Progovori o pregovorima 122 - Režimska neposlušnost by beogradska.otvorena.skola

Prijavi se na Bilten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP″ koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

REČ UREDNIKA

BUNT

Građanska ili režimska neposlušnost KO SU ČUVARI PORETKA U SRBIJI?

INTERVJU

Vladimir Terzić, advokat

NEZAVISNI ADVOKAT JE POSLEDNJA LINIJA ODBRANE GRAĐANA

TRGOVINA

Trampovih 35% Srbiji

NAORUŽANJE

Od Ukrajine do Gaze

IZBORI

Iz ugla izbornog automehaničara

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 122, jul 2025. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija

Urednici: Branislav Cvetković, Milan Hiber

Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević

Autori: Bojan Pajtić, Aleksandar Milošević, Aleksandar Radić, David Tadić

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

Fotografija sa naslovne stranice: Freepik, Vlada Srbije / BOŠ

REČ

UREDNIKA

KAD PRE STO DANA?

Vlada premijera Macuta nije praktično ništa postigla u svojih prvih 100 dana (kad pre?), a nekako je uspela manje od toga da uradi po pitanju studentskih, sada već građanskih protesta.

Retorika vlasti oscilira između dijaloga i smanjenja tenzija sa jedne, do borbe protiv studenata-revolucionara-terorista, sa druge strane. I taman kad se pričini da je došlo do nekog zatišja, do smanjenja tenzija koje bi mogao da prati i umanjen entuzijazam, naši vešti vlastodršci izazovu novi incident, kako bi podsetili ljude zašto protestuju.

Najnoviji incident se desio na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde su maskirani batinaši nasilno izbacili studente blokadere. Funkcioneri vladajuće stranke su, naravno, težili da umanje mogućnost bilo kakvih etničkih tenzija.

A, ne, pardon. Ana Brnabić je rekla kako od tih studenata ekstremista moglo čuti “Allahu Ekber i različite druge gadosti”. Videćemo kako će ovo uticati na vladajuću koaliciju, koja uključuje i SSP Usamea Zukurlića, koji se već (ne previše oštro) izjasnio o incidentima u Novom Pazaru.

Možda se, uprkos svemu, protesti uskoro završe. Razlog? Privedeno je 14 osoba odgovornih za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Priveden je Tomislav Momirović, tzv. Toma Mona, nekadašnji tzv. ministar.

Na listi za hapšenje je i Goran Vesić, koji je istog jutra imao zdravstvene probleme, te nije odmah priveden.

Trenutno je glavna polemika oko toga da li je ovo hapšenje stvarno. Možda je ovo još jedna serija nameštenih hapšenja (setimo se, Vesić je već privođen, pa pušten) koji služe da daju privid vladavine prava, bilo za domaću, bilo za (što je i verovatnije) stranu publiku. Ili je, pak, „tužilački državni udar“, kako su ga nazvali prorežimski mediji, odnosno zakonito privođenje usled osnovane sumnje za protivzakonito delovanje, kako bi to nazvali mi ostali.

Zašto baš sada sve ovo? Moguće je da ima veze sa nedavno objavljenim istraživanjima javnih mnjenja (ima ih čak 5!). Ova (maksimalno) dva istraživanja koja nisu naručena, nameštena možda su izazvala opravdanu brigu među vladajućim strukturama. Zato su, izgleda, počeli da koriste sve svoje tehnike – hajde malo neka hapšenja naših, hajde neke etničke tenzije, hajde malo da deo „opozicije“ izjavi nešto glupo i posvađa ljude. Da li nam to govori da istraživanja i nisu daleko od istine? Da li, sem unutrašnjih, naše vlasti trpe i međunarodne pritiske? Drugim rečima, otkud sad sve ovo?

Milan Hiber, Urednik portala Progovori o pregovorima

PITANJA, ODGOVORI

KAKO KOMENTARIŠETE

PRVIH 100 DANA VLADE PREMIJERA

MACUTA?

JASMINA LUKAČ

Urednica Političke rubrike portala dnevnog lista Danasa

Srpska javnost je, čini se, potcenila Đuru Macuta, koji je uspeo da sa predstavnicima državnih univerziteta dogovori obustavu blokade i povratak na nastavu. To ne bi pošlo za rukom nikome iz sadašnjeg vrha vladajuće koalicije u Srbiji. Sa druge strane, čini se da Macuta takozvana duboka država baš i ne potcenjuje. Sa Macutom se radikalno drugačije postupa, nego sa prethodnim premijerima iz SNS i SPS. Između njega i javnosti se ciljano diže preventivni zid. Na primer, saopštenja za medije iz njegovog kabineta su neobjašnjivo neprofesionalna, ne sadrže fotografije, izostaje nastup na društvenim mrežama i, najbitnije, objavljuje se i širi priča kako je korumpiran kupovinom skupe kuće, odmah po stupanju na dužnost.

JOVO BAKIĆ Profesor sociologije

To nije istinska vlada, a ni dotični lekar i naučnik nije njen predsednik, nego su i on i takozvani ministri, baš kao i Ana Brnabić i drugi koji su se na tim mestima nalazili, bestidne sluge organizovanog kriminala koji je pre desetak godina zarobio našu republiku.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ Novinarka

nedeljnika

Vreme

Sa jedne strane, prvih 100 dana Vlade Đure Macuta je jedno veliko ništa. Sa druge, u ovih sto dana iskusili smo najrepresivniji period ove vlasti do sada. Nema resora ni sektora u kom se nije dogodilo nešto loše za građane. Imamo nezakonita otpuštanja zbog izražavanja političkog stava, policijsku brutalnost, privođenje stotina i legitimisanje hiljada građana. Imamo napade na novinare i konstantnu propagandu i medijski progon neistomišljenika. Privođenje rektora, prorektora, dekana, univerzitetskih profesora. Požare u kojima ljudi gube sve što imaju, a država im uslovljava pomoć. I sad sam nabrojala samo deo, ne sve. A mi teško da znamo imena svih ministara, jer ih nigde nema. Kao, uostalom, ni premijera, koji 72 dana svog obitavanja na funkciji nije dao nijedan intervju, a onda jeste jedan, ali ne domaćem, nego ruskom mediju. Pa i u njemu, uspeo da se obruši na LGBT zajednicu i prekrši naš Zakon o zabrani diskriminacije.

GRAĐANSKA ILI REŽIMSKA NEPOSLUŠNOST

KO SU ČUVARI PORETKA U SRBIJI?

Kada studenti organizuju blokade ili sede na asfaltu, ne gaze pravni poredak već nas podsećaju na to šta je on. Kada pevaju ustavne članke ispred policijskog kordona, oni ne ruše red već mu vraćaju smisao.

Piše: prof. dr Bojan Pajtić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

Prof. dr Bojan Pajtić, izvor: Pravni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

Upolitičkom govoru, ali i u svakodnevnoj upotrebi, pojam građanska neposlušnost često se izgovara s podozrenjem, pa čak i s prekorom. Kao da se njome unapred označava nepoželjan vid ponašanja, granična zona između slobode i anarhije. Ipak, istorija svedoči o nečemu sasvim suprotnom: najvažnije promene u modernim društvima nisu se dogodile zato što su svi bespogovorno poštovali zakone, već zato što su se neki ljudi, često manjina, usudili da ih prekrše u ime viših moralnih i ustavnih vrednosti. Klasična definicija građanske neposlušnosti podrazumeva svesno, nenasilno kršenje zakona u cilju ukazivanja na duboku nepravdu u postojećem pravnom poretku. Takav čin nije motivisan ličnim interesom, već težnjom ka opštem dobru i dubokom verom da zakon nije svrha sam po sebi, već sredstvo zaštite ljudskih prava, sloboda i dostojanstva.

Razobličenje nepravdi

Ova praksa ima čitav niz slavnih primera. Sufražetkinje su početkom 20. veka kršile zakone Ujedinjenog Kraljevstva, ne da bi ga obezvredile, već da bi ga proširile – da bi žene, dotad isključene iz političkog života, stekle pravo glasa. Zbog svojih dela bile su zatvarane, nasilno hranjene u zatvorima, ismevane u javnosti. Danas se njihov otpor posmatra kao prelomni trenutak u borbi za rodnu ravnopravnost. U Indiji, Mahatma Gandi je predvodio pokret koji

je izveo celu jednu naciju na put nenasilnog otpora protiv britanske kolonijalne uprave. Gandijev marš do mora, u znak protesta protiv poreza na so, bio je otvoreno kršenje zakona, ali i snažan simbol otpora nepravdi. Danas je Gandi uzor mnogima koji u protestu ne vide nasilje, već najviši oblik političke odgovornosti. U Sjedinjenim Američkim Državama, Martin Luter King je, pozivajući se na Gospodara moralnog zakona, predvodio Afroamerikance u borbi protiv rasne segregacije. Kršili su lokalne zakone, sedeli na „pogrešnim” mestima u autobusima, ulazili u restorane u kojima nisu smeli biti usluženi – i time razobličili licemerje poretka koji je na papiru garantovao jednakost, ali ju je u praksi, kroz niz lokalnih pravnih propisa država članica sistemski uskraćivao.

U svim ovim slučajevima, građani su zakon prekršili da bi pravni poredak spasili, da bi ga učinili pravednijim, inkluzivnijim i doslednijim svojim osnovama. Njihova neposlušnost nije bila bunt radi bunta, već protest zasnovan na dubokom razumevanju moralnih i ustavnih načela.

Borba za poredak

Ako se okrenemo savremenoj Srbiji, zatičemo intrigantan obrt: studenti i građani koji protestuju poslednjih osam meseci, svesno ulazeći u sukob sa određenim propisima – zauzimajući javne površine, organizujući blokade, ne

prijavljujući skupove – ne traže promenu zakona, već njihovu doslednu primenu. Oni ne pozivaju na novo pravno uređenje, već na poštovanje postojećeg – onog koje je vlast dužna da štiti, a zapravo ga svakodnevno krši. U Srbiji,

Možemo li, u ovakvim okolnostima, još uvek govoriti o građanskoj neposlušnosti? Ili bi preciznije bilo govoriti o režimskoj neposlušnosti – o vlasti koja krši Ustav, obesmišljava zakone, obespravljuje institucije i ignoriše ograničenja svoje moći? Ako studenti traže ono što piše u Ustavu, a vlast to odbija da sprovodi –ko je zapravo neposlušan?

građanska neposlušnost sve više poprima oblik borbe za poredak, a ne protiv njega. To je ključna razlika u odnosu na klasične primere. Uloga se izokrenula: studenti traže poštovanje Ustava, dok režim taj isti Ustav sistematski zanemaruje. Od pravosuđa do izborne administracije, od javnih nabavki do medijskog prostora – pravna pravila postaju fleksibilna samo za one na vlasti, a kruta i represivna prema onima koji se usude da ih podsete na njihove granice. Ustav Republike Srbije u članu 1. određuje da je Srbija država zasnovana na vladavini prava i da vlast proističe od građana i pripada građanima. Član 4. jasno propisuje podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, uz međusobnu kontrolu i ravnotežu. U praksi, međutim, ova načela se sprovode selektivno ili se

potpuno ignorišu. Narodna skupština je pretvorena u servis izvršne vlasti, sudstvo je pod političkom dominacijom, a institucije poput REM-a, RIK-a i Ustavnog suda deluju pasivno ili otvoreno pristrasno.

Zato je paradoks današnje Srbije u tome što oni koji su označeni kao neposlušni – studenti, aktivisti, građani – zapravo nastoje da sačuvaju poredak, dok režim svojom samovoljom urušava temelje pravne države. Ne traže oni ništa radikalno, upravo suprotno: traže da Ustav važi, da sudije sude nezavisno, da mediji izveštavaju slobodno, da policija štiti sve građane, a ne samo članove partije. I za to su spremni da plate cenu – da budu ignorisani, targetirani, prebijeni, pa i uhapšeni. U tom smislu, njihovo delanje ima jasnu etičku vertikalu. Oni ne traže privilegije – traže red. Pomenuta odredba Ustava građane, konačno, čini i vlasnim da, kao nosioci suvereniteta, uvedu red ukoliko režim uvodi – nered. Takođe, nije nevažno podsetiti da

je i Evropski sud za ljudska prava u više presuda ukazivao na važnost prava na mirno okupljanje i izražavanje. Kršenje tih prava, koje se redovno dešava kroz neopravdana hapšenja demonstranata, zastrašivanje, pa i fizičko nasilje, dodatno potvrđuje da vlast ne poštuje osnovne demokratske standarde.

Pravna vs. partijska država

Postavlja se, zato, ključno pitanje: možemo li, u ovakvim okolnostima, još uvek govoriti o građanskoj neposlušnosti? Ili bi preciznije bilo govoriti o režimskoj neposlušnosti – o vlasti koja krši Ustav, obesmišljava zakone, obespravljuje institucije i ignoriše ograničenja svoje moći? Ako studenti traže ono što piše u Ustavu, a vlast to odbija da sprovodi – ko je zapravo neposlušan? Ova dilema nije samo retorička. Ona razobličava suštinu sukoba koji se danas vodi u Srbiji. To nije sukob između anarhije i reda, već između pravne države i partijske države. Između onih koji hoće

sistem koji važi za sve i onih koji žele sistem koji važi samo za njih.

U tom kontekstu pojmovi se premeštaju: građanska neposlušnost postaje oblik ustavne vernosti, dok vlast sve više upražnjava režimsku neposlušnost, pišući, menjajući ili ignorišući pravila po sopstvenom nahođenju, mimo zakonskih procedura. Kada studenti organizuju blokade ili sede na asfaltu, ne gaze pravni poredak već nas podsećaju na to šta je on. Kada pevaju ustavne članke ispred policijskog kordona, oni ne ruše red već mu vraćaju smisao. Njihova neposlušnost je, po mom dubokom ubeđenju, ustavna lojalnost.

Zbog svega navedenog, ovo pitanje nije samo pravno, već i duboko političko i moralno: ko je danas istinski čuvar poretka u Srbiji –građanin ili režim? Mislim da se odgovor sam nameće.

INTERVJU: VLADIMIR TERZIĆ, ADVOKAT

NEZAVISNI ADVOKAT JE

POSLEDNJA LINIJA ODBRANE GRAĐANA

„Ako ćutimo na ovakva pomilovanja, sutra će ih biti još – i to ne samo za nasilnike, nego za svakoga ko je „njihov“. A svako ko je „naš“ biće prepušten samovolji. Podsetimo se i „ne dam dva minuta sa naplatne rampe“, nije u pitanju pomilovanje ali jeste opstrukcija pravde. Zato ovo nije pitanje jednog slučaja. Ovo je pitanje granice. Ako je sada ne povučemo, posle neće biti ni važno šta piše u zakonima –jer će sve biti moguće. Protiv toga se društvo nalazi u pobuni već devet meseci i čeka pobedu Srbije u kojoj će vladati institucije a ne samovolja“

Priredili: Branislav Cvetković i Milan Hiber

Vladimir Terzić, izvor: privatna arhiva

Izražavanje stava, političkog mišljenja i protesta u ovdašnjim dnevno-političkim prilikama postali su hrabrost par exellence ukoliko za taj čin niste spremili branioca, pravnog savetnika, odvetnika ili jednostavno advokata. Na sreću i uprkos finansijskim okolnostima – a svesni da se srpsko društvo u akutnom društvenoj stvarnosti deli na one „gladne pravde“ i one „punih džepova“ – advokati pružaju „gladnima“ svoje usluge pro bono.

O trenutnoj ulozi i značaju advokata i advokatica u Srbiji, najavljenim izmenama Zakona o advokaturi, te posledicama koje bi on mogao da ima po Advokatsku komoru Srbije i sve one kojima je neophodna pravna zaštita, razgovarali smo sa istaknutim advokatom i pravnim savetnikom Vladimirom Terzićem.

PROGOVORI O PREGOVORIMA:

Kako vidite svoju ulogu u trenutnom društveno-političkom kontekstu, a kako ocenjujete ulogu Vaše profesije, odnosno Vaših kolega?

VLADIMIR TERZIĆ : U trenutnom društveno-političkom kontekstu, uloga advokature – uključujući i moju ličnu ulogu kao advokata angažovanog u organima Komore, člana Upravnog odbora Advokatske komore Srbije i kandidata za potpredsednika AKS u periodu 2025–2029 – jeste da bude jasna i nepokolebljiva brana samovolji države.

Nažalost, Zakon o advokaturi i Statut AKS ostavljaju nam veoma

ograničen prostor za takvo delovanje. Ipak, uprkos tome, ne smemo ćutati. Građani često razumeju našu funkciju kada zastupamo njihove konkretne interese – kao punomoćnici, branioci ili zastupnici oštećenih. Međutim, kada je reč o širim društvenim pitanjima, očekivanja postaju nerealna. Od advokata se često očekuje da budu neka vrsta savremenih Don Kihota – da se samostalno i beskompromisno bore protiv svih pojava koje urušavaju pravni poredak i društvenu pravdu: od organizovanog kriminala, preko neodgovorne policije, do tužilaca i sudija pod pritiskom izvršne vlasti.

To, međutim, nije jednostavno. Advokati koji izađu izvan uskih profesionalnih okvira i pokušaju da zastupaju šire javne interese često bivaju optuženi da se „bave politikom“. Istovremeno, oni koji se povinuju političkim strukturama i idu „niz dlaku“ vlasti, često se doživljavaju kao uspešni i moćni – sve dok ta vlast ne počne da se urušava.

Kao i samo društvo, i advokatura je danas duboko podeljena. Manjinski deo, nažalost, pruža podršku nezakonitim postupanjima države prema sopstvenim građanima. Upravo zato verujem da je danas važnije nego ikada da advokatura sačuva svoju nezavisnost, profesionalni integritet i doslednost u zaštiti pravde – ne samo u sudnici, već i u javnom životu.

POP: Predsednik je najavio potencijalne izmene Zakona o advokaturi. Kakve bi posledice ova

izmena Zakona imala na advokaturu u Srbiji i da li Advokatska komora ima mogućnost da reaguje ili utiče na ovu odluku?

Najavljene izmene Zakona o advokaturi predstavljaju ozbiljnu pretnju nezavisnosti advokature, i kao takve ne mogu se posmatrati izolovano, već isključivo u kontekstu šireg urušavanja vladavine prava i pokušaja centralizacije moći. Svaka intervencija u zakon koji uređuje advokaturu mora imati jasnu i legitimnu svrhu – jačanje pravne sigurnosti, profesionalnih standarda i zaštite prava građana.

Advokati koji izađu izvan uskih profesionalnih okvira i pokušaju da zastupaju šire javne interese često bivaju optuženi da se „bave politikom“. Istovremeno, oni koji se povinuju političkim strukturama i idu „niz dlaku“ vlasti, često se doživljavaju kao uspešni i moćni – sve dok ta vlast ne počne da se urušava

Međutim, ako je cilj ograničavanje autonomije advokature, stavljanje Komore pod institucionalnu ili političku kontrolu ili otvaranje vrata za direktan uticaj izvršne vlasti, posledice po pravni sistem bi bile izuzetno štetne i dugoročne.

Advokatura mora ostati nezavisna profesija, jer samo nezavisan advokat može istinski štititi prava građana pred državnim institucijama. Svaki pokušaj da se ta nezavisnost zakonski umanji predstavlja udar na pravo na pravično

suđenje i princip jednakosti oružja u postupku.

Što se tiče mogućnosti

Advokatske komore da reaguje –odgovor je jasan: ne samo da ima mogućnost, već ima i obavezu da reaguje. Komora mora koristiti sve raspoložive institucionalne mehanizme: od obraćanja međunarodnim udruženjima advokata, do Venecijanske komisije i Saveta Evrope, koji su već reagovali na sličan pokušaj u Turskoj, kada je Redžep Taip Erdogan pokušao da podjarmi centralnu komoru advokata u Turskoj, da ih dezintegriše, što je sprečeno Zajedničkim mišljenjem navedenih institucija od 8-9. oktobra 2020. godine. Naime, u mišljenju se iznosi stava da bi formiranje više advokatskih komora, od kojih neke ne bi bile reprezentativne, vodilo ka politizaciji advokature. Uprošćeno, zamislite

u odbrani osnovnih vrednosti: nezavisnosti, stručnosti i dostojanstva advokata, te da se spreči upliv dnevne politike u advokaturu. Politika poštovanja Ustava RS i svih zakona je poželjna, bar ja tako posmatram stvari, a to sam izneo i u svom programu prilikom podnošenja kandidature za potpredsednika Komore.

POP: Kad smo kod izmena zakona, deo procesa pristupanja Evropskoj uniji jeste i reforma pravnog sistema. Samo deo te reforme je sproveden. Da li je najavljena izmena Zakona deo reforme ili suprotna preporukama Evropske unije? Kako ocenjujete uspeh do sada sprovedenih reformi i kako bi sprovođenje svih preporuka Evropske unije uticalo na rad pravosuđa Srbije?

VT: Najavljene izmene Zakona o advokaturi teško se mogu sma-

kada bi svaka politička organizacija organizovala svoje članove iz reda advokata u advokatsku komoru, na šta bi to ličilo?

Dakle, uloga Komore nije da bude pasivan posmatrač procesa koji preti da uruši temelje naše profesije, već njen aktivni branilac. Zato je od suštinskog značaja da se unutar advokature postigne jedinstvo

trati delom evropske pravosudne reforme. Naprotiv, ako se analiziraju u svetlu osnovnih dokumenata Evropske unije, pre svega Akcionog plana za Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava i godišnjih izveštaja Evropske komisije, jasno je da bi takve izmene, koje bi išle ka smanjenju autonomije advokature, bile direktno suprotne preporukama EU.

U tim dokumentima Evropska komisija kontinuirano insistira na jačanju nezavisnosti, nepristrasnosti i odgovornosti pravosuđa, ali i na važnosti očuvanja nezavisnosti pravosudnih profesija – sudija, tužilaca i advokata. Posebno se naglašava uloga advokature kao ključnog aktera u ostvarivanju prava na pravično suđenje, kao i potreba da Komore ostanu samostalne i oslobođene političkog uticaja, kako se to navodi u napred pomenutom Zajedničkom mišljenju Venecijanske komisije i Generalnog sekretarijata za ljudska prava i vladavinu prava Saveta Evrope iz 2020. godine.

U izveštajima EK za Srbiju uvek jasno stoji da postoji „ozbiljna zabrinutost zbog političkog uticaja na pravosuđe“, te da je „neophodno dalje jačati ulogu i nezavisnost advokature u skladu sa evropskim standardima“ (EC Serbia 2023 Report, Chapter 23). U tom kontekstu, zakonske izmene koje idu ka centralizaciji, ograničavanju samouprave Komore ili pokušajima nadzora od strane izvršne vlasti, suštinski su u suprotnosti sa smernicama EU.

Kada je reč o dosadašnjoj reformi pravosuđa, ona je u velikoj meri ostala na nivou formalnih promena – izmenjeni su zakoni i Ustav, ali problemi u praksi ostaju. I dalje je prisutna selektivna pravda, pritisci na pravosudne organe, nedovoljna transparentnost izbora nosilaca pravosudnih funkcija i generalno nisko poverenje građana u rad sudova i tužilaštava. Reforma je,

nažalost, često bila vođena interesima izvršne vlasti, a ne potrebom za stvarnim poboljšanjem kvaliteta pravosuđa.

Zakonito odlučivanje i poštovanje kriterijuma od strane Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaca, unapredilo bi pristup pravdi, ojačalo institucionalnu samostalnost, kako advokature tako i borbe protiv korupcije – dovelo bi do korenitog poboljšanja celokupnog pravnog sistema u Srbiji. Time bi se omogućio rad pravosuđa koje je stvarno nezavisno, efikasno i orijentisano na zaštitu prava građana, a ne na očuvanje političke stabilnosti vlasti.

Upravo ovih dana smo svedoci pokušaja da se ponište neki pozitivni rezultati reformi, da se preskoči odlučivanje u VSS i VST

POP: Može li izmena Zakona da se negativno odrazi po pravnu zaštitu studenata i građana, zaštitu za kojom su oni najčešće posezali u poslednjih osam meseci?

VT: Apsolutno – izmena Zakona o advokaturi, ukoliko bude išla u pravcu umanjenja nezavisnosti advokature i ograničavanja samostalnosti advokata, može imati ozbiljne negativne posledice po pravnu zaštitu građana, a posebno studenata i mladih koji su u proteklih osam meseci najčešće bili izloženi raznim oblicima institucionalnog pritiska.

Tokom protesta, građanskih okupljanja, prijava zbog prekršaja i

krivičnih postupaka, upravo su advokati – često angažovani pro bono – bili prva i poslednja linija zaštite osnovnih prava: prava na slobodu izražavanja, prava na mirno okupljanje, prava na pravnu pomoć i pravično suđenje. U takvim situacijama, kada institucije ne funkcionišu u interesu građana, a ponekad i direktno učestvuju u kršenju prava, nezavisan advokat je neretko jedini garant da će neko stati uz građanina i štititi ga od zloupotrebe moći.

Ako bi se advokatura stavila pod bilo kakvu institucionalnu ili političku kontrolu, to bi direktno ugrozilo

POP: Na tragu toga, čini se da je studentima i građanima koji na ulicama izražavaju svoje nezadovoljstvo neophodno znanje o svojim pravima i obavezama. Ko je propustio da nas nauči tome, ili se očekivalo od građana da se sami informišu? Možete li da nam ukratko kažete koja prava i obaveze imaju građani, a koje službena lica kada se sretnu na ulici?

VT: U Ustavu Republike Srbije i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda su sadržani odgovori, samo treba pažljivo čitati i primenjivati sledeće:

Izmena Zakona o advokaturi, ukoliko bude išla u pravcu umanjenja nezavisnosti advokature i ograničavanja samostalnosti advokata, može imati ozbiljne negativne posledice po pravnu zaštitu građana, a posebno studenata i mladih koji su u proteklih osam meseci najčešće bili izloženi raznim oblicima institucionalnog pritiska

tu zaštitnu funkciju. Kada advokat više ne može slobodno i bez straha od posledica da zastupa interese onih koji se suprotstavljaju moćnim strukturama, građani ostaju bez stvarnog pristupa pravdi.

Građani – a posebno studenti i mladi – moraju znati da imaju nekoga ko će ih braniti kada institucije zakažu. Ako se advokatura institucionalno oslabi, ako se obeshrabre oni koji bez kompromisa staju uz građane, taj oslonac nestaje. Zato je pitanje izmena Zakona o advokaturi mnogo više od profesije – to je pitanje zaštite prava svih nas. I ne samo u ovom društvenom trenutku.

U članu 3 st. 1 i 2 Ustava Republike Srbije je propisano da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, a da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.

Odredbom čl.18 st.1, 2 i 3 Ustava, propisano je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – Evropska konvencija, je sastavni

deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje.

Odredba čl. 54 st. 1 Ustava propisano je da je mirno okupljanje građana slobodno, dok je stavom 4 predviđeno da se sloboda okupljanja može zakonima ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava ljudi ili bezbednosti Republike Srbije.

Odredbom čl. 46. st. 1 Ustava, propisano je da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Odredbom čl. 10 st. 1 i 2 Evropske konvencije propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Iz citiranih odredaba Evropske konvencije i Ustava RS nesporno pro -

društvenim pojavama protiv kojih organizuju protest.

S tim u vezi, Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) u više svojih presuda je razmatrao navedena ljudska prava, pa tako je konstatova da je pravo na slobodu mirnog okupljanja osnovno pravo u demokratskom društvu i, poput prava na slobodu izražavanja, čini jedan od temelja takvog društva.

Prekršajni sud u Šapcu je doneo oslobađajuću presudu za blokadu mosta u Šapcu (presuda Pr.626/22 od 13.09.2022. godine), koja je potvrđena presudom Prekršajnog apelacionog suda – odeljenje u Novom Sadu (Prž.br. 21708/22 od 15.11.2022. godine), dajući sledeće razloge:

Delo koje im je stavljeno na teret nije prekršaj, država je dužna da

Logika je jednostavna: pravda se koristi kao sredstvo za disciplinovanje protivnika, a pomilovanje kao nagrada za lojalnost. U tom mehanizmu, sudovi su svedeni na administrativnu formalnost – neka osude, ali mi ćemo, kad treba, te presude poništiti. To je potpuna korozija poverenja u institucije, i građani to vide

izilazi da su sloboda okupljanja i sloboda mišljenja i izražavanja osnovnih ljudskih prava, te da postoji pozitivna obaveza države da građanima omogući da navedena ljudska prava ostvaruju.

Građani imaju pravo da ostvaruju Ustavom i Evropskom konvencijom garantovano pravo na mirno okupljanje, sa ciljem da iznose svoje mišljenje i neslaganje sa

svima koji su u njenoj nadležnosti osigura realizaciju prava sadržanih u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, da je pozitivna obaveza države da obezbedi realizaciju prava propisanih Evropskom konvencijom, dok se pod negativnim obavezama smatraju obaveze uzdržavanja od preduzimanja određenih radnji. U konkretnom slučaju, izdavanje prekršajnih naloga građanima koji

mirno protestuju, vrši se nedopušteno mešanje države u realizaciju osnovnih ljudskih prava, novčano kažnjavanje je usmereno na zastrašivanje građana, što nije usklađeno sa evropskim standardima zaštite ljudskih prava po kojima država treba da olakša i omogući građanima da svoja prava ostvaruju, a ne da ih sprečava u tome, osim u posebnim slučajevima koji su propisani međunarodnim dokumentima, Ustavom i zakonom. Ponovo je ukazano na praksu ESLJP u predmetu Lašmankin i drugi protiv Rusije, gde je sud zauzeo stav da i iznenadna i spontana okupljanja uživaju zaštitu po članu 11 Evropske konvencije.

POP: Postoji primetna neujednačenost u izrečenim merama privedenim licima. Kako se te mere određuju? Zašto neki dobiju, barem prvostepeno, pritvor od 30 dana, a drugi manje, neki kućni pritvor, a drugi ne?

VT: Mere pritvora i druge mere ograničenja slobode – poput kućnog pritvora ili zabrane prilaska – određuju se prema Zakonu o krivičnom postupku (ZKP), i to isključivo na osnovu individualne procene okolnosti konkretnog slučaja. Ipak, ono što često vidimo u praksi – posebno u politički osetljivim situacijama, poput protesta –jeste neujednačena, pa čak i kontradiktorna primena tih zakonskih kriterijuma.

Sud može odrediti pritvor na osnovu nekoliko zakonskih osnova, kao na primer opasnost od bekstva,

mogućnost da će osumnjičeni uticati na svedoke, opasnost da će ponoviti delo, kao i uznemirenje javnosti pri posebno teškim okolnostima krivičnog dela.

Međutim, praksa pokazuje da isti zakonski osnovi bivaju tumačeni potpuno različito, i to od tužilaštava i sudova istog ranga ali sa različitom mesnom nadležnošću, čak i u gotovo identičnim činjeničnim situacijama. To nekada zavisi od percepcije postupajućeg tužioca, njegove procene da treba predložiti pritvor ili blažu meru, ili sudijskog slobodnog uverenja da li treba da donese rešenje o određivanju ili produženju pritvora, ili, pak, neku blažu meru obezbeđenja prisustva osumnjičenog, a nekada to zavisi i od znanja, tačnije neznanja nosioca pravosudnih funkcija, ili, još gore, od neprimerenog uticaja na njihove odluke.

Dodatni problem predstavlja i prvostepeno odlučivanje, koje je često ubrzano, bez temeljnog razmatranja, posebno kada postoji pritisak „reakcije po hitnom postupku“. U tim situacijama sudije ponekad, umesto da donose nezavisnu odluku, postupaju u atmosferi političkih očekivanja i senzacionalističkog pritiska medija.

U Srbiji je pritvor definitivno kazna u praksi, umesto mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, ili sprečavanja ponavljanja ili dovršavanja krivičnog dela, a jedini svetli period je bio nakon petooktobarskih promena 2000. godine, kada su praćeni savremeni evropski tokovi u

vezi sa politikom pritvaranja, koji period je kratko trajao i bio je prekinut akcijom „Sablja“, pa smo kao pravosuđe vratili pritvor u funkciji preventivnog kažnjavanja.

POP: S druge strane, videli smo da predsednik koristi svoju mogućnost pomilovanja. Najavio je pomilovanje osobe koja je autom udarila studentkinju na Novom Beogradu, a već je pomilovao četiri nasilnika koji su napali devojku u Novom Sadu. Koja je logika iza ovih postupaka i šta mogu biti posledice?

VT: Ovo nema nikakve veze sa pravdom – ovo je političko i moralno poniženje celokupnog pravnog sistema. Korišćenje predsedničkog prava na pomilovanje u ovakvim slučajevima ne samo da obesmišljava sudske odluke, nego šalje poruku da su nasilje, privilegije i brutalnost dozvoljeni – ako ste „na pravoj strani”.

Koje su posledice? Urušavanje vladavine prava. Devalvacija sudskih odluka. Potpuno obesmišljavanje

borbe protiv nasilja. Ponižavanje žrtava. Stvara se pravni poredak u kome se isplati biti nasilan, drzak, povezan i bezobziran – jer znaš da, čak i ako te neko procesuira, ima ko će da te spase. Sve je suprotno od onoga zbog čega je donet Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku. To je podrška kriminalu, a ne njegovo suzbijanje.

Najopasnije je to što ovakvi potezi ne ostaju izolovani slučajevi – oni postaju presedan. Građani gube veru u sudstvo, žrtve više ne prijavljuju nasilje, a mladi vide da pravda zavisi ne od zakona, već od političke volje jednog čoveka. To nije pravna država. To je politički feudalizam.

Upravo zato je advokatura dužna da reaguje – ne iz ličnih ili strukovnih razloga, ne zato što se „bavi politikom“, već zato što bez poštovanja sudske vlasti i nepovredivosti presuda nema ni društva koje se može nazvati pravno uređenim.

Ako ćutimo na ovakva pomilovanja, sutra će ih biti još – i to ne samo za nasilnike, nego za svakoga ko je „njihov“. A svako ko je „naš“ biće prepušten samovolji. Podsetimo se i „ne dam dva minuta sa naplatne rampe“, nije u pitanju pomilovanje ali jeste opstrukcija pravde.

Zato ovo nije pitanje jednog slučaja. Ovo je pitanje granice. Ako je sada ne povučemo, posle neće biti ni važno šta piše u zakonima – jer će sve biti moguće. Protiv toga se društvo nalazi u pobuni

već devet meseci i čeka pobedu Srbije u kojoj će vladati institucije a ne samovolja.

POP: Kako se ponašati u zemlji u kojoj ne postoji predvidivost rada institucija? Imate li savet za studente, građane koji će, po svemu sudeći, nastaviti sa blokadama, protestima, uličnim akcijama?

VT: U zemlji gde institucije ne funkcionišu na predvidiv i pravedan način, građani često osećaju da su prinuđeni da svoja prava i interese brane van institucionalnih okvira. U takvom kontekstu, važno je da se deluje organizovano, nenasilno i sa jasnim ciljevima. Studenti i građani koji učestvuju u protestima

treba da budu solidarni, informisani i svesni svojih prava. Zato sam i dao detaljan odgovor na jedno od vaših pitanja u vezi sa preporukom šta da se radi i kako da se ponaša, mora po Ustavu RS i po Evropskoj konvenciji, to priznajemo, toga se držimo, to je putokaz. Preporučljivo je da svaka akcija bude pažljivo planirana, da postoji unutrašnja disciplina i odgovornost, kao i strategije za zaštitu učesnika od eventualne represije. Takođe, važno je graditi mreže podrške i sarađivati sa nezavisnim medijima, stručnjacima i drugim društvenim grupama. Otpor nefunkcionalnosti institucija mora biti dosledan, a advokatura je aktivno uključena u sve procese, i kao Komora i kao

pojedinci advokati, sve u skladu sa kapacitetima i savesti.

Naravno, za kraj bih rekao da ne postoji drugi put ozdravljenja društva od ovoga, jedini put je smena bahate vlasti koja je suspendovala institucionalno odlučivanje i uvela stranački i pojedinačni interes iznad opštedruštvenog i državnog. Ta vlast mora biti smenjena na izborima i poslata na smetlište istorije, odakle nije ni trebalo da se vraća pre trinaest godina.

TRAMPOVIH 35% SRBIJI

IMA LI MESTA ZA PREGOVORE

Sjedinjene Američke Države su, po listi objavljenih novouvedenih carinskih stopa, Srbiji odredile najveće carine u odnosu na ostale zemlje regiona. I globalno posmatrano, predložene carine spadaju u red najvećih novoustanovljenih američkih carina, što svakako nije u skladu sa ograničenim značajem međusobnih trgovinskih odnosa po obe zemlje. Zašto je to tako? I ima li prostora za promenu?

Piše: Aleksandar Milošević, vanredni profesor, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Aleksandar Milošević, izvor: privatna arhiva

Objavljivanjem odluke o uvođenju recipročnih carina na uvoz robe iz 180 zemalja i teritorija, američki predsednik Donald Tramp je uzdrmao temeljne principe međunarodnog trgovinskog sistema. Ova odluka je pogodila i zemlje zapadnobalkanskog regiona, a pogotovo Srbiju, za koju je, u prvom času, bila predviđena posebna carinska stopa od 37%, ne računajući novu osnovnu carinsku stopu od 10%.

Predstavnici američke administracije su uvođenje carina opravdavali potrebom za recipročnim odgovorom Sjedinjenih Američkih Država (SAD) na postojanje trgovinskih barijera drugih zemalja, usmerenih ka američkom izvozu. Sama formula po kojoj su određene nove carinske stope izazvala je posebnu pažnju, jer u metodološkom pogledu ne odgovara ovako formulisanom cilju. Džejms Suroviki, američki ekonomski novinar, zaključio je da je, u stvari, visina novih američkih carina suštinski određena tako što je vrednost trgovinskog deficita SAD s nekom državom podeljen s vrednošću izvoza te države u Sjedinjene Države, a zatim je dobijena vrednost podeljena sa dva.

Ovako određena, nejasna i nekonvencionalna formula, više ukazuje na grubi pokušaj rešavanja problema trgovinskog deficita SAD koji decenijama predstavlja fokus interesovanja aktuelnog američkog predsednika. U svakom slučaju, očekivani veliki globalni potres je izbegnut tromesečnim odlaganjem

primene ovog propisa, čime je otvorena mogućnost za pregovore o zaključivanju sporazuma koji bi sadržali povoljnije uslove po zainteresovane strane.

Zašto kažeš carina…

U međuvremenu, pismom predsedniku Srbije od 7. jula, američki predsednik je obnarodovao uvođenje carina od 35% na uvoz srpske robe u SAD, počevši od 1. avgusta. Ova carinska stopa se mora posmatrati odvojeno od tzv. sektorskih carina (npr. na automobile ili na čelik i aluminijum). Pored reči ohrabrenja za eventualne in-

izmene pomenutih odredbi. Posle ovih pisama usledila su obraćanja liderima Evropske unije i Brazila, kojima je zaprećeno većim carinskim stopama od početno objavljenih. Brazilu je, vrlo neuobičajeno za korespondenciju koja se odnosi na pitanja spoljnotrgovinskih odnosa, zamereno na političkom progonu bivšeg predsednika, što je stav koji deli veoma mali broj međunarodnih političkih aktera. Takođe, američki predsednik je saopštio i da će državama koje se „svrstavaju uz antiameričku politiku BRIKS-a” biti naplaćena dodatna carina od 10%, što upućuje na zaključak da trenutna američka

vesticije kompanija iz Srbije u SAD, praćenih uveravanjem o relativno brzom dobijanju potrebnih odobrenja, ovaj dokument sadrži i neskrivenu pretnju povećanjem carinskih stopa iznad navedenih u slučaju donošenja protivmera.

U prvom talasu, pismo slične sadržine, s različitim iznosima carinskih stopa, poslato je na adrese još trinaest čelnika različitih zemalja širom sveta. Sva pisma sadrže i neku vrstu pregovaračke ponude kroz jasno iskazan stav američkog predsednika da će, u slučaju otvaranja tržišta ovih zemalja i eliminisanja carinskih i necarinskih barijera, možda biti razmotrene

administracija (ili njen prvi čovek) carine razumeju i kao važan instrument za ostvarivanje širih, neekonomskih, ciljeva.

TRGOVINA

budućnosti jednim pismom odrediti carinsku stopu od 15% do 20% za preko 150 država „koje nisu velike” i u kojima nema „mnogo biznisa”. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, u 2024. godini, izvoz Srbije u SAD je bio oko 670 miliona, dok je uvoz iz SAD bio 739,4 miliona dolara, što ukazuje na trgovinski deficit Srbije (od 69,4 miliona). Međutim, prema podacima ekvivalentne američke institucije, postoji značajan deficit na američkoj strani (od 604,4 miliona dolara) zahvaljujući podaci-

Proklamovane rokove je moguće razumeti i kao neku vrstu oročenog pritiska na trgovinske partnere da u budućim sporazumima prihvate uslove koji bi bili znatno povoljniji po SAD.

ma o izvozu iz Srbije u vrednosti od 814,2 miliona dolara i uvozu iz SAD u vrednosti od 209,8 miliona. Najznačajniji izvozni proizvod Srbije u SAD tokom 2024. godine su bile automobilske gume, oružje, municija, klipni motori sa unutrašnjim sagorevanjem, stočna hrana itd. Što se tiče uvoza iz SAD, najviše su zastupljeni pogonske mašine i motori, vazduhoplovi i pripadajuća oprema, putnički automobili, hemijski i medicinski proizvodi itd. Primetne razlike u statističkim podacima se objašnjavaju različitim metodološkim procedurama koji se, između ostalog, odnose na utvrđivanje prave zemlje porekla proizvoda. U svakom slučaju, bilo bi očekivano da će se pre preduzimanja bilo kakvog jednostranog

delovanja pokušati sa usaglašavanjem podataka i utvrđivanjem potpune i realne slike o trgovinskim odnosima dve zemlje. Očigledno je da taj pristup, bar zasad, nije proizveo vidljive rezultate.

Posledice i prostor za promenu

Moguće posledice stupanja na snagu novih američkih carina po izvoz iz Srbije mogu biti raznolike. Direktne se odnose na poskupljenje robe poreklom iz Srbije na američkom tržištu, što bi dovelo do njene smanjene prodaje ili do njenog potpunog nestanka sa američkog tržišta. Posebno bi bile ugrožene automobilska i namenska industrija, proizvođači stočne hrane itd. Takođe, jedna od posledica novih carinskih stopa može biti i odustajanje potencijalnih investitora od novih investicija i njihovo preusmeravanje ka zemljama u regionu, kojima su određene manje carine. Pored direktnih, Srbije se prilično tiču i budući trgovinski odnosi SAD i Evropske unije (EU), imajući u vidu integraciju proizvoda iz Srbije u lance vrednosti EU. U slučaju uvođenja novih američkih carina, uz već postojeće sektorske carine, može biti ugrožen položaj izvoznika iz Srbije čiji proizvodi učestvuju u formiranju finalnih proizvoda preduzeća iz EU orijentisanih ka američkom tržištu. Nove carine bi smanjile konkurentnost proizvoda iz EU u tom okruženju što bi svakako negativno uticalo i na proizvođače iz Srbije koji su deo ovih lanaca proizvodnje.

Međutim, teško je predviđati mogući razvoj događaja u krajnje neizvesnom kontekstu koji karakteriše trenutnu spoljnotrgovinsku politiku SAD. Najavljivanje oštrih carinskih mera prema različitim trgovinskim partnerima, pa ponovljeno odlaganje njihovog stupanja na snagu, ukazuje na moguće postojanje alternativnih ciljeva u odnosu na objavljene. Možda bi u tom svetlu trebalo čitati izjavu Skota Besenta, američkog ministra finansija, o primeni novih carinskih stopa kao nekoj vrsti podsticaja za druge zemlje da ponude američkoj strani zaključivanje novih trgovinskih sporazuma. U tom smislu, proklamovane rokove je moguće razumeti i kao neku vrstu oročenog pritiska na trgovinske partnere da u budućim sporazumima prihvate uslove koji bi bili znatno povoljniji po SAD. Što se tiče Srbije, treba imati u vidu da je Tramp dosad već odlagao primenu novih carinskih mera, što ukazuje na mogućnost da i trenutno objavljeni rok ne mora biti poslednja prilika za postizanje boljeg i sveobuhvatnijeg sporazuma. Čak iako objavljene carinske stope stupe na snagu, mogućnost pregovora ostaje otvorena. Ionako je najvažnije da na kraju svega američki predsednik bude predstavljen kao pobednik.

OD UKRAJINE DO GAZE

SVI PUTEVI SRPSKOG NAORUŽANJA

Državni interes je da se ne zna šta se radi u prometu naoružanja. Otkrivanje konkretnih partnera, kao što su SAD, Izrael ili Ukrajina, moglo bi izazvati reakcije drugih sila i potencijalno ugroziti međunarodnu poziciju Srbije. Nedostatak konzistentnog otvorenog stava Vučićevih vlasti pokriva se cenzurom informacija.

Piše: Aleksandar Radić, vojni analitičar

Aleksandar Radić, izvor: Medija Centar

Gde se nalaze strateški prioriteti zvaničnog Beograda?

Vrlo jasna poruka je konferencija Partnerstvo između Srbije, Izraela i SAD, održana 15. jula. Naime, te dve zemlje – SAD i Izrael – aktuelna vlast, koncentrisana u rukama jednog čoveka, vidi kao prioritetne.

Važan preduslov za razvoj odnosa sa SAD je bez sumnje distanciranje od Rusije i podrška Ukrajini u odbrambenom ratu. Ako predsednik Aleksandar Vučić pomaže ukrajinsku ratnu mašinu izvozom naoružanja i vojne opreme, ostvaren je cilj kada je reč o američkim interesima. Gotovo automatski štriklira se Rusija kao završena tema. A Moskva sve glasnije kritikuje Vučićevu vlast zbog licemernog odnosa prema ratu u Ukrajini – posmatrano iz perspektive ruskog diskursa. Kako drugačije da se tumači fraza iz saopštenja ruske vanjskoobaveštajne službe, u kojoj se kaže da iza neutralnosti Beograda u stvari stoje „antiruska dejstva”.

Ruski zvanični izvori ukazuju da je prepoznata politička odluka Srbije da izvozi municiju potrebnu Ukrajini, posebno za artiljeriju s težištem na raketama za višecevne lansere kalibra 122 mm porodice Grad i pešadijsko naoružanje.

Zvanično, Srbija ne izvozi ništa, ni metka u Ukrajinu, ali koristi se mehanizam posrednika – preko trećih zemalja čije firme faktički preprodaju NVO (naoružanje i vojna oprema). Prema zakonu koji reguliše

promet, NVO firma koja namerava da izveze sredstva mora da pribavi Sertifikat krajnjeg korisnika (End User Certificate, EUC) koji je potvrda „poslednje adrese” na koju će otići, na primer, raketa 122 mm izrađena u valjevskom „Krušiku”. U tom dokumentu mora da se navede da se NVO neće reeksportovati ili staviti na raspolaganje trećem licu. Izvoznik zahtev predaje ministarstvu unutrašnje i spoljne trgovine, koje prikuplja saglasnosti iz resora spoljnih poslova, odbrane, unutrašnjih poslova i BIA. Kada se sve to uveže, izdaje se odobrenje. Prema zakonu, razmatra se da li je neki posao „suprotan spoljnopolitičkom ili ekonomskom interesu” Srbije.

Tako piše u propisima i trebalo bi da Sertifikat krajnjeg korisnika izdaju zemlje članice NATO-a. Međutim, razni izvori s fronta na Istoku objavili su snimke koji nedvosmisleno pokazuju municiju proizvedenu u Srbiji, i to u skorije vreme, posle početka rata. Naime, prve dokaze vlasti u Beogradu su odbacile kao neosnovane, jer se navodno radilo o naoružanju izvezenom u treće zemlje pre 24. februara 2022. godine. Ali su kasnije na frontu viđene rakete, minobacačke mine i municija za bacače granata sa oznakama koje su ukazivale na noviju proizvodnju. Prema ukrajinskim izvorima, 14. novembra 2022. godine potpisan je ugovor za nabavku 10.000 raketa G-2000 preko firme Ukrajinska bronetehnika. Od tada su na ratište pristigle velike količine tih raketa izrađenih u Krušiku ili sklopljenih u trećim zemljama od delova proizvedenih u Srbiji.

Najčešće se radi o izvozu preko Češke, Poljske i Bugarske, ali ruska obaveštajna služba navodi u kominikeu od 28. maja da je otkriveno da se izvozi i preko afričkih zemalja koje su dale svoj EUC. U drugom saopštenju, objavljenom 23. juna, navodi se da su identifikovani slučajevi u kojima su elementi raketa kalibra 122 mm Grad izvezeni u Češku i Bugarsku. Tamo su ih domaće firme završno montirale i potom isporučile ukrajinskoj artiljeriji kao krajnjem korisniku.

Crvene linije i političke koristi

Objavljivanje takvih podataka jasno pokazuje da je politika koju vodi Beograd prešla crvenu liniju Moskve. Složeni su putevi ruske politike – kada su imali dokaze da je G-2000 korišćen u dejstvu po centru Belgoroda, pred novu godinu 2023, pisali su samo o češkim lanserima. Kada su rakete pale 15. februara 2024, prvi put je objavljena analiza u kojoj se jasno kaže da se radi o raketama iz Srbije i pojavile su se fotografije ostataka raketa G-2000. Izvoz u Ukrajinu je dokaziv i vidljiv, i to kada je reč o artiklima koji su kritično potrebni njenoj oružanoj sili. Radi se o tzv. nestandardnim kalibrima za

Političke koristi koje zvanični Beograd ima od izvoza u Ukrajinu pre svega se ogledaju u činjenici da se time pozicionira kao saveznik SAD i dela NATO-a koji snažno podržava Ukrajinu u ratu.

NATO, odnosno projektilima u kalibrima koji se koristi na artiljerijskim sistemima proizvedenim u Varšavskom ugovoru i kod zemalja naslednica. Najbrojnije sredstvo vatrene podrške kod Ukrajinaca je višecevni lanser raketa Grad u raznim modelima proizvedenim u SSSR, Čehoslovačkoj (i dvema samostalnim državama) i Rumuniji. Svi ti lanseri koriste rakete porodice 9M22U dometa nešto malo više od 20 km, ali Krušikove rakete G-2000 dostižu 40 km i koriste se

Posredovanje u poslovima sa Ukrajinom podudara se s velikim interesom čeških preduzimača iz CSG, Ekskalibura i STV da dođu i do dela vlasništva u firmama odbrambene industrije Srbije.

sa istih oruđa kao one kraćeg dometa bez ikakvih prepravki, osim što su potrebne tablice gađanja za veće udaljenosti.

Političke koristi koje zvanični Beograd ima od izvoza u Ukrajinu pre svega se ogledaju u činjenici da se time pozicionira kao saveznik

SAD i dela NATO-a koji snažno podržava Ukrajinu u ratu.

Kada je reč o ekonomskoj koristi, zarade se neki novac i posebno dobro prođu firme posrednice u tim poslovima. Nakon susreta predsednika Aleksandra Vučića i Vladimira Zelenskog u Odesi 11. juna, proruski izvori objavili su da je navodno potpisan ugovor za prodaju 122 mm raketa u vrednosti od 420 miliona dolara. Naravno,

nema potvrde da li je to tačno, ali niko u stručnoj publici ne bi bio iznenađen ako se sazna da su neke češke firme dobile tako veliki posao. Posredovanje u poslovima sa Ukrajinom podudara se s velikim interesom čeških preduzimača iz CSG, Ekskalibura i STV da dođu i do dela vlasništva u firmama odbrambene industrije Srbije. Vučić je 6. novembra prošle godine dočekao u Beogradu premijera Petra Fijalu i jedna od glavnih tema bila je saradnja u oblasti odbrambene industrije.

Srpsko-izraelske veze

Izraelski poslovi su kontroverzni, jer su povezani sa hitnim nabavkama za popunu utrošene municije u borbama u sektoru Gaza koje se vode od jeseni 2023. godine. Za razliku od Ukrajine, koja je isključivo korisnik sredstava made in Serbia, sa Izraelom su potpisani i poslovi za modernizaciju Vojske Srbije. Prošle godine naručeni su višecevni lanseri raketa PULS i dronovi Hermes 900. Oba sredstva su za Srbiju od visoke vojne vrednosti. Raketa Ekstra koja se lansira sa sistema PULS može precizno, zahvaljujući INS/ GPS sistemu, da pogodi cilj udaljen do 150 km. Sada artiljerija VS ima nevođene rakete na sistemu Orkan dometa do 50 km, a najveći domet cevne artiljerije je 40 km. Dron Hermes 900 može da se koristi za izviđanje u zagraničnom pojasu, jer leti na visini do 9.100 m i može da ostane u vazduhu preko 30 sati i pruža informacije o situaciji na terenu.

U fabrici „Borbeni složeni siste mi” u Velikoj Plani, u izradi je 48 samohodnih artiljerijskih oruđa Nora-B52 kalibra 155 mm koje odlaze u Azerbejdžan, zemlju sa čvrstim vezama sa Izraelom. Navodno, do sklapanja ovog posla je i došlo posredovanjem Izraelaca, kojima je bilo potreban robusan i relativno jeftin hardver, dok će oni obezbediti elektronske sisteme, softverski paket i ostalo što donosi visoki profit.

Izraelski poslovi su kontraverzni, jer su povezani sa hitnim nabavkama za popunu utrošene municije u borbama u sektoru Gaza koje se vode od jeseni 2023. godine. Za razliku od Ukrajine, koja je isključivo korisnik sredstava made in Serbia, sa Izraelom su potpisani i poslovi za modernizaciju Vojske Srbije.

Zvanični podaci o izvozu iz Srbije za Izrael dostupni su samo za neka sredstva ratne tehnike. Prema izveštaju dostavljenom UN, tokom 2024. godine na Bliski istok su isporučena 24 „velikokalibarska artiljerijska sistema”, ali i uvezeno je jedno sredstvo iz te klase. Struktura izvoza u Izrael, kao i za sve druge zemlje, prema propisima je poverljiva. Poznato je samo ono što se prijavljuje Ujedinjenim nacijama, što obuhvata teško i lako naoružanje, uključujući i ono namenjenu civilnom tržištu. Municija i razna sredstva NVO, koja su predmet interesa Ukrajine i Izraela, nisu obuhvaćena tim informacijama. Redovni godišnji izveštaj o

prometu NVO sa detaljima o vrednosti odobrenih i realizovanih poslova po zemljama poslednji put je objavljen 2020. godine. Državni interes je da se ne zna šta se radi

u prometu naoružanja. Otkrivanje konkretnih partnera, kao što su SAD, Izrael ili Ukrajina, moglo bi izazvati reakcije drugih sila i potencijalno ugroziti međunarodnu

poziciju Srbije. Nedostatak konsistentnog otvorenog stava Vučićevih vlasti pokriva se cenzurom informacija.

IZ UGLA IZBORNOG AUTOMEHANIČARA

ŠTA SVE NIJE U REDU SA IZBORIMA U SRBIJI?

Dva ključna mehanizma koja stvaraju rđu unutar trenutnog izbornog mehanizma jesu zatvorene blokirane liste i jedna izborna jedinica. Ukratko, prvi mehanizam omogućava partijama, pre svega vrhovima iste, da odrede ko će biti budući poslanici, bez ikakvog uticaja birača da to izmene. U velikoj izbornoj jedinici ne postoji nikakav podsticaj ni partiji, a ni biračima, da vode računa o teritorijalnoj zastupljenosti.

: David Tadić, Fakultet političkih nauka/CERS

Piše

David Tadić́, izvor: privatna arhiva/Staša Popović

Neke zupčanike izborne mašinerije možemo podmazati, dok neke druge moramo zameniti.

Izbori su ponovo goruća tema u Srbiji. Što i ne čudi, jer ako malo bolje pogledate, „institucija” vanrednih parlamentarnih izbora je toliko zaživela u 35 godina srpske krhke demokratije da vode ubedljivo u utakmici s redovnim ciklusima (10 : 4). Komentatori najavljuju da se rezultat na semaforu može ponovo promeniti u korist vanrednih izbora, koji bi potencijalno rešili višemesečnu političku i društvenu krizu legitimiteta. To je, svakako, i jedna od uloga dobrog izbornog sistema, da bude institucionalni ventil tenzija u društvu. A koliko je on dobar ventil, ali i zupčanik koji pokreće točkove demokratije?

Servisiranje, menjanje ulja i čišćenje zupčanika

Koji zupčanici se mogu podmazati? To su oni koji su raspravljani na okruglom stolu delova opozicionih partija i organizacija civilnog društva. Dakle, prvenstveno bauk biračkog spiska, jedan od naizgled najspornijih zupčanika mašine, koji pored raznoraznih preporuka za servisiranje, bilo od domaćih ili stranih radionica, ipak nastavlja sa svojim starim delovima. Šta sve servisiranje postiže? Pored toga što proverava i ispravlja greške procesa izbora u Srbiji, ono može strateški poslužiti kao signal opozicionim biračima da postoje veće šanse da na ovim izborima dođe do smene vladajuće partije. Ipak,

pitanje je da li će se taj mali servis tumačiti kao pozitivan signal.

Nekada, međutim, podmazivanje zupčanika nije rešenje – na rđu ulje ne deluje. Analiza izbornih sistema se može podeliti na minimalističku i maksimalističku; prva ispituje sistemske posledice nekog izbornog sistema, dok druga obuhvata i sve bočne arene, poput odnosa mediji−izbori ili finansije−partije. Problem s takvim segmentiranim rešava-

Izlaznost u Srbiji na izborima i nije toliko niža od evropskog proseka (nakon korigovanja, stvarna izlaznost u Srbiji, kao i drugim zemljama Jugoistočne Evrope, može iznosti 70%−75%), zatim ne postoji veći broj apstinenata koji sede na rezervnim klupama, spremni da preokrenu budući izborni rezultat.

njem problema kao što je regulisanje medijskog servisa (neka to bude RTS) ili rešavanje problema biračkog spiska ( koji nije najveći problem) jeste što suština ostaje ista. Slavni italijanski režiser Felini je jednom prilikom nazvao daljinski upravljač „streljačkim vodom”: jedan klik i čitavi svetovi i lica su obrisana. Ne samo da su obrisana već se kod nas promena jednog kanala van javnog servisa nadovezuje na drugi, praktično identičan program, koji neće nužno biti više regulisan u odnosu na prethodni (sve van javnog servisa je interes privatnih medijskih kuća). Zbog toga se maksimalistički

pristup, ironično, mora zadovoljiti minimalnim korekcijama.

Svakako da bi izbalansirano izveštavanje pomoglo u većoj meri, naročito ako bude nove utakmice u skorije vreme. Važno je samo imati u vidu da to samo po sebi ne može rešiti probleme o kojima govorimo. Ni pitanje biračkog spiska to neće učiniti, jer je dvojako. Dok s jedne strane zaista veliki deo odgovornosti leži na neefikasnoj izbornoj administraciji, druga strana medalje jeste da brojke nekad lažu. Naime brojke lažu, jer dobar deo problema s biračkim spiskom jesu dijaspora i unutrašnje migracije. Veliki broj ljudi otišao je iz zemlje ili se preselio u drugu opštinu, dok je njihovo prebivalište ostalo isto. Oni se nadovezuju tako i na razgovor o izlaznosti, koja – kada se zapravo uračunaju i ovi disbalansi – daje dva zaključka: prvi je taj da izlaznost u Srbiji na izborima i nije toliko niža od evropskog proseka (nakon korigovanja, stvarna izlaznost u Srbiji, kao i drugim zemljama Jugoistočne Evrope, može iznosti 70%−75%), dok je drugi, važniji zaključak, taj da ne postoji veći broj apstinenata koji sede na rezervnim klupama, spremni da preokrenu budući izborni rezultat.

Dijagnostika i tri kratke napomene

Jedina iskrena, suštinska i funkcionalna promena demokratske mašine Srbije desiće se onog trenutka kada se onaj zupčanik koji je zarđao nakon 25 godina korišćenja konačno zameni. Čak i varijante

ponuđene u tekstu mogu biti interpretirane kao dugotrajni procesi skidanja rđe, ako su vam već stari zupčanici bliski srcu. Dva ključna mehanizma koja stvaraju rđu unutar trenutnog izbornog mehanizma jesu zatvorene blokirane liste i jedna izborna jedinica. Ukratko, prvi mehanizam omogućava partijama, pre svega vrhovima iste, da odrede ko će biti budući poslanici, bez ikakvog uticaja birača da to izmene. Dok partije mogu voditi računa o tome da na listi zastupe različite slojeve društva (postoje i obavezne kvote za manje zastupljen pol), drugi problem je vezan za postojane jedne velike izborne jedinice. Naime, u takvoj strukturi, ne postoji nikakav podsticaj ni partiji, a ni biračima, da vode računa o teritorijalnoj za-

kontrolu nad kandidatima ili podsticajima koji se pružaju biračima, jednostavno odustanete od njih. Ne skroz, jer bez njih demokratije nema, ali umesto glasanja za iste, težinu prebacite na pojedinačne kandidate, koji se predstavljaju svojim imenom i prezimenom. To nas vodi većinskom sistemu , dinosaurusu izbornih sistema koji nikako da odumre.

Većinski sistem ipak nije rešenje. Profesor DušanVučićević je u jednom tekstu pobrojao četiri razloga kao odgovor na sedam teza profesora Mladena Mrdalja, a verovatno možemo dodati još minimum tri stavke na Vučićevićev spisak. Prvi je taj da nema potrebe ići u promenu ka većinskom, kada postoje izborni instituti koji bi doveli do istih

Premda partije jesu glavni krivac neefikasnosti našeg IS, teza o povećanju broja nezavisnih kandidata kako bi se razbila partitokratija jednostavno ne pije vodu: u malom broju zemalja koje još uvek baštine ovog dinosaurusa, partijske organizacije imaju veliki uticaj u izboru kandidata i veliki broj kandidata svoje sudbine vezuje za partije.

stupljenosti. Rezultat – metropolizacija parlamenta, koncept koji opisuje dodelu većeg broja poslaničkih mesta kandidatima iz glavnih i/ili većih gradova. Fenomen jedne izborne jedinice svakako nije poseban slučaj (pogledati: Stamenković, 2022), no čini se da su ostale zemlje našle bolja rešenja za kvarove koji se ispoljavaju.

Postoji relativno lako rešenje velikog problema. Prvobitni impuls jeste da, ukoliko primetite da su partije preuzele apsolutnu

efekata koji se smatraju poželjnim kod majorista (teritorijalna reprezentativnost i odgovornost prema biračima). Drugi se nadovezuje na jedan od Vučićevićevih. Premda partije jesu glavni krivac neefikasnosti našeg IS, teza o povećanju broja nezavisnih kandidata kako bi se razbila partitokratija jednostavno ne pije vodu: u malom broju zemalja koje još uvek baštine ovog dinosaurusa, partijske organizacije imaju veliki uticaj u izboru kandidata i veliki broj kandidata svoje sudbine vezuje za partije. Čak i

kada nisu izabrani, bivši poslanici nastavljaju rad u toj izbornoj jedinici pod pokrićem svoje partije. Treći razlog bi bio taj da dvorkužni većinski sistemi mogu dovesti do izraženog klijentelizma, jer u drugom krugu izbora partije mogu ciljati (čitaj pre uceniti, potkupiti) izdvojene grupe ljudi.

Stigli novi zupčanici, menjaj stare!

Ukoliko ste došli do ovog dela, shvatili ste koliko je nezahvalan posao dijagnostičara izbornih zupčanika. Pod uverenjem da ipak postoji deo zainteresovane javnosti koju zanimaju predlozi, izložićemo dalje dva rešenja koja bi mogla postati predmet rasprave. Ako se kojim slučajem nađete u situaciji da vas neko pita „šta ne valja sa izborima”, dostupan je i sveže urađen „priručnik” (pogledati: Bursać, 2024), pa da se ne brukate.

1. Otvaranje liste. Otvaranje liste za birače predstavlja jedno od najjednostavnijih mogućih rešenja, dok u sebi čak i krije potencijalnu stratešku prednost, ali i zanimljivost. Naime, holandski model uspostavio je takozvane „gurače liste” (lijstduwers). Gurač liste je kandidat koji je poslednji na listi, recimo Bajaga, koji može biti izabran ukoliko dobije dovoljan broj preferencijalnih glasova. Oni retko kada zapravo pristaju na mandat, ali njihova uloga je svakako dovoljno velika. Kandidat podiže ukupan broj glasova koji je partija osvojila s jedne strane, dok s druge omogućava partiji da komunicira sa

širom publikom van njihove standardne, jer postoji mogućnost da gurač liste ipak bude izabran. Tako se javljaju novi podsticaji kod birača prilikom glasanja (ugrubo, glasam jer volim partiju XY, glasam jer volim Bajagu). U zavisnosti od modela, neke zemlje dozvoljavaju samo jedan preferencijalni glas (Holandija, Hrvatska) dok neke druge daju mogućnost takvog glasanja do određenog broja (Češka i Slovačka do četiri).

2. Personalizacija sistema. Ovaj model može rešiti problem koji je ostao u prethodnom predlogu (teritorijalna predstavljenost), ali obuhvata i kombinaciju na više mogućih načina, te iznosim samo jedan od mogućih. Prvi preduslov jeste svakako otvaranje lista, dok je drugi deljenje Srbije na izborne jedinice unutar kojih će glasači birati i kandidate na tim listama, u tim izbornim jedinicama. Te izborne jedinice

bi bile izborni okruzi, unutar kojih bi dodatno bili podeljeni po opštinama (ne bi svaka od njih davala isti broj poslanika). Dakle, od 250 poslanika, biranih u 25 okruga (24 + 5 kosovskih spojen u jedan), s tim da ne mora nužno svaki okrug davati podjednak broj poslanika (da se Beograđani ne ljute). Potpisnik ovih redova ima u vidu šta može da škripi u ovom modelu (granice i broj jedinica), te je stoga i više nego rad da se iznetim mišljenjima suprotstavite na kafi.

Dodatno, deljenjem Srbije na N broj izbornih jedinica, otvara se još jedna mogućnost poboljšanja izbornog procesa. Svaka izborna jedinica će imati svoju administraciju koja će voditi računa o granicama te izborne jedince, broju upisanih birača u toj jedinci i procesu unutar te jedinice, što će, barem bi u teoriji trebalo, naterati izbornu administraciju na veću efikasnost.

Za kraj treba podvući nešto što obično ide na početak izlaganja –zašto je važno da sada govorimo o ovome? Institucije su se u skorijim istraživanjima javnog mnjenja pokazale kao izuzetno važne kategorije; pored vladavine prava recimo, 40% ispitanika bi iskoristila moć zlatne ribice zarad upravo tih institucija. U istom istraživanju je naglašena još jedna komponenta koja se nadovezuje na našu raspravu – koncentracija vlasti u rukama predsednika zemlje, odnosno, izvršna vlast koja guta ostale dve. Hoće li moja buduća reforma izbornog sistema ukloniti sve navedene nedostatke i uvesti Srbiju u red demokratskih zemalja? Svakako da neće, ali će omogućiti vrlo važan podsticaj za to. Možda zajedno sa institucionalizacijom posrednog glasanja za predsednika zemlje, ali neka to ostane za sledeći put.