanice i kompanije u čijem okrilju ona posluje.

Izvor : brotiN biswaS

BERLIN−PARIZ−LONDON

KRIZA VLADA I PARTIJSKIH SISTEMA

Francuzi su od reizbora Emanuela Makrona za predsjednika do danas promijenili pet premijera; u Njemačkoj je jeseni 2024. pala Vlada Olafa Šolca, i to godinu dana pred istek mandata; u Londonu prethodni premijer Riši Sunak raspisao je prijevremene izbore šest meseci pred kraj mandata koji je naslijedio od partijskih kolega Borisa Džonsona i Liz Tras. Kako je došlo do ovoga? Šta se može dalje očekivati?

Piše: Marko Lončar, dopisnik portala Progovori o pregovorima

Marko Lončar, izvor: privatna arhiva

Tokom nešto više od posljednjih godinu dana tri najmoćnije evropske prestonice promijenile su vlade. Zajedničko svim ovim promjenama jeste da su se odigrale kao posljedice prijevremenih izbora, što ukazuje na sve teže uslove evropskih vlada da okončaju mandat.

Pet premijera Pete republike

Polupredsjednički sistem uspostavljen u francuskoj Petoj republici podrazumijeva održavanje parlamentarnih izbora u roku od nekoliko nedjelja nakon održavanja redovnih predsjedničkih izbora, a sa ciljem obezbjeđivanja parlamentarne većine opciji kojoj pripada izabrani predsjednik. Ovakav sistem mahom je uz nekolicinu kohabitacija davao rezultate na planu stabilizacije unutrašnjih prilika tokom 67 godina postojanja Pete republike. Međutim, njegova efektivnost je sada dovedena u pitanje. Razlog je istorijski nezabilježeno nizak nivo popularnosti predsjednika Makrona. Francuska je od njegovog reizbora do danas, na početku druge polovine drugog mandata, promijenila rekordnih pet premijera uz održavanje prijevremenih parlamentarnih izbora ljeta 2024.

Prvu postizbornu vladu predvodila je tehnokratkinja Elizabet Born (osam mjeseci), potom Makronov partijski kolega Gabrijel Atal do debakla na evropskim izborima i raspisivanja prijevremenih

parlamentarnih izbora (pet mjeseci), zatim iskusni Mišel Barnije iz redova republikanaca (tri mjeseca). Njemu je kao premijeru u decembru 2024. izglasano nepovjerenje u parlamentu po prvi put još od 1962. godine. Ista sudbina zadesila je i njegovog nasljednika Fransou Bajrua na poziciji predvodnika manjinske vlade (osam mjeseci). Naime, negativni ekonomski pokazatelji – poput pada rasta ispod nivoa od 1% za 2025. godinu, što je tri puta niži rast od onog za 2022 – učinili su da Bajru ponudi nepo -

najiskusnije aktivne političare savremene Francuske – tokom narednih nedjelja obaviće razgovore prvo sa partijama prethodne koalicije, a potom i sa ostalima. Jedno je sigurno: neće se oslanjati na moguću podršku Narodnog okupljanja (NO), koje je odnijelo pobjedu na posljednjim kako parlamentarnim tako i evropskim izborima, te pojedinačno slovi za najpopularniju u istraživanjima javnog mnjenja. Plodno tle za prolaz novog prijedloga budžeta mogao bi se pronaći među socijalistima, što se i nazire

Lekornuov cilj ostaje isti kao i Bajruov – da budžet bude izglasan u parlamentu. Kako bi uspio u ovoj nimalo naivnoj namjeri – koja je smijenila prethodnu dvojicu premijera koji slove za najiskusnije aktivne političare savremene Francuske – tokom narednih nedjelja obaviće razgovore prvo sa partijama prethodne koalicije, a potom i sa ostalima. Jedino sigurno – neće se oslanjati na moguću podršku Narodnog okupljanja.

pularno rješenje: stezanje kaiša prilikom prijedloga novog budžeta, kojim je trebalo da se uštedi 43,8 milijardi evra uz ukidanje dva praznična dana tokom godine. Ovakav prijedlog naišao je na negodovanje obje strane političkog spektra, što je rezultiralo novom smjenom premijera početkom septembra.

Najnovije Makronovo rješenje je Sebastijen Lekornu (39), dosadašnji ministar odbrane, član svih vlada od 2017. i predsjednikov čovjek od povjerenja. Lekornuov cilj ostaje isti kao i Bajruov – da budžet bude izglasan u parlamentu. Kako bi uspio u ovoj nimalo naivnoj namjeri – koja je smijenila prethodnu dvojicu premijera koji slove za

kroz određene poteze, poput odluke o udaljavanju od Bajruove ideje o ukidanju dva praznična dana. Štaviše, lider socijalista Olivije For naglasio je kako njegova partija ne namjerava biti dio vladajuće većine, ali da stoji otvorena u pogledu pregovora o novom budžetu te da je neophodno da se ublaže prethodno planirane mjere štednje. Makronov optimizam u vezi sa Lekornom zasniva se na njegovim dobrim odnosima sa republikancima, izgrađenim kroz saradnju u prethodnim vladama, kao i na kontinuitetu koji on predstavlja s obzirom na to da je bio član svake vlade tokom oba Makronova mandata. Takođe, Makron vjeruje da je Lekornu izgradio reputaciju

u očima umjerenih ljevičara načinom na koji je sproveo naoružavanje početkom rata u Ukrajini, kao i prihvatanjem prijedloga opozicije prilikom razgovora o budžetu za odbranu 2023. godine.

Istovremeno, Žordan Bardel, lider NO, najzastupljenije partije u parlamentu koja je oborila dvojicu posljednjih premijera, isključiv je prema svakoj mogućnosti saradnje sa Lekornuom. Njegova partija uveliko je zagledana u ljeto 2027. kada su planirani predsjednički izbori. Ogroman zaostatak kandidata Nacionalnog okupljanja u drugom krugu predsjedničkih izbora, poput rezultata Žan-Mari le Pena 2002, značajno je smanjivan 2017. i 2022, kada je Marin Le Pen bila kandidatkinja. U ovom trenutku realne su mogućnosti da bi kandidat NO 2027. mogao odnijeti pobjedu.

Međutim, trenutno je neizvjesno ko će to biti. Marine le Pen se dugo smatrala glavnom kandidatkinjom, ali presuda početkom godine koja joj zabranjuje politički angažman unosi neizvjesnost. Dodatno, naziru se i moguće tenzije između Le Penove i Bardela, s obzirom na to da Bardel otvoreno poziva Makrona da podnese ostavku, što bi Francusku vodilo u vanredne predsjedničke izbore. Iako to ne izgleda kao realan scenario,1 s obzirom na politički sistem u kome premijeri plaćaju žrtvu nauštrb predsjednika, treba imati na umu da bi takav ishod automatski značio kandidaturu Bardela za

1 Jedini takav slučaj zabilježen 1969. kada je ostavku podnio Šarl de Gol.

predsjednika ispred NO. S druge strane, Le Penova se nada kako bi apelacioni postupak mogao biti okončan pozitivnim ishodom do kraja ljeta 2026. što bi joj omogućilo predsjedničku kandidaturu.

Glasanje o mandataru za sastav vlade pokazalo je slabosti tradicionalnog sistema: grupa disidenata unutar redova demohrišćana odbila je podržati svog lidera, te je glasanje prošlo uspješno tek iz drugog pokušaja – prvi takav slučaj u poslijeratnoj Njemačkoj. Trenutno vladajuća većina u Bundestagu zasniva se na svega 13 glasova.

Kada je riječ o drugim kandidatima za prelomnu 2027. godinu, ankete javnog mnjenja ne otkrivaju mnogo o najizglednijoj prijetnji kandidatu NO. Najvišu podršku trenutno bilježi prvi Makronov premijer Eduar Filip. Međutim, ne treba izgubiti iz vida ni dojučerašnjeg premijera Bajrua koji bi se mogao nametnuti kao ujedinitelj centrista i prorok finansijske krize ukoliko njegov nasljednjik ne pronađe rješenje za aktuelne probleme.

Velika njemačka koalicija vs. Alternativa

Kad god je Njemačku zahvatila politička kriza, sastav vlade je uglavnom ostajao sličan. Pojedini periodi su pokazali da su demohrišćani ili socijaldemokrati ponekad uspijevali formirati vlast sami, bez

podrške druge strane. Ipak, zajed nička vlada dviju tradicionalno najjačih partija, poznata kao velika koalicija, najčešći je model njemačke političke scene, što važi i od proljeća ove godine, kada je Fridrih Merc preuzeo kancelarsku funkciju.

Međutim, glasanje o mandataru za sastav vlade pokazalo je slabosti tradicionalnog sistema: grupa disidenata unutar redova demohrišćana odbila je podržati svog lidera, te je glasanje prošlo uspješno tek iz drugog pokušaja – prvi takav slučaj u poslijeratnoj Njemačkoj. Trenutno vladajuća većina u Bundestagu zasniva se na svega 13 glasova.

Slično kao u Francuskoj, finansijski problemi ne zaobilaze ni Njemačku. Prethodne jeseni Šolcova vlada oborena je usljed sporova oko budžeta i finansiranja socijalnih davanja i klimatskih projekata. Isti izazov sačekao je i Mercovu vladu. Postojeću rupu u budžetu od 30 milijardi evra Merc namjerava pokriti do 2027. godine, a mehanizmi za djelovanje biće ključni za održanje i funkcionalnost velike koalicije. Naime, Merc se protivi povećanju poreza, pozivajući se na tekst koalicionog sporazuma, te se zalaže za reformu socijalne pomoći i strože uslove za ostvarivanje iste.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da 77% građana ne odobrava odnose unutar vladajuće koalicije. Pritom, 57% birača demohrišćana zadovoljno je radom aktuelne

vlade, koja je uspjela postići pozitivan rast u 2025. godini, za razliku od prethodne dvije godine, te je pohvaljena zbog aktivnosti kancelara Šolca na međunarodnoj sceni. S druge strane, samo 25% birača socijaldemokrata navodi da je zadovoljno radom vlade.

Iako je od februarskih izbora prošlo tek nešto više od pola godine, promjene na polju popularnosti partija nisu značajno izmijenjene. Rejtinzi su ostali stabilni uz određeni rast popularnosti Alternative za Nemačku (AfD) koja je ove godine po tri osnova ušla u istoriju njemačke političke scene. Prvobitno su razbili vječni dvojac na prva dva mjesta po izbornim rezultatima na saveznom nivou, tako što su osvojili drugi najveći broj glasova na februarskim izborima. Nedugo zatim, Alternativa je od strane obavještajne službe proglašena za ekstremističku partiju, što službama omogućava širi opseg mogućnosti prilikom nadzora njihovog rada. Takođe, uspijevala je AfD doći i do prvog mjesta u ispitivanjima javnog mnjenja tokom aprila i maja, kada je za nijansu imala veću podršku od demohrišćana.

Kako god, ova partija i dalje nema koalicioni potencijal, niti postoje naznake da bi se na tom polju nešto moglo promijeniti u doglednoj budućnosti. Svakako, motiv više za pobornike partije i nove alarme za oprez na tradicionalnom djelu ideološkog spektra predstavljaju i rezultati lokalnih izbora iz Sjeverne Rajne Vestfalije, jedne

od najrazvijenijih saveznih država, gdje je Alternativa na septembarskim izborima osvojila tri puta više glasova u odnosu na prethodne lokalne izbore.

Najdžel Faraž u dvorištvu Vestminstera

Uprkos političkoj krizi koja je pogodila Veliku Britaniju tokom protekle godine, aktuelne okolnosti na političkoj sceni ovu zemlju čine stabilnijom od kontinentalnog tandema na relaciji Pariz−Berlin. Laburistička vlada Keira Starmera tek je zakoračila u drugu godinu mandata uz stabilnu većinu proisteklu iz ubjedljivog izbornog trijumfa prošlog ljeta. Naredni izbori zakazani su tek za 2029. i na prvi pogled sve izgleda idilično u Dauning stritu.

Ipak, Starmerova vlada zabilježila je najveći pad podrške jedne vlade tokom prvih godinu dana mandata u posljednjih 40 godina. Shodno tome, iako se britanska partijska pozornica najduže odupire krahu tradicionalnog dvopartijskog sistema podstaknutog većinskim izbornim sistemom, aktuelni pokazatelji raspoloženja britanskog javnog mnjenja ukazuju da bi Starmerova vlada mogla biti posljednji primjer tradicionalnog britanskog političkog sistema nauštrb budućih koalicionih vlada. Ilustrativan je pokazatelj da su torijevci i laburisti kao tradicionalne partije do 2017. osvajale 80% ukupnog broja glasova, da bi se ovaj udio smanjio na 57% na izborima 2024, te na svega 43%

prema trenutnim pokazateljima ispitivanja javnog mnjenja. Na prošlim izborima, prvi put od Drugog svjetskog rata, tri partije su osvojile preko 10%, odnosno više od četiri partije preko 5% glasova.

U projekciji izbora koji bi se sada održali, rezultati bi u potpunosti izmijenili britansku političku scenu. Naime, reformisti Najdžela Faraža, koji je Britaniju uspio izvesti iz Evropske unije, osvojili bi čak 290 mandata te odnijeli ubjedljivu pobjedu. Ovakav ishod bio bi šokantan, ali prema trenutnim prognozama – i realan ishod prvih narednih izbora. U tom slučaju, uprkos fas-

U projekciji izbora koji bi se sada održali, rezultati bi u potpunosti izmijenili britansku političku scenu. Naime, reformisti Najdžela Faraža, koji je Britaniju uspio izvesti iz

Evropske unije, osvojili bi čak 290 mandata te odnijeli ubjedljivu pobjedu.

cinantnom rezultatu, reformisti ne bi imali dovoljno ruku u parlamentu da oforme većinu od 325 poslanika, pa bi morali posegnuti za koalicionim partnerima, koje bi na osnovu ideološke platforme lakše mogli pronaći među torijevcima nego među laburistima. Iako smo još daleko od sljedećih izbora, laburisti rade na aktivnostima za koje vjeruju da bi im mogle ići u korist, pa će tako 2029. godine, ako ne i ranije, stariji maloljetnici uzrasta 16−17 godina imati pravo glasa, čime će se biračko

tijelo proširiti za 2−3%. Pozitivna okolnost po tradicionalne partije svakako je ta što trenutne projekcije predviđaju da bi preko 100 mandata moglo biti osvojeno sa relativnom većinom ispod 30% glasova, što ukazuje kako na neizvjesne izborne utakmice, tako i na dug period pripreme kako bi se izbjegao scenario poput onog sa Faražom u Dauning stritu. U svakom slučaju, ubjedljiva pobjeda kakvu su laburisti zabilježili prošlog ljeta već sada je nezamisliva na prvim narednim izborima. Stoga se i na ljevici

razmatraju koalicione opcije koje bi uključivale čak pet partija kako bi se ostvarila većina koju bi mogle činiti laburisti, liberalne demokrate, SNP, zeleni i velški Plaid Cymru Dodatno, na ovu listu mogla bi se dodati i nova partija koju osniva Džeremi Korbin, nekadašnji lider laburista, a za koju se vjeruje da bi mogla ostvariti i do 10% podrške. Ipak, ne treba zaboraviti da se britanska politička scena kao malo koja druga odlikuje tradicijom. Ankete su već dva puta nagovještavale potres partijskog sistema.

Posljednji put 2019. kada je tadašnja Bregzit partija važila za prvog favorita, a potom doživjela krah na izbornom danu kada su torijevci odnijeli ubjedljivu pobjedu. Slična situacija pamti se i iz perioda osamdesetih, kada su liberalne demokrate obećavale značajan izborni rezultat koji je na dan izbora izostao. Ipak, kraj dvopartizma i začetak koaliranja na ostrvu iz današnje perspektive deluje gotovo izvesno.

Izvor : Premijer Ujedinjenog Kraljevstva

EU SPORAZUM SA SAD

ŠTA OTKRIVA LAVINA KRITIKA?

Evropski lideri osporili su trgovinski sporazum Ursule fon der Lajen i Donalda Trampa, koji je Vašington predstavio kao transatlantski proboj. U Berlinu, Parizu i Budimpešti ocenjen je kao kapitulacija koja ugrožava evropsku ekonomiju i suverenitet, dok kritičari upozoravaju da je Komisija popustila pred američkim carinskim pretnjama, razotkrivajući duboke podele u EU i njenu nemoć da zaštiti sopstvene industrijske interese.

Piše: Anica Kovačević, Institut za evropske studije

Anica Kovačević́, izvor: privatna arhiva

Trgovinski sporazum između Evropske unije (EU) i

Sjedinjenih Država (SAD) iz jula tekuće godine, koji su postigli Ursula fon der Lajen i Donald Tramp, izazvao je otpor istaknutih evropskih lidera. Iako je cilj bio da se izbegne novi talas carina, a time i trgovinski rat, sporazum je naišao na kritike širom evropskih prestonica zbog svoje „asimetričnosti” i načina na koji je ispregovaran. Istovremeno, on je razotkrio neke od ključnih dilema koje oblikuju politički i ekonomski identitet EU danas, posebno u pogledu suvereniteta, konkurentnosti i ravnoteže moći unutar transatlantskih odnosa.

Trampov trijumf

Konkretno, sporazumom su SAD pristale da primenjuju jedinstvenu carinu od 15% (ili „najpovoljniju” carinsku stopu, ukoliko je viša) na oko 70% izvoza EU, uključujući ključne sektore kao što su: automobili, farmaceutski proizvodi i poluprovodnici. Takođe, avioni i delovi, pojedine hemikalije, generički lekovi, izabrani poljoprivredni proizvodi i specifični prirodni resursi iz Sjedinjenih Država ulaziće na tržište EU uz nulte ili minimalne carinske stope. S druge strane, EU se obavezala da uloži 600 milijardi dolara u SAD i da do 2028. godine kupi energetske proizvode (pretežno tečni prirodni gas, naftu i nuklearno gorivo) u vrednosti od 750 milijardi dolara, kako se navodi „s ciljem diverzifikacije izvora energije i smanjenja zavisnosti od Rusije”. Analizirajući ko najviše dobija, a ko

gubi – nesumnjivo kao pobednik iz ove arene izlaze Sjedinjene Države koje sporazumom daju širi tržišni pristup američkim izvoznicima koji sada uživaju niže ili nulte carine na većinu robe koja se prodaje u Evropi. Takođe, ogromna kupovina energije, kao i velika ulaganja EU stimulišu američku proizvodnju, infrastrukturu i odbrambenu industriju, dok se očekuje da će sporazum doneti i desetine milijardi dolara godišnje prihoda od carina. Za Trampa ovaj dogovor predstavlja političku pobedu, tačnije jasno demonstriranje agresivnog pregovaranja, koje je u stilu njegove kampanje „Amerika na prvom mestu”.

Analizirajući ko najviše dobija, a ko gubi – nesumnjivo kao pobednik iz ove arene izlaze Sjedinjene Države koje sporazumom daju širi tržišni pristup američkim izvoznicima koji sada uživaju niže ili nulte carine na većinu robe koja se prodaje u Evropi.

Privredna udruženja širom EU, posebno u Nemačkoj i Francuskoj, istakla su da nove carine i obaveze u javnim nabavkama štete evropskoj konkurentnosti. Obavezna kupovina američkog gasa i poljoprivrednih proizvoda ocenjena je kao skupa i ograničavajuća, uz realne strahove od gubitka tržišnog učešća i smanjenja inovacija. Reakcija ključnih poslovnih grupa odražava šire raspoloženje da ovaj sporazum postavlja opasan presedan, ograničavajući sposobnost EU da

samostalno deluje u oblasti energetike i trgovinske politike.

Francuska: pokoravanje i tragičan trenutak

Među najglasnijim kritičarima bio je francuski premijer Fransoa Bajru, koji je osudio sporazum kao „pokoravanje” i opisao ga kao „tragičan trenutak” za Evropu. Francuski lideri su ga uokvirili kao kapitulaciju pred američkim interesima, naglašavajući neuspeh EU da odlučno zaštiti sopstvene proizvođače. Benžamen Adad, francuski ministar za evropske poslove, istakao je da je sporazum „neuravnotežen” i da ne može biti održiv za ekonomsku budućnost EU. Ovakav stav snažno odjekuje u Parizu, gde se tradicionalno naglašava zaštita poljoprivrednog i industrijskog sektora, a trgovinska politika smatra pitanjem od nacionalnog suvereniteta.

Nemačka: ekonomska šteta i alarm za industriju

I nemački kancelar Fridrih Merc je upozorio da bi sporazum mogao „ozbiljno naškoditi” ključnim sektorima nemačke privrede, uključujući automobilsku industriju. Takođe, nemačka industrijska udruženja brzo su se pridružila kritikama: Savez nemačke industrije ocenio je da carine od 15% predstavljaju „konkurentski teret” daleko teži od ranijih očekivanja. Ovakva retorika jasno ukazuje na strah Nemačke da bi dogovor ove vrste mogao potkopati konkurentske prednosti nemačke privrede i

time urušiti njenu poziciju na globalnom tržištu.

Mađarska: Tramp je pojeo Ursulu za doručak

Mađarski premijer Viktor Orban bio je još direktniji, rekavši: „Tramp je pojeo Ursulu fon der Lajen za doručak” – dosetka koja je brzo obišla evropske medije, sugerišući da je Komisija nadigrana agresivnijim američkim pristupom. Posmatrajući analitički, Orbanove kritike uklapaju se u šire zabrinutosti drugih država da je Brisel neretko previše spreman na pružanje ustupaka Vašingtonu, što ugrožava unutrašnju koheziju i kredibilitet EU na globalnoj sceni.

Šire protivljenje, pokazatelji i posledice

Drugi evropski lideri, poput holandskog premijera Dika Šofa i švedskog premijera Ulfa Kristersona, takođe su se pridružili kritikama. Šof je sporazum nazvao „zabrinjavajućim i pogrešnim putem”, dok je Kristerson naglasio potrebu za čvrstim i koordinisanim odgovorima EU kako bi se zaštitili evropski interesi u budućim pregovorima. Ovaj otpor se još snažnije odrazio u Evropskom parlamentu, gde su ključne figure poput Irace Garsija Peres (Socijalisti i demokrate) i Ane Kavacini (Zeleni) osudile sporazum kao „potpuno neprihvatljiv”, što nam jasno nagoveštava da će zakonodavni proces biti buran, kao i da Komisiju očekuju ozbiljni politički izazovi.

Nesumnjivo je da negativne reakcije pogađaju liderstvo Ursule fon der Lajen, uz direktne pozive na njenu ostavku ili smenu iz nacionalnih prestonica i parlamentarnih grupa. Žordan Bardela (Patriots for Europe, desnica) pokrenuo je zvaničan predlog nepoverenja, dok su

Leva grupa i drugi radili na dodatnim merama za osporavanje njenog mandata, što bi moglo imati negativne posledice i po Uniju.

Bitno je istaći da je oštro javno protivljenje osvetlilo slabosti u procesu donošenja odluka u EU, posebno kada je reč o trgovinskoj politici koja zahteva konsenzus među državama članicama. Kao što je već rečeno, otkrivene su duboke pukotine između pregovaračkog stava Brisela i očekivanja nacionalnih vlada država članica.

Iako je prošlo nekoliko meseci, u javnosti se još uvek vodi polemika oko toga. Jedni pravdaju Ursulu fon der Lajen, da je pristala na ovaj sporazum kako bi izbegla krizu i podizanje tenzija na

transatlantskom nivou, dok drugi osuđuju taj potez, tvrdeći da njen pristup potkopava autonomiju Evropske unije.

Posebno se akcenat stavlja na osetljivost momenta, budući da se već nekoliko godina preispituju moć i uloga EU na globalnom nivou, uz rast sumnji na unutrašnjem planu – kolika je zaista sposobnost Unije da deluje kao jedinstven akter pred globalnim izazovima. Shodno tome, kritičari upozoravaju da potpisivanje sporazuma ovog tipa učvršćuju percepciju EU kao oslabljenog aktera i otvaraju se pitanja o njenom kapacitetu za koordinisano delovanje u krizama, o mehanizmima zaštite interesa država članica i o riziku zaobilaženja nacionalnih demokratskih procesa u hitnim pregovorima.

Shodno svemu rečenom, da se zaključiti da ovaj sporazum predstavlja upečatljivu ilustraciju izazova sa kojima se suočava evropska integracija i budi potrebe za snažnijim mehanizmima kolektivnog odlučivanja. Iako je izazvao burne političke reakcije širom Evrope, zasad ostaje tek politički dogovor, a ne pravno obavezujući akt, pa je njegova budućnost krajnje neizvesna, naročito imajući u vidu nepredvidljivost Donalda Trampa.