ОБУКА ТРЕНЕРА ЗА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ ПРИРУЧНИК ЗА ОБУКУ
ОБУКА ТРЕНЕРА ЗА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ ПРИРУЧНИК ЗА ОБУКУ АУТОР: ПРОФ. ДР ДЕАН АЈДУКОВИЋ САРАДНИК: НЕНАД ГАЛИЋ
Прилагодили за употребу у Републици Српској: Младен Голић, дипл. психолог, Владимир Накић, дипл. Социјални радник Primarius др Амела Лолић, специјалиста социјалне медицине са организацијом и економиком здравствене заштите
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
1.УВОД 1.1. КОМЕ ЈЕ ПРИРУЧНИК НАМИЈЕЊЕН И КАКО ГА КОРИСТИТИ
родици. По свом садржају, одговара захтјевима који су постављени Минималним стандардима за спровођење психосоцијалног третмана учинилаца насиља у породици у дијелу у ком је дефинисан садржај додатне обуке за вођење психосоцијалног третмана.
Приручник служи оспособљавању предавача који ће обучавати стручњаке у установама социјалне и здравствене заштите, као и у невладиним организацијама које пружају услуге психосоцијалног третмана и рехабилитације мушкараца учинилаца родно заснованог насиља у Републици Српској.
Први дио Модула за обуку садржи Приручник за обуку. У њему су обрађени садржаји које је неопходно познавати како би се разумио шири контекст у ком се спроводи психосоцијални третман учинилаца насиља у породици. Због тога су прво наведене обавезе земаља према међународном праву, нормативни и стратешки оквир за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља у Републици Српској. Затим, наведене су теоретске и вриједносне основе психосоцијалног третмана и разрађено неколико специфичних тема које су посебно важне за третмански рад у друштву које пролази кроз период транзиције. На крају, описан је психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља као методе рехабилитације: од дефиниције и циљева, преко укључивања у третман и описа структуре, до евалуације и потребних компетенција водитеља третмана. . Други дио Модула за обуку садржи Програм обуке водитеља психосоцијалног третмана учинилаца родно заснованог насиља. Овај програм садржи детаљан опис 16 групних третманских сусрета са учиниоцима насиља. За сваки сусрет понаособ, дефинисани су циљеви, садржај, потребан материјал и начин рада. Тај дио Модула уједно водитељима служи у спровођењу самог психосоцијалног третмана.
Овај приручник темељи се на раније израђеном и постојећем програму психосоцијалног третмана учинилаца родно заснованог насиља и садржи методичка упутства, поступке и материјале које треба користити у обуци предавача, чији је задатак да даље обучавају стручњаке који ће спроводити психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља. У обуци предавача, као и у обуци стручњака, основна идеја је да се користи искуство које полазници обуке већ имају у непосредном раду са људима, а потребно је да усвоје специфична знања, вриједности и вјештине потребне за вођење психосоцијалног третмана. То се постиже тако што ће учесници обуке за предаваче, а затим и обуке за водитеље третмана, искуствено проћи кроз све фазе третмана и вођења групних сусрета, које ће убудуће спроводити са учиниоцима насиља. Они ће тако истовремено темељито упознати захтјеве које програм ставља пред учиниоце и стећи увид у специфичности вођења групе недобровољних корисника (клијената) њихових услуга. Током обуке, сваки учесник (тј. онај који се припрема за предавача, а касније и водитељ третмана) добија велики број повратних информација од водитеља обуке и других учесника обуке о свом напретку. На овај начин, као главна метода обуке користи се симулација процеса спровођења третмана, тако да учесници обуке добијају исте задатке као што ће их добијати учиниоци насиља у самом третману. При том, као једна о главних метода користи се играње улога учинилаца и водитеља третмана у готово реалном времену извођења. Овај приручник за предаваче треба користити као надоградњу Модула за обуку за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља у породици (УНПФА. Сарајево, 2013.). Модул за обуку служи оспособљавању стручњака који раде са учиниоцима и жртвама родно заснованог насиља у по-
Дакле, овај приручник је својеврстан додатак претходно израђеним материјалима и служи за обуку предавача који ће обучавати водитеље третмана. Треба га користити као методичко средство са дидактичким материјалима за спровођење обуке предавача. Граматички облици за мушки и женски род који се користе овом документу односе се на оба пола.
1.2. ПОЛАЗНЕ ВРИЈЕДНОСТИ У РАДУ СА УЧИНИОЦИМА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У раду са учиниоцима родно заснованог насиља важно је схватити вриједности које водитељи третмана треба да заступају јер је то један од начина да се осигура дугорочна 3
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
одрживост промјене понашања која се настоје постићи третманом. Из овог разлога, тренери треба да помогну учесницима обуке да схвате и прихвате основне вриједности, које укључују: посљедице патријархалних елемената социјализације мушкараца и жена, обавезу заштите женских људских права, разликовање рода и пола, неприхватљивост насилног рјешавања сукоба у партнерском односу и насиље као изабрано понашање. Како би могли заступати ове вриједности, сами тренери треба да поруче литературу у којој се наводе објашњења која могу користити у обуци и преношењу ових вриједности полазницима обуке и касније учиниоцима насиља. У Приручнику за обуку за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља наведена је литература коју тренери треба да прочитају и схвате како би наведене вриједности могли да протумаче полазницима обуке. У наставку су кратко наведени главни елементи које тренери могу да корист у преношењу ових вриједности.
ПАТРИЈАРХАЛНИ ЕЛЕМЕНТИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ МУШКАРАЦА И ЖЕНА Тренери треба да помогну водитељима психосоцијалног третмана које ће обучавати да разумију да је родно засновано насиље и насиље у породици највећим дијелом израз злоупотребе моћи због претпостављених мушких привилегија као посљедице неравноправности у односима мушкараца и жена. То је дио патријархалног насљеђа које, у већој или мањој мјери, постоји у свим друштвима. У овој традицији, мушкарци се подржавају у ставу да имају већа природна права од жена самим тим што су мушког пола, а жене које су патријахално васпитане подстичу се да прихвате такав став. Разлог је што су жене кроз историју, а дијелом и данас, биле лишене одређених права које уживају мушкарци. Оправдање се тражило у биолошким разликама између полова, али савремена теорија разлике приписује друштвеном положају мушкараца и жена и различитом односу друштва према њима. При том, друштво на различите начине, посебно у неформалним односима, даје предност мушкарцима, који на тај начин имају више ресурса и моћи (нпр. располагање имовином, неједнакост у плати за исти посао, подјела послова на “мушке” и “женске”, итд.). Неравноправно третирање особа женског и мушког рода је облик дискриминације.1 Сва савремена друштва осуђују и забрањују дискриминацију по полу, вјерској, етничкој, или сличној припадности.
ОБАВЕЗА ЗАШТИТЕ ЖЕНСКИХ ЉУДСКИХ ПРАВА Због чињенице да су жене током историје у многим друштвима биле лишене одређених права која су уживали
мушкарци, препозната је потреба за засебним дефинисањем права жена. Суштина људских права је заштита појединца од злоупотребе државне моћи усмјерене против њега. Тек је Декларација о људским правима Уједињених нација (1948.) укључила одредбу да ниједна особа не смије бити оштећена због своје полне припадности. Међутим, упркос томе, људска права за жене и мушкарце нису се равноправно остваривала. Због тога је настао концепт женских људских права, према ком свако људско биће женског пола самим чином рођења стиче одређена неотуђивих права, која се садржајем разликују од ширег концепта људских права. Важан корак у том напретку било је доношење Истамбулске конвенције 2 (2011.). Ограничења људских права жена повезана су са подјелом свакодневног живота на јавну и приватну сферу. Као што је познато, женама се више додјељује сфера “приватног”, а мушкарцима сфера “јавног”. То не вриједи само за традиционална него и за савремена друштва. Ова подјела је важна јер је заштита приватне сфере (нпр. неповредивост дома, право на одгој дјеце према властитом нахођењу, приватност односа у породици) једно од људских права у које се држава, осим у изузетним околностима, не смије уплитати. Међутим, у приватној сфери, одвијају се понашања којима се нарушавају темељна људска права (нпр. на сигурност од насиља). Ако се на то гледа као на “приватни проблем” породице или партнера, држава не треба да се мијеша. Међутим, насиље над женама највећим дијелом догађа се управо у “приватној” сфери, па држава има обавезу да заштити женска људска права. Стога је обавеза државе да предузме све што је потребно да буду заштићене управо они чија су специфична права посебно угрожена у приватној сфери. Држави на располагању стоје најмање три механизма: 1) идентификовање и кажњавање учинилаца насиља; 2) подршка и помоћ жртвама насиља како би се оснажиле да прекину; 3) психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља. Разумијевање женских људских права значи прихватање чињенице да жене имају право да буду сигурне у дому и породици, а да је дужност државе да то омогући. Неке повреде људских права су специфичне за жене и произлазе из дискриминације жена само на темељу родне припадности. Примјери кршења људских права којима су више изложене жене су: силовање, сексуално мучење у затворима, насиље у породици или насиље које се врши само над женама, нпр. побачај женских фетуса. Унапређење женских права и равноправности манифестује се равноправним учешћем у свим областима друштвеног живота, приступу свим врстама послова и друштвеног положаја, истој плати за исти посао, подједнакој заступљености мушкараца и жена у управљачким структурама, представничким и извршним тијелима власти.
1 Шимоновић, Д. (2004) Кратки водич кроз ЦЕДАW – конвенцију о уклањању свих облика дискриминације жена. Загреб: Уред за равноправност сполова. 2 Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (2011.), чл. 3д; http://www.conventions.coe. int/Treaty/EN/Treaties/Html/210.htm 4
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
РАЗУМИЈЕВАЊЕ И РАЗЛИКОВАЊЕ РОДА И ПОЛА и многи други људи, склони су да покажу разумијевање за Важно је да учиноци насиља који су на третману разумију да род и пол нису истог значења. Међутим, многи то тешко прихватају. Због тога тренери треба да изнесу аргументе које ће водитељи третмана моћи увјерљиво користити. Детаљно су описани у Приручнику за обуку за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља, а овдје су истакнути неки елементи, које свакако треба пренијети током обуке. Пол особе је биолошки одређен прије рођења. Биолошки (хромосоми, вањски и унутрашњи полни органи, хормонални статус, секундарне полне карактеристике) одређују женски или мушки пол. Насупрот томе, родни идентитет мушкараца и жена у било ком друштву дефинисан је друштвено и психолошки. Разумијевање властитог рода обликује се током живота појединца који одраста и живи у конкретним историјским и културним околностима. Због тога се родни идентитет може мијењати кроз вријеме. Многи људи погрешно мисле да су разлике између жена и мушкараца у свакодневном животу првенствено посљедица биолошких фактора који су одредили њихов пол. То је типично мишљење већине учинилаца родно заснованог насиља. Но, у стварности се ради о посљедицама друштвених, историјских и културних процеса који дјелују на појединца током одрастања (социјализације). Род је одређен очекивањима, задацима, дјеловањем и улогама приписаним мушкарцима и женама у друштву, јавном и приватном животу. На тај начин, у одређеном друштву и времену дефинише се шта значи бити “женско” или особина “женскости” односно што значи бити “мушко” или особина “мушкости” (маскулиности).
насилно понашање партнера због неповољних материјалних околности или реаговања на понашање жене које доживљавају као изазивајуће или “непримјерено” на неки други начин. Тренери треба јасно да кажу да је увијек и без изузетка за насиље одговорна особа која насиље учини. Ако оба партнера током сукоба прибјегну насилном понашању, обоје носе одговорност за њега – али свако носи свој дио одговорности. Степен одговорности одређују надлежна судска тијела, али неприхватљиво је одговорност за своје понашање пребацивати на другу особу, ма шта да је учинила. Ову вриједност је многим учиниоцима врло тешко разумјети и прихватити, али је то кључни дио третмана. Због тога тренери морају и сами добро разумјети и искрено прихватити логику која је овдје изложена, јер лако могу упасти у замку објашњавања интерактивног односа жртве и учиниоца насиља. Једна од корисних реченица које водитељи третмана могу употријебити када учиниоци објашњавају да они само реагују насилним понашањем на нешто што је њихова жена или партнерка учинила је: “Значи ли то да ваша жена / партнерка управља вашим поступцима, а не ви”? Исто тако, тренери треба да припреме будуће водитеље треетмана на питања као што су: “А, шта бисте ви учинили на мом мјесту”? У оваквим случајевима, тренери треба да подуче учеснике обуке да врате одговорност учиниоцу који поставља такво питање коментаром да овдје није ријеч о водитељима него о њима, клијентима који су прекршили закон.
НАСИЉЕ КАО ИЗАБРАНО ПОНАШАЊЕ
НЕПРИХВАТЉИВОСТ НАСИЛНОГ РЈЕШАВАЊА СУКОБА У ПАРТНЕРСКОМ ОДНОСУ
Важно је да тренери успјешно пренесу будућим водитељима третмана да се учиниоцима нуди могућност да успоставе самоконтролу над властитим насилним понашањем и да је то могуће. Са становишта мотивације, могу нагласити да на тај начин могу избјећи будући сукоб са законом и можда побољшати односе у породици. Многи учиниоци имају утисак да у критичним ситуацијама нису у стању да управљају својим поступцима. То није тачно и тренери треба да полазницима обуке дају аргумент које ће користити против таквог погрешног увјерења. Њихова полазна и упорна позиција треба бити да сваки човјек управља својим понашањем и бира како ће се понашати у конкретној ситуацији. Реченице које тренери могу пренијети будућим водитељима третмана како би их користили, а врло су ефектне су, на примјер: “Разумијем да сте били нервозни и љути због тога што вам је шеф неоправдано приговарао, али сте ми рекли да га никада нисте опсовали у лице нити ударили. Како то да се кад сте љути на шефа можете да контролишете своје понашање, а када сте љути на супругу не можете?”
У овом контексту, тренери треба јасно и упорно да заступају позицију да је насилно понашање у породици неприхватљиво под било којим условима. Не само учиниоци насиља, већ
Учиниоцима насиља потребно је појаснити да у третману могу стећи вјештине како да на ненансилан и незлостављајући начин изразе своје мишљење, незадовољство
Постојање јасних тјелесних разлика између већине жена и мушкараца користи се за дефинисање различитих очекивања од једних и од других, прописивање прихватљивог понашања мушкараца и жена, ограничавање приступа одређеним улогама. Како друштва постају динамичнија и демократичнија, а људи мобилнији, улоге које преузимају мушкарци и жене су све равноправније јер постају одређене више конкретним политичким социјалним и економским факторима, а мање културом. Род је повезан са социјалном моћи у породици и друштву. На примјер, у односима између партнера није важно само каква је подјела рада у породици, него и како се доносе важне одлуке, ко их доноси, ко располаже ресурсима (нпр. финансијама, имовином). Често мушкарац има већу социјалну моћ коју користи у партнерским односима. Разлике између мушкараца и жена су редовно вредноване на штету жена.3
3 Галић, Б. (2012) Друштвена увјетованост родне дискриминације. У: Ж. Каменов и Б. Галић (уреднице) Родна равноправност и дискриминација у Хрватској, стр. 9-27. Загреб: Уред за равноправност сполова. 5
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
и неслагање са понашањем чланова породице и партнерка, а да не постану насилни. То је врло важна порука коју тренери треба да пренесу водитеља третмана током обуке.
1.3. ОБАВЕЗЕ ЗЕМАЉА ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ, НОРМАТИВНИ И СТРАТЕШКИ ОКВИР ЗА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Пренесено из публикације: Ресурсни пакет за одговор пружалаца психосоцијалних услуга у Републици Српској на родно засновано насиље, аутори: А. Лолић, Б. Сладојевић, Љ. Иванчић, Н.Петрић, Б. Лакић и С. Топић Бузуауи (UNFPA 2017) Будући да водитељи психосоцијалног третмана морају познавати правну основу на којој је третман базиран, важно је да је водитељи обуке јасно прикажу. Како се нормативни и стратешки оквир мијења, водитељи обуке морају да редовно прате измјене како би их током обуке преносили полазницима.
1.3.1. ОБАВЕЗЕ ЗЕМАЉА ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ Међународне правне норме у области родно заснованог насиља према женама садржане су у документима усвојеним на различитим нивоима окупљања држава унутар међународних организација чије су чланице, или то настоје постати. Својим чланством у овим организацијама државе пристају на принципе на којима почивају те међународне организације, а својим потписом обавезују се примјењивати међународни документ који садржи правила међународног права и испуњавати обавезе из ратификованог документа. Међународни стандарди у области супротстављања насиљу према женама, уопштено говорећи, садржани су у различитим документима усвојеним на нивоу Уједињених
нација, Савјета Европе и Европске уније, али и у одлукама којима тијела која прате примјену тих докумената одлучују у појединачним случајевима кршења права која се њима гарантују. Обавеза је државе не само да призна и поштује права, већ и да омогући уживање у правима и заштити особa чија су права повријеђена,4 што претпоставља активан ангажман државе у осигуравању услова да се у правима може уживати5. Ова обавеза укључује и дужност да се побољша одговор здравственог сектора на родно засновано насиље. Међународни уговори постављају минималне стандарде признавања, поштовања и заштите права испод којих државе не могу ићи. Оне државе које то желе могу учинити и више него што то минимални стандарди захтијевају. Општи стандард и надређени принцип који уважава сваки од докумената који регулише област родно заснованог насиља према женама јесте да ниједно дјело насиља према женама не смије бити опроштено. Поред кажњавања учиниоца, од држава се захтијева да обезбиједе и одговарајуће заштитне и друге мјере којима ће осигурати безбједност жртава, посебно када се налазе у ситуацијама непосредне опасности. Поред тога, државе су обавезне да успоставе широк спектар сервиса подршке у области насиља према женама како би ублажиле негативне посљедице насиља и обезбиједиле сигурност жртвама. Држава треба да финансијски подржи овe службе, а посебна пажња треба бити усмјерена на потребе жена које су због неког личног или другог својства посебно угрожене и изложене насиљу6. У овој, као и у другим областима, документи усвојени на нивоу Уједињених нација, Савјета Европе и Европске уније могу се подијелити на: правне документе, који имају обавезујућу правну снагу и дјеловање и који предвиђају механизме путем којих се омогућава санкционисање у случају поступања у супротности са њиховим одредбама, и политичке међународне документе, декларације, препоруке и резолуције, који нису правно обавезујући. Правно су необавезујуће и препоруке и тумачења која дају тијела која прате примјену обавезујућих правних докумената или одлучују у појединачним случајевима о кршењу њима признатих права.
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ Уједињене нације дале су изузетно велики допринос напорима да се постигне равноправност полова. У почетку свог дјеловања, усвојиле су низ докумената којима је женама признато право на уживање права у областима у којима су биле посебно угрожене, како у јавном и политичком животу, тако и у области приватног живота, посебно брака, у смислу регулисања статуса удатих жена и прописивањем
4 На ове три обавезе у енглеском говорном подручју често се реферише као на3 P’s: prevention, protection, prosecution (превенција, протекција, процесуирање). Конвенција Савјета Европе из 2011. године додаје и”четврто P” – енгл. integrated policies (интегрисане политике). 5 European Commission, (2010). Feasibility study to assess the possibilities, opportunities and needs to standardise national legislation on violence against women, violence against children and sexual orientation violence. Daphne, European Commission, Luxembourg, Publication of the European Union, стр. 16. 6 European Commission, 2010: 180, 184, 186; Logar, 2008а: 19; HagemanWhite, 2006: 14-16; HagemanWhite; Bohn, 2007: 17-29; Kelly; Dubois, 2008 6
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
обавезе државама да жене морају дати пристанак на склапање брака и одређивањем минималне границе за склапање и регистровање брака. Убрзо се, међутим, показало да је потребно интервенисати и у осталим областима живота, како јавног, тако и приватног, и донијети посебне правне документе којима ће се забранити дискриминација жена. Најзначајнији документ усвојен у том правцу, који је правно обавезујући за земље које су га ратификовале, је Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена из 1979. године. Њен значај за унапређење положаја жена широм свијета је изузетно велики, због чега се често назива “Женском конвенцијом” и “Повељом женских права”7. У области признавања права на живот без насиља, ту су и Декларација о укидању насиља према женама из 1993. године и Пекиншка декларација са платформом за акцију из 1995. године, као правно необавезујући документи, који су својим садржајем и утицајем у области насиља према женама одиграли значајну улогу као водич за израду регионалних и националних закона и политика. Од изузетног значаја су и смјернице Свјетске здравствене организације, као посебне организације Уједињених нација, која координише и усмјерава јавно здравство, између осталог, и у овој области.
КОНВЕНЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА О УКИДАЊУ СВИХ ОБЛИКА ДИСКРИМИНАЦИЈЕ ЖЕНА Конвенцију о укидању свих облика дискриминације жена (CEDAW) усвојила је Генерална скупштина Уједињених нација (УН) 1979. године. Конвенција пружа правно обавезујући оквир за државне мјере за укидање дискриминације жена у свим сферама живота: политичкој, економској, социјалној, културној, друштвеној, и сл. Све државе које су ратификовале конвенцију CEDAW дужне су спроводити њене одредбе.Конвенција CEDAW ступила је на снагу 3. септембра 1981. године као уговор са обавезујућим правним дејством за државе потписнице, што се осигурава надзором над спровођењем њених одредби путем Комитета за укидање дискриминације жена, који је основан у складу са чланом 17. Конвенције. Чланом 18. се од држава чланица захтијева да подносе периодичне извјештаје о мјерама усвојеним ради ефикасне примјене одредби Конвенције. Извјештаји се подносе Комитету, који их, након разматрања, упућује државама ради предузимање одређених активности у областима у којима су уочене мањкавости у спровођењу Конвенције. Осим тога, поменути Комитет може спровести поступак истраге о тешком и систематском кршењу права признатих Конвенцијом, у којем случају позива државу на сарадњу и достављање одговора везано у склопу провјере информација, а може одлучити и да посјети државу и предузме истрагу на терену. Иако је конвенција CEDAW правно обавезујући акт, све до усвајања Факултативног протокола 1999. године, који је ступио на снагу 2000. године, није постојала могућност подношења притужби и тражења заштите пред Комитетом у случају
повреде њоме гарантованих права. Препоруке којима се окончавају ови предмети у случају прихватања притужбе могу се, осим обештећења жене чија су права повријеђена, сматрати снажном политичком мјером која би убудуће могла допринијети бржем укидању дискриминације жена. Занимљиво је да у CEDAW конвенцији нема изричитог помена насиља над женама. Разлог за овај пропуст је што у вријеме када је текст конвенције био у фази израде, родно засновано насиље, посебно насиље почињено у породици, још није било сматрано питањем људских права. Одбор за CEDAW премостио је тај јаз 1992. године, када је усвојио Општу препоруку број 19. о насиљу над женама. Препоруком се насиље над женама дефинише као облик дискриминације, као насиље које је усмјерено према жени зато што је жена, или насиље које у већој мјери утиче на жене него на мушкарце, а укључује дјела која наносе физички и душевни бол и патњу, пријетње таквим дјелима, принуду и друге видове ограничења слободе (тачка 6). Одбор за CEDAW је 1994. године усвојио још један важан документ, Општу препоруку број 24. о женама и здрављу, чиме су прецизиране обавезе држава да прекину с дискриминацијом жена у подручју здравствене заштите и да осигурају да жене имају једнак приступ услугама здравствене заштите. Важно је напоменути да Препорука бр. 24. такође покрива улогу здравственог сектора у одговору на родно засновано насиље. Обје опште препоруке прецизирају обавезе држава чланица CEDAW-а да укину родно засновано насиље, између осталог и путем енергичнијег одговора здравственог система. CEDAW стандарди за енергичнији одговор здравственог система на родно засновано насиље (Препорука број 24): - Усвајање и спровођење закона, политика, протокола и процедура за рјешавање насиља над женама и дјевојчицама и осигуравање одговарајућих здравствених услуга; - Спровођење свеобухватне стратегије за промоцију здравља жене током живота, укључујући интервенције као одговор на родно засновано насиље, којима се осигурава квалитетна и приступачна здравствена заштита, између осталог и услуге у области сексуалног и репродуктивног здравља; - уклањање свих препрека за приступ жена здравственим услугама, образовању и информацијама; - осигуравање приступа здравственим услугама у складу са људским правима жене, укључујући и право на самосталност, приватност, повјерљивост, свјесни пристанак и избор. Услуге морају бити пружене на начин да се поштује достојанство жене, у складу са њеним потребама и ставовима. То значи, између осталог, забрану присиљавања, нпр. стерилизација без пристанка, или обавезно тестирање на полно преносиве болести;
7 Николић Ристановић, Весна; Мирјана Докмановић, (2006). Међународни стандарди о насиљу у породици и њихова примена на Западном Балкану. Издавачко- графичко предузуеће Прометеј, Београд, стр. 55. 7
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
- спровођење родно осјетљиве обуке, чији је циљ да здравствени радници и сарадници успјешно открију и санирају здравствене посљедице родно заснованог насиља. Програм обуке треба да садржи свеобухватне, обавезне, родно осјетљиве курсеве на тему здравља и људских права жене, посебно родно заснованог насиља; - осигуравање адекватне заштите и здравствених услуга, укључујући и лијечење трауме и савјетовање за жене у посебно тешким околностима, као што су жене заробљене у оружаним сукобима и жене избјеглице; - осигуравање жалбеног поступка и санкција против здравствених радника који су криви за сексуално злостављање пацијената.
ДЕКЛАРАЦИЈА О УКИДАЊУ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА (DEVAW) Декларација о укидању насиља над женама Уједињених нација већ у самом називу каже да се ради о насиљу које је усмјерено према жени. Према дефиницији из члана 1. Декларације, коју су Уједињене нације усвојиле 1993. године, насиље над женама дефинише се као било који акт родно заснованог насиља које за резултат има или ће вјероватно имати физичко, сексуално или психичко угрожавање или патњу жене, укључујући пријетње таквим дјелима, ограничење или самовољно лишавање слободе жена, без обзира да ли произлази из јавног или приватног живота. Декларација препознаје друштвену толеранцију према насиљу над женама и посебно издваја обичајне, традиционалне, вјерске и друге ставове (члан 4, став 1) и, у том смислу, државама препоручује да усвоје одговарајуће мјере, посебно у области образовања, ради промјене друштвених и културних модела понашања мушкараца и жена ради елиминације предрасуда, обичаја и свих других пракси базираних на идеји инфериорности или супериорности било ког пола, као и стереотипним улогама мушкарца и жене (члан 4, став 1, тачка ј). Како би се насиље према женама зауставило, државама се предлаже да примијене, без одлагања, сва одговарајућа средства у политици укидања насиља према женама, укључујући и подршку која ће омогућити да жене подвргнуте насиљу, а по потреби и њихова дјеца, имају специјалистичку његу, као што су: рехабилитација, помоћ у њези дјеце и њиховом издржавању, лијечење, савјетовање, здравствене и социјалне услуге, погодности и програми и све друге одговарајуће мјере ради њихове веће заштите и физичке и психолошке рехабилитације (члан 4, став 1, тачка г). Дефиниција насиља над женама из Декларације, уз економско насиље као његов манифестациони облик, преузета је у бројним међународним и регионалним документима који се баве насиљем над женама.
ПЕКИНШКА ДЕКЛАРАЦИЈА СА ПЛАТФОРМОМ ЗА АКЦИЈУ Пекиншка декларација са Платформом за акцију резултат је рада Четврте свјетске конференције о женама, која је 8
одржана у септембру 1995. године. Ово је прва глобална конференција жена која је посветила пажњу насиљу над женама, уједно и прва након усвајања Декларације о укидању насиља над женама. Област насиља над женама издвојена је међу дванаест области за које се сматра да захтијевају посебну пажњу када су у питању људска права жене. Пекиншка декларација под насиљем над женама подразумијева сваки акт насиља заснован на полним разликама који доводи, или ће вјероватно довести, до психичког, физичког или полног угрожавања или патње жене, укључујући и пријетње таквим актима, присилу или самовољно одузимање слободе, било да се то дешава у јавном или приватном животу. Сходно томе, у члану 113. наводи се да насиље над женама обухвата, али се не ограничава, на сљедеће: физичко, сексуално и психолошко насиље до ког долази у породици, укључујући батине, сексуално злостављање женске дјеце у домаћинству, насиље у вези са миразом, брачно силовање, обрезивање женских гениталија и друге традиционалне поступке који шкоде женама, насиље ван брачне заједнице и насиље у вези са експлоатацијом (тачка а); физичко, сексуално и психолошко насиље до ког долази у широј заједници, укључујући силовање, сексуално злостављање, сексуално узнемиравање и заплашивање на послу, у образовним институцијама и на другим мјестима, трговање женама и присиљавање на проституцију (тачка б) и физичко, сексуално и психолошко насиље које држава спроводи или прећутно одобрава , без обзира гдје се дешава (ц). Значај Пекиншке декларације и Платформе за акцију је у томе што су то политички инструменти који, осим декларативног уважавања и признавања права, између осталог, и на живот без насиља, постављају циљеве и конципирају активности којима ће се ти циљеви достићи. Такође, одређују и широк круг субјеката одговорних за спровођење различитих активности: владе, локалне органе управе, невладине организације, образовне институције, јавни и приватни сектор, посебно предузећа, медији, послодавци, синдикати, омладинске организације, али и генерални секретар Уједињених нација, међународне организације, регионалне организације, научне установе. Овај приступ указује на потребу мултисекторалног приступа рјешавању проблема насиља над женама.
ЗАКЉУЧЦИ 57. СЈЕДНИЦЕ КОМИСИЈЕ ЗА СТАТУС ЖЕНА Комисија за статус жена (Commission on the Status of Women - CSW) је на 57. сједници, одржаној 2013. године, усвојила закључке о “укидању и спречавању свих облика насиља над женама и дјевојчицама” и позвала владе да се, између осталог, позабаве посљедицама насиља над женама и дјевојчицама по физичко, ментално и сексуално и репродуктивно здравље кроз пружање доступних услуга здравствене заштите. Ове услуге морају бити конципиране тако да омогућавају препознавање трауме и обезбиједе приступачне, сигурне, дјелотворне и квалитетне лијекове, подршку прве линије, лијечење повреда и психосоцијалну
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
подршку, те подршку за ментално здравље, хитну контрацепцију, сигуран прекид трудноће ако је допуштен законом, постекспозицијску профилаксу за HIV инфекције, дијагностиковање и лијечење полно преносивих инфекција, као и вјештачење од стране квалификованих стручњака. Надаље, здравствени радници и сарадници морају бити оспособљени за ефективно препознавање и лијечење жена изложених насиљу. У Дијелу Д истиче се потреба за истраживањем и свеобухватним прикупљањем података о насиљу над женама, чиме би се формулација нових закона и политика и прилагођавање постојећих стандарда засновали на чврстим доказима. У неколико закључака наглашена је важна улога женских невладиних организација у борби против насиља над женама.
СМЈЕРНИЦЕ СЗО ЗА ЗДРАВСТВЕНЕ РАДНИКЕ СЗО је управљачки и кординацијски ауторитет за здравље у систему УН-a. То је водећа организација за питања општег здравља, обликовање истраживања у здравству, постављање норми и стандарда, артикулисање емпиријских политика, обезбјеђивање техничке подршке замљама и праћење и процјену трендова здравља. Године 2013, СЗО је објавила пакет емпиријских смјерница у сврху бољег одговора здравства на насиље интимног партнера и сексуално насиље, под називом “Одговор на насиље интимног партнера и сексуално насиље над женама. Клиничке и политичке смјернице СЗО.” Овај документ пружаоцима здравствених услуга даје смјернице за реаговање на насиље над женама. Такође се бави креаторима политика, подстицањем боље координације и финансирања услуга, те већу пажњу посвећује реаговању на насиље над женама у оквиру програма усавршавања пружалаца здравствених услуга. Смјернице покривају сљедеће области: - препознавање и клиничко санирање посљедица насиља интимног партнера, - клиничко санирање посљедица сексуалног злостављања, - обука на тему: насиље интимног партнера и сексуално злостављање жена, - политике и програмски приступи у пружању услуга, и - обавезно извјештавање о насиљу интимног партнера. Смјернице СЗО пружају стандарде који могу послужити као основа за регионалне смјернице, те интеграцију тих питања у едукацију пружалаца здравствених услуга (СЗО 2013). Препоруке су уграђене у Публикацију UNFPA и WAVE.
САВЈЕТ ЕВРОПЕ Поред докумената усвојених на нивоу Уједињених нација, родно заснованим насиљем над женама баве се и документи усвојени на регионалном нивоу. Савјет Европе усвојио је низ докумената који се посебно односе на насиље над женама. Све донедавно, најзначајнији документ
усвојен на овом нивоу, због своје свеобухватности и мултидисциплинарног приступа рјешавању проблема насиља према женама, била је Препорука (2002)5 Комитета министара Савјета Европе. Наиме, до априла 2011. године, на нивоу Савјета Европе није постојао ниједан правно обавезујући инструмент у области родно заснованог насиља над женама и насиља у породици. Залагањем невладиних организација и Европског женског лобија, које су упорно указивале на неопходности усвајања таквог инструмента8, коначно је, након вишегодишњег процеса усклађивања текста, 7. априла 2011. године, Комитет министара Савјета Европе усвојио Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Конвенција је ступила на снагу 1. августа 2014. године, и често се назива “Истамбулска конвенција” јер је отворена за потписивање 11. маја 2011. године у Истанбулу.
ПРЕПОРУКА (2002)5 КОМИТЕТА МИНИСТАРА САВЈЕТА ЕВРОПЕ ЗА ЗАШТИТУ ЖЕНА ОД НАСИЉА Разлог за доношење Препоруке (2002)5 је потреба да се уведе општи систем борбе против многоструких облика насиља над женама, као средство за уклањање препрека грађанској сигурности и демократији у Европи. Препоруком се констатује да се широм Европе државе различито односе према насиљу над женама, да се још увијек дешава да насиље над женом буде опроштено, па чак и у оним државама које имају посебне законе о укидању насиља над женама, те да је то посебно случај са насиљем над женама у породици, које се често занемарује и не доживљава као проблем који налаже интервенцију државе. Препорука садржи листу мјера које државама чланицама могу послужити у заштити жртве и спречавању насиља. Посебно су издвојене додатне мјере које се односе на насиље у породици, гдје се земљама чланицама препоручује да: - квалификују све облике насиља у породици као кривично дјело (члан 55), - ревидирају и/или повећају казне, по потреби, за намјерно нанесене тешке тјелесне повреде у породици, било ком члану породице (члан 56), - не признају невјерство као изговор за насиље у породици (члан 57), - размотре могућност увођења мјера на основу којих би, у складу са чланом 58, полиција имала право да уђе у простор у ком се налази особа у опасности, ухапси учиниоца и осигура да се изведе пред суд (тачка а), а суд могао учиноцу изрећи забрану контакта, комуникације или приласка жртви као мјеру заштите жртве, као и становање или улазак у одређена подручја (тачка б), - установе обавезан протокол дјеловања како би полиција, медицинска и социјална служба пратиле исти поступак (тачка ц),
8 European Women’s Lobby, (2007). Reality Check: When Women’s NGOs Map Politics and Legislation on Violence against Women in Europe. http://www.womenlobby.org/spip.php?article1278, стр. 5-6. 9
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
- промовишу проактивне службе за заштиту жртава које ступају у контакт са жртвом одмах по подношењу пријаве полицији (тачка д), - осигурају несметану сарадњу између свих релевантних институција, као што су полиција, судови и службе за заштиту жртава, како би омогућили жртви да предузме све релевантне правне и практичне мјере за примање помоћи у одређеном временском року и без нежељеног контакта са злостављачем (тачка е), и - казне свако кршење мјере које је службени орган изрекао злостављачу (тачка ф). Ове мјере представљају стандард којим се државе чланице Савјета Европе руководе у својим политикама за супротстављање насиљу у породици.
КОНВЕНЦИЈА САВЈЕТА ЕВРОПЕ О СПРЕЧАВАЊУ И БОРБИ ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА И НАСИЉА У ПОРОДИЦИ (ИСТАНБУЛСКА КОНВЕНЦИЈА) Конвенцију Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици усвојио је 7. априла 2011. године Комитет министара Савјета Европе као први правно обавезујући документ на нивоу ове организације, а ступила је на снагу 1. августа 2014. године. Сврха Конвенције је, између осталог, заштита жена од свих облика насиља и превенција, кажњавање и елиминација насиља над женама и насиља у породици (члан 1, став 1). У члану 2. наводи се да се Конвенција односи на све облике насиља над женама, укључујући и насиље у породици, које жене погађа несразмјерно у односу на мушкарце (став 1), а државе чланице се подстичу да Конвенцију примјењују и на све жртве насиља у породици (став 2). Конвенција дефинише насиље над женама као повреду људских права и облик дискриминације жена и прецизира да су то све дјела родно заснованог насиља која за посљедицу имају или ће вјероватно имати физичко, психичко, сексуално или економско угрожавање или патњу жене, укључујући и пријетње таквим дјелима, присилу или самовољно ускраћивање слободе, у јавном и приватном животу (члан 3, став а). Под насиљем у породици, у смислу Конвенције, сматра се свако дјело физичког, сексуалног, психичког или економског насиља до којег дође у породици или домаћинству, односно, између бивших или садашњих супружника, односно партнера, независно од тога да ли учинилац дијели или је дијелио домаћинство са жртвом (став б). Конвенцијом се под појмом “род” разумијевају друштвено одређене улоге, понашања, активности и атрибути које дато друштво сматра прикладним за жене и мушкарце (став ц), а под “родно заснованим насиљем над женама” насиље које је усмјерено према жени зато што је жена, или насиље које несразмјерно погађа жене (став д). Жртвом се сматра свако лице које је изложено насиљу над женама или насиљу у породици (став е), а став ф члана 3. јасно указује да појам “жена” укључује и дјевојчице до 18. године живота. 10
Истанбулска конвенција пружа исцрпан, свеобухватан и правно обавезујући оквир за државне мјере за елиминацију РЗН, и обухвата, између осталог, сљедеће области: Интегрисане политике и прикупљање података: обавеза доношења и спровођења свеобухватних и координисаних политика за спречавање и сузбијање свих облика насиља, које на централно мјесто стављају права жртве, те се спроводе кроз ефективну сарадњу свих релевантних организација (члан 7); обавеза подршке рада и сарадње са релевантним НВО (члан 9); обавеза прикупљања разврстаних одговарајућих статистичких података и подршке истраживањима о насиљу над женама (члан 11). Превенција: између осталог, Конвенција успоставља обавезу усавршавања релевантних стручњака који раде са жртвама насиља на сљедеће теме: равноправност полова, спречавање и откривање свих дјела насиља обухваћених Конвенцијом, потребе и права жртве, спречавање секундарне виктимизације. Ово усавршавање обухвата и координисану сарадњу различитих институција ради упућивања жртве одговарајућим службама (члан 15). Заштита и подршка: државе морају жртвама насиља осигурати приступ одговарајућим службама подршке ради лакшег опоравка. То укључује здравствену заштиту и социјалне службе, које имају адекватне ресурсе и стручно особље квалификовано за пружање помоћи и даље упућивање одговарајућим службама (члан 20). Надаље, Конвенција предвиђа постојање довољног броја одговарајућих и лако доступних склоништа и кризних рефералних центара за жртве силовања или сексуалног насиља (члан 23, 25) и бесплатне телефонске линије широм земље, које раде 24 часа током свих дана у недјељи, путем којих жртва може добити помоћ уз гаранцију анонимности (члан 24). Државе морају осигурати да жртве добију примјерене и благовремене информације о расположивим услугама подршке и правним мјерама на језику који разумију (члан 19). Конвенција такође наводи низ темељних начела за пружање услуга (члан 18). Конвенција, даље, успоставља обавезе земље у подручју законодавства; мјере истраге, процесуирања и заштите, миграције и азила, те међународне сарадње. Текст Конвенције прати образложење у виду коментара на поједине чланове, чији је значај непроцјењив, посебно са становишта даљег развијања правног и политичког оквира држава чланица Савјета Европе у правцу заштите жена од насиља у породици, али и свих других облика насиља.
ЕВРОПСКА УНИЈА На нивоу Европске уније, као наднационалне организације, такође је усвојен велики број директива, препорука и резолуција које се баве насиљем према женама. Постојећи инструменти који се баве родно заснованим насиљем представљају политичке приоритете демократске Европе и путоказ свим земљама чланицама, као и оним које очекују
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
прикључење.9 Супротстављање насиљу према женама види се као један од најзначајнијих задатака европске политике и “природно полазиште, минимум услова које све државе морају испунити, било да јесу, или желе да постану чланице Европске уније”.10
РЕЗОЛУЦИЈА ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА О БОРБИ ПРОТИВ НАСИЉА МУШКАРАЦА НАД ЖЕНАМА Резолуцију о борби против насиља мушкараца над женама усвојио је 2. фебруара 2006. године Европски парламент. Овом резолуцијом усвојена је политика нулте толеранције према свим видовима насиља над женама којем, према резолуцији, нема мјеста у цивилизованом друштву. У преамбули Резолуције наводи се да је њен примарни фокус на насиљу мушкараца над женама, те да је, иако се велики број случајева оваквог насиља догађа у породици, мјесто извршења насиља од секундарног значаја (тачка Ц). У уводном дијелу Резолуције истиче се да се насиље мушкараца над женама најчешће дешава у тајности дома, те да се дешава због неодговарајућег друштвеног санкционисања усљед дубоко укоријењених историјских и културолошких норми, које доприносе легитимацији мушког насиља према женама (тачка Ј). У Резолуцији се препознаје и истиче да су жене често финансијски зависне од мушкараца и да ријетко пријављују насиље, а посебно насиље у породици и сексуално насиље, усљед тврдокорног мита који и даље преовладава у друштву. Према том миту, управо су жене криве за насиље, или се ради о приватној ствари, или жене трпе јер желе да одрже везу и породицу на окупу, те не пријављују насиље јер немају довољно повјерења у полицију, правосуђе и центре за социјални рад (тачка р). Резолуцијом се, између осталог, од држава тражи да предузму одговарајуће мјере и побољшају заштиту и подршку жртвама и онима које су под ризиком да постану жртве насиља над женама. Резолуција, у члану 4, посебно издваја значај уважавања подршке жртвама, било женама или дјеци, како би им се помогло да постану финансијски и емотивно независне од учиниоца насиља (тачка д); затим, да им се обезбиједи сва неопходна подршка, укључујући привремено становање у случајевима раздвајања или развода (члан 4, тачка е), да се жене жртве родно заснованог насиља третирају као категорија која има приоритет у пројектима којима се обезбјеђују друштвени станови (тачка ф), да се осигурају сигурна склоништа уз адекватна финансијска средства (тачка г), да се обезбиједи минималан приход за жене које немају других примања како би им се омогућила реинтеграција у друштво, у сарадњи са савјетодавним центрима (тачка х), да се спроводе посебни програми запошљавања како би се жртвама омогућило да се запосле и постану финансијски независне (тачка и), да се испита могућност оснивања посебних мултиагенцијских служби, гдје би жртве могле на једном мје-
сту бити у контакту са свим службама укљученим у рјешавање проблема, као што су полиција, тужилаштво, социјалне и здравствене службе (тачка ј), да се оснују центри за заштиту и подршку дјеци жена које су жртве насиља (тачка к) и обезбиједи социјална и психолошка подршка дјеци која су свједочила насиљу (тачка м).
1.3.2. НОРМАТИВНИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Руководство установа у којима се пружају психосоцијалне услуге жртвама РЗН и социјални и здравствени радници и сарадници морају познавати домаћи нормативни оквир за сузбијање родно заснованог насиља и поступати у складу са њим. Релевантни правни акти, како на међународном, тако и на националном нивоу, намећу земљи обавезу да предузме активне мјере у правцу спречавања и сузбијања родно заснованог насиља и да омогући адекватну заштиту жртава овог облика насиља. Најзначајнији вид заштите од свих облика родно заснованог насиља реализује се кроз кривичноправне одредбе, којима се инкриминишу поједини облици родно заснованог насиља и предвиђају одговарајуће санкције за учиниоце. Имајући у виду да родно засновано насиље обухвата сваки чин који резултира или који ће вјероватно резултирати физичком, сексуалном и психолошком повредом жене или њеном патњом, укључујући и пријетње таквим радњама, присилу или самовољно лишење слободе, било у јавности или у приватном животу, може се рећи да кривичноправна заштита од родно заснованог насиља обухвата велики број инкриминација којима се обезбјеђује заштита од свих облика угрожавања и повреда које се врше на основу полне припадности. Кривични закон Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 и 67/13), предвиђа већи број инкриминација које се могу довести у везу са родно заснованим насиљем. Међутим, у овом контексту најчешће се спомињу сљедећа кривична дјела: повреда равноправности грађана (члан 162), силовање (члан 193), обљуба над немоћним лицем (члан 194), обљуба злоупотребом положаја (члан 196), навођење на проституцију (члан 198), трговина људима (члан 198а), насиље у породици или породичној заједници (члан 208), повреда основних права радника (члан 226) иповреда права при запошљавању и за вријеме незапослености (члан 227). Типичан деликт родно заснованог насиља свакако је кривично дјело силовања, које према одредби члана 193. има неколико облика дјела. Основни облик дјела (став 1) предвиђа казну затвора од двије до десет година за оног
9 Commission of the European Communities, (2005). COM (2005) 561 final, Communication from the Commission 2005 enlargement strategy paper. Brussels. http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/site/en/com/2005/com2005_0561en01.pdf 10 Carlshamre, Maria, (2005). Reporton the current situation in combating violence against women and any future action (2004/2220(INI)). European Parliament, Committee on Women’s Rights and Gender Equality, str. 13. 11
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ко другога принуди на обљубу или неку другу полну радњу употребом силе или пријетњом да ће непосредно напасти на живот или тијело тог или њему блиског лица. Тежи облик дјела (став 2) са предвиђеном казном затвора од три до петнаест година, постоји у случају када је силовање извршено према малољетном лицу, или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин, или је истом приликом извршено више силовања од стране више лица или је силовање извршено из мржње, или је усљед дјела наступила тешка тјелесна повреда, тешко нарушење здравља или трудноћа силованог женског лица. Најтежи облик дјела (став 3) постоји уколико је усљед претходних облика наступила смрт лица према којем је дјело извршено и за њега је предвиђена казна затвора најмање десет година. Законодавац је предвидио и лакши облик дјела, тзв. полну уцјену (став 4), која постоји у случају када се принуда на обљубу или неку другу полну радњу изврши озбиљном пријетњом да ће се за пасивног субјекта или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или пријетњом неким другим тешким злом. За овај облик дјела је прописана казна затвора од шест мјесеци до пет година. Дакле, кривично дјело је полно неутрално – учинилац дјела и пасивни субјекат (жртва) може бити лице и мушког и женског пола (статистички подаци говоре да су жртве ових кривичних дјела највећим дијелом управо лица женског пола, док се као извршиоци појављују лица мушког пола). Реформом законодавства је укинута и тзв. брачна дискриминација, јер пасивни субјекат није ограничен на лице са којим учинилац не живи у брачној заједници као што је то било у претходном законодавству. Таквим рјешењем законодавац је коначно уважио чињеницу да полна слобода или слобода полног одлучивања припада сваком у једнакој мјери независно од његовог, како полног тако и брачног статуса. Како пол тако ни брак, односно брачна заједница, не може бити основ дискриминације људи. Ни чињенице да је сексуално насиље у браку тешко доказивати, те да се ово законско рјешење може и злоупотребљавати, нису довољан разлог за одступање од много важнијег принципа: да је човјекова слобода, па и полна слобода, изузетно значајна вриједност којој треба обезбиједити пуну кривичноправну заштиту и у браку и ван брака. Наведено представља основ и за измјену радње извршења овог кривичног дјела, која сада поред обљубе у класичном смислу обухвата и “друге полне радње”, чиме је у цијелости спроведен захтјев за полном једнакошћу, јер насилни полни однос у класичном смислу може починити мушкарац према жени и жена према мушкарцу, а другу полну радњу може починити и мушкарац према мушкарцу, односно жена према жени. Према владајућем схватању у новијој теорији кривичног права, под овим радњама се подразумијева свака пенетрација полног органа која је усмјерена на задовољавање полног нагона (immissio in anus, immissio in os, fellacio) као и пенетрације другим дијеловима тијела у полне органе лица истог или различитог пола, уколико су предузете у намјери задовољавања полног нагона (нпр. имисија језика in vaginam ili per anum). При томе се упозорава да не треба унапријед искључити и неке друге могућ12
ности које се с обзиром на начин и средства дјеловања ради сексуалног иживљавања или без обзира на то иживљавање и напад на сексуалне слободе у интимним сексуалним односима могу поистовјетити са полним односом, као што су нпр. ејакулација сперме у уста и без имисије, гурање прстију у женско споловило или анус било које особе и сл. У истом смислу треба цијенити и увлачење неких предмета у полне органе лица истог или различитог пола, ако је то учињено у циљу задовољавања полног нагона (нпр. код лезбијског односа може доћи у обзир увлачење неких предмета, нпр. имитација фалуса, свијећа). Сила или пријетња, у контексту овог кривичног дјела, морају бити таквог интензитета да су подобни да сломе отпор пасивног субјекта. Утврђивање постојања таквог интензитета силе и пријетње, дуго времена је сматрано кључним питањем за постојање кривичног дјела силовања. Сматрало се да на такав интензитет принуде упућује постојање трајног, озбиљног и чврстог отпора пасивног субјекта. Изостанак таквог отпора од стране жртве, према становишту старије судске праксе, био је доказ да не постоји сила у смислу овог кривичног дјела. Међутим, новија судска пракса и теорија сматрају да је питање отпора пасивног субјекта questio facti и да га треба процјењивати зависно од свих субјективних и објективних околности конкретног случаја. Под субјективним околностима се подразумијевају околности везане за извршиоца и пасивног субјекта, као што су то нпр. психофизичко стање, узраст, физичка снага и сл., а под објективним околностима треба подразумијевати нпр. мјесто извршења кривичног дјела (отворени или затворени простор, усамљено мјесто, шума), начин извршења, односно коришћење неког оружја или оруђа, затим вријеме извршења, и сл.). С тим у вези се истиче да постојање силе, у смислу овог кривичног дјела, није искључено у случају када су постојали оправдани разлози због којих пасивни субјекат није пружао отпор или је пружао отпор слабијег интензитета. Лице према којем је усмјерена принуда треба да се противи вршењу обљубе или друге полне радње, али то не значи да се противљење мора увијек манифестовати у давању физичког отпора одређеног интензитета, а поготово не у давању сталног отпора у току трајања обљубе, јер пасивни субјекат може из разних разлога престати с давањем отпора, а да то ипак не представља накнадно саглашавање, односно пристанак на обљубу или неку другу полну радњу. У контексту родно заснованог насиља као облика дискриминације по основу пола, неопходно је поменути и кривично дјело обљуба злоупотребом положаја (члан 196). Наведено дјело, према својој суштини, представља својеврстан облик злоупотребе положаја надређености, односно положаја из којег учиниоцу произилазе одређена овлашћења да одлучује о статусу или правима пасивног субјекта. Стога је ова инкриминација у садашњем тренутку изузетно значајно, мада се у пракси недовољно примјењује. Основни облик дјела (став 1), за који је предвиђена казна затвора од шест мјесеци до пет година,чини онај ко злоупотребом свог положаја наведе на обљубу или другу полну радњу
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
лице које се према њему налази у односу какве подређености или зависности. Дакле, учинилац кривичног дјела може бити лице, мушког или женског пола, према којем се пасивни субјекат налази у односу какве подређености или зависности. Међутим, чињеница је да се ово дјело врши углавном према лицима женског пола због друштвено предодређене или наметнуте улоге подређености, како у приватном тако и у јавном животу. Дјело врши онај ко без принуде, искориштавајући положај зависности због којег се жртва није у стању одупријети полним захтјевима извршиоца, оствари обљубу или другу полну радњу. Пасивни субјекат може бити пунољетно лице, мушког или женског пола. Однос подређености постоји када је једно лице обавезно да поступа по наређењима или упутствима другог лица, док зависност значи да је положај једног лица такав да се може погоршати или побољшати по вољи другог лица. Постојање таквог односа је фактичко питање које суд утврђује у сваком конкретном случају у склопу свих субјективних и објективних околности дјела. При томе је ирелевантно да ли су такви односи формалног или неформалног карактера, тј. да ли произилазе из неког правног основа или из фактичких животних чињеница. Тако нпр. постојаће однос подређености између послодавца и радника, директора и његових сарадника, између нижих и виших функционера у војсци или полицији, између војног старјешине и војника, али и у многим другим случајевима у којима такав однос произилази из стварног односа подређености или зависности који се не темељи на неком правном основу. У таквом фактичком односу подређености или зависности било би нпр. лице које је посудило велику суму новца од извршиоца, или нпр. лице које од извршиоца очекује финансијску помоћ или позајмицу која му је од виталне важности. Злоупотреба значи коришћење, искоришћавање самог положаја учиниоца као таквог, који се јавља као јединствен или главни повод за вршење обљубе или неке друге полне радње, без постојања емотивног покрића за поступање извршиоца и жртве. Она се остварује првенствено давањем односно обећањем одређених погодности или пријетњом односно наговјештајем наступања одређених штетних посљедица које су везане за положај извршиоца у односу на пасивног субјекта. Квалификовани облик овог дјела (став 2) постоји у случају када наставник, васпитач, старалац, усвојилац или друго лице које злоупотребом свог положаја изврши обљубу или другу полну радњу са малољетним лицем које му је повјерено ради учења, васпитања, чувања или његе. За овај облик дјела предвиђена је казна затвора од једне до осам година. Посебан облик манифестације родно заснованог насиља свакако је насиље у породици или породичној заједници, које је инкриминисано одредбом члана 208. Кривичног закона. Основниоблик дјела (став 1), за који је предвиђена казна затвора од три мјесеца до три године, врши онај ко
примјеном насиља, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, тјелесни интегритет или душевно здравље члана своје породице или породичне заједнице, и тиме доведе до повреде физичког или психичког интегритета пасивног субјекта. Дио законске одредбе “. . . и тиме доведе до повреде физичког или психичког интегритета пасивног субјекта . . .” представља објективни услов инкриминације. Дакле, уколико није дошло до повреде психичког или физичког интегритета (при чему се мисли на лакшу повреду) постојаће прекршај у смислу Закона о заштити од насиља у породици. Ово представља основни критеријум за разликовање насиља у породици као прекршаја од насиља у породици као кривичног дјела. Тежи облик дјела (став 2), са предвиђеном казном затвора од шест мјесеци до пет година, постоји у случају када је учинилац основног облика дјела користио оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тијело тешко повриједи или здравље наруши. Ако је усљед претходних облика дјела наступила тешка тјелесна повреда или тешко нарушавање здравља или су она учињена према лицу млађем од 18 година или у присуству лица млађег од 18 година, учинилац ће се казнити затвором од двије до десет година (став 3). Међутим, ако је усљед наведених облика дјела наступила смрт члана породице или породичне заједнице, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година (став 4). Најтежи облик дјела, са предвиђеном казном затвора од најмање десет година, постоји у случају кад учинилац лиши живота члана породице или породичне заједнице којег је претходно злостављао (став 5). Законодавац је предвидио новчану казну или казну затвора од три мјесеца до три године за оног ко прекрши мјере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона (став 6). Специфичност овог кривичног дјела огледа се у чињеници да оно може бити извршено само између чланова породице или породичне заједнице. Стога је било изузетно битно одредити круг лица која се сматрају чланом породице или породичне заједнице, јер је ово кривично дјело управљено на заштиту од насиља које се врши у породици или породичној заједници, односно насиља које врши један члан породице или породичне заједнице према другом члану породице или породичне заједнице. Према изричитој одредби члана 208. став 7. Кривичног закона, чланом породице или породичне заједнице, у смислу овог кривичног дјела, сматрају се супружници или бивши супружници и њихова дјеца и дјеца сваког од њих, ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, њихова дјеца или дјеца сваког од њих, сродници по тазбини закључно до другог степена без обзира на чињеницу да је брачна заједница престала, родитељи садашњих и бивших брачних и ванбрачних партнера, сродници из потпуног усвојења у правој линији без ограничења, а у побочној закључно са четвртим степеном, као и сродници из непотпуног усвојења, лица која везује однос старатељства, лица која живе или су живјела у истом породичном домаћинству, без обзира на сродство, те лица која имају заједничко дијете или је дијете зачето, иако никада нису живјела у истом породичном домаћинству.
13
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
Поред низа инкриминација које предвиђа Кривични закон Републике Српске, а које су усмјерене на заштиту од појединих облика родно заснованог насиља, битно је поменути да овај закон, поред казни које су предвиђене за поједине облике кривичних дјела, предвиђа и могућност да се учиниоцима тих кривичних дјела изрекну и неке мјере безбједности, међу којима посебну пажњу заслужују мјера безбједности забрана приближавања и комуникације са одређеним лицем (члан 62а), обавезан психосоцијални третман (члан 62б) и удаљење из заједничког домаћинства (62в). Наведеним мјерама безбједности настоји се обезбиједити потпунија заштита жртве насиља и то тако што се учиниоцу забрањује, у одређеном временском периоду, приближавање оштећеном на одређеној удаљености, приступ у простор око мјеста становања или рада, комуникација са оштећеним или са другим лицем ако би такво понашање учиниоца представљало психичко узнемиравање за оштећеног или тако што се учинилац дјела са елементима насиља удаљује из заједничког домаћинства на одређени временски период. Обавезан психосоцијални третман се може изрећи учиниоцу уколико се на основу његовог претходног живота и психичких карактеристика личности, утврди да постоји опасност да ће поновити такво или слично дјело и да је ради отклањања ове опасности потребан психосоцијални третман. Насиље у породици је специфичан облик родно заснованог насиља јер се врши у породици, између људи који су повезани или су били повезани емотивним везама и често имају заједничку дјецу и имовину, а облици тог насиља су веома различити. Крећу се од психичког малтретирања (свакодневних увреда, омаловажавања, забране контакта са пријатељима и члановима шире породице) па до тешких физичких повреда и неријетко убиства. Психички или тјелесни интегритет члана породице или породичне заједнице може бити у већој или мањој мјери угрожен или повријеђен различитим радњама насилника. Свака повреда или угрожавање не може се третирати као кривично дјело, јер нема онај степен друштвене опасности и штетности који је предвиђен кривичним дјелом из члана 208. Кривичног закона. Нпр. чупање за косу, шамарање итд. најчешће не доводе до повреде тјелесног интегритета и као такве, ове радње се не могу сматрати кривичним дјелом. Међутим, јасно је да су такве радње недопуштене и да представљају напад на тјелесни интегритет жртве, њено спокојство или душевно здравље. Како би се омогућило адекватно кажњавање и за такве радње учиниоца које се не могу подвести под кривично дјело насиље у породици или породичној заједници, у Републици Српској је донесен Закон о заштити од насиља у породици ( “Службени гласник Републике Српске”, бр. 102/12, 108/13 и 82/15) којим се поједине радње, односно облици испољавања насиља у породици, дефинишу као прекршај. Према изричитој одредби овог закона (члан 2) основни циљ овог закона јесте заштита жртава насиља у породици 14
спречавањем и сузбијањем насиља у породици којим се крше уставом и законима загарантована људска права и слободе. Насиље у породици, у смислу овог закона, представља свака радња насиља члана породице или породичне заједнице којом се угрожава спокојство, психички, тјелесни, сексуални или економски интегритет другог члана породице или породичне заједнице (члан 6. став 1). Наведеном дефиницијом се насиље у породици, као прекршај, своди на угрожавање спокојства, психичког, тјелесног, сексуалног или економског интегритета другог члана породице или породичне заједнице. Све радње насиља које доводе до повреде наведених вриједности члана породице или породичне заједнице, представљају кривично дјело. У ставу 2. члана 6. Закона о заштити од насиља у породици, предвиђено је да свака радња насиља, у смислу става 1. овог члана, која не садржи обиљежја кривичног дјела, представља прекршај, а нарочито сљедеће радње: а) пријетња наношењем тјелесне повреде члану породице или њему блиском лицу, б) пријетња одузимањем дјеце или избацивањем из стана члана породице, в) исцрпљивање радом, изгладњивањем, ускраћивањем сна или неопходног одмора члану породице, г) васпитање дјеце на начин понижавајућег поступања, д) ускраћивање средстава за егзистенцију члану породице, ђ) ускраћивање права на економску независност забраном рада или држањем члана породице у односу зависности или подређености, пријетњом или недавањем средстава за живот или другим облицима економске доминације, е) вербални напад, псовање, називање погрдним именом или вријеђање члана породице на други начин, ж) ограничавање слободе комуницирања члана породице са члановима породице или другим лицима, з) оштећење, уништење или прометовање заједничке имовине или имовине у посједу, као и оштећење или уништење имовине у власништву или у посједу другог члана породице, односно покушај да се то учини, и) ухођење члана породице, и ј) проузроковање страха, понижења, осјећаја мање вриједности, као и друге радње које не садрже обиљежја кривичног дјела насиља у породици или породичној заједници. Како би се онемогућила досадашња пракса појединих службених лица која су, у случају када је радња насиља извршена први пут, своју интервенцију завршавала усменом опоменом учиниоца, без подношења одговарајуће пријаве надлежним органима, законом је изричито наведено да се сматра да је прекршај учињен ако је радња прекршаја извршена једном или више пута, а одређена је трајним глаголом (став 3. члана 6). Тиме је успостављена обавеза за све субјекте заштите да, у складу са обавезом
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
пријављивања насиља у породици, поднесу пријаву надлежном органу независно од тога што је радња насиља у породици извршена први пут и што, по њиховој субјективној процјени, представља само случајну епизоду у породичном животу учиниоца и жртве. Како би се одредио круг лица која могу бити учиниоци или жртве насиља у породици, овим законом је, на идентичан начин као и Кривичним законом Републике Српске, дефинисан члан породице или породичне заједнице. Наиме, према члану 7. овог закона чланом породице или породичне заједнице, у смислу овог закона, сматрају се: а) супружници или бивши супружници и њихова дјеца и дјеца сваког од њих, б) ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, њихова дјеца или дјеца сваког од њих, в) сродници по тазбини закључно до другог степена без обзира на чињеницу да је брачна заједница престала, г) родитељи садашњих и бивших брачних и ванбрачних партнера, д) сродници из потпуног усвојења у правој линији без ограничења, а у побочној линији закључно са четвртим степеном, као и сродници из непотпуног усвојења, ђ) лица која везује однос старатељства, е) лица која живе или су живјела у истом породичном домаћинству, без обзира на сродство, ж) лица која имају заједничко дијете или је дијете зачето, иако никада нису живјела у истом породичном домаћинству. Наведена дефиниција члана породице или породичне заједнице није специфичност нашег правног система, јер сличну дефиницију члана породице или породичне заједнице налазимо и у другим европским законодавствима. Усклађена је и са рјешењима која су прихваћена у Конвенцији о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици Савјета Европе из 2011. године, према којима насиље у породици обухвата углавном два типа насиља: партнерско насиље између садашњих, односно бивших супружника односно партнера, и међугенерацијско насиље, које се најчешће јавља између родитеља и дјеце. Насиље у породици се најчешће наставља и након прекида везе или заједнице живота. Стога, заједничко мјесто становања учиниоца и жртве није неопходно за постојање насиља у породици,(члан 3. став б. Конвенције). С обзиром на то да је циљ овог закона заштита жртава насиља у породици, закон садржи већи број одредаба којима се регулишу поједина права жртава и предвиђа посебна заштита жртава овог облика родно заснованог насиља. Тако је у ставу 1.члана 8. предвиђено да жртва насиља у породици има право на психосоцијалну помоћ и социјалну и медицинску заштиту у складу са законима из области здравствене и социјалне заштите. Посебну помоћ и заштиту у складу са овим законом ужива жртва која је: а) дијете, б) старије лице, в) лице са инвалиди-
тетом, и г) лице под старатељством (став 2). Дијете је жртва и уколико је било присутно приликом вршења насиља према другом члану породице, иако радње насиља нису предузете према њему (став 3). Одредба става 3. је изузетно значајна јер наглашава да у свим таквим случајевима постоји психичко насиље према дјетету као облик насиља у породици, што се у судској пракси често занемарује. Одредбом члана 9. став 1. Закона о заштити од насиља предвиђено је да су заштиту, помоћ и подршку жртвама насиља у породици дужни пружити припадници Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: полиција), тужилаштво, центри за социјални рад, односно службе социјалне заштите, здравствене и образовне установе и надлежни суд (у даљем тексту: субјекти заштите). Субјекти заштите дужни су поступати у складу са одредбама овог закона и пружити заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак (став 2). Чланом 10. овог закона (став 1) предвиђено је да жртве насиља у породици имају право на приступ свим субјектима заштите и ослобођене су свих трошкова поступка. Право на бесплатну правну помоћ жртве имају у поступцима остваривања својих права и заштите, у складу са прописима који регулишу област бесплатне правне помоћи (став 2). Посебан дио овог закона посвећен је поступку остваривања заштите жртава насиља у породици. Тако је у члану 11. прописано да су субјекти заштите дужни без одлагања обезбиједити хитно рјешавање предмета насиља у породици, водећи рачуна да су интерес и добробит жртве приоритет у тим поступцима, а нарочито ако је жртва дијете, старије лице, лице са инвалидитетом и лице под старатељством (став 1). У случајевима насиља у породици, субјекти заштите дужни су да међусобно сарађују и размјењују потребне податке и информације (став 2). С обзиром на то да је досадашња пракса показала да случајеви насиља у породици често остају непријављени због увријеженог схватања да је насиље у породици приватна ствар сваке породице, овим законом је посебно наглашена обавеза пријављивања таквих случајева. Наиме, према одредби става 1. члана 12. овог закона, чланови породице, субјекти заштите, као и запослени у образовним, социјалним и здравственим установама, као и сваки други грађанин, дужни су, одмах након сазнања да је почињено насиље у породици или да постоје основи сумње да је почињено насиље у породици, пријавити то полицији. Након пријема пријаве да је учињено насиље у породици, полиција је дужна да одмах о томе обавијести центар за социјални рад, који ће одмах непосредно пружити социјалну заштиту и психосоцијалну помоћ жртви, предузети друге мјере из своје надлежности, те о томе сачинити службени извјештај (став 2).Здравствена установа омогућиће жртви бесплатан медицински преглед ради утврђивања постојања 15
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
повреда физичког или психичког интегритета (став 3). О извршеном насиљу у породици полиција одмах обавјештава и надлежног тужиоца и, уз извјештај, доставља прикупљене доказе и обавјештења о томе (став 4). Уколико надлежни тужилац нађе да радња насиља у породици нема обиљежја кривичног дјела, предмет ће вратити подносиоцу извјештаја из става 4. овог закона на даље поступање. Захтјев за покретање прекршајног поступка за радње насиља у породици прописане овим законом може да поднесе: а) полиција, б) други овлашћени органи у складу са законом којим се прописују прекршаји и в) оштећени. Када је у питању поступак остваривања заштите жртава насиља у породици, најзначајнија новина коју уноси овај закон јесте могућност изрицања хитних мјера заштите, које се могу изрећи прије покретања поступка или у току поступка. Наиме, одредбом члана 13. предвиђено је да се, ради отклањања непосредне опасности по физички и психички интегритет, ради спречавања понављања насиља и гарантовања безбједности жртве, учиниоцу насиља у породици могу изрећи хитне мјере заштите прије покретања поступка или у току поступка. Хитне мјере заштите су: а) удаљење учиниоца насиља из стана, куће или другог стамбеног простора и/или б) забрана приближавања и контактирања учиниоцу насиља са жртвом насиља у породици. Ову могућност познају и законодавства других држава, нпр. Црне Горе, Холандије, Аустрије, итд. Процјена ризика по живот и здравље жртве кључна је за добре одлуке у процесу заштите. У свим фазама заштите неопходно је анализирати ситуацију и процијенити степен ризика да насилник повриједи, покуша да убије или убије жртву. Стога, неопходно је да сви који су у контакту са жртвама насиља требају да разумију вишеструке узроке и штете од насиља над женама. Међународни стандарди у изрицању хитних мјера заштите указују на чињеницу да је за изрицање ових мјера довољна само процјена полиције о степену опасности извршеног насиља и ризику за жртву. Тако низак стандард доказивања диктира основна сврха ових мјера које представљају облик заштите жртава. Овлаштено лице подноси суду за прекршаје приједлог за изрицање хитне мјере заштите, независно од тога да ли се у конкретном случају ради о прекршају или кривичном дјелу. Новину у поступку остваривања заштите жртве насиља у породици представља и обавеза центра за социјални рад да у сваком случају насиља у породици утврди план помоћи жртви насиља у породици. Према Закону о заштити од насиља у породици (члан 23) прекршајне санкције за заштиту од насиља у породици су: а) казне, б) мјере упозорења, в) заштитне мјере и г) васпитне мјере. Прекршајне казне су казна затвора и новчана казна. Мјере упозорења су укор и условна осуда. Заштитне мјере су: а) удаљење из стана, куће или неког другог стамбеног простора; б) забрана приближавања жртви насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана приближавања жртви); в) забрана узнемиравања или ухођења жртве насиља у породици или породичној 16
заједници (у даљем тексту: забрана узнемиравања или ухођења жртве); г) обавезан психосоцијални третман и д) обавезно лијечење од зависности (члан 23а). Васпитне мјере су судски укор и васпитне мјере појачаног надзора. Прекршајне санкције изриче суд у прекршајном поступку који је покренут и спроведен у складу са одредбама закона којим се прописују прекршаји. Сврха прекршајних санкција из става 1. овог члана јесте да се утиче на учиниоца и остале да убудуће не чине прекршај насиља у породици, да се осигура нужна заштита здравља и безбједност жртве, те отклоне околности које погодују или подстицајно дјелују на извршење насиља у породици. Учинилац насиља у породици је дужан да поступи у складу са изреченом заштитном мјером. Субјект заштите који у дјелокругу свог рада сазна да учинилац насиља у породици не поступа у складу са изреченом заштитном мјером дужан је да о томе обавијести надлежни суд и центар за социјални рад (члан 31). Посебан дио овог закона под називом Надзор и казнене одредбе садржи одредбе о висини новчане казне која је предвиђена за поједине случајеве насиља у породици који су дефинисани у члану 6. овог закона или за поновљене радње насиља у породици. Посебно је значајна одредба става 6. члана 42. којом је прописано да ће се новчаном казном од 1.000 КМ до 3.000 КМ казнити за прекршај запослени у образовној, социјалној и здравственој установи који не пријави насиље у породици из члана 6. овог закона. Дакле, наведеном одредбом санкционисано је непријављивање било које радње насиља у породици која је дефинисана чланом 6. овог закона, а која на било који начин постане позната запосленим у образовној, социјалној или здравственој установи. Тиме се још једном наглашава неопходност и значај пријављивања свих случајева насиља у породици, а могло би се рећи и одговорност коју наведена лица имају у сузбијању и превенцији насиља у породици. Највећи значај Закона о заштити од насиља у породици огледа се у увођењу заштитних мјера које се могу изрећи насилнику и којима се заправо обезбјеђује заштита жртава насиља у породици. Начин њиховог конкретног спровођења регулисан је подзаконским актима. Правилник о начину спровођења заштитне мјере обавезно лијечење од зависности (“Службени гласник Републике Српске”, број 5/15) прописује начин спровођења заштитне мјере која се примјењује према учиниоцу насиља у породици који је насиље извршио под утицајем зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци. Лијечење од зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци учиниоца насиља у породици, у смислу овог правилника, подразумијева индивидуални и групни третман, који спроводе оспособљене стручне особе у сврху заустављања и спречавања насилног понашања (члан 2). Чланом 3. овог правилника прописано
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
је да је сврха заштитне мјере - обавезно лијечење од зависности да се њеним спровођењем спријечи насиље у породици отклањањем околности које погодују или подстицајно дјелују на учиниоце новог насиља у породици које се чини под утицајем зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци. Циљ спровођења заштитне мјере “обавезно лијечење од зависности” јесте побољшање општег здравственог стања учиниоца насиља у породици и његове социјалне рехабилитације и реинтеграције у сврху смањивања и отклањања опасности понављања учињеног насиља. Чланом 4. прописује се да се заштитна мјера - обавезно лијечење од зависности спроводи у здравственим установама које врше дијагностику и лијечење болести зависности, те да спровођење заштитне мјере почиње у болничким условима, а наставак третмана спроводи се кроз центре за заштиту менталног здравља и у здравственој установи која је најближа мјесту пребивалишта или боравишта учиниоца насиља у породици. У члану 5. прописано је да је учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности обавезан да учествује у спровођењу те мјере. Током спровођења заштитне мјере “обавезно лијечење од зависности” жртва насиља у породици може бити укључена у третман уколико на то пристане, те уколико је то потребно по оцјени водитеља третмана. Члан 6. прецизира да учинилац насиља у породици треба да се јави у надлежну здравствену установу из члана 4. овог правилника у року одређеном одлуком суда. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности треба да, у најкраћем могућем року, осигура почетак спровођења те заштитне мјере. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру “обавезно лијечење од зависности”, у сарадњи са учиниоцем насиља у породици, израђује индивидуални терапијски поступак, у складу са добром клиничком праксом и клиничком сликом зависности (члан 7). Спровођење заштитне мјере “обавезно лијечење од зависности” траје у периоду који је одређен одлуком суда (члан 8). Чланом 9. прописано је да здравствена установа обавјештава суд о датуму и мјесту почетка обавезног лијечења од зависности. Уколико се учинилац насиља у породици није јавио на обавезно лијечење од зависности у року одређеном одлуком суда, здравствена установа о томе обавјештава суд који је донио одлуку и центар за социјални рад. Члан 10. прописује да, уколико учинилац насиља у породици не долази редовно на обавезно лијечење од зависности или ако се процијени да, упркос редовном доласку, обавезно лијечење од зависности неће довести до промјене у понашању учиниоца насиља, здравствена установа о томе обавјештава надлежни суд и центар за социјални рад у складу са чланом 31. став 2. Закона. Уколико учинилац напусти обавезно лијечење од зависности или је суспендован са обавезног лијечења од зависности или постоји оправдана бојазан за безбједност жртве, здравствена установа о томе обавјештава и жртву насиља у породици.
Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру “обавезно лијечење од зависности” води евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења обавезног лијечења зависности, о току и резултатима спроведеног лијечења, те о томе два пута годишње извјештава орган старатељства, према мјесту пребивалишта, односно боравишта учиниоца насиља, а, према потреби, на захтјев органа старатељства, и раније. Садржај и облици образаца евиденције из става 1. овог члана налазе се у Прилогу овог правилника, који чини његов саставни дио (члан 11).
ПРИЛОГ ЕВИДЕНЦИЈА ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ - ОБАВЕЗНО ЛИЈЕЧЕЊЕ ОД ЗАВИСНОСТИ 1. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: _________ Број и датум одлуке: ____________________________ Трајање мјере: ________________________________ Мјера је изречена: први пут ДА ________ НЕ _________ Ранија мјера: _________________________________ 2. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: ________________________________ Име оца: __________ мајке/дјевојачко презиме/: ______ Пол: ________________________________________ Датум и мјесто рођења: __________________________ Држава рођења: __________ држављанство: _________ Занимање и школска спрема: _____________________ Адреса становања: _____________________________ 3. ПОДАЦИ О ЛИЈЕЧЕЊУ Датум почетка лијечења: _________________________ Датум завршетка лијечења: _______________________ Лијечење је прекинуто, датум, разлог: _______________ Лијечење је довело до позитивних промјена у понашању учиниоца: ДА ______ НЕ ______ Правилник о начину и мјесту спровођења заштитне мјере - обавезан психосоцијални третман (“Службени гласник Републике Српске”, број 111/14) прописује начин спровођења заштитне мјере обавезног психосоцијалног третмана учиниоца насиља у породици (у даљем тексту: психосоцијални третман). Члан 2. овог правилника прописује да психосоцијални третман треба да заустави и спријечи даље насиље путем: 1) постизања увида и прихватања одговорности за властито насилно понашање, 2) усвајања самоконтроле понашања, 3) учења социјалним вјештинама и мијењањем увјерења која доприносе насилном понашању, 4) отклањања узрока насилног понашања и 5) постизања позитивних промјена у понашању учиниоца насиља у породици.
17
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
Циљ спровођења психосоцијалног третмана је смањивање и отклањање опасности понављања учињеног насиља. Психосоцијални третман, у смислу овог правилника, подразумијева индивидуални и групни третман (члан 3). Здравствени радници и сарадници психосоцијални третман обављају у центру за заштиту менталног здравља надлежног дома здравља у сарадњи са центром за социјални рад (члан 4). Чланом 5. прописује се да је учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру “обавезан психосоцијални третман” обавезан да учествује у спровођењу психосоцијалног третмана. Током спровођења психосоцијалног третмана, жртва насиља у породици може бити укључена у третман уколико на то пристане, те уколико је то потребно према оцјени водитеља третмана. У случају укључивања жртве у психосоцијални третман учиниоца насиља у породици, здравствени радници и сарадници који спроводе психосоцијални третман дужни су да поступају са повећаном пажњом, уз отклањање, у координацији са другим укљученим органима, установама и службама, било којих околности и ризика који могу довести до понављања насиља и/или поновне трауматизације жртве. Чланом 6. прописано је да ће, прије започињања психосоцијалног третмана, здравствена установа и центар за социјални рад са учиниоцем насиља у породици израдити план активности у писаној форми који садржи начин на који се психосоцијални третман спроводи, обавезе учиниоца насиља у породици, процјену ризика, као и план поступања у кризним ситуацијама. У члану 7. наводи се да са планом активности мора бити упознато одрасло лице – жртва насиља у породици, а дијете путем законског заступника, односно родитеља који није учинилац насиља у породици. У случају укључивања жртве насиља у породици у спровођење психосоцијалног третмана, жртва насиља се укључује у израду плана активности у писаној форми. Жртва насиља у породици добиће дио плана активности који се односи на поступање у кризним ситуацијама, као што су мјеста на која се може склонити и телефонске бројеве на којима може затражити помоћ. Са планом активности и његовим спровођењем морају бити упознати и: суд који је изрекао мјеру, полиција и специјализована служба за подршку жртви ради процјене ризика од смртности, озбиљности ситуације и ризика од понављања насиља са циљем управљања ризиком и, ако је неопходно, координисаног обезбјеђења и подршке. Чланом 8. прецизира се да се здравствени радници и сарадници који се по потреби укључују у психосоцијални третман са учиниоцима насиља у породици обавезно едукују о родним аспектима насиља у породици и Конвенцији Савјета Европе о сузбијању и спречавању насиља над женама и насиља у породици (CAHVIO конвенцији, 2011). Обука здравствених радника и сарадника за психoсoциjaлни третман сa учиниоцима насиља о родним аспектима насиља у породици заснива се нa мeтoдoлoгиjи кoja пoлaзи oд стaнoвиштa дa je нaсиљe у пoрoдици jeдaн oд oбликa рoднo зaснoвaнoг нaсиљa, при чeму је пол жртве примарни мотив за дјело насиља. Здравствене установе, 18
укључујући здравствене раднике и сараднике који спроводе психосоцијални третман учиниoцa нaсиљa, дужни су да поступају у блискoj сaрaдњи сa надлежним органима старатељства, спeциjaлизoвaним службaмa зa пoдршку жртви, а у случајевима повећаног ризика и са полицијом, тужилаштвом и судом који је изрекао мјеру. У члану 9. прописано је да ако учинилац насиља у породици не долази редовно на психосоцијални третман или ако здравствена установа процијени да, упркос редовном долажењу, психосоцијални третман неће довести до промјене у понашању учиниоца насиља, о томе одмах обавјештава надлежни орган старатељства, који о томе обавјештава суд који је изрекао ову мјеру ради изрицања друге заштитне мјере. Уколико учинилац напусти психосоцијални третман или буде суспендован са психосоцијалног третмана или постоји оправдана бојазан за безбједност жртве, потребно је о томе обавијестити и жртву насиља у породици. Чланом 10. прописано је да здравствена установа у којој се спроводи психосоцијални третман води евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења психосоцијалног третмана, току и резултатима спроведеног психосоцијалног третмана. Здравствена установа два пута годишње извјештава орган старатељства, по мјесту пребивалишта, односно боравишта учиниоца насиља, а на захтјев органа старатељства, према потреби, и раније. Садржаj и облик образаца евиденције из ст. 1. и 2. овог члана налазе се у Прилогу овог правилника и чине његов саставни дио.
ПРИЛОГ ЕВИДЕНЦИЈА ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ ОБАВЕЗНОГ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА 1. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: __________ Број и датум одлуке: ____________________________ Трајање мјере: ________________________________ Мјера је изречена: први пут ДА _________НЕ _________ Ранија мјера: _________________________________ 2. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: ________________________________ Име оца: _______мајке/дјевојачко презиме/:__________ Пол: ________________________________________ Датум и мјесто рођења: __________________________ Држава рођења: ________ држављанство: ___________ Занимање и школска спрема:______________________ Адреса становања: _____________________________ 3. ПОДАЦИ О ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ ТРЕТМАНУ Датум почетка третмана:_________________________ Датум завршетка третмана:_______________________ Жртва је укључена у третман: ДА_______НЕ__________ Датум укључења жртве у третман:__________________ Третман је прекинут, датум, разлог:_________________ Третман је довео до позитивних промјена у понашању учиниоца: ДА ____НЕ____ Оцјена ефекта психосоцијалног третмана
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
4. САРАДЊА СА ДРУГИМ НАДЛЕЖНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА Назив органа, установе или службе укључене у психосоцијални третман: _____________________________________ Датум укључивања друге надлежне институције: _______ 5. ПОСЕБНЕ НАПОМЕНЕ У ВЕЗИ СА ПСИХОСОЦИЈАЛНИМ ТРЕТМАНОМ___________________ Министарство породице, омладине и спорта Републике Српске, Министарство правде Републике Српске, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске и Министарство просвјете и културе Републике Српске потписници суОпштег протокола о поступању у случајевима насиља у породици у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске”, број 104/13), чији је циљ је обезбиједити координисан, ефикасан и свеобухватан рад потписника Протокола у циљу тренутне помоћи, подршке и заштите жртава насиља у породици, сузбијања и спречавања понављања насиља. Протокол се примјењује од 1.1.2014.године. Крајњи корисници Протокола су сви чланови породице, укључујући директне жртве (у највећем броју жене) и жртве које свједоче насиљу (у највећем броју дјеца), као и учиниоци насиља. Поступањем са дужном пажњом и у складу са Протоколом омогућује се повећана сигурност од насиља у породици, у кратком времену и уз мањи трошак за друштво и појединце. Први и руководећи принцип поступања свих потписника Протокола је заштита сигурности жртве заустављањем насиља и спречавањем понављања насиља, водећи рачуна о избјегавању додатне виктимизације и повређивања жртве. Протокол садржи: 1. начин поступања субјеката заштите који у складу са одредбама Закона о заштити од насиља у породици пружају заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици, без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак; 2. облике и начин сарадње и размјене потребних податка и информација између субјеката заштите; 3. поступање Министарства породице, омладине и спорта као ресорно надлежног Министарства за надзор и праћење примјене Закона о заштити од насиља у породици; и 4. завршне одредбе којима се прописује поступање субјеката заштите у складу са активностима овог Протокола.
Потписници овог Протокола обавезали су се да ће, у оквиру својих надлежности, руководећи се принципом заштите сигурности жртве сузбијањем насиља, заустављањем насиља и спречавањем његовог понављања, међусобно сарађивати и креирати механизме за интегрисан и координисан одговор на насиље у породици на нивоу Републике Српске, на сљедећи начин:
2.ПОСТУПАЊЕ СУБЈЕКАТА ЗАШТИТЕ А. ПОЛИЦИЈА Улога и обавеза полиције је да спречава и сузбија насиље у породици, заштити жртву насиља у породици, ради на идентификацији починиоца, прати реализацију изречених заштитних мјера према учиниоцима насиља, води евиденцију о насиљу у породици, доставља извјештаје и предузима и друге мјере и радње из домена полицијског дјелокруга рада у складу са важећим позитивним законским и подзаконским прописима, на сљедећи начин: -полиција је обавезна да заприми пријаву/дојаву о насиљу у породици. Шеф смјене/дежурни полицијски службеник у полицијској станици, као и полицијски службеници на терену, током 24 часа запримају пријаве/дојаве о насиљу у породици, без обзира на који начин се пријава/дојава подноси (лично, телефоном, анонимно, псeудоанонимно или на други начин); - приликом запримања пријаве, потребно је прикупити што више информација и података о догађају, као што су: информације о врсти насиља, ко је жртва, а ко извршилац насиља, адреса на којој се десило насиље, да ли је било употребе оружја, да ли је потребно позвати хитну медицинску помоћ, да ли је на мјесту догађаја присутан учинилац, да ли је учинилац психички болесник, да ли је склон конзумирању алкохола, опојних дрога и др; - одмах по запримању пријаве/дојаве од стране грађана да је извршено насиље у породици или да се о сазнању за насиље у породици дошло личним запажањем полицијских службеника, шеф смјене/ дежурни полицијски службеник на лице мјеста упућује патролу полиције (по могућности да један полицијски службеник буде женског пола) која ће одмах изаћи на мјесто догађаја; - полицијски службеници на лицу мјеста, уколико насиље траје, прво спречавају учиниоца насиља у даљем насилничком понашању и штите жртву насиља, те јој по потреби омогућити неопходно здравствено збрињавање, а потом констатују затечено стање и обезбјеђују лице мјеста, те информишу шефа смјене/ дежурног полицијског службеника у полицијској станици ради евентуалног вршења увиђаја; - патрола полиције на лицу мјеста прикупља потребне информације о насиљу: адреса вршења насиља, мјесто вршења насиља (кућа, стан, улица/трг, угоститељски објекат, радно мјесто, итд), вријеме вршења насиља, да 19
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
-
- -
-
20
ли се насиље понавља, број лица затечених на лицу мјеста, број жртава насиља затечених на лицу мјеста, број свједока насиља, подаци о извршиоцу/има насиља укључујући породични статус (брачна заједница, ванбрачна заједница, разведен, итд.) да ли је повратник у вршењу насиља, породични однос извршиоца према жртви/ама насиља (супруг, супруга, отац, мајка, син, кћи, брат, сестра, снаха, зет, пуница, свекрва, свекар, очух, маћеха, пасторак, пасторка, старатеља, штићеник, усвојилац, усвојеник, итд.), да ли је извршилац затечен на лицу мјеста, подаци о врсти насиља (психичко, физичко, сексуално, економско, комбиновано), на који начин је вршено насиље (називање погрдним именима, уцјена физички напад, оштећење или уништење заједничке имовине, пријетња, ухођење, принуда, вријеђање, изолација/ ограничење слободе кретања, да ли је у насиљу кориштено оружје или оруђе и ако јесте које), подаци о жртви/ама насиља и др. Прикупљање наведених података вршити када се жртва и учинилац насиља налазе у раздвојеним просторијама. Патрола полиције ће обавити разговоре са свједоцима насиља с циљем прикупљања података и информација битних за утврђивање чињеничног стања и за даље поступање полицијских службеника; уколико извршилац насиља посједује легално оружје, патрола полиције га привремено одузима, а у случају сазнања о илегалном посједовању оружја, предузима законом прописане мјере и радње на проналажењу и привременом одузимању оружја, те процесуирању извршиоца насиља; патрола полиције упознаје извршиоца насиља са мјерама које ће против њега бити предузете; полицијски службеници су обавезни обавијестити надлежно Окружно тужилаштво на начин и у року који су прописани Законом о кривичном поступку Републике Српске. Полицијски службеници су, такође, дужни обавијестити надлежни орган старатељства на начин и у року који су прописани Законом о заштити од насиља у породици Републике Српске; о свему наведеном, као и о другим запажањима која се односе на извршено насиље у породици, патрола полиције је обавезна сачинити садржајну службену забиљешку, која ће поред наведених података, садржавати и податке о предузетим активностима полиције према извршиоцу насиља (да ли је лишен слободе, да ли је извршено привремено одузимање легалног или илегалног оружја или оруђа/средстава којим је вршено насиље и сл) као и предузетим активностима усмјереним на заштиту жртве насиља (обавијештена хитна медицинска помоћ или орган старатељства, да ли је жртва остала са учиниоцем насиља у кући или је смјештена у “сигурну кућу”, код родбине и др).
Б. ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ Б.1 СУДОВИ Циљ поступања суда по овом Протоколу је да заштити жртву од насиља у породици спречавањем и сузбијањем насиља у породици, којим се крше уставом и законом загарантована основна људска права и слободе. У том смислу судови: - што ефикасније користе све законске могућности прописане позитивним правним прописима Републике Српске у сврху заштите жртве насиља у породици; - пружају жртвама судску заштиту психофизичког интегритета и основног права на живот без насиља; - спроводе брз и ефикасан поступак утврђивања прекршајне или кривичне одговорности учиниоца насиља; - у предметима везаним за насиље у породици, означавају са “хитно” и тако поступају; - током вођења поступка, воде рачуна о томе да жртва насиља, која је правно неука, буде обавијештена о својим правима; - на захтјев жртве насиља, законског заступника и/или старатеља, обавјештавају их о исходу поступка и уручују препис правоснажног рјешења; - кроз дежурства, омогућавају приступ суду непрекидно, у складу са законом, а у циљу заштите жртве од насиља у породици.
Б.2. ТУЖИЛАШТВA Циљ поступања тужилаштва по Протоколу је да заштити жртву од насиља у породици. У том смислу, тужилаштво: - хитно поступа у контакту између овлашћених службених лица (полицијских службеника) и тужилаштва, ради преузимања потребних радњи у сврху кривичног гоњења, те евентуално предузимање потребних мјера за заштиту жртве од учиниоца; - прикупља доказе и покреће пред судом поступак против учиниоца насиља; и - остварује сарадњу са другим субјектима заштите, ради заштите, помоћи и подршке жртви.
В. ЦЕНТРИ ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД/СЛУЖБЕ СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ Поступање центара за социјални рад/служби социјалне заштите када су дјеца жртве насиља у породици: - приликом пријаве или дојаве о насиљу у породици над дјететом, центар за социјални рад/служба социјалне заштите, дужан је ускладити своје поступање са одредбама Породичног закона (“Службени гласник Републике Српске”, број 54/02), Закона о социјалној заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
-
-
-
-
-
-
- -
37/12 и 90/16) и Закона о заштити од насиља у породици (“Службени гласник Републике Српске”, број 102/12); приликом дјеловања центара за социјални рад/служби социјалне заштите, у случају насиља над дјецом, центар је дужан остварити сарадњу са свим релевантним појединцима и институцијама у заштити дјететових права и интереса као и у обезбјеђивању његовог адекватног психо-физичког развоја; по сазнању или пријему пријаве о насиљу над дјететом/дјецом, уколико стручни радник оцијени да постоје основи сумње да је дијете жртва насиља о свему обавјештава полицију; по дојави је потребно хитно изаћи на терен, обавити разговор са родитељима или старатељима ради стицања увида у породичне и друге прилике дјетета, сазнати да ли је дијете било подвргнуто било којем облику насиља; по процјени стручног лица или тима стручњака (зависно од капацитета центра за социјални рад/ службе социјалне заштите), уколико се насиље догодило, потребно је што хитније изрећи одговарајуће мјере социјалне заштите и подршке; упознати родитеље, односно лице које је извршило насиље над дјететом са надлежностима центра за социјални рад у оквиру заштите права и интереса дјетета као и мјерама које ће бити предузете; на тражење суда, јавног тужиоца или полиције центар за социјални рад је дужан доставити сву документацију која је од значаја за утврђивање и доказивање насиља (нпр: извјештај социјалног радника, извјештај тима о спровођењу надзора, налаз и мишљење психолога, других стручњака, као и извјештај о предузетим мјерама); редовно пратити да ли се спроводе изречене мјере; о сваком сазнању или дојави о насиљу над дјецом и поступањима потребно је водити одговарајућу евиденцију разврстану по полу.
Поступање центара за социјални рад/служби социјалне заштите када су одрасла лица жртве насиља у породици: - у случају пријаве или дојаве о насиљу у породици над пунољетним лицем, стручна служба за рад на пословима насиља у породици у центру за социјални рад или овлаштена особа дужна је поступити у складу са Законом о социјалној заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број 37/12) и Законом о заштити од насиља у породици (“Службени гласник Републике Српске”, број 102/12); - по пријему сазнања, пријаве или дојаве о насиљу у породици обавијестити полицију и доставити им све податке са којима располаже центар за социјални рад / служба социјалне заштите; - сачинити службену забиљешку о информацијама добијеним приликом сазнања, пријаве или дојаве;
- упознати жртву са њеним законским правима, мјерама заштите и постојећим санкцијама којима се кажњава насилно понашање; - по обављеном разговору са жртвом на основу процјене стручног радника као и на основу мишљења саме жртве разговарати о предузимању адекватних мјера заштите; - информисати жртву о могућности коришћења бесплатне правне помоћи; - пружити жртви насиља психосоцијалну подршку у складу са Законом о социјалној заштити; - на тражење суда, јавног тужиоца или полиције, центар за социјални рад/служба социјалне заштите је дужан доставити сву документацију која је од значаја за утврђивање и доказивање насиља; - о сваком сазнању или дојави о насиљу над пунољетним лицем и поступањима потребно је водити одговарајућу евиденцију разврстану по полу.
Г. ЗДРАВСТВЕНЕ УСТАНОВЕ У случају сумње да је повреда или здравствено стање посљедица насиља у породици, здравствени радник је дужан, са посебном пажњом, сазнати што више чињеница и околности у вези са повредом, односно, са здравственим стањем жртве. Здравствена установа дужна је, ради очувања физичког и менталног здравља жртава насиља у породици, али и санације насталих повреда, осигурати жртви адекватну здравствену заштиту. У свим случајевима сазнања о почињеном насиљу у породици здравствена установа - овлашћена особа дужна је поступати на сљедећи начин: - осигурати жртвама насиља у породици свеобухватну здравствену заштиту ради очувања тјелесног и менталног здравља жртве, а у складу са Законом о здравственој заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број 106/09 и 44/15); - поступати у складу са Протоколом, релевантним законима и другим актима везаним уз здравствене дјелатности ради заштите жртава насиља, те прикупљања, евидентирања и чувања доказа у складу са Законом о евиденцијама и статистичким истраживањима у области здравствене заштите (“Службени гласник Републике Српске”, број 53/07); - на основу евиденције о предузетим радњама, сачинити обједињен извјештај и доставити га Министарству породице, омладине и спорта на начин и у року који су прописани Законом о заштити од насиља у породици и Правилником о садржају евиденције и извјештаја о насиљу у породици. 21
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
У случају сумње или сазнања о насиљу у породици, када жртва насиља у породици дође сама у здравствену установу, запослени у здравственим установама су дужни: 1. пријавити полицији сумњу или сазнање о насиљу у породици, без одлагања; 2. са посебном пажњом разговарати са жртвом насиља, обезбиједити приватност, сазнати што више околности у вези са повредом или здравственим стањем жртве и упутити жртву на Центар за социјални рад. У случају потребе, упутити жртву насиља на даљу обраду. У случају доласка жртве насиља у службу хитне помоћи, обратити посебну пажњу на повреде и цјелокупно стање жртве које би могло упућивати на насиље у породици; 3. у случају сумње на било који облик насиља, констатовати сумњу у медицинској документацији, укључујући чињенице добијене и утврђене прегледом; издати медицинску документацију без накнаде. Забиљешка са изјавом у медицинској документацији обавезно мора бити прочитана жртви насиља, односно лицу у пратњи жртве; изјаву потписује жртва, ако је пунољетна, или њен пратилац, ако није; 4. документовање насиља треба да ради здравствени радник. Медицинска документација обезбјеђујe непосредни доказ почињеног насиља и злостављања и значајна je за судски процес. Медицинска документација се мора пажљиво и професионално чувати, те мора садржавати сљедеће податке: основне податке, податке о физикалном прегледу, лабораторијске и остале дијагностичке процедуре, те биљешку о процјени, упућивању и праћењу. Медицинска документација се обавезно доставља на увид надлежним органима; 5. у случају сумње или сазнања да је жртва насиља лице са менталним сметњама, лице упутити на лијечење према члану 12. Закона о заштити лица са менталним поремећајима (“Службени гласник Републике Српске”, број 46/04). Уколико је жртва насиља у породици лице лијечено од алкохолизма и других зависности, по потреби га упутити на лијечење и о томе обавијестити центар за социјални рад и полицију; 6. у случају сумње или сазнања да је насиље у породици починило лице са менталним сметњама, лице упутити на лијечење према члану 22. Закона о заштити лица са менталним поремећајима (“Службени гласник Републике Српске”, број 46/04), из којег произилази обавеза стављања таквог лица под контролисане услове. Уколико је учинилац насиља у породици лице лијечено од алкохолизма и других зависности, по потреби га упутити на лијечење и о томе обавијестити Центар за социјални рад и полицију. Поступање здравствених установа када су дјеца жртве насиља у породици: 1. препознати и хитно пријавити полицији чињенице које указују на сумњу или сазнање да је према дјетету 22
извршено насиље у породици; 2. пружити хитну медицинску помоћ дјетету уколико за то постоји потреба; 3. обавијестити представнике Центра за социјални рад о чињеницама које указују на сумњу да је према дјетету извршено насиље у породици и да је о истом обавијештена полиција; 4. обезбиједити надлежним органима (Центру за социјални рад, полицији, тужилаштву, судовима) увид у медицинску документацију и пружити им подршку у прикупљању свих релевантних података; 5. одазвати се на позив суда и дати стручан налаз и мишљење у односу на сљедеће: - медицинске индикације, односно симптоме насиља над дјететом, - повезивање симптома насиља и понашања лица које је под сумњом да је учинилац насиља, - психијатријски статус учиниоца насиља, и - способност дјетета да свједочи у поступку, односно ризике свједочења и најпогодније начине узимања исказа од дјетета.
Д. ВАСПИТНО - ОБРАЗОВНЕ УСТАНОВЕ Овај Протокол треба да сензибилише све запослене у васпитно-образовним установама на појаву насиља над дјецом у породици, те обавеже да предузму мјере ради откривања и пријављивања проблема и пружања одговарајуће помоћи дјетету. По пријави или на основу сазнања да је дијете жртва насиља у породици, обавијестити координатора (особу која координише активности предвиђене Протоколом – коју ће свака школа накнадно одредити). Координатор, заједно са директором школе, обавља разговор са дјететом уз обавезно присуство стручних радника васпитно-образовне установе (дипл. психолога, дипл. социјалног радника, дипл. педагога) и стручног радника надлежног центра за социјални рад, на начин да се поступа посебно пажљиво и обазриво, поштујући дјететово достојанство и пружајући му подршку. Одмах по сазнању за насиље над дјететом, координатор обавјештава центар за социјални рад и полицију. Уколико је дијете повријеђено у мјери која захтијева медицинску интервенцију или преглед, или се према околностима случаја може претпоставити да су таква интервенција или преглед потребни, координатор одмах позива службу хитне помоћи или на најбржи могући начин, који не штети здрављу дјетета, прати или осигурава пратњу дјетету до доктора, те чека његову препоруку о даљњем поступању и долазак представника органа старатељства. Директор школе или координатор одмах пријављује случај полицији и обавјештава центар за социјални рад и ресорно министарство, те их упознаје са свим чињеницама и околностима случаја и активностима које је школа предузела или ће предузети.
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
На захтјев тужилаштва, полиције или суда, одмах доставити сву расположиву документацију везану за разјашњавање и доказивање насиља над дјететом. Уколико се ради о посебно тешком облику, интензитету или дужем временском трајању насиља, које је изазвало трауму, савјетовати се са стручњацима изван установе породичне медицине, центра за ментално здравље и центра за социјални рад - који су обавијештени о случају, о начину поступања и помоћи дјетету жртви насиља у оквиру васпитно-образовне установе. Уколико је дијете свједок насиља, предузети потребне мјере ради помоћи дјетету свједоку насиља, по потреби консултовати стручњаке изван установе - породичне медицине, центра за ментално здравље, орган старатељства. О пријави насиља над дјететом, о предузетим активностима, разговорима, изјавама и својим запажањима школа сачињава службену забиљешку, коју на захтјев доставља надлежним органима.
3. ПОСТУПАЊЕ МИНИСТАРСТВА ПОРОДИЦЕ, ОМЛАДИНЕ И СПОРТА Циљ поступања Министарства породице, омладине и спорта по овом Протоколу је праћење и процјена спровођења закона, политика и мјера за сузбијање и спречавање насиља у породици, те допринесе унапређењу координисаног и ефикасног дјеловања у области насиља у породици. У том смислу Министарство: - предлаже Влади Републике Српске усвајање годишњег Акционог плана за сузбијање и спречавање насиља у породици, - подноси Влади Републике Српске годишњу Информацију о спровођењу Акционог плана за сузбијање и спречавање насиља у породици, - сарађује са правним лицима која реализују посебну мјеру подршке привременог збрињавања насиља у породици у сигурне куће, - прикупља, два пута годишње, збирне извјештаје од субјеката заштите који су дужни водити евиденцију о предузетим радњама по закону о заштити од насиља у породици, обрађује их, евидентира и чини доступним јавности (извјештаји за период јануар–јуни достављају се најкасније до 1. августа текуће године, а за период јули –децембар најкасније до 1. фебруара наредне године), - обезбјеђује услове за континуиран рад Савјета за сузбијање насиља у породици и породичној заједници ради унапређења координисаног и ефикасног дјеловања у области насиља у породици, те праћења и процјене спровођења политика и мјера за спречавање и сузбијање насиља у породици, - координише рад тијела које прати спровођење и врши процјену политика и мјера за спречавање и борбу против насиља у породици, у складу са чланом 10.
Конвенције о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици Савјета Европе, - прати спровођење Закона о заштити од насиља у породици.
4. ОБЛИЦИ, НАЧИН И САДРЖАЈ САРАДЊЕ Спровођење Закона о заштити од насиља у породици и Општег протокола о поступању субјеката заштите у области насиља у породици претпоставља успостављање сарадње између субјеката заштите и свих институција, установа, органа, организација и служби који учествују у спречавању и сузбијању насиља у породици. Обавезе субјеката заштите који учествују у спречавању и сузбијању насиља у породици те пружају помоћ и заштиту лицу изложеном било којем облику насиља у породици су: 1. Свако надлежно министарство које предузима мјере и активности у заштити од насиља у породици обавезно је пратити спровођење овог Протокола. Са тим циљем, свако министарство доставља Министарству породице, омладине и спорта Републике Српске извјештај о примјени Протокола најкасније до 31. марта текуће године за претходну годину. 2. Водећи рачуна о заштити личности и достојанства жртве насиља у породици и њеног права на заштиту приватности, у извјештају се посебно наводи: број жртава и број учинилаца насиља у породици, пол жртава и учинилаца, старосна доб жртава и учинилаца, облици насиља, сроднички или други однос жртве и учиниоца, малољетна лица и лица са инвалидитетом, број покренутих и завршених поступака, врста, висина и трајање изречених санкција и предузетих мјера. Поред квантитативних података, извјештај садржи процјену ефикасности постојећих закона, политика и мјера и приједлоге за њихово унапређење. 3. На основу збирних података прикупљених путем извјештаја надлежних министарстава из претходне тачке, Министарство породице, омладине и спорта обједињену Информацију са закључком о спровођењу Протокола, доставља Влади Републике Српске. 4. У јединицама локалне самоуправе, одржавати редовне састанке представника надлежних институција, установа, органа, организација и служби, стручњака, представника академске заједнице који се баве проблематиком насиља у породици и организација цивилног друштва са циљем заједничких активности у области превенције насиља, информисања о насиљу, али и у дијелу интервенције у циљу сузбијања и спречавања насиља у породици, заштите жртава насиља у породици и афирмације њихових права, како у вези са проблематиком појединачних случајева насиља, тако и ради оцјене постигнутих и планирања наредних активности у рјешавању проблема насиља у породици уопште.
23
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
До краја 2013 . године, у 36 општина у Републици Српској потписани су протоколи о мултисекторској сарадњи и поступању у случајевима насиља у породици. То су: Бања Лука, Приједор, Бијељина, Лопаре, Угљевик, Требиње, Нови Град, Добој, Дервента, Брод, Шамац, Источно Сарајево, Источни Стари Град, Пале, Соколац, Трново, Вишеград, Ново Горажде, Фоча, Рогатица, Чајниче, Вукосавље, Невесиње, Берковићи, Модрича, Гацко, Власеница, Зворник, Козарска Дубица, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Братунац, Милићи, Сребреница и Шековићи. Поред Кривичног закона Републике Српске и Закона о заштити од насиља у породици, којима се предвиђа санкционисање за поједине облике родно заснованог насиља, те наведених подзаконских аката и протокола, у Републици Српској постоје и други закони који су релевантни за спречавање и сузбијање родно заснованог насиља. Закон о раду Републике Српске ( “Службени гласник Републике Српске”, број 1/16) садржи двије одредбе које су релевантне за проблематику родно заснованог насиља. Одредбом члана 24. предвиђено је: Није дозвољено узнемиравање и сексуално узнемиравање, насиље по основу пола, као и систематско злостављање радника од послодавца и других запослених. Узнемиравање у смислу става 1. овог члана јесте свако нежељено понашање узроковано неким од основа из члана 19. овог закона које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и радника, а које изазива страх или ствара понижавајуће или увредљиво окружење. Сексуално узнемиравање, у смислу става 1. овог члана јесте свако вербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и радника у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара понижавајуће или увредљиво окружење. Насиље на основу пола представља било које дјело које наноси физичку, психичку, сексуалну или економску штету или патњу, као и пријетње таквим дјелима које озбиљно спутавају лица да уживају у својим правима и слободама на принципу равноправности полова, у раду и/или у вези са радом. Мобинг је специфичан облик понашања на радном мјесту, којим једно или више лица систематски, у дужем временском периоду, психички злоставаља или понижава друго лице с циљем угрожавања његовог угледа, части, људског достојанства и интегритета. Послодавац је дужан предузети ефикасне мјере с циљем спречавања, насиља на основу пола, дискриминације, узнемиравања, сексуалног узнемиравања у раду и/или у вези са радом и мобинга, те не смије предузимати никакве мјере према раднику због чињенице да се жалио на насиље, дискриминацију, узнемиравање, сексуално узнемиравање и мобинг.
24
Одредбом члана 25. предвиђено је: У случајевима дискриминације у смислу одредаба чланова 19, 22, 23. и 24.. овог закона лице које тражи запослење, као и радник, може да покрене пред надлежним судом поступак за накнаду штете у складу са законом. У случају спора, терет доказивања да није било дискриминације, односно да је поступљено у складу са законом, уколико лице које тражи запослење, односно лице које је запослено изнесе чињенице које оправдавају сумњу да је послодавац поступио противно одредбама члана 24. став 1. овог закона, на послодавцу је. У случајевима насиља на основу пола, узнемиравања и сексуалног узнемиравања и мобинга, ниједна одредба овог закона не може се тумачити као ограничавање или умањивање права на вођење кривичног или грађанског поступка. Ако суд утврди да је тужба из става 1. овог члана основана, наложиће послодавцу да тужиоцу успостави и обезбиједи остваривање права која су му ускраћена или да плати одговарајућу новчану накнаду. Закон о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, и “Службени гласник Републике Српске”, бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04) садржи одредбе којима се регулише питање накнаде материјалне и нематеријалне штете жртвама. Наиме, чињеница је да жртве различитих облика родно заснованог насиља, било да се ради о сексуалном злостављању или насиљу у породици или неком другом облику родно заснованог насиља, бивају изложене и секундарној виктимизацији, која понекада има веома неповољан утицај на њихов нормалан живот. Зато је неопходно омогућити правичну накнаду за сву штету (материјалну и нематеријалну) коју жртве трпе, а она се остварује у складу са одредбама Закона о облигационим односнима. Поступак за накнаду штете се води у парничном поступку у складу са одредбама Закона о парничном поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Као што је у претходном тексту више пута наглашено, жртвама родно заснованог насиља, посебно жртвама насиља у породици, мора се обезбиједити ефикасна и адекватна заштита и помоћ. У том контексту, неопходно је поменути и релевантне одредбе Закона о социјалној заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број 37/12 и 90/16). Према одредби члана 17, корисник социјалне заштите је лице које се налази у стању социјалне потребе, и то: а) дијете: 1) без родитељског старања, 2) са сметњама у развоју, 3) чији је развој ометен породичним приликама, 4) жртва насиља, 5) жртва трговине дјецом,
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
6) са друштвено неприхватљивим понашањем, 7) изложено социјално ризичним понашањима, 8) коме је због посебних околности потребна социјална заштита; б) пунољетно лице: 1) материјано необезбијеђено и за рад неспособно лице, 2) са инвалидитетом, 3) старије, без породичног старања, 4) са друштвено неприхватљивим понашањем, 5) жртва злоупотребе психоактивних супстанци, 6) жртва насиља у породици, 7) жртва трговине људима и 8) коме је због посебних околности потребна социјална заштита. Према одредби члана 18, корисници социјалне заштите, у смислу члана 17. овог закона су: а) дијете: тачка 4) коме се наноси физичка, психичка, и сексуална патња или емоционална бол, као и пријетња таквим дјелима или занемаривање, небрига и незадовољавање основних животних потреба, што га озбиљно спутава да ужива у својим правима и слободама, и б) пунољетно лице: в) коме се у породичном окружењу наноси физичка, психичка, економска и сексуална патња или емоционална бол, као и пријетња таквим дјелима, а које су због тих околности нађе у стању социјалне потребе. Жртва насиља дијете и пунољетно лице могу остварити право у социјалној заштити, које је прописано чланом 20. Према одредби члана 20, права у социјалној заштити по овом закону су: а) новчана помоћ, б) додатак за помоћ и његу другог лица, в) подршка у изједначавању могућности дјеце и омладине са сметњама у развоју, г) смјештај у установу, д) збрињавање у хранитељску породицу. Закон о социјалној заштити прописује дјелатност Центра за социјални рад. Одредбом члана 101. предвиђено је: (1) У спровођењу дјелатности социјалне заштите и социјалног рада, Центар врши јавна овлаштења: a) пружа прву стручну помоћ грађанима, б) рјешава у првом степену о остваривању права утврђених овим законом и одлукама о проширеним правима у јединицама локалне самоуправе, в) рјешава у првом степену о остваривању права из области дјечје заштите,
г) рјешава у првом степену о остваривању права из области породично-правне заштите и старатељства, д) ради на спровођењу мјера према малољетним лицима у кривичном поступку, ђ) пружа социјалне услуге у поступку рјешавања о правима из области социјалне заштите, е) врши надзор над хранитељским породицама, ж) води евиденцију и документацију о правима, пруженим услугама и предузетим мјерама у оквиру своје дјелатности и издаје увјерења на основу евиденције и з) врши исплату новчаних права утврђених овим законом и другим прописима и општим актима. (2) Осим послова из става 1. овог члана, Центар обавља и стручне послове у спровођењу социјалне заштите и социјалног рада, породичне и дјечје заштите, и то: а) открива и прати социјалне потребе грађана и проблеме у области социјалне заштите, б) предлаже и предузима мјере у рјешавању социјалних потреба грађана и прати њихово извршење, в) предлаже мјере за унапређивање социјалне заштите и планирање развоја система социјалне заштите у локалним заједницама, организује и спроводи одговарајуће облике социјалне и дјечје заштите и непосредно пружа социјалне услуге, г) прати стање у области дјечје и породично-правне заштите, покреће иницијативе и предлаже мјере за унапређивање система дјечје и породичне заштите, д) развија и унапређује превентивне активности које доприносе спречавању и сузбијању социјалних проблема, ђ) пружа дијагностичке услуге, спроводи одговарајући третман, савјетодавне, терапијске услуге и стручну помоћ корисницима, е) подстиче, организује и координира професионални и добровољни рад у области социјалне заштите, ж) ради на развоју разноврсних модела збрињавања корисника у заједници и социјалних услуга у складу са потребама корисника, развија социјални рад у заједници, з) пружа услуге помоћи и његе у кући, дневног збрињавања и прихватилишта, и) подстиче и развија самопомоћ, добровољни рад, међуљудску солидарност, добротворне и хуманитарне дјелатности, ј) обавља послове савјетовалишта за проблеме брака и породице, васпитања дјеце, усвојења, односа родитеља и дјеце, к) обавља аналитичко-истраживачке послове у локалним заједницама и л) обавља и друге послове утврђене законом и одлукама јединица локалне самоуправе. Правилником о стандардима за реализацију сигурне куће (“Службени гласник Републике Српске”, број 25/13), којим се у члану 3. прописује: 25
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
(1) Под појмом “сигурна кућа” подразумијева се посебна мјера подршке којом се обезбјеђује збрињавање, подршка и помоћ жртвама насиља у породици, коју може реализовати правно лице у складу са законом. (2) Мјере подршке које се обезбјеђују кроз сигурне куће усмјерене су на остваривање циљева и задатака којима се задовољавају основне потребе жртава насиља у породици, а обухватају: а) обезбјеђивање смјештаја, исхране и хигијене, б) пружање савјетодавне и психолошке подршке, в) пружање медицинске, правне и социјалне помоћи и г) пружање подршке при контакту са надлежним институцијама. (3) Мјере подршке из става 2. овог члана доступне су жртвама насиља у породици 24 часа дневно, сваког дана у години, без било каквих трошкова. Посебан вид заштите од насиља у породици регулисан је кроз одредбе Породичног закона Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 54/02, 41/08 и 63/14), којим је предвиђена могућност одузимања родитељског права и дужности у посебним случајевима које се могу подвести под насиље у породици као облик родно заснованог насиља. Одредбом члана 106. овог закона предвиђено је: (1) Родитељу који злоставља дијете, злоупотребљава родитељско право, или је напустио дијете, занемарио бригу о дјетету и занемарио своје родитељске дужности суд ће у ванпарничном поступку одузети родитељско право. (2) Родитељ злоупотребљава родитељска права и дужности: 1. ако спроводи физичко или психичко насиље над дјететом, 2. ако сексуално искоришћава дијете, 3. ако експлоатише дијете присиљавајући га да претјерано ради или да обавља рад непримјерен његовом узрасту, 4. ако дјетету дозвољава уживање алкохолних пића, дрога или других опојних супстанци или га на то наводи, 5. ако наводи дијете на било који облик друштвено неприхватљивог понашања, 6. ако на било који други начин грубо крши права дјетета. Одредбом члана 107. предвиђено је: (1) Поступак ради одузимања родитељског права покреће орган старатељства, родитељ, односно усвојилац. (2) Орган старатељства дужан је покренути поступак за одузимање родитељског права и у случају кад на било који начин сазна да постоје околности из става 1. претходног члана. 26
(3) Правоснажна одлука о одузимању и враћању родитељског права доставља се надлежном матичару, а уколико дијете има неко право на некретнинама, одлука се доставља земљишно-књижном, односно катастарско-књижном регистру. Родитељско право одузима се у ванпарничном поступку, на основу приједлога за одузимање родитељског права. С обзиром на обавезе које су предвиђене Законом о заштити од насиља у породици, битно је поменути и одредбе Закона о здравственој заштити (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 106/09 и 44/15), које говоре о праву пацијента на повјерљивост личних информација. Наиме, одредбом члана 29. предвиђено је да пацијент има право на повјерљивост личних информација које је саопштио надлежном доктору, укључујући и оне које се односе на његово стање здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре. Забрањено је да надлежни доктор, без писменог пристанка пацијента, саопшти другим лицима личне податке о пацијенту из става 1. овог члана, осим када је на то обавезан посебним законом. Имајући у виду чињеницу да је ставом 1.а члана 12. Закона о заштити од насиља у породици предвиђена обавеза за субјекте заштите (у које спадају и здравствене установе), као и за запослене у здравственим установама, да одмах по сазнању да је учињено насиље у породици или да постоје основи сумње да је учињено насиље у породици пријаве то полицији, произилази закључак да у случајевима пријављивања насиља у породици не постоји повреда пацијентовог права на повјерљивост. Поред тога, Кривични закон Републике Српске, који у одредби члана 173. инкриминише неовлашћено откривање професионалне тајне у случају када адвокат, доктор или друго лице неовлашћено открије тајну коју је сазнало у вршењу свог позива (став 1) у ставу 2. овог члана предвиђа да нема кривичног дјела уколико је тајна откривена у општем интересу или интересу другог лица који је претежнији од интереса чувања тајне. С обзиром на то да је спречавање и сузбијање свих облика родно заснованог насиља, које представља облик дискриминације, прокламовано као циљ којим теже све савремене државе, откривање чињеница везаних за поједина кривична дјела родно заснованог насиља, односно њихово пријављивање, врши се у општем интересу. Обавеза пријављивања других кривичних дјела која представљају поједине облике родно заснованог насиља, нпр. силовања, произилази из одредаба Закона о кривичном поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 53/12), којим је предвиђена обавеза пријављивања кривичног дјела. Наиме, према одредби члана 221, службена и одговорна лица у свим органима власти у Републици Српској, јавним
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
предузећима и установама дужна су да пријаве кривична дјела о којима су обавијештена или о којима сазнају на неки други начин. У таквим околностима, службено и одговорно лице предузеће мјере да се сачувају трагови кривичног дјела, предмети на којима је или помоћу којих је учињено кривично дјело и други докази о њима и обавијестиће о томе, без одгађања, овлашћено службено лице или тужилаштво (став 1). Здравствени радници, наставници, васпитачи, родитељи, старатељи, усвојиоци и друга лица која су овлашћена или дужна да пружају заштиту и помоћ малољетним лициам, да врше надзор, одгајање и васпитавање малољетника, а који сазнају или оцијене да постоји сумња да је неко малољетно лице жртва сексуалног, физичког или неког другог злостављања, дужни су да о тој сумњи одмах обавијесте овлашћено службено лице или тужиоца. У члану 222. регулисано је пријављивање кривичног дјела од стране грађана. Наиме, према овој одредби, грађанин има право да пријави извршење кривичног дјела. Међутим, у ставу другом наведено је да је свако дужан да пријави извршење кривичног дјела када непријављивање кривичног дјела представља кривично дјело, чиме право грађана на пријављивање прелази у обавезу пријављивања кривичног дјела у наведеним случајевима.
1.3.3. СТРАТЕШКИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Стратегија за сузбијање насиља у породици за период 2014-2019. поставља сљедећу визију: “Жртве насиља у породици у Републици Српској имају обезбијеђену адекватну помоћ, подршку и заштиту од насиља у породици – Република Српска без насиља у породици”, и мисију: “Коришћењем свих расположивих капацитета у сузбијању насиља у породици јачати повјерење жртава у владавину закона и институције власти на свим нивоима, уз максималну укљученост свих сегмената друштва”. Стратешки правац 1: Превенција насиља у породици Стратешки циљ 1: Јачање превентивне политике и одвраћање од насиља у породици Стратешки правац 2: Подршка и помоћ жртвама насиља у породици Стратешки циљ 2: Ефикасна примјена Закона о заштити од насиља у породици Стратешки правац 3: Заштита жртава од насиља у породици Стратешки циљ 3: Насиље у породици је дјело од исте друштвене опасности као и свако друго кривично и прекршајно дјело – преиспитивање казнене политике
Стратешки правац 4: Праћење спровођења закона, политика и мјера против насиља у породици Стратешки циљ 4: Усклађивање са стандардима у области насиља у породици
1.4. ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ Нека животна искуства и околности повећавају ризик насилног понашања у породици, посебно према партнерки. Тренери треба да их добро познају јер ће их током обуке објашњавати и повезивати са примјерима из праксе како би будући водитељи третмана били спремнији да их препознају у различитим фазама спровођења третмана. Истраживања су утврдила факторе који су повезани са већом вјероватноћом појаве насиља. Њих је важно познавати јер омогућавају прилагођавање спровођења третмана појединим учиниоцима и препознавање подручја у којима треба обратити пажњу на појединце у третману. У познатом Свјетском извјештају о насиљу и здрављу11 наведени су главни фактори који повећавају ризик за насилне облике понашања према женама и члановима породице. То су: слабо образовање, сиромаштво породице, изложеност насиљу у дјетињству, прихватање увјерења о већим (“природним”) правима мушкарца, прихватање традиционалних родних улога, доминација мушкарца у односу, чести и ескалирајући сукоби, толерантан однос друштва према насиљу, неефикасне институције у борби против насиља. У вријеме социјалне транзиције и економске кризе, многи мушкарци се налазе у ситуацији да нису у стању да испуњавају своју традиционалну улогу хранитеља породице, који за њу брине на различите начине. То је, с једне стране, извор врло снажног социјалног стреса, али истовремено и угрожавање родног идентитета мушкарца. У питању је одржавање слике о себи као мушкарцу који је социјализован да буде независан, доминантан, али и заштитник своје породице и посебно партнерке. Када то због тешких околних прилика нису у стању, неки мушкарци почињу да се доживљавају неупјешним у животу, недовољно мужевним. Учиниоци насиља који се налазе у таквим ситуацијама често имају осјећај да је њихова мужевност (маскулиност) доведена у питање, па су склони повећању контроле над партнеркама уз примјену силе и злостављања као покушаја компензације осјећаја неуспјешности у испуњавању своје традиционалне родне улоге. Тренери морају водити рачуна да будући водитељи третмана не упадну у замку оправдавања насилног понашања учинилаца због њихових тешких животних искустава или склоности алкохолу. То је тежак задатак јер иначе код људи постоји склоност да штетно понашање оправдавају неким околностима. Типична је изрека - која се може чути и од самих жртава: “Он је душа до човјека кад не пије, али
11 World Health Organization (2002) World report on violence and health. WHO: Geneva. 27
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
кад попије претвори се у самог ђавла”. При том, одговорност за насилно понашање премјешта се са особе која чини насиље на “несрећне околности”, као што је конзумирање алкохола, неугодности на послу, лоше понашање дјеце у породици, сиромаштво и слично. Задатак предавача је да демистификује таква увјерења јер све наведено, додуше, повећава ризик за насиље, али није узрок насиља. Узрок насиља је увијек лоше, насилно понашање учиниоца у ситуацији сукоба, слаба самоконтрола бијеса и понашања, увјерења у “мушка права” и доминација у односу. Примјена насиља је увијек злоупотреба моћи над другом особом и настојање да се помоћу силе, манипулације или застрашивања контролише друга особа. Такође, чињеница је да неповољне животне околности, нпр. неимаштина, социјални стрес због несигурности егзистенције, лоша животна искуства из своје породице (тј. примарне породице одрастања), трауматско искуство и слично, представљају ризик за насиље. Али, увијек постоји могућност другачијег, ненасилног рјешавања сукоба и било које интерперсоналне ситуације, па тако и сукоба у породици. Ову поруку тренери јасно да пренесу током обуке. Насилно понашање јавља се у различитим облицима, интензитету и учесталости. Четири главна облика насиља су: психичко, физичко, сексуално и економско злостављање. Но, без обзира о ком облику се радило, насиље је увијек кршење права другог људског бића, показује немоћ учиниоца насиља да другачије уреди свој однос са жртвом насиља и настојање да контролише другу особу. Ваља нагласити да међу различитим облицима насилног понашања не постоји чврста граница, тако да је тјелесно или сексуално насиље увијек праћено психичким насиљем и емоционалним злостављањем. Тренери такође треба да истакну да је изложеност дјеце насиљу међу родитељима специфичан облик насиља над дјецом у породици. На почетку обуке, тренери треба да објасне будућим водитељима третмана да програм полази од чињенице да ова врста психосоцијалног третмана није терапија усмјерена на дубинску промјену личности учиниоца, нити представља лијечење психички болесних учинилаца родно заснованог насиља. Ако је учинилац насиља зависник од алкохола или дроге, тада не може успоставити контролу над својим понашањем, па не може ни слиједити програм овог психосоцијалног третмана. Због тога што не може развијати одговорност за своје поступке, редовно учествовати у третману и испуњавати задатке које третман захтијева, предуслов за улазак у третман је успјешно одвикавање од зависности. Но, учиниоци насиља који су у алкохолисаном стању били насилни или често конзумирају алкохол, али нису зависници, могу бити укључени у третман.
28
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
2. МЕТОДОЛОШКЕ СМЈЕРНИЦЕ ЗА ОСПОСОБЉАВАЊЕ ТРЕНЕРА (прилагодили А. Лолић, В. Накић и М. Голић) Приликом оспособљавања предавача, треба узети у обзир чињеницу да су полазници стручњаци који би требало да имају искуство директног рада са људима, тако да се њихово знање и вјештине овом обуком надограђују. Неки од њих неће имати искуство вођења група недобровољних корисника (клијената) или рада у подручју родно заснованог насиља, тако да ће њима требати више труда да савладају програм обуке. Исто тако, неки полазници неће имати искуство подучавања других стручњака, па се зато препоручују сљедеће методолошке смјернице.
2.1. Метода искуственог учења. У обучавању стручњака који већ имају искуство директног рада са људима, треба се ослањати на њихове примјере из праксе и стручна знања. Стога је важно да тренери имају основне информације о полазницима обуке, као и да се полазници представе на почетку првог семинара. Тренерима ће добро доћи да забиљеже основне информације о сваком полазнику како би током обуке могли користити примјере из њиховог подручја рада. Сам програм обуке садржи низ активности у којима полазници повезују конкретну тему са својим мишљењима, професионалним ставовима и праксом. При томе се у појединој активности користе припремљени радни материјали (радни листови).
2.2. Играње улога. У обуци се обилато користи техника играња улога, која од полазника захтијева да се уживе у задату улогу. Искуство показује да се велика већина полазника лако уживи у улогу ако тренери објасне разлоге и ако воде процес тако да сви озбиљно схвате задатак. Улоге које ће се јављати у овој обуци су: 1) Улога водитељи третманског сусрета. За сваку симулацију вођења групних сусрета (од 2. до 16.) припремају се по два полазника обуке јер раде у ко-водитељству, као и у стварној ситуацији. Распоред њиховог вођења сусрета тренери утврђују током првом семинара. Та два учесника обуке унапријед се припремају тако да темељито упознају опис конкретног
сусрета из Приручнику за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља и заједно га увјежбавају. Искуство показује да такво увјежбавање улоге водитеља захтијева око 3 до 4 сата заједничког рада. При том, важно је да размотре које дијелове сусрета ће водити који од водитеља, како ће међусобно невербално комуницирати, да ускладе своје раговање на понашање “учинилаца насиља”, итд. У игрању улога водитеља, полазици пазе на свој начин изражавања и комуникације са члановима групе, воде рачуна о времену за поједину активност, непосредно дају повратне информације на понашање и примједбе “учинилаца насиља”. У сваком случају, настоје да њихов рад што више сличи очекиваној и реалној ситуацији вођење тог групног сусрета у третману. Водитељи третмана сједе на супротним крајевима правоугаоног стола. 2) Улога учиниоца насиља укљученог у третман. Припремљено је 6 кратких описа улога учинилаца насиља на темељу стварних особа (вињете). Описи не улазе у детаље како би се оставила одређена слобода у игрању улоге. У свакој симулацији третманског сусрета учествује 6 полазника обуке који играју улоге учинилаца насиља. Они се измјењују од сусрета до сусрета, али улога је увијек иста. Како се одвија симулација третманског програма, тако се извођење улоге мало прилагођава, што полазницима обуке није тешко будући да присуствују читавом процесу. У извођењу улоге, од полазника се очекује да буду озбиљни и уживе се у поједину улогу, да рагују на захтјеве и упутства водитеља третмана, дакле: да се понашају како мисле да би се у реалним условима понашао учинилац насиља који је одлуком суда упућен на обавезан третман. Учиниоци насиља сједе између водитеља, по три са сваке стране стола. 3) Улога посматрача вођења третманског сусрета. Остали полазници обуке (очекује се да их буде 6) распоређују се мало даље од стола, али тако да имају добар преглед барем на једног водитеља и пола “учинилаца”. Њихов је задатак да пажљиво посматрају понашање водитеља и “учинилаца”, прате њихову вербалну и невербалну комуникацију, посебно које интервенције водитеља изазивају реакције код “учинилаца”. Они могу кратко за биљеже своја опажања и касније коментаришу шта су видјели и чули. 29
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
Након уавршетка симулације групног сусрета, сви полазници коментаришу процес. Тренери усмјеравају и подстичу разговор питањима. Прво се од “учинилаца” тражи да из своје улоге кажу како су се осјећали, шта им је у понашању, говору, захтјевима, реакцијама водитеља било важно, снажно и корисно, а шта није. Такође, коментаришу и понашање осталих “учинилаца” и како су га доживјели из своје улоге. Затим, тренери од водитеља сусрета траже да подијеле своје виђење процеса, шта су жељели постићи којом интервенцијом у интеракцији са “учиниоцима”, колико су задовољни, те да подијеле осјећаје које су имали током симулације сусрета. Након тога, посматрачи износе своје виђење процеса, интервенције водитеља и реакције “учинилаца”. На крају, своје коментаре дају тренери. При томм воде рачуна да коментари буду усмјеравајући, конкретни и специфични. Корективне коментаре тренери дају на јасан и подржавајући начин, описујући шта је водитељи требало да ураде другачије и како.
2.3. Стварање околности које су што сличније стварним ситуацијама и захтјевима. Увјежбавање индивидуалних и групних сусрета одвија се према програму третмана учинилаца у (готово) реалном времену. Користе се сви поступци и материјали предвиђени у Приручнику за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља. Осим вјерне симулације сусрета, полазници обуке добијају исте (домаће) задатке какве добијају стварни учиниоци у третману. На почетку другог и трећег семинара, у малим групама и под водством предавача, анализира се извршење тих задатака, шта је било тешко или лако, у чему су полазници имали проблема, итд. На темељу тога, полазници обуке добијају добар увид у задатке који се постављају пред стварне учиниоце у третману.
2.4. Предавања. Тренери држе кратка интерактивна предавања којима полазнике обуке уводе у конкретну тему која је уско повезана са садржајем третмана учинилаца. При том, користе дидактичка средства као што су PowerPoint презентације, радни листови, примјери из своје праксе или праксе самих полазника обуке. Уз нека предавања тренери проводе вјежбе, које имају за циљ приближити тему о којој је ријеч искуству полазника обуке. Важан дио је и дијељење властитих искустава са насиљем у породици и родно заснованим насиљем самих полазника, на шта тренери повремено позивају, зависно од контекста предавања. Тренери треба да израде презентације које користе на предавањима на темељу свог професионалног искустава, доброг познавања стручне литературе и општих дидактичких начела за израду предавања. Препоручујемо да се презентације умноже за сваког полазника обуке и подијеле прије предавања.
30
За припрему предавања тренери треба да користе литературу која је наведена у Приручнику за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља из модула за обуку, као и друге изворе који ће им помоћи да полазницима обуке понуде знања која ће им бити корисна кад буду обучавали водитеље третмана. У неким дијеловима споменутог приручника, наведени су текстови за водитеље третмана које тренери треба да користе у својим предавањима јер су директно повезани са темом која се разрађује на самом третману.
2.5. Размишљање о посљедицама рада са учиниоцима насиља и жртвама родно заснованог насиља на стручњаке. Будући да је познато да рад у подручју насиља код стручњака (помагача) који пуно раде у том подручју изазива одређене негативне реакције, те да тај рад може имати специфичне стресне посљедице, водитељи повремено уводе ову тему. Осим тога, на трећем семинару се томе посвећује пажња током посебне сесије у оквиру које се изводи и вјежба.
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
3. ОРГАНИЗАЦИЈСКА ПИТАЊА ОСПОСОБЉАВАЊА ТРЕНЕРА (прилагодили А. Лолић, В. Накић и М. Голић)
3.1. Програм обуке организован је према данима и сатници у трајању од девет наставних дана. Овај број дана обуке је потребан како би до изражаја дошли раније наведени методолошки принципи искуственог учења и могућност да се полазници припреме за симулацију вођења сусрета и давање коментара од стране тренера и осталих полазника. Програм је временски веома захтјеван, па је изузетно важно да се сви придржавају планираног времена (почетка и завршетка, трајања поједине активности, паузе и времена за ручак). Тренери су одговорни да то јасно дефинишу на самом почетку и воде рачуна да се сви придржавају сатнице програма. Исто тако, важно је да у првом циклусу утврди редослијед којим ће учесници водити сусрете како би се се могли на вријеме припремити. Прије почетка симулације појединог сусрета, тренери треба да провјере са водитељима имају ли каквих дилема у вези са предстојећим задатком. Другим учесницима симулације (“учиниоце” и посматраче), тренери треба да објасне њихове задатке, те процес воде тако да сви разумију да је то захтјеван облик учења за све, а не само за пар који води сусрет. Током првог циклуса, два тренера демонстрирају два сусрета са учиниоцима насиља. Прва демонстрација је вођење улазног поступка, процјењивање да ли учинилац испуњава критеријуме за укључивање у третман, објашњавање обавеза и услова третмана, те мотивисање учиниоца да учествује у третману. Друга демонстрација, коју воде тренери, односи се на вођење првог групног сусрета, а шест полазника игра улогу учиниоца, док остали имају улогу посматрача. Током осталих циклуса, учесници тренинга симулишу групне сусрете у пару, играју улоге учинилаца насиља и служе као посматрачи процеса, те дају коментаре.
3.2. Трајање тренинга: тренинг се одржава током четири циклуса у трајању од 2,5 + 2,5 + 2.5 + 1.5 дана. Размак између појединих циклуса треба бити три до четири седмице. У периоду између циклуса, учесници тренинга имају задатке које треба да ураде и припреме се за сљедећи семинар.
3.3. Обавезе учесника: учесници су дужни присуствовати свим данима тренинга, извршавати задатке које добијају од предавача, активно учествовати у дискусијама и дијелити своје искуство, на вријеме се припремити за играње улога, те испуњавати домаће задатке и учествовати у њиховој анализи. У првом циклусу, парови учесника тренинга добијају распоред када ће водити симулацију групног сусрета психосоцијалног третмана према Приручнику за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља. Тог распореда су се дужни придржавати. Након демонстрација, учесници коментаришу процес, поступке које су користили тренери, итд. учесници су дужни да се добро припреме за сваку симулацију и, ако је потребно, консултују са тренерима.
3.4. Простор за одржавање тренинга: за тренинг једне групе од 14 учесника потребна је просторија минималне величине 35 квадратних метара у којој се налази правоугаони сто за који може сјести осам особа, те простор за рад шест особа (посматрача). Пожељно је да простор буде и већи, тако да се учесници могу слободније распоређивати по просторијама за вријеме других активности (рад у паровима, рад у малим групама, предавања). Оптимална величина просторије за рад је око 60 квадратних метара, са 28 столица. Просторија треба бити опремљена LCD пројектором, компјутером, папирном таблом и папирима, дебелим фломастерима). Ако је група за тренинг велика, тј. има 28 учесника, онда се симулирани сусрети одвијају у двије групе по 14 полазника, свака са својим тренером. Неке активности (предавања, вјежбе) одвијају се у једној групи у истој просторији. У случају велике групе, потребно је осигурати двије просторије, од којих једна треба имати минимално 35 квадратних метара (како је описано горе), а друга око 60 квадратних метара.
3.5. Локација одржавања обуке: Препоручује се да се обука одржава резиденцијално, тј. да полазници обуке проведу дане обуке заједно на истој локацији, по могућности 31
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
смјештени у истом објекту (хотелу). На тај начин, постиже се синергијски ефекат неформалног дружења, припреме за дијелове обуке и међусобног упознавања. То, уједно, учесницима омогућава непосредне и интензивне консултације са тренерима. Учесницима и тренерима потребно је осигурати освјежење у паузама програма, те оброке на самој локацији како се не би губило вријеме на одлазак на ручак.
3.6. Број учесника тренинга: с обзиром на формат обуке, гдје сваки учесник треба да искуствено прође барем једну симулирану ситуацију вођења групног сусрета, потребно је да полазника буде 14 или 28. У првом случају, сваки од 14 полазника има улогу водитеља групног сусрета два пута (два пута је методички прихватљиво). У другом случају, сваки од 28 учесника има улогу водитеља сусрета два пута, ако по један тренер води двије групе од 14 учесника, што није оптимално.
3.7. Формат тренинга: сваког дана, програм обуке састоји се од кратких интерактивних предавања и демонстрације или симулације вођења сусрета са учиниоцима насиља. Опис сваког дана обуке садржи сатницу, активности и њихово трајање, начин рада (интерактивно предавање, демонстрација, симулација, усмјерена дискусија, итд). За сваку активност наведени су циљеви, потребни материјали, распоред рада у просторији, потребна опрема и опис поступака тренера. Будући да полазници треба да се припреме за што вјернију симулацију вођења сусрета, у првом циклусу добијају упутства како да се припреме и распоред када ће који пар учесника изводити симулацију (играње улога водитеља радионице).
32
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
4. ПЛАН, ПРОГРАМ И ОКВИРНА САТНИЦА ОБУКЕ ТРЕНЕРА (прилагодили А. Лолић, В. Накић и М. Голић)
НЕДЕЉА
ПРВИ ЦИКЛУС
10.00 – 11.30 Критеријуми за упућивање на психосоцијални третман
ПЕТАК
11.30 – 12.00 пауза
16.00 – 17.30 Отварање тренинга, представљање тренера и учесника, дефинисање циљева обуке, и очекивања полазника
12.00 – 13.30 Демонстрација: први групни третмански сусрет (демонстрирају тренери)
17.30 – 18.00 пауза
13.30 – 14.30 пауза за ручак
18.00 – 18.30 Како користити Приручник за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља
14.30 – 16.00 Вођење групе недобровољних клијената и припрема за вођење групе у ководитељству
18.30 – 19.30 Упознавање са психосоцијалним третманом–циљеви, структура, трајање, логика очекивања промјена понашања и увјерења учинилаца –
16.00 – 16.30 пауза
СУБОТА
17.45 – 18.00 задавање задатака за самостални рад и евалуација првог циклуса
10.00 – 11.30 Опис улазног поступка и услова за укључивање у третман
16.30 – 17.45 Родно засновано насиље и вриједности које га подржавају
ДРУГИ ЦИКЛУС
11.30 – 12.00 пауза
ПЕТАК
12.00 – 13.30 Демонстрација: Улазни поступак и почетни индивидуални сусрет са учиниоцем насиља (демонстрирају тренери)
16.00 – 17.00 Преглед рада у првом циклусу и представљање плана рада у другом циклусу, анализа домаћих задатака и увиди на темељу обраде материјала који се користе у раду са учиниоцима насиља
13.30 – 14.30 пауза за ручак 14.30 – 15.15 Динамика насиља у партнерском односу 15.15 – 16.00 Обавезе земаља према међународном праву 16.00 – 16.30 пауза 16.30 – 18.00 Нормативни и стратешки оквир у Републици Српској
17.00 – 17.30 Праћење понашања и давање коментара учиниоцима насиља током третмана 17.30 – 18.00 пауза 18.00 – 19.00 Симулација другог третманског сусрета (два учесника у улози водитеља третмана) 19.00 – 19.30 Анализа симулације другог третманског сусрета
33
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
СУБОТА 10.00 – 11.30 Процјена ризика и израда плана заштите за жртву 11.30 – 12.00 пауза 12.00 – 13.00 Симулација трећег третманског сусрета
ТРЕЋИ ЦИКЛУС ПЕТАК 16.00 – 17.30 преглед рада у другом циклусу и представљање плана рада у трећем циклусу, анализа домаћих задатака и увиди на темељу обраде материјала који се користе у раду са учиниоцима насиља
13.00 – 13.30 Анализа симулације трећег третманског сусрета
17.30 – 18.00 пауза
13.30 – 14.30 пауза за ручак
18.00 – 19.00 Симулација осмог третманског сусрета
14.30 – 15.30 Симулација четвртог третманског сусрета
19.00 – 19.30 Анализа симулације осмог третманског сусрета
15.30 – 16.00 Анализа симулације четвртог третманског сусрета 16.00 – 16.30 пауза 16.30 – 17.30 Симулација петог третманског сусрета 17.30 – 18.00 Анализа симулације петог третманског сусрета НЕДЕЉА 10.00 – 11.30 Ризичне околности за насиље: алкохол и дрога, трауматизација, социјални стрес и угрожена маскулиност у вријеме социјалне транзиције и кризе 11.30 – 12.00 пауза 12.00 – 13.00 Симулација шестог третманског сусрета 13.00 – 13.30 Анализа симулације шестог третманског сусрета 13.30 – 14.30 пауза за ручак 14.30 – 15.30 Симулација седмог третманског сусрета
СУБОТА 10.00 – 11.30 Сарадња са службама у заједници и улога организација за подршку злостављаним женама 11.30 – 12.00 пауза 12.00 – 13.00 Симулација деветог третманског сусрета 13.00 – 13.30 Анализа симулације деветог третманског сусрета 13.30 – 14.30 пауза за ручак 14.30 – 15.30 Симулација десетог третманског сусрета 15.30 – 16.00 Анализа симулације десетог третманског сусрета 16.00 – 16.30 пауза 16.30 – 17.30 Симулација једанаестог третманског сусрета 17.30 – 18.00 Анализа симулације једанаестог третманског сусрета
15.30 – 16.00 Анализа симулације седмог третманског сусрета
НЕДЕЉА
16.00 – 16.30 пауза
10.00 – 11.30 Типологија учинилаца насиља у породици
16.30 – 17.30 Препознавање учинилаца са проблемом алкохолизма
11.30 – 12.00 пауза
17.30 – 18.00 задавање задатака за самостални рад и евалуација другог циклуса
12.00 – 13.00 Симулација дванаестог третманског сусрета 13.00 – 13.30 Анализа симулације дванаестог третманског сусрета 13.30 – 14.30 пауза за ручак
34
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
14.30 – 15.30 Симулација тринаестог третманског сусрета 15.30 – 16.00 Анализа симулације тринаестог третманског сусрета 16.00 – 16.30 пауза 16.30 – 17.30 задавање задатака за самостални рад и евалуација трећег циклуса
ЧЕТВРТИ ЦИКЛУС ПЕТАК 16.00 – 17.30 преглед рада у трећем циклусу и представљање плана рада у четвртом циклусу, анализа домаћих задатака и увиди на темељу обраде материјала који се користе у раду са учиниоцима насиља 17.30 – 18.00 пауза 18.00 – 19.00 Симулација четрнаестог третманског сусрета 19.00 – 19.30 Анализа симулације четрнаестог третманског сусрета СУБОТА 10.00 – 11.30 Професионални стрес, реакције и посљедице рада са учиниоцима насиља 11.30 – 12.00 пауза 12.00 – 13.00 Симулација петнаестог третманског сусрета 13.00 – 13.30 Анализа симулације петнаестог третманског сусрета 13.30 – 14.30 пауза за ручак 14.30 – 15.30 Симулација шеснаестог третманског сусрета 15.30 – 16.00 Анализа симулације шеснаестог третманског сусрета 16.00 – 16.30 пауза 16.30 – 18.00 Преглед комлетног тренинга, кључне поруке тренера учесницима, евалуација комплетног тренинга, затварање
35
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
36
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
5. УПУТСТВА ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ТРЕНИНГА ПО ДАНИМА И АКТИВНОСТИМА (прилагодили А. Лолић, В. Накић и М. Голић) Ова упутства могу се користити да би се тренери придржавали садржаја и сатнице програма обуке, а односе се на конкретне облике рада. Будући да се неке активности понављају у истом облику, али различитом садржају (нпр. симулације третманских сусрета, евалуација семинара), то је означено).
ОТВАРАЊЕ ПРВОГ ЦИКЛУСА, ПРЕДСТАВЉАЊЕ ТРЕНЕРА И УЧЕСНИКА ДЕФИНИСАЊЕ ЦИЉЕВА ТРЕНИНГА, И ОЧЕКИВАЊА УЧЕСНИКА На почетку првог циклуса, представници организатора и спонзора тренинга поздрављају полазнике и објашњавају по којем критеријуму су одабрани. Затим, дају организационо-техничке информације у вези са локацијом обуке, оброцима и освјежењем, смјештајем, временом трајања семинара, евентуалним путним трошковима, итд. Након тога, ријеч узимају тренери и представљању се, наводећи своје квалификације и искуство у раду са учиниоцима насиља, гдје су запослени и како учесници тренинга могу да им се обрате. Након тога, учесници се представљају именом и презименом, професијом и радним мјестом, те наводе своју професионална повезаност са темом семинара, потребно је да тренери користите модерне методе за упознавање. Тренери дефинишу циљеве обуке и начин рада, представљају главне садржаје на којима ће се радити и начин рада. Свакако треба да нагласе да ће учесници тренинга имати активну улогу за вријеме читавог трајања тренинга, те да ће добијати домаће задатке. Важно је објаснити паралелизам између спровођења тренинга и спровођења третмана (тј. играње улога и рјешавање свих задатака које ће учиниоци насиља добијати током третмана). Посебно треба нагласити обавезу придржавања времена почетка и завршетка свих активности према наставном плану, јер кашњење једне активности у наставку повлачи за собом нарушавање реализације програма. Посебно је важно да сви полазници сваког дана дођу на вријеме, тј. да сви циклуси почну на вријеме јер сви учесници имају задатке. Затим, учесници износе своја очекивања од тренинга. На
примјер, могу да на стик папире запишу неколико очекивања и дају их тренерима, Тренери их лијепе на папирну таблу и дијеле на когнитивна и афективна, а учесницима ће се на крају обуке, у фази евалуације, вратити и провјерити у којој мјери су испуњена.
КАКО КОРИСТИТИ ПРИРУЧНИК ЗА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА Сваки учесник добија овај приручник и тренери кратко пролазе кроз његов садржај. Посебно се задржвају на његовој структури, упозоравају на дијелове које учесници треба да користе у припреми за вођење симулираних сусрета и радних листова које ће испуњавати као домаће задатке. Упозоравају да овај приручник водитељима третмана користи у припремама и вођењу третмана, укључујући и инструменте који у тамо наведени.
УПОЗНАВАЊЕ СА ПСИХОСОЦИЈАЛНИМ ТРЕТМАНОМ – ЦИЉЕВИ, СТРУКТУРА, ТРАЈАЊЕ, ЛОГИКА ОЧЕКИВАЊА ПРОМЈЕНА ПОНАШАЊА И УВЈЕРЕЊА УЧИНИЛАЦА Тренери представљају психосоцијални третман и повезују га са својим искуствима. Важно је да учесницима пренесу да је важно придржавати се предвиђене структуре и времена јер је тренинг изведен из теоријске базе и искустава најбоље праксе. Потребно је појаснити све фазе третмана и начин рада како је наведено у Приручнику за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља. Добро је да се детаљније објасне важност рада на промјени вриједности и увјерења учинилаца јер је то једна од претпоставки одрживости ефеката третмана. Такође, важно је да истакну да према учиниоцима у третману водитељи третмана морају да се односе са максималним уважавањем као људима који се настоје промијенити, што није лако.
37
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ОПИС УЛАЗНОГ ПОСТУПКА И УСЛОВА ЗА УКЉУЧИВАЊЕ У ТРЕТМАН
ДЕМОНСТРАЦИЈА: ПРВИ ГРУПНИ ТРЕТМАНСКИ СУСРЕТ
Тренери објашњавају прву фаза третмана према Приручнику и наглашавају да је осим процјене испуњености критеријума за укључивање у третман врло важно позитивно мотивисати учиниоце у смислу користи које могу произаћи из успјешног учешћа у третману. При том, веома је корисно да се позову на своја искуства рада са учиниоцима и наведу конкретне поступке и реченице које користе у свом раду.
У овој демонстрацији, тренери имају улогу водитеља третмана, шест учесника обуке игра улогу учинилаца према описаним примјерима из радног материјала, а остали су посматрачи. Сама демонстрација је мало краћа од стварног времена вођења групног сусрета (изводи се око 70 минута умјесто 120 минута), а преостало вријеме од око 30 минута користи се за давање коментара и дискусију о процесу. Водитељи ће потицати полазнике у улози учинилаца да подијеле своје искуство са другима јер је то важно за процес учења.
ДЕМОНСТРАЦИЈА: УЛАЗНИ ПОСТУПАК И ПОЧЕТНИ ИНДИВИДУАЛНИ СУСРЕТ СА УЧИНИОЦЕМ НАСИЉА
ВОЂЕЊЕ ГРУПЕ НЕДОБРОВОЉНИХ КЛИЈЕНАТА Тренери демонстрирају први сусрет са учиниоцем насиља И ПРИПРЕМА ЗА ВОЂЕЊЕ ГРУПЕ У КОиграјући улоге водитеља третмана и учиниоца. За то кори- ВОДИТЕЉСТВУ сте један опис стварног учиниоца насиља који је приложен у радним материјалима. Трајање је краће од реалног, а учесници обуке су посматрачи са специфичним задацима датим у радном материјалу. Након демонстрације, тренери отварају дискусију и постављају питања о конкретним интервенцијама које су посматрачи могли уочити и другим елементима учења.
ДИНАМИКА НАСИЉА У ПАРТНЕРСКОМ ОДНОСУ Тренери држе интерактивно предавање користећи Power Point презентацију, а на темељу литературе наведене у Приручнику из модула за обуку водитеља третмана. При том, свакако треба да користе примјере из властите праксе и укључују полазнике у дискусију. Овај принцип предавања користе и у свим другим предавањима током тренинга.
НОРМАТИВНИ ОКВИР ЗА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ На темељу података из Приручника из Модула за обуку водитеља третмана, тренери држе предавање са најважнијим елементима нормативног оквира за психосоцијални третман учинилаца. Важно је да буду у току са евентуалним законским измјенама и увежу их са полицијском и судском праксом.
КРИТЕРИЈУМИ ЗА УПУЋИВАЊЕ НА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН Објашњава се логика постојања критеријума за упућивање на третман и зашто је важно да с њима буду упознати стручњаци који раде у установама које упућују учиниоце. Посебно се треба задржати на елементима за оцјењивање врсте насилног односа. Према упутствима из материјала за вјежбу, полазници обуке увјежбавају процјењивање.
38
Тренери описују специфичности вођења групног процеса са недобровољним клијентима (корисницима) и подстичу полазнике да то повежу са својим искуством. Посебно се задржавају на важности припреме за ко-вођење групног сусрета и говоре како се они у стварности припремају за вођење сваког појединог сусрета. У вјежби полазници обуке раде према упутствима из радног материјала.
РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ И ВРИЈЕДНОСТИ КОЈЕ ГА ПОДРЖАВАЈУ Описује како насиље, ставови, увјерења и предрасуде подржавају родно засновано насиље и повезују се са патријархалним друштвеним насљеђем и структурном родном неједнакошћу. Дефинишу се појмови пола и рода и повезују са специфичном социјализацијом жена и мушкараца од раног дјетињства. У вјежби се према упутствима из радног материјала, анализирају најчешћи митови о узроцима родно заснованог насиља.
ЗАДАВАЊЕ ДОМАЋЕГ ЗАДАТКА ЗА ДРУГИ ЦИКЛУС Учесници тренинга добијају домаћи задатак који се састоји од истих задатка које добијају учиниоци насиља на третману, само што учесници све те задатке морају проћи до сљедећег циклуса, а учиниоци то раде од једног до другог групног сусрета (тј. до наредне седмице). Задатак је учесника тренинга да све радне листове за групне сусрете од два до седам искрено ураде јер само тако могу стећи барем дјелимично искуство захтјева које ће постављати пред учиниоце на третману. Тренери ће нагласити да радне листове треба користити и испуњавати помало и континуирано (нпр. неколико дана прије доласка на сљедећи циклус).
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ЕВАЛУАЦИЈА ПРВОГ ЦИКЛУСА Дијели се упитник, који полазници попуњавају анонимно и предају тренерима. Након тога, тренери позивају полазнике да се осврну на своје искуство са овог циклуса. Тиме се циклус завршава и тренери се поздрављају са учесницима.
ПРЕГЛЕД РАДА У ПРВОМ ЦИКЛУСУ И ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЛАНА РАДА, АНАЛИЗА ДОМАЋИХ ЗАДАТАКА И УВИДИ НА ТЕМЕЉУ ОБРАДЕ МАТЕРИЈАЛА КОЈИ СЕ КОРИСТЕ У РАДУ СА УЧИНИОЦИМА НАСИЉА Тренери поздрављају учеснике , дају преглед рада у првом циклусу и представљају план рада у другом циклусу. Провјеравају јесу ли сви учесници присутни и јесу ли они који требају водити симулацију групних сусрета спремни. Ове учеснике позивају да им се обрате ако им треба још нека помоћ прије вођења сусрета. Анализа домаћих задатака ради се у малим групама према упутствима из радног материјала. Тренери прате рад у малим групама и по потреби се укључују у дискусију, те одговарају на питања. На крају рада, траже од учесника тренинга да подијеле са читавом групом своје искуство.На исти начин се ради и анализа домаћих задатака у осталим циклусима.
ПРАЋЕЊЕ ПОНАШАЊА И ДАВАЊЕ ПОВРАТНИХ ИНФОРМАЦИЈА УЧИНИОЦИМА НАСИЉА ТОКОМ ТРЕТМАНА На темељу Приручника из Модула за обуку представља се начин како се све прати понашање учинилаца у третману и који извори информација се користе. Посебно се наглашава давање обиља коментара сваком униоцу у групи од тренера и других чланова групе. Искуство показује да други чланови групе постају спремни да другима дају искрене и корективне коментаре о њиховом понашању од отприлике шестог групног сусрета.
СИМУЛАЦИЈА ДРУГОГ ТРЕТМАНСКОГ СУСРЕТА (ДВА УЧЕСНИКА У УЛОЗИ ВОДИТЕЉА ТРЕТМАНА, ШЕСТ УЧЕСНИКА У УЛОГАМА УЧИНИЛАЦА, ОСТАЛИ СУ ПОСМАТРАЧИ) Симулација овог и свих преосталих сусрета води се како је о описано раније (тачка 2.2. Играње улога). Од расположивих 100 минута времена, вођење сусрета траје око 70 минута, а преостало вријеме се користи за давање коментара водитељима, редом како је то раније описано. Полазници обуке који воде симулацију прије почетка треба да припреме сав потребан материјал, уреде простор, сто и столице, припреме папирну таблу и ураде све што је потребно да симулација почне на вријеме према распореду рада. Тренери то треба да преконтролишу.
Ако током симулације водитељи сусрета “запну” и не знају што направити или како одговорити на реаговање “учинилаца”, тренери заустављају (“замрзавају”) процес и траже тајмаут. Затим, водитељима помажу да размотре шта могу учинити, усмјеравају их и дају знак да наставе групни рад. Сами водитељи могу у ванредним околностима такође затражити тајмаут и помоћ водитеља, али то се ријетко догађа.
ПРОЦЈЕНА РИЗИКА И ИЗРАДА ИНДИВИДУАЛНОГ ПЛАНА ЗАШТИТЕ ЗА ЖРТВУ Наглашава се значај безбједности жртве насиља и одговорност третманског програма за учиниоце насиља. У том контексту, важно је, заједно са жртвом, израдити процјену њене безбједности и провјерити да ли је већ нека друга особа с њом израдила одговарајући индивидуални план заштите, а ако није, водитељ га израђује, а жртву упућује гдје може затражити помоћ и подршку. Учесници се упознају са формуларом за израду индивидуалног плана заштите и раде према упутствима из радног материјала.
РИЗИЧНЕ ОКОЛНОСТИ ЗА НАСИЉЕ: АЛКОХОЛ И ДРОГА, ТРАУМАТИЗАЦИЈА, СОЦИЈАЛНИ СТРЕС И УГРОЖЕНА МАСКУЛИНОСТ У ВРИЈЕМЕ СОЦИЈАЛНЕ ТРАНЗИЦИЈЕ И КРИЗЕ Тренери говоре о околностима за које је познато, из истраживања и добре праксе, да повећавају ризик за родно засновано насиље и насиље у породици. За то ће користити изворе наведене у Приручнику Модула за обуку. У предавању ће се позвати на своје примјере из праксе и укључити учеснике да изнесу своје примјере. Ово је комплексна тема па се тренери требају добро припремити како не би трошили вријеме на добро познате ствари, већ како би дали нове перспективе, нагласке и информација и тако полазницима омогућили да стекну нова знања и увиде.
ПРЕПОЗНАВАЊЕ УЧИНИЛАЦА СА ПРОБЛЕМ АЛКОХОЛИЗМА Тренери наглашавају зашто је важно међу учиниоцима насиља који су упућени на третман препознати оне који имају проблем са алкохолом, односно код који постоји оправдана сумња да су зависници од алкохола. Будући да је на нашим просторима алкохол најчешћи опијат, алкохолизам најчешћа зависност, овој теми се обраћа посебна пажња. У првој фази третмана (тј. у улазном поступку), потребно је одлучити да ли се учинилац може укључити у третман или његова алкохолна зависност то спречава. Како би се то лакше и тачније утврдило, полазници се упознају са једноставним упитником (AUDIT), који се широко примјењује и омогућава потврђивање или одбацивање сумње на алкохолизам. Вјежба се спроводи према упутствима из радног материјала.
39
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ЗАДАВАЊЕ ДОМАЋЕГ ЗАДАТКА ЗА ТРЕЋИ ЦИКЛУС
ТИПОЛОГИЈА УЧИНИЛАЦА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
На исти начин се задаје домаћи задатак, тј. учесници треба да прођу кроз све радне листове за групне сусрете од осам до тринаест.
Тренери приказују савремени приступ описивању учинилаца насиља у породици на основу тежине и учесталости насилног понашања, универзалности насилног понашања (насилни само у породици или и изван ње) и присуства психопатолошких елемената личности. Затим, наводе психичке профиле који карактеришу три главна типа учинилаца насиља како би будући водитељи третмана боље разумјели њихове потребе и покушаје манипулације.
ЕВАЛУАЦИЈА ДРУГОГ ЦИКЛУСА Дијели се упитник, који учесници попуњавају анонимно и предају тренерима. Након тога, тренери позивају полазнике да се осврну на своје искуство из другог циклуса семинара. Тиме се циклус завршава и тренери се поздрављају са полазницима.
ПРЕГЛЕД РАДА У ДРУГОМ ЦИКЛУСУ И ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЛАНА РАДА ЗА ТРЕЋИ ЦИКЛУС, АНАЛИЗА ДОМАЋИХ ЗАДАТАКА И УВИДИ НА ТЕМЕЉУ ОБРАДЕ МАТЕРИЈАЛА КОЈИ СЕ КОРИСТЕ У РАДУ СА УЧИНИОЦИМА НАСИЉА Тренери поздрављају учеснике, дају преглед рада у другом циклусу и представљају план рада у трећем циклусу. Провјеравају јесу ли сви учесници присутни и јесу ли они који требају водити симулацију групних сусрета спремни. Ове учеснике позивају да им се обрате ако им треба још нека помоћ прије вођења сусрета. Анализа домаћих задатака ради се у малим групама према упутствима из радног материјала. Тренери прате рад у малим групама и по потреби се укључују у дискусију, те одговарају на питања. На крају рада, траже од учесника тренинга да подијеле са читавом групом своје искуство.На исти начин се ради и анализа домаћих задатака у осталим циклусима.
САРАДЊА СА СЛУЖБАМА У ЗАЈЕДНИЦИ И УЛОГА ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ПОДРШКУ ЗЛОСТАВЉАНИМ ЖЕНАМА Ради се у малим групама према упутствима из радног материјала. Тренери наглашавају да третман учинилаца насиља на може функционисати сам за себе, без уске сарадње са другим службама у заједници. Будући да друге службе имају врло јасну законом уређену улогу (полиција, социјална заштита, здравство), или имају много дужу традицију (нпр. организације за заштиту жена жртава насиља у породици), третмански центар треба да буде проактиван и представи се, на неки начин, другим службама. При том, је важно постићи да стручњаци у другим службама разумију чему третман служи, колико траје, како се спроводи, који захтјеви се стављају пред учиниоца у третману.
40
ЗАДАВАЊЕ ДОМАЋЕГ ЗАДАТКА ЗА ЧЕТВРТИ ЦИКЛУС На исти начин се задаје домаћи задатак, тј. учесници треба да прођу кроз све радне листове за групне сусрете од тринаест до шеснаестог.
ЕВАЛУАЦИЈА ТРЕЋЕГ ЦИКЛУСА Дијели се упитник, који учесници попуњавају анонимно и предају тренерима. Након тога, тренери позивају полазнике да се осврну на своје искуство из другог циклуса семинара. Тиме се циклус завршава и тренери се поздрављају са полазницима.
ПРЕГЛЕД РАДА У ТРЕЋЕМ ЦИКЛУСУ И ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЛАНА РАДА ЗА ЧЕТВРТИ ЦИКЛУС, АНАЛИЗА ДОМАЋИХ ЗАДАТАКА И УВИДИ НА ТЕМЕЉУ ОБРАДЕ МАТЕРИЈАЛА КОЈИ СЕ КОРИСТЕ У РАДУ СА УЧИНИОЦИМА НАСИЉА Тренери поздрављају учеснике, дају преглед рада у трећем циклусу и представљају план рада у четвртом циклусу. Провјеравају јесу ли сви учесници присутни и јесу ли они који требају водити симулацију групних сусрета спремни. Ове учеснике позивају да им се обрате ако им треба још нека помоћ прије вођења сусрета. Анализа домаћих задатака ради се у малим групама према упутствима из радног материјала. Тренери прате рад у малим групама и по потреби се укључују у дискусију, те одговарају на питања. На крају рада, траже од учесника тренинга да подијеле са читавом групом своје искуство.На исти начин се ради и анализа домаћих задатака у осталим циклусима.
ПРОФЕСИОНАЛНИ СТРЕС, РЕАКЦИЈЕ И ПОСЉЕДИЦЕ РАДА СА УЧИНИОЦИМА НАСИЉА Тренери наводе због чега рад у подручју породичног насиља може имати посљедице по ментално здравље и описују типичне реакције стручњака који се нађу у таквим про-
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
блемима, те превентивне поступке које треба практиковати. У вјежби, учесници раде према упутствима из радног материјала и имају могућност да оцијене свој актуални ниво професионалног стреса.
ПРЕГЛЕД КОМЛЕТНОГ ТРЕНИНГА, КЉУЧНЕ ПОРУКЕ ТРЕНЕРА УЧЕСНИЦИМА, ЕВАЛУАЦИЈА КОМПЛЕТНОГ ТРЕНИНГА, ЗАТВАРАЊЕ Дијели се упитник за четврти циклус, који полазници попуњавају анонимно и предају тренерима. Након тога, тренери позивају учеснике да се осврну на читав тренинг под видом: корисности за будући рад и припремљености за тај рад. Тренинг оцјењују на скали оцјена од 1 –неприпремљен до 5 – потпуно припремљен и спреман за рад водитеља обуке. Тренери постављају папир на који су записана очекивања полазника обуке са првог сусрета и редом оцјењују која очекивања су испуњена потпуно, која дјелимично, а која нису испуњена. Важно је да тренери са учесницима прођу питања везана за осјећања учесника у току тренинга. Тренинг се затвори на примјерен начин.
41
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
42
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
6. РАДНИ МАТЕРИЈАЛИ (прилагодили А. Лолић, В. Накић и М. Голић) У наставку наводимо радне материјале који се користе на тренингу, а који нису дати у Приручнику за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља у Модулу за обуку.
ПРВА ФАЗА ТРЕТМАНА: УПОЗНАВАЊЕ УЧИНИОЦА СА ТРЕТМАНОМ И ПРОЦЈЕНА УСЛОВА ЗА УКЉУЧИВАЊЕ У ТРЕТМАН ЦИЉЕВИ: 1. Упознати учеснике са првом фазом третмана – индивидуалним сусретима (60 минута) 2. Демонстрирати поступак упознавања клијента са третманом (45 минута) 3. Увјежбати процјену испуњавања услова за укључивање у третман (45 минута)
ПРИБОР: Контролна листа за процјену укључивања у третман – једна за сваког учесника
ПОНАШАЊЕ УЧИНИОЦА НАСИЉА (КЛИЈЕНТА)
НАЧИН РАДА: 1. ДЕМОНСТРАЦИЈА ПОСТУПКА (ВОДИТЕЉИ) • Један водитељ игра једну од улога учиниоца насиља које су описане у вињетама, други водитељ води улазни интервју • Полазници посматрају поступак • Након демонстрације, сваки полазник у контролној листи означава какав је однос учиниоца према почињеном насиљу и доносе одлуку о испуњавању критеријума за улазак у третман
2. КОМЕНТАРИСАЊЕ ПРОЦЈЕНА, ОДЛУКА И ОБРАЗЛОЖЕЊА Полазници износе на основу чега су процијенили понашање учиниоца током разговора и завршну процјену о (не) укључивању у третман
КОНТРОЛНА ЛИСТА ЗА ПРОЦЈЕНУ УСЛОВА ЗА УКЉУЧИВАЊА У ТРЕТМАН Означите знаком + присутност изјава и понашања учиниоца насиља које сте примијетили на суретима током улазног поступка, а показују однос клијента према властитом насилном понашању и спремност за промјену.
1. СУСРЕТ
1. СУСРЕТ
1. СУСРЕТ
1. СУСРЕТ
1. Порицање - одбија да призна да је био насилан, да проблем постоји или да је одговоран за њега 2. Увид – не види ли да је његово понашање проблем, озбиљно умањује проблем; оптужује искључиво партнерку за своје насиље; оправдава насиља вањским факторима 3. Насилан је само или углавном у породици 4. Постоји насилан однос између учиниоца и жртве насиља 5. Нема акутну зависност ос алкохола или дроге, тако да може учествовати, комуницирати и извршавати задатке
43
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ПОНАШАЊЕ УЧИНИОЦА НАСИЉА (КЛИЈЕНТА)
1. СУСРЕТ
1. СУСРЕТ
1. СУСРЕТ
1. СУСРЕТ
6. Није у акутној фази менталне болести тако да може бити одговоран за своје поступке, комуницирати и извршавати задатке 7. Не бори се за контролу разговора са стручњаком, не опире се у потпуности 8. Прихвата услове и обавезе третмана и пристаје да потпише уговор о учешћу у третману
ЗАВРШНА ПРОЦЈЕНА О ИСПУЊАВАЊУ УСЛОВА ЗА УКЉУЧИВАЊЕ У ТРЕТМАН
КРИТЕРИЈУМИ ЗА УПУЋИВАЊЕ НА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН
1. Клијент не испуњава основне предуслове за укључивање у третман. 2. Клијент одбија укључивање у третман. 3. Клијент пориче насилно понашање. 4. Клијента треба укључити у третман; током третмана треба обратити пажњу на сљедеће:
Наведене индикаторе треба користити приликом утврђивања оправданости упућивања учиниоца насиља на психосоцијални третман.
1. ИНДИКАТОРИ ДА УЧИНИЛАЦ ЈЕСТЕ ЗА ТРЕТМАН
КРИТЕРИЈУМИ ЗА УПУЋИВАЊЕ 1.1. НА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ Постоји доминантан насилан однос злостављач – жртва. ТРЕТМАН Процјена односа: ЦИЉЕВИ: Упознати критеријуме којима се судови и друге институције воде приликом упућивања учинилаца насиља на психосоцијални третман (90 минута) ПРИБОР: 1. Опис неколико (6) случајева учинилаца насиља (вињета) – по један примјер за сваку групу 2. Опис критеријума за упућивање на психосоцијални третман – по један за сваког учесника 3. Радни лист за процјену оправданости упућивања на третман - по један за сваког учесника
НАЧИН РАДА: 1. Предавање са приказом критеријума за упућивање учинилаца насиља на психосоцијални третман 2. Рад на случајевима у примјерима Ради се у групама по 3-4 полазника. Свака група чита један опис случаја, а затим помоћу радног листа са питањима доноси одлуку о упућивању учиниоца насиља на третман. Свака група износи свој случај и објашњава своју одлуку и мишљење. 44
• Јасна неравнотежа моћи - подјела на доминантну и субмисивну улогу (“ко је газда”) • Цикличко понављање злостављања и насиља • Контролисање партнера • Насилно понашање које траје • Интензивирање насилног понашања током времена • Упорност насилног понашања у пријављеном случају • Насилно понашање према свим члановима породице
1.2. Постоји узајаман насилни однос између партнера. Процјена односа: • Образац насилног понашања у сукобу који се понавља • Интензивирање насилног понашања током времена • Узајамно контролирајуће понашање оба партнера • Постоји равнотежа моћи, нема доминантне улоге • Упорност насилног понашања у пријављеном случају
1.3. Честа лоша самоконтрола бијеса као облик понашања, уз викање, пријетње и вријеђање (не само као изоловани инцидент)
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
1.4.
2.5.
Тежина физичког насиља (тј. умјерено и теже насиље, посебно понижавајуће околности)
Партнерски однос карактерише повремено узајамно викање, вријеђање и окривљавање, без страха од партнера (потребно партнерско и брачно савјетовање)
1.5. Озбиљност пријетњи и њихова реалност које изазивају страх код жртве
1.6. Поновљено насиље (раније пресуде или пријаве полицији)
1.7. Употреба оружја или пријетња оружјем
1.8. Кршење изречених заштитних мјера (забрана приближавања, узнемиравања, удаљења из стана/куће, обавезног лијечења)
2. ИНДИКАТОРИ ДА УЧИНИЛАЦ НИЈЕ ЗА ТРЕТМАН 2.1. Зависност од алкохола или дроге, тако да не може пратити третмански програм (потребно лијечење)
2.2. Ментална болест у акутној фази тако да не може пратити третмански програм (потребно лијечење)
2.3. Недовољан интелектуални капацитет за праћење програма тако да не може пратити третмански програм, веома тешко комуницира (нпр. тешка ментална ретардација, деменција)
2.4. Нема знакова успостављеног насилног односа (изоловани насилни инцидент мале тежине физичког насиља, без историјата насиља, без доминације једног партнера, без страха жртве за своју сигурност, без трајног осјећаја понижености жртве)
2.6. Неспособност рјешавања конкретног проблема (нпр. конфликтан развод, подјела имовине, старатељство над дјететом; потребна породична медијација)
2.7. Насиље почињено у самоодбрани
2.8. Изолован насилни инцидент између браће/сестара млађе животне доби или родитеља према дјеци адолесцентске доби, мале тежине физичког насиља и без повреда, кратког трајања пријављеног случаја, без историјата сличних понашања, без узајамног страха или страха једне особе (израз слабих вјештина комуникације, неодговарајућег начина дисциплиновања дјеце; потребан тренинг комуникацијских вјештина, тренинг родитељских компетенција, савјетовање партнера)
ПРОЦЈЕНА ОПРАВДАНОСТИ УПУЋИВАЊА УЧИНИОЦА НАСИЉА НА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН 1. Процијените да ли је у конкретном случају оправдано упућивање на психосоцијални третман и образложите своје мишљење наводећи најмање три елемента на којима га темељите: 2. Уколико је случај погодан за третман, како процјењујете успјешност третмана и на темељу којих елемената? 3. Које су могуће препреке успјешном спровођењу и постизању циљева третмана на које водитељи третмана треба да обрате пажњу?
АМИР Амир (39 година), отац кћерке (15) и сина (13). Запослен, возач. Са супругом Мирјаном је у браку 14 година.
45
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
Амир и Мирјана склопили су брак након годину дана познанства, током ког је Амир, у алкохоисаном стању, Мирјану у више наврата задао ударце руком по лицу. За вријеме трудноће са првим дјететом, тукао ју је. Касније је често физички злостављао пред дјецом, а први пут се обратила љекару прије 3 године, када је задобила ударац у главу и трбух, затим 2 мјесеца касније због повреда главе, па опет након 3 мјесеца због удараца у предјелу лица, главе и десног бока. У три наврата је интервенисала полиција. Амир слободно вријеме не проводи са породицом, а према дјеци показује индиферентност, нема основне информације о њиховом школовању, кретању и слободном времену. Сматра да је то обавеза супруге, а он с тиме нема везе. У сукобу је са кћерком, према којој је недавно био насилан, а кћерка је позвала полицију. Амир се понаша као изразито љубоморни супруг, који је увјерен да Мирјана има везу са другим мушкарцем, због чега је љут. Често је алкохолисан и у таквом стању психички и физички злоставља супругу. Контролише њено кретање, учестало ју назива мобителом. У испитивању на полицији признао је да се неадекватно понашао, али кривицу види искључиво у понашању супруге, наводећи да га недовољно поштује.
ИВАН Иван М. (45), отац петоро дјеце (кћерке 20, 19 и 4, синови 13 и 6). Запослен, помоћни радник на жељезници. Супруга Јела (40) ради као куварица у угоститељству. ела тврди да је Иван већ првих дана након склапања брака показивао знакове патолошке љубоморе, па ју је мјесец дана након вјенчања ошамарио јер је плесала у колу. Психијатријско вјештачење Ивана показало је да нема знакова психичке болести, нити алкохолне зависности, да је просјечних интелектуалних способности. Описан је као особа изражене ригидности и тешке прилагодљивости. Тежи за друштвеним признањем и оријентисан је на породицу, гдје очекује подршку и сигурност. Показује сумњичавост у супругину вјерност, а она му на том плану понекад даје двосмислене одговоре. У односу на супругу је у инфериорном положају, па је и његов положај у породици у цијелости маргинализован. Појачано је анксиозан уз депресивност, па с обзиром на постојећу динамику то код њега доводи до слабе самоконтроле понашања и краткотрајних агресивних понашања. У пријави се наводи се да је Иван често почињао вербалне сукобе са супругом и при том је, у присуству дјеце, оптуживао за прељубу, вријеђао је говорећи јој да се “курва и вуцара, ради у угоститељству гдје се само курва”. У више је наврата пријетио да ће је убити, а након вербалних напада и физички је насртао на њу и шамарао је. Дјецу је учестало вријеђао, говорећи да им је мајка курва. Кад би му се најстарија кћер супротставила, и њу би вријеђао, а у неко46
лико наврата ју је ухватио за руке и тресао, а једном ју је оборио и на под. Полиција је поднијела пријаву послије насилног инцидента када је Иван у соби нанио супрузи лакше тјелесне повреде, а она је затражила љекарску помоћ. И послије тог догађаја Иван је Јелу вербално нападао, а једном приликом, када је због тога хтјела да зове полицију, ишчупао је телефонску жицу из зида. Старије кћерке су свједочиле о очевом агресивном понашању. Иван сматра да су то све “размирице” између њега и супруге, које настају када она касни кући са посла, те када је он пита зашто касно долази, а она му грубо одговара да то није његова брига, па тада започињу сукоби. Он сматра да би свако био љубоморан кад би му супруга одговорила да се не сјећа гдје је провела неколико сати током дана.
МИЛАН Милан П. (40 година), ожењен, отац три сина (12, 8 и 7 година). Запослен, по занимању електричар. Супруга Ана (40 година) незапослена и врло ангажована у бризи за дјецу. У браку су 13 година. Милан је већ неколико година физички и психички насилан према супрузи и дјеци. Насилничко понашање се интензивира када је под утицајем алкохола. Посљедња насилна епизода била је таквог интензитета да га је супруга пријавила полицији и социјалној служби. Имала је низ видљивих модрица и подлива, сломљен нос. Милан је дио ствари из стана избацио напоље и разбио њен мобител. Дјеца су присуствовала овом насиљу и била су видно потресена и узнемирена. Социјална служба је смјестила Ану и дјецу у “сигурну кућу”, гдје је боравила више од мјесец дана. Милан је сазнао адресу, долазио пијан пред кућу, викао “Ана, врати се кући”. Суд му је изрекао мјеру забране приближавања Ани. У сарадњи са социјалном службом, Ана је одлучила да се вратити у свој дом, а Милан је пристао да оде да живи код сестре. На Анину иницијативу и уз сагласност центра за социјални рад, након 2 мјесеца одвојеног живота Милан се враћа кући. У међувремену, Милан се није физички насилнички понашао. Када Милан говори о свом насилничком понашању према супрузи, непријатно му је и склон је да умањује тежину посљедица и наглашава њен допринос насиљу. Такође, изјављује да му је након свега жао и да је “можда погријешио јер у батинама нема рјешења”. Има позитиван став према коришћењу физичке казне у васпитању, али не мисли да га се дјеца боје. Сам наводи да је у посљедњих годину дана ситуација бивала све гора и да је био све насилнији, “али да се није могао одупријети”. Веома се боји затвора и сматра да ће, уколико оде у затвор, његов живот и живот његове породици бити уништен.
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
Супруга наводи да се Миланово понашање битно промијенило, да јој је чак купио неке ствари. Осјећа се кривом што га је пријавила полицији “јер жена не би смјела пријавити мужа” и покушава саму себе да оправда бригом за сигурност дјеце. Сама је као дијете била жртва физичког и сексуалног насиља у породици. Има потешкоћа у дисциплиновању синова који су све агресивнији. Наводи да се Милан јако промијенио након што је био у рату и да је од тада битно агресивнији.
ПЕТАР Петар Ц. (36 година), предузетник са успјешном фирмом. Отац троје дјеце (кћерка 16 година, синови 10 и 8 година). У поступку је развод брака на захтјев супруге Милице (34 године). Због насилничког понашања према супрузи полиција је поднијела пријаву. Петар је већ дужи низ година насилан према супрузи, која је већ у три наврата покретала и повлачила захтјев за развод брака. Изузетно је љубоморан, супругу слиједи, контролише, назива је погрдним именима пред дјецом и другим члановима породице. У кући држи пиштољ и често јој пријети да ће га употријебити, ако је “ухвати с другим”. Посљедња насилна епизода је била таква да је Милица завршила у болници три седмице, након чега је одлучила да се не враћа кући, изнајмила је стан и нашла посао у продавници. Болница је по службеној дужности обавијестила полицију и центар за социјални рад.
би Смиља могла бити добра мајка. Вријеме је углавном проводио на послу или у спортским активностима, нпр. тренирање за маратон или планинарење. Нема блиских пријатеља. По његовом мишљењу, колеге га сматрају “поузданим, али напорним и склоним вербалним конфликтима”. Сукоби у браку интензивирали су се одрастањем кћерке, која је “почела попримати вриједности и навике своје мајке”. Због тога је Харис све више оптуживао супругу, при чему ју је омаловажавао. У ситуацији сукоба због куповине ствари за кћерку, дошло је до физичког насиља и Харис је стиснуо супругу уз зид, потпуно је физички савладао и није је пуштао. Посљедице су биле страшне маснице на обје руке. При томе јој је и пријетио, вријеђао и омаловажавао. Све се догађало у присуству дјеце. Смиља је позвала полицију, која је поднијела кривичну пријаву. У разговору са полицијом, Харис је био вербално врло неугодан, није порицао почињено, но полемизирао је да ли је то што се догодило насилничко понашање или не. Очигледно је да Харис подцјењује супругу као партнерку. Апсолутно је увјерен да не постоји ризик да би се више икада насилнички понашао према “тој особи”. За себе држи да је човјек са високом самоконтролом и да је у стању да контролише своје насилничке импулсе, но да неки људи разумију једино насиље.
Када је Милица покренула поступак за развод брака, Петар јој је почео појачано пријетити на јавним мјестима у присуству других. Често ју је слиједио или сједио сатима у кафићу насупрот њеног радног мјеста и нетремице је посматрао. На њену иницијативу, полиција му је одузела пиштољ.
БРАНКО
Петар не види у чему је проблем. Своје насилничко понашање умањује и оптужује супругу за промискуитетно понашање. Каже да је воли, али да јој не вјерује. Мисли да је добар отац јер дјеци омогућава сва материјална добра и пушта им чак недозвољене ствари као нпр. да возе мотор. Не види да у било чему треба да се мијења. Сматра да је она та која се треба промијенити и да, ако буде “поштена и ваљана жена”, у кући неће бити проблема. Сматра да је полиција у неоправдано поднијела кривичну пријаву против њега због тога што сумња да је један од полицајаца Миличин љубавника.
Од почетка брака постојале су несугласице око начина управљања новцем и подјелом улога око бриге за дјецу. Бранко, који је из врло традиционалне породици, сматрао је да Јелена треба да остен код куће са дјецом док су мала. За то вријеме, он био посвећен каријери. Када су дјеца кренула у школу, Јелена се запослила, али је имала мале приходе. То је Бранку било оправдање да све значајне одлуке – од куповине стана, аута, намјештаја, доноси сам.
ХАРИС Харис Ј. (48 година), отац кћерке (18 година) и сина (10 година). Високо образован, власник успјешне фирме за пружање интелектуалних услуга. Брак је у поступку развода на захтјев супруге Смиље (47 година). У партнерском односу, Харис је одувијек био дистанциран. Оженио се “јер је мислио да је дошло вријеме” и да
Бранко (44 године), економиста у доброј фирми. У браку са Јеленом (40 године), преводилац. Имају кћерку (12 година) и сина (10 година).
Јелена и Бранко данас живе високо организованим, напетим животом у којем је све мање блискости. Она је напредовала на послу, што је довело до све чешћих путовања. Бранко је тиме био веома незадовољан. Све ју је чешће оптуживао да га вара, био је љубоморан на њен посао, контролисао јој мобител и електронску пошту. Када му је приговорила, ошамарио ју је. Физички насилан сукоб догодио се око разлике у васпитању дјеце. Јелена га је вербално напала због тога што је без договора с њом одвео дјецу на село својој мајци. Почео је да је вријеђа, на шта је она насрнула на њега и ударила 47
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
га по глави. Он ју је на то срушио на под и изударао рукама и ногама. Полиција је затекла Јелену раскрвављеног носа, како лежи на поду и потпуно растројену. Одвезли су је у хитну психијатријску амбуланту гдје је провела један дан. Дјеца су присуствовала свему.
ПОРЕЂЕЊЕ ОСОБИНА ВОДИТЕЉА ГРУПА ЗА РАД У КО-ВОДИТЕЉСТВУ
Бранко и Јелена су врло посрамљени због цијеле ситуације. Желе да остану у браку иако њиме нису задовољни. Бранко је свјестан свог насилничког понашања и жели да се све то заборави. Сматра да је то била само једна епизода и да није требало да заврши на суду. Јелена такође преузима дио одговорности за насталу ситуацију јер је у посљедњих годину дана превише радила и била често под стресом, а тада је и она агресивна.
Прво свако за себе одговара на сљедећа питања:
ВОЂЕЊЕ ГРУПЕ НЕДОБРОВОЉНИХ КЛИЈЕНАТА И ПРИПРЕМЕ ЗА ВОЂЕЊЕ ГРУПЕ У КО-ВОДИТЕЉСТВУ ЦИЉЕВИ: 1. Упознати полазнике са специфичностима вођења групе недобровољних корисника (45 минута) 2. Анализирати особине водитеља групе третмана које су важне за усклађено вођење групе корисника (45 минута)
СТИЛ ВОЂЕЊА ГРУПЕ Када размислите о свом стилу вођења групе корисника (клијената), процијените се на сљедећим скалама (заокружите број који вас најбоље описује):
Усмјереност на процес и односе
Усмјереност на садржај и задатак
3 ----- 2 ----- 1 ------ 0 ----- 1 ----- 2 ------ 3 Подржавајући стил
Усмјеравајући стил
3 ----- 2 ----- 1 ------ 0 ----- 1 ----- 2 ----- 3
МОЈ КО-ВОДИТЕЉ И ЈА
Радни лист за анализу ко-водитељских особина – један за сваког полазника
Свако за себе, довршите сљедеће недовршене реченице: 1. Желим да радим са овим ко-водитељем јер . .. 2. Мој ко-водитељ о мени треба да зна . . . 3. Желим да мој ко-водитељ доприноси раду групе тако што ... 4. Сметало би ми када би мој ко-водитељ за вријеме вођења групе . . . 5. У раду са овим ко-водитељем желим постићи . . .
НАЧИН РАДА:
НАЈГОРИ ДОГАЂАЈ
1. Предавање о вођењу групе недобровољних корисника 2. Полазници формирају парове према властитом одабиру, а по могућности у паровима у којима ће водити симулацију третманског сусрета.
Шта је најгоре што би вам се могло догодити као водитељу групе? Набројте три ствари.
ПРИБОР:
Затим свако за себе испуњава радни лист, а онда пореде своје одговоре користећи сљедећа питања: 1. Шта за вас значе уочене сличност и разлике за заједничко вођење групе? 2. Које су предности и недостаци ових сличности и разлика у вођењу групе? 3. Шта можете учинити да сличности и разлике буду корисне за заједничко вођење групе? 4. Шта очекујете да ко-водитељ уради када “блокирате” у вођењу групе?
48
Након што одговорите на сва питања, разговарајте са својим паром и упоредите одговоре, а затим одговорите на сљедећа питања: 1. Шта за вас значе уочене сличност и разлике за заједничко вођење групе? 2. Које су предности и недостаци ових сличности и разлика у вођењу групе? 3. Шта можете учинити да сличности и разлике буду корисне за заједничко вођење групе? 4. Шта очекујете да ко-водитељ уради када “блокирате” у вођењу групе?
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ - ВРИЈЕДНОСТИ И СТАВОВИ КОЈЕ ГА ПОДРЖАВАЈУ ЦИЉЕВИ: 1. Препознати и суочити се са најчешћим увјерењима и предрасудама везаним уз родно засновано насиље 2. Препознати како вриједности и предрасуде доприносе одржавању насиља
ПРИБОР: Радни листови са митовима о родно засно ваном насиљу (4) – по један за сваку групу
ТРАЈАЊЕ:
заснованом насиљу и насиљу у породици у малим групама
20 МИН Полазници се дијеле у групе по 3-4. Свака група треба да обради три мита који се налазе на њиховом радном листу тако да наведу шта, на основу њиховог искуства и генерално мишљењу људи, доприноси одржавању тог мита, а шта су аргументи који се могу употријебити у борби против њега. 3. Након што водитељ провјери да ли су сви завршили анализу, представник сваке групе наводи у чему се састоји мит, аргументе у прилог одржавања мита и против. Полазници дискутују и допуњавају мишљења. Дискусија се води у правцу прихватања чињенице да су митови о родно заснованом насиљу широко распрострањени и како је могуће борити се против тога. Упутити их на текст у књизи који говори о чињеницама везаним уз митове.
75 мин
30 МИН
НАЧИН РАДА: 1. Предавање са дискусијом о дјеловању друштвених вриједности на одржавање родно заснованог насиља
25 МИН 2. Анализа разлога за одржавање митова о родно
МИТ
ШТА ИДЕ У ПРИЛОГ МИТОВИМА О РОДНО ЗАСНОВАНОМ НАСИЉУ? (1)
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ ИДУ У ПРИЛОГ
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ
Жртва узрокује насиље својим понашањем.
Алкохол и дрога су стварни узроци насиља између партнера.
Жртви није тешко да подноси насиље; у супротном, напустила би злостављача
49
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ШТА ИДЕ У ПРИЛОГ МИТОВИМА О РОДНО ЗАСНОВАНОМ НАСИЉУ? (2) МИТ
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ ИДУ У ПРИЛОГ
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ
Мушкарац који само пријети физичким нападом на партнерку није злостављач.
Насиље у породици догађа се само у нижим социоекономским слојевима.
Мушкарци који су насилни не могу да се контролишу, само реагују на партнеркино понашање.
ШТА ИДЕ У ПРИЛОГ МИТОВИМА О РОДНО ЗАСНОВАНОМ НАСИЉУ? (3)
МИТ
Насиље међу партнерима је њихова приватна ствар.
Насилно понашање и везаност између партнера не иду заједно, а ако говоре о љубави то је израз менталне болести жртве.
Ако жртва напусти злостављача, опасност од насиља ће престати.
50
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ ИДУ У ПРИЛОГ
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ШТА ИДЕ У ПРИЛОГ МИТОВИМА О РОДНО ЗАСНОВАНОМ НАСИЉУ? (4) МИТ
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ ИДУ У ПРИЛОГ
ИСКУСТВА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ МИТУ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ НЕ ИДУ У ПРИЛОГ
Злостављане жене бирају насилне партнере. Чак и када таква жена остави насилног партнера, наћи ће другога који ће је поновно тући. За дјецу је боље да отац живи са њима у породици, па макар и да је насилан према њиховој мајци. Жена за добро дјеце треба да поднесе насиље колико највише може. Тјелесни напад мушкарца на партнерку је изолован догађај и вјероватноћа да ће се поновити је мала.
ШТА ИДЕ У ПРИЛОГ МИТОВИМА О РОДНО ЗАСНОВАНОМ НАСИЉУ?
ЧИЊЕНИЦА: НИКО НЕ УЖИВА ДА БУДЕ ЗЛОСТАВЉАН.
МИТ: ЖРТВА СВОЈИММ ПОНАШАЊЕМ УЗРОКУЈЕ НАСИЉЕ.
Људи олако називају жене које су изложене породичном насиљу мазохистима. Увид у околности у којима се одвија насиље разоткрива тај мит. Наиме, жена је чешће злостављана када жели да прекине насилан однос, али и због низа небитних разлога, као што је нпр. што је скувала грашак, а не мркву, или се вратила са посла 30 минута касније. Истовремено, мушкарац се не назива садистом. Етикета мазохисте има за посљедицу пребацивање кривице на злостављану жену и почива на претпоставци да с њом нешто није у реду. Такво мишљење подржава мит да се насиље збива код парова код којих са женом нешто није у реду.
ЧИЊЕНИЦА: ЗЛОСТАВЉАЧ УЗРОКУЈЕ НАСИЉЕ. ОН ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА СВОЈЕ ПОСТУПКЕ. У основи овог мита је увјерење многих људи да сигурно нешто није у реду са злостављаном женом (нпр. неуредна, стално приговара и слично), односно да она на неки начин “заслужује” насиље. Многи сматрају да се мушкарци понашају насилно само зато што су “изазвани”. Став “она је то тражила” упућује на увјерење да је жена лоша и да заслужује лоше ствари. Истраживања то не потврђују. Није пресудно шта жена чини, злостављач је тај који бира насиље као свој облик понашања. У ствари, већина претучених жена чини све што је у њиховој моћи како би спријечиле партнера да буде насилан. Само је он тај који може зауставити насиље. Ипак, неки модели рада са паровима у којима постоји обострано насиље темеље се на истовременом раду са оба партнера. МИТ: ЖРТВИ НИЈЕ ТЕШКО ДА ПОДНОСИ НАСИЉЕ; У СУПРОТНОМ, НАПУСТИЛЕ БИ ЗЛОСТАВЉАЧА
МИТ: НАСИЉЕ МЕЂУ ПАРТНЕРИМА ЈЕ САМО ЊИХОВА ПРИВАТНА СТВАР. ЧИЊЕНИЦА: НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ ЈЕ ОЗБИЉАН ДРУШТВЕНИ ПРОБЛЕМ. Насиље међу партнерима је озбиљан друштвени проблем и његове посљедице се манифестују у различитим подручјима друштвеног живота, као што су повећани здравствени трошкови, повећани трошкови социјалне заштите, правосуђа, изостанци са посла и слично. Уз то, дјеца која су очевици насиља у породици имају и дугорочне негативне посљедице. Она ће у односу на дјецу која долазе из ненасилних породица знатно чешће у својој одраслој доби наставити циклус насиља. 51
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
МИТ: АКО ЖРТВА НАПУСТИ ЗЛОСТАВЉАЧА, ОПАСНОСТ ОД НАСИЉА ЋЕ ПРЕСТАТИ.
МИТ: НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ СЕ ДОГАЂА САМО У НИЖИМ ДРУШТВЕНИМ СЛОЈЕВИМА.
ЧИЊЕНИЦА: ВЕЋИНА ЖРТАВА ЈЕ У ВЕЋОЈ ОПАСНОСТИ КАДА ОСТАВИ ЗЛОСТАВЉАЧА.
ЧИЊЕНИЦА: НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ СЕ ЗБИВА У СВИМ ДРУШТВЕНИМ СЛОЈЕВИМА.
Истраживања показују да су чак 2/3 пријављених случајеве насиља над женама починили партнери од којих су жене биле растављене или раздвојене у вријеме насиља. Наравно, овај податак може упућивати на то да су жене тада спремније да затраже помоћ полиције или других служби, али јасно показује да се насиље не прекида разводом брака или одласком од партнера.
Иако се највећи удио пријављених случајева насиља у породици односи на породице из нижих друштвених слојева, оно се збива у свим слојевима. У вишим слојевима има другачије облике и већу “тамну” бројку. Наиме, жене више или средње класе имају више могућности да одговарајућу помоћ и подршку добију од других извора (нпр. приватних психотерапеута), тако да се често и не обраћају социјалној заштити или полицији.
Тврдња: “Ако жена напусти злостављача, насиље ће престати” добро показује како митови и чињенице на којима се заснивају могу слати двоструке поруке. Наиме, овај мит почива на увјерењу да жена има контролу над насиљем које трпи, те да, уколико жели да оно престане, треба “само” да напусти злостављача. Дакле, она је та која је одговорна. Са друге стране, чињеница да су учиниоци насиља често бивши супрузи и партнери упућује жену да јој је боље да ништа не подузима, јер ће се довести у још већу опасност. То може повећати женин осјећај беспомоћности и усамљености, те је пасивизирати. Жене немају довољно подршке у друштву и држави када желе да окончају насилан однос.
МИТ: АЛКОХОЛ И ДРОГА СУ СТВАРНИ УЗРОЦИ НАСИЉА ИЗМЕЂУ ПАРТНЕРА. ЧИЊЕНИЦА: АЛКОХОЛ И ДРОГА НИСУ УЗРОЦИ НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА НЕГО ГА ОЛАКШАВАЈУ. Чињеница је да ће и мушкарци и жене који пију чешће бити насилни једно према другоме или према дјеци. Мушкарци који пију су три пута насилнији према женама од оних који не пију. Но, то не доказује да је алкохол узрок насиља у породици. Насилне особе су насилне, биле да су пијане или тријезне. Уз то, велика већина мушкараца који пију не злоставља своје жене. Нажалост, друштвено је прихватљиво окривити алкохол или дрогу за лоше понашање. Ако је мушкарац који прекомјерно пије и насилан, он има два различита проблема - проблем алкохолизма и проблем насиља - и треба да ријеши оба. Алкохол и дрога само олакшавају да се потенцијал за насилно понашање испољи, али људи не постају насилни због алкохола и дроге. И жене често користе пијанство партнера као оправдање за његово насиље и тако себи психолошки олакшавају останак у браку. Од многих се жене може чути да: “Чак и у најбољем мушкарцу алкохол може побудити насилну звијер”, или: “ То није он, боца говори из њега”.
52
Очигледно је да код овог мита долази до погрешне генерализације неких чињеница. Тако се подаци да се у сиромашнијим породицама чешће наилази на насиље генерализуу у закључак да су само сиромашне породице насилне. То доприноси негативном стереотипу о сиромашним породицама. То једноставно није истина. Важно је знати да социоекономски стресори, као што су губитак запослења и стабилног извора прихода, више утичу на губитак егзистенције и идентитета код мушкараца него код жена. У таквим околностима, и у средњој или вишој класи долази до пораста насиља према жени.
МИТ: ЗЛОСТАВЉАНЕ ЖЕНЕ БИРАЈУ НАСИЛНЕ ПАРТНЕРЕ. ЧАК И КАДА ТАКВА ЖЕНА ОСТАВИ НАСИЛНОГ ПАРТНЕРА, НАЋИ ЋЕ ДРУГОГ КОЈИ ЋЕ ЈЕ ПОНОВНО ТУЋИ. ЧИЊЕНИЦА: ИАКО ДИО ЗЛОСТАВЉАНИХ ЖЕНА ПОНОВО НАЛАЗИ НАСИЛНОГ ПАРТНЕРА, ЖЕНЕ ИХ НЕ ТРАЖЕ И НЕ ТЕЖЕ НАСИЛНОМ ОДНОСУ. Кад једном успије да прекине насилан однос, жена избјегава насилне партнере. Дио ће жена успјети наћи ненасилног партнера, неке жене ће избјегавати било какав партнерски однос, јер ће изгубити повјерење у властиту способност избора ненасилног партнера или у мушкарце уопште, а неке жена ће се поново наћи у насилном односу. Највише знамо о тој посљедњој групи жена, јер су у ситуацији да поново траже помоћ. Стога су статистике које се односе на тај мит пристрасне. Међутим, како то да један број жена поново завршава у насилној вези? По свему судећи, те жене траже “снажног” партнера, јер су врло рањиве. Уколико погледамо динамику развоја насиља у партнерским везама, те обиљежја мушкараца злостављача и злостављаних жена, не изненађује да ће неки погрешно протумачити “снагу” и “бригу” новог партнера и поново се наћи у насилном односу.
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
МИТ: ТЈЕЛЕСНИ НАПАД МУШКАРЦА НА ПАРТНЕРКУ ЈЕ ИЗОЛОВАН ДОГАЂАЈ И ВЈЕРОВАТНОЋА ДА ЋЕ СЕ ПОНОВИТИ ЈЕ МАЛА. ЧИЊЕНИЦА: ТЈЕЛЕСНО НАСИЉЕ ЈЕ ДИО ОБРАСЦА МОЋИ И КОНТРОЛЕ У ПАРТНЕРСКОМ ОДНОСУ. Иако се често може чути: “Па и он једном може изгубити живце”, или “Под великим је притиском, то се сигурно више неће поновити”, чињенице не иду у прилог таквом размишљању. Супротно овом миту, подаци показују да, уколико партнери не затраже стручну помоћ, насиље у партнерским односима најчешће се понавља, са све већом учесталошћу и уз све већи ниво стреса у партнерском односу.
МИТ: МУШКАРАЦ КОЈИ САМО ПРИЈЕТИ ДА ЋЕ ПОВРИЈЕДИТИ ПАРТНЕРКУ НИЈЕ ЗЛОСТАВЉАЧ. ЧИЊЕНИЦА: ПРИЈЕТЊЕ СУ ПСИХИЧКИ ОБЛИК НАСИЉА. Пријетње које изазивају страх и несигурност су облик емоционалног злостављања и психичког насиља и утичу на стварање односа који се темељи на страху и послушности жене.
МИТ: МУШКАРЦИ КОЈИ СУ НАСИЛНИ НЕ МОГУ ДА СЕ КОНТРОЛИШУ - ОНИ САМО РЕАГУЈУ НА ПОНАШАЊЕ ПАРТНЕРКЕ. ЧИЊЕНИЦА: МУШКАРЦИ МОГУ ПРОМИЈЕНИТИ СВОЈЕ НАСИЛНО ПОНАШАЊЕ. Насилно понашање је неодговарајући начин ношења са стресом, бијесом, страхом и фрустрацијом. Човјек се са бијесом носи на различите начине, а ненасилни начини изражавања љутње могу се усвојити и у каснијој животној доби. Насилни мушкарци могу успоставити контролу над својим понашањем, али им је за то потребна одговарајућа стручна помоћ. Дуго се доминантан приступ састојао само од оснаживања жртве и пружања подршке жени да раскине насилан однос. У таквом приступу поново је одговорност била на њој. Данас постоје третмански програми намијењени промјеи понашања насилних мушкараца. Битно је учинилац насиља схвати да правом мушкарцуније потребно насиље да би показао моћ. Сасвим супротно, своју моћ показује управо контролом својих агресивних порива.
МИТ: ЗА ДЈЕЦУ ЈЕ БОЉЕ ДА ОТАЦ ЖИВИ С ЊИМА У ПОРОДИЦИ, ПА МАКАР БИО НАСИЛАН ПРЕМА ЊИХОВОЈ МАЈЦИ. ЖЕНА ЗА ДОБРО ДЈЕЦЕ ТРЕБА ДА ПОДНЕСЕ НАСИЉЕ КОЛИКО НАЈВИШЕ МОЖЕ. ЧИЊЕНИЦА: ОДРАСТАЊЕМ У ТАКВОЈ ПОРОДИЦИ ДЈЕЦА УЧЕ ДА БУДУ НАСИЛНА. Tо је једно од типичних увјерења због којих жена предуго остаје у насилним везама и због којих не добиЈа потребну подршку околине да напусти заједницу у којој је злостављана. Јасно је да је дјеци потребан отац,, али одрастање у насилном дому има низ штетних посљедица по емоционални и социјални развој дјеце.
МИТ: НАСИЛНО ПОНАШАЊЕ И ВЕЗАНОСТ ИЗМЕЂУ ПАТНЕРА НЕ ИДУ ЗАЈЕДНО, А АКО ГОВОРЕ О ЉУБАВИ, ТО ЈЕ ИЗРАЗ МЕНТАЛНЕ БОЛЕСТИ ЖРТВЕ. ЧИЊЕНИЦА: ЉУБАВ НЕ ИСКЉУЧУЈЕ НАСИЉЕ. Људи често вјерују да су љубав и насиље толико различити да не могу постојати у истом односу. Но, стварност је другачија. Већ у дјетињству, нека дјеца ће научити да их људи који их воле уједно и туку. То се види у дјечијим изјавама: “Ко се бије, тај се воли.” Насилни партнери могу показивати узајамну љубав. Изјава: “Ако ме икада такне, оставићу га”, често не одсликава стварност. Тјелесно насиље није почетак краја брака. Штавише, просјечна дужина трајања насилног односа у браку је око 6 година. Неке жене вјерују да се мушкарац може само на њих ослонити, да су оне једине које су их икада прихватале и разумјеле и да их могу промијенити само ако буди довољно стрпљиве. То је замка у коју се лако упада.
53
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
АНАЛИЗА ИСПУЊАВАЊА ДОМАЋИХ ЗАДАТАКА ЦИЉЕВИ: 1. Анализирати колико озбиљно су полазници извршавали захтјеве који су пред њих постављени као домаћи задаци. 2. Стећи увид на основу обраде материјала који се користе у раду са учиниоцима насиља у то колико је то захтјевно и тешко учиниоцима. 3. Уочити своје обрасце рјешавања сукоба у породици.
ПРИБОР:
ПРИМЈЕР ЗА ИЗРАДУ ИНДИВИДУАЛНОГ ПЛАНА ЗАШТИТЕ – ЈЕДАН ЗА СВАКОГ ПОЛАЗНИКА ТРАЈАЊЕ: 90 мин
ПРИБОР:
НАЧИН РАДА:
Испуњени радни листови за третманске сусрета (тј. испуњавање домаћег задатка).
1. ПРЕДАВАЊЕ
ТРАЈАЊЕ: 45 мин
НАЧИН РАДА: Ради се у групама. У групама коментаришу своја искуства у испуњавању радних листова за сусрете Сваки учесник треба да их пренесе другим учесницима (тј. каже како му је било када је радио домаће задатке, колико су били примјерени његовој животној ситуацији, шта су научили о себи). Водитељи обилазе групе и повремено се укључују, пазећи да учесници стварно дијеле и упоређују своје искуство испуњавања радних листова. Нагласак је на сличности овог задатка са задацима које добијају клијенти на третману. Треба да се осврну на откривање властитих образаца рјешавања сукоба у породици, посебно оне са одређеним елементима насиља. ПРОЦЈЕНА РИЗИКА И Израда индивидуалног плана заштите за жртву родно заснованог насиља
ЦИЉЕВИ: 1. Упознати значај процјене ризика за жртву 2. Овладати израдом индивидуалног плана заштите за жртву родно заснованог насиља.
Тренер држи кратко предавање о значај индивидуалног плана заштите за жртву, чија је израда дио контактирања са жртвом у склопу психосоцијалног третмана учинилаца насиља. Дио првог сусрета са жртвом јесте процјена опасности од поновљеног или даљњег насиља и израда индивидуалног плана заштите ако га са жртвом већ није израдила нека друга служба. Процјену угрожености и индивидуалног плана заштите израђује жртва уз помоћ стручњака (водитеља третмана). Жртве насиља у породици имају искуство са ризичним ситуацијама, те обично могу да препознају знаке надолазеће опасности. Неке од њих су спонтано током времена развиле поступке којима настоје да смање опасност или посљедице насиља. Међутим, индивидуалнИ план заштите захтијева планирање и припрему, при чему водитељ психосоцијалног третмана има консултативну улогу. Предавач наглашава да индивидуалнИ план заштите треба унапријед конципирати, можда чак и записати, те спремити на сигурно мјесто. Први корак је процјена степена опасности по жртву и дјецу ако се ништа не промијени. На темељу те процјене, израђује се индивидуални план заштите. 30 МИН 2. УПОЗНАВАЊЕ ПРИМЈЕРА индивидуалног плана заштите ЗА ЖРТВУ Полазницима се дијели за израду индивидуалног плана заштите, који коментаришу под видом елемената који су узети у обзир, спроводљивости, својих искустава са сличним плановима и да ли би им овај приступ користио у будућем раду. 60 МИН
54
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
ИНДИВИДУАЛНИ ПЛАН ЗАШТИТЕ ЗА ЖРТВУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ Ако се налазите у вези у којој има насиља и осјећате се угрожено, важно је да израдите властити “индивидуални план заштите “. На тај начин ћете бити спремни да правилно реагујете у будућим кризним ситуацијама, што повећава степен ваше безбједности.
ИНДИВИДУАЛНИ ПЛАНОВИ ЗАШТИТЕ СЕ МОГУ ПРИПРЕМИТИ ЗА РАЗЛИЧИТЕ СИТУАЦИЈЕ: • Хитне ситуације када мислите да вам пријети физички напад или након напада – да би се избјегао нови напад • Наставак везе са партнером који је био насилан – да би се смањила опасност. • Прије прекида везе са насилним партнером – да би се смањила опасност. • Након прекида везе са насилним партнером (насилници појачавају своју насилност у раздобљу након прекида везе или развода) – да би се смањила опасност.
УТВРДИТЕ КО ВАМ МОЖЕ ПРУЖИТИ ПОМОЋ У СЛУЧАЈУ ХИТНЕ СИТУАЦИЈЕ • Идентификујте особе које могу и хоће да вам помогну (припремите телефонске бројеве). • Разговарајте са особама које вам могу помоћи и утврдите на који начин (и колико дуго) могу да вам помажу. • Утврдите постоји ли мјесто гдје се можете склонити, ко вам може пружити финансијску помоћ и колико дуго, ко може помоћи са дјецом, у кога имате довољно повјерења да му повјерите документе, новац.
бројеве служби за помоћ. • Договорите израз који ће бити знак да вам је потребна помоћ (са дјецом, пријатељима, сусједима). • Ако будете морали да одете из куће, куда ћете отићи?
БЕЗБЈЕДНОСТ НАКОН ПРЕКИДАЊА НАСИЛНЕ ВЕЗЕ • Утврдите ко вам може помоћи када напуштате насилну везу. • Ступите у контакт са организацијом за помоћ жртвама насиља у породици како би вам помогли у планирању ваше безбједности. • Оставите резервни кључ и одређену суму новца код особе од повјерења до које можете лако доћи. • Оставите резервну одјећу код особе од повјерења. • Оставите резервне кључеве аута код особе од повјерења • Отворите нови банковни рачун и узмите нове кредитне картице. • Осигурајте адресу или поштански претинац гдје вам може долазити пошта. • Питајте барем двије особе да ли би могле да вас прихвате да бисте обезбиједили смјештај. • Похраните оригиналне или копије важних докумената код особе од повјерења до које можете лако доћи. • Увјежбајте реализацију индивидуалног плана заштите и одлазак – укључите и дјецу. • Договорите знак хитног одласка (са дјецом, пријатељима, сусједима).
БЕЗБЈЕДНОСТ КОД КУЋЕ И НА ПОСЛУ НАКОН ПРЕКИДАЊА НАСИЛНЕ ВЕЗЕ • • • • •
БЕЗБЈЕДНОСТ КАД МИСЛИТЕ ДА ВАМ ПРИЈЕТИ • НАПАД • Процијените да ли је вјероватно да ће доћи до свађе (сукоба) са партнером. • Гдје ћете се склонити (пазите: купатило, кухиња, гаража, собе без излаза из куће су опасне)? • Како ћете смирит партнера да се заштитите док не будете изван опасности?
БЕЗБЈЕДНОСТ КОД НАСТАВКА ВЕЗЕ С НАСИЛНИМ ПАРТНЕРОМ • Кога можете замолити да позове полицију ако чује галаму из вашег дома? • Подучите дјецу да позову полицију или другу помоћ. • Програмирајте (похраните у меморију телефона)
• • • • • • •
Промијените браве на вратима. Уградите метална улазна врата. Уградите аларм. Промијените број телефона и мобитела. Обавијестите сусједе и пријатеље да се осјећате угрожено и тражите да позову полицију ако чују галаму из вашег стана. Ако је бившем партнеру забрањен приступ вама и вашем стану, тражите од сусједа да позову полицију ако га виде у близини (покажите им рјешење суда). Обавијестите претпостављеног о својој ситуацији и замолите заштиту ако бивши партнер дође на посао. Кад одлазите са посла, до куће идите различитим путевима. Промијените мјеста гдје излазите и купујете. Размислите гдје се можете склонити на јавним мјестима ако будете у непосредној опасности. Ако је бившем партнеру забрањен приступ, а он прекрши налог суда, одмах позовите полицију. Научите дјецу, на начин примјерен њиховом узрасту, поступцима заштите за вас и њих. Водите рачуна да дјеца могу ступити у контакт с вама у било ком тренутку. 55
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
• Научите дјецу како да једноставно позову полицију или другу помоћ. • Обавијестите особље вртића или школе ко има право да дође по дјецу и покажите одлуку да су дјеца вама повјерена. ПЛАНИРАЊЕ БИЈЕГА У НАСИЛНОЈ СИТУАЦИЈИ • Ако је могуће, напустите мјесто опасности чим вам се за то укаже прилика – зато се унапријед припремите како да најбрже напустите стан или кућу за случај потребе. • Размислите на која мјеста у стану се можете склонити да бисте се заштитили. • У које просторије се можете закључати и пружају ли вам могућност да побјегнете из стана (нпр. прозор кроз који можете напустити стан или из којега можете звати у помоћ)? • Ради ли вам мобилни телефон и у тим просторијама? • Можете ли одатле позвати полицију? • Одлазак из куће пажљиво испланирајте да бисте ви и дјеца били безбједни. Када посумњају да жртва намјерава да их остави, насилници често постају још насилнији и повећавају контролу. Зато пажљиво испланирајте како и када ћете изаћи из куће. Добро је искористити свакодневне ситуације излазака из куће, као нпр. куповину, бацање смећа, одлазак на посао. СТВАРИ КОЈЕ ТРЕБА ПОНИЈЕТИ СА СОБОМ Припремите торбу са најважнијим стварима за вас и дјецу и чувајте је на сигурном мјесту. У торби треба да се налазе најнужнији документи: • • • • • • • • • • • • • • • •
Лична карта и пасош Возачка и сабораћајна дозвола Родни листови за вас и дјецу Здравствене књижице и здравствена документација за вас и дјецу Докази о школовању, дипломе за вас и дјецу Кредитне картице, новац, чекови Потврде о осигурању, кредитима, власништву некретнина Лијекови Кључеви од стана, посла, аутомобила, викендице Документи о разводу брака или одвојености Пресуде у вези са насилним понашањем партнера Омиљене дјечије играчке Предмети од велике емоционалне важности (фотографије) Адресе и телефонски бројеви Ствари за личну хигијену Нужна одјећа
БЕЗБЈЕДНОСТ У НОВОМ СМЈЕШТАЈУ НАКОН ОДЛАСКА ОД НАСИЛНОГ ПАРТНЕРА • Приликом сваког изласка из куће, обавијестите укућане гдје ћете бити и када очекујете да ћете се вратити. • Пазите коме дајете телефон вашег садашњег боравишта. • Размислите којим путем ћете ићи на посао и да ли постоји могућност да сваки пут идете неким другим улицама. • Не одлазите на мјеста за која насилник зна да сте их посјећивали (нпр. исте продавнице, пошта, фризерка, итд.). • Ако треба да се видите са насилником, учините то на јавном мјесту и у присуству особе у коју имате повјерења. • Реците колегама на послу за вашу ситуацији. ТЕЛЕФОН • Имате ли могућност да у сваком тренутку позовете помоћ (мобител)? • Јесу ли телефонски бројеви за помоћ у меморији мобилног телефона? • Одакле још можете телефонирати? Има ли некога у сусједству од кога бисте могли телефонирати? • Носите са собом увијек телефонску картицу, како бисте у нужди могли телефонирати из јавне говорнице. ТЕЛЕФОНСКИ БРОЈЕВИ У НУЖДИ • Направите списак телефонских бројева и адреса ваше родбине, пријатеља и институција за пружање помоћи. Важни су и бројеви полиције, хитне помоћи, организације за помоћ жртвама насиља. • У кризној ситуацији, може се догодити да се не сјетите бројева које иначе знате напамет. КЉУЧЕВИ • Направите дупликат свих важних кључева (нпр. стана, аута…) и чувајте их на мјесту изван стана, нпр. код родбине, пријатељице или на послу.
ВАЖНИ ДОКУМЕНТИ • Држите копије свих важних докумената код себе, а оригинале чувајте заједно са другим драгоцјеним стварима на сигурном мјесту. ДОКАЗИ • Запишите случајеве насиља и фотографирајте своје повреда, односно онога што је при томе у стану уништено.
56
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
• Ови докази вам могу помоћи уколико желите да поднесете кривичну пријаву. • Ако сте затражили љекарску помоћ, затражите да повреде буду прецизно описане у налазу.
ПРЕПОЗНАВАЊЕ УЧИНИЛАЦА СА ПРОБЛЕМОМ АЛКОХОЛА
СМЈЕШТАЈ
ЦИЉ:
• Договорите са родбином и пријатељима да у нужди боравити код њих. • Побрините се да смјештај буде сигуран и да у му сваком моменту можете приступити. • Било би добро ако можете добити кључ од простора у ком ћете боравити.
Упознати поступак процјене особа са проблемом алкохолизма ради неукључивања у третман
ДЈЕЦА
ТРАЈАЊЕ:
• Објасните ситуацију дјеци, зависно од њиховог узраста. • Са дјецом договорите: • да оцу или очуху не отварају врата ако има забрану приступа • како могу у случају нужде позвати полицију у помоћ • како да рагују ако се отац/очух појави пред вртићем или школом (не заборавите обавијестити вртић и школу) ако има забрану приступа. • Најавите дјеци да ће можда бити нужно да одете из стана. • Договорите са дјецом знак који ћете употребити када буде потребно позвати полицију. • Пустите да вам дјеца испричају како се она осјећају. Дјеца често вјерују да су она одговорна за насиље – објасните им да она нису крива за то.
ПРИБОР: Упитник AUDIT – један за сваког учесника
60 мин
НАЧИН РАДА: 1. ПРЕДАВАЊЕ Тренер држи кратко предавање о важности препознавања учинилаца насиља који су упућени у третман а који су зависници од алкохола, односно болују од алкохолизма. Они нису у стању да прате третмански програм и зато их треба у улазном поступку препознати и искључити. Дио предавања односи се и на објашњавање повезаности конзумирања алкохола и дроге и насиља.
ПОДРШКА
15 МИН
• Ко из ваше непосредне околини може да вам помогне? • Имате ли сусједу у коју имате повјерења? • Изложите сусједи вашу ситуацију и замолите је да ако чује галаму или позиве у помоћ, позове полицију. • Можете ли са сусједом договорити посебан знак за случај опасности (нпр. куцање или неки предмет објешен на прозор). • Са сусједама је ово потребно унапријед договорити, јер се иначе не желе мијешати у приватне ствари.
2. УПОЗНАВАЊЕ УПИТНИКА AUDIТ Полазницима се дијели упитник, који испуњавају свако за себе, а затим се коментарише примјенљивост у њиховом свакодневном раду и посебно у улазном поступку у третман. 45 МИН
ЗАШТИТА ВАШЕГ МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА • Сазнајте гдје можете добити подршку, савјет и терапију ако сте потиштени, јако узнемирени, збуњени или уплашени, ако патите од несанице, честог сјећања на ситуације злостављања, заборављате ствари и слично. • Ако размишљате да се вратите насилном партнеру, прије него што донесете одлуку, разговарајте са стручњаком. • Укључите се у групе за подршку особама које су преживјеле насиље у породици. • Пазите колико пијете алкохола, а ако то радите, чините то само у сигурном окружењу.
УПИТНИК О КОНЗУМИРАЊУ АЛКОХОЛА (АУДИТ) 1. КОЛИКО ЧЕСТО ПИЈЕТЕ АЛКОХОЛНО ПИЋЕ? 2. КОЛИКО АЛКОХОЛНИХ ПИЋА ПОПИЈЕТЕ У ТИПИЧНОМ ДАНУ КАДА ПИЈЕТЕ?
57
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
3. КОЛИКО ЧЕСТО СЕ У ПОСЉЕДЊИХ ГОДИНУ ДАНА ДОГОДИЛО ДА СЕ НИСТЕ МОГЛИ НА ВРИЈЕМЕ ЗАУСТАВИТИ НАКОН ШТО СТЕ ПОЧЕЛИ ПИТИ?
Никада
мање од једном мјесечно
једном мјесечно
1 пута седмично
дневно или скоро свакодневно
(0)
(1)
(2)
(3)
(4)
4. КОЛИКО ЧЕСТО У ПОСЉЕДЊИХ ГОДИНУ ДАНА ЗБОГ ПИЋА НИСТЕ УЧИНИТИ НЕШТО ШТО СЕ ОД ВАС ОЧЕКИВАЛО ДА УЧИНИТЕ?
Никада
мање од једном мјесечно
једном мјесечно
1 пута седмично
дневно или скоро свакодневно
(0)
(1)
(2)
(3)
(4)
5. ЈЕСУ ЛИ ВАМ РОДБИНА, ПРИЈАТЕЉИ ИЛИ ЉЕКАРИ САВЈЕТОВАЛИ ДА СМАЊИТЕ КОНЗУМИРАЊЕ АЛКОХОЛА?
Не
Да, али не током прошле године
Да, током прошле године
(0)
(2)
(4)
ТУМАЧЕЊЕ РЕЗУЛТАТА УПИТНИКА О КОНЗУМИРАЊУ АЛКОХОЛА (АУДИТ СКРАЋЕНИ)
Резултат од 5 или више бодова указује на постојање проблема са алкохолом; потребно је урадити детаљнију процјену и укључити психијатра ради утврђивања могуће зависности. Треба имати на уму да су људи склони да подцјењују конзумирање и посљедице алкохола. Ако је у питањима 3, 4 и 5 означен било који одговор осим “Никада” или “Не”, вјероватно постоји образац конзумирања који би могао имати негативан утицај на дјецу.
Скраћена верзија упитника AUDIT састоји се од 5 питања и покрива сљедећа подручја: • Учесталост конзумирања алкохола (1. питање) • Број пића у једном типичном дану (2. питање) • Способност контроле конзумирања алкохола (3. питање) • Неуспјех у извршавању очекиваних задатака као посљедица конзумирања алкохола (4. питање) • Забринутост блиских особа због конзумирања алкохола (5. питање)
За мушкарце, конзумирање између 2 и 3 алкохолне јединице дневно или мање од тога упућује на мали ризик за здравље. Редовито конзумирање 4 или више јединица дневно указује на повећани ризик за здравље.
Овај упитник може послужити само за грубу процјену величини проблема конзумирања алкохола, те ако постоји сумња на зависност од алкохолу. Важно је овај упитник користити као основу за разговор о навикама у конзумирању алкохола. На примјер, може се искористити када разговарате са корисником о томе како поступа са дјецом када пије, мијења ли се његово понашање према сарадницима на послу или супрузи. 58
За жене, конзумирање између 1 и 2 алкохолне јединице дневно или мање од тога, упућује на мали ризик за здравље. Редовито конзумирање 3 и више алкохолне јединице дневно значи повећани ризик за здравље. Код мушкараца, конзумирање између 2 и 3 алкохолне јединице дневно или мање упућује на мали ризик по здравље. Редовно конзумирање 4 или више јединица дневно указује на повишен ризик по здравље. Код жена, конзумирање између 1 и 2 алкохолне јединице дневно или мање упућује на мали ризик по здравље. Редовно конзумирање 3 и више јединица дневно указује на повишен ризик по здравље. Једна алкохолна јединица: приближно 2,24 децилитра
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
пива, или 1 жестоко алкохолно пиће, или 1 чаша вина.
САРАДЊА СА СЛУЖБАМА У ЗАЈЕДНИЦИ И УЛОГА ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ПОДРШКУ ЖРТВАМА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА ЦИЉЕВИ: 1. Разумјети зашто је важна сарадња третманског центра са другим службама у заједници које се баве насиљем у породици. 2. Препознати начине на које третмански центар може унаприједити сарадњу са другим службама у заједници. 3. Планирати начине сарадње са организацијама за подршку жртвама родног заснованог насиља.
ПРИБОР: Радни лист са питањима за дискусију – један за сваку групу
ТРАЈАЊЕ: 90 мин
НАЧИН РАДА: 1. Ради се у малим групама. Учесници прво анализирају које су све службе у заједници важне за успјешну реализацију третмана учинилаца насиља и на који начин. Затим, на темељу темељу искуства разговарају о слабим тачкама сарадње. 2. Након тога, полазници одређују третмански центри могу да ураде како би се та сарадња унаприједила. Посебно разматрају корисност и могућности сарадње са организацијама за заштиту жртава родно заснованог насиља. Представник сваке групе износи резултате дискусије у својој групи.
САРАДЊА СА СЛУЖБАМА У ЗАЈЕДНИЦИ Које су све службе у заједници важне за успјешну реализацију третмана учинилаца насиља и на који начин: Које су слабе тачке сарадње сарадње у реализацији третмана учинилаца насиља: Шта третмански центри и стручњаци који воде третман могу да ураде на унапређењу сарадње: Због чега је потребна сарадња са организацијама за заштиту жртава родно заснованог насиља и како се може остварити: ПРОФЕСИОНАЛНИ СТРЕС, РЕАКЦИЈЕ И ПОСЉЕДИЦЕ РАДА СА ПОРОДИЧНИМ НАСИЉЕМ
ЦИЉ: 1. Упознати професионалне ризике које носи рад у подручју породичног насиља, посебно директан рад са учиниоцима насиља и жртвама 2. Анализирати своја лична ограничења и реакције на рад са учиниоцима и жртвама насиља у породици 3. Оцијенити интензитет личног професионалног стреса
ПРИБОР: 1. Упитник Препознавање личних ограничења у раду са насиљем у породици – један за сваког полазника 2. Упитник интензитета професионалног стреса – један за сваког полазника
ТРАЈАЊЕ: 90 мин
НАЧИН РАДА: 1. Предавање Тренер говори о разлозима због којих је директан рад са учиниоцима и жртвама насиља ризик за ментално здравље стручњака, изворима стреса и типичним реакцијама стручњака на слушање искустава која су врло тешка. 30 МИН 2. Упознавање својих реакција на учиниоце и жртве Ради се у малим групама. Упитник Препознавање својих ограничења у раду са насиљем у породици сваки полазник попуњава за себе, а затим у малим групама упоређују своје 59
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
реакције и како се носе с њима. Тренер позива добровољаце да подијеле своје искуство са читавом групом. 30 МИН 3. Оцјењивање интензитета личног професионалног стреса Сваки учесник испуњава упитник за интензитета професионалног стреса. Тренер даје податке за оцјењивање интензитета стреса. Учесници се оцјењују и неколико коментарише своје резултате. 30 МИН
ПРЕПОЗНАВАЊЕ СВОЈИХ ОГРАНИЧЕЊА У РАДУ СА НАСИЉЕМ У ПОРОДИЦИ Свако има одређена ограничења која му отежавају комуникацију са учиниоцима и жртвама насиља у породици. Заокружите једно или два наведена ограничења која најбоље описују вашу реакцију у контакту са учиниоцима или жртвама насиља у породици. 1. Настојим да одмах пронађем рјешење, није ми потребно да разумијем све околности и потребе учиниоца или жртве и не волим да се упуштам у детаље.
2. Преплаве ме емоције и узнемирим се када видим посљедице насиља или чујем појединости о насилном понашању. 3. Веома се наљутим када учинилац или жртва не прихвата моје сугестије и рјешења за која знам да су добра, или кад наставе да се понашају на исти начин. 4. Важно ми је да јасно покажем да не вјерујем свему што ми учинилац или жртва говори о свом искуству или насилном догађају. 5. Давање подршке жртви насиља и брига о њој није моја брига, него организација које се тиме баве. 6. Ако ја нешто не учиним да засуставим насиље у конкретној породици, нико други неће, па сам спреман да учиним и оно што превазилази моју дужност. 7. Чиним све што је прописно, али се ништа битно неће промијенити у породицама у којима има насиља због њихових лоших животних околности и сиромаштва нашег друштва. 8. Каткада ми падне на памет да би се неко од чланова моје породице могао наћи у сличној животној ситуацији.
УПИТНИК ЗА ИНТЕНЗИТЕТ ПРОФЕСИОНАЛНОГ СТРЕСА Процјењујући колико се ове тврдње односе на вас, можете утврдити степен изложености професионалном стресу и сагоријевању. Прочитајте све тврдње и заокружите број оне тврдње која вас најбоље описује.
Ријетко
Понекад
Увијек
1. Осјећам злонамјерност и бијес на послу.
1
2
3
2. Примјећујем да се повлачим од колега.
1
2
3
3. Све што се тражи да урадим на послу доживљавам као присилу.
1
2
3
4. Постајем све неосјетљивији према корисницима и сарадницима.
1
2
3
5. Посао ми је веома досадан, заморан и рутински.
1
2
3
6. Примјећујем да мислим негативно о послу и усмјеравам се само на његове лоше стране.
1
2
3
7. Осјећам да у послу постижем мање него икада прије.
1
2
3
8. Имам проблем да организујем посао и вријеме.
1
2
3
9. Раздражљивији сам него икада прије.
1
2
3
10. Осјећам са немоћно да промијеним било шта на послу.
1
2
3
11. Фрустрације изазване послом уносим и у приватни живот.
1
2
3
60
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
Ријетко
Понекад
Увијек
12. Више него икада свјесно избјегавам контакте са другим људима на послу.
1
2
3
13. Питам се да ли је мој посао одговарајући за мене.
1
2
3
14. О свом послу мислим негативно чак и навече прије спавања.
1
2
3
15. Сваком радном дану приступим с мишљу: “Не знам хоћу ли издржати још један дан”
1
2
3
16. Чини ми се да никог на послу није брига за оно што радим.
1
2
3
17. Проводим више времена избјегавајући посао него радећи.
1
2
3
18. На послу се осјећам уморно и исцрпљено, чак и када се добро наспавам.
1
2
3
Copyright © 1994 Друштво за психолошку помоћ Загреб Аутори: Ајдуковић, Д., Ајдуковић, М.
УНФПА ПОПУЛАЦИОНИ ФОНД УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ЗМАЈА ОД БОСНЕ ББ 71000 САРАЈЕВО БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ТЕЛ: +387 33 293 570 ТЕЛЕФАКС: +387 33 552 330 BOSNIA-HERZEGOVINA.OFFICE@UNFPA.ORG WWW.UNFPA.BA UNFPA IN BIH - УНФПА у БиХ
61
ПОСТУПАЊЕ У СЛУЧАЈУ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
62
Ensuring reproductive rights for all Адреса: Змаја од Босне б.б. 71 000 Сарајево Босна и Херцеговина Телефон: +387 33 293 570 Факс: +387 33 552 330 E-mail: bosnia-herzegovina.office@unfpa.org Web: ba.unfpa.org twitter.com/unfpabih facebook.com/UNFPABiH