Prijavi se na Bilten
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.
SADRŽAJ
REČ UREDNIKA
JUBILEJ
Desetogodišnjica prvog izdanja
PROTESTI
Protestni talas
IZBORI
Izbori na Kosovu 2025
REZULTATI
Politička scena u Hrvatskoj nakon izbora
ŠENGEN
Zona slobodnog putovanja
IMPRESUM
Progovori o pregovorima, broj 116, januar 2025. godine
Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)
Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs
Urednici: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Milan Hiber
Urednica i saradnica: Jelena Jorgačević
Autori: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović, Dušan Spasojević, Aleksandar Šljuka, Aleksa Jadžić, Miloš Pavković
Lektura i korektura: Marijana Milošević
Dizajn i prelom: Damir Matić
Ilustracije: Dana Tasovac
Fotografija sa naslovne stranice: Beogradska otvorena škola
PREČ UREDNIKA POTPUNI NEZNANCI JAVNIM SLUŽBENICIMA
ojavili su se nenadano u velikom gradu samo sa čvrstom željom da njihovi zahtevi budu ispunjeni. Nemaju lika, niti predstavnika, predstavnicu, samo dela – dovitljiva, duhovita, promišljena, odmerena i pametna. Ali imaju zahteve, naravno.
Važnošću zahteva podigli su i druge mlade ljude iz drugih gradova i opština. Oni zahtevaju istu stvar –pravdu. Od koga je zahtevaju? Od odgovornih institucija Republike, od onih za koje su ovi mladi ljudi potpuni neznanci.
Ti mladi ljudi, uglavnom studenti, studentkinje, srednjoškolci, srednjoškolke, njima neznani ljudi, nikada nisu bili u fokusu kampanja, politika i ideja, čak i kada je parola glasila „Za našu decu”, tada je (i sada) fokus bio na njihovim roditeljima i roditeljima njihovih roditelja.
Njihov glas im nije trebao, vele apolitični su, nije manjkalo njihove podrške, slabo ili gotovo nikako se nisu petljali u njihovo organizovanje, koga briga za tamo neke klince, a kada bi to radili lako bi se im se obilo o glavu, i preko svega (možda i posledično) tek mali, onaj najmanji deo budžeta namenili su njima. Kako voditi kampanju diskreditovanja ljudi koje ne poznaješ? S nepoznatim ljudima ne znate kako da se ophodite, sem da budete suzdržani, pristojni. Međutim, to javni službenici ove države nisu znali. Umesto toga srednji prst i omalovažavanje. Kakva greška!
Ti isti mladi ljudi ohrabrili su i inspirisali one koje vlast vrlo dobro poznaje: prosvetne radnike, nastavnike,
nastavnice, profesore, profesorke, vaspitače, vaspitačice, advokate, advokatice, tužioce, tužiteljke, poljoprivrednike i poljoprivrednice, radnike i radnice (Kolubare), čak bajkere i bajkerke.
Međutim, ne možeš protiv svih njih voditi kampanju blaćenja. Niko nema toliko širok medijski nišan, čak ni nosioci javnih funkcija Republike Srbije.
A onda umesto ispunjenih zahteva, podnošenje ostavke na papiru najjačeg javnog službenika. Koska umesto mesa. Hvala, ali ipak ne! Zahtevi!
Ukoliko niste sposobni da vršite funkcije javnih službenika, dakle vi ste, gospodo i gospođe, (ne ulazimo na koji način) odabrani od ovog društva da služite, onda se sklanjajte, dajte ostavke na svoje funkcije, a zbog svoje neodgovornosti i propusta budite spremni da snosite posledice.
Dok se kriza bude raspetljavala, dok se budu podizale optužnice, dok budu trajali procesi, imajte na umu kako ste se odnosili prema mladosti i budućnosti kojom ispirate usta, možda vam bude jasno kako vam se i zašto bahatost obila o glavu.
Evo pomoći – nije vas bilo briga za druge.
Branislav Cvetković, urednik portala Progovori o pregovorima
PITANJA, ODGOVORI
„U
FEBRUARU SE OBELEŽAVA DESET GODINA OD PRVOG BROJA BILTENA PROGOVORI O PREGOVORIMA. POŠTO
STE UREĐIVALI OVAJ BILTEN, MOLIM VAS DA SE KROZ
VIZURU BILTENA OSVRNETE NA PROCES KOJI BILTEN
PRATI, I PROMENE SAMOG PROCESA”
TAMARA ARSIĆ, menadžerka projekata u Beogradskoj otvorenoj školi
Pre svega, želim da nam (i vam) čestitam ovaj značajan jubilej i poželim da istrajno, dosledno i kritički nastavimo da pratimo dešavanja u Srbiji, regionu i EU! Važno je da građani budu svesni da cilj nije sam ulazak u EU, jer i taj sistem ima svoje izazove i mane, već da je proces evropske integracije jedini (osim studenata, očigledno) koji ima potencijal da donese stvarne promene. Naše društvo već dugo prate negativni trendovi poput jednostranosti u donošenju odluka, visoke stope korupcije i odsustva odgovornosti, transparentnosti i učešća. Upravo zato, evropska integracija predstavlja priliku da se usvoje principi demokratije, jednakosti šansi i poštovanja ljudskih prava. To, naravno, nije garancija promene, ali je najbliže što imamo – i zato ne smemo odustati od insistiranja na tim vrednostima.
JELENA JORGAČEVIĆ KISIĆ, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika Vreme
Bilten se bavi procesom integracija kroz vizuru života. Prečesto se, bilo da je reč o zvaničnicima, bilo da je reč o medijima, o procesu evropskih integracija u Srbiji govori kao o
nečemu što se, eto nažalost, mora ispuniti, iako baš nije jasno zašto, te krutim pravilima koje nam neko nameće. S druge strane, najmanje se piše i govori o tome – zašto je to zaista važno, šta taj proces i ono što on traži donosi društvu i pojedincima. A vrlo dobro znamo da su neke teme koje zvuče kao teorija životno važne – od ljudskih prava do vladavine prava, od slobodnih medija do borbe protiv korupcije (ali zaista). Takođe, kritički i analitički tekstovi, u kojima se ne navija već se daju nijanse i kontekst, su prava retkost. Otuda, čestitam jubilej, i nastavite da se profesionalno bavite temama koje su bolno zapostavljene, a predstavljaju javni interes.
VLADIMIR PAVLOVIĆ, programski direktor Beogradske otvorene škole
Bilten "Progovori o pregovorima" već deceniju pokušava da odbrani evropsku integraciju kao jedini način koji može društvu oprhvanom podelama, neispunjenim očekivanjima i nikad dovršenom tranzicijom da ponudi predvidljiv okvir za unapređenje kvaliteta života svih nas. U poslednjih četvrt veka pokazalo se da je logika evropske integracije za građane Srbije, na žalost, istovremeno laka za razumevanje i nepodnošljivo bolna za primenu
– želimo u EU, ali uvek je do nečije druge odgovornosti, a ne našeg sopstvenog (ne)delovanja što suštinski na tom putu ne napredujemo. Lako prepoznajemo sve prednosti i koristi tog procesa, ali nismo spremni da unapređujemo sebe i menjamo zajednicu oko sebe, ne pristajemo na ovako loš kvalitet življenja, ali nam stalno fali odlučnosti da istupimo i učinimo nešto da bi se on popravio. Uspeh evropskog projekta u Srbiji počinje i završava se sa nama. Nesrećni događaji iz novembra prošle godine, međutim, donose neverovatan obrt. Iz posrnuća jednog društva oslikanog u izgubljenim nevinim životima zatrpanim mešavinom betona i gvožđa koje je na njih obrušio sistem čiju svaku najsitniju poru prožimaju, bezobzirnost, bahatost, korupcija i odsustvo bilo kakve empatije za običnog čoveka, nastala je lavina bunta, nepristajanja i otpora koju su pokrenuli oni najmlađi, najneiskvareniji i najbolji među nama. Oni nas ovih nedelja stalno podsećaju i pokazuju da je promena na bolje ipak moguća i da vrednosti demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava možda, ipak, za nas nisu Potemkinova sela. A kada se ovakva promena desi, onda ni perspektiva Srbije kao punopravne članice evropske porodice naroda i nije tako daleko, kako se sada čini...
DESETOGODIŠNJICA PRVOG
IZDANJA KOLIKO JOŠ TREBA DO ČLANSTVA?
Iako je počeo kao uskostručan sadržaj namenjen samo poznavaocima procesa integracije Srbije u Evropsku uniju, sadržaj Biltena se neminovno menjao i prilagođavao kako bi građani i građanke Srbije lakše mogli da shvate i prihvate proces integracije kao važan i svoj. Kako smo počeli, kako smo se menjali i čemu sve to?
Piše: Branislav Cvetković i Miljana Jovanović, Beogradska otvorena škola
Branislav Cvetković i Miljana Jovanović, izvor: Beogradska otvorena škola
Na današnji dan, odnosno 5. februara, pre deset godina, objavljen je prvi broj Biltena „Progovori o pregovorima” Beogradske otvorene škole.
Tada je bio u formi malo šireg pamfleta (što se da videti na gornjem linku), kratkog izveštaja, što je, smatramo, bilo presudno da tadašnji urednici i urednice format nazovu Bilten, a danas je u formi časopisa, takođe elektronskog, digitalnog, ali profilisanog i koji bi mogao stajati na kioscima jednom mesečno među ostalim važnim naslovnicama: Vreme, Nedeljnik, Radar ili Nova ekonomija, naravno pod uslovom da je štampan.
Tim povodom vraćamo se unazad. Šta je bila ideja Biltena od samog početka? Šta se i kako menjalo, osim logoa podrške po uglovima preloma?
Strogo uzev, celokupna inicijativa „Progovori o pregovorima” počela je od istoimenog projekta, a jedna njegova aktivnost bio je i „elektronski bilten koji prati proces pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, prenosi vesti, članke, analize i razgovore sa ličnostima i akterima značajnim za ceo proces, objavljuje agendu dešavanja Srbija – Evropska unija i predstavlja pregovaračka poglavlja”.
Pomislio bi čovek da su sva pregovaračka poglavlja (35) dosad već predstavljena, ali ne lezi vraže, deset godina (120 meseci)
nije dovoljno za otvaranje a kamoli predstavljanje poglavlja, barem u Srbiji.
Zbog toga ideja očeva osnivača i majki osnivačica nije ispunjena, te sadašnje uredništvo nema mnogo dilema – nastavljamo punom parom, ali uz izmene u pristupu, jer dosadašnji, mada ne zbog nas, nije dao željene rezultate.
Kad bilten postane časopis
Iako je počeo kao uskostručan sadržaj namenjen samo poznavaocima procesa integracije Srbije u Evropsku uniju, koji je obrađivao i analizirao akcione planove, analitičke preglede zakonodavstava i predstavljao nacrte i usvojene rezolucije institucija Unije, sadržaj se neminovno menjao i prilagođavao kako bi građani i građanke Srbije lakše mogli shvatiti i prihvatiti proces integracije kao važan i svoj.
Sudeći po reakcijama čitatelja i čitateljki, delimično smo u tome uspeli. Bezmalo četiri hiljade pretplatnika i pretplatnica svakog meseca svojevoljno prima dva mejla od nas, u jednom ih informišemo o najvažnijim temama obrađenim u Biltenu, pardon časopisu, dok im u drugom nudimo autorske tekstove dopisnika i dopisnica koje ne smeju propustiti, ali i ideje za čitanje, slušanje i gledanje, jer ideja integracije nije samo ispunjavanje merila i dobijanje odobrenja iz Brisela i Strazbura već je i proces učenja, koji (sudeći po trajanju u Srbiji) govori o našem
društvu i njegovim najvišim predstavnicima i predstavnicama.
Zato gradimo zajednicu, integrišemo ljude u proces i pozivamo na odgovornost za vođenje procesa. (Proces koji, primećujemo, nije napredovao za razliku do našeg pristupa obradi teme.)
Naš fokus se menjao da bismo podstakali razgovor. Svesni činjenice da se trend opadanja podrške članstvu Uniji nastavlja i da Vlada Republike Srbije, zajedno s resornim ministarstvom, nije dovoljno uradila (iz njima znanih razloga) kako bi koristi od procesa integracije bile vidljive građanima i građankama, uredništvo se okrenuo upravo ka tome i radilo ono što javne vlasti nisu ili bar nisu dovoljno – komuniciralo koristi od članstva u Uniji.
Na početku i kraju – ljudi
Proteklih godina, rastao je Bilten, zajedno s njim i ljudi uključeni u izradu svakog broja. Menjale su se teme, autori, sagovornici, najvažniji događaji i brojevi stranica. Okupljao je Bilten, i još uvek okuplja, sve posvećene istom cilju: informisati građanke i građane Srbije o procesu koji će njihov život učiniti boljim.
Bez ljudi koji su prepoznali značaj ovakvog načina deljenja informacija sigurno danas ne bismo bili u prilici da pišemo ovaj tekst. I nekako, sve uvek počinje i završava se s ljudima. Bilten je postao mesto
okupljanja starih i novih urednika, kao autora, sagovornika, voditelja podkasta ili samo adresa za pitanja i podršku novom uredničkom timu.
Krug deljenja znanja i iskustva se kroz godine samo nastavljao, a baza Biltena širila. Kroz dopisničku mrežu portala, novi, mladi ljudi – koje tema integracije interesuje i gotovo sa sigurnošću možemo reći i žulja – bave se važnim i neretko skrajnutim pitanjima.
Menjao se s vremenom i način na koji smo se bavili važnim temama, pa se sad u Biltenu mogu naći pozivi za slušanje podkasta, gledanje edukativnih videa, ali i čitanje komentara u rubrici Pitanje
– odgovor. Sve je to rezultat ideje, želje da nešto učinimo boljim, interesantnijim i korisnijim publici.
Čemu sve ovo?
Ne bi ovaj urednički tim bio iskren prema svojim čitaocima i čitateljkama ako bi rekao da se nikad nije zapitao: čemu sve ovo? Priznajemo, krivi smo, pomislimo i mi to nekad. Najčešće onda kada vidimo da je proces integracije sve više sličan Kafkinom, da je reforma strana, tuđa reč koja se na ovom podneblju neće primiti ili kada pokušamo da nađemo obrise političke odgovornosti za sve ono što nedostaje. Međutim, ne odustajemo. Zato što znamo koliko je proces integracije važan,
znamo u kakvom društvu želimo da živimo i sa kojim vrednostima se poistovećujemo.
Upravo zato istražujemo, pišemo, razgovaramo, objašnjavamo, delimo sve ono što je provereno, važno, korisno i potrebno kako bi svaki građanin i građanka bili informisani na pravi način. Tema integracije nije tema visoke politike, kako bi neki nesmotreno rekli. Integracija su i teme: čekanja u redu za vize, otvorenih granica, obrazovanja, dostupnog zdravstva, sigurnosti hrane, bezbednosti, pravde i transparentnosti, odnosno svega onoga na čemu se zasniva demokratsko društvo. I zato ćemo nastaviti da radimo ono što najbolje znamo, barem narednih deset.
PROTESTNI TALAS
PROBUĐENA MLADOST I SLUĐENA VLAST
Studentski protesti zasad uspevaju da odbiju sve uobičajene napade te da se razviju i traje mnogo duže od početnih procena. Rečnikom mlađih generacija rečeno: studenti su obrnuli igricu, za kratko vreme promenili su mehanizme i relacije na političkoj i društvenoj sceni Srbije. Kako su to uradili? I kakvi su mogući dometi?
Piše: Dušan Spasojević, Fakultet političkih nauka
Dušan Spasojević, izvor: PR tim FPN
Pad nadstrešnice na netom renoviranoj železničkoj stanici u Novom Sadu i smrt 15 ljudi u ruševinama pokrenuli su najveću političku krizu od dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na vlast. Ova kriza je započela protestima građana i komemorativnim akcijama, te sa nekoliko ostavki ministara i funkcionera koji dolaze iz SNS-a. U aktuelnu fazu protesta ušli smo sredinom novembra kada se kao forma protesta standardizovalo 15 minuta ćutanja za 15 žrtava, uz blokade saobraćajnica ili simboličnih pozicija u gradovima širom Srbije. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je objavio da neće više biti ostavki i da treba sačekati da institucije urade svoj posao, te osude odgovorne. Međutim, nakon nekoliko napada na studente i građane tokom obe
Posebno iznenađujuće je što protest vode generacije koje dosad nisu pokazivale interesovanje za politiku i društvene teme, ali je učestvovanje u protestu postalo veoma popularna i poželjna aktivnost, što bi sigurno trebalo da zabrine predstavnike vlasti.
ležavanja akcije „15 minuta tišine”, a na koje nadležni organi nisu reagovali, protesti su se radikalizovali blokadama fakulteta. Prva blokada započela je na Fakultetu dramskih umetnosti, a do decembra su gotovo svi fakulteti u Srbiji bili u blokadi. Štaviše, talas nezadovoljstva se proširio i na srednje
škole, pa su i neke od njih proglasile blokadu nastave ili su se priključile protestima. Talas širenja protesta na srednje škole prekinut je kada je Vlada Republike Srbije proglasila početak raspusta sedam dana ranije, što je proizvelo kontraefekat, jer su se studentski i srednjoškolski protesti nastavili tokom praznika i proširili su se i van univerzitetskih centara.
Šta je sada drugačije?
Aktuelni protestni talas bi trebalo posmatrati unutar šireg društveno-političkog konteksta, a pre sve svega ranijih protestnih talasa. Drugu polovinu 2023. je obeležio protest Srbija protiv nasilja, izazvan masovnim ubistvima u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i u selima Dubona i Malo Orašje. Iako su protesti okupili stotine hiljada građana tokom nekoliko meseci, rezultata skoro i da nije bilo. Naime, vlast je na proteste odgovorila taktikom iznurivanja – ignorisala ih je i sačekala da se uruše sami od sebe, što se i dogodilo. Jedini rezultat protesta je poboljšanje izbornih rezultata opozicionih stranaka koje su na izborima 2023. nastupile u koaliciji Srbija protiv nasilja, u odnosu na parlamentarne izbore 2022. godine.
Šta je drugačije i novo sada u odnosu na prethodne talase protesta?
Prvo, aktuelni studentski pokret se pozicionirao na distanci od (opozicionih) političkih partija, te
organizacija civilnog društva i neformalnih grupa, što im je omogućilo široku podršku zasnovanu na postavljenim zahtevima, kao i izbegavanje svih drugih tema. Podrška javnosti protestima prelazi preko uobičajenih linija političkih podela u društvu i uključuje i dosadašnje birače vladajućih stranaka. Organizaciona struktura protesta kroz plenume, te insistiranje na kolektivnim odlukama olakšale su odbijanje uobičajenih napada vlasti i izbegavanje pojave lidera protesta. Istovremeno, protesti su dobili skoro unisonu podršku fakultetskih i univerzitetskih rukovodstava, što je olakšalo uspostavljanje blokada i njihovo funkcionisanje.
Drugo, reakcije vlasti na proteste su bile uobičajena mešavina ignorisanja, delegitimizacije (kroz tabloidne kampanje), podmićivanja (npr. pregovori s prosvetnim sindikatima i povećanje davanja za visoko obrazovanje) i pretnji (pretnje gubljenjem godine studija i sl.). Ipak, za razliku od ranijih protesta, u ovom slučaju su te reakcije skoro po pravilu samo dolivale ulje na vatru i proizvodile bumerang efekat.
Na primer, inicijalna reakcija predstavnika vlasti je bila da nadstrešnica nije bila renovirana, što je bilo vrlo brzo i lako demantovano, čak i u situaciji medijske dominacije SNS-a. Zatim su brojni pripadnici SNS-a, uključujući i lokalne funkcionere nižeg ranga, identifikovani kao napadači ili provokatori na
studentskim ili građanskim protestima, a odsustvo reakcije institucija na ove događaje je pokrenulo studentske blokade. Konačno, u kasnijim fazama protesta, pritisci su se nastavili kroz medijski linč istaknutijih studenata, kako i kroz provladine tabloide (npr. objavljivanje pasoša studenata FON-a uz optužbe da rade za hrvatsku tajnu
učesnika protesta odudara od ranijih talasa u kojima su dominirale srednje generacije visokoobrazovanih ljudi, što protestima daje kreativnost, izdržljivost, ali i dozu mladalačkog bezobrazluka i provokativnosti. Posebno iznenađujuće je što protest vode generacije koje dosad nisu pokazivale interesovanje za politiku i društve
Ključna promena leži u poruci upućenoj najvažnijem političaru u Srbiji, Aleksandru Vučiću, da on nije nadležan i da se od njega ne očekuju odgovori, već da nadležne institucije preuzmu svoj posao. Time se Vučić pomera iz svoje zone komfora – iz centra pažnje i iz pozicije apsolutnog odlučivanja o svim pitanjima u Srbiji.
službu) tako i od strane funkcionera i zvaničnika, poput gradonačelnika Kraljeva koji je pojedine studente nazvao ustašama. Kada predstavnici vlasti iznose ovakve optužbe na račun opozicionih lidera, medija ili predstavnika civilnog društva, reakcije su uglavnom mlake ili izostaju. Međutim, kada su studenti meta, reakcije javnosti, njihovih porodica i prijatelja često su oštre i snažne. Takođe, solidarnost između studenata različitih fakulteta je na izuzetno visokom nivou i može se potcrtati sloganom „napad na jednog je napad na sve”.
Treće, ključni akteri protesta su studenti i srednjoškolci, što im daje značajnu prednost – s jedne strane imaju značajnu simboličku snagu u društvu, kao generacije čije vreme tek dolazi, a s druge strane nisu laka meta poput lidera opozicije. Ovakva struktura
ne teme, ali je učestvovanje u protestu postalo veoma popularna i poželjna aktivnost, što bi sigurno trebalo da zabrine predstavnike vlasti.
Nisi nadležan
Imajući u vidu ove specifične karakteristike, nije iznenađenje da protest zasad uspeva da odbije sve uobičajene napade, te da se razvije i traje mnogo duže od početnih procena. Rečnikom mlađih generacija rečeno: studenti su obrnuli igricu i za kratko vreme promenili mehanizme i relacije na političkoj i društvenoj sceni Srbije. Ključna promena leži u poruci upućenoj najvažnijem političaru u Srbiji, Aleksandru Vučiću, da on nije nadležan i da se od njega ne očekuju odgovori, već da nadležne institucije preuzmu svoj posao. Time se Vučić pomera iz svoje zone komfora – iz centra pažnje i
iz pozicije apsolutnog odlučivanja o svim pitanjima u Srbiji. Ovakav izazov „nije lako svarljiv” i pitanje je kako će se ponašati vlasti u narednim nedeljama.
Važan deo razvoja studentskih protesta je širenje na druge delove društva. Studenti su inicijalno pozvali profesore i srednjoškolce da im se pridruže, a zatim su se širom države organizovale protesne šetnje u znak podrške studentskim zahtevima. Kulminacija ovih protesta se za sada desila tokom dva 24-časovna protesta na beogradskoj Autokomandi i na novosadskim mostovima. Protest se postepeno širi i na sudstvo (Advokatska komora Srbije je donela odluku o obustavi rada), a sve više se bune i zdravstveni radnici. Nakon brutalnog napada na studente u Novom Sadu, premijer Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić su podneli ostavke, simbolički i politički potvrđujući dubinu krize u kojoj se nalazimo.
Što se duže bude odlagalo ispunjavanje zahteva, to će kriza biti sve dublja i zahtevaće mere koje prevazilaze uobičajene mehanizme.
Ukoliko se štrajk bude prelivao i na druge grane, to će ojačavati podršku studentskim zahtevima, a pozicija vlasti će biti sve teža. Drugim rečima, što se duže bude odlagalo ispunjavanje zahteva, to će kriza biti sve dublja i zahtevaće mere koje prevazilaze uobičajene
mehanizme. Delovi opozicije su već istakli zahtev za formiranje prelazne vlade, a koja bi imala mandat da ispuni studentske zahteve, te da spremi uslove za vanredne parlamentarne izbore. Iako je ovaj scenario pre nekoliko meseci bio potpuno nezamisliv, snaga i izdržljivost studentskog protesta, te širina podrške koju su dobili poslednjih nedelja, kazuju nam da su sada mnoge opcije
otvorene, što je izuzetno neobična situacija za političku scenu Srbije koja je poprilično stabilna i predvidiva još od izbora 2014. godine. Koristeći terminologiju iz jedne od ranijih kriza, moglo bi se reći da su naredne nedelje ključne. Ukoliko vlast uspe da ograniči širenje protesta i štrajkova, biće u situaciji da se fokusira i da poveća pritisak na studentske blokade. S druge stane, ukoliko i dalje
bude prinuđena da svakodnevno gasi nove požare, čini se da će prvi put od 2012. izgubiti kontrolu nad situacijom, te da će morati da daje ustupke kako bi pokušala da krizu privede kraju. Ključno je pitanje: da li će ti ustupci biti uvod u nove izbore i eventualnu smenu vlasti SNS ili bi ispunjavanje uslova uspelo da (privremeno) vrati situaciju u stanje na koje smo navikli?
IZBORI NA KOSOVU 2025
KRATAK PRIRUČNIK ZA POČETNIKE
Kako izgleda politička scena kosovskih Albanaca? Ko su glavni akteri i na čemu zasnivaju svoje kampanje? Šta se može očekivati na predstojećim izborima?
Kako izgleda politički prostor kosovskih Srba i čemu se tu mogu nadati partije (koje nisu Srpska lista)?
Piše: Aleksandar Šljuka – Nova društvena incijativa (NSI)
Aleksandar Šljuka, izvor: privatna arhiva
Van površnog interesovanja i identitetsko emocionalne investiranosti, građani Srbije uglavnom nisu detaljno upoznati s društveno-političkim životom na Kosovu, posebno kada je reč o iako njegova dinamika i ishod mogu imati izuzetno značajne i najdirektnije posledice na važne aspekte za građane Srbije: kroz odnos izabranih aktera prema srpskom delu društva na Kosovu; zatim kroz njihov stav prema Srbiji, prvenstveno posmatrano u kontekstu aktuelnog dijaloga, neizostavnog dela evropskog puta Srbije; i, na kraju, indirektno, kroz šire odnose između srpske i albanske zajednice na Kosovu, kao i na nivou celog regiona Zapadnog Balkana. Da je izborni proces zapravo toliko važan u kontekstu istaknutih aspekata, uverili smo se svedočeći tektonskim promenama, izazvanim rekordnom pobedom Pokreta „Samoopredeljenje” (Lëvizja Vetëvendosje – LVV) na prethodnim parlamentarnim izborima (2021). Dekonstruišući dotadašnje strukture saradnje i zastupajući radikalniji pristup u dijalogu sa Srbijom, čiji je glavni arhitekta bio lider ovog pokreta i aktuelni premijer Kosova Aljbin Kurti (Albin Kurti), vladajuća koalicija uspela je da održi kontinuiranu i stabilnu podršku u okviru albanskog biračkog tela, tako postavši prva vlada u relativno kratkoj političkoj istoriji Kosova koja je uspela da završi pun četvorogodišnji mandat. Novi parlamentarni izbori zakazani su za 9. februar. U nastavku teksta fokus će biti na učesnicima i dinamici u okviru albanskog i političkog prostora
na Kosovu, a u svetlu aktuelne izborne utakmice.
Politički prostor kosovskih Albanaca
Za predstojeće parlamentarne izbore potvrđeno je ukupno 28 izbornih lista, od kojih većinu čine one koje predstavljaju albansku zajednicu na Kosovu. Parlament Kosova broji 120 poslanika, od čega je 100 mesta rezervisano za predstavnike većinske albanske zajednice, dok je preostalih 20 mesta dodeljeno predstavnicima nevećinskih zajednica. Iako je na Kosovu dugo postojao višepartijski sistem bez izrazite
Pokret je najprepoznatljiviji po lideru Aljbinu Kurtiju, čija politika i retorika već godinama oblikuju politički diskurs na Kosovu.
Još od početka drugog mandata, Aljbin Kurti je jasno stavio do znanja da će njegov pristup dijalogu sa Srbijom biti znatno drugačiji od pristupa njegovih prethodnika – rigidniji i manje sklon kompromisima. Njegovu vladavinu obeležio je niz unilateralnih poteza koji su izazvali političke tenzije i dodatno opteretili odnose sa srpskom zajednicom na Kosovu. Među njima se ističu višemesečne krize oko registarskih tablica, odluka o zabrani
Kada je reč o izbornoj kampanji, koja se za „Samoopredeljenje”, prema mnogima, praktično nije prekidala tokom celog mandata, ova partija je ušla u trku fokusirajući se na nastavak svoje politike. Ključni segment kampanje predstavlja promocija postignuća u proširenju suvereniteta Kosova na severu.
dominacije jedne partije, politička scena značajno se promenila usponom Pokreta „Samoopredeljenje”, koji je redefinisao dinamiku vlasti. Danas se Kosovo može opisati kao višepartijski sistem s dominantnom partijom i fragmentisanom, ali relativno nepolarizovanom opozicijom
Aktuelna vladajuća partija Pokret „Samoopredeljenje” ulazi u predstojeće izbore kao glavni favorit, iako analize predviđaju da neće ponoviti rekordni uspeh iz prethodnog izbornog ciklusa (50%). Prema trenutnim prognozama, podrška partiji se kreće oko 45%, što bi, uprkos padu, i dalje osiguralo dominantnu poziciju na političkoj sceni.
uvoza srpske robe, kao i zatvaranje brojnih institucija Republike Srbije koje su dotad delovale na Kosovu. Ovi potezi ne samo da su produbili postojeće podele već su dodatno zakomplikovali dijalog između Prištine i Beograda, otežavajući pronalaženje održivih rešenja.
Dodatno, navedeni potezi doveli su do pogoršanja odnosa a međunarodnom zajednicom, koja je u više navrata osuđivala Kurtijeve unilateralne akcije. Nakon incidenata u Zvečanu, u maju 2023. godine, neki od najvažnijih međunarodnih partnera Kosova, poput Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, uveli su određene restriktivne mere kao reakciju na eskalaciju
tenzija. Ovaj razvoj događaja naglasio je sve izraženiju izolaciju kosovskih vlasti na međunarodnoj sceni.
Kada je reč o izbornoj kampanji, koja se za „Samoopredeljenje”, prema mnogima, praktično nije prekidala tokom celog mandata, ova partija je ušla u trku fokusirajući se na nastavak svoje politike. Ključni segment kampanje predstavlja promocija postignuća u proširenju suvereniteta Kosova na severu, pretežno nastanjenim srpskim stanovništvom. To su demonstrirali intenzivnim prisustvom u tom regionu, koji je sam lider partije i premijer Kosova posetio već dva puta1
Takođe, 15. januara sprovedena je opsežna akcija u srpskim sredinama južno od Ibra, tokom koje su zatvorene brojne institucije Republike Srbije na Kosovu, uglavnom privremeni organi opština unutar srpskog sistema. Upravo borba protiv uticaja države Srbije na Kosovu ostaje centralni adut Aljbina Kurtija, što je jasno demonstrirao i tokom svojih predizbornih skupova. Posebno se istakao skup održan u Južnoj Mitrovici drugog dana kampanje, kada je Kurti
1 Radio Kontakt Plus. „Kurti u Severnoj Mitrovici: Arsenijević priveden pa pušten zbog njegovog dolaska, čiste se ulice od smeća, pasa i Srba.” Radio Kontakt Plus. Dostupno na: https:// radiokontaktplus.org/vesti/kurti-u-severnoj-mitrovici-arsenijevic-priveden-pa-pusten-zbog-njegovog-dolaska-ciste-se-ulice-od-smeca-pasa-i-srba/92151/, (pristupljeno 19. 1. 2025); RTV. „Kurti u Leposaviću otvorio filijalu prištinske banke u prostorijama gde je bila Poštanska štedionica.” RTV. Dostupno na: https://rtv.rs/sr_lat/politika/kurti-u-leposavicu-otvorio-filijalu-pristinske-banke-u-prostorijama-gde-je-bila-postanska-stedionica_1599478. html , (pristupljeno 19. 1. 2025); Anadolu Agency. „Počela izborna kampanja na Kosovu.” Anadolu Agency. Dostupno na: https://www.aa.com.tr/ba/ politika/po%C4%8Dela-izborna-kampanja-na-kosovu/3447481, (pristupljeno 19. 1. 2025)
poslao izuzetno oštre poruke, dodatno podvlačeći ovu liniju politike.
S druge strane, zadržavajući se na političkom prostoru kosovskih Albanaca, glavne opozicione partije su Demokratska liga Kosova (Lidhja Demokratike e Kosovës – LDK), na čijem je čelu Ljumir Abdidžiku (Lumir Abdihxiku), a koju je osno
vlasti. Ključni elementi uključuju obnovu saradnje s međunarodnim partnerima Kosova, konstruktivniji angažman u dijalogu sa Srbijom i iniciranje internog dijaloga sa srpskom zajednicom. U suštini, opozicija se zalaže za raskid s politikama koje su, kako ocenjuju, nanele štetu Kosovu na simboličkom i praktičnom nivou. Pored toga, pokušava
Na izborima, Srpska lista redovno ostvaruje podršku veću od 90%, što je rezultat kombinacije dugogodišnjih pritisaka na izbornu volju građana i nedemokratskih praksi, poput ucena, pretnji i različitih izbornih manipulacija. Sličan rezultat prognozira se i ovog puta, s tim da je, zbog znatno veće kontrole i prisustva kosovskih institucija na severu, prostor za izborne mahinacije sužen, ali je stepen uticaja na birače van samih biračkih mesta i dalje na značajan.
vao Ibrahim Rugova, Demokratska partija Kosova (Partia Demokratike e Kosovës – DPK), predvođena Memljijem Krasnićijem (Memli Krasniqi), čiji je osnivač Hašim Tači (Hashim Thaçi), i Alijansa za budućnost Kosova (Aleanca për Ardhmërinë e Kosovës – AAK), na čelu s Ramušem (Ramush) Haradinajem. Ove partije, koje su ranije bile na meti kritika zbog brojnih korupcijskih i drugih afera, na prethodnim izborima su zajedno osvojile 37% glasova. Prema trenutnim anketama, očekuje se da će u ovom izbornom ciklusu ostvariti sličan rezultat, a moguće i blago poboljšanje. Glavna odlika svih opozicionih partija jeste pretežno reaktivna politika, iako se mogu pronaći i proaktivni elementi. Njihova strategija mahom počiva na antipristupu, odnosno na promovisanju politika koje su sušta suprotnost aktuelnoj Kurtijevoj
ju da stave veći fokus na socijalne i ekonomske teme, što se takođe uklapa u širi okvir kritike odlazeće vlade, s obzirom na to da su ovi aspekti, prema njihovim tvrdnjama, bili značajno zanemareni tokom Kurtijevog mandata.
Politički prostor kosovskih Srba
Od ukupno 28 izbornih listi registrovanih za ove izbore, šest zastupa interese srpske zajednice: Srpska lista, Srpska demokratija, Srpski narodni pokret, Partija kosovskih Srba, stranka „Za Slobodu, pravdu i opstanak”, te Građanska inicijativa „Narodna pravda”. U okviru kosovskog parlamenta, kosovski Srbi polažu pravo na deset svojih poslanika.
Već dugi niz godina srpske sredine na Kosovu karakteriše
monopartijski sistem, u kojem Srpska lista, kao produžena ruka vladajuće stranke u Beogradu, dominira političkim životom, često u potpunosti oblikujući sudbinu kosovskih Srba. Na izborima, Srpska lista redovno ostvaruje podršku veću od 90%, što je rezultat kombinacije dugogodišnjih pritisaka na izbornu volju građana i nedemokratskih praksi, poput ucena, pretnji i različitih izbornih manipulacija. Sličan rezultat prognozira se i ovog puta, s tim da je, zbog znatno veće kontrole i prisustva kosovskih institucija na severu, prostor za izborne mahinacije sužen, ali je stepen uticaja na birače van samih biračkih mesta i dalje značajan.
Visok stepen nezadovoljstva unutar srpske zajednice prema načinu upravljanja Srpske liste ostaje često potisnut zbog kontrolnih mehanizama koji osiguravaju političku dominaciju ove stranke. Naime, Srpska lista ima gotovo potpun monopol nad životom kosovskih Srba, jer predstavlja praktičnu ekstenziju države Srbije na Kosovu, upravljajući institucijama koje su ključne za opstanak srpske zajednice. Ova pozicija joj omogućava značajnu polugu moći i političkog uticaja.
Predstojeći izbori biće prvi za Srpsku listu, ali i za političke subjekte kosovskih Srba uopšte, nakon masovnog napuštanja lokalnih kosovskih institucija na severu novembra 2022. godine, povlačenja iz kosovske vlade, kratkotrajnog izlaska iz kosovskog parlamenta, te bojkota vanrednih lokalnih izbora na severu, održanih 23. aprila 2023.
godine. Dodatno, Srpska lista bila je prinuđena da se u izvesnom smislu „rebrendira”, gotovo u potpunosti menjajući svoje političko vođstvo nakon napada u Banjskoj, septembra 2023. godine, koji je predvodio tadašnji potpredsednik stranke Milan Radoičić. Ovaj incident izazvao je snažan politički pritisak kako na samu stranku tako i na širu srpsku zajednicu na Kosovu.
Od tog trenutka, vladajuća koalicija na Kosovu intenzivirala je napade na Srpsku listu, označavajući je kao terorističku organizaciju i preduzimajući korake kako bi dodatno otežala njen rad i političko delovanje. Međutim, ovakav način targetiranja mogao bi se pokazati kontraproduktivnim za interese vladajuće koalicije, jer postoji velika verovatnoća da izazove efekat „okupljanja oko zastave” (rally a(round) the flag). Time bi dodatno podstakli jedinstvo i mobilizaciju birača oko Srpske liste, učvršćujući njihovu podršku unutar srpske zajednice na Kosovu.
Zaključak
Na kraju, nema dileme da će se ključna politička borba odvijati unutar političkog prostora kosovskih Albanaca, gde će najveći izazov biti sposobnost opozicije da nadmaši „Samoopredeljenje” i zbirno osvoji veći broj glasova. Uspeh opozicije zavisiće od toga da li će uspeti da prevaziđu unutrašnje podele i postignu konsenzus o formiranju nove vlade. Međutim, čak i ako dođe do takvog ishoda, ostaje otvoreno pitanje da li će nova koalicija moći da se distancira od politika aktuelne vlasti i usmeri Kosovo ka stabilnijem kursu. Na tom putu, suočiće se sa značajnim izazovima, jer bi „Samoopredeljenje”, kao izuzetno jaka opoziciona struja, pomno pratilo i kritikovalo svaki njihov korak, tražeći mogućnosti za destabilizaciju vlasti. S druge strane, ako „Samoopredeljenje” postigne rezultat sličan prethodnom, verovatno se neće desiti značajnija promena u opštem pristupu, osim ako, usled izmena u globalnoj areni i drugačijeg pristupa uticajnih inostranih aktera, na prvom mestu Sjedinjenih Američkih Država, spoljnji pritisci ne postanu jači.
S druge strane, opozicione partije će se, u najboljem slučaju, boriti za osvajanje 1−2 mandata, koliko bi eventualno mogle oduzeti Srpskoj listi. Njihov zajednički imenitelj je izrazito „antiSrpska lista” pristup, ali uz značajno ograničene resurse, slabu infrastrukturu i nedostatak ljudskih kapaciteta, njihova borba deluje krajnje asimetrično i nepravedno, što ih stavlja u izrazito nepovoljan položaj u ovoj izbornoj utakmici. Dodatno, potencijalni problem za opozicione partije predstavlja njihova fragmentacija, kao i činjenica da je baza njihovih potencijalnih glasača zajednička. To znači da će glasovi verovatno biti raspodeljeni među nekoliko opozicionih aktera, što će smanjiti njihove šanse da osvoje poslanički mandat.
POLITIČKA SCENA U HRVATSKOJ NAKON IZBORA
PRIJATELJSKA UTAKMICA ZORANA MILANOVIĆA
Pobeda novog-starog predsednika ne znači da je pozicija saborske većine ugrožena, pogotovo ako se uzme u obzir da predsednička ovlašćenja nisu velika, iako je funkcija simbolički važna. Ipak, ona pokazuje ključnu želju građana: oni neće da sve poluge vlasti budu u rukama HDZ-a. Kako će izgledati budući odnosi dve najjače hrvatske partije i njihovih vođa?
Piše: Aleksa Jadžić, dopisnik portala Progovori o pregovorima
Aleksa Jadžić, izvor: privatna arhiva
Nakon parlamentarnih i izbora za Evropski parlament, za manje od godinu dana u Hrvatskoj su održani i predsednički izbori. Zoran Milanović je odneo ubedljivu pobedu, otvorivši novo poglavlje u političkom životu zemlje. Neizvesnost u već napetim odnosima s Vladom predvođenom Hrvatskom demokratskom zajednicom (HDZ) nastavlja da raste.
Nedeljama je Milanović u svakoj anketi u trci za drugi petogodišnji mandat vodio sa oko 39% glasova, dok je njegov najbliži rival Primorac imao 23%. Pratila su ih Ivana Kekin iz levičarske stranke zelenih „Možemo!” i nezavisna kandidatkinja Marija Selak Raspudić, sa po oko 9%.
Ishod predsedničkih izbora mogao se naslutiti i tada, kao i posle prvog kruga u kojem je novom starom predsedniku Zoranu Milanoviću, kandida
Briselski Politico piše da je „populistički i proruski kandidat Milanović” na izborima „odneo ubedljivu pobedu” i da je „razbio mit da vladajuća stranka HDZ ima vrlo odanu bazu” među građanima. Stoga upozorava da bi njegove izjave trebalo da zabrinu Brisel.
tu Socijaldemokratske partije (SDP), za dlaku izmakla pobeda. Međutim, verovatno da ni sam Milanović nije očekivao da će rezultat drugog kruga podsećati na
referendum – osvojio je skoro 75% glasova, naspram 25% koliko je dobio Dragan Primorac, kandidat vladajuće nacionalno-konzervativne HDZ. Ovaj rezultat je posebno upadljiv imajući u vidu da je na parlamentarnim izborima u aprilu 2024. godine HDZ ostao najjača stranka – mada je morao da pravi koaliciju da bi formirao Vladu.
Politička ravnoteža i/ili evroskepticizam
Politički analitičar Dragan Bagić ocenjuje trijumf Milanovića kao veliki uspeh jer je, uprkos niskoj izlaznosti (najmanjoj u poslednjih 25 godina), dobio više glasova nego pre pet godina, kada je u drugom izbornom krugu porazio predsednicu Kolindu GrabarKitarović, premda je kandidatkinja iz HDZ tada osvojila većinu županija (12 od ukupno 21).
„To je redak slučaj u Hrvatskoj, što znači da nije samo zadržao, već je i pridobio nove birače”, kaže Bagić. Međutim, činjenica da je na izbore za predsednika u drugom krugu izašlo samo 43% upisanih birača jasno pokazuje koliko građani procenjuju važnost tih izbora, ali i kvalitete kandidata. Dakle, ako se u pogledu glasova napravi razlika između rezultata, prednost Zorana Milanovića u odnosu na Dragana Primorca u prvom krugu bila je veća samo za 483.275 glasova odnosno 29,74%.
Ključ Milanovićevog uspeha mnogi vide u kombinaciji njegovih
levičarskih uverenja i populističkih govora, često prožetih retorikom usmerenom protiv NATO-a i EU. Briselski Politico piše da je „populistički i proruski kandidat Milanović” na izborima „odneo ubedljivu pobedu” i da je „razbio mit da vladajuća stranka HDZ ima vrlo odanu bazu” među građanima. Stoga upozorava da bi njegove izjave trebalo da zabrinu Brisel, s obzirom na to da, prema njihovim navodima, značajan deo Milanovićevih pristalica deli s njim evroskeptični pogled na svet. S druge strane, francuski Figaro ističe da su građani u Milanoviću videli garanta ograničenja Plenkovićeve vlasti i političke ravnoteže „u času kad Hrvatska ima [treću] najveću stopu inflacije u Evropskoj uniji, opšteraširenu korupciju i nedostatak radne snage”.
Američka strategija na hrvatski način
Šta Milanovićev istorijski rezultat menja u političkom pejzažu Hrvatske? Kroz predsedničku kampanju dodatno je učvrstio neke od već ranije utvrđenih pozicija – ni tokom prvog mandata nije se ustručavao da kritikuje Evropsku uniju, u koju je upravo on, kao premijer, uveo Hrvatsku 2013. godine – ali je kampanju ipak temeljio na kritici Vlade, odnosno ukazujući na korupcijske afere, kao što je „Plin za cent”. Premijeru Plenkoviću je bio zadat ozbiljan udarac, pogotovo što je pred izbore HDZ već bio oslabljen zbog poslednjeg skandala iz
REZULTATI
novembra u koji upleten sada već bivši ministar zdravlja Vili Beroš. Taj je slučaj doveo Plenkovićevu Vladu u sukob s Evropskim javnim tužilaštvom (EPPO) koje je optužilo Zagreb „da sprečava istragu sistemske korupcije u zemlji”.
Posmatrajući Zorana Milanovića u kampanji može se primetiti da je izabrao istu strategiju kao Donald Tramp kada je reč o debati, tj. po jedno sučeljavanje u prvom krugu s preostalih sedam kandidata i po jedno sučeljavanje u drugom krugu s Draganom Primorcem (Donald Tramp je održao jedno sučeljavanje sa tada aktuelnim predsednikom SAD, Džoom Bajdenom, i završno sučeljavanje s poraženom Kamalom Haris). Dragan Primorac je ipak, poput poražene Kamale Haris, javno pozivao protivkandidata Milanovića da se odazove na sve debate, iako nije uspeo da se nametne ni u dve ponuđene.
Milanović je tokom kampanje izbegavao da se sukobljava s Primorcem, ali i sa celokupnom strankom HDZ. Pojedini stručnjaci smatraju da je Zoran Milanović imao istu strategiju PR stručnjaka kao i Donald Tramp, jer im je sugerisano da u svojim eksplozivnim nastupima ne vređaju i da se ne sukobljavaju sa svima već da se drže okvira uverenja koja zastupaju. Jedina meta Milanovićevih napada bio je centristički, proevropski premijer Plenković. Dakle, i kada je javno kritikovao Primorca, Milanović ga je nazivao
Plenkovićevim čovekom, aludirajući na to da se aktuelnom premijeru ne sme dati apsolutna vlast, jer „Hrvati ne vole da su im sva jaja u istoj korpi”. Plenković je, s druge strane, pogrešno reagovao, postajući nervozan i defanzivan.
Takođe, Zoran Milanović nije ni morao da se previše u debati sukobljava s bilo kim, jer ga je čekao, takoreći, brisan prostor. Na desnici su se za iste glasove borili Tomislav Jonjić, Miro Bulj, Branka Lozo i Dragan Primorac, Marija Selak Raspudić se usmerila na birače centra, a levi
Istorijski debakl Plenkovićeve stranke se može u tom slučaju pripisati lošoj mobilizaciji unutar njihovog glasačkog tela, ali i samoj percepciji Dragana Primorca kao nestranačkog kandidata.
cu je preuzela Ivana Kekin. Sve je to napravilo kratki spoj kod Primorca, kada je reč o pitanjima o Benjaminu Netanjahuu, na koje on ni u jednom trenutku nije odgovorio. Tome je kasnije doprineo i Milanović kada je osudio Primorčeve veze sa Izraelom , tvrdeći tokom televizijske debate da te veze uključuju „masovne ubice” i „kriminalce poput Itamara Ben-Gvira”. Ipak, neki mladi stanovnici Hrvatske su bili nezadovoljni jer politički lideri nisu uopšte govorili o pitanjima značajnim za njih, poput stanovanja ili životnog standarda studenata.
Autentični „jasnogovornik”
Pojedini smatraju da je Zoran Milanović, koji na nacionalnom nivou ima najveći broj političkih utakmica, pobedio sâm u ovim izborima – na sopstvenom imenu i Tuđmanovom pobedničkom izbornom sloganu iz 1997. godine, „Predsednik za predsednika”. Govorio je i da su „Tuđman i Tito najbolje što su Hrvati imali”. Prema rečima politikologa Žarka Puhovskog, Milanović uopšte nema program jer je on program „On sebe predstavlja kao čoveka jasnih reči i jasnih ideja koji ne šteti rečima. To je ono što ljudi vole: jake ljude. To vidimo i u Mađarskoj i Sjedinjenim Državama.”
S druge strane, Politico je Milanovića opisao kao „dete koje izbrblja sve što vidi i čuje” na hrvatskoj političkoj sceni. U već pomenutom tekstu su istakli kako je predsednik uspeo da mobiliše široke slojeve društva – od krajnje desnice, preko levičara, pa sve do proruskih pristalica. I dok neki stručnjaci pojašnjavaju da tajna predsednikove popularnosti leži u činjenici da njegove izjave izrečene jasnim i jednostavnim jezikom podržava deo hrvatskog stanovništva koji je skeptičan prema EU, NATO-u i vojnoj pomoći Ukrajini, drugi su stava da, u suštini, nijedan kandidat nije predstavio ništa novo. Milanović je oldtajmer na političkoj sceni, savršeno poznat biračima, dok je Primorac samo partijski funkcioner. Dakle, ovaj istorijski debakl Plenkovićeve
stranke se može u tom slučaju pripisati lošoj mobilizaciji unutar njihovog glasačkog tela, ali i samoj percepciji Dragana Primorca kao nestranačkog kandidata – s obzirom na to da je on 2009. godine izašao iz HDZ-a i bio protivkandidat za predsednika Andriji Hebrangu (HDZ), birači nisu mogli da zaokruže „strano tkivo” koje se prvo samo „odstranilo”, a zatim tražilo njihovo poverenje. Stoga su ili ostali pasivni u oba kruga predsedničkih izbora ili su demonstrativno glasali za Zorana Milanovića. Ako je prvi krug izbora pokazao da Primorac, uprkos podršci vladajuće stranke, nije uspeo da pridobije neodlučne birače i da je glasove dobio isključivo od svog osnovnog biračkog tela, onda cilj drugog kruga više nije bio pobeda, već postizanje pristojnog rezultata kako ne bi došlo do krize unutar vladajuće partije, jer je ovako nizak rezultat neprihvatljiv za političku opciju koja se definiše kao državotvorna.
Briše se semafor, počinju nove pripreme
Naravno, Milanovićeva pobeda ne znači da je pozicija saborske većine ugrožena, pogotovo ako se uzme u obzir da ovlašćenja predsednika nisu velika (predstavlja zemlju u inostranstvu, vrhovni je komandant oružanih snaga, raspisuje izbore za Hrvatski sabor i referendume, i izvršnu vlast deli s Vladom), iako funkcija jeste simbolički važna. Ipak, ona pokazuje ključnu želju građana: oni neće da
sve poluge vlasti budu u rukama HDZ-a, koja dominira političkom scenom od 1991. godine.
Međutim, ne treba iz Milanovićevog rezultata izvlačiti dalekosežne zaključke u kontekstu lokalnih izbora koji će se održati u maju, te
Kada je javno kritikovao Primorca, Milanović ga je nazivao Plenkovićevim čovekom, aludirajući na to da se aktuelnom premijeru ne sme dati apsolutna vlast, jer „Hrvati ne vole da su im sva jaja u istoj korpi”. Plenković je, s druge strane, pogrešno reagovao, postajući nervozan i defanzivan.
prognozirati poraz HDZ. Ali valja opisati kako je taj rezultat potpuno zacrveneo Hrvatsku, uz tek male džepove otpora, koji su samim tim posebno zanimljivi. Lestvica, koja je tu postavljena za HDZ, veoma je visoka. Naime, pre četiri godine HDZ je samostalno osvojio mesta nosilaca izvršne vlasti u 15 od 21 županije i u gotovo 150 gradova i opština, a osim toga u brojnim jedinicama lokalne samouprave funkcioniše unutar vladajuće koalicije. Njihov glavni konkurent, SDP, osvojio je tek dva županjska mesta. Malo je verovatno da bi ovakav uspeh stranka mogla da ponovi, a sve što osvoji manje od rezultata od pre četiri godine, smatraće se neuspehom. Svakako, posle lokalnih izbora, tokom leta ili na jesen Hrvatska može da očekuje novu konstelaciju snaga na svim nivoima, i onda će se možda
u tom trogodišnjem intermecu pojaviti naznake promena na relaciji Milanović−Plenković.
Svakako, već provejava stav da se odnos snaga na terenu neće mnogo promeniti, jer će obojica ostati ključne političke figure, „samo se klatno političkog legitimiteta sada pomerilo ka Milanoviću i on će biti u prilici da diktira smer tih procesa, barem u onom delu gde mora da sarađuje sa premijerom”.
Lični sukob ključnih figura
Politički odnosi su, međutim, u velikoj meri zasnovani na utisku, a ne na realnim odnosima. Pred Hrvatskom je prilično neizvesno političko razdoblje. Iako su Milanovićevi argumenti za euforiju vrlo slabi, stvara se utisak da je nastupio početak kraja Plenkovićeve administracije. Činjenica je da se Plenković ne snalazi u novoj situaciji i da nema jasan odgovor. Između ostalog, Hrvatska mora rešiti i pitanje rotacije ambasadora u inostranstvu, koja je bila blokirana gotovo celi Milanovićev prvi mandat. Prema svemu sudeći, „predsednik sa čvrstim legitimitetom” u tom procesu nastojaće da ponizi premijera, ali i da u diplomatsku mrežu ugradi aktere koji dele njegove spoljnopolitičke stavove. Milanović je figura sposobna da deluje individualno i da donosi odluke, ali i pored toga, ne treba očekivati promene u spoljnoj politici, jer on predstavlja sistemsku političku snagu.
Uostalom, SDP, kao i nemački CDU, počiva na principima evroatlantskih integracija. To je dogma njihove spoljne politike, odnosno tu je reč o dvema varijantama evroatlantske politike. Ako CDU stoji na principima blokovske lojalnosti, SDP je više orijentisan ka nacionalnim interesima.
Ni Plenković ni Primorac nisu čestitali pobedu novom starom šefu države, ali kada pogledamo proteklih nekoliko parlamentarnih i predsedničkih izbora u Hrvatskoj, nikada poražena strana i nije čestitala pobedniku. To mnogo govori o ličnom konfliktu. Dakle, ovde nisu problem samo politike već lični animoziteti, što je nedopustivo kada je neko na čelu države. Višegodišnji sukob Milanovića i Plenkovića kulminirao je 2024. predsednikovim iznenadnim raspisivanjem parlamentarnih izbora i najavom da će se kandidovati za premijera Hrvatske, što mu je
Ustavni sud zabranio. Njihova netrpeljivost je „naškodila reputaciji države, jer se više nije gledalo na zemlju gde se dogovorom i razgovorom mogu rešiti stvari”, objašnjava Ankica Mamić, stručnjak za
I Plenkoviću i Milanoviću ne samo Ustav nego i politička praksa nalažu da barem započnu razgovor o poslaničkim mestima, jer je potpuno nedopustivo da država u tom smislu „tapka u mestu”.
komunikacije. „Taj odnos treba da se redefiniše ili će država i dalje trpeti štetu.” Plenkoviću će sada biti teško da izbegne barem pokušaj razgovara, jer Ustav Republike Hrvatske obavezuje premijera na saradnju s predsednikom.
Lični sukobi premijera i predsednika će se nastaviti, a na to bi dodatno mogla uticati najava Vlade o promeni Zakona o odbrani,
ukazuje i Višeslav Raos, profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu. „Vlada na neki način želi zaobilaznim putem da spreči Milanovića da im se meša u namere, poput vraćanja vojnog roka”, kaže Raos. Po Ustavu, predsednik mora potpisati zakon, a može ga i poslati Ustavnom sudu na potvrdu, što dosad nikada nije učinio, a uz ovu pobedu Milanović nema veliku motivaciju ni za kakvu saradnju iako je pružio ruku pomirenja. Naime, i Plenkoviću i Milanoviću ne samo Ustav nego i politička praksa nalažu da barem započnu razgovor o poslaničkim mestima, jer je potpuno nedopustivo da država u tom smislu „tapka u mestu”. Obojica su došli iz Ministarstva spoljnih poslova i trebalo bi da su svesni na koji način funkcioniše instrument spoljne politike države.
ZONA SLOBODNOG PUTOVANJA
BRISANJE GRANICA ZA RUMUNIJU I BUGARSKU
S obzirom na to da je sada Zapadni Balkan okružen državama članicama Šengena, to može predstavljati olakšavajuću okolnost za države regiona, uključujući i Srbiju, da se lakše i brže priključe Šengenu. Imajući u vidu da Zapadni Balkan, kada se priključi EU, neće imati spoljne granice Unije ni prema jednoj državi, strah od ilegalnih ulazaka iz trećih država biće minimalizovan.
Piše: Miloš Pavković, Centar za evropske politke
Miloš Pavković, izvor: Medija Centar
Počevši od 1. januara 2025. godine, Rumunija i Bugarska postale su punopravne članice šengenskog prostora, čime on sada pokriva 450 miliona stanovnika i teritoriju veličine 4.595.000 km2 . Put Bugarske i Rumunije do tamo bio je trnovit.
One su pristupile EU zajedno, 1. januara 2007. godine. I dok članstvo u EU predstavlja veliki korak za sve postkomunističke države u Centralnoj i Istočnoj Evropi, pristup šengeskom prostoru je jedna od najvećih i najvažnijih koristi za građane novih država članica. Pristup Šengenu omoguća
Tek nakon pretnji rumunske
Vlade da će tužiti Austriju
Sudu pravde EU zbog blokiranja Rumunije za ulazak je Šengen, dublja integracija Rumunije i Bugarske postaje realnost.
va ne samo slobodno putovanje unutar EU već i slobodno naseljavanje i ostvarivanje radnog i poslovnog odnosa u bilo kojoj drugoj državi EU, jednako kao što to čine i njeni državljani. Iako je samim pristupom EU svaka država članica nakon Ugovora iz Amsterdama (1997) u obavezi da se uskladi sa svim politikama i direktivama u oblasti Politike slobode, bezbednosti i pravde i učlani u Šengensku zonu, ovo predstavlja vid dublje integracije i ne ostvaruje se automatski punopravnim članstvom u EU. Naprotiv, pristup
ŠENGENSKI PROSTOR, LIČNA KARTA
Šengeski prostor predstavlja teritoriju 29 evropskih država, uključujući većinu država članica EU i pored njih Švajcarsku, Lihtenštajn, Norvešku i Island, između kojih je omogućen slobodan protok ljudi, roba i usluga i ukinuti granični prelazi. Uspostavljanje zone slobodnog putovanja započelo je daleke 1985. potpisivanjem Šengenskog ugovora kojem su prvobitno pristupile pet država: Beneluks1, Francuska i Zapadna Nemačka. Zatim je 1990. godine potpisana Šengenska konvencija kojom se ukidaju unutrašnje granice među državama potpisnicama i ustanovljava se zajednička vizna politika.
1 Belgija, Holandija i Luksemburg.
Šengenu je podvrgnut usaglašavanju sa gorepomenutim politikama, ali i jednoglasnom odlukom svih ostalih članica EU koje su ujedno deo Šengena. To u praksi znači da mogu proteći decenije pre nego što se neka država članica EU pridruži i šengenskom prostoru.
Dugi boravak u čekaonici
To je upravo i bio slučaj s Bugarskom i Rumunijom, koje se čekale na pristup Šengenu punih 18 godina nakon ulaska u EU. Čak je i Hrvatska – punopravna članica EU od 2013, znači šest i po godina nakon Bugarske i Rumunije – pristupila Šengenu 1. januara 2023. godine, pune dve godine pre ove dve države. Razlozi za odlaganje su bili višestruki.
Prvo, Bugarska i Rumunija predstavljaju spoljne granice EU prema trećim državama čiji državljani traže prilike da legalnim i ilegalnim putevima uđu u EU. Države
poput Turske, Moldavije, Ukrajine, pa i Srbije, dominiraju po broju državljana koji se naseljavaju u EU. S druge strane, Rumunija i Bugarska nalazile su se na migrantskoj ruti tokom decenije migrantske krize, gde je više miliona ljudi s Bliskog istoka spas tražilo u bogatim zemljama EU. Ostale države članice nisu imale poverenja u Bugarsku i Rumuniju da će se na adekvatan način odupreti ovim bezbednosnim izazovima. Dodatno, postojao je strah da će veliki broj bugarskih i rumunskih državljana naseliti bogatije i razvijenije države članice EU. Tek nakon pretnji rumunske Vlade da će tužiti Austriju Sudu pravde EU zbog blokiranja Rumunije za ulazak u Šengen, dublja integracija Rumunije i Bugarske postaje realnost.
Ulazak Bugarske i Rumunije u Šengen za građane Srbije znači da mogu očekivati strože kontrole na graničnim prelazima sa ovim dvema državama.
SUDBINA EES I ETIAS SISTEMA
EES i ETIAS1, srodni sistemi EU sa ciljem da prate i odobravaju ulaz i izlaz trećih državljana u i iz EU, ponovo su na nivou čitave EU pomereni za stavljanje u primenu. Zasad nema tačnog datuma početka primene, sem informacije da će EES stupiti na snagu tokom 2025. godine, dok se primena ETIAS sistema planira šest meseci nakon početka primene EES. To znači da građani Srbije i Zapadnog Balkana mogu i dalje slobodno putovati u države EU i Šengena, dok sudbina EES i ETIAS sistema ostaje neizvesna. Imajući i vidu da su oni najavljeni još 2016. godine, svako odlaganje povećava sumnju u njihovu konačnu implementaciju, dok državljanima trećih država donosi olakšanje jer, iako to nije povratak viznog režima, jeste izvesno opterećenje za putnike.
1 Detaljnije objašnjenje šta EES i ETIAS predstavljaju i kako utiču na putovanja građana Srbije u EU možete pročitati ovde
Značaj za Srbiju
Ulazak Bugarske i Rumunije u Šengen za građane Srbije znači, za početak, da mogu očekivati strože kontrole na graničnim prelazima sa ovim dvema državama. Vlade Bugarske i Rumunije sada moraju u praksi dokazati da su spremne da brane spoljne granice EU od ilegalnih ulaza na teritoriju EU. Slična situacija je bila kada su one delimično pristupile Šengenu
31. marta 2024. godine; zona slobodnog kretanja je važila za putnike vazdušnog i morskog saobraćaja. Oni koji su, recimo, putovali sa aerodroma u Sofiji, Bukureštu ili Temišvaru, mogli su da primete strože bezbednosne kontrole i duže redove. Pojačane kontrole granične policije mogu se sada očekivati i na putnim graničnim prelazima. S druge strane, ukidanje unutrašnjih granica će olakšati putovanje srpskih državljana u
Grčku, izbegavajući duplo čeka nje na graničnim prelazima kroz Severnu Makedoniju.
Još jedna važna poruka ulaskom Bugarske i Rumunije u Šengen se šalje preostalim balkanskim državama koje su van EU. Prvo, primeri Bugarske i Rumunije, ali i Hrvatske, treba da posluže kao ohrabrenje i dokaz za Srbiju i ostale da nastave evropske integracije. Drugo, s obzirom na to da je sada Zapadni Balkan okružen državama članicama Šengena, to može predstavljati olakšavajuću okolnost za ove države da se lakše i brže priključe Šengenu. Imajući u vidu da, kada se priključi EU, Zapadni Balkan neće imati spoljne granice Unije ni prema jednoj državi, strah od ilegalnih ulazaka iz trećih država biće minimalizovan. Dakle, može se očekivati da će Srbija i ostale države regiona trpeti manje pritiska u tom kontekstu u odnosu na sve druge članice EU kada su se priključivale Šengenu. Naravno, pre toga je neophodno prvo postati članica EU.
