ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ МОДУЛ ЗА ОБУКУ АУТОР: ПРОФ. ДР ДЕАН АЈДУКОВИЋ САРАДНИК: НЕНАД ГАЛИЋ
Прилагодили за употребу у Републици Српској: Младен Голић, дипл. психолог, Владимир Накић, дипл. Социјални радник Primarius др Амела Лолић, специјалиста социјалне медицине са организацијом и економиком здравствене заштите
I ДИО ПРИРЧНИК ЗА ОБУКУ: ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
4
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
1. УВОД: НАМЈЕНА МОДУЛА ЗА ОБУКУ Модул за обуку служи оспособљавању стручњака који раде са учиниоцима и жртвама родно заснованог насиља у породици. По свом садржају, Модул одговара захтјевима који су постављени Минималним стандардима за спровођење психосоцијалног третмана учинилаца насиља у породици у дијелу у ком је дефинисан садржај додатне обуке за вођење психосоцијалног третмана. Први дио Модула за обуку садржи Приручник за обуку. У њему су обрађени садржаји које је неопходно познавати како би се разумио шири контекст у ком се спроводи психосоцијални третман учинилаца насиља у породици. Због тога су прво наведене обавезе земаља према међународном праву, нормативни и стратешки оквир за психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља у Републици Српској. Затим, наведене су теоретске и вриједносне основе психосоцијалног третмана и разрађено неколико специфичних тема које су посебно важне за третмански рад у друштву које пролази кроз период транзиције. На крају, описан је психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља као методе рехабилитације: од дефиниције и циљева, преко укључивања у третман и описа структуре, до евалуације и потребних компетенција водитеља третмана. Други дио Модула за обуку садржи Програм обуке, у ком је описана методика спровођења обуке и њена структура. У наставку дајемо приказ 16 радионица, са дефинисаним циљевима, садржајем, материјалом и начином рада за сваку понаособ. Ове радионице уједно служе у спровођењу самог психосоцијалног третмана. Граматички облици за мушки и женски род који се користе овом документу односе се на оба пола.
5
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
6
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
2. ОБАВЕЗЕ ЗЕМАЉА ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ,НОРМАТИВНИ И СТРАТЕШКИ ОКВИР ЗА ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Пренесено из публикације: Ресурсни пакет за одговор пружалаца психосоцијалних услуга у Републици Српској на родно засновано насиље, аутори: А. Лолић, Б. Сладојевић, Љ. Иванчић, Н.Петрић, Б. Лакић и С. Топић Бузуауи (UNFPA 2017)
2.1. ОБАВЕЗЕ ЗЕМАЉА ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ Међународне правне норме у области родно заснованог насиља према женама садржане су у документима усвојеним на различитим нивоима окупљања држава унутар међународних организација чије су чланице, или то настоје постати. Својим чланством у овим организацијама државе пристају на принципе на којима почивају те међународне организације, а својим потписом обавезују се примјењивати међународни документ који садржи правила међународног права и испуњавати обавезе из ратификованог документа. Међународни стандарди у области супротстављања насиљу према женама, уопштено говорећи, садржани су у различитим документима усвојеним на нивоу Уједињених нација, Савјета Европе и Европске уније, али и у одлукама којима тијела која прате примјену тих докумената одлучују у појединачним случајевима кршења права која се њима
гарантују. Обавеза је државе не само да призна и поштује права, већ и да омогући уживање у правима и заштити особa чија су права повријеђена,1 што претпоставља активан ангажман државе у осигуравању услова да се у правима може уживати.2 Ова обавеза укључује и дужност да се побољша одговор здравственог сектора на родно засновано насиље. Међународни уговори постављају минималне стандарде признавања, поштовања и заштите права испод којих државе не могу ићи. Оне државе које то желе могу учинити и више него што то минимални стандарди захтијевају. Општи стандард и надређени принцип који уважава сваки од докумената који регулише област родно заснованог насиља према женама јесте да ниједно дјело насиља према женама не смије бити опроштено. Поред кажњавања учиниоца, од држава се захтијева да обезбиједе и одговарајуће заштитне и друге мјере којима ће осигурати безбједност жртава, посебно када се налазе у ситуацијама непосредне опасности. Поред тога, државе су обавезне да успоставе широк спектар сервиса подршке у области насиља према женама како би ублажиле негативне посљедице насиља и обезбиједиле сигурност жртвама. Држава треба да финансијски подржи овe службе, а посебна пажња треба бити усмјерена на потребе жена које су због неког личног или другог својства посебно угрожене и изложене насиљу.3 У овој, као и у другим областима, документи усвојени на нивоу Уједињених нација, Савјета Европе и Европске уније могу се подијелити на: правне
1 На ове три обавезе у енглеском говорном подручју често се реферише као на3 P’s: prevention, protection, prosecution (превенција, протекција, процесуирање). Конвенција Савјета Европе из 2011. године додаје и”четврто P“ – енгл. integrated policies (интегрисане политике). 2 European Commission, (2010). Feasibility study to assess the possibilities, opportunities and needs to standardise national legislation on violence against women, violence against children and sexual orientation violence. Daphne, European Commission, Luxembourg, Publication of the European Union, стр. 16. 3 European Commission, 2010: 180, 184, 186; Logar, 2008а: 19; HagemanWhite, 2006: 14-16; Hageman White; Bohn, 2007: 17-29; Kelly; Dubois, 2008 7
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
документе, који имају обавезујућу правну снагу и дјеловање и који предвиђају механизме путем којих се омогућава санкционисање у случају поступања у супротности са њиховим одредбама, и политичке међународне документе, декларације, препоруке и резолуције, који нису правно обавезујући. Правно су необавезујуће и препоруке и тумачења која дају тијела која прате примјену обавезујућих правних докумената или одлучују у појединачним случајевима о кршењу њима признатих права . УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ Уједињене нације дале су изузетно велики допринос напорима да се постигне равноправност полова. У почетку свог дјеловања, усвојиле су низ докумената којима је женама признато право на уживање права у областима у којима су биле посебно угрожене, како у јавном и политичком животу, тако и у области приватног живота, посебно брака, у смислу регулисања статуса удатих жена и прописивањем обавезе државама да жене морају дати пристанак на склапање брака и одређивањем минималне границе за склапање и регистровање брака. Убрзо се, међутим, показало да је потребно интервенисати и у осталим областима живота, како јавног, тако и приватног, и донијети посебне правне документе којима ће се забранити дискриминација жена. Најзначајнији документ усвојен у том правцу, који је правно обавезујући за земље које су га ратификовале, је Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена из 1979. године. Њен значај за унапређење положаја жена широм свијета је изузетно велики, због чега се често назива “Женском конвенцијом“ и “Повељом женских права“4. У области признавања права на живот без насиља, ту су и Декларација о укидању насиља према женама из 1993. године и Пекиншка декларација са платформом за акцију из 1995. године, као правно необавезујући документи, који су својим садржајем и утицајем у области насиља према женама одиграли значајну улогу као водич за израду регионалних и националних закона и политика. Од изузетног значаја су и смјернице Свјетске здравствене организације, као посебне организације Уједињених нација, која координише и усмјерава јавно здравство, између осталог, и у овој области. КОНВЕНЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА О УКИДАЊУ СВИХ ОБЛИКА ДИСКРИМИНАЦИЈЕ ЖЕНА Конвенцију о укидању свих облика дискриминације жена (CEDAW) усвојила је Генерална скупштина Уједињених нација (УН) 1979. године. Конвенција пружа правно обавезујући оквир за државне мјере за укидање дискриминације жена у свим сферама живота: политичкој, економској, социјалној, културној, друштвеној, и сл. Све државе које су ратификовале конвенцију CEDAW дужне су спроводити њене одредбе.Конвенција CEDAW ступила је на снагу 3. септембра 1981. године као уговор са обавезујућим правним дејством за државе потписнице, што се осигурава
надзором над спровођењем њених одредби путем Комитета за укидање дискриминације жена, који је основан у складу са чланом 17. Конвенције. Чланом 18. се од држава чланица захтијева да подносе периодичне извјештаје о мјерама усвојеним ради ефикасне примјене одредби Конвенције. Извјештаји се подносе Комитету, који их, након разматрања, упућује државама ради предузимање одређених активности у областима у којима су уочене мањкавости у спровођењу Конвенције. Осим тога, поменути Комитет може спровести поступак истраге о тешком и систематском кршењу права признатих Конвенцијом, у којем случају позива државу на сарадњу и достављање одговора везано у склопу провјере информација, а може одлучити и да посјети државу и предузме истрагу на терену. Иако је конвенција CEDAW правно обавезујући акт, све до усвајања Факултативног протокола 1999. године, који је ступио на снагу 2000. године, није постојала могућност подношења притужби и тражења заштите пред Комитетом у случају повреде њоме гарантованих права. Препоруке којима се окончавају ови предмети у случају прихватања притужбе могу се, осим обештећења жене чија су права повријеђена, сматрати снажном политичком мјером која би убудуће могла допринијети бржем укидању дискриминације жена. Занимљиво је да у CEDAW конвенцији нема изричитог помена насиља над женама. Разлог за овај пропуст је што у вријеме када је текст конвенције био у фази израде, родно засновано насиље, посебно насиље почињено у породици, још није било сматрано питањем људских права. Одбор за CEDAW премостио је тај јаз 1992. године, када је усвојио Општу препоруку број 19. о насиљу над женама. Препоруком се насиље над женама дефинише као облик дискриминације, као насиље које је усмјерено према жени зато што је жена, или насиље које у већој мјери утиче на жене него на мушкарце, а укључује дјела која наносе физички и душевни бол и патњу, пријетње таквим дјелима, принуду и друге видове ограничења слободе (тачка 6). Одбор за CEDAW је 1994. године усвојио још један важан документ, Општу препоруку број 24. о женама и здрављу, чиме су прецизиране обавезе држава да прекину с дискриминацијом жена у подручју здравствене заштите и да осигурају да жене имају једнак приступ услугама здравствене заштите. Важно је напоменути да Препорука бр. 24. такође покрива улогу здравственог сектора у одговору на родно засновано насиље. Обје опште препоруке прецизирају обавезе држава чланица CEDAW-а да укину родно засновано насиље, између осталог и путем енергичнијег одговора здравственог система. CEDAW стандарди за енергичнији одговор здравственог система на родно засновано насиље (Препорука број 24): • Усвајање и спровођење закона, политика, протокола и процедура за рјешавање насиља над женама и дјевојчицама и осигуравање одговарајућих
4 Николић Ристановић, Весна; Мирјана Докмановић, (2006). Међународни стандарди о насиљу у породици и њихова примена на Западном Балкану. Издавачко- графичко предузуеће Прометеј, Београд, стр. 55. 8
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
здравствених услуга; • Спровођење свеобухватне стратегије за промоцију здравља жене током живота, укључујући интервенције као одговор на родно засновано насиље, којима се осигурава квалитетна и приступачна здравствена заштита, између осталог и услуге у области сексуалног и репродуктивног здравља; • уклањање свих препрека за приступ жена здравственим услугама, образовању и информацијама; • осигуравање приступа здравственим услугама у складу са људским правима жене, укључујући и право на самосталност, приватност, повјерљивост, свјесни пристанак и избор. Услуге морају бити пружене на начин да се поштује достојанство жене, у складу са њеним потребама и ставовима. То значи, између осталог, забрану присиљавања, нпр. стерилизација без пристанка, или обавезно тестирање на полно преносиве болести; • спровођење родно осјетљиве обуке, чији је циљ да здравствени радници и сарадници успјешно открију и санирају здравствене посљедице родно заснованог насиља. Програм обуке треба да садржи свеобухватне, обавезне, родно осјетљиве курсеве на тему здравља и људских права жене, посебно родно заснованог насиља; • осигуравање адекватне заштите и здравствених услуга, укључујући и лијечење трауме и савјетовање за жене у посебно тешким околностима, као што су жене заробљене у оружаним сукобима и жене избјеглице; • осигуравање жалбеног поступка и санкција против здравствених радника који су криви за сексуално злостављање пацијената. Декларација о укидању насиља над женама (DEVAW) Декларација о укидању насиља над женама Уједињених нација већ у самом називу каже да се ради о насиљу које је усмјерено према жени. Према дефиницији из члана 1. Декларације, коју су Уједињене нације усвојиле 1993. године, насиље над женама дефинише се као било који акт родно заснованог насиља које за резултат има или ће вјероватно имати физичко, сексуално или психичко угрожавање или патњу жене, укључујући пријетње таквим дјелима, ограничење или самовољно лишавање слободе жена, без обзира да ли произлази из јавног или приватног живота. Декларација препознаје друштвену толеранцију према насиљу над женама и посебно издваја обичајне, традиционалне, вјерске и друге ставове (члан 4, став 1) и, у том смислу, државама препоручује да усвоје одговарајуће мјере, посебно у области образовања, ради промјене друштвених и културних модела понашања мушкараца и жена ради елиминације предрасуда, обичаја и свих других пракси базираних на идеји инфериорности или супериорности било ког пола, као и стереотипним улогама мушкарца и жене (члан 4, став 1, тачка ј). Како би се насиље према женама зауставило, државама се предлаже да примијене, без одлагања, сва одговарајућа средства у политици укидања насиља према женама, укључујући и подршку која ће
омогућити да жене подвргнуте насиљу, а по потреби и њихова дјеца, имају специјалистичку његу, као што су: рехабилитација, помоћ у њези дјеце и њиховом издржавању, лијечење, савјетовање, здравствене и социјалне услуге, погодности и програми и све друге одговарајуће мјере ради њихове веће заштите и физичке и психолошке рехабилитације (члан 4, став 1, тачка г). Дефиниција насиља над женама из Декларације, уз економско насиље као његов манифестациони облик, преузета је у бројним међународним и регионалним документима који се баве насиљем над женама. Пекиншка декларација са Платформом за акцију Пекиншка декларација са Платформом за акцију резултат је рада Четврте свјетске конференције о женама, која је одржана у септембру 1995. године. Ово је прва глобална конференција жена која је посветила пажњу насиљу над женама, уједно и прва након усвајања Декларације о укидању насиља над женама. Област насиља над женама издвојена је међу дванаест области за које се сматра да захтијевају посебну пажњу када су у питању људска права жене. Пекиншка декларација под насиљем над женама подразумијева сваки акт насиља заснован на полним разликама који доводи, или ће вјероватно довести, до психичког, физичког или полног угрожавања или патње жене, укључујући и пријетње таквим актима, присилу или самовољно одузимање слободе, било да се то дешава у јавном или приватном животу. Сходно томе, у члану 113. наводи се да насиље над женама обухвата, али се не ограничава, на сљедеће: физичко, сексуално и психолошко насиље до ког долази у породици, укључујући батине, сексуално злостављање женске дјеце у домаћинству, насиље у вези са миразом, брачно силовање, обрезивање женских гениталија и друге традиционалне поступке који шкоде женама, насиље ван брачне заједнице и насиље у вези са експлоатацијом (тачка а); физичко, сексуално и психолошко насиље до ког долази у широј заједници, укључујући силовање, сексуално злостављање, сексуално узнемиравање и заплашивање на послу, у образовним институцијама и на другим мјестима, трговање женама и присиљавање на проституцију (тачка б) и физичко, сексуално и психолошко насиље које држава спроводи или прећутно одобрава , без обзира гдје се дешава (ц). Значај Пекиншке декларације и Платформе за акцију је у томе што су то политички инструменти који, осим декларативног уважавања и признавања права, између осталог, и на живот без насиља, постављају циљеве и конципирају активности којима ће се ти циљеви достићи. Такође, одређују и широк круг субјеката одговорних за спровођење различитих активности: владе, локалне органе управе, невладине организације, образовне институције, јавни и приватни сектор, посебно предузећа, медији, послодавци, синдикати, омладинске организације, али и генерални секретар Уједињених нација, међународне организације, регионалне организације, научне установе. Овај приступ указује на потребу мултисекторалног приступа рјешавању проблема насиља над женама. 9
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ЗАКЉУЧЦИ 57. СЈЕДНИЦЕ КОМИСИЈЕ ЗА СТАТУС ЖЕНА Комисија за статус жена (Commission on the Status of Women - CSW) је на 57. сједници, одржаној 2013. године, усвојила закључке о “укидању и спречавању свих облика насиља над женама и дјевојчицама” и позвала владе да се, између осталог, позабаве посљедицама насиља над женама и дјевојчицама по физичко, ментално и сексуално и репродуктивно здравље кроз пружање доступних услуга здравствене заштите. Ове услуге морају бити конципиране тако да омогућавају препознавање трауме и обезбиједе приступачне, сигурне, дјелотворне и квалитетне лијекове, подршку прве линије, лијечење повреда и психосоцијалну подршку, те подршку за ментално здравље, хитну контрацепцију, сигуран прекид трудноће ако је допуштен законом, постекспозицијску профилаксу за HIV инфекције, дијагностиковање и лијечење полно преносивих инфекција, као и вјештачење од стране квалификованих стручњака. Надаље, здравствени радници и сарадници морају бити оспособљени за ефективно препознавање и лијечење жена изложених насиљу. У Дијелу Д истиче се потреба за истраживањем и свеобухватним прикупљањем података о насиљу над женама, чиме би се формулација нових закона и политика и прилагођавање постојећих стандарда засновали на чврстим доказима. У неколико закључака наглашена је важна улога женских невладиних организација у борби против насиља над женама. СМЈЕРНИЦЕ СЗО ЗА ЗДРАВСТВЕНЕ РАДНИКЕ СЗО је управљачки и кординацијски ауторитет за здравље у систему УН-a. То је водећа организација за питања општег здравља, обликовање истраживања у здравству, постављање норми и стандарда, артикулисање емпиријских политика, обезбјеђивање техничке подршке замљама и праћење и процјену трендова здравља. Године 2013, СЗО је објавила пакет емпиријских смјерница у сврху бољег одговора здравства на насиље интимног партнера и сексуално насиље, под називом “Одговор на насиље интимног партнера и сексуално насиље над женама. Клиничке и политичке смјернице СЗО.” Овај документ пружаоцима здравствених услуга даје смјернице за реаговање на насиље над женама. Такође се бави креаторима политика, подстицањем боље координације и финансирања услуга, те већу пажњу посвећује реаговању на насиље над женама у оквиру програма усавршавања пружалаца здравствених услуга. Смјернице покривају сљедеће области: • препознавање и клиничко санирање посљедица насиља интимног партнера, • клиничко санирање посљедица сексуалног злостављања, • обука на тему: насиље интимног партнера и сексуално злостављање жена, • политике и програмски приступи у пружању услуга, и • обавезно извјештавање о насиљу интимног партнера.
Смјернице СЗО пружају стандарде који могу послужити као основа за регионалне смјернице, те интеграцију тих питања у едукацију пружалаца здравствених услуга (СЗО 2013). Препоруке су уграђене у Публикацију UNFPA и WAVE. САВЈЕТ ЕВРОПЕ Поред докумената усвојених на нивоу Уједињених нација, родно заснованим насиљем над женама баве се и документи усвојени на регионалном нивоу. Савјет Европе усвојио је низ докумената који се посебно односе на насиље над женама. Све донедавно, најзначајнији документ усвојен на овом нивоу, због своје свеобухватности и мултидисциплинарног приступа рјешавању проблема насиља према женама, била је Препорука (2002)5 Комитета министара Савјета Европе. Наиме, до априла 2011. године, на нивоу Савјета Европе није постојао ниједан правно обавезујући инструмент у области родно заснованог насиља над женама и насиља у породици. Залагањем невладиних организација и Европског женског лобија, које су упорно указивале на неопходности усвајања таквог инструмента5, коначно је, након вишегодишњег процеса усклађивања текста, 7. априла 2011. године, Комитет министара Савјета Европе усвојио Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Конвенција је ступила на снагу 1. августа 2014. године, и често се назива “Истамбулска конвенција“ јер је отворена за потписивање 11. маја 2011. године у Истанбулу. Препорука (2002)5 Комитета министара Савјета Европе за заштиту жена од насиља Разлог за доношење Препоруке (2002)5 је потреба да се уведе општи систем борбе против многоструких облика насиља над женама, као средство за уклањање препрека грађанској сигурности и демократији у Европи. Препоруком се констатује да се широм Европе државе различито односе према насиљу над женама, да се још увијек дешава да насиље над женом буде опроштено, па чак и у оним државама које имају посебне законе о укидању насиља над женама, те да је то посебно случај са насиљем над женама у породици, које се често занемарује и не доживљава као проблем који налаже интервенцију државе. Препорука садржи листу мјера које државама чланицама могу послужити у заштити жртве и спречавању насиља. Посебно су издвојене додатне мјере које се односе на насиље у породици, гдје се земљама чланицама препоручује да: - квалификују све облике насиља у породици као кривично дјело (члан 55), - ревидирају и/или повећају казне, по потреби, за намјерно нанесене тешке тјелесне повреде у породици, било ком члану породице (члан 56), - не признају невјерство као изговор за насиље у породици (члан 57),
5 European Women’s Lobby, (2007). Reality Check: When Women’s NGOs Map Politics and Legislation on Violence against Women in Europe. http://www.womenlobby.org/spip.php?article1278, стр. 5-6. 10
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
- размотре могућност увођења мјера на основу којих би, у складу са чланом 58, полиција имала право да уђе у простор у ком се налази особа у опасности, ухапси учиниоца и осигура да се изведе пред суд (тачка а), а суд могао учиноцу изрећи забрану контакта, комуникације или приласка жртви као мјеру заштите жртве, као и становање или улазак у одређена подручја (тачка б), - установе обавезан протокол дјеловања како би полиција, медицинска и социјална служба пратиле исти поступак (тачка ц), - промовишу проактивне службе за заштиту жртава које ступају у контакт са жртвом одмах по подношењу пријаве полицији (тачка д), - осигурају несметану сарадњу између свих релевантних институција, као што су полиција, судови и службе за заштиту жртава, како би омогућили жртви да предузме све релевантне правне и практичне мјере за примање помоћи у одређеном временском року и без нежељеног контакта са злостављачем (тачка е), и - казне свако кршење мјере које је службени орган изрекао злостављачу (тачка ф). Ове мјере представљају стандард којим се државе чланице Савјета Европе руководе у својим политикама за супротстављање насиљу у породици. Конвенција Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција) Конвенцију Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици усвојио је 7. априла 2011. године Комитет министара Савјета Европе као први правно обавезујући документ на нивоу ове организације, а ступила је на снагу 1. августа 2014. године. Сврха Конвенције је, између осталог, заштита жена од свих облика насиља и превенција, кажњавање и елиминација насиља над женама и насиља у породици (члан 1, став 1). У члану 2. наводи се да се Конвенција односи на све облике насиља над женама, укључујући и насиље у породици, које жене погађа несразмјерно у односу на мушкарце (став 1), а државе чланице се подстичу да Конвенцију примјењују и на све жртве насиља у породици (став 2). Конвенција дефинише насиље над женама као повреду људских права и облик дискриминације жена и прецизира да су то све дјела родно заснованог насиља која за посљедицу имају или ће вјероватно имати физичко, психичко, сексуално или економско угрожавање или патњу жене, укључујући и пријетње таквим дјелима, присилу или самовољно ускраћивање слободе, у јавном и приватном животу (члан 3, став а). Под насиљем у породици, у смислу Конвенције, сматра се свако дјело физичког, сексуалног, психичког или економског насиља до којег дође у породици или домаћинству, односно, између бивших или садашњих супружника, односно партнера, независно од тога да ли учинилац дијели или је дијелио домаћинство са жртвом (став б). Конвенцијом се под појмом “род“ разумијевају друштве-
но одређене улоге, понашања, активности и атрибути које дато друштво сматра прикладним за жене и мушкарце (став ц), а под “родно заснованим насиљем над женама“ насиље које је усмјерено према жени зато што је жена, или насиље које несразмјерно погађа жене (став д). Жртвом се сматра свако лице које је изложено насиљу над женама или насиљу у породици (став е), а став ф члана 3. јасно указује да појам “жена“ укључује и дјевојчице до 18. године живота. Истанбулска конвенција пружа исцрпан, свеобухватан и правно обавезујући оквир за државне мјере за елиминацију РЗН, и обухвата, између осталог, сљедеће области: Интегрисане политике и прикупљање података: обавеза доношења и спровођења свеобухватних и координисаних политика за спречавање и сузбијање свих облика насиља, које на централно мјесто стављају права жртве, те се спроводе кроз ефективну сарадњу свих релевантних организација (члан 7); обавеза подршке рада и сарадње са релевантним НВО (члан 9); обавеза прикупљања разврстаних одговарајућих статистичких података и подршке истраживањима о насиљу над женама (члан 11). Превенција: између осталог, Конвенција успоставља обавезу усавршавања релевантних стручњака који раде са жртвама насиља на сљедеће теме: равноправност полова, спречавање и откривање свих дјела насиља обухваћених Конвенцијом, потребе и права жртве, спречавање секундарне виктимизације. Ово усавршавање обухвата и координисану сарадњу различитих институција ради упућивања жртве одговарајућим службама (члан 15). Заштита и подршка: државе морају жртвама насиља осигурати приступ одговарајућим службама подршке ради лакшег опоравка. То укључује здравствену заштиту и социјалне службе, које имају адекватне ресурсе и стручно особље квалификовано за пружање помоћи и даље упућивање одговарајућим службама (члан 20). Надаље, Конвенција предвиђа постојање довољног броја одговарајућих и лако доступних склоништа и кризних рефералних центара за жртве силовања или сексуалног насиља (члан 23, 25) и бесплатне телефонске линије широм земље, које раде 24 часа током свих дана у недјељи, путем којих жртва може добити помоћ уз гаранцију анонимности (члан 24). Државе морају осигурати да жртве добију примјерене и благовремене информације о расположивим услугама подршке и правним мјерама на језику који разумију (члан 19). Конвенција такође наводи низ темељних начела за пружање услуга (члан 18). Конвенција, даље, успоставља обавезе земље у подручју законодавства; мјере истраге, процесуирања и заштите, миграције и азила, те међународне сарадње. Текст Конвенције прати образложење у виду коментара на поједине чланове, чији је значај непроцјењив, посебно са становишта даљег развијања правног и политичког оквира држава чланица Савјета Европе у правцу заштите жена од насиља у породици, али и свих других облика насиља. 11
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ЕВРОПСКА УНИЈА На нивоу Европске уније, као наднационалне организације, такође је усвојен велики број директива, препорука и резолуција које се баве насиљем према женама. Постојећи инструменти који се баве родно заснованим насиљем представљају политичке приоритете демократске Европе и путоказ свим земљама чланицама, као и оним које очекују прикључење.6 Супротстављање насиљу према женама види се као један од најзначајнијих задатака европске политике и “природно полазиште, минимум услова које све државе морају испунити, било да јесу, или желе да постану чланице Европске уније“.7 Резолуција Европског парламента о борби против насиља мушкараца над женама Резолуцију о борби против насиља мушкараца над женама усвојио је 2. фебруара 2006. године Европски парламент. Овом резолуцијом усвојена је политика нулте толеранције према свим видовима насиља над женама којем, према резолуцији, нема мјеста у цивилизованом друштву. У преамбули Резолуције наводи се да је њен примарни фокус на насиљу мушкараца над женама, те да је, иако се велики број случајева оваквог насиља догађа у породици, мјесто извршења насиља од секундарног значаја (тачка Ц). У уводном дијелу Резолуције истиче се да се насиље мушкараца над женама најчешће дешава у тајности дома, те да се дешава због неодговарајућег друштвеног санкционисања усљед дубоко укоријењених историјских и културолошких норми, које доприносе легитимацији мушког насиља према женама (тачка Ј). У Резолуцији се препознаје и истиче да су жене често финансијски зависне од мушкараца и да ријетко пријављују насиље, а посебно насиље у породици и сексуално насиље, усљед тврдокорног мита који и даље преовладава у друштву. Према том миту, управо су жене криве за насиље, или се ради о приватној ствари, или жене трпе јер желе да одрже везу и породицу на окупу, те не пријављују насиље јер немају довољно повјерења у полицију, правосуђе и центре за социјални рад (тачка р). Резолуцијом се, између осталог, од држава тражи да предузму одговарајуће мјере и побољшају заштиту и подршку жртвама и онима које су под ризиком да постану жртве насиља над женама. Резолуција, у члану 4, посебно издваја значај уважавања подршке жртвама, било женама или дјеци, како би им се помогло да постану финансијски и емотивно независне од учиниоца насиља (тачка д); затим, да им се обезбиједи сва неопходна подршка, укључујући привремено становање у случајевима раздвајања или развода (члан 4, тачка е), да се жене жртве родно заснованог насиља третирају као категорија која има приоритет у пројектима којима се обезбјеђују друштвени станови (тачка ф), да се осигурају сигурна склоништа уз адекватна финансијска средства (тачка г), да се обезбиједи минималан приход за жене које немају других примања како би им се омогућила реинтеграција у друштво, у са-
радњи са савјетодавним центрима (тачка х), да се спроводе посебни програми запошљавања како би се жртвама омогућило да се запосле и постану финансијски независне (тачка и), да се испита могућност оснивања посебних мултиагенцијских служби, гдје би жртве могле на једном мјесту бити у контакту са свим службама укљученим у рјешавање проблема, као што су полиција, тужилаштво, социјалне и здравствене службе (тачка ј), да се оснују центри за заштиту и подршку дјеци жена које су жртве насиља (тачка к) и обезбиједи социјална и психолошка подршка дјеци која су свједочила насиљу (тачка м).
2.2. НОРМАТИВНИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Руководство установа у којима се пружају психосоцијалне услуге жртвама РЗН и социјални и здравствени радници и сарадници морају познавати домаћи нормативни оквир за сузбијање родно заснованог насиља и поступати у складу са њим. Релевантни правни акти, како на међународном, тако и на националном нивоу, намећу земљи обавезу да предузме активне мјере у правцу спречавања и сузбијања родно заснованог насиља и да омогући адекватну заштиту жртава овог облика насиља. Најзначајнији вид заштите од свих облика родно заснованог насиља реализује се кроз кривичноправне одредбе, којима се инкриминишу поједини облици родно заснованог насиља и предвиђају одговарајуће санкције за учиниоце. Имајући у виду да родно засновано насиље обухвата сваки чин који резултира или који ће вјероватно резултирати физичком, сексуалном и психолошком повредом жене или њеном патњом, укључујући и пријетње таквим радњама, присилу или самовољно лишење слободе, било у јавности или у приватном животу, може се рећи да кривичноправна заштита од родно заснованог насиља обухвата велики број инкриминација којима се обезбјеђује заштита од свих облика угрожавања и повреда које се врше на основу полне припадности. Кривични закон Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 и 67/13), предвиђа већи број инкриминација које се могу довести у везу са родно заснованим насиљем. Међутим, у овом контексту најчешће се спомињу сљедећа кривична дјела: повреда равноправности грађана (члан 162), силовање (члан 193), обљуба над немоћним лицем (члан 194), обљуба злоупотребом положаја (члан 196), навођење на проституцију (члан 198), трговина људима (члан 198а), насиље у породици или породичној заједници (члан 208), повреда основних права радника (члан 226) иповреда права при запошљавању и за вријеме незапослености (члан 227).
6 Commission of the European Communities, (2005). COM (2005) 561 final, Communication from the Commission 2005 enlargement strategy paper. Brussels. http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/site/en/com/2005/com2005_0561en01.pdf 7 Carlshamre, Maria, (2005). Reporton the current situation in combating violence against women and any future action (2004/2220(INI)). European Parliament, Committee on Women’s Rights and Gender Equality, str. 13. 12
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Типичан деликт родно заснованог насиља свакако је кривично дјело силовања, које према одредби члана 193. има неколико облика дјела. Основни облик дјела (став 1) предвиђа казну затвора од двије до десет година за оног ко другога принуди на обљубу или неку другу полну радњу употребом силе или пријетњом да ће непосредно напасти на живот или тијело тог или њему блиског лица. Тежи облик дјела (став 2) са предвиђеном казном затвора од три до петнаест година, постоји у случају када је силовање извршено према малољетном лицу, или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин, или је истом приликом извршено више силовања од стране више лица или је силовање извршено из мржње, или је усљед дјела наступила тешка тјелесна повреда, тешко нарушење здравља или трудноћа силованог женског лица. Најтежи облик дјела (став 3) постоји уколико је усљед претходних облика наступила смрт лица према којем је дјело извршено и за њега је предвиђена казна затвора најмање десет година. Законодавац је предвидио и лакши облик дјела, тзв. полну уцјену (став 4), која постоји у случају када се принуда на обљубу или неку другу полну радњу изврши озбиљном пријетњом да ће се за пасивног субјекта или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или пријетњом неким другим тешким злом. За овај облик дјела је прописана казна затвора од шест мјесеци до пет година. Дакле, кривично дјело је полно неутрално – учинилац дјела и пасивни субјекат (жртва) може бити лице и мушког и женског пола (статистички подаци говоре да су жртве ових кривичних дјела највећим дијелом управо лица женског пола, док се као извршиоци појављују лица мушког пола). Реформом законодавства је укинута и тзв. брачна дискриминација, јер пасивни субјекат није ограничен на лице са којим учинилац не живи у брачној заједници као што је то било у претходном законодавству. Таквим рјешењем законодавац је коначно уважио чињеницу да полна слобода или слобода полног одлучивања припада сваком у једнакој мјери независно од његовог, како полног тако и брачног статуса. Како пол тако ни брак, односно брачна заједница, не може бити основ дискриминације људи. Ни чињенице да је сексуално насиље у браку тешко доказивати, те да се ово законско рјешење може и злоупотребљавати, нису довољан разлог за одступање од много важнијег принципа: да је човјекова слобода, па и полна слобода, изузетно значајна вриједност којој треба обезбиједити пуну кривичноправну заштиту и у браку и ван брака. Наведено представља основ и за измјену радње извршења овог кривичног дјела, која сада поред обљубе у класичном смислу обухвата и “друге полне радње”, чиме је у цијелости спроведен захтјев за полном једнакошћу, јер насилни полни однос у класичном смислу може починити мушкарац према жени и жена према мушкарцу, а другу полну радњу може починити и мушкарац према мушкарцу, односно жена према жени. Према владајућем схватању у новијој теорији кривичног права, под овим радњама се подразумијева свака пенетрација полног органа која је усмјерена на задовољавање полног нагона (immissio in anus, immissio
in os, fellacio) као и пенетрације другим дијеловима тијела у полне органе лица истог или различитог пола, уколико су предузете у намјери задовољавања полног нагона (нпр. имисија језика in vaginam ili per anum). При томе се упозорава да не треба унапријед искључити и неке друге могућности које се с обзиром на начин и средства дјеловања ради сексуалног иживљавања или без обзира на то иживљавање и напад на сексуалне слободе у интимним сексуалним односима могу поистовјетити са полним односом, као што су нпр. ејакулација сперме у уста и без имисије, гурање прстију у женско споловило или анус било које особе и сл. У истом смислу треба цијенити и увлачење неких предмета у полне органе лица истог или различитог пола, ако је то учињено у циљу задовољавања полног нагона (нпр. код лезбијског односа може доћи у обзир увлачење неких предмета, нпр. имитација фалуса, свијећа). Сила или пријетња, у контексту овог кривичног дјела, морају бити таквог интензитета да су подобни да сломе отпор пасивног субјекта. Утврђивање постојања таквог интензитета силе и пријетње, дуго времена је сматрано кључним питањем за постојање кривичног дјела силовања. Сматрало се да на такав интензитет принуде упућује постојање трајног, озбиљног и чврстог отпора пасивног субјекта. Изостанак таквог отпора од стране жртве, према становишту старије судске праксе, био је доказ да не постоји сила у смислу овог кривичног дјела. Међутим, новија судска пракса и теорија сматрају да је питање отпора пасивног субјекта questio facti и да га треба процјењивати зависно од свих субјективних и објективних околности конкретног случаја. Под субјективним околностима се подразумијевају околности везане за извршиоца и пасивног субјекта, као што су то нпр. психофизичко стање, узраст, физичка снага и сл., а под објективним околностима треба подразумијевати нпр. мјесто извршења кривичног дјела (отворени или затворени простор, усамљено мјесто, шума), начин извршења, односно коришћење неког оружја или оруђа, затим вријеме извршења, и сл.). С тим у вези се истиче да постојање силе, у смислу овог кривичног дјела, није искључено у случају када су постојали оправдани разлози због којих пасивни субјекат није пружао отпор или је пружао отпор слабијег интензитета. Лице према којем је усмјерена принуда треба да се противи вршењу обљубе или друге полне радње, али то не значи да се противљење мора увијек манифестовати у давању физичког отпора одређеног интензитета, а поготово не у давању сталног отпора у току трајања обљубе, јер пасивни субјекат може из разних разлога престати с давањем отпора, а да то ипак не представља накнадно саглашавање, односно пристанак на обљубу или неку другу полну радњу. У контексту родно заснованог насиља као облика дискриминације по основу пола, неопходно је поменути и кривично дјело обљуба злоупотребом положаја (члан 196). Наведено дјело, према својој суштини, представља својеврстан облик злоупотребе положаја надређености, односно положаја из којег учиниоцу произилазе одређена овлашћења да одлучује о статусу или правима пасивног субјекта. Стога 13
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
је ова инкриминација у садашњем тренутку изузетно значајно, мада се у пракси недовољно примјењује. Основни облик дјела (став 1), за који је предвиђена казна затвора од шест мјесеци до пет година,чини онај ко злоупотребом свог положаја наведе на обљубу или другу полну радњу лице које се према њему налази у односу какве подређености или зависности. Дакле, учинилац кривичног дјела може бити лице, мушког или женског пола, према којем се пасивни субјекат налази у односу какве подређености или зависности. Међутим, чињеница је да се ово дјело врши углавном према лицима женског пола због друштвено предодређене или наметнуте улоге подређености, како у приватном тако и у јавном животу. Дјело врши онај ко без принуде, искориштавајући положај зависности због којег се жртва није у стању одупријети полним захтјевима извршиоца, оствари обљубу или другу полну радњу. Пасивни субјекат може бити пунољетно лице, мушког или женског пола. Однос подређености постоји када је једно лице обавезно да поступа по наређењима или упутствима другог лица, док зависност значи да је положај једног лица такав да се може погоршати или побољшати по вољи другог лица. Постојање таквог односа је фактичко питање које суд утврђује у сваком конкретном случају у склопу свих субјективних и објективних околности дјела. При томе је ирелевантно да ли су такви односи формалног или неформалног карактера, тј. да ли произилазе из неког правног основа или из фактичких животних чињеница. Тако нпр. постојаће однос подређености између послодавца и радника, директора и његових сарадника, између нижих и виших функционера у војсци или полицији, између војног старјешине и војника, али и у многим другим случајевима у којима такав однос произилази из стварног односа подређености или зависности који се не темељи на неком правном основу. У таквом фактичком односу подређености или зависности било би нпр. лице које је посудило велику суму новца од извршиоца, или нпр. лице које од извршиоца очекује финансијску помоћ или позајмицу која му је од виталне важности. Злоупотреба значи коришћење, искоришћавање самог положаја учиниоца као таквог, који се јавља као јединствен или главни повод за вршење обљубе или неке друге полне радње, без постојања емотивног покрића за поступање извршиоца и жртве. Она се остварује првенствено давањем односно обећањем одређених погодности или пријетњом односно наговјештајем наступања одређених штетних посљедица које су везане за положај извршиоца у односу на пасивног субјекта. Квалификовани облик овог дјела (став 2) постоји у случају када наставник, васпитач, старалац, усвојилац или друго лице које злоупотребом свог положаја изврши обљубу или другу полну радњу са малољетним лицем које му је повјерено ради учења, васпитања, чувања или његе. За овај облик дјела предвиђена је казна затвора од једне до осам година.
14
Посебан облик манифестације родно заснованог насиља свакако је насиље у породици или породичној заједници, које је инкриминисано одредбом члана 208. Кривичног закона. Основниоблик дјела (став 1), за који је предвиђена казна затвора од три мјесеца до три године, врши онај ко примјеном насиља, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, тјелесни интегритет или душевно здравље члана своје породице или породичне заједнице, и тиме доведе до повреде физичког или психичког интегритета пасивног субјекта. Дио законске одредбе “. . . и тиме доведе до повреде физичког или психичког интегритета пасивног субјекта . . .“ представља објективни услов инкриминације. Дакле, уколико није дошло до повреде психичког или физичког интегритета (при чему се мисли на лакшу повреду) постојаће прекршај у смислу Закона о заштити од насиља у породици. Ово представља основни критеријум за разликовање насиља у породици као прекршаја од насиља у породици као кривичног дјела. Тежи облик дјела (став 2), са предвиђеном казном затвора од шест мјесеци до пет година, постоји у случају када је учинилац основног облика дјела користио оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тијело тешко повриједи или здравље наруши. Ако је усљед претходних облика дјела наступила тешка тјелесна повреда или тешко нарушавање здравља или су она учињена према лицу млађем од 18 година или у присуству лица млађег од 18 година, учинилац ће се казнити затвором од двије до десет година (став 3). Међутим, ако је усљед наведених облика дјела наступила смрт члана породице или породичне заједнице, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година (став 4). Најтежи облик дјела, са предвиђеном казном затвора од најмање десет година, постоји у случају кад учинилац лиши живота члана породице или породичне заједнице којег је претходно злостављао (став 5). Законодавац је предвидио новчану казну или казну затвора од три мјесеца до три године за оног ко прекрши мјере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона (став 6). Специфичност овог кривичног дјела огледа се у чињеници да оно може бити извршено само између чланова породице или породичне заједнице. Стога је било изузетно битно одредити круг лица која се сматрају чланом породице или породичне заједнице, јер је ово кривично дјело управљено на заштиту од насиља које се врши у породици или породичној заједници, односно насиља које врши један члан породице или породичне заједнице према другом члану породице или породичне заједнице. Према изричитој одредби члана 208. став 7. Кривичног закона, чланом породице или породичне заједнице, у смислу овог кривичног дјела, сматрају се супружници или бивши супружници и њихова дјеца и дјеца сваког од њих, ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, њихова дјеца или дјеца сваког од њих, сродници по тазбини закључно до другог степена без обзира на чињеницу да је брачна заједница престала, родитељи садашњих и бивших брачних и ванбрачних партнера, сродници из потпуног усвојења у правој линији без ограничења, а у побочној закључно са четвртим
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
степеном, као и сродници из непотпуног усвојења, лица која везује однос старатељства, лица која живе или су живјела у истом породичном домаћинству, без обзира на сродство, те лица која имају заједничко дијете или је дијете зачето, иако никада нису живјела у истом породичном домаћинству. Поред низа инкриминација које предвиђа Кривични закон Републике Српске, а које су усмјерене на заштиту од појединих облика родно заснованог насиља, битно је поменути да овај закон, поред казни које су предвиђене за поједине облике кривичних дјела, предвиђа и могућност да се учиниоцима тих кривичних дјела изрекну и неке мјере безбједности, међу којима посебну пажњу заслужују мјера безбједности забрана приближавања и комуникације са одређеним лицем (члан 62а), обавезан психосоцијални третман (члан 62б) и удаљење из заједничког домаћинства (62в). Наведеним мјерама безбједности настоји се обезбиједити потпунија заштита жртве насиља и то тако што се учиниоцу забрањује, у одређеном временском периоду, приближавање оштећеном на одређеној удаљености, приступ у простор око мјеста становања или рада, комуникација са оштећеним или са другим лицем ако би такво понашање учиниоца представљало психичко узнемиравање за оштећеног или тако што се учинилац дјела са елементима насиља удаљује из заједничког домаћинства на одређени временски период. Обавезан психосоцијални третман се може изрећи учиниоцу уколико се на основу његовог претходног живота и психичких карактеристика личности, утврди да постоји опасност да ће поновити такво или слично дјело и да је ради отклањања ове опасности потребан психосоцијални третман. Насиље у породици је специфичан облик родно заснованог насиља јер се врши у породици, између људи који су повезани или су били повезани емотивним везама и често имају заједничку дјецу и имовину, а облици тог насиља су веома различити. Крећу се од психичког малтретирања (свакодневних увреда, омаловажавања, забране контакта са пријатељима и члановима шире породице) па до тешких физичких повреда и неријетко убиства. Психички или тјелесни интегритет члана породице или породичне заједнице може бити у већој или мањој мјери угрожен или повријеђен различитим радњама насилника. Свака повреда или угрожавање не може се третирати као кривично дјело, јер нема онај степен друштвене опасности и штетности који је предвиђен кривичним дјелом из члана 208. Кривичног закона. Нпр. чупање за косу, шамарање итд. најчешће не доводе до повреде тјелесног интегритета и као такве, ове радње се не могу сматрати кривичним дјелом. Међутим, јасно је да су такве радње недопуштене и да представљају напад на тјелесни интегритет жртве, њено спокојство или душевно здравље. Како би се омогућило адекватно кажњавање и за такве радње учиниоца које се не могу подвести под кривично дјело насиље у породици или породичној заједници, у
Републици Српској је донесен Закон о заштити од насиља у породици ( “Службени гласник Републике Српске“, бр. 102/12, 108/13 и 82/15) којим се поједине радње, односно облици испољавања насиља у породици, дефинишу као прекршај. Према изричитој одредби овог закона (члан 2) основни циљ овог закона јесте заштита жртава насиља у породици спречавањем и сузбијањем насиља у породици којим се крше уставом и законима загарантована људска права и слободе. Насиље у породици, у смислу овог закона, представља свака радња насиља члана породице или породичне заједнице којом се угрожава спокојство, психички, тјелесни, сексуални или економски интегритет другог члана породице или породичне заједнице (члан 6. став 1). Наведеном дефиницијом се насиље у породици, као прекршај, своди на угрожавање спокојства, психичког, тјелесног, сексуалног или економског интегритета другог члана породице или породичне заједнице. Све радње насиља које доводе до повреде наведених вриједности члана породице или породичне заједнице, представљају кривично дјело. У ставу 2. члана 6. Закона о заштити од насиља у породици, предвиђено је да свака радња насиља, у смислу става 1. овог члана, која не садржи обиљежја кривичног дјела, представља прекршај, а нарочито сљедеће радње: а) пријетња наношењем тјелесне повреде члану породице или њему блиском лицу, б) пријетња одузимањем дјеце или избацивањем из стана члана породице, в) исцрпљивање радом, изгладњивањем, ускраћивањем сна или неопходног одмора члану породице, г) васпитање дјеце на начин понижавајућег поступања, д) ускраћивање средстава за егзистенцију члану породице, ђ) ускраћивање права на економску независност забраном рада или држањем члана породице у односу зависности или подређености, пријетњом или недавањем средстава за живот или другим облицима економске доминације, е) вербални напад, псовање, називање погрдним именом или вријеђање члана породице на други начин, ж) ограничавање слободе комуницирања члана породице са члановима породице или другим лицима, з) оштећење, уништење или прометовање заједничке имовине или имовине у посједу, као и оштећење или уништење имовине у власништву или у посједу другог члана породице, односно покушај да се то учини, и) ухођење члана породице, и ј) проузроковање страха, понижења, осјећаја мање вриједности, као и друге радње које не садрже обиљежја кривичног дјела насиља у породици или породичној заједници.
15
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Како би се онемогућила досадашња пракса појединих службених лица која су, у случају када је радња насиља извршена први пут, своју интервенцију завршавала усменом опоменом учиниоца, без подношења одговарајуће пријаве надлежним органима, законом је изричито наведено да се сматра да је прекршај учињен ако је радња прекршаја извршена једном или више пута, а одређена је трајним глаголом (став 3. члана 6). Тиме је успостављена обавеза за све субјекте заштите да, у складу са обавезом пријављивања насиља у породици, поднесу пријаву надлежном органу независно од тога што је радња насиља у породици извршена први пут и што, по њиховој субјективној процјени, представља само случајну епизоду у породичном животу учиниоца и жртве. Како би се одредио круг лица која могу бити учиниоци или жртве насиља у породици, овим законом је, на идентичан начин као и Кривичним законом Републике Српске, дефинисан члан породице или породичне заједнице. Наиме, према члану 7. овог закона чланом породице или породичне заједнице, у смислу овог закона, сматрају се: а) супружници или бивши супружници и њихова дјеца и дјеца сваког од њих, б) ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, њихова дјеца или дјеца сваког од њих, в) сродници по тазбини закључно до другог степена без обзира на чињеницу да је брачна заједница престала, г) родитељи садашњих и бивших брачних и ванбрачних партнера, д) сродници из потпуног усвојења у правој линији без ограничења, а у побочној линији закључно са четвртим степеном, као и сродници из непотпуног усвојења, ђ) лица која везује однос старатељства, е) лица која живе или су живјела у истом породичном домаћинству, без обзира на сродство, ж) лица која имају заједничко дијете или је дијете зачето, иако никада нису живјела у истом породичном домаћинству. Наведена дефиниција члана породице или породичне заједнице није специфичност нашег правног система, јер сличну дефиницију члана породице или породичне заједнице налазимо и у другим европским законодавствима. Усклађена је и са рјешењима која су прихваћена у Конвенцији о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици Савјета Европе из 2011. године, према којима насиље у породици обухвата углавном два типа насиља: партнерско насиље између садашњих, односно бивших супружника односно партнера, и међугенерацијско насиље, које се најчешће јавља између родитеља и дјеце. Насиље у породици се најчешће наставља и након прекида везе или заједнице живота. Стога, заједничко мјесто становања учиниоца и жртве није неопходно за постојање насиља у породици,(члан 3. став б. Конвенције). С обзиром на то да је циљ овог закона заштита жртава насиља у породици, закон садржи већи број одредаба којима 16
се регулишу поједина права жртава и предвиђа посебна заштита жртава овог облика родно заснованог насиља. Тако је у ставу 1.члана 8. предвиђено да жртва насиља у породици има право на психосоцијалну помоћ и социјалну и медицинску заштиту у складу са законима из области здравствене и социјалне заштите. Посебну помоћ и заштиту у складу са овим законом ужива жртва која је: а) дијете, б) старије лице, в) лице са инвалидитетом, и г) лице под старатељством (став 2). Дијете је жртва и уколико је било присутно приликом вршења насиља према другом члану породице, иако радње насиља нису предузете према њему (став 3). Одредба става 3. је изузетно значајна јер наглашава да у свим таквим случајевима постоји психичко насиље према дјетету као облик насиља у породици, што се у судској пракси често занемарује. Одредбом члана 9. став 1. Закона о заштити од насиља предвиђено је да су заштиту, помоћ и подршку жртвама насиља у породици дужни пружити припадници Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: полиција), тужилаштво, центри за социјални рад, односно службе социјалне заштите, здравствене и образовне установе и надлежни суд (у даљем тексту: субјекти заштите). Субјекти заштите дужни су поступати у складу са одредбама овог закона и пружити заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак (став 2). Чланом 10. овог закона (став 1) предвиђено је да жртве насиља у породици имају право на приступ свим субјектима заштите и ослобођене су свих трошкова поступка. Право на бесплатну правну помоћ жртве имају у поступцима остваривања својих права и заштите, у складу са прописима који регулишу област бесплатне правне помоћи (став 2). Посебан дио овог закона посвећен је поступку остваривања заштите жртава насиља у породици. Тако је у члану 11. прописано да су субјекти заштите дужни без одлагања обезбиједити хитно рјешавање предмета насиља у породици, водећи рачуна да су интерес и добробит жртве приоритет у тим поступцима, а нарочито ако је жртва дијете, старије лице, лице са инвалидитетом и лице под старатељством (став 1). У случајевима насиља у породици, субјекти заштите дужни су да међусобно сарађују и размјењују потребне податке и информације (став 2). С обзиром на то да је досадашња пракса показала да случајеви насиља у породици често остају непријављени због увријеженог схватања да је насиље у породици приватна ствар сваке породице, овим законом је посебно наглашена обавеза пријављивања таквих случајева. Наиме, према одредби става 1. члана 12. овог закона, чланови породице, субјекти заштите, као и запослени у образовним, социјалним и здравственим установама, као и сваки други грађанин, дужни су, одмах након
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
сазнања да је почињено насиље у породици или да постоје основи сумње да је почињено насиље у породици, пријавити то полицији. Након пријема пријаве да је учињено насиље у породици, полиција је дужна да одмах о томе обавијести центар за социјални рад, који ће одмах непосредно пружити социјалну заштиту и психосоцијалну помоћ жртви, предузети друге мјере из своје надлежности, те о томе сачинити службени извјештај (став 2).Здравствена установа омогућиће жртви бесплатан медицински преглед ради утврђивања постојања повреда физичког или психичког интегритета (став 3). О извршеном насиљу у породици полиција одмах обавјештава и надлежног тужиоца и, уз извјештај, доставља прикупљене доказе и обавјештења о томе (став 4). Уколико надлежни тужилац нађе да радња насиља у породици нема обиљежја кривичног дјела, предмет ће вратити подносиоцу извјештаја из става 4. овог закона на даље поступање. Захтјев за покретање прекршајног поступка за радње насиља у породици прописане овим законом може да поднесе: а) полиција, б) други овлашћени органи у складу са законом којим се прописују прекршаји и в) оштећени. Када је у питању поступак остваривања заштите жртава насиља у породици, најзначајнија новина коју уноси овај закон јесте могућност изрицања хитних мјера заштите, које се могу изрећи прије покретања поступка или у току поступка. Наиме, одредбом члана 13. предвиђено је да се, ради отклањања непосредне опасности по физички и психички интегритет, ради спречавања понављања насиља и гарантовања безбједности жртве, учиниоцу насиља у породици могу изрећи хитне мјере заштите прије покретања поступка или у току поступка. Хитне мјере заштите су: а) удаљење учиниоца насиља из стана, куће или другог стамбеног простора и/или б) забрана приближавања и контактирања учиниоцу насиља са жртвом насиља у породици. Ову могућност познају и законодавства других држава, нпр. Црне Горе, Холандије, Аустрије, итд. Процјена ризика по живот и здравље жртве кључна је за добре одлуке у процесу заштите. У свим фазама заштите неопходно је анализирати ситуацију и процијенити степен ризика да насилник повриједи, покуша да убије или убије жртву. Стога, неопходно је да сви који су у контакту са жртвама насиља требају да разумију вишеструке узроке и штете од насиља над женама. Међународни стандарди у изрицању хитних мјера заштите указују на чињеницу да је за изрицање ових мјера довољна само процјена полиције о степену опасности извршеног насиља и ризику за жртву. Тако низак стандард доказивања диктира основна сврха ових мјера које представљају облик заштите жртава. Овлаштено лице подноси суду за прекршаје приједлог за изрицање хитне мјере заштите, независно од тога да ли се у конкретном случају ради о прекршају или кривичном дјелу. Новину у поступку остваривања заштите жртве насиља у породици представља и обавеза центра за социјални рад да у сваком случају насиља у породици утврди план помоћи жртви насиља у породици.
Према Закону о заштити од насиља у породици (члан 23) прекршајне санкције за заштиту од насиља у породици су: а) казне, б) мјере упозорења, в) заштитне мјере и г) васпитне мјере. Прекршајне казне су казна затвора и новчана казна. Мјере упозорења су укор и условна осуда. Заштитне мјере су: а) удаљење из стана, куће или неког другог стамбеног простора; б) забрана приближавања жртви насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана приближавања жртви); в) забрана узнемиравања или ухођења жртве насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана узнемиравања или ухођења жртве); г) обавезан психосоцијални третман и д) обавезно лијечење од зависности (члан 23а). Васпитне мјере су судски укор и васпитне мјере појачаног надзора. Прекршајне санкције изриче суд у прекршајном поступку који је покренут и спроведен у складу са одредбама закона којим се прописују прекршаји. Сврха прекршајних санкција из става 1. овог члана јесте да се утиче на учиниоца и остале да убудуће не чине прекршај насиља у породици, да се осигура нужна заштита здравља и безбједност жртве, те отклоне околности које погодују или подстицајно дјелују на извршење насиља у породици. Учинилац насиља у породици је дужан да поступи у складу са изреченом заштитном мјером. Субјект заштите који у дјелокругу свог рада сазна да учинилац насиља у породици не поступа у складу са изреченом заштитном мјером дужан је да о томе обавијести надлежни суд и центар за социјални рад (члан 31). Посебан дио овог закона под називом Надзор и казнене одредбе садржи одредбе о висини новчане казне која је предвиђена за поједине случајеве насиља у породици који су дефинисани у члану 6. овог закона или за поновљене радње насиља у породици. Посебно је значајна одредба става 6. члана 42. којом је прописано да ће се новчаном казном од 1.000 КМ до 3.000 КМ казнити за прекршај запослени у образовној, социјалној и здравственој установи који не пријави насиље у породици из члана 6. овог закона. Дакле, наведеном одредбом санкционисано је непријављивање било које радње насиља у породици која је дефинисана чланом 6. овог закона, а која на било који начин постане позната запосленим у образовној, социјалној или здравственој установи. Тиме се још једном наглашава неопходност и значај пријављивања свих случајева насиља у породици, а могло би се рећи и одговорност коју наведена лица имају у сузбијању и превенцији насиља у породици. Највећи значај Закона о заштити од насиља у породици огледа се у увођењу заштитних мјера које се могу изрећи насилнику и којима се заправо обезбјеђује заштита жртава насиља у породици. Начин њиховог конкретног спровођења регулисан је подзаконским актима. Правилник о начину спровођења заштитне мјере обавезно лијечење од зависности (“Службени гласник Репу17
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
блике Српске“, број 5/15) прописује начин спровођења заштитне мјере која се примјењује према учиниоцу насиља у породици који је насиље извршио под утицајем зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци. Лијечење од зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци учиниоца насиља у породици, у смислу овог правилника, подразумијева индивидуални и групни третман, који спроводе оспособљене стручне особе у сврху заустављања и спречавања насилног понашања (члан 2). Чланом 3. овог правилника прописано је да је сврха заштитне мјере - обавезно лијечење од зависности да се њеним спровођењем спријечи насиље у породици отклањањем околности које погодују или подстицајно дјелују на учиниоце новог насиља у породици које се чини под утицајем зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци. Циљ спровођења заштитне мјере “обавезно лијечење од зависности“ јесте побољшање општег здравственог стања учиниоца насиља у породици и његове социјалне рехабилитације и реинтеграције у сврху смањивања и отклањања опасности понављања учињеног насиља. Чланом 4. прописује се да се заштитна мјера - обавезно лијечење од зависности спроводи у здравственим установама које врше дијагностику и лијечење болести зависности, те да спровођење заштитне мјере почиње у болничким условима, а наставак третмана спроводи се кроз центре за заштиту менталног здравља и у здравственој установи која је најближа мјесту пребивалишта или боравишта учиниоца насиља у породици. У члану 5. прописано је да је учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности обавезан да учествује у спровођењу те мјере. Током спровођења заштитне мјере “обавезно лијечење од зависности” жртва насиља у породици може бити укључена у третман уколико на то пристане, те уколико је то потребно по оцјени водитеља третмана. Члан 6. прецизира да учинилац насиља у породици треба да се јави у надлежну здравствену установу из члана 4. овог правилника у року одређеном одлуком суда. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности треба да, у најкраћем могућем року, осигура почетак спровођења те заштитне мјере. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру “обавезно лијечење од зависности“, у сарадњи са учиниоцем насиља у породици, израђује индивидуални терапијски поступак, у складу са добром клиничком праксом и клиничком сликом зависности (члан 7). Спровођење заштитне мјере “обавезно лијечење од зависности“ траје у периоду који је одређен одлуком суда (члан 8). Чланом 9. прописано је да здравствена установа обавјештава суд о датуму и мјесту почетка обавезног лијечења од зависности. Уколико се учинилац насиља у породици није јавио на обавезно лијечење од зависности у року одређеном одлуком суда, здравствена установа о томе обавјештава суд који је донио одлуку и центар за социјални рад. Члан 10. прописује да, уколико учинилац насиља у породици не долази редовно на обавезно лијечење од зависности 18
или ако се процијени да, упркос редовном доласку, обавезно лијечење од зависности неће довести до промјене у понашању учиниоца насиља, здравствена установа о томе обавјештава надлежни суд и центар за социјални рад у складу са чланом 31. став 2. Закона. Уколико учинилац напусти обавезно лијечење од зависности или је суспендован са обавезног лијечења од зависности или постоји оправдана бојазан за безбједност жртве, здравствена установа о томе обавјештава и жртву насиља у породици. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру “обавезно лијечење од зависности“ води евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења обавезног лијечења зависности, о току и резултатима спроведеног лијечења, те о томе два пута годишње извјештава орган старатељства, према мјесту пребивалишта, односно боравишта учиниоца насиља, а, према потреби, на захтјев органа старатељства, и раније. Садржај и облици образаца евиденције из става 1. овог члана налазе се у Прилогу овог правилника, који чини његов саставни дио (члан 11). ПРИЛОГ ЕВИДЕНЦИЈА ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ - ОБАВЕЗНО ЛИЈЕЧЕЊЕ ОД ЗАВИСНОСТИ 1. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: __________ Број и датум одлуке: ____________________________ Трајање мјере: ________________________________ Мјера је изречена: први пут ДА ________ НЕ _________ Ранија мјера: _________________________________ 2. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: ________________________________ Име оца: ________ мајке/дјевојачко презиме/: _______ Пол: ________________________________________ Датум и мјесто рођења: __________________________ Држава рођења: _________ држављанство: __________ Занимање и школска спрема: _____________________ Адреса становања: _____________________________ 3. ПОДАЦИ О ЛИЈЕЧЕЊУ Датум почетка лијечења: _________________________ Датум завршетка лијечења: _______________________ Лијечење је прекинуто, датум, разлог: _______________ Лијечење је довело до позитивних промјена у понашању учиниоца: ДА ______ НЕ ______ Правилник о начину и мјесту спровођења заштитне мјере - обавезан психосоцијални третман (“Службени гласник Републике Српске“, број 111/14) прописује начин спровођења заштитне мјере обавезног психосоцијалног третмана учиниоца насиља у породици (у даљем тексту: психосоцијални третман). Члан 2. овог правилника прописује да психосоцијални третман треба да заустави и спријечи даље насиље путем:
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
1) постизања увида и прихватања одговорности за властито насилно понашање, 2) усвајања самоконтроле понашања, 3) учења социјалним вјештинама и мијењањем увјерења која доприносе насилном понашању, 4) отклањања узрока насилног понашања и 5) постизања позитивних промјена у понашању учиниоца насиља у породици. Циљ спровођења психосоцијалног третмана је смањивање и отклањање опасности понављања учињеног насиља. Психосоцијални третман, у смислу овог правилника, подразумијева индивидуални и групни третман (члан 3). Здравствени радници и сарадници психосоцијални третман обављају у центру за заштиту менталног здравља надлежног дома здравља у сарадњи са центром за социјални рад (члан 4). Чланом 5. прописује се да је учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру “обавезан психосоцијални третман“ обавезан да учествује у спровођењу психосоцијалног третмана. Током спровођења психосоцијалног третмана, жртва насиља у породици може бити укључена у третман уколико на то пристане, те уколико је то потребно према оцјени водитеља третмана. У случају укључивања жртве у психосоцијални третман учиниоца насиља у породици, здравствени радници и сарадници који спроводе психосоцијални третман дужни су да поступају са повећаном пажњом, уз отклањање, у координацији са другим укљученим органима, установама и службама, било којих околности и ризика који могу довести до понављања насиља и/или поновне трауматизације жртве. Чланом 6. прописано је да ће, прије започињања психосоцијалног третмана, здравствена установа и центар за социјални рад са учиниоцем насиља у породици израдити план активности у писаној форми који садржи начин на који се психосоцијални третман спроводи, обавезе учиниоца насиља у породици, процјену ризика, као и план поступања у кризним ситуацијама. У члану 7. наводи се да са планом активности мора бити упознато одрасло лице – жртва насиља у породици, а дијете путем законског заступника, односно родитеља који није учинилац насиља у породици. У случају укључивања жртве насиља у породици у спровођење психосоцијалног третмана, жртва насиља се укључује у израду плана активности у писаној форми. Жртва насиља у породици добиће дио плана активности који се односи на поступање у кризним ситуацијама, као што су мјеста на која се може склонити и телефонске бројеве на којима може затражити помоћ. Са планом активности и његовим спровођењем морају бити упознати и: суд који је изрекао мјеру, полиција и специјализована служба за подршку жртви ради процјене ризика од смртности, озбиљности ситуације и ризика од понављања насиља са циљем управљања ризиком и, ако је неопходно, координисаног обезбјеђења и подршке. Чланом 8. прецизира се да се здравствени радници и сарадници који се по потреби укључују у психосо-
цијални третман са учиниоцима насиља у породици обавезно едукују о родним аспектима насиља у породици и Конвенцији Савјета Европе о сузбијању и спречавању насиља над женама и насиља у породици (CAHVIO конвенцији, 2011). Обука здравствених радника и сарадника за психoсoциjaлни третман сa учиниоцима насиља о родним аспектима насиља у породици заснива се нa мeтoдoлoгиjи кoja пoлaзи oд стaнoвиштa дa je нaсиљe у пoрoдици jeдaн oд oбликa рoднo зaснoвaнoг нaсиљa, при чeму је пол жртве примарни мотив за дјело насиља. Здравствене установе, укључујући здравствене раднике и сараднике који спроводе психосоцијални третман учиниoцa нaсиљa, дужни су да поступају у блискoj сaрaдњи сa надлежним органима старатељства, спeциjaлизoвaним службaмa зa пoдршку жртви, а у случајевима повећаног ризика и са полицијом, тужилаштвом и судом који је изрекао мјеру. У члану 9. прописано је да ако учинилац насиља у породици не долази редовно на психосоцијални третман или ако здравствена установа процијени да, упркос редовном долажењу, психосоцијални третман неће довести до промјене у понашању учиниоца насиља, о томе одмах обавјештава надлежни орган старатељства, који о томе обавјештава суд који је изрекао ову мјеру ради изрицања друге заштитне мјере. Уколико учинилац напусти психосоцијални третман или буде суспендован са психосоцијалног третмана или постоји оправдана бојазан за безбједност жртве, потребно је о томе обавијестити и жртву насиља у породици. Чланом 10. прописано је да здравствена установа у којој се спроводи психосоцијални третман води евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења психосоцијалног третмана, току и резултатима спроведеног психосоцијалног третмана. Здравствена установа два пута годишње извјештава орган старатељства, по мјесту пребивалишта, односно боравишта учиниоца насиља, а на захтјев органа старатељства, према потреби, и раније. Садржаj и облик образаца евиденције из ст. 1. и 2. овог члана налазе се у Прилогу овог правилника и чине његов саставни дио. ПРИЛОГ ЕВИДЕНЦИЈА ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ ОБАВЕЗНОГ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА 1. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: __________ Број и датум одлуке: ____________________________ Трајање мјере: ________________________________ Мјера је изречена: први пут ДА _________НЕ _________ Ранија мјера: __________________________________ 2. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: ________________________________ Име оца: _________мајке/дјевојачко презиме/:_______ Пол: ________________________________________ Датум и мјесто рођења:__________________________ Држава рођења: _________ држављанство: _________ Занимање и школска спрема:_____________________ Адреса становања: _____________________________ 19
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
3. ПОДАЦИ О ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ ТРЕТМАНУ Датум почетка третмана:_________________________ Датум завршетка третмана:_______________________ Жртва је укључена у третман: ДА________НЕ_________ Датум укључења жртве у третман:__________________ Третман је прекинут, датум, разлог:_________________ Третман је довео до позитивних промјена у понашању учиниоца: ДА ____НЕ____ Оцјена ефекта психосоцијалног третмана 4. САРАДЊА СА ДРУГИМ НАДЛЕЖНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА Назив органа, установе или службе укључене у психосоцијални третман: ______________________________ Датум укључивања друге надлежне институције: ______ 5. ПОСЕБНЕ НАПОМЕНЕ У ВЕЗИ СА ПСИХОСОЦИЈАЛНИМ ТРЕТМАНОМ___________________________________ Министарство породице, омладине и спорта Републике Српске, Министарство правде Републике Српске, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске и Министарство просвјете и културе Републике Српске потписници суОпштег протокола о поступању у случајевима насиља у породици у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске“, број 104/13), чији је циљ је обезбиједити координисан, ефикасан и свеобухватан рад потписника Протокола у циљу тренутне помоћи, подршке и заштите жртава насиља у породици, сузбијања и спречавања понављања насиља. Протокол се примјењује од 1.1.2014.године. Крајњи корисници Протокола су сви чланови породице, укључујући директне жртве (у највећем броју жене) и жртве које свједоче насиљу (у највећем броју дјеца), као и учиниоци насиља. Поступањем са дужном пажњом и у складу са Протоколом омогућује се повећана сигурност од насиља у породици, у кратком времену и уз мањи трошак за друштво и појединце. Први и руководећи принцип поступања свих потписника Протокола је заштита сигурности жртве заустављањем насиља и спречавањем понављања насиља, водећи рачуна о избјегавању додатне виктимизације и повређивања жртве. Протокол садржи: 1. начин поступања субјеката заштите који у складу са одредбама Закона о заштити од насиља у породици пружају заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици, без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак; 2. облике и начин сарадње и размјене потребних податка и информација између субјеката заштите; 3. поступање Министарства породице, омладине и спорта као ресорно надлежног Министарства за надзор и праћење примјене Закона о заштити од насиља у 20
породици; и 4. завршне одредбе којима се прописује поступање субјеката заштите у складу са активностима овог Протокола. Потписници овог Протокола обавезали су се да ће, у оквиру својих надлежности, руководећи се принципом заштите сигурности жртве сузбијањем насиља, заустављањем насиља и спречавањем његовог понављања, међусобно сарађивати и креирати механизме за интегрисан и координисан одговор на насиље у породици на нивоу Републике Српске, на сљедећи начин: 2.Поступање субјеката заштите А. Полиција Улога и обавеза полиције је да спречава и сузбија насиље у породици, заштити жртву насиља у породици, ради на идентификацији починиоца, прати реализацију изречених заштитних мјера према учиниоцима насиља, води евиденцију о насиљу у породици, доставља извјештаје и предузима и друге мјере и радње из домена полицијског дјелокруга рада у складу са важећим позитивним законским и подзаконским прописима, на сљедећи начин: -полиција је обавезна да заприми пријаву/дојаву о насиљу у породици. Шеф смјене/дежурни полицијски службеник у полицијској станици, као и полицијски службеници на терену, током 24 часа запримају пријаве/дојаве о насиљу у породици, без обзира на који начин се пријава/дојава подноси (лично, телефоном, анонимно, псeудоанонимно или на други начин); - приликом запримања пријаве, потребно је прикупити што више информација и података о догађају, као што су: информације о врсти насиља, ко је жртва, а ко извршилац насиља, адреса на којој се десило насиље, да ли је било употребе оружја, да ли је потребно позвати хитну медицинску помоћ, да ли је на мјесту догађаја присутан учинилац, да ли је учинилац психички болесник, да ли је склон конзумирању алкохола, опојних дрога и др; - одмах по запримању пријаве/дојаве од стране грађана да је извршено насиље у породици или да се о сазнању за насиље у породици дошло личним запажањем полицијских службеника, шеф смјене/ дежурни полицијски службеник на лице мјеста упућује патролу полиције (по могућности да један полицијски службеник буде женског пола) која ће одмах изаћи на мјесто догађаја; - полицијски службеници на лицу мјеста, уколико насиље траје, прво спречавају учиниоца насиља у даљем насилничком понашању и штите жртву насиља, те јој по потреби омогућити неопходно здравствено збрињавање, а потом констатују затечено стање и обезбјеђују лице мјеста, те информишу шефа смјене/ дежурног полицијског службеника у полицијској станици ради евентуалног вршења увиђаја;
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
- патрола полиције на лицу мјеста прикупља потребне информације о насиљу: адреса вршења насиља, мјесто вршења насиља (кућа, стан, улица/трг, угоститељски објекат, радно мјесто, итд), вријеме вршења насиља, да ли се насиље понавља, број лица затечених на лицу мјеста, број жртава насиља затечених на лицу мјеста, број свједока насиља, подаци о извршиоцу/има насиља укључујући породични статус (брачна заједница, ванбрачна заједница, разведен, итд.) да ли је повратник у вршењу насиља, породични однос извршиоца према жртви/ама насиља (супруг, супруга, отац, мајка, син, кћи, брат, сестра, снаха, зет, пуница, свекрва, свекар, очух, маћеха, пасторак, пасторка, старатеља, штићеник, усвојилац, усвојеник, итд.), да ли је извршилац затечен на лицу мјеста, подаци о врсти насиља (психичко, физичко, сексуално, економско, комбиновано), на који начин је вршено насиље (називање погрдним именима, уцјена физички напад, оштећење или уништење заједничке имовине, пријетња, ухођење, принуда, вријеђање, изолација/ ограничење слободе кретања, да ли је у насиљу кориштено оружје или оруђе и ако јесте које), подаци о жртви/ама насиља и др. Прикупљање наведених података вршити када се жртва и учинилац насиља налазе у раздвојеним просторијама. Патрола полиције ће обавити разговоре са свједоцима насиља с циљем прикупљања података и информација битних за утврђивање чињеничног стања и за даље поступање полицијских службеника; - уколико извршилац насиља посједује легално оружје, патрола полиције га привремено одузима, а у случају сазнања о илегалном посједовању оружја, предузима законом прописане мјере и радње на проналажењу и привременом одузимању оружја, те процесуирању извршиоца насиља; - патрола полиције упознаје извршиоца насиља са мјерама које ће против њега бити предузете; - полицијски службеници су обавезни обавијестити надлежно Окружно тужилаштво на начин и у року који су прописани Законом о кривичном поступку Републике Српске. Полицијски службеници су, такође, дужни обавијестити надлежни орган старатељства на начин и у року који су прописани Законом о заштити од насиља у породици Републике Српске; - о свему наведеном, као и о другим запажањима која се односе на извршено насиље у породици, патрола полиције је обавезна сачинити садржајну службену забиљешку, која ће поред наведених података, садржавати и податке о предузетим активностима полиције према извршиоцу насиља (да ли је лишен слободе, да ли је извршено привремено одузимање легалног или илегалног оружја или оруђа/средстава којим је вршено насиље и сл) као и предузетим активностима усмјереним на заштиту жртве насиља (обавијештена хитна медицинска помоћ или орган старатељства, да ли је жртва остала са учиниоцем насиља у кући или је смјештена у “сигурну кућу“, код родбине и др).
Б. Правосудни органи Б.1 Судови Циљ поступања суда по овом Протоколу је да заштити жртву од насиља у породици спречавањем и сузбијањем насиља у породици, којим се крше уставом и законом загарантована основна људска права и слободе. У том смислу судови: - што ефикасније користе све законске могућности прописане позитивним правним прописима Републике Српске у сврху заштите жртве насиља у породици; - пружају жртвама судску заштиту психофизичког интегритета и основног права на живот без насиља; - спроводе брз и ефикасан поступак утврђивања прекршајне или кривичне одговорности учиниоца насиља; - у предметима везаним за насиље у породици, означавају са “хитно” и тако поступају; - током вођења поступка, воде рачуна о томе да жртва насиља, која је правно неука, буде обавијештена о својим правима; - на захтјев жртве насиља, законског заступника и/или старатеља, обавјештавају их о исходу поступка и уручују препис правоснажног рјешења; - кроз дежурства, омогућавају приступ суду непрекидно, у складу са законом, а у циљу заштите жртве од насиља у породици. Б.2. Тужилаштвa Циљ поступања тужилаштва по Протоколу је да заштити жртву од насиља у породици. У том смислу, тужилаштво: - хитно поступа у контакту између овлашћених службених лица (полицијских службеника) и тужилаштва, ради преузимања потребних радњи у сврху кривичног гоњења, те евентуално предузимање потребних мјера за заштиту жртве од учиниоца; - прикупља доказе и покреће пред судом поступак против учиниоца насиља; и - остварује сарадњу са другим субјектима заштите, ради заштите, помоћи и подршке жртви. В. Центри за социјални рад/службе социјалне заштите Поступање центара за социјални рад/служби социјалне заштите када су дјеца жртве насиља у породици: - приликом пријаве или дојаве о насиљу у породици над дјететом, центар за социјални рад/служба социјалне заштите, дужан је ускладити своје поступање са одредбама Породичног закона (“Службени гласник Републике Српске“, број 54/02), Закона о социјалној заштити (“Службени гласник Републике Српске“, број 37/12 и 90/16) и Закона о заштити од насиља у 21
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
-
-
-
-
-
-
- -
породици (“Службени гласник Републике Српске“, број 102/12); приликом дјеловања центара за социјални рад/служби социјалне заштите, у случају насиља над дјецом, центар је дужан остварити сарадњу са свим релевантним појединцима и институцијама у заштити дјететових права и интереса као и у обезбјеђивању његовог адекватног психо-физичког развоја; по сазнању или пријему пријаве о насиљу над дјететом/дјецом, уколико стручни радник оцијени да постоје основи сумње да је дијете жртва насиља о свему обавјештава полицију; по дојави је потребно хитно изаћи на терен, обавити разговор са родитељима или старатељима ради стицања увида у породичне и друге прилике дјетета, сазнати да ли је дијете било подвргнуто било којем облику насиља; по процјени стручног лица или тима стручњака (зависно од капацитета центра за социјални рад/ службе социјалне заштите), уколико се насиље догодило, потребно је што хитније изрећи одговарајуће мјере социјалне заштите и подршке; упознати родитеље, односно лице које је извршило насиље над дјететом са надлежностима центра за социјални рад у оквиру заштите права и интереса дјетета као и мјерама које ће бити предузете; на тражење суда, јавног тужиоца или полиције центар за социјални рад је дужан доставити сву документацију која је од значаја за утврђивање и доказивање насиља (нпр: извјештај социјалног радника, извјештај тима о спровођењу надзора, налаз и мишљење психолога, других стручњака, као и извјештај о предузетим мјерама); редовно пратити да ли се спроводе изречене мјере; о сваком сазнању или дојави о насиљу над дјецом и поступањима потребно је водити одговарајућу евиденцију разврстану по полу.
Поступање центара за социјални рад/служби социјалне заштите када су одрасла лица жртве насиља у породици: - у случају пријаве или дојаве о насиљу у породици над пунољетним лицем, стручна служба за рад на пословима насиља у породици у центру за социјални рад или овлаштена особа дужна је поступити у складу са Законом о социјалној заштити (“Службени гласник Републике Српске“, број 37/12) и Законом о заштити од насиља у породици (“Службени гласник Републике Српске“, број 102/12); - по пријему сазнања, пријаве или дојаве о насиљу у породици обавијестити полицију и доставити им све податке са којима располаже центар за социјални рад / служба социјалне заштите; - сачинити службену забиљешку о информацијама добијеним приликом сазнања, пријаве или дојаве; - упознати жртву са њеним законским правима, мјерама заштите и постојећим санкцијама којима се кажњава насилно понашање; 22
- по обављеном разговору са жртвом на основу процјене стручног радника као и на основу мишљења саме жртве разговарати о предузимању адекватних мјера заштите; - информисати жртву о могућности коришћења бесплатне правне помоћи; - пружити жртви насиља психосоцијалну подршку у складу са Законом о социјалној заштити; - на тражење суда, јавног тужиоца или полиције, центар за социјални рад/служба социјалне заштите је дужан доставити сву документацију која је од значаја за утврђивање и доказивање насиља; - о сваком сазнању или дојави о насиљу над пунољетним лицем и поступањима потребно је водити одговарајућу евиденцију разврстану по полу. Г. Здравствене установе У случају сумње да је повреда или здравствено стање посљедица насиља у породици, здравствени радник је дужан, са посебном пажњом, сазнати што више чињеница и околности у вези са повредом, односно, са здравственим стањем жртве. Здравствена установа дужна је, ради очувања физичког и менталног здравља жртава насиља у породици, али и санације насталих повреда, осигурати жртви адекватну здравствену заштиту. У свим случајевима сазнања о почињеном насиљу у породици здравствена установа - овлашћена особа дужна је поступати на сљедећи начин: - осигурати жртвама насиља у породици свеобухватну здравствену заштиту ради очувања тјелесног и менталног здравља жртве, а у складу са Законом о здравственој заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број 106/09 и 44/15); - поступати у складу са Протоколом, релевантним законима и другим актима везаним уз здравствене дјелатности ради заштите жртава насиља, те прикупљања, евидентирања и чувања доказа у складу са Законом о евиденцијама и статистичким истраживањима у области здравствене заштите (“Службени гласник Републике Српске“, број 53/07); - на основу евиденције о предузетим радњама, сачинити обједињен извјештај и доставити га Министарству породице, омладине и спорта на начин и у року који су прописани Законом о заштити од насиља у породици и Правилником о садржају евиденције и извјештаја о насиљу у породици. У случају сумње или сазнања о насиљу у породици, када жртва насиља у породици дође сама у здравствену установу, запослени у здравственим установама су дужни: 1. пријавити полицији сумњу или сазнање о насиљу у породици, без одлагања; 2. са посебном пажњом разговарати са жртвом насиља, обезбиједити приватност, сазнати што више околности у вези са повредом или здравственим стањем жртве и
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
упутити жртву на Центар за социјални рад. У случају потребе, упутити жртву насиља на даљу обраду. У случају доласка жртве насиља у службу хитне помоћи, обратити посебну пажњу на повреде и цјелокупно стање жртве које би могло упућивати на насиље у породици; 3. у случају сумње на било који облик насиља, констатовати сумњу у медицинској документацији, укључујући чињенице добијене и утврђене прегледом; издати медицинску документацију без накнаде. Забиљешка са изјавом у медицинској документацији обавезно мора бити прочитана жртви насиља, односно лицу у пратњи жртве; изјаву потписује жртва, ако је пунољетна, или њен пратилац, ако није; 4. документовање насиља треба да ради здравствени радник. Медицинска документација обезбјеђујe непосредни доказ почињеног насиља и злостављања и значајна je за судски процес. Медицинска документација се мора пажљиво и професионално чувати, те мора садржавати сљедеће податке: основне податке, податке о физикалном прегледу, лабораторијске и остале дијагностичке процедуре, те биљешку о процјени, упућивању и праћењу. Медицинска документација се обавезно доставља на увид надлежним органима; 5. у случају сумње или сазнања да је жртва насиља лице са менталним сметњама, лице упутити на лијечење према члану 12. Закона о заштити лица са менталним поремећајима (“Службени гласник Републике Српске”, број 46/04). Уколико је жртва насиља у породици лице лијечено од алкохолизма и других зависности, по потреби га упутити на лијечење и о томе обавијестити центар за социјални рад и полицију; 6. у случају сумње или сазнања да је насиље у породици починило лице са менталним сметњама, лице упутити на лијечење према члану 22. Закона о заштити лица са менталним поремећајима (“Службени гласник Републике Српске“, број 46/04), из којег произилази обавеза стављања таквог лица под контролисане услове. Уколико је учинилац насиља у породици лице лијечено од алкохолизма и других зависности, по потреби га упутити на лијечење и о томе обавијестити Центар за социјални рад и полицију. Поступање здравствених установа када су дјеца жртве насиља у породици: 1. препознати и хитно пријавити полицији чињенице које указују на сумњу или сазнање да је према дјетету извршено насиље у породици; 2. пружити хитну медицинску помоћ дјетету уколико за то постоји потреба; 3. обавијестити представнике Центра за социјални рад о чињеницама које указују на сумњу да је према дјетету извршено насиље у породици и да је о истом обавијештена полиција; 4. обезбиједити надлежним органима (Центру за социјални рад, полицији, тужилаштву, судовима) увид
у медицинску документацију и пружити им подршку у прикупљању свих релевантних података; 5. одазвати се на позив суда и дати стручан налаз и мишљење у односу на сљедеће: - медицинске индикације, односно симптоме насиља над дјететом, - повезивање симптома насиља и понашања лица које је под сумњом да је учинилац насиља, - психијатријски статус учиниоца насиља, и - способност дјетета да свједочи у поступку, односно ризике свједочења и најпогодније начине узимања исказа од дјетета. Д. Васпитно - образовне установе Овај Протокол треба да сензибилише све запослене у васпитно-образовним установама на појаву насиља над дјецом у породици, те обавеже да предузму мјере ради откривања и пријављивања проблема и пружања одговарајуће помоћи дјетету. По пријави или на основу сазнања да је дијете жртва насиља у породици, обавијестити координатора (особу која координише активности предвиђене Протоколом – коју ће свака школа накнадно одредити). Координатор, заједно са директором школе, обавља разговор са дјететом уз обавезно присуство стручних радника васпитно-образовне установе (дипл. психолога, дипл. социјалног радника, дипл. педагога) и стручног радника надлежног центра за социјални рад, на начин да се поступа посебно пажљиво и обазриво, поштујући дјететово достојанство и пружајући му подршку. Одмах по сазнању за насиље над дјететом, координатор обавјештава центар за социјални рад и полицију. Уколико је дијете повријеђено у мјери која захтијева медицинску интервенцију или преглед, или се према околностима случаја може претпоставити да су таква интервенција или преглед потребни, координатор одмах позива службу хитне помоћи или на најбржи могући начин, који не штети здрављу дјетета, прати или осигурава пратњу дјетету до доктора, те чека његову препоруку о даљњем поступању и долазак представника органа старатељства. Директор школе или координатор одмах пријављује случај полицији и обавјештава центар за социјални рад и ресорно министарство, те их упознаје са свим чињеницама и околностима случаја и активностима које је школа предузела или ће предузети. На захтјев тужилаштва, полиције или суда, одмах доставити сву расположиву документацију везану за разјашњавање и доказивање насиља над дјететом. Уколико се ради о посебно тешком облику, интензитету или дужем временском трајању насиља, које је изазвало трауму, савјетовати се са стручњацима изван установе 23
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
породичне медицине, центра за ментално здравље и центра за социјални рад - који су обавијештени о случају, о начину поступања и помоћи дјетету жртви насиља у оквиру васпитно-образовне установе. Уколико је дијете свједок насиља, предузети потребне мјере ради помоћи дјетету свједоку насиља, по потреби консултовати стручњаке изван установе - породичне медицине, центра за ментално здравље, орган старатељства. О пријави насиља над дјететом, о предузетим активностима, разговорима, изјавама и својим запажањима школа сачињава службену забиљешку, коју на захтјев доставља надлежним органима. 3. Поступање Министарства породице, омладине и спорта Циљ поступања Министарства породице, омладине и спорта по овом Протоколу је праћење и процјена спровођења закона, политика и мјера за сузбијање и спречавање насиља у породици, те допринесе унапређењу координисаног и ефикасног дјеловања у области насиља у породици. У том смислу Министарство: - предлаже Влади Републике Српске усвајање годишњег Акционог плана за сузбијање и спречавање насиља у породици, - подноси Влади Републике Српске годишњу Информацију о спровођењу Акционог плана за сузбијање и спречавање насиља у породици, - сарађује са правним лицима која реализују посебну мјеру подршке привременог збрињавања насиља у породици у сигурне куће, - прикупља, два пута годишње, збирне извјештаје од субјеката заштите који су дужни водити евиденцију о предузетим радњама по закону о заштити од насиља у породици, обрађује их, евидентира и чини доступним јавности (извјештаји за период јануар–јуни достављају се најкасније до 1. августа текуће године, а за период јули –децембар најкасније до 1. фебруара наредне године), - обезбјеђује услове за континуиран рад Савјета за сузбијање насиља у породици и породичној заједници ради унапређења координисаног и ефикасног дјеловања у области насиља у породици, те праћења и процјене спровођења политика и мјера за спречавање и сузбијање насиља у породици, - координише рад тијела које прати спровођење и врши процјену политика и мјера за спречавање и борбу против насиља у породици, у складу са чланом 10. Конвенције о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици Савјета Европе, - прати спровођење Закона о заштити од насиља у породици. 4. Облици, начин и садржај сарадње
24
Спровођење Закона о заштити од насиља у породици и Општег протокола о поступању субјеката заштите у области насиља у породици претпоставља успостављање сарадње између субјеката заштите и свих институција, установа, органа, организација и служби који учествују у спречавању и сузбијању насиља у породици. Обавезе субјеката заштите који учествују у спречавању и сузбијању насиља у породици те пружају помоћ и заштиту лицу изложеном било којем облику насиља у породици су: 1. Свако надлежно министарство које предузима мјере и активности у заштити од насиља у породици обавезно је пратити спровођење овог Протокола. Са тим циљем, свако министарство доставља Министарству породице, омладине и спорта Републике Српске извјештај о примјени Протокола најкасније до 31. марта текуће године за претходну годину. 2. Водећи рачуна о заштити личности и достојанства жртве насиља у породици и њеног права на заштиту приватности, у извјештају се посебно наводи: број жртава и број учинилаца насиља у породици, пол жртава и учинилаца, старосна доб жртава и учинилаца, облици насиља, сроднички или други однос жртве и учиниоца, малољетна лица и лица са инвалидитетом, број покренутих и завршених поступака, врста, висина и трајање изречених санкција и предузетих мјера. Поред квантитативних података, извјештај садржи процјену ефикасности постојећих закона, политика и мјера и приједлоге за њихово унапређење. 3. На основу збирних података прикупљених путем извјештаја надлежних министарстава из претходне тачке, Министарство породице, омладине и спорта обједињену Информацију са закључком о спровођењу Протокола, доставља Влади Републике Српске. 4. У јединицама локалне самоуправе, одржавати редовне састанке представника надлежних институција, установа, органа, организација и служби, стручњака, представника академске заједнице који се баве проблематиком насиља у породици и организација цивилног друштва са циљем заједничких активности у области превенције насиља, информисања о насиљу, али и у дијелу интервенције у циљу сузбијања и спречавања насиља у породици, заштите жртава насиља у породици и афирмације њихових права, како у вези са проблематиком појединачних случајева насиља, тако и ради оцјене постигнутих и планирања наредних активности у рјешавању проблема насиља у породици уопште. До краја 2013 . године, у 36 општина у Републици Српској потписани су протоколи о мултисекторској сарадњи и поступању у случајевима насиља у породици. То су: Бања Лука, Приједор, Бијељина, Лопаре, Угљевик, Требиње, Нови Град, Добој, Дервента, Брод, Шамац, Источно Сарајево, Источни Стари Град, Пале, Соколац, Трново, Вишеград, Ново Горажде, Фоча, Рогатица, Чајниче, Вукосавље, Невесиње, Берковићи, Модрича, Гацко, Власеница, Зворник,
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Козарска Дубица, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Братунац, Милићи, Сребреница и Шековићи. Поред Кривичног закона Републике Српске и Закона о заштити од насиља у породици, којима се предвиђа санкционисање за поједине облике родно заснованог насиља, те наведених подзаконских аката и протокола, у Републици Српској постоје и други закони који су релевантни за спречавање и сузбијање родно заснованог насиља. Закон о раду Републике Српске ( “Службени гласник Републике Српске“, број 1/16) садржи двије одредбе које су релевантне за проблематику родно заснованог насиља. Одредбом члана 24. предвиђено је: Није дозвољено узнемиравање и сексуално узнемиравање, насиље по основу пола, као и систематско злостављање радника од послодавца и других запослених. Узнемиравање у смислу става 1. овог члана јесте свако нежељено понашање узроковано неким од основа из члана 19. овог закона које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и радника, а које изазива страх или ствара понижавајуће или увредљиво окружење. Сексуално узнемиравање, у смислу става 1. овог члана јесте свако вербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и радника у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара понижавајуће или увредљиво окружење. Насиље на основу пола представља било које дјело које наноси физичку, психичку, сексуалну или економску штету или патњу, као и пријетње таквим дјелима које озбиљно спутавају лица да уживају у својим правима и слободама на принципу равноправности полова, у раду и/или у вези са радом. Мобинг је специфичан облик понашања на радном мјесту, којим једно или више лица систематски, у дужем временском периоду, психички злоставаља или понижава друго лице с циљем угрожавања његовог угледа, части, људског достојанства и интегритета. Послодавац је дужан предузети ефикасне мјере с циљем спречавања, насиља на основу пола, дискриминације, узнемиравања, сексуалног узнемиравања у раду и/или у вези са радом и мобинга, те не смије предузимати никакве мјере према раднику због чињенице да се жалио на насиље, дискриминацију, узнемиравање, сексуално узнемиравање и мобинг. Одредбом члана 25. предвиђено је: У случајевима дискриминације у смислу одредаба чланова
19, 22, 23. и 24.. овог закона лице које тражи запослење, као и радник, може да покрене пред надлежним судом поступак за накнаду штете у складу са законом. У случају спора, терет доказивања да није било дискриминације, односно да је поступљено у складу са законом, уколико лице које тражи запослење, односно лице које је запослено изнесе чињенице које оправдавају сумњу да је послодавац поступио противно одредбама члана 24. став 1. овог закона, на послодавцу је. У случајевима насиља на основу пола, узнемиравања и сексуалног узнемиравања и мобинга, ниједна одредба овог закона не може се тумачити као ограничавање или умањивање права на вођење кривичног или грађанског поступка. Ако суд утврди да је тужба из става 1. овог члана основана, наложиће послодавцу да тужиоцу успостави и обезбиједи остваривање права која су му ускраћена или да плати одговарајућу новчану накнаду. Закон о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, и “Службени гласник Републике Српске”, бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04) садржи одредбе којима се регулише питање накнаде материјалне и нематеријалне штете жртвама. Наиме, чињеница је да жртве различитих облика родно заснованог насиља, било да се ради о сексуалном злостављању или насиљу у породици или неком другом облику родно заснованог насиља, бивају изложене и секундарној виктимизацији, која понекада има веома неповољан утицај на њихов нормалан живот. Зато је неопходно омогућити правичну накнаду за сву штету (материјалну и нематеријалну) коју жртве трпе, а она се остварује у складу са одредбама Закона о облигационим односнима. Поступак за накнаду штете се води у парничном поступку у складу са одредбама Закона о парничном поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Као што је у претходном тексту више пута наглашено, жртвама родно заснованог насиља, посебно жртвама насиља у породици, мора се обезбиједити ефикасна и адекватна заштита и помоћ. У том контексту, неопходно је поменути и релевантне одредбе Закона о социјалној заштити (“Службени гласник Републике Српске“, број 37/12 и 90/16). Према одредби члана 17, корисник социјалне заштите је лице које се налази у стању социјалне потребе, и то: а) дијете: 1) без родитељског старања, 2) са сметњама у развоју, 3) чији је развој ометен породичним приликама, 4) жртва насиља, 5) жртва трговине дјецом, 6) са друштвено неприхватљивим понашањем, 7) изложено социјално ризичним понашањима, 8) коме је због посебних околности потребна 25
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
социјална заштита; б) пунољетно лице: 1) материјано необезбијеђено и за рад неспособно лице, 2) са инвалидитетом, 3) старије, без породичног старања, 4) са друштвено неприхватљивим понашањем, 5) жртва злоупотребе психоактивних супстанци, 6) жртва насиља у породици, 7) жртва трговине људима и 8) коме је због посебних околности потребна социјална заштита. Према одредби члана 18, корисници социјалне заштите, у смислу члана 17. овог закона су: а) дијете: тачка 4) коме се наноси физичка, психичка, и сексуална патња или емоционална бол, као и пријетња таквим дјелима или занемаривање, небрига и незадовољавање основних животних потреба, што га озбиљно спутава да ужива у својим правима и слободама, и б) пунољетно лице: в) коме се у породичном окружењу наноси физичка, психичка, економска и сексуална патња или емоционална бол, као и пријетња таквим дјелима, а које су због тих околности нађе у стању социјалне потребе. Жртва насиља дијете и пунољетно лице могу остварити право у социјалној заштити, које је прописано чланом 20. Према одредби члана 20, права у социјалној заштити по овом закону су: а) новчана помоћ, б) додатак за помоћ и његу другог лица, в) подршка у изједначавању могућности дјеце и омладине са сметњама у развоју, г) смјештај у установу, д) збрињавање у хранитељску породицу. Закон о социјалној заштити прописује дјелатност Центра за социјални рад. Одредбом члана 101. предвиђено је: (1) У спровођењу дјелатности социјалне заштите и социјалног рада, Центар врши јавна овлаштења: a) пружа прву стручну помоћ грађанима, б) рјешава у првом степену о остваривању права утврђених овим законом и одлукама о проширеним правима у јединицама локалне самоуправе, в) рјешава у првом степену о остваривању права из области дјечје заштите, г) рјешава у првом степену о остваривању права из области породично-правне заштите и старатељства, д) ради на спровођењу мјера према малољетним лицима 26
у кривичном поступку, ђ) пружа социјалне услуге у поступку рјешавања о правима из области социјалне заштите, е) врши надзор над хранитељским породицама, ж) води евиденцију и документацију о правима, пруженим услугама и предузетим мјерама у оквиру своје дјелатности и издаје увјерења на основу евиденције и з) врши исплату новчаних права утврђених овим законом и другим прописима и општим актима. (2) Осим послова из става 1. овог члана, Центар обавља и стручне послове у спровођењу социјалне заштите и социјалног рада, породичне и дјечје заштите, и то: а) открива и прати социјалне потребе грађана и проблеме у области социјалне заштите, б) предлаже и предузима мјере у рјешавању социјалних потреба грађана и прати њихово извршење, в) предлаже мјере за унапређивање социјалне заштите и планирање развоја система социјалне заштите у локалним заједницама, организује и спроводи одговарајуће облике социјалне и дјечје заштите и непосредно пружа социјалне услуге, г) прати стање у области дјечје и породично-правне заштите, покреће иницијативе и предлаже мјере за унапређивање система дјечје и породичне заштите, д) развија и унапређује превентивне активности које доприносе спречавању и сузбијању социјалних проблема, ђ) пружа дијагностичке услуге, спроводи одговарајући третман, савјетодавне, терапијске услуге и стручну помоћ корисницима, е) подстиче, организује и координира професионални и добровољни рад у области социјалне заштите, ж) ради на развоју разноврсних модела збрињавања корисника у заједници и социјалних услуга у складу са потребама корисника, развија социјални рад у заједници, з) пружа услуге помоћи и његе у кући, дневног збрињавања и прихватилишта, и) подстиче и развија самопомоћ, добровољни рад, међуљудску солидарност, добротворне и хуманитарне дјелатности, ј) обавља послове савјетовалишта за проблеме брака и породице, васпитања дјеце, усвојења, односа родитеља и дјеце, к) обавља аналитичко-истраживачке послове у локалним заједницама и л) обавља и друге послове утврђене законом и одлукама јединица локалне самоуправе. Правилником о стандардима за реализацију сигурне куће (“Службени гласник Републике Српске“, број 25/13), којим се у члану 3. прописује: (1) Под појмом “сигурна кућа” подразумијева се посебна мјера подршке којом се обезбјеђује збрињавање, подршка и помоћ жртвама насиља у породици, коју може реализовати правно лице у складу са законом.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
(2) Мјере подршке које се обезбјеђују кроз сигурне куће усмјерене су на остваривање циљева и задатака којима се задовољавају основне потребе жртава насиља у породици, а обухватају: а) обезбјеђивање смјештаја, исхране и хигијене, б) пружање савјетодавне и психолошке подршке, в) пружање медицинске, правне и социјалне помоћи и г) пружање подршке при контакту са надлежним институцијама. (3) Мјере подршке из става 2. овог члана доступне су жртвама насиља у породици 24 часа дневно, сваког дана у години, без било каквих трошкова. Посебан вид заштите од насиља у породици регулисан је кроз одредбе Породичног закона Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“, бр. 54/02, 41/08 и 63/14), којим је предвиђена могућност одузимања родитељског права и дужности у посебним случајевима које се могу подвести под насиље у породици као облик родно заснованог насиља. Одредбом члана 106. овог закона предвиђено је: (1) Родитељу који злоставља дијете, злоупотребљава родитељско право, или је напустио дијете, занемарио бригу о дјетету и занемарио своје родитељске дужности суд ће у ванпарничном поступку одузети родитељско право. (2) Родитељ злоупотребљава родитељска права и дужности: 1. ако спроводи физичко или психичко насиље над дјететом, 2. ако сексуално искоришћава дијете, 3. ако експлоатише дијете присиљавајући га да претјерано ради или да обавља рад непримјерен његовом узрасту, 4. ако дјетету дозвољава уживање алкохолних пића, дрога или других опојних супстанци или га на то наводи, 5. ако наводи дијете на било који облик друштвено неприхватљивог понашања, 6. ако на било који други начин грубо крши права дјетета. Одредбом члана 107. предвиђено је: (1) Поступак ради одузимања родитељског права покреће орган старатељства, родитељ, односно усвојилац. (2) Орган старатељства дужан је покренути поступак за одузимање родитељског права и у случају кад на било који начин сазна да постоје околности из става 1. претходног члана. (3) Правоснажна одлука о одузимању и враћању родитељског права доставља се надлежном матичару, а уколико дијете има неко право на некретнинама, одлука се доставља земљишно-књижном, односно катастарско-књижном регистру.
Родитељско право одузима се у ванпарничном поступку, на основу приједлога за одузимање родитељског права. С обзиром на обавезе које су предвиђене Законом о заштити од насиља у породици, битно је поменути и одредбе Закона о здравственој заштити (“Службени гласник Републике Српске“, бр. 106/09 и 44/15), које говоре о праву пацијента на повјерљивост личних информација. Наиме, одредбом члана 29. предвиђено је да пацијент има право на повјерљивост личних информација које је саопштио надлежном доктору, укључујући и оне које се односе на његово стање здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре. Забрањено је да надлежни доктор, без писменог пристанка пацијента, саопшти другим лицима личне податке о пацијенту из става 1. овог члана, осим када је на то обавезан посебним законом. Имајући у виду чињеницу да је ставом 1.а члана 12. Закона о заштити од насиља у породици предвиђена обавеза за субјекте заштите (у које спадају и здравствене установе), као и за запослене у здравственим установама, да одмах по сазнању да је учињено насиље у породици или да постоје основи сумње да је учињено насиље у породици пријаве то полицији, произилази закључак да у случајевима пријављивања насиља у породици не постоји повреда пацијентовог права на повјерљивост. Поред тога, Кривични закон Републике Српске, који у одредби члана 173. инкриминише неовлашћено откривање професионалне тајне у случају када адвокат, доктор или друго лице неовлашћено открије тајну коју је сазнало у вршењу свог позива (став 1) у ставу 2. овог члана предвиђа да нема кривичног дјела уколико је тајна откривена у општем интересу или интересу другог лица који је претежнији од интереса чувања тајне. С обзиром на то да је спречавање и сузбијање свих облика родно заснованог насиља, које представља облик дискриминације, прокламовано као циљ којим теже све савремене државе, откривање чињеница везаних за поједина кривична дјела родно заснованог насиља, односно њихово пријављивање, врши се у општем интересу. Обавеза пријављивања других кривичних дјела која представљају поједине облике родно заснованог насиља, нпр. силовања, произилази из одредаба Закона о кривичном поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“, бр. 53/12), којим је предвиђена обавеза пријављивања кривичног дјела. Наиме, према одредби члана 221, службена и одговорна лица у свим органима власти у Републици Српској, јавним предузећима и установама дужна су да пријаве кривична дјела о којима су обавијештена или о којима сазнају на неки други начин. У таквим околностима, службено и одговорно лице предузеће мјере да се сачувају трагови кривичног дјела, предмети на којима је или помоћу којих је 27
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
учињено кривично дјело и други докази о њима и обавијестиће о томе, без одгађања, овлашћено службено лице или тужилаштво (став 1). Здравствени радници, наставници, васпитачи, родитељи, старатељи, усвојиоци и друга лица која су овлашћена или дужна да пружају заштиту и помоћ малољетним лициам, да врше надзор, одгајање и васпитавање малољетника, а који сазнају или оцијене да постоји сумња да је неко малољетно лице жртва сексуалног, физичког или неког другог злостављања, дужни су да о тој сумњи одмах обавијесте овлашћено службено лице или тужиоца. У члану 222. регулисано је пријављивање кривичног дјела од стране грађана. Наиме, према овој одредби, грађанин има право да пријави извршење кривичног дјела. Међутим, у ставу другом наведено је да је свако дужан да пријави извршење кривичног дјела када непријављивање кривичног дјела представља кривично дјело, чиме право грађана на пријављивање прелази у обавезу пријављивања кривичног дјела у наведеним случајевима.
2.3. СТРАТЕШКИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Стратегија за сузбијање насиља у породици за период 2014-2019. поставља сљедећу визију: “Жртве насиља у породици у Републици Српској имају обезбијеђену адекватну помоћ, подршку и заштиту од насиља у породици – Република Српска без насиља у породици”, и мисију: “Коришћењем свих расположивих капацитета у сузбијању насиља у породици јачати повјерење жртава у владавину закона и институције власти на свим нивоима, уз максималну укљученост свих сегмената друштва”. Стратешки правац 1: Превенција насиља у породици Стратешки циљ 1: Јачање превентивне политике и одвраћање од насиља у породици Стратешки правац 2: Подршка и помоћ жртвама насиља у породици Стратешки циљ 2: Ефикасна примјена Закона о заштити од насиља у породици Стратешки правац 3: Заштита жртава од насиља у породици Стратешки циљ 3: Насиље у породици је дјело од исте друштвене опасности као и свако друго кривично и прекршајно дјело – преиспитивање казнене политике Стратешки правац 4: Праћење спровођења закона, политика и мјера против насиља у породици Стратешки циљ 4: Усклађивање са стандардима у области насиља у породици
28
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
3. ТЕОРИЈСКЕ И ВРИЈЕДНОСНЕ ОСНОВЕ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА 3.1. ЖЕНСКА ПРАВА КАО ПОСЕБАН СЕГМЕНТ ЉУДСКИХ ПРАВА Женска људска права су концепт према ком свако људско биће женског пола сâмим чином рођења стиче одређена неотуђивих права која се садржајем разликују од ширег концепта људских права. Ако ова права спадају у неотуђива људска права, због чега их је потребно посебно разматрати и разликовати од ширег концепта људских права? Разлог је што су жене кроз историју, а дијелом и данас, биле лишене одређених права које уживају мушкарци. Оправдање се тражило у биолошким разликама између полова, али савремена теорија то приписује разликама у друштвеном положају мушкараца и жена и различитом односу друштва према њима, дакле различитом третирању женског и мушког рода. Права жена својим се садржајем и опсегом разликују од ширег концепта људских права. Наиме, управо због чињенице да су жене током историје у многим друштвима биле лишене одређених права која су уживали мушкарци, препозната је потреба за засебним дефинисањем права жена. Суштина људских права је заштита појединца од злоупотребе државне моћи против њега. Међутим, људска права за жене нису се паралелно остваривала као људска права за мушкарце. На универзалном нивоу, тек је Декларација о људским правима Уједињених нација укључила одредбу да ниједан човјек не смије бити оштећен по основи своје полне припадности. Раније споменута Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена (CEDAW) важан је међународни инструмент који наводи право жена на: живот, једнакост, слободу и сигурност, једнаку заштиту пред законом, поштеђеност и заштиту од свих облика дискриминације, највише могуће стандарде физичког и менталног здравља, праведне и повољне услове рада, те право да не буду изложене мучењу или другим окрутним, нехуманим или понижавајућим поступцима и казнама. Дискриминација је дефинисана као “свака разлика, искључење или ограничење
учињено на основи пола којем је посљедица или сврха да женама угрози или онемогући признање, уживање или коришћење људских права и основних слобода на политичком, економском, друштвеном, културном, грађанском или другом подручју, без обзира на њихово брачно стање, на основи једнакости мушкараца и жена“.8 Међутим, у реалитету, жене се још увијек ограничавају у пуном уживању људских права. Примјер је ограничавање једног од основних људских права: праву на живот и тјелесну независност. Ограничења људских права жена повезана су са подјелом свакодневног живота на јавну и приватну сферу. Као што је познато, женама се више додјељује сфера “приватног”, а мушкарцима сфера “јавног”. То не вриједи само за традиционална, него и за савремена друштва. Ова подјела је важна, јер је заштита приватне сфере (нпр. неповредивост дома, право на васпитање дјеце према властитом нахођењу, приватност односа у породици) једно од врло битних људских права у које се држава, осим у посебним околностима, не смије уплитати. Но, истовремено то значи да се у приватној сфери могу одвијати понашања којима се нарушавају људска права, а да се то не сматра таквим. Ако се на то гледа као на “приватан проблем“ породице или партнера, држава не треба да се мијеша. Како се насиље над женама највећим дијелом догађа управо у породици (тј. у “приватној” сфери), заштита женских људских права мора се манифестовати и у овој сфери. Другим ријечима, женска људска права морају бити заштићена тамо гдје се она крше, без обзира на право приватности дома и породице. Концепт људских права развио се из потребе да се појединци заштите од нелегитимног уплитања државе у “приватну сферу“, а затим потребе заштите појединца од физичких особа или недржавних организација. Међутим, оно што је специфично за повреде женских људских права је да њих не повређује држава нити правне особе, него то чине физичке особе које су, пак, заштићене од казне, јер им то јамче њихова људска права као дио заштите појединца од уплитања државе у приватну сферу живота. Кад је ријеч о насиљу у породици, разумијевање женских људских права, заправо, значи прихватити да жене имају право да буду сигурне у дому и породици, а да је дужност државе да то омогући.
8 Шимоновић, Д. (2004) Кратки водич кроз CEDAW – конвенцију о уклањању свих облика дискриминације жена. Загреб: Уред за равноправност сполова. 29
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Повреде људских права жена могу бити исте као и повреде људских права мушкараца. То је случај када су жене и мушкарци, због припадности некој групи (нпр. расној, етничкој, вјерској) или због својих политичких увјерења, дискриминирани или прогањани. Међутим, постоје и повреде људских права које су специфичне за жене. На примјер, када су жене лошије третиране само на темељу родне припадности. Примјери кршења људских права којима су више изложене жене су силовање, сексуално мучење у затворима, насиље у породици или насиље која се врши само над женама, као што је побачај женских фетуса. До почетка деведесетих година, повреде женских људских права нису посматране као такве. Тако, на примјер, силовање и други облици сексуалног злостављања у оружаним сукобима нису сматрани повредом људских права. Третирани су као нешто што се догађало у “приватној сфери”, што значи да учиниоци нису дјеловали у својој службеној улози, него као приватна лица. Напредак у заштити људских права жена види се у другачијем третирању повреда које су усмјерене првенствено против жена. Примјер је тумачење присилне проституције као облика ропства, а насиље у породици и силовање као облика мучења. Подручје унапређења женских права у подручју равноправности огледа се у свијести о праву равноправног учествовања у свим областима друштвеног живота, приступу свим врстама послова и друштвеног положаја, једнакости у плати за исти посао, подједнакој заступљености мушкараца и жена у управљачким структурама, представничким и извршним тијелима власти. Један од начина на које се то настоји постићи су “мјере позитивне акције“којима се жели обезбиједити равномјерна заступљеност жена у друштвеним структурама.
3.2. ДЕФИНИЦИЈА И РАЗЛИКОВАЊЕ РОДА И ПОЛА Род се односи на социјалну конструкцију улога, понашања, активности и особина које одређено друштво сматра одговарајућим за жене и мушкарце.9 Род дефинише низ економских, социјалних, културних, политичких и са биолошким особинама повезаних норми, које се сматрају примјереним за жене и мушкарце. Дугим ријечима: род је одређен очекивањима, задацима, дјеловањем и улогама које се приписују мушкарцима и женама, у друштву, јавном и приватном животу. На тај се начин у одређеном друштву и времену дефинише шта значи бити “женско“ или “женскост“, односно шта значи бити “мушко“ или “мушкост“. Друштвена конструкција рода одвија се на индивидуалном и друштвеном нивоу. На индивидуалном нивоу, људи обликују своје родне улоге и родни идентитет кроз своје активности, а затим се понашају у складу са својим родним
улогама. На друштвеном нивоу, род се обликује кроз низ процеса који дефинишу односе међу и према мушкарцима и женама. Зато се може рећи да род није само друштвено конструисана дефиниција жена и мушкараца него и друштвено конструисана дефиниција односа између њих. Род се разликује од пола по томе што није биолошки детерминисан. Биолошки (хромозоми, спољашњи и унутрашњи полни органи, хормонални статус, секундарне полне карактеристике) одређују женски или мушки пол. Пол је повезан са физиологијом сваке особе. Насупрот томе, родни идентитет мушкараца и жена у било ком друштву дефинисан је друштвено и психолошки. Док је пол (углавном) задат рођењем, род се обликује током живота појединца који одраста и живи у конкретним историјским и културним околностима. Због тога се родни идентитет може мијењати кроз вријеме. Полне разлике прати претпоставка да су разлике између жена и мушкараца у свакодневном животу првенствено посљедица биолошких фактора који су одредили њихов пол. Међутим, у стварности се ради о посљедицама друштвених, историјских и културних процеса. Разумијевање рода уско је везано уз културу, друштвени, економски и политички контекст. Свако друштво користи пол као један од критеријума за описивање рода. Али, различита друштва и културе, као и иста друштва у различито вријеме, могу различито схватати по чему се родови разликују. Подјела рада између полова најбоље се може објаснити родом, јер нема никаквог разлога да мушкарци и жене сасвим равноправно не обављају било који посао или извршавају задатак, независно од пола. Међутим, због постојања јасне биолошке разлике између жена и мушкараца, друштва то користе као основу за дефинисање различитих очекивања од једних и од других, прописивање прихватљивог понашања мушкараца и жена и ограничавање приступа одређеним улогама и задацима. На тај начин, друштвено се одређује понашање једног и другог рода у међусобним односима, породици, на послу и у јавном животу. Та очекивања, понашања и задаци одређују типичну мушку и женску улогу. Истраживања су показала да очекивања, задаци и подјела посла нису толико везани уз пол особе и нису нужно специфични за један пол у различитим културама, већ да су дефинисани специфичном културом. Током времена, род се мијења како долази до промјена у култури и ширим друштвеним односима. Како друштва постају динамичнија и демократичнија, а људи мобилнији, улоге које преузимају мушкарци и жене све су мање одређене културом, а више друштвено-политичким и економским факторима. Родни идентитет се стиче социјализацијом. Родни идентитет је (као и сваки други идентитет) стечен кроз процес
9 Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (2011.), чл. 3д; http://www.conventions.coe.int/ Treaty/EN/Treaties/Html/210.htm 30
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
социјализације у одређеном друштву у одређено вријеме. Дјеца почињу да уче о карактеристикама рода одмах након рођења, јер добијају пуно порука о томе како треба да се понашају дјечаци а како дјевојчице, шта се очекује од једних, а шта од других да би наишли на одобравање. Родитељи другачије облаче дјевојчице него дјечаке, једни и други добијају различите играчке, подстичу се да учествују у различитим врстама игара. Кроз игру, дјевојчице и дјечаци уче којим специфичним животним улогама, пословима или каријерама треба да теже. У том процесу, такође уче како треба да се понашају да би их други доживљавали као дјечаке и дјевојчице, касније младиће и дјевојке, мушкарце и жене. Истовремено, и они сами стичу слику о себи као дјечаку или дјевојчици. При томе. разлике које се уочавају у полу само су један од елемената међусобног разликовања. Обликовање појма о сопственом роду и преузимање родних улога је, током живота, под утицајем родитеља, учитеља, вршњака, институција, медија, ширег друштва и културе. Дјечаци и младићи подстичу се даучествују у активностима које се потицајне за развој мушког рода (мушкост), а дјевојчице и дјевојке да чине оно што је карактеристично за женски род (женскост). Од дјечака се очекује да не показују осјећања (осим љутње!), да буду чврсти, јаки и самостални, да побјеђују. Дјевојчице се подстичу да буду њежне, да помажу и сарађују, да брину о другима. Тиме се развија (и њихово!) очекивање да буду оне које ће бринути за будућу породицу и дјецу. Тако се, дакле, развијају пожељне особине и понашања жена и мушкараца. Но, ако се нека особа понаша другачије него што се очекује од њене родне улоге, може наићи на осуду средине. Жене које се посвете каријери више него бризи о породици могу наићи на осуду породице, родбине или пријатеља. Мушкарци који брину о свакодневним потребама дјеце и обављају кућне послове често постају предмет исмијавања. Родне улоге су зброј свих особина, начина понашања, задатака и очекивања која се приписују поједином роду. Род је повезан са социјалном моћи у породици и друштву. У односима није важно само каква је подјела рада у породици и друштву, него и какав је процес доношења одлука, ко их доноси, о којим врстама одлука се ради, ко располаже ресурсима. У постојећој друштвеној организацији, мушкарци и жене различито учествују у расподјели моћи, на штету жена. Премда су извори социјалне моћи различити, у породици је социјална моћ уско повезана са родним идентитетом мушкарца и жене, стереотипима о подјели рада према родној улози. То се види у томе што мушкарац често има већу социјалну моћ коју користи у партнерским односима. Али, социјална конструкција рода укључује мушку доминацију и женску субмисију у већини животних подручја. Мушкарци и њихови задаци, улоге, понашање и
вриједности које им се приписују, у многим аспектима су вредновани више него жене и оно што се уз њих веже. Надаље, мушка улога чешће се јавља као норма за друштво као цјелину, што се огледа у знатно већој заступљености мушкараца у политичким и управљачким структурама. На тај начин, политика и управљачке структуре репродукују родну неједнакост. На мушкарце и жене се не гледа само као на различите него и као на неједнаке. Разлике између мушкараца и жена су редовно различито вредноване, и то на штету жена.10 Особине које се приписују женама се, у већини друштава, сматрају мање пожељним. Подјела рада и родни стереотипи су поједностављена и редовно искривљена увјерења о особинама појединаца само зато јер се ради о мушкарцима или женама. Стереотипи су, генерално говорећи, поједностављена и генерализована увјерења о групи, а свим припадницима те групе приписују се исте особине, без обзира на стварне разлике које међу њима постоје. Таква увјерења подразумијевају читав низ карактеристика које описују све припаднике такве групе, нпр. њихова понашања, размишљања, вриједности, међусобне односе, интелигенцију, моралне карактеристике, итд. Тако, према стереотипу мушког рода, мушкарци су агресивнији, безосјећајнији, независнији, објективнији, доминантнији, компетитивнији и активнији од жена. Према родном стереотипу женског рода, жене су пасивније, вјештије у социјалним односима, њежније, осјећајније и брижније. Родни стереотипи снажно утичу на интерпретацију мушког и женског понашања, као и понашање које се од њих очекује. Зато се исто понашање мушкараца и жена тумачи на различите начине и различито оцјењује. Родни стереотипи у основи су подјеле на активности које су примјерене дјечацима и дјевојчицама, односно на женска и мушка занимања, итд. Стереотипи су снажан механизам одржавања родне неједнакости, расподјеле рада мушкараца и жена у породици и друштву, те различитих очекивања и понашања у сфери сексуалности.
3.3. РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ И ОБЛИЦИ ЗЛОСТАВЉАЊА У ПОРОДИЦИ Савремена објашњења родно заснованог насиља полазе од тога да се ради о сложеној појави која се не може објаснити једноставним теоријама које су се раније користиле. Ради сео комплексним односима између група фактора који дјелују из различитих нивоа животне средине појединца. Теоретски оквирза такво разумијевање насиља даје у социјално-еколошком смислу,особе са посебним потребама. Њима је заједничко то да су у положају слабије моћи
10 Галић, Б. (2012) Друштвена увјетованост родне дискриминације. У: Ж. Каменов и Б. Галић (уреднице): Родна равноправност и дискриминација у Хрватској, стр. 9-27. Загреб: Уред за равноправност сполова. 31
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
у односима, а дјеца, старије особе и оне с посебним потребама и у зависном положају од одраслих. Научна сазнања о разорним посљедицама насиља у породици постале су доступне и друштвено релевантне тек у другој половини 20. вијека. Почетком седамдесетих година, почело се озбиљније истраживати насиље над женама и у партнерским односима, осамдесетих година у стручној јавности је препознат проблем сексуалног злостављања дјеце, а почетком деведесетих откривен је модел за разумијевање узрока родно заснованог насиља. Овај модел узима у обзир факторе који својим заједничким дјеловањем на четири нивоа могу повећати ризик да особа буде учинилац или жртва насиља: 1. Индивидуални ниво укључује биолошке карактеристике појединца, особине личности, личну историју и животна искуства, облик социјализације и моделе понашања који су научени током одрастања. 2. Ниво односа укључује специфичан однос са партнером и члановима породице, блиским социјалним кругом, као што су пријатељи и родбина, а који представљају важан референтни оквир понашања. 3. Ниво непосредне заједнице ствара социјални контекст у ком се одвијају друштвени односи и препознају норме односа према насиљу, као што су: сусједство, радна средина и друге социјалне групе којима особа припада. 4. Ниво ширег друштва укључује систем вриједности, законе и прописе, њихову примјену, однос друштвених ауторитета према проблему родно заснованог насиља, итд. Иако се родно засновано насиље у породици догађа у свим друштвима и у свим социо-економским слојевима, познати су фактори који су повезани са већом вјероватноћом појаве насиља. Њих је важно познавати, јер представљају основуза израду превентивних и интервентних активности и мјера. У познатом Свјетском извјештају о насиљу и здрављу11 наведени су главни фактори ризика. То су: слабо образовање, сиромаштво породице, изложеност насиљу у дјетињству, прихватање увјерења о већим правима мушкарца, прихватање традиционалних родних улога, доминација мушкарца у односу, чести и ескалирајући сукоби, толерантан однос друштва према насиљу, неефикасне институција у борби против насиља. Родно засновано насиље и злостављање у породици дефинише се као скуп понашања чији је циљ контрола над члановима породичне заједнице употребом силе, застрашивањем и манипулисањем. Најчешће жртве насиља су дјеца, жене, старе особе. Резултати епидемиолошких истраживања у различитим земљама свијета,подаци о дугорочним штетним посљедицама породичног насиља, те
клиничко искуство показали су да породица може бити врло насилна средина. То сазнање довело је до промјена у законодавству и ограничавања права на апсолутну приватност породице када је у питању заштита њених чланова од насиља.12 Насилно понашањејавља се у различитим облицима, интензитету и учесталости. Но, без обзира о ком облику се радило, оно је увијек кршење права другог људског бића, показује немоћ насилника да другачије уреди свој однос са жртвом насиља и настојање да контролише другу особу. Ваља нагласити да међу различитим облицима насилног понашања не постоји чврста граница, тако да је физичко или сексуално насиље у блиским односима увијек праћено психичком и емоционалном насилним понашањем. Такође, треба истаћи да је изложеност дјеце насиљу међу родитељима данас препознато као специфични облик насиља над дјецом у породици. Насилно понашање се обично сврстава према сљедећа четири облика. Психичко насиље се односи на облике емоционалног злостављања, чији је циљ остварити моћ и контролу над жртвом. Укључује различите забране које нису примјерене доби жртве (нпр. дружења са пријатељицама), пријетње жртви или њој драгој особи, вријеђање и понижавање, исмијавање у јавности, омаловажавање, проглашавање психички болесном или нестабилном, уцјењивање, ограничавање и контрола кретања, ухођење, непрестано провјеравање (нпр. директно или телефоном), изоловање од социјалне мреже, манипулисањемосјећањима жртве и слично. Уништавање важних личних ствари жртве или злостављање њој важних кућних животиња такође је облик пријетње. Овакво понашање штетно дјелују на психичко здравље, слику о себи, самопоштовање и личност жртве. Физичко насиље укључује било који облик физичког злостављања, као што је нагуравање, шамарање, дављење, чупање косе, притискање (нпр. уз зид, у угао просторије), ударање рукама, ногама или предметима, наношење повреда и опекотина, избацивање из куће, закључавање у неку просторију. Физичко насиље може ићи од релативно благог ударца, до тешких повреда, покушаја убиства и убиства. Сексуално насиље обухвата сексуално узнемиравање, што значи свако нежељено сексуално понашање друге особе које понижава и угрожава достојанство и сигурност жртве. Укључује физички контакт, нпр. додиривање, глађење, штипање, припијање уз тијело, али и вербално понашање
11 World Health Organization (2002) World report on violence and health. WHO: Geneva. 12 Ајдуковић, Д., Ајдуковић, М. (2010) Насиље у обитељи: Што здравствени дјелатници могу учинити? MedicinaFluminensis, 46 (3), 292-299. 32
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
(упорност у наговарању на полни однос, сугестивне примједбе које жене дефинишу као полни објекат), остављање на доступном мјесту порнографских и сексуално сугестивних слика. Крајњи облик сексуалног насиља је силовање (сексуални контакт без добровољног пристанка који је изнуђен примјеном силе и/или пријетњама) и сексуална злоупотреба дјеце. Овај облик насиља оставља дубоке штетне психичке посљедице на жртву, које у већини случајева захтијевају професионалну психолошку и психотерапијску помоћ. Економско насиље и радно искоришћавање укључује ускраћивање и одузимање финансијских средстава жртви, онемогућавање располагања својом имовином и средствима за живот, ситничаво контролисање издатака, манипулисање, уцјењивање и присиљавање да се жртва одрекне имовине у корист насилног члана породице и слично. У ужем смислу, економско насиље односи се на неједнаку контролу над заједничким ресурсима, ускраћивање приступа новцу, запошљавању или школовању. У ширем смислу,обухватаи оштећење или уништавање женине имовине, као и крађу или онемогућавање располагања властитим ресурсима или имовином.13 Ову врсту насиља над женом у породици најчешће чини партнер, иако и остали чланови породице могу бити починиоци, али и жртве економског насиља (нпр. стари родитељи). Ако насилник располаже свим или већином економских средстава у домаћинству, жена ће се теже одлучити на напуштање насилне везе због материјалне зависности.
13 Класнић, К. (2011) Економско насиље над женама у интимним везама у хрватском друштву. Социјална екологија, 20 (3), 335-355. 33
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
34
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
4. ПОСТТРАУМАТСКИ СТРЕСНИ ПОРЕМЕЋАЈ (ПТСП) И НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) могућа је посљедица изложености ситуацији која изазива интензиван страх и осјећај ужаса, осјећај беспомоћности и изразито јаку узнемиреност у скоро сваке особе у сличној ситуацији. Ситуације које имају карактеристике трауматског догађаја су да је особа преживјела или присуствовала догађају који су представљали директну или потенцијални смртну опасност, рањавање или угроженост личног или туђег физичког интегритета. Типичне ситуације су тешка несрећа, присуство насилној смрти других особа, мучење, силовање, искуства ратне борбе. Неке карактеристике личности и ранијег животног искуства могу бити ризични фактори за развој овог обољења. Опоравак се може очекивати у већине обољелих, али у одређеном броју овај поремећај може постати хроничан, тако да након више година може довести до трајних промјена личности.
дневни) стрес и посебно промјене у функционисању породице или на радном мјесту, узнемиравају особу обољелу од ПТСП-а, па тада расте и ризик од насилног понашања. Губитак запослења је посебно стресна ситуација, која додатно дестабилизује функционирање особе са ПТСП-ом. Обољели од ПТСП-а често осјећају срам због тешкоћа у самоконтроли својих поступака, посебно насилног понашања. Траума и њене посљедице могу да утичу на цијелу породицу и зато је потребно процијенити какве ресурсе породица има да се носи са таквом ситуацијом. У неким случајевима, породици је потребно осигурати психолошку подршку. При том, практична и социјална подршка може имати важну улогу у олакшавању опоравка од ПТСП-а, као и у суочавању чланова породице са таквом ситуацијом.
Мушкарци који су активно учествовали у ратним борбама имају знатно већу вјероватноћу оболијевања од ПТСП-а него цивилно становништво или они који нису директно учествовали у борбама. До сада се као најуспјешнији третман за смањивање интензитета симптома ПТСП-а показао когнитивно-бихевиорални психолошки третман (КБТ), који је усмјерен на трауму, те специфична техника покрета очима и поновног процесирања (ЕМДР). Појава ПТСП-а може се препознати по симптомима које обољела особа има. То укључује поновно проживљавање трауматског догађаја на врло вјеран начин, избјегавање ситуација која подсјећају на трауматски догађај, ноћне море, трајну повишену побуђеност, претјерану реакцију на подражај, тешкоће са спавањем, честу узнемиреност без видљивог разлога, депресивност и лоше расположење, емоционалну закоченост и отупљеност, злоупотребу алкохола и дрога, а од емоција је присутна честа и стална љутња. На нивоу односа са другим људима, особе с ПТСП-ом често дјелују иритирано, лако се наљуте и склоне су да изгубе контролу над својим понашањем. У таквим околностима, могу бити склоне насиљу, па и насиљу према члановима породице. Животне околности, додатни (свако35
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
36
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
5. ЗЛОУПОТРЕБА АЛКОХОЛА И ДРОГЕ И НАСИЉЕ У ПАРТНЕРСКИМ ОДНОСИМА У овом поглављу говоримо о повезаности зависности инасиља у партнерским односима. У зависности се убраја конзумирање алкохола, дроге (укључујући и стероиде), лијекова (понајвише средства за умирење и спавање), те коцкање, које узрокује све више проблема. Будући да је конзумирање алкохола веома раширено у нашој култури, у даљњем тексту акцент је управо на тој појави. Иако многи мисле да је алкохол главни узрок насиља у породици, велики број истраживања и клиничка искуства показали су да то није тачно, јер постоји сложен однос између коришћења алкохола и насиља.14 15 Премда подаци јасно показују да употреба алкохола повећава учесталост и озбиљност насиља у породици, то још не значи да је алкохол узрок насилног понашања. Ево које чињенице говоре против доминантног мишљења да је алкохол узрок насиља у породици, а које показују због чега злоупотреба алкохола повећава вјероватноћу насиља у партнерском односу: • Постоји већи број околности, као што је импулсивно реаговање, сиромаштво, изложеност социјалном стресу, који су повезани и са насиљем у породици и са прекомјерном употребом алкохола. То значи да овакве неповољне околности могу независно дјеловати и на конзумирање алкохола и на јављање насиља у породици. Будући да те околности дјелују на исти начин на насиље и конзумирање алкохола, чини се као да је алкохол узрок насиља, а не да неповољне околности повећавају вјероватноћу насилног понашања. • Прекомјерно коришћење алкохола нарушава односе у породици, што повећава ризик појаве сукоба, па онда и насиља. • Злоупотреба алкохола директно лоше утиче на мишљење и физичко функционисање, те доводи до смањивања самоконтроле. У таквим околностимак, појединац има мање капацитета за размишљање, преговарање и проналажење ненасилног начина
рјешавања партнерских сукоба. • Алкохол утиче на перцепцију провоцирајућих знакова из околине, тако што особа под утицајем алкохола неке знаке или понашање других људи интерпретира као агресивне, чак и онда кад су, заправо неагресивни. Због тога, алкохол олакшава појаву агресије у ситуацијама у којима је агресија један од могућих облика понашања.16 • Алкохола олакшава биохемијске процесе повезане са агресивношћу, а његов утицај на агресивно понашање долази до изражаја тако што директно утиче на хемијске процесе у мозгу који контролишу агресивност; међутим, постоји и психолошко дјеловање очекивања како се човјек понаша када је пијан. У једном експерименту, учесници су конзумирали алкохол, а да нису знали, а ефект алкохола на агресивност је изостао.17 • Прекомјерно конзумирање алкохола једног партнера може повећати финансијске тешкоће читаве породице, створити проблеме око бриге за дјецу или друге породичне обавезе, што може повећати напетост и сукобе у партнерском односу, што опет повећава ризик од насиља. • Индивидуално и друштвена увјерење да алкохол узрокује агресију олакшава насилно понашање. Дио људи (и учиниоци насиља и жртве) користе алкохол као оправдање насилног понашања. Другим ријечима, очекивање да алкохол води до агресивног понашања повећава ризик да до насиља стварно и дође. Када људи алкохолом правдају туђе агресивно понашање, и сами су склонији да се упусте у таква понашања кад пију. То показује да смањивање контроле понашања под утицајем алкохола може бити и научено. • Доживљавање насиља у партнерском односу може довести до веће конзумације алкохола као начина суочавања или смиривања ком жртва прибјегава како би јој (привидно) било лакше. • Мушкарци који имају антисоцијални поремећај личности често имају и проблем са алкохолом, а чешће користе насиље према партнерки.
14 Clements, K. &Schumacher, J.A. (2010) Perceptualbiasesinsocialcognitionaspotentialmoderatorsoftherelationshipbetweenalcoholandintimatepartnerviolence: Areview. AggressionandViolentBehaviour, 15, 357-368. 15 WHO (2005) IntimatePartnerViolenceandAlcoholFactSheets. www.who.int/violence.../violence/.../ft_intimate.pdf 16 Тонковић, М. (2009) Зашто повређујемо, зашто помажемо? Агресивно и просоцијално понашање. У: Чоркало-Бирушки, Д. (ур.) Примијењена психологија: Питања и одговори. Загреб: Школска књига, 218- 237. 17 Ибид. Тонковић, М. (2009) 37
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
• Дјеца која свједоче насиљу између родитеља су под већим ризиком да развију штетне навике пијења касније у животу. • У случајевима убиства партнера,учинилац је често под утицајем алкохола. Тако је,на примјер, у 36% случајева убиства партнера у Аустралији учинилац био под утицајем алкохола.18 • И жртве насиља у породици често су под утицајем алкохола, иако у мањем броју него учиниоци. Тако је,на примјер, истраживање спроведено на Исланду показало да 22% жена жртава породичног насиља користи алкохол прије насилногдогађаја као начин суочавања са сукобима у партнерском односу.19 У Швајцарској је у случајевима партнерског насиља 9% жртава и 33% учинилаца било под утицајем алкохола.20 Као што видимо, различити индивидуални, односни и друштвени фактори могу повећати повезаност између коришћења алкохола и насиља. У различитим земљама се на различите начине настоји смањити злоупотреба алкохола као фактора који доприноси насиљу у породици. У неким земљама, ради се на смањивању доступности алкохола (нпр. скандинавске земље, Аустралија). Чак и неке мале промјене у том подручју доводе до значајних ефеката, па се у једном граду у Аустралији показало да је скраћивање радног времена током ког је дозвољена продаја алкохола довело до смањења насиља у породици.21 У неким земљама, коришћење алкохола покушава се смањити повећањем цијене. Тако, на примјер, у Сједињеним Америчким Државама процијењено је да повећање цијене алкохола за 1% доводи до смањивања насиља према женама у партнерском односу за 5%.22 Истраживања су показала да и лијечење од зависности од алкохола доводи до смањивања партнерског насиља.23 Томе доприноси и добар систем процјењивања навика пијења (нпр. упитник АУДИТ) и интервенције у систему примарне здравствене заштите. Систем примарне здравствене заштите и јавног здравства може имати врло важну улогу у превенцији насиља у породици тако што ће укључити рутинско провјеравање евентуалног постојања насиљу у породици приликом пружања свих здравствених услуга које су повезане са проблемом алкохола. На тај начин, повећаће севјероватноћада ће се раније открити случајеви насиља у породици и родно заснованог насиља, и подузети интервенције. Због тога се у документима Свјетске здравствене организације наглашава да је у савременим приступима проблему алкохола нужно успоставити
везу са услугама усмјереним на партнерско насиље. Такође, у третманима за учиниоце насиља у породици треба бити добро објашњена динамика пијења и насиља, те је нужно јасно показати како индивидуална и друштвена увјерења да алкохол узрокује агресију охрабрују насилно понашање.
КОНЗУМИРАЊЕ АЛКОХОЛА И СПЕЦИФИЧНОСТ РОДА/ПОЛА Прекомјерно пијење мушкарца и жена повезано је са већим ризиком за насиље у партнерском односу. У дијелу који се односи на третман учинилаца насиља јасно је наведено да кад се ради о зависности о алкохолу прво је потребно отклонити ту зависност како би појединац могао ефикасно учествовати у третману отклањања насилничког понашања. Но стручњаци најчешће сусрећу починиоце насиља код којих се не ради о болести зависности, већ о онима код којих је повремено прекомјерно пијење фактор ризика за насиље. Како би стручњаци ефикасно приступили њиховом проблему важно је да разумију мотиве прекомјерног конзумирања алкохола. Такођер је важно да при томе имају одговарајућу родну/полну перспективу као у разумијевању тако и у приступању овом проблему. Људи често посежу за алкохолом јер им се чини да се тако лакше суочавају са (тешким) емоцијама: тугом, агресијом и страхом.24 Познато је да алкохол има ублажавајуће дејство и потискују емотивно искуство. Но, мотиви мушкараца и жена који прекомјерно конзумирају алкохол се разликују. Генерално вриједи да се мушкарци чешће ризично понашају зато што је то један од начина доказивања мушкости. Мушкарци пију чешће и у већим количинама, чешће узимају дрогу и много чешће и рискантније коцкају него жене. Најважнији мотиви употребе алкохола код мушкараца и жена наведени су у таблици која слиједи.
МОТИВИ ИЗ КОЈИХ ПИЈУ МУШКАРЦИ И ЖЕНЕ ЖЕНЕ • • • • • •
одржати незадовољавајућу везу смањити осјећај самоће лакше ступити у контакт осјећати се сигурније пружити пасиван отпор показати више самопоуздања
18 Ibid. WHO (2005) 19 Rehn, N, Room, R., Edwards, G. (2001) AlcoholintheEuropeanRegion – consumption. Harmandpolicies. Copenhagen: WorldHealthOrganizationRegionalOfficeforEurope. 20 Maffli, E., Zumbrunn, A. (2003) AlcoholanddomesticviolenceinasampleofincidentsreportedtothepoliceofZurichcity. SubstanceUseandMisuse, 38, 881-893. 21 Duglas, M. (1998) Restrictionofthehoursofsaleofalcoholinsmallcommunity: Abenefitimpact. AustralianandNew ZealandJournalofPublicHealth, 22: 714-719. 22 Markowitz, S. (2000) Thepriceofalcohol, wifeabuseandhusbandabuse. SouthernEconomicJournal, 67: 279-304. 23 Ibid. WHO, 2005. 24 VanOosten, N., VanderVlugt, I. (2004) Род и спол у психосоцијалном раду. Загреб: Друштво за психолошку помоћ. 38
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
• осјећати се женственије • суочити се са догађајима МУШКАРЦИ • • • • • • • • •
жеља за снагом, асертивношћу и самопоуздањем имати контролу над другима бити агресивно доминантан осјећати припадност изазвати друге мушкарце (“ко је главни“) контролисати или утицати на емоције умањити стрес (нпр. радни стрес, трауматска искуства) бити друштвен побољшати достигнућа (у социјалном, емоционалном, међуљудском, сексуалном и менталном смислу)
Као што можемо видјети, неким мушкарцима и женаматреба алкохол да би боље испуњавали своје улоге везане уз пол. Мушкарац пије, на примјер, како би нагласио своју непопустљивост. Жена пије, на примјер, како би одржавала незадовољавајућу везу и тиме ублажила своје разочарање. Неки људи пијењем алкохола скупљају храброст да би се, у вези са својим родним идентитетом, могли понашати другачије од очекивања средине. У неким срединама и културама, алкохолно пиће је уобичајено, док је у другима забрањено (нпр. у исламској култури). У правилу, друштвене норме у вези са конзумирањем алкохола долазе до изражаја тек када настане проблем. У нашему друштву, мушкарац који пије или се напија мање је изложен критици него жена. Подразумијева се да се мушкарци, када пију, смију понашати ризичније него жене. То је, такође, повезано са родним обрасцем конзумирања алкохола, а то је да мушкарци, у правилу, то раде у друштву са другим мушкарцима, што прикрива проблематичне аспекте прекомјерног пијења. Кад се ради о насиљу у партнерским односима, стручњаци треба да провјере постоји ли код партнера повремено прекомјерно пијење или коришћење других средства зависности (нпр. лијекова за смирење). Водећи рачуна о родној улози, треба да на одговарајући начин подстакну разговор о њиховом доживљају проблема и животне ситуације, посљедица коришћења алкохола на њихов свакодневни живот, те како могу добити подршку средине у складу са својом социјалном улогом и родном социјализацијом. О начинима вођења таквих разговора из родне перспективе стручњаци могу наћи пуно корисних упутставау књизиVanOosten и VanderVlugtРод и пол у психосоцијалном раду (2004.).
39
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
40
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
6. СОЦИЈАЛНИ СТРЕС, ТРАНЗИЦИЈА, НЕЗАПОСЛЕНОСТ МУШКАРАЦА И РИЗИК ЗА НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ Иако је познато да се насиље у партнерским односима догађа у свим друштвеним слојевима, истраживању су досљедно показала повезаност између нижег социо-економског статуса и појаве насиља у породици.25 Као мјере социо-економског статуса најчешће се користе: ниво образовања, приходи као индикатор апсолутног, релативног или транзицијског сиромаштва, те радни статус, тј. запосленост или незапосленост. Релативан допринос сваког од ових фактора насиљу у партнерском односу може варирати. Нека истраживања су показала да су незапосленост мушкарца и проблеми са алкохолом највећи фактори ризика за партнерско насиље.26 Такођер, у савременим истраживањима која у фокусу имају економски статус породице, почела се користити и другачија терминологија, па су у односу на претходна раздобља када се, у правилу, користио искључиво појам сиромаштво, у концептуализацији ових варијабли све су присутнији појмови као нпр. економски/финансијски стрес и финансијске потешкоће. Све већа пажња посвећује се процесима који се догађају у породицама које су суочене са финансијским потешкоћама, али нису нужно сиромашне по статистичким критеријумима сиромаштва у одређеном друштву.27 Под тим видом, занимљив је и тзв. модел (економског) породичног стреса, који је развијен као исход већег броја истраживања утицаја економских тешкоћа на функционисање породице и развој дјеце. Овај модел повезује партнерске сукобе и насиље са насиљем родитеља над дјецом. Темељна поставка модела је да економске тешкоће доводе до економског притиска (перципиране тешкоће у ношењу са захтјевима да се осигура задовољавање основних животних потреба), те због тога долази до фрустрације, љутње и емоционалног стреса код родитеља (Цонгер и сар., 2000.). Повећани економски притисак је повезан са нарушавањем менталног здравља родитеља и повећаним
сукобима међу родитељима. То доводи до смањивања укључености и бриге родитеља за дјецу, те чешћег коришћења насилних родитељских поступака. Завршни дио модела претпоставља да економске тешкоће утичу на психо-социјалноприлагођавање дјеце кроз емоционални стрес родитеља, нарушене брачне односе и смањени капацитет за родитељство. Структурална теорија насиље у међуљудским односима доводи у везу са друштвеним неједнакостима људи с обзиром на доб, род/пол, етницитет и социјалну припадност и насиље. При том, они који имају нижу социјалну позицију изложени су, као и припадници било које од ових социо-демографских категорија, већем социјалном стресу, што доводи до већег ризика одситуационо условљеног насиља. Људи који живе у неповољнијим условима емоционално су снажније погођени негативним животним догађајима од оних који су у бољем социо-економском положају. Припадници вишег или/и повлашћеног социјалног слоја имају више ресурса да се носе са животним стресом, а уз то су изложени и мањем социјалном стресу са којим се суочавају.28 Уз то, људи са ниским приходима и ниским професионалним статусом не само да су више изложени актуелним стресним догађајима, већ су често били изложени неповољним околностима и током одрастања, нпр. насиљу у дјетињству, па имају слабије механизме суочавања са стресом, чешће имају проблеме повезане са алкохолом, имају већи ниво депресије. Сви ови фактори доприносе томе да чешће користе физичко насиље као начин рјешавања партнерских сукоба. Како бисмо илустрирали ниво стреса који се повезује са појединим врстама животних догађаја, у наставку дајемо (скраћену)
25 Gelles, R.J. (1997) Intimateviolenceinfamilies. ThousandOaks, CA: Sage. 26 Cunradi, C.B., Todd, M., Duke, M., Ames, G. (2009) Problemdrinking, unemploymentandintimatepartnerviolenceamongasampleofconstructionindustry workersandtheirpartners. JournalofFamily Violence, 24(2) 63-74. 27 Ајдуковић, М., Рајтер, М. (2013) Обитељски економски стрес као чимбеник ризика за насилне одгојне поступке и психосоцијалну добробит дјеце. (у штампи) 28 Cunradi, C.B., Caetano, P., Schafer, S. (2002) Socioeconomicpredictorsofintimatepartnerviolenceamong White, Black, andHispaniccouplesintheUnitedStates. JournalofFamily Violence, 16 (4) 377-389. 41
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
познату Скалу стресности прилагођавања.29 Лако можемо уочити да су околности везане уз здравље, (не)запослење и финансијску ситуацију породице врло значајни извори стреса, о којим треба водити рачуна не само при разумијевању насиља у породици, већ и у пружању одговарајуће помоћи у његовом заустављању.
СКАЛА СТРЕСНОСТИ ПРИЛАГОЂАВАЊА ЖИВОТНИ ДОГАЂАЈ ПРОСЈЕЧНА ПРОЦЈЕНА СТРЕСНОСТИ Смрт брачног друга Развод Затворска казна Властита болест или озљеда Губитак посла Промјена здравственог стања члана породице Промјена финансијског положаја Промјена врсте посла Узимање великог зајма Брачни друг почиње или престаје радити
100 73 63 53 47 44 38 38 30 26
НЕЗАПОСЛЕНОСТ И НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ Губитак посла је изразито неугодан и узнемирујући догађај. За све људе је високо стресан, а за многе губитак посла представља кризни догађај у животу. Незапосленост доводи до озбиљних посљедица у психичком и физичком здрављу, а узрокује различите негативне емоционалне реакције, које дугорочно могу нарушити здравље. Са незапосленошћусе повезују анксиозност, депресивност, љутња, смањено самопоштовање и смањено животно задовољство. Зато се у истраживањима психолошких посљедица незапослености често наводи да је угрожено “психолошко здравље“ појединца и породице. Најчешће реакције на губитак посла су: ЉУТЊА • Губитак посла је готову увијек праћен осјећајем љутње на шефа, предузеће, колеге, државу. • Понекад се јавља агресија, која се усмјерава на самог себе, а прати је самооптуживање и питања као што су: Због чега нисам отишао кад је било вријеме? Како нисам видио шта се спрема? ДЕПРЕСИВНОСТ • Жаловање је очекивана и честа реакција након губитка посла. Ако траје дуже вријеме, може довести до депресивности, па и праве депресије. • Уколико се на вријеме не препозна и олакша одговарајућим здравственим третманом, депресија може постати озбиљна препрека у здравом суочавању са ситуацијом, укључујући одустајање од тражења
новог посла, али и пораста ризика за насиље у партнерском односу. ГУБИТАК САМОПОУЗДАЊА И САМОПОШТОВАЊА • Губитак посла је увијек снажан ударац самопоуздању појединца и слици коју о себи има јер то искуство угрожава улоге које има у друштву и породици, осјећај властите компетентности, осјећај контроле над својим животом, повјерења у своје способности. • Самопоштовање је посебно угрожено ако је посао главни извор личног испуњења или/и економске безбједности. То се види из питања која људи себи постављају, као што су: Шта није у реду са мном? Због чега сам баш ја остао без посла? СРАМ • Срам је једна од посљедица коју људи осјећају због губитка посла. Већина људи се осјећа врло нелагодно кад сусједима или рођацима морају да признају да су изгубили посао. • Док је социјалистичка држава осигуравала посао, превладавајући друштвени став у нашој култури био је да је лична одговорност појединца хоће ли изгубити посао због својих (негативних) особина. Промјена економских односа значајно је промијенила објективне могућностизапошљавања, па су људи суочени са тзв. структуралном незапосленошћу. СОЦИЈАЛНА ИЗОЛОВАНОСТ • Запосленост је оквир у ком се одвија низ формалних или неформалних социјалних односа који се губе губитком запослења. • Губитком посла социјални свијет особе се нагло сужава, што додатно доприноси осјећају депресивности и губитку самопоуздања. ФИНАНСИЈСКА КРИЗА ПОРОДИЦЕ • Губитак посла има директне финансијске посљедице за појединца и породицу, но величина зависи од низа фактора – је ли особа самац, је ли једина која привређује у породици, има ли породица друге финансијске ресурсе. • Чак и ако особа није егзистенцијално угрожена због губитка посла, она постаје финансијски зависна од других чланова породице, што значајно утиче на динамику односа и слику о себи. Промјена улога у породици због финансијских разлога повећава ризик од насиља. • Губитак плате везан је за губитак или битно смањење независности.
29 Holmes, T.H., Rahe, R.H. (1967) Socialreadjustmentratingscale. JournalofPsychosomaticResearch, 11, 213-218. 42
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
СУКОБИ У ПОРОДИЦИ И СА ПРИЈАТЕЉИМА • Стрес, депресивност, љутња због социјалног положаја, финансијски притисак и други проблеми стварају ситуацију која битно нарушава породичне односе. Могућности су познате: распад брака, сукоби међу партнерима, сукоби родитељи- дјеца, губитак дотадашње подршке у породици, насилни испади у понашању и слично. • Породица често врши нереални притисак на незапослену особу да нађе посао, да се активира, што само погоршава односе. • Дио динамике у породици је везан уз то што губитак посла код једног члана породице подстиче страховања од сличне ситуације и код других чланова породице. Анализа посљедица незапослености на ментално здравље у 237 истраживања која су спроведена у 26 земаља у периоду од 1996. до 2004. године показала је да двоструко више незапослених од запослених има потешкоће менталног здравља.30 Губитак посла има неповољније посљедице на ментално здравље мушкараца, припадника мањинских група и радника који су били дуготрајно незапослени. И новија истраживања у нашој регији, која пролази тешку економску транзицију која се очитује и у високој стопи незапослености, показала су да незапослене особе имају угроженије психичко здравље. Већа психолошка депривација, већа финансијска депривација и мања перципирана социјална подршка повезани су са лошијим психичким здрављем за вријеме незапослености.31 Ове околности су истовремено и фактори ризика за насиље у партнерским односима.
ДА ЛИ ЈЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТ ВИШЕ “МУШКИ“ ИЛИ “ЖЕНСКИ“ ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМ? Савремено разумијевање родних улога наглашава да је важно сагледати какав је ефекат социо-економских извора стреса из родне перспективе.33 Када је ријеч о мушкарцима који остану без посла или слабо зарађују, важно је имати на уму постојање њиховог (прикривеног) срама и настојање да тај проблем сакрију због страха од губитка угледа. Ради се о сраму који је везан уз типичну социјализацију мушкарца као “главног хранитеља породице“. Због тога ће мушкарци којима је њихова традиционална улога хранитеља породице јако важна врло тешко доживјети губитак посла или неспособност за рад. Тиме не губе само посао, већ и улогу у породици и друштву, што доживљавају као губитак мушкости. Уз то, губе и друштвене контакте које су стекли на послу. То је, наравно, врло велики ризик за појаву насиља у породици. Када су средства за материјалне облике помоћи врло ограничена (као у земљама у транзицији), сиромаштво и озбиљне финансијске тешкоће породице виде се само као мали приходи, при чему се не узима у обзир психолошко значење које имају за појединце и породице.34 То се догађа због тога што стручњаци, у правилу, нису довољно оспособљени да препознају како структурна ограничења и лоше животне околности дјелују на живот корисника услуга. Зато би требало да знају на које све начине сиромаштво и транзиционе потешкоће утичу на живот породице, настанак и одржавање насиља.
Незапосленост очева је 2,33 пута већи фактор ризика за насиље над дјецом.32 Сматра се да код незапослених очева,усљед мањих финансијских ресурса и повећаног економског притиска, може доћи до повећања осјећаја беспомоћности и недовољне личне ефикасности. Већи осјећај беспомоћности, као и повећани контакти са дјететом (управо због незапослености) могу повећати вјероватноћу насилних васпитних. Зато је битно да се у раздобљу незапослености ради са очевима на промјени слике о себи и разумијевању узрока незапослености и позитивне улоге оца у васпитању дјеце.
30 Paul, K.I. (2005) Thenegativementalhealtheffectofunemploymentmeta-analysesofcross-sectionalandlongitudinaldata. NürnbergUniversity Dissertation. 31 Галић, З., Маслић Сершић, Д., Шверко, Б. (2006) Финанцијске прилике и здравље незапослених у Хрватској: Води ли финанцијска депривација до лошијег здравља? Ревија за социјалну политику, 13 (3-4), 257-269. 32 Sidebotham, P., Heron, J., Golding, J. (2002) Childmaltreatmentinthe “ChildrenoftheNineties”: deprivation, class, andsocialnetworksinaUKsample. ChildAbuse&Neglect, 26(12), 1243-1259. 33 VanOosten, N., VanderVlugt, I. (2004) Род и спол у психосоцијалном раду. Загреб: Друштво за психолошку помоћ 34 Ibid. Ајдуковић, М., Рајтер, М. (2013) 43
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
44
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
7. ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА КАО МЕТОДА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ 7.1. ДЕФИНИЦИЈА И ЦИЉЕВИ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА Психосоцијални третман учинилаца родно заснованог насиља у породици укључује индивидуалне и групне поступке које спроводи за то посебно оспособљена стручна особа у сврху заустављања и спречавања насиља у породици, што се остварује постизањем увида у властито насилно понашање, прихватањем одговорности за такво понашање, усвајањем вјештина самоконтроле емоција и понашања, учењем социјалних вјештина и мијењањем увјерења која доприносе насилном односу. Из наведене дефиниције видљиво је да су циљеви психосоцијалног третмана сљедећи: 1. заустављање и спречавање насилног понашања у породици, 2. стицање увида у властито насилно понашање и прихватање одговорности, 3. успостављање самоконтроле учиниоца над својим емоцијама и понашањем, 4. стицање социјалних вјештина којима учинилац може замијенити своје насилно понашање и усвојити ненасилне обрасце понашања, 5. промјена увјерења о партнерском односу у породици.
7.2. ПРИНЦИПИ СПРОВОЂЕЊА ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА ИЗРАДА И СПРОВОЂЕЊЕ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА УЧИНИЛАЦА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ ТЕМЕЉИ СЕ НА СЉЕДЕЋИМ ПРИНЦИПИМА: • насиље у породици је неприхватљиво и мора се зауставити; • првенствени задатак третмана је повећање безбједност чланова породице угрожених породичним насиљем; • учиниоци насиља одговорни су за своје насилно понашање; • насилно понашање је изабрано понашање и може се промијенити; • породично насиље израз је злоупотребе моћи у настојању да се контролише друга особа; • спровођење третмана мора бити уклопљено у сарадњу са другим факторима сузбијања насиља у породици. Промјена понашања и увјерења током психосоцијалног третмана остварује се узимајући у обзир конкретан социјални контекст у ком се одвија породично насиље, најчешће мушкарца над женом. То је највећим дијелом посљедица неједнакости у односима између мушкарца и жене, с коријенима у патријархалној традицији, која потиче мушкарце да вјерују да имају “природно право“ да користе своју већу моћ и тако контролишу понашање своје партнерке. Стога се на насиље у породици првенствено гледа као на научено понашање, а мање као на посљедицу индивидуалног психичког поремећаја, употребе средстава зависности или поремећених односа у породици. Насилно понашање у породици је изабрано понашање, за које је свака особа (учинилац) одговорна и за које треба да одговара. Премда су мушкарци социјализовани тако да 45
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
вјерују у своје “природно право“ да контролишу жену, или су чак подстицани да користе насиље у регулисању односа у породици, они могу одлучити да преузму одговорност за своје понашање и науче ненасилне начине рјешавања сукоба у породици. Неки мушкарци су и сâми били жртве насиља током одрастања, неки су претрпјели друге облике трауматизације или су обољели од посттрауматског стресног поремећаја. Понекад су склони да ово искуство користе као оправдање за своје насилно понашање. Водитељи третмана морају у сваком тренутку моћи да одвоје искуство учиниоца као жртве или трауматизоване особе од његове одговорности за насиља над другима. Свако умањивање или оправдавање насиља због личног искустава или животних тешкоћа поткрепљује поновно прибјегавање насиљу. Већина учинилаца може да промијени своје понашања и увјерења, те научи позитивне, равноправне и ненасилне облике односа са другим особама. Разлози из којих се психосоцијални третман редовно одвија у групном облику су бројни. Главни је што се уз вођство водитеља развија повољна групна динамика, која је снажно средство постизања циљане промјене код чланова групе. Током 16 сусрета, чланови групе међусобно упознају своје животне ситуације, околности у којима су други учинили насиље и посљедице са којима се морају суочити, препознају искреност или неискреност у исказима других чланова групе, а временом постају спремни да их конструктивно коментаришу. Групни облик рада омогућава члановима групе да уче из искуства других, прате туђе и своје напоре да напусте насилно понашање у ситуацијама сукоба и промијене увјерења која су у подлози родно заснованог насилног понашања. Интеракције међу члановима групе и са водитељима третмана уједно служе као позитиван модел комуникације и у случајевима када постоје супротстављена мишљења. Вођење групе у мушко-женском пару је важно јер се и на тај начин моделира родно равноправан однос којег многи починиоци немају у својем искуству. Осим тога, групни облик рада је временски и финансијски неупоредиво ефикаснији од индивидуалног третмана. У неким изузетним случајевима, неће бити могуће укључити учиниоца у групни облик рада. То ће првенствено бити онда када стварне и доказано непромјењиве радне околности то не допусте (нпр. нема баш никакве могућности да учинилац долази на групу јер му радно мјесто налаже да пуно службено путује, или ради у смјенама које не може замијенити нити уз преговарање водитеља третмана са послодавцем учиниоца). Такође, може се догодити, премда врло ријетко, да због неких својих психичких особина учинилац не подноси боравак у просторији са више људи, или да врло слабо чује, па не може да прати комуникацију то46
ком одвијања групног сусрета. Но, поново наглашавамо, то су врло, врло ријетки случајеви и треба избјегавати укључивање учинилаца у индивидуални облик третмана.
7.3. УКЉУЧИВАЊЕ У ТРЕТМАН 7.3.1. ДОНОШЕЊЕ ОДЛУКЕ О ИСПУЊАВАЊУ УСЛОВА ЗА УКЉУЧИВАЊУ У ТРЕТМАН Одлуку о томе да ли учинилац насиља испуњава услове за укључивање у третман доносе водитељи третмана на основу двије врсте података: 1) прикупљене документације о учиниоцу (то укључује судску пресуду и опис насилног догађаја, податке центра за социјални рад, здравствену документацију) и 2) своје процјене о томе може ли учинилац постићи промјену својег понашања и тако остварити циљеве третмана. Ову процјену водитељи доносе на основу бројних информације које стичу током индивидуалних сусрета са учиниоцем у улазном поступку и увидом у документацију. Елементи за одлуку испуњава ли учинилац услове за учествовање у третману: 1. Да ли је учинилац у стању да призна да је био насилан (тј. да није у потпуном порицању)? 2. Види ли учинилац да је његово насилно понашање проблем? 3. Прихвата ли учинилацда се придржава услова и обавеза предвиђених третманом и пристаје ли потписати третмански уговор? 4. Да ли је учинилац насилан само или углавном у породици, или је генерално изразито насилан? 5. Да ли постоји насилни односа између учиниоца и жртве насиља? 6. Има ли учинилац акутну зависност од алкохола или дроге, тако да може активно учествовати, комуницирати и извршавати задатке? 7. Да ли је учинилац у акутној фази менталне болести која би онемогућила успјешно учешће у третману, тј. да ли може бити одговоран за своје поступке, комуницирати и извршавати задатке? Ако водитељ утврди да су одговори на питања од 1. до 5. позитивни, а негативни на питања 6. и 7, закључиће да учинилац испуњава услове за укључивање у третман. Треба имати на уму да је овај психосоцијални третман првенствено намијењен заустављању и спречавању родно заснованог насилног понашања у породици када постоји насилан однос између злостављача и жртве или више њих, те када учинилац представља пријетњу безбједности чланова породице.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
У неким случајевима насиља у породици,учинилац насиља заправо није у насилном односу, већ се ради о изолованом инциденту. У неким случајевима, не ради се о родно заснованом насиљу, па овај психосоцијални третман по свом садржају није одговарајући, премда је метода примјењива и на друге облике насилног понашања. Примјер из праксе у ком није било примјерено упутити учиниоцана овај третман јенасилан сукоб између два брата у раним двадесетим годинама, који је избио зато што млађи брат није послушао старијег да оде и купи имћевапе. Постајали су докази да браћа иначе нису прибјегавала насилном рјешавања сукоба. У оваквом случају, наравно да је оправдано да учинилац буде санкционисан због свог насилног понашања, али није рационално да се укључи у третман за учиниоце родно заснованог насиља у породици. Због тога је важно процијенити постоји ли доминантан насилан однос у породици, односно у партнерском односу. Њега првенствено карактерише трајност обрасца понашања и знатно већа моћ коју има насилник него жртва, а коју он злоупотребљава. Неравнотежа моћи одсликава се у насилној контроли и манипулацији жртве, пријетњама које жртва доживљава реалнима и код ње изазивају страх, њеним понижавањем и физичким насиљем. Сексуално насиље је често саставни дио доминантног насилног односа. Овај облик насилног односа често је праћен ранијим пресудама или пријавама против учиниоца, његовим непридржавањем других заштитних мјера у вези са насилним понашањем, повећавањем интензитета и учесталости насиља, те порастом страха жртве током времена. Други облик насилног односа је онај у ком постоји узајаман насилни однос између партнера. Њега карактерише учестала лоша самоконтрола љутње праћена обостраним пријетњама и вријеђањем, те обично лакшим до умјереним физичким насиљем. У овом случају, нити један од партнера није у страху од другог, већ настоји да узврати истом мјером, вербалним и физичким насиљем јер постоји равнотежа моћи између њих. Када постоји било који од наведених облика насилног односа, испуњен је услов за укључивање у психосоцијални третман јер он може помоћи да се насилни образац понашања учиниоца заустави и промијени.
7.3.2. СПРОВОЂЕЊЕ УЛАЗНОГ ПОСТУПКА35 Улазни поступак се спроводи индивидуално са учиниоцима насиља у породици који су упућени на психосоцијални третман. Поступак се спроводи током два до четири сусрета. На основу прегледа документације, разговора са учиниоцем, те података прикупљених помоћуулазног упитникаи упитника о конзумирању алкохола, сакупљају се информа-
ције како би се оцијенило јесу ли задовољени услови за започињање третмана. Циљеви улазног поступка су: 1. прикупити информације за одлуку о испуњавању услова за укључивање учиниоца у психосоцијални третман, те о његовој мотивацији за промјену насилног понашања; 2. информисати учиниоца о сврси, садржају и начину спровођења третмана, упознати га са третманским уговором и ограничењима у погледу заштите повјерљивости; 3. упознати учиниоца са тајмаутпоступком; 4. Упознати учиниоца о сарадњи са осталим службама и установама, те о контактирању жртве породичног насиља. На првом сусрету током улазног поступка, учинилац се детаљно информише шта је психосоцијални третман учинилаца насиља у породици и како се спроводи, које су могуће предности учествовања у третману. Већ на том сусрету започиње се разговор о понашању због ког је упућен на третман и опису случаја због ког је осуђен. То је, уједно, тачка у којој започиње процес процјене испуњавања услова за укључивање учиниоца у третман. Током преостала два да три сусрета, ради се на повећању његове мотивације да прихвати учествовање у третману и обавезе које проистичу, те наставља процјена. Посебно је важно утврдити постојање контраиндикација, тј. акутне менталне болести и акутне зависности које онемогућавају праћење програма третмана и учење новог понашања. Четврти циљ се остварује тек кадасе процијени да учинилац има минималну мотивацију и лични капацитет за активно учешће у третману. Премда су судском пресудом починиоци обавезни да учествују у психосоцијалном третману, ако се код њих не постигне минимална позитивна мотивација, третман не може постићи циљеве. Наравно да је то тежак задатак који стоји пред водитељима јер се ради о тзв. “недобровољним корисницима“, који нису спремни да мијењају своје насилно понашање, које су најчешће практиковали дуги низ година. Због тога је током улазног поступка потребно, кроз мотивишуће разговоре, настојати да се починиоцима приближе користи које они лично и њихова породица могу имати од учешћа у третману. За процјену минималне мотивације и капацитета за промјену кључно је признавање учиниоца да је учинио насилно дјело и прихватање барем минималне одговорности за то понашање. Први корак у том процесу је да учинилац испуни улазни упитник,36 у ком се, између осталог, прикупљају подаци о насилном понашању. Први дио односи се на основне податке, а испуњава га сâм учинилац. Остале дијелове упит-
35 Оригинално приредила М. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 36 Улазни упитник је у прилогу 47
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ника попуњава водитељ третмана користећи наведена питања за вођење структурираног интервјуа. Дакле, овај упитник је полазишна тачка за разговор, који треба да омогући увид у однос учиниоца према властитом насилном понашању, а податке уноси водитељ. Током тог разговара, потребно је проћи кроз сва питања и подстаћиучиниоца да што детаљније опише насилно понашање због ког је упућен на третман, те испитати који је његов однос према почињеном насиљу. Упитник такође омогућава да се додатно процијене три значајна ризична фактора успјешног вођења третмана; склоност конзумирању алкохола и дроге, гранични поремећај личности, те изразита љубомора.
нова који имају наведене ризике може знатно отежати рад у групи.
Наведена питања такође се користе и у разговору са жртвом насиља,са којом се контакт остварује током улазног поступка. Интегрисање информација из три извора (документација, интервју са учиниоцем и интервју са жртвом) омогућава добру процјену испуњавања услова за укључивање у третман и упознавање околности у којима се одвија насилно понашање у породици.
7.3.3. ОБРАСЦИ ПОНАШАЊА УЧИНИЛАЦА НАСИЉА ТОКОМ УЛАЗНОГ ПОСТУПКА39
Питања у упитнику о конзумирању алкохола37 омогућавају да се процијени учесталост, али и учинак алкохола на понашање појединца.
• • • •
Сумња у гранични поремећај личности заснива се на чињеници да ови појединци показују повећано љутито, изразито импулсивно и насилно понашање у свакодневним животним ситуацијама, често су у сукобу са законом и имају изразито лоше социјалне односе. С друге стране, гранична организација личности је релативно честа појава код учинилаца породичног насиља, али се не ради о поремећају. Код ових особа превладава образац нестабилности у међуљудским односима, нагле и снажне промјене у емоционалном доживљавању, те импулсивност.38 Ако постоји сумња да се ради о учиниоцу са граничним поремећајем личности, потребно је консултовати се са психијатром ради дијагностичке процјене. Ако се дијагностикује гранични поремећај личности, учиниоца путем суда треба упутити у здравствену установу на третман и лијечење. Код корисника са граничном организацијом личности, нужна су сва четири сусрета током улазног поступка ради тачније процјене, те успостављања доброг терапеутског односа са корисником. Повјерење у водитеља третмана је код ових учинилаца предуслов за постизање промјене. Стога, са овим типом учинилаца треба пазити на начин конфронтирања – објаснити им да никада не доводимо у питање њих као особу него само реагујемо на неке њихове поступке према партнерки/члану породице. Процјена ових ризичних околности је значајна водитељу и ради планирања састава третманске групе. Већи број чла-
У тексту који слиједи наводимо могуће обрасци порицања или умањивања одговорности за почињено насиље и невољког исказивања спремности на учешће у третману. Прво описујемо поједине обрасце,а затим дајемо одређене сугестије у погледу начина реаговања, те посљедицаинсистирања на одређеном обрасцу понашања за укључивање у третман. Ваља имати на уму да већ и улазни поступак има особине третманске интервенције, које су дио процеса планираних промјена.
Порицање - потпуно одбијање да проблем постоји или да је одговоран за њега. Карактеристичне изјаве: Нисам то урадио. Никад је нисам ни пипнуо. Не сјећам се тог догађаја. Било је то јако давно. Изгубио сам контролу. Зацрнило ми се пред очима. Нисам знао шта радим. • Био сам тотално пијан. • Ја немам проблема с насилним понашањем и контролом љутње. • То ми подмећу. Шта учинити: 1. Објаснити да наша улога није да вреднујемо учиниоца насиља као особу, већ да заједно сагледамо његово насилно понашање како бисмо могли добро да испланирамо процес промјене, односно престанак насиља. 2. Ако учинилац устраје у порицању, треба га суочити са његовим насилним понашањем тако да наглас прочитамо дијелове пресуде и друге документације у којима је описан инкриминисани догађај. Добро је нагласити учиниоцу да се није лако суочити са властитим насилним понашањем, а да је наша улога да му у томе помогнемо. Поново тражимо да опише насилно понашање због којег је упућен на третман. 3. Ако учинилац и даље пориче да је починио дјело због ког је упућен на третман, тада треба нагласити да се у том случају не може укључити у третман који је намијењен учиниоцима насиља, те да ћемо извијестити суд да он пориче оно што је наведено у документацији. Поновно тражимо да опише насилно понашање због ког је упућен на третман.
37 Упитнику о конзумирању алкохола је у прилогу 38 Критерији који водитељу могу помоћ у разјашњавању сумње у гранични поремећај личности наведени су у Практичним смјерницама за лијечење обољелих од граничног поремећаја личности (www.накладаслап.цом) 39 Оригинално приредила М. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 48
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
4. Ако и даље пориче да је учинио насилно дјело, завршавамо сусрет и понављамо да ћемо о његовом порицању извијестити суд. Учинилац се не укључује у третман. Оптуживање партнерке - усмјеравање на њено понашање, истицање њених проблема, оправдавање осталим вањским факторима: • Она зна како да ме испровоцира, па је то учинила и у овом случају. • Требало је да престане да приговара. • Она је та која би требало да иде на третман због насилничког понашања. • Била је пијана. • Увијек флертује са другим мушкарцима. • То је само било једно лоше раздобље у нашем браку. • Тај дан сам баш пуно радио и био сам преморен. Шта учинити: 1. Фокусирати се на понашање учиниоца. Враћамо се на захтјев да опише насилно понашање због ког је упућен на третман и каже која је његова одговорност у томе. 2. Објаснити учиниоцу да често људи који су насилни у односима имају потребу да окривљују друге, но да је наш заједнички задатак да он боље разумије шта се догађа и како да се боље контролише. Поновно тражимо да опише насилно понашање због којег је упућен у третман. 3. Већина учинилаца ће показати мали помак у приказу насилног догађаја. Ако не покаже, може се користити сљедећа конфронтација: “Дакле, ви кажете да ваша жена/ партнерка управља вашим понашањем. Јесте ли спремни да преузмете одговорност за себе и своје поступке”? Ако каже да јесте, враћамо на захтјев да опише насилно понашање због ког је упућен на третман. 4. Ако учинилац и даље пориче своју одговорност и упорно тврди да није крив за дјело због ког је упућен на третман, треба нагласити да се у том случају не може укључити у третман који је намијењен учиниоцима насиља који су спремни да преузму одговорност за своје понашање и престану да насиљем угрожавају друге и себе. Поновно тражимо да опише насилно понашање због ког је упућен на третман и своју одговорност у томе. 5. Ако и даље умањује своју одговорност, али не пориче да је починио насиље и да има и дијела његове одговорности, то је мали помак, па се укључује се у третман. Умањивање – приказивање проблема мањим него што јесте • Ударио сам је само једном. • Заправо је нисам повриједио. Она лако добија модрице. • Ја нисам ни издалека тако лош као њен претходни
• • • •
партнер/отац. Заправо сам је само мало одгурнуо. Она претјерује. Полиција претјерано реагује. Заправо се то није догодило тако како је описано.
Шта учинити: 1. Објаснити учиниоцу да већина људи у оваквим ситуацијама имају потребу да умање посљедице и своју улогу и уљепшају ситуацију, али да је наш заједнички задатак да он боље схвати шта се догађа и како се може боље контролисати. Поново тражимо да опише насилно понашање због ког је упућен на третман и своју одговорност у томе. 2. За очекивати је да ће учинилац показати мали помак у приказу насилног догађаја и своје одговорности. Ако не покаже, може се употријебити реченица којом се мијења његов угао гледања: “Кад би ваше дијете или сестра доживјели овакво понашање партнера, како бисте га описали”? 3. Учинилац који је прихватио одговорност за насилно понашање, али га умањује укључује се у третман. Борба за контролу разговора са водитељем третмана – одвлачење пажње са проблема породичног насиља, наметљива понашања и покушаји преговарања о условима третмана • • • • •
Шта бисте ви направили на мом мјесту? И ви бисте тако реаговали. Јесте ли ожењени? Имате ли дјецу? Ја не могу да долазим редовно јер радим у смјенама. Зашто бих ја слушао проблеме других људи? Па нисам ја као ти други који вама долазе. • Гледа пријетећи. • Прекида водитеља, није спреман да слуша, почиње да диже глас. Шта учинити: 1. Информисатиучиниоца о сврси, садржају и начину спровођења програма, те о његовој законској обавези да га похађа на основу пресуде. 2. Питати учиниоцашта га брине у вези са учествовањем у програму. Што је то најгоре што му се може догодити током третмана? Искористити одговор за додатно појашњавање. Уколико није дао одговор на питања о томе шта га брине, навести које су најчешће бриге других људи (нпр. да ће се показати као слабићи пред другима и партнерком, да само луди људи иду на овакав третман, да они нису социјални случајеви, да им је непријатно да говоре о ономе што се догађа у њиховој породици пред другима, и сл.) и питати га шта га највише брине. 3. Ако учинилац и даље доводи у питање начин спровођења третмана, треба га упозорити да може одбити да учествује, а да је наша дужност да о томе 49
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
обавијестимо суд. 4. Уколико је учинилац прихватио одговорност за насилно понашање, али покушава да “преговара” лакше услове учешћа у третману, укључује се у третман. При том, водитељ треба да процијени, заједно са учиниоцем, постоје ли стварне препреке за редовно похађање групног третмана. Уколико корисник тврди да није у стању да сам договори потребне промјене у радном времену са својим претпостављенима, водитељ може понудити да контактира са њима и објасни начин спровођења третмана. Такође,може се издати потврда за послодавца о учешћу у третману. Уколико се утврди да је природа посла таква да редовно долажење на групни третмана није реално, ваља размотрити могућност индивидуалног третмана. То треба бити само у изузетним ситуацијама. Прихватање одговорности и исказивање мотивације за промјену: • Реалистично описује дјело или дјела због којих је упућен на третман, иако са мало детаља • Показује нелагоду кадаговори о насилном понашању • Показује заинтересованост за начин рада; поставља додатна питања о програму • Исказује жељу да сачува партнерски однос • Исказује забринутост за то шта ће се догодити ако други сазнају зањегово насилно понашање • Прихвата одговорност за насилно понашање, али инсистира да се у третман укључи и партнерка. Шта учинити: 1. Нагласити да није лако говорити о насилном понашању, те да је показао храброст што је реално описао шта се догодило. 2. Информисати учиниоца о сврси, садржају и начину спровођења програма. 3. Појаснити да циљ третмана није очување односа, већ промјена понашања учиниоца. 4. Објаснити поново циљ и сврху третмана, те да је он упућен, а да ће се са партнерком контакт остварити у оквиру програма. 5. Укључује се у третман. Опис ових образаца и начина реаговања појашњавају због чега улазни поступак траје два до четири сусрета. Наиме, можемо замислити да се након сусрета са водитељем учинилац “помакне” из потпуног порицања у оптуживање жртве. Тада је потребно вријеме за конфронтирање са том позицијом. Такође,можда ће бити потребно вријеме да се договори прилагођавање ситуације на послу, и слично. Улазни поступак је уједно и процес изградње повјерења, које је важна основа за промјену коју учинилац треба постићи током програма. Зато је у овој фази врло важно да водитељ покаже стрпљење и добронамјерност према учи40 Примјер контролне листедат је у прилогу. 41 Примјер третманског уговора дат је у прилогу. 50
ниоцу као кориснику услуге. Уколико учинилац показује понашање које упућује на прихватање одговорности, улазни поступак трајаће два до три сусрета. Наведено понашањеможе се пратити помоћу контролне листе, у којој водитељ означава понашање које је уочио код учиниоца током улазног поступка. На крају такве листе, даје се завршна процјена о испуњавању услова за укључивање у третман.40
7.3.4. ИНФОРМИСАЊЕ УЧИНИОЦА О НАЧИНУ СПРОВОЂЕЊА ПРОГРАМА У овом дијелу улазног поступка, учинилац добија кратке информације о садржају и циљевима програма, обавезама и задацима које ће имати. То су садржаји који ће бити детаљно обрађени на првом групном сусрету, али је важно да корисници буду упознати већ у улазном поступку. Учинилац се припрема за рад у групи тако што му се објашњава које су очекиване користи, за њега лично и за његову породицу, од укључивања и успјешног завршетка третмана (очување породице, боље родитељство, успостављање бољих партнерских односа са садашњом или будућом партнерком, избјегавање ризика и казни, чување друштвеног угледа, и слично). Такође, описује се начин вођења групе и шта корисници могу да очекују. Ово је важно објаснити како би се умањио њихов страх од непознатог и непријатног очекивања од дијељења својих искустава са групом непознатих особа. Пракса показује да учиниоци насиља у породици редовно сматрају како ће у групи сусрести људе који су “прави насилници“, док себе никада не сматрају таквима. Због тога, већина зазире од сусрета са “таквим“ људима. У оквиру улазног поступка,учинилац се упознаје са обавезом потписивања третманског уговора. То је стандардизован документ у ком су кратко наведени циљеви третмана, обавезе корисника, поступци заштите и ограничења у заштити његове приватности41. Уз учиниоца, уговор потписује и један водитељ третмана, те свједок (један од чланова групе). Третмански уговор поново се сагледава током првог групног сусрета, када се и потписује, а током улазног поступка служи да се појасн сви елементи вођења и учествовања у третману. Уколико учинилац одбије да потпише овај уговор, сматра се да није испунио услове за улазак у третман и о томе се обавјештавају надлежна тијела.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
7.3.5. УПОЗНАВАЊЕ УЧИНИОЦА СА ТАЈМАУТ (ЕНГЛ. TIME-OUT) ПОСТУПКОМ Током улазног поступка, учиниоца треба упознати са тајмаут поступком као важном вјештином која омогућава да се заустави процес који доводи до насилног понашања. У основи, ради се о унапријед договореном поступку који корисник слиједи у конфликтној ситуацији када осјети да се почиње да се узрујава, да га почиње преплављивати познати осјећај љутње, да има непријатељске мисли према жртви и да пријети опасност да буде насилан. Важан дио тајмаутпоступка је да клијент мора да заустави комуникацију на пристојан начин и удаљи се из ситуације како би се смирио и тако спријечио да насилно реагује у конфликтној ситуацији. При том, мора рећи куда иде и колико дуго га неће бити. Када се овај поступак учиниоцу објашњава,корисна је аналогија са тајмаутом у спорту, јер је то мушкарцима познато и блиско. Детаљан приказ поступка дајесена 5. третманском сусрету.
7.3.6. УПОЗНАВАЊЕ УЧИНИОЦА СА САРАДЊОМ СА ОСТАЛИМ ИНСТИТУЦИЈАМА И КОНТАКТИМА СА ЖРТВОМ ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА Учиниоца треба упознати са начином сарадње са осталим институцијама у заједници, службама и организацијама. Треба појаснити да ћемо, ако буде требало, тражити додатне информације од полиције, центра за социјални рад и здравствених установа. Треба нагласити да смо обавезни да чувамо све информације о учиниоцу као професионалну тајну и да нико неће знати о чему се разговара на индивидуалним сусретима. Но, истовремено треба појаснити да ћемо контактиратиса полицијом и центром за социјални рад ако процијенимо да учинилац угрожава чланове породице, те како и због чега ћемо контактирати са жртвом.
цијални третман, учиниоцу изречена још нека од мјера породично- правне заштите (нпр. надзор над извршавањем родитељских права или нека од мјера обавезног лијечења), у овој фази препоручује се да се сазове састанак служби које су укључене у рад са учиниоцем насиља, односно са породицом. Учиниоца треба о томе информисати.
7.3.7. СУСРЕТ СА ЖРТВОМ НАСИЉА Током улазног поступка, одржава се и један сусрет са жртвом насиља, уколико је на то спремна. Њено је право да одбије контакт са третманским центром, али то није чест случај. У сваком случају, потребно јој је у телефонском контакту објаснити који је циљ таквог сусрета, које су могуће користи за њу и породицу, те нагласити да је њен долазак у третмански центар добровољан. ЦИЉЕВИ ТОГ СУСРЕТА СУ: 1. Информисање о циљевима и начину спровођења третмана. 2. Добијање података о историјату насиља, облику насиља, партнерским односима, злоупотреби алкохола и дроге. 3. Информисање жртве насиља о мјестима и организацијама гдје може добити подршку и помоћ, те како може боље бринути о безбједности себе и других укућана, поготово дјеце. 4. Израдити план заштите заједно са жртвом ако га већ није направила сама, или уз помоћ неке од служби. У том сусрету, жртва се информише да ћемо, уколико је на то спремна, контактирати с њом телефоном на пола и на крају третмана и тражити повратну информацију о евентуалним промјенама у понашању учиниоца. Том приликом, провјерићемо и колико је она сигурна. Такође, даће јој се контакт бројеви водитеља третмана, односно институције при којој се третман спроводи. Током сусрета са жртвом, добро је у разговору поћи од питања из улазног упитника, али овај пут из позиције жртве. Тако се може добити увид у њено схватање ризичних фактора, као што је историјат насиља, коришћење алкохола, изразита љубомора учиниоца, околности у којима расте опасност од насиља. Таква процјена ризика може помоћи у планирању безбједности жртве.
Иако се ради о недобровољним корисницима, на тај начин градимо основу сарадње, оснаживања и етике активног учествовања клијената. Уколико се ради о случајевима у којима је, уз психосо51
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
7.4. СТРУКТУРА ИНДИВИДУАЛНОГ ТРЕТМАНСКОГ СУСРЕТА
7.5. ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН И САРАДЊА У ЗАЈЕДНИЦИ
Да би се остварио програм и циљеви третмана, важно је придржавати се стандардне структуре сусрета. Трајање појединачног групног сусрета је 120 минута седмично. Ако се, изузетно, ради индивидуално, онда је трајање 60 минута седмично, али се остварује исти планирани програм. Оваква јасна структура сусрета помаже учиниоцима да знају шта слиједи, колико траје и шта могу очекивати.
Психосоцијални третман учинилаца породичног насиља у свакој заједници треба да буде саставни дио укупног, интегрисаног одговора на проблем породичног насиља. То значи да стручњаци који воде психосоцијални третман треба уско да сарађују са службама као што су полиција, социјална заштита, институције правосуђа, здравство, невладине и вјерске организације које пружају подршку жртвама породичног насиља. Учинци психосоцијалног третмана ефикаснији су уколико је боља сарадња између ових субјеката заштите.
Што се тиче учесталости, сусрете треба организовати једном седмично јер између њих чланови групе имају прилику да испробају нове практичне садржаје које су учили и увјежбавали на третманском сусрету. То испробавање је, заправо, садржај домаћих задатака које добијају сваке седмице. Изузетно је важно да групни сусрет увијек почне тачно на вријеме и заврши тачно након 90 минута. Препоручује се да група има шест до 10 чланова. Структура сваког третманског сусрета је увијек иста и састоји се из три дијела. Први дио сусрета је “пријављивање”, током ког се анализира понашање чланова групе у периоду од прошлог сусрета, шта су чланови групе научили на прошлом и претходним сусретима, Ако је домаћи задатак био да учиниоци воде свој дневник насиља, онда се анализирају ситуације у протеклој седмици у којима је постојао ризик да прибјегну насиљу и како су га избјегли. Посвећује се пажња ситуацијама када су користили тајмаут поступак, шта им у томе било тешко, како су реаговали укућани, итд. Увијек се анализира извршавање конкретног домаћег задатка когје требало да ураде током протекле седмице. Важно је да водитељи повезују све садржаје на којима се радило на претходним сусретима са искуством о ком чланови групе говоре у свом осврту на протеклу седмицу. На тај начин, повезује се знање које стичу, учвршћују нова увјерења и понашање у свакодневним ситуацијама. Трајање овог дијела је око 45 минута. Други дио сусрета је разрада једне од тема према програму. Водитељи треба да повежу садржај са искуством учинилаца о ком су говорили на ранијим сусретима. На тај начин, показују да су заинтересовани за сваког члана групе (јер се сјећају шта је та особа говорила, које дилеме је имала, које понашање је признала). Осим тога, такав начин презентације теме корисницима је занимљив и помаже има да уоче цјелину програма. Тајање овог дијела је око 60 минута. Трећи дио служи завршавању сусрета и задавању домаћег задатка (до 10 минута). 52
Посебно је важна блиска сарадња са организацијама које брину за жртве родно заснованог породичног насиља јер могу помоћи да се смањи опасност по чланове породице у којима има насиља. Искуство показује да може постојати прикривена или отворена напетост између третманских центара и организација за помоћ жртвама родно заснованог насиља. Два су најчешћа разлога: један је бојазан организација за заштиту жртава да ће се финансијска средства прераспоредити на штету заштите жртава насиља, а друга је идеолошка, будући да је један број организација за заштиту жртава настао из феминистичке перспективе; третмански центри, пак,редовно настају као резултат професионалног рада стручњака. У сваком случају, у тој сарадњи важна је партнерска размјена информација и обострано разумијевање да је циљ психосоцијалног третмана повећања сигурности жртве родно заснованог насиља у породици. Зато се препоручује израда протокола о сарадњи и одговорна размјена информација уз поштовање заштите повјерљивих података. Превенција породичног насиља захтијева јасну поруку свих појединаца и институција да се породично насиље неће толерисати. Учиниоцитреба да добију досљедну поруку, из свих извора, да њихово насиље нико неће подржати и да ће појединци и службе ефикасно реаговати када сазнају за такав случај. Истовремено, жртве породичног насиља (најчешће жене и дјеца), треба да добију поруку да ће се њихова ситуација схватити озбиљно и да ће им систем пружити безбједност и заштитити њихова права. У том погледу, у јавности треба појашњавати улогу психосоцијалног третмана као једног од стубова заштите породице од насиља.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
7.6. БРИГА О БЕЗБЈЕДНОСТИ ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ И ПРОЦЈЕНА РИЗИКА ОД ПОНАВЉАЊА НАСИЉА Безбједност чланова породице у којој има насиља треба бити приоритет свих који долазе у контакт са породичним насиљем, што вриједи и за све укључене у спровођење психосоцијалног третмана. У неким случајевима,учешће у третману може повећати опасност за чланове породице. То посебно вриједи зато што: • третман учинилаца насиља оправдано повећава очекивања чланова породице да ће се учинилац брзо промијенити. Имају велика очекивања да ће стручњаци врло брзо успјети да спријече будуће насилно понашање. Ово очекивање је, наравно, нереално јер је процес промјене насилног понашања и с њим повезаних увјерења спор, значи дубоку промјену код учиниоца, за шта је потребна његова упорност и вријеме. Због таквих очекивања чланови породице могу занемарити своју безбједност; • жртве насиља су склоне претјерано великим очекивањима од учинака третмана. Један од главних разлога из ког жртве остају у насилним везама је што вјерују обећању насилника да ће се промијенити, тако да њихово укључивање у третман повећава наду да ће бити боље и заиста настоје да се промијене.Тако, на примјер, велик број жена сматра да би било добро да се њихови насилни партнери укључе у третман и очекује да га успјешно заврше.42 То потенцијално ставља жртву у опасност да занемари знаке упозорења да се учинилац, заправо, не мијења и да устрајава у контроли и насилном понашању; • неке особе које су преживјеле насиље сматрају да им је наставак живота у насилном односу једино рјешење из различитих социјалних и економских разлога и спремне су да трпе и интензивније насиље, што учиниоци могу додатно да злоупотријебе. Ако током третманског рада водитељи уоче такву ситуацију, морају суочитиучиниоца са његовим штетним увјерењима и понашањем; • учиниоци могу да злоупотријебе своје учешће у психосоцијалном третману како би наставили да манипулићу члановима породице тако што: - обећавају да ће учествовати у третману само како би задржали однос, али без стварне мотивације да се промијене; - лажу да учествују у третману како показали да су нешто предузели да спасу однос; - лажу да су у третману научили да је жртва крива за њихово насиље и да је она та која треба да се промијени;
- користе изразе и материјал из третмана како би манипулисали жртвом; - науче што је друштвено прихватљиво понашање у јавности, а у суштини се не мијењају; - настоје да искористе своје учешће у третману како би утицали на одлуке надлежних тијела о њима (тужилаштво, суд, центар за социјални рад). У сваком случају, одговорност је водитеља психосоцијалног третмана да упозна жртву породичног насиља са циљем, принципима, садржајем и начином спровођења третмана. Такође, потребно је размотрити све елементе безбједности чланова породице и помоћи жртви израдити план заштите ако већ није израђен. Дио плана заштите треба да буде писана информација о поступању у кризним ситуацијама, као и идентификовање мјеста гдје се може склонити и телефонски бројеви на којима може затражити помоћ. Жртву треба упутити да те информације чува на сигурном мјесту и сакрије од учиниоца. Водитељ третмана треба да упути жртву породичног насиља на организације којима је првенствени задатак брига о особама које су преживјеле насиље, а ако је потребно и помоћи да се успостави контакт.
7.7. ЕВИДЕНЦИЈА О СПРОВОЂЕЊУ ТРЕТМАНА Водитељи третмана треба да воде радне биљешке о одржаним сусретима. Ове биљешке су повјерљиве природе, а служе водитељима да обрате пажњу на потребе и понашање сваког појединог учиниоца како би се на наредним сусретима могли задржати на тим питањима. Уз то, водитељи воде и евиденцију о присуству корисника на сусретима, те оствареним контактима са жртвом насиља.43 Третмански центар треба да води евиденцију о учиниоцима упућеним на третман (име и презиме, адреса и подаци за контакт), доласцима учинилаца на третманске сусрете, почетку и завршетку третмана за сваког учиниоца, те посебним догађајима који укључују изостанке, прекид или искључење из третмана. Такође, треба да воде евиденцију о контактирању са члановима породице изложених насиљу, другим службама у заједници, извјештајима достављеним надлежним тијелима и финансијским питањима у вези са третманом сваког учиниоца. За ово је потребно организовати канцеларијско пословање како би евиденција била ажурна и прегледна. Ови подаци уједно служе за израду статистичких прегледа и извјештаја о спроведеним третманима, ангажману стручњака и резултатима, који се обично подносе надлежним тијелима и користе за подизање свијести јавности о самом третману.
42 Отрочак, Д. (2003) Истраживање насиља над женама у Републици Хрватској. Загреб: Аутономна женска кућа. 43 Образац Евиденција провођења психосоцијалног третмана је у прилогу 53
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
7.8. ПРАЋЕЊЕ ПОНАШАЊА УЧИНИЛАЦА ТОКОМ ТРЕТМАНА Сво вријеме трајања третмана, водитељи пажљиво прате и процјењују понашање учинилаца. Чињеница да водитељи сваке седмице суочавају учиниоце са њиховом одговорношћу за понашање према члановима породице омогућава да се препознају евентуалне промјене у њиховом понашању и схватању посљедица, увјерењима и ставовима, начину размишљања, приписивању одговорности. О томе воде своје биљешке и међусобно се консултују након сваког групног сусрета. У процјени промјена током третмана, водитељи користе сљедеће информације и опсервације: • повезивање садржаја који се разрађује на третманским сусретима са властитим прошлим искуством и садашњим понашањем; • искреност у изношењу ризичних ситуација за учињење насиља током протекле седмице (“разоткривање“); • промјене понашања на сусретима; • степен порицања и умањивања своје одговорности или окривљивање партнерке; • информације од партнерке (садашње и бивше), које се морају третирати са највећим степеном повјерљивости како се не би угрозила њена безбједност; • информације служби у заједници (полиција, социјална заштита, организације за помоћ жртвама) о промјени ризика за насиље у породици током спровођења третмана.
7.9. ЕВАЛУАЦИЈА РЕЗУЛТАТА ТРЕТМАНА Оцјена резултата је саставни дио третманског рада. Организације које спроводе психосоцијални третман треба да разраде поступке за праћење ефикасности третмана на основу одговарајућих критеријума. У пракси се примјењују три врсте критеријума: 1. процјене водитеља третмана о цјелокупном напретку учиниоца на основу којих доносе одлуку о испуњености циљева третмана; 2. примјена упитника у кому чинилац и жртва исказују насилно понашање у партнерском односу током претходних 12 мјесеци. Упитник се користи два пута: у оквиру улазног поступка, обично у задњем сусрету тог
поступка, и на крају третмана. Разлика у резултатима прије и послије третмана указује на промјене у понашању. Најпознатији такав упитник је Ревидирана скала рјешавања сукоба (ЦТС-2), који се састоји од 78 тврдњи о понашању, на које одговарају оба партнера, и то о свом понашању и понашању партнера (по 39 тврдњи).44 Будући да се подаци о промјени понашања добијају из два извора (учинилац и жртва), то повећава њихову валидност. Проблем може настати ако жртва није спремна да учествује и испуњава упитник два пута. Иако су за оцјену резултата кључни подаци које је о промјени понашања учиниоца дала жртва, величина раскорака у процјени ситуације жртве и учиниоца може бити значајна информација о ефикасности третмана (што се учинилац и жртва више слажу у другој процјени, то говори у прилог ефикасности). Но, треба имати на уму да су током улазне фазе учиниоци насиља у отпору и често врло неповјерљиви, па се у тој фази не може од њих очекивати висок степен искрености, већ умањивање свог насилног понашања. Стога се препоручује да се овај и други инструменти оцјене користе тек када се успостави базично повјерење корисника према водитељу третмана. 3. Подаци о поновном насилном понашању у породици45 могу доћи из пријаве полицији или пресуде у одређеном периоду (нпр. 12 до 24 мјесеца) након успјешног завршетка третмана и поређења са таквим подацима за компаративну групу учинилаца са сличним понашањем, који су добили сличну казну, али који нису били укључени у третман. Други извор података о понављању насилног понашања могу бити интервјуи са учиниоцем и жртвом у одређеном периоду након завршетка третмана и поређење са насилним понашањем прије укључивања у третман. У недавном истраживању, методом интервјуа учинилаца и жртава насиља утврђено је да је у периоду од 6-27 мјесеци након третмана 14% учинилаца поновило насиље. Подаци из полицијске евиденције показали су да је 17% учинилаца који су завршили третман поново пријављено због насиља у породици, док је 29% учинилаца који нису били у третману поново пријављено због насиља у породици. Разлика је била статистички значајна.46
7.10. ПОТРЕБНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ВОДИТЕЉА ТРЕТМАНА Квалитетно спровођење психосоцијалног програма кључан је фактор његове успјешности. Водитељи психосоцијалног третмана учинилаца насиља у породици, осим
44 Упитник Ревидирана скала рјешавања сукоба (ЦТС-2) дат у прилогу у два обрасца– један попуњава мушкарац (образац М), а други жена (образац Ж). Аутори су StrausM. A., Hambey S. L., Warren, W. L (2003). 45 Види образац Праћење успјешности третмана у прилогу 46 Јусуповић Д., Ајдуковић Д. (2012) Евалуација психосоцијалног третмана починитеља насиља у обитељи. 20. конференција хрватских психолога, Дубровник, 8. 11. 2012. 54
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
високостручних квалификација специфичног смјера и додатне обуке, треба да покажу: • јасне разлоге и мотивацију за рад са учиниоцима насиља; • спремност за учење, лични и професионални развој; • разумијевање и прихватање теоријских основа настанка родно заснованог насиља у породици и њихове примјене у пракси. Водитељи третмана треба да имају прописану високу стручну спрему усмјерену на рад са људима (препоручује се да то буду психолог, доктор медицине, психијатар, дипломирани социјални радник, социјални педагог, дефектолог), додатну обуку за рад са учиниоцима насиља у породици и најмање три године радног искуства у струци у непосредном раду са људима. Додатном обуком треба осигурати најмање сљедеће компетенције:
ЗНАЊЕ О НАСИЉУ У ПОРОДИЦИ • Разумијевање учинака насиља у породици на жртве (преживјеле) • Разумијевање дефиниције насиља у породици • Познавање културних, социјалних и родних аспеката насиља у породици • Познавање поступака које користе насилници како би одржали доминацију и контролу у односу • Разумијевање динамике настанка и одржавања насилног односа • Разумијевање како насилници злоупотребљавају дјецу као дио злостављања жртве • Познавање индикатора ризика и опасности по жртве • Познавање поступака заштите дјеце и служби које посебно штите и старају се о дјеци • Познавање израде плана заштите • Познавање посљедица рада на насиљу на саме стручњаке
третманског програма • Вјештина ношења са проблемом (не)укључивања учиниоца у групне процесе током третманских сусрета и непридржавања правила и обавеза • Вјештина развијања сарадничких односа • Вјештина примања повратних информација о свом начину рада • Вјештина рјешавања питања насилника који су уједно и родитељи.
ОРГАНИЗАЦИИОНА И АДМИНИСТРАТИВНА ЗНАЊА И ВЈЕШТИНЕ • Вјештина употребе рачунара у вођењу документације о третману • Уредно и благовремено вођење евиденције и извјештавање • Разумијевање и придржавање одредби о ограничењима у погледуповјерљивости података према правилима струке и третманског центра • Способност сарадње са одговарајућим организацијама и службама ради осигурања безбједности чланова породице • Спремност на наступе у јавности и медијима ради ширења знања о сузбијању насиља • Способност препознавања и задовољавања властитих потреба за стручним усавршавањем. Организација у којој се спроводи психосоцијални третман учинилаца насиља у породици дужна је да обезбиједи супервизију и могућност трајног стручног усавршавања водитеља третмана.
ВЈЕШТИНЕ ПРОЦЈЕНЕ И СПРОВОЂЕЊА ТРЕТМАНА • Владање техником мотивационогинтервјуа • Вјештина процјене о испуњености критеријуме за укључивање учиноца насиља у третман, укључујући препознавање његових ограничења (нпр. акутна зависност, акутни ментални поремећај) • Вјештина процјене опасности за чланове породице • Вјештина да се сигурност жртве стави у средиште процјене опасности • Вјештина препознавања родно неприхватљивих увјерења, израза и понашања • Вјештине управљања динамиком групе • Вјештина припреме и сумирања индивидуалних и групних сусрета • Вјештина одржавања цјеловитости и досљедности 55
II ДИО ПРОГРАМ ОБУКЕ ВОДИТЕЉА ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА УЧИНИЛАЦАРОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
САДРЖАЈ 1. МЕТОДИКА ОБУКЕ ВОДИТЕЉА ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Током обуке, нагласак је на јако добром упознавању свих елемената вођења третманских сусрета, садржаја који се разрађују и стицању вјештина вођења групе недобровољних корисника, те сарадње између два водитеља третмана. Током обуке, полазници се припремају за вођењу третманске групе уз помоћ технике играња улога и симулације.
1.1. СТРУКТУРА ПРОГРАМА ОБУКЕ
Уз то, наставник им даје велики број повратних информација од наставника и других полазника обуке. Полазници се стално измјењују у улогама од једног до другог симулираног третманског сусрета. Те улоге сваки пута укључују: два водитеља (ако је икако могуће мушко-женски пар), шест починилаца у третману и шест посматрача, који коментаришу рад и интервенције водитеља симулираног сусрета. Симулације сусрета одвијају се готово колико и трајање правог третманског сусрета (око 70 минута), након чега се у двадесетак минута дају коментари.
Наставни програм обухвата 160 наставних часова, од чега 96 часова директне (контакт) наставе у облику предавања, вјежби и дискусије и 64 часа у облику читања прописане литературе, извршавања писаних и практичних задатака, те припреме за активно учешће у наредним семинарима.
Улоге учинилаца у сценаријима су стварни примјери из праксе, и не мијењају се током обуке. У те улоге полазници улазе подједнаки број пута, тако да на тај начин дјелимично стичу увид у задатке које стоје пред правим учиниоцима у третману.
Садржај обуке започиње упознавањем нормативно-правног оквира за спровођење психосоцијалног третмана, подсјећањем на облике насиља у породици и његове посљедице на индивидуалном, породичном и друштвеном нивоу.
Обавезе полазника укључују: унапријед прочитати задату литературу како би могли учествовати у дискусији, испунити задатке између два циклуса (нпр. истих задатака који се дају учиниоцима у третману), припремити се за вођење симулираног третманског сусрета, припремити приказ случаја из праксе, повезати садржај са својим искуством и слично. Извршавање задатака је обавезно и улази у оцјену на завршном испиту.
Полазници се упознају са теоријском основом третмана и представљањем искустава предавача са спровођењем третмана. Наставља се представљањем структуре третмана и објашњењем разлога за такву структуре, те прелази на увјежбавање вођења третманских сусрета. Тема о специфичностима рада са недобровољним корисницима провлачи се кроз примјере из праксе и повезује са теоријском основом постизања промјене код одраслих људи. Програм обуке састоји се од кратких предавања (30 до 45 минута), која полазницима дају основна знања из подручја родно заснованог насиља, радионица и разраде свих тема предвиђених Минималним стандардима. Једна трећина директне наставе односи се на практично увјежбавање вођења третманских сусрета.
Обуку треба да воде два наставника, који се измјењују у кратким предавањима, а заједно демонстрирају вођење групе. Група треба да има 14 или 28 полазника, јер на тај начин по два полазника могу да симулирају вођење два третманска сусрета током увјежбавања. Када група има 28 полазника, вјежбе се спроводе у двије групе истовремено под вођством једног наставника. Пожељно је постићи што бољу полну равнотежу полазника (идеално би било пола мушкараца и пола жена) јер се третманске групе учинилаца насиља у породици воде у мушко-женском водитељству, па је најбоље да се на тај начин и увјежбавају.
1.2. НАЧИН РАДА
Није допуштено изостајање, осим из оправданих разлога, највише два наставна дана; пропуштени садржај мора се надокнадити са неком другом групом полазника.
За спровођење обуке користи се модел искуственог учења, који од полазника захтијева активно учешће у свим активностима, укључујући играње улога и одређени степен откривања информација о себи. Обука што вјерније прати одвијање групног облика спровођења психосоцијалног третмана. Из тог разлога, детаљан опис вођења третманских сусрета служи као програм обуке водитеља третмана.
Обука завршава оцјеном наставника да ли је полазник задовољио или није. Оцјена се доноси на основу ових елемената: 1) овладавања вјештином вођења третманског сусрета (40%), конструктивно учешће у наставним активностима (30%) и извршавање задатака (30%). Сваки елемент се бодује, а укупан збир је 100. За оцјену “задовољио“ минимални број бодова је 70.
58
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
1.3. ТРАЈАЊЕ И РАСПОРЕД
САДРЖАЈ
Програм обуке састоји се од четири тродневна семинара (укупно 12 дана директне наставе). Семинари се одржавају једном мјесечно како би између два семинара полазници имали довољно времена за индивидуални рад и припреме.
1. Уводне напомене (примјер у материјалу за водитеље – уводни дио 1. сусрета) 2. Представљање водитеља и чланова групе 3. Представљање програма: Радни лист 1-1 4. Формат групе 5. Уговор о учешћу 6. Почетно разоткривање: Радни лист 2-1 7. Подјела листова за процјену групног сусрета
Дневни распоред укључује 8 наставних сати и двије краће паузе и паузе за ручак, укупно 90 минута. Настава се у начелу одвија од 9 до 16,30 сати.
1.4. ЕВАЛУАЦИЈА ОБУКЕ Евалуација обуке спроводи се на крају сваког семинара путем стандардног упитника. Упитник садржи питања о условима за рад, ефикасности обуке (организација семинара и услови за рад, ефикасност коришћења расположивог времена, придржавање програма и времена), квалитету наставе (предавања и радионице, квалитет радних материјала, квалитет и припремљеност наставника), те оцјену постизања циљева обуке (стицање нових знања и вјештина за вођење третмана, задовољство учешћем у семинару и квалитет семинара у цјелини). Полазници одговарају на питања на петостепеној скали, гдје 1 значи уопште не или слабо, а оцјена 5 потпуно или одлично. Уз то, имају могућност да дају примједбе са циљем унапређења обуке и кажу да ли је нешто било сувишно и шта им је било најкорисније. Једноставном статистичком анализом може се пратити ефикасност обуке и остваривање њених циљева.
2. РАДИОНИЦЕ ЗА ОБУКУ 2.1. СУСРЕТ: УПОЗНАВАЊЕ СА ГРУПОМ И ТРЕТМАНОМ47 ЦИЉЕВИ 1. Подсјетити чланове групе на разлог учествовања у третману 2. Представити водитеље и чланове групе 3. Почети стварати групну кохезију и позитивну атмосферу у групи 4. Представити начин спровођења третмана и успоставити правила групе 5. Потписати уговор о третману 6. Започети процес разоткривања свог насилног понашања 7. Увести појам домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-1: Сврха третмана 2. Уговор о учествовању у третману 3. Радни лист 3-1: Изношење свог случаја 4. Лист за процјену групног сусрета
ПОСТУПАК 1. Припреме за први сусрет Прије првог сусрета, потребно је обезбиједити прикладну просторију у коју се може смјестити десетак људи. Током сусрета, сви учесници сједе за столом, који треба да буде довољно велик. Водитељи сједе на супротним крајевима стола окренути лицем једно према другоме како би током рада могли невербално комуницирати. Прије сусрета, треба припремити картоне са именима чланова групе и водитеља и поставити их на сто. Ако је више чланова групе истог имена, онда уз име треба написати и почетно слово презимена. Ове цедуље олакшавају упознавање и ословљавање чланова групе. Треба обезбиједити и папирну таблу са фломастерима у неколико боја јер је током сусрета често потребно записивати ствари, користе се схематски прикази, итд. Такође је добро поставити зидни сат како би водитељи могли да ненападно прате вријеме током сусрета. Важно је да сви чланови групе добију фасцикле у које ће спремати радне материјале и задаће, те их носити са собом на сваки сусрет. Такође, треба припремити и довољан број хемијских оловака за чланове групе. Све радне листове треба унапријед умножити у потребном броју примјерака и припремити тако да се једноставно и брзо могу подијелити на сусретима.
УВОД (10 МИН.) Циљ је подсјетити чланове групе зашто су ту и шта могу да очекују од третмана. Треба створити пријатну атмосферу и подстаћи чланове групе да промијене своје понашање. Кључне тачке су: могуће користи за сваког члана групе; храброст да се суочи са властитим насилним понашањем и посљедицама које оно носи; улога групе у третману. (Један од могућих начина увода приказан је у приложеном под-
47 Оригинално приредио Д. Јусуповић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 59
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
сјетнику за водитеље). Важно је истаћи да чланове групе не сматрамо насилницима него особама које су, због различитих разлога (о којима ће бити ријечи током третмана), насилно реаговали према партнерки или другом члану породице.
ПРЕДСТАВЉАЊЕ ВОДИТЕЉА И ЧЛАНОВА ГРУПЕ (10 МИН.) ПРЕДСТАВЉАЊЕ ВОДИТЕЉА Водитељи се кратко представе, наводећи своју стручну спрему и искуство релевантно за третман. Корисно је да оба водитеља нагласе да су равноправни у раду. Могу рећи да то није увијек једноставно с обзиром на социјализацију властите родне улоге. Овом поруком преноси се очекивање да ће се оба пола равноправно третирати током разговора у групи, а истиче се да је постизање равноправности полова непрекидан процес. Водитељка може споменути да се неки мушкарци у почетку осјећају нелагодно због присуства жене у групи. Треба објаснити да је таква реакција нормална јер водитељка на неки начин подсјећа на присутност њихове партнерке. Наглашава се важност присуства жене јер је већина на третману управо због насилног понашања према жени. Водитељка може рећи да се полазници који су завршили третман слажу да је присуство жене у групи било корисно. Водитељ може нешто рећи о свом искуству одрастања у истој култури која је заједничка са члановима групе, а која истиче очекивање мушке доминације и специфичност мушке родне улоге. Може рећи колико је код њега било усађено увјерење о очекиваном “правом мушком“ понашању и како је то утицало на његове односе са партнеркама. Такође, може навести користи које је лично стекао из промјене таквих увјерења. Премда су у групи углавном учиниоци упућени због насиља према жени/партнерки, има и оних који су упућени због насиља према родитељима, дјеци или брату/сестри, па о томе треба водити рачуна, не само код представљања, него током цијелог третмана, како се ти чланови групе не би осјећали искљученим и мислили да се третман не односи на њих. Дакле, водитељи треба да буду свјесни да насилно понашање може бити усмјерено према било ком члану породице.
ПРЕДСТАВЉАЊЕ ЧЛАНОВА ГРУПЕ Замолити чланове групе да се кратко представе, кажу своје име и неке опште личне информације о себи, нпр. мјесто становања, занимање и с киме живе.
48 Примјер уговора је у прилогу 60
ПРЕДСТАВЉАЊЕ ТРЕТМАНА (15 МИН.) (Подијелити Радни лист 1-1). Сврха третмана и заједнички циљ чланова групе је престанак насилног понашања. Начин да се тај циљ постигне је темељита разрада сваке компоненте овог третмана понаособ. Компоненте су наведене у Радном листу 1-1. у облику низа питања. Водитељи их могу прочитати и прокоментарисати, те тако представити програм. Важно је да водитељи нагласе да је фокус третмана на злостављајућим поступцима, мислима и увјерењима присутних чланова групе. Насилни поступци жене или другог члана породице не разматрају се током третмана јер те особе нису присутне у групи, а присутни могу промијенити само своје понашање, не понашање друге особе. Чланови групе ће често, посебно током првих неколико сусрета, настојати да одговорност пребаце са себе на своју партнерку / члана породице. Пажња на члана групе може се вратити, на примјер, сљедећим питањем: “Хоћете ли вам бити лакше да схватите и промијените своје ставове и поступке ако кривицу за своје поступке припишете својој партнерки / другом члану породице?“ Корисно је позвати члана групе који пребацује одговорност на партнерку / другог члана породице да дефинише што је он сматра прихватљивим, а шта неприхватљивим насилним понашањем. Позвати и остале чланове да се укључе. Важно је истаћи да треба посветити пуну пажњу утицају / посљедицама насиља на жену / другог члана породице. Без јасне свијести о посљедицама насиља по жртву врло је тешко мијењати властита увјерења и поступке. Полазнике треба позвати да реагују и укључе се у дискусију у вези са начином на који питања из радног листа дотичу њихове бојазни и страхове.
ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПРАВИЛА РАДА У ГРУПИ (5 МИН.) Дати основне информације о сусретима, нпр. вријеме почетка, завршетка и трајања сусрета, распоред и укупан број сусрета, начин коришћења просторије у којој се ради, искључивање мобилног телефона прије почетка, основна правила рада и понашања у групи, и сл.
УГОВОР О УЧЕСТВОВАЊУ У ТРЕТМАНУ (15 МИН.) Подијелити уговор о учествовању у третману,48 који треба представити као уговор између чланова групе. Подсјетити да су га сви чланови групе већ видјели и проучили током индивидуалних сусрета са водитељем. У уговору се наводе очекивања и одговорности чланова групе у погледу учешћа, повјерљивости и одговорним доласком на сусрете. Корисно је да водитељи прочитају уговор и подсјете на главне тачке, јер је вјероватно да ће неким полазницима
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
неке тачке бити неугодне, па је то прилика да то изразе у групи. То може нпр. бити питање конзумирања алкохола између сусрета, премда на сусрете долазе у тријезном стању. Подсјетити како алкохол утиче на људско понашање (смањена могућност или чак немогућност контроле понашања) и истаћи да онемогућава постизање основног циља третмана. Стога, они који наставе са конзумирањем алкохола у количинама које утичу на насилно понашање код куће неће моћи постићи тај циљ. Повјерљивост је принцип који можда неће свима бити јасан. У већини система постоје ограничења повјерљивости када се у ради о безбједности других лица, а то надилази професионалну обавезу чувања тајности података између члана групе и водитеља третмана. То се мора нагласити. Исто тако, треба се осврнути на повјерљивост између чланова групе. Нпр. неки чланови групе можда не желе да препознају друге чланове изван групе (у граду, на улици). Ово питање се може ријешити договором између чланова групе, што се поставља као једно од правила групног рада. Затим, од сваког члана групе тражи се да потпише уговор у два примјерка, уз његов потпис треба да стоји потпис једног члана групе у својству свједока. На овај начин, повећава се одговорност сваког члана за групу у цјелини. Уговор потписује и водитељ групе; један примјерак задржава члан групе, а други водитељ. Водитељи се позивају на овај уговор током третмана у случају да примијете да се неки чланови не придржавају појединих одредби.
ПОЧЕТНО РАЗОТКРИВАЊЕ – ИЗНОШЕЊЕ СВОГА СЛУЧАЈА (50 МИН.) Подијелити Радни лист 1-2, који садржи три питања за структуирање почетног разоткривања. Ова питања могу прилично узнемирити неке чланове групе. На питања треба одговорити чињеницама, без опширног објашњавања. Водитељи треба да нагласе да је овај задатак тежак. Људи генерано нису спремни да открију степен свог насилног понашања. Описивање тог понашања може бити посебно непријатно јер га људи желе заборавити и прикрити. Из тог разлога, умањују своје насилно понашање, селективно га приказују или оптужују партнерку / члана породице да су одговорни за то. То је разумљиво јер су први пут у групи. На наредним сусретима биће спремнији да кажу више, посебно након што неки чланови групе искрено и отворено проговоре о свом насилном понашању. Разоткривање насилног понашања, укључујући степен повреда или других посљедица, може се подстаћи и опаском
да је прикривање главна препрека у покушају да се полазник промијени. Ако се о проблемима не разговара и ако се не размотре, вјероватно се неће постићи никакав напредак. Чланове групе треба упутити да пажљиво и са поштовањем слушају разоткривања осталих чланова. Допуштена су само питања којима се тражи појашњавање. Треба дати упутство да се партнерка ословљава именом јер је то начин показивања поштовања. Непристојно ословљавање партнерке (нпр. “она курва“, “моја баба“) налаже да водитељи истог часа интервенишу. Нпр. сљедећа питања могу да се послуже као прикладна реакција: “Показује ли такво ословљавање (означавање) ваше партнерке / члана породице да је поштујете (цијените) као особу?“ “Шта мислите, да ли такво ословљавање олакшава или отежава да насилно реагујете према њој?“ Одговоре на 3. питање из радног листа (“Шта конкретно желите да промијените?”), уз име члана групе, водитељ записује на папирну таблу. Тај папир се одлаже и поново се користи на 4. сусрету, када сваки члан групе треба да коначно дефинише своје третманске циљеве!Наиме, многи чланови групе нису у стању да на првом сусрету поставе свој третмански циљ. О постизању ових циљева поново се говори на крају третмана, код оцјењивања. Када сви чланови групе заврше разоткривање, оба водитеља треба да се захвале и тако покажу поштовање према уложеном напору. Ако је неко разоткривање било посебно тешко за члана групе, водитељи то треба да констатују и истакну да је тај члан показао велику храброст и својим искреним разоткривањем започео процес промјене.
ПОДЈЕЛА ЛИСТОВА ЗА ПРОЦЈЕНУ СУСРЕТА И ОДЈАВЉИВАЊЕ (15 МИН.) Листови за процјену групног сусрета су обавезан домаћи задатак након сваког сусрета. Попуњавају се код куће. Од сваког члана групе тражи се да се осврне на посебно корисне моменте са претходног сусрета, како их може примијенити у својој ситуацији и шта је ново научио / схватио о себи. Такођер се тражи да каже шта је могло бити другачије, боље и корисније. Сврха листа за процјену претходног сусрета је да се од полазника третманадобију повратне информације (рефлексије) као и идентификовање неких подручја која можда захтијевају пажњу између сусрета или на наредном сусрету. Овим задатком тражи се да се чланови групе подсјете претходни сусрет и обрађене појмове, што помаже у утврђивању обрађених тема, водитељима омогућава да провјере колико је материја била схваћена и усвојена, те олакшава оцјену успјешности третмана (праћење индивидуалног напредовања, односно мијењања увјерења). Лист за процјену пружа и информације које се могу искористити да се садржај или поступци прилагоде потребама и могућностима чланова групе. 61
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Осим листа за процјену претходног сусрета, чланови групе ће од другог сусрета надаље добијати и друге домаће задатке. Њихово извршавање је важна компонента третмана и водитељи треба да инсистирају на томе. Могуће је, међутим, да неки чланови групе неће имати потребне услове за реализацију појединих домаћих задатака (нпр. растављени су, живе сами, и сл.) па ће водитељи прилагодити поједине задатке конкретним животним условима тих чланова групе.
РАДНИ ЛИСТ 1-1
(1. СУСРЕТ): ЦИЉ ТРЕТМАНА Циљ овог третмана је помоћи особама који се насилно понашају у породици да престану с таквим понашањем. То ће се постићи прорадом сљедећих тема: • По чему неко понашање одређујемо као насилно? Који су облици насилног понашања у породици? Које су посљедице насилног понашања? • Ко је одговоран за престанак насилног понашања? Како се насилно понашање може зауставити? • Како бијес утиче на насилно понашање и како се може контролисати? • Шта је стрес, како препознати симптоме стреса и како смањити напетост коју стрес изазива? • Како васпитање и друштвене норме утичу на насилно понашање? • Колики је значај самоконтроле и самопоштовања за понашање? • Како остварити добру и успјешну комуникацију међу партнерима? Како јасно изразити своје потребе и осјећања? • Како настају сукоби у породици и како их ријешити без насиља? • Како увјерења и ставови које имамо о себи и партнерки / члановима породице утичу на насилно понашање? • Које су претпоставке доброг партнерства и како се остварују? Како изградити бољи однос са партнерком/ члановима породице?
РАДНИ ЛИСТ 3-1
(1. СУСРЕТ): ИЗНОШЕЊЕ СВОГ СЛУЧАЈА 1. ОПИШИТЕ НАСИЛНО ПОНАШАЊЕ ЗБОГ КОГ СТЕ УПУЋЕНИ У ОВАЈ ТРЕТМАН. 2. КОЛИКО ДУГО И НА КОЈЕ НАЧИНЕ СТЕ БИЛИ НАСИЛНИ ПРЕМА СВОЈОЈ САДАШЊОЈ ПАРТНЕРКИ / ДРУГОМ ЧЛАНУ ПОРОДИЦЕ? 3. ШТА КОНКРЕТНО ЖЕЛИТЕ ДА ПРОМИЈЕНИТЕ У СВОМ ПОНАШАЊУ У НАРЕДНИХ 6 МЈЕСЕЦИ?
62
ЛИСТ ЗА ПРОЦЈЕНУ ГРУПНОГ СУСРЕТА РЕДНИ БРОЈ СУСРЕТА 1. ШТА ЈЕ НА ПРОТЕКЛОМ СУСРЕТУ БИЛО ПОСЕБНО ВАЖНО ЗА ВАС/ВАШУ СИТУАЦИЈУ? 2. ШТА СТЕ НА ТОМ СУСРЕТУ схватИЛИ О СЕБИ? 3. ШТА БИСТЕ ЖЕЉЕЛИ ДА ЈЕ НА ТОМ СУСРЕТУ БИЛО ДРУГАЧИЈЕ?
ПОДСЈЕТНИК ЗА ВОДИТЕЉЕ Са циљем мотивисања чланова групе и појашњења сврхе третмана, на првом групном сусрету (Уводне напомене) може се рећи сљедеће: Свима нама, а мушкарцима посебно, тешко је признати да нешто у нашем понашању није добро и да то треба мијењати. Тешко је признати и преузети одговорност за проблеме које имамо у породици. Зато је пристанак на овај третман храбра и добра одлука. Том одлуком показујете спремност да преузмете одговорност за своје понашање и да нешто у том понашању промијените. Овај третман је посебан јер вам нуди прилику да промијените неке своје поступке. Ова група омогућиће вам да се међусобно упознате, да износите своја искуства и изразите своје мисли и осјећања, да дјелујете једни на друге и тако олакшате процес учења и мијењања. Учешће у оваквој групи може, нарочито у почетку, довести и до осјећаја неугодности, стида, збуњености и узнемирености. Међутим, та осјећања су потпуно нормални, привремена и показују да почињете да се мијењате. Искуства досадашњих полазника овог третмана веома су позитивна. Већина полазника истакла је да им је третман био веома користан, да су схватили важне ствари о себи и да су престали да понављају оне облике понашања због којих их је суд упутио у третман. Неки су, такође, промијенили и одређене ставове и увјерења о својој партнерки која су их наводила на насилно понашање. Неки су рекли, “Е, да смо ово знали много раније, док смо били млади”, али никада није касно да промијенимо оно што није добро у нашем понашању и омогућимо себи и својим ближњима квалитетнији живот. Овај програм се бави вама, а не вашом партнерком или другим члановима породице. Они не присуствују нашим сусретима и зато се њима не можемо бавити. Циљ овог третмана није спасавање вашег брака или поправљање односа међу партнерима, осим у оној мјери у којој ти односи зависе од вас лично. Дакле, стално ћемо се бавити вама, вашим искуствима, емоцијама, увјерењима и поступцима, са циљем да преузмете потпуну одговорност за своје понашање, без обзира на понашање ваше партнерке или других чланова породице. Циљ овог програма је зауставити
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ваше насилно понашање; тек тада можете, заједно са партнерком, ако се тако договорите, почети да радите на поправљању односа и брака. То се зове партнерска или брачна терапија. Али, прије тога, мора престати насилно понашање јер је немогуће поправити однос са партнерком или другим чланом породице све док сте насилни.
2.2. СУСРЕТ: РАЗУМИЈЕВАЊЕ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ49 ЦИЉЕВИ 1. Упознати се са дефиницијом и облицима насиља у породици 2. Препознати своје и понашање других чланова групе као насилно понашање
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Упознавање са дефиницијом насиља у породици и облицима насиља кроз примјере чланова групе 3. Препознавање насилног понашања код себе и других чланова групе 4. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-2: На почетку сусрета 2. Радни лист 2-2: Дефиниција насилног понашања 3. Радни лист 3-2: Облици насилног понашања 4. Радни лист 4-2: Домаћи задатак 5. Материјал за водитеље: Облици насиља 6. Лист за процјену групног сусрета
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (60 мин.) Сваки члан групе чита своје одговоре на сва питања из Листа за процјену прошлог сусрета. За сваког члана групе, један водитељ записује на папирну таблу: 1. шта му је било ново / важно на претходном сусрету, 2. шта је научио / схватио о себи, 3. шта је желио да је било другачије. Ради остваривања сврхе овог задатка (која је објашњена у тексту о 1. сусрету), инсистира се на томе да сваки члан групе испуни задатак. У почетку ће неки полазници избјегавати да попуњавају овај лист и даваће сасвим опште и неодређене одговоре. Стога је важно да водитељи инсистирају на овој обавези и да сваки пут од свих чланова групе траже да прочитају шта су написали. Ако нису ништа написали код куће, тражиће да одговоре на сусрету. У формулисању одговора на питања - шта им је било нарочито корисно и шта су ново схватили о себи - треба им помагати
потпитањима, објашњењима, примјерима и подсјећањем на тему са претходног сусрета јер ће неким корисницима бити тешко да одговарају на питања. Водитељ резимира одговоре и повезује их са обрађеним и будућим темама. Подијелити члановима групе Радни лист 1-2, који служи као примјер пријављивања на сваком сусрету. Тражити да, према упутствима, сваки члан исприча једну ситуацију из прошле седмице када се насилно понашао и једну ситуацију када је одлучио да се суздржи од насилног понашања. Ако нису имали такве ситуације, треба (поново) да опишу ону због које су завршили на третману. Ситуацију треба описати детаљно, на сљедећи начин: а) јасно навести шта је непосредно претходило насилном понашању, б) властити поступци, мисли и осјећања, ц) посљедице по друге. У сваком исказаном случају, питати шта су могли учинити другачије, јесу ли и како могли избјећи насилан поступак. Подсјетити члана који описују ситуацију да своју партнерку ословљава именом (умјесто “она”, “она моја”, и сл.). Интервенисати у случају непристојног ословљавања. На крају, водитељ резимира примјере насилног и ненасилног понашања из описане ситуације, те похваљује чланове што су се суздржали од насиља, односно констатује да још увијек има на чему да се ради. Могуће је да водитељи неће имати времена да прођу кроз пријављивање са свим члановима групе. Стога, зависно од времена, кроз пријављивање треба проћи са два или три члана, а са другима наставити на наредним сусретима. Важно је члановима групе напоменути да ће они који на овом сусрету нису дошли на ред доћи на ред на једном од сљедећих сусрета. 2. Упознавање са дефиницијом и облицима насиља кроз примјере чланова групе (25 мин.) Члановима групе подијелити Радни лист 2-2: Дефиниција насилног понашања (припремити из Закона о заштити од насиља у породици). Водитељ чита наглас дефиницију, те пролази кроз елементе дефиниције. Чланове групе упознају се са облицима насиља и подстичу да изнесу своје примјере. 3. Препознавање насилног понашања код себе и других чланова групе (25 мин.) Лично искуство са појединим облицима насилног понашања разрађује се уз помоћ Радног листа 3-2: Облици насилног понашања. Водитељ чита типичне облике насилног понашања, а сваки члан подвлачи на листи оне поступке које је чинио, те дописује своје примјере. Тако проћи кроз све облике насилног понашања. Затим, чланови групе читају облике насиља које су подвукли. Водитељ записује ове примјере на папирној табли. На крају, резимира облике насиља који превладавају у групи.
49 Оригинално приредила Р. Краљевић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 63
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
4. Задавање домаћег задатка (10 мин.) Осим редовног листа за процјену сусрета, чланови групе добијају и домаћи задатак, који треба да помогне да се обрађена тема утврди. Подијелити Радни лист 4-2 и задати им да се до наредног сусрета изаберу двије ситуације годину дана уназад када су се насилно понашали, те да за сваку наведу облике насиља којима су прибјегли.
РАДНИ ЛИСТ 1-2 (2. СУСРЕТ): НА ПОЧЕТКУ СУСРЕТА Опишите једну ситуацију из прошле седмице када сте се насилно понашали и једну ситуацију када сте се суздржали од насилног понашања. Ако у прошлој седмици није било такве ситауције, опишите ситуацију због које сте завршили на третману. Ситуацију опишите на сљедећи начин: а) детаљно опишите ситуацију, нарочито оне елементе због којих сте се узрујали, наљутили, шта вас је повриједило б) детаљно опишите своје поступке, мисли и осјећања ц) опишите посљедице свог понашања по друге чланове породице
ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАТЕ: Сврха овог поступка на почетку сваког сусрета је стално преиспитивање и схватање властитих поступака и мисли, те њихових посљедица Циљ је да отворено и поштено преставите себе и своја искуства у суочавању са насилним понашањем. Начин на који се о томе говори захтијева искреност према себи и јасну и отворену комуникацију са групом и водитељима. Друге чланове групе треба пажљиво слушати, не прекидати и не коментарисати њихова излагања. Питања можете постављати само ако нешто треба да се појасни.
РАДНИ ЛИСТ 2-2
(2. СУСРЕТ): ДЕФИНИЦИЈА НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА (ИЗ ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ОД НАСИЉА У ПОРОДИЦИ) • Насиље у породици представља свака радња насиља члана породице или породичне заједнице којом се угрожава спокојство, психички, тјелесни, сексуални или економски интегритет другог члана породице или породичне заједнице. • Осим тога, сљедеће радње такође представљају насиље: 64
- пријетња наношењем тјелесне повреде члану породице или њему блиском лицу, - пријетња одузимањем дјеце или избацивањем из стана члана породице, - исцрпљивање радом, изгладњивањем, ускраћивањем сна или неопходног одмора члану породице, - васпитање дјеце на начин понижавајућег поступања, - ускраћивање средстава за егзистенцију члану породице, - ускраћивање права на економску независност забраном рада или држањем члана породице у односу зависности или подређености, пријетњом или недавањем средстава за живот или другим облицима економске доминације, - вербални напад, псовање, називање погрдним именом или вријеђање члана породице на други начин, - ограничавање слободе комуницирања члана породице са члановима породице или другим лицима, - оштећење, уништење или прометовање заједничке имовине или имовине у посједу, као и оштећење или уништење имовине у власништву или у посједу другог члана породице, односно покушај да се то учини, - ухођење члана породице, - проузроковање страха, понижења, осјећаја мање вриједности, као и друге радње које не садрже обиљежја кривичног дјела насиља у породици или породичној заједници.
РАДНИ ЛИСТ 3-2 (2. СУСРЕТ): КАРАКТЕРИСТИЧНИ ОБЛИЦИ НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА ФИЗИЧКО НАСИЉЕ ТИПИЧНИ ПРИМЈЕРИ: • гурање • ударање, шамарање • гушење, дављење • физичко задржавање • притискање • штипање • физичко спречавање да особа оде • повлачење за косу • гризење, уједање • гребање • протресање • паљење цигаретом • тргање одјеће са особе • гађање предметима • бацање или уништавање ствари у кући
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
ПСИХИЧКО НАСИЉЕ ТИПИЧНИ ПРИМЈЕРИ: • понижавање • исмијавање у јавности • називање погрдним именима • псовање особе • омаловажавање приједлога и поступака друге особе • непрестано исправљање и придике • надвикивање • извртање свега што она каже • окривљавање друге особе за своје насилно понашање • застрашивање • пријетње • показивање физичке надмоћи • забране • ухођење, праћење • читање порука у туђем мобилном телефону и туђе поште, претраживање личних ствари • уништавање предмета друге особе • узнемиравање телефонским порукама • пријетња самоубиством ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ ТИПИЧНИ ПРИМЈЕРИ: • присиљавање на секс • нежељено додиривање • присиљавање на нежељене сексуалне поступке • силовање • присиљавање на секс без заштите • присиљавање на гледање порнографије • присиљавање на снимање сексуалног односа и радњи ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
ЕКОНОМСКО НАСИЉЕ ТИПИЧНИ ПРИМЈЕРИ: • • • • • •
ускраћивање новца забрана запошљавања управљање имовином особе без њеног знања уништавање њених ствари одлучивање шта и кад особа смије купити захтијевање да оправда сваки ситни трошак
• самостално одлучивање о кућним финансијама • неплаћање алиментације ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
РАДНИ ЛИСТ 4 (2. СУСРЕТ): ДОМАЋИ ЗАДАТАК Облици насилног понашања у двије ситуације уназад годину дана: 1. СИТУАЦИЈА:
2. СИТУАЦИЈА:
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: ОБЛИЦИ НАСИЉА ПСИХИЧКО НАСИЉЕ
(емоционално злостављање, доминирање, застрашивање, изоловање, наметање мушких привилегија, умањивање, порицање и окривљавање) • • • • • • • • • • • • • •
Различите забране Пријетње Уцјене Вријеђање, понижавање Исмијавање у јавности Називање партнерке /члана породице психички болесном или нестабилном Контрола кретања и контаката, изолација жене /члана породице Бити ауторитет по сваку цијену Самостално одлучивање о свему Поступање са партнерком /чланом породице као слушкињом Игнорисање и порицање злостављања Шале на рачун насиља Окривљавање партнерке за насиље Окривљавање других за насиље
ФИЗИЧКО НАСИЉЕ • • • •
Гурање Шамарање Чупање косе Ударање рукама, ногама или предметима 65
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
• Наношење повреда различитим врстама предмета или оружја • Убиство
СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ • Присиљавање на секс • Понављање нежељених додира • Понављање нежељених сексуалних захтјева и поступака • Силовање • Инцест
ЕКОНОМСКО НАСИЉЕ • • • •
Ускраћивање и одузимање финансијских средстава Неплаћање алиментације Спречавање жене да се запосли Сви други облици остављања партнерке/члана породице без средстава за живот
2.3. СУСРЕТ: ПОСЉЕДИЦЕ НАСИЉА И НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА50 ЦИЉЕВИ
1. Постати свјестан посљедица насилног понашања 2. Суочити се са одговорношћу за своје насилно понашање 3. Препознавања раних симптома упозорења код себе
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Упознавање са посљедицама насиља и повезивање са властитим примјерима 3. Концепт одговорности за властито понашање 4. Рани симптоми упозорења да постајете насилни 5. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-3: Посљедице насилног понашања 2. Радни лист 2-3: Ко је одговоран за насиље 3. Радни лист 3-3: Рани симптоми упозорења да постајете насилни 4. Лист за процјену групног сусрета
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (40 мин.) Сваки члан укратко излаже одговоре на питања из листа
за процјену прошлог сусрета према упутствима из 2. сусрета. Водитељ резимира одговоре, повезује их са прошлим и и будућим темама на којима ће се радити у даљњим сусретима. У наставку чланови групе читају свој домаћи задатак од прошлог сусрета (Радни лист 4-2), што такође служи као основа за понављање теме прошлог сусрета – облици насиља у породици. Два до три члана групе који нису прошли поступак пријављивања на прошлом сусрету треба да га прођу сада (да опишу ситуацију када су прибјегли насиљу, односно ситуацију када су се суздржали од насиља). Водитељ треба да подстиче ове чланове групе да буду што детаљнији и излагања повезује са темом од прошлог сусрета. При том, може покушати да укључи и остале чланове групе тражећи да коментаришу или повежу излагања са својим примјерима. 2. Упознавање са посљедицама насиља и повезивање са личним примјерима (35 мин) Помоћу Радног листа 1-3 изложити посљедице насилног понашања. Након тога, сваки члан групе на радном листу означава посљедице насилног понашања које је препознао у случају / случајевима кад је био насилан и кратко их описује. Водитељ води разговор тако да чланови групе схвате да насилно понашање изазива штетне посљедице које се различито манифестују. Други водитељ записује посљедице насилног понашања на папирној табли. Коментарисати како посљедице утичу на живот учинилаца. 3. Одговорност за насилно понашање (25 мин.) Подијелити Радни лист 2-3. Водитељ чита ситуације и тражи да чланове групе упишу постотак одговорности мушкарца, односно жене, у свакој од пет ситуација. Затим, чланови групе читају своју процјену, а водитељ их исписује на папирној табли. Слиједи дискусија о томе зашто су дали такву процјену. Обично ће полазници подијелити проценат одговорности између мушкарца и жене тако да збир у свакој ситуацији буде 100. То, међутим, водитељ није од њих тражио! Поента је у томе да је у свакој ситуацији мушкарац 100% одговоран за свој поступак, а жена 100% одговорна за своје поступке. Чланови групе инсистираће на томе да је њихово понашање увијек реакција на понашање друге особе (партнерке) и да због тога она носи барем дио одговорности за насиље. Не треба спорити да се чланови породице могу понашати тако да то провоцирају и љуте члана групе, али треба појаснити (вјероватно више пута) да свако увијек и у потпуности сноси одговорност за своје понашање у међусобним односима. 4. Рани симптоми упозорења да постајте насилни (15 мин.) Водитељ тражи од чланова групе да се присјете како су се осјећали прије него што су постали насилни у случају због
50 Прилагођено према тексту којег су оригинално приредиле Р. Краљевић и А. Жижак за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 66
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ког су упућени на третман. Овдје се тражи да укратко наведу неке своје реакције, али ће вјероватно претежно описивати понашање када су се већ изнервирали и нису могли да се контролишу. Објаснити да могу да науче да препознају симптоме да се почињу нервирати и љутити прије него што изгубе самоконтроле. То им убудуће може помоћи да зауставе тај процес и не постану насилни. Први важан корак на том путу је препознати ране симптоме да постају насилни. Подијелити Радни лист 3-3 и објаснити да ране симптоме нервирања и бијеса могу да препознају кроз начина манифестације (промјене на тијелу, јављање злонамјерних мисли и промјене у понашању). Чланови групе са листе треба да изаберу по један симптом да се почињу љутити и укратко опишу у чему се огледа у њиховом случају. (То служи да боље разумију домаћи задатак који слиједи.) Водитељ усмјерава ток разговора тако да чланови групе прихвате да могу да препознају те симптоме прије него што буде прекасно (што није тешко и може се научити!). 5. Задавање домаћег задатка (5 мин.) Водитељ резимира сврху сусрета (пролази кроз циљеве сусрета); као домаћи задатак, уз лист за процјену групног сусрета, чланови групе треба да подвуку примјере на Радном листу 3-3 (Рани симптоми упозорења да постајете насилни) који вриједе за њих, односно да допишу што више својих примјера ако нису наведени.
РАДНИ ЛИСТ 1-3 (3. СУСРЕТ): ПОСЉЕДИЦЕ НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА ТЈЕЛЕСНЕ ПОСЉЕДИЦЕ • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
повреде на лицу повреде на грудном кошу, грудима модрице и огреботине по тијелу ишчашења, напрслине или ломови костију опекотине различитог степена повреде ножем или другим предметима трагови гушења на врату избијени зуби повреде бубњића повреде у гениталном подручју стомачне сметње бол у мишићима слабокрвност главобоље проливи проблеми са дисањем немогућност задржавања мокраће прерани порођај инвалидитет умор
ПСИХИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ • • • • • • • • • • • •
напетост и немир, осјећај слабости осјећај страха (за себе, свој живот, живот драгих особа) осјећај срама и кривице осјећај бијеса и огорчености несигурност потиштеност растресеност недостатак стрпљења несаница, ноћне море нарушени односи са партнером/партнерком губитак сексуалне жеље у дужем раздобљу депресивност
ПРОМЈЕНЕ У ПОНАШАЊУ • • • • •
смањивање или прекид комуникације са другима престанак бриге о неким кућним пословима запуштен изглед претјерано узимање хране или изгладњивање претјерано конзумирање алкохолних пића, каве, претјерано пушење • агресивно понашање према себи и другим члановима породице • покушај самоубојства
ЕКОНОМСКЕ И СОЦИЈАЛНЕ ПОСЉЕДИЦЕ • • • • • • • •
породица остаје без средстава за живот ограничена слобода одлучивања и кретања осиромашење породичног живота смањени контакти са другима особама повлачење жртве од других људи честа и дуготрајна боловања нарушени односи са дјецом и укућанима осрамоћеност у радној средини
РАДНИ ЛИСТ 2-3 (3. СУСРЕТ): КО ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА НАСИЉЕ?
1. Он стиже кући. Јако је лоше расположен јер се посвађао са шефом. Она га пита шта није у реду, је ли му дан био лош и нуди га пивом. Након што је донијела пиво, он каже да није довољно хладно и одгурне чашу која се разбије о под. Она га пита зашто је то учинио јер она то мора почистити. Он је удари по лицу. Мушкарац је одговоран 100% ----------- 0% Жена је одговорна 100% ----------- 0% 2. Он стиже кући. Јако је лоше расположен. Кућа је у нереду, а дијете плаче. Тражи пиво. Она му одговара: “Зар не видиш да сам заузета дјететом. Молим те, сам 67
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
узми пиво из фрижидера”. Он почиње да псује и назива је погрдним именима. Онда јој приђе и удари је по лицу.
100% ----------- 0% Приредила: Ања Меуленбелт
Мушкарац је одговоран 100% ----------- 0% Жена је одговорна 100% ----------- 0% 3. Он стиже кући. Јако је лоше расположен. Кућа је у нереду, а дијете плаче. Тражи пиво. Она се издере на њега: “Узми га сам! Нисам ти ја служавка!”. Он почне да виче назива је погрдним именима. Она виче на њега и говори му да је лош муж. Пита га како мисли да она може водити домаћинство са оно мало новца које он заради. Каже: “Ти се никад не играш са дјецом и још ниси почистио оно смеће из дворишта”. Он јој приђе и удари је по лицу.
РАДНИ ЛИСТ 3-3 (3. СУСРЕТ): РАНИ СИМПТОМИ УПОЗОРЕЊА ДА ПОСТАЈЕТЕ НАСИЛНИ ПРОМЈЕНЕ У ТИЈЕЛУ:
Напетост мишића (нпр. напетост у стомаку, раменима, врату) Болови (нпр. у глави, грудима, стомаку) Промјене у дисању (нпр. брже, плиће дисање) Осјећај врућине или хладноће, грозница Знојење Промјена боје коже (нпр. црвенило, бљедило у лицу) Тешкоће са видом (нпр. пјеге у видном пољу, “тунелски” вид)
100% ----------- 0% Жена је одговорна
ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
100% ----------- 0%
ЈАВЉАЊЕ ЗЛОНАМЈЕРНИХ МИСЛИ:
4. Он стиже кући. Јако је лоше расположен. Кућа је у нереду, а дијете плаче. Узима пиво из фрижидера и сједа. Она му прилази вичући: “Ти си лош муж! Лијен си! Не зарађујеш довољно! Доста ми те је!”. Он јој приђе и удари је по лицу.
“Она то стално ради“ (Понављање прошлих приговора).
Мушкарац је одговоран
Мушкарац је одговоран 100% ----------- 0% Жена је одговорна 100% ----------- 0%
5. Он стиже кући. Јако је лоше расположен. Кућа је у нереду, а дијете плаче. Она одмах почиње да виче и вријеђа га. Очито је нешто пила. Баца флашу према његовој глави. Он јој приђе и удари је по лицу. Мушкарац је одговоран 100% ----------- 0% Жена је одговорна
68
“Нисам то заслужио“ (Оправдавање свог насиља). “Ја сам овдје главни“ (Потреба да се друга страна контролише). “Она ме изазива“ (одбијање одговорности за властито понашање). ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
ПРОМЈЕНЕ У ПОНАШАЊУ: Узнемиреност (нпр. нервозно ходање тамо-амо) Тешкоће у говору – на примјер: сува уста, замуцкивање Све гласнији говор, викање Бржи или спорији говор Искривљен израз лица Стискање шака ВАШИ ПРИМЈЕРИ: _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
2.4. СУСРЕТ: УВИЂАЊЕ ЉУТЊЕ51 ЦИЉЕВИ
1. (Поново) дефинисати индивидуалне циљеве третмана 2. Започети процес разумијевања улоге љутње у развоју насилног понашања 3. Помоћи да се схвати да у случају губитка контроле негативне посљедице претежу над позитивним 4. Препознати и у групи вербализовати симптоме љутње код себе
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање третмана 2. (Поновно) дефинисање личних очекивања од третмана 3. Асоцијације на појам љутње 4. Увиђање љутње кроз личне примјере 5. Препознавање и контрола љутње 6. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни постер: Личнаочекивања чланова групе 2. Радни постер: Асоцијације на ријеч “ љутња“ 3. Радни лист 1-4: Лична искуства љутње 4. Радни постер: Физички симптоми љутње 5. Радни лист 2-4: Дневник љутње 6. Лист за процјену групног сусрета 7. Материјал за водитеље
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (30 мин.) Сваки члан укратко излаже своје одговоре на питања из листе за процјену прошлог сусрета према упутствима из 2. сусрета. Водитељ резимира одговоре и повезује их са обрађеним и будућим темама. На Радном листу 3-3: Рани симптоми упозорења, чланови групе требало је да означе примјере који се односе на њих, односно да допишу што више својих примјера раних симптома упозорења кроз тјелесне реакције, мисли, понашање. Водитељ тражи два или три члана покажу шта су урадили, те се уз помоћ њихових симптома цијела група још једном понови ране симптоме. Провјерити јесу ли сви написали задатак, поновити важност и обавезу писања задатака. Зависно од времена, групе проћи поступак пријављивања са једним или два члана. 2. (Поновно) дефинисање личних очекивања од третмана (30 мин.)
Чланове групе позвати да у фасцикли коју су добили на првом сусрету и у којој чувају све материјале са сусрета пронађу Радни лист 2-1 и погледају / подсјете се како су одговорили на 3. питање (“Шта конкретно желите да промијените у свом понашању у наредних 6 мјесеци?“). Сада сваки члан групе треба поново да размотри ово питање и уз помоћ водитеља свако за себе формулише циљ третмана. Водитељ води рачуна да буду циљеви конкретни, реално оствариви. Формулисане циљеве други водитељ записује напапирну таблу под ставком “Лични циљеви чланова групе” на сљедећи начин:
ЛИЧНИ ЦИЉЕВИ ЧЛАНОВА ГРУПЕ ИМЕ Петар
ЛИЧНИ ЦИЉ * Зауставити свако физичко насиље * Научити како контролисати своју љутњу
Мирко * Препознати на вријеме да могу постати насилни * Научити како да контролишем љутњу * Комуницирати са супругом на ненасилан начин Након што су сви циљеви формулисани и записани, водитељ наглашава да ће се група на личне циљеве враћати на различите начине, те да сваки пут када испуњавају лист за процјену групног сусрета размишљају колико их је то што су научили и што је било значајно на претходном сусрету приближило остварењу циљева. 3. Асоцијације на појам љутње (10 мин.) На папирној табли, водитељ пише ријеч љутња. Од чланова групе тражи да: • наведу што више ситуација у којима се љуте, • наведу што више и што конкретнијих мисли које имају када су љути, • наведу што више осјећања које повезују са љутњом. Други водитељ записује све асоцијације; затим, коментаришу се сличности и разлике. Нагласити да све што су они навели представља важан увид у љутњу које они већ имају. 4. Увиђање љутње кроз личне примјере (30 мин.) Сваки члан испуњава Радни лист 1-4: Разрада личног искуства љутње (око 5 минута), а затим група пролази кроз сва питања. Води се разговор о могућности препознавања ризичних околности у којима љутња настаје, а које чланови групе могу препознати и евентуално спријечити. Кроз личне примјере, сваки члан групе треба да се присјети што више промјена у тијелу када је био у некој од ситуација о којој је говорио у контексту Радног листа 1-4. Други водитељ их записује на папирну таблу под насловом ТЈЕЛЕСНИ СИМПТОМИ ЉУТЊЕ. Ови симптоми повезују се са
51 Прилагођено према оригиналу ког је приредила А. Жижак за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 69
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
раније наглашеном чињеницом да је препознавање ових симптома који претходе исказивању љутње један од најлакших начина да се подигне ниво самоконтроле у ситуацијама када пријети опасност да се изгуби. 5. Препознавање и контрола љутње (10 мин.) Водитељ представља дневник љутње као важно средство које ће помоћи члановима групе да препознају ризике и контролишу љутњу. Подијелити Радни лист 2-4 и објаснити како се води дневника љутње. Чланови групе прво треба да препознају “окидаче“љутње, тј. понашање партнерке / члана породице које их љуте. Затим, треба да препознају симптоме љутње код себе (тјелесне промјене, мисли и понашање). У четвртој колони уписују процјену интензитета љутње у двије конкретне ситуације (на скали од 1 до 10, при чему је 10 максимална љутња). У колону “унутрашњи говор“ уписују шта су сами себи говорили (мислили) у конкретној ситуацији, нарочито оно што је их је разјаривало и смиривало или смањивало љутњу. Већини чланова групе биће у почетку тешко да препознају “унутрашњи говор“, односно мисли које им пролазе кроз главу када су љути. Зато је важно на једном или више конкретних примјера (по могућности њихових) илустровати типичне надражујуће и смирујуће мисли.
ПРИМЈЕР ЗА ВОДИТЕЉА: • “Окидач“љутње: жена виче на мене зашто нисам јавио да ћу се касно вратити кући. Говори ми да сам неодговоран и да уопште не мислим на њу, да сам спремим вечеру и да ми више неће кувати. • Симптоми љутње: цијело тијело је напето, грч у желуцу, врућина ми удара у главу. • Процјена љутње: 8 • Унутрашњи говор (мисли): Надражујуће: Опет приговара, хистерична је, како се усуђује да тако разговара са мном, као да сам био на проводу, а не на послу! Доста ми је звоцања и викања без икаквог разлога! Смирујући: Треба ми тајмаут! Макни се из кухиње, макни се од ње што прије! Не дозволи да те опет испровоцира на исти начин! Смири се, па онда разговарај с њом! Требало је да јој јавим да ћу закаснити, али сам заборавио од пуно посла. 6. Задавање домаћег задатка (10 мин.) Водитељ резимира сврху сусрета (кроз циљеве сусрета), те уз лист за процјену групног сусрета дијели Радни лист 2-4 (дневник љутње). Полазницима је важно је нагласити да на крају сваког дана размисле и анализирају ситуације када су тај дан били љути. Прије наредног сусрета, треба да изаберу два примјера кад су те седмице били веома љути и запишу их у дневник љутње.
70
РАДНИ ЛИСТ 1-4 (4. СУСРЕТ): РАЗРАДА ЛИЧНОГ ИСКУСТВА ЉУТЊЕ На овом радном листу налазе се питања и која ће вам помоћи да боље упознате властиту љутњу. У простор означен као “моји одговори“ упишите своје (конкретне) одговоре.
ПИТАЊА: ПРЕПОЗНАВАЊЕ ЉУТЊЕ
МОЈИ ОДГОВОРИ
ТКО На кога се најчешће у животу љутите? _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________ ШТА Шта вас највише љути у односу са партнерком / чланом породице? _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________ ГДЈЕ Гдје се највише љутите (у ком простору)? _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________ КАДА Када – у које доба дана, дана у седмици? _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________ ЗАШТО Зашто се љутите баш у тим ситуацијама? _____________________________________ _____________________________________ _____________________________________ КАКО
По чему знате да сте љути?
Прилагођено према Towl и Crighton ( 1996.)
РАДНИ ЛИСТ 2-4 (4. СУСРЕТ): ДНЕВНИК ЉУТЊЕ Током наредне седмице пратите своју љутњу. На крају седмице, изаберите двије ситуације које су вас разбјесњеле и унесите их у свој дневник љутње; потребно је да попуните све колоне.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ДАТУМ
ШТА ЈЕ БИО ”ОКИДАЧ“ ЉУТЊЕ
ПО ЧЕМУ САМ ПРЕПОЗНАО НАСТУПАЊЕ ЉУТЊЕ
ПРОЦЈЕНА ИНТЕНЗИТЕТА ЉУТЊЕ (1 – 10)
Прилагођено према Dutton D.G. (2007)
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: РАЗУМИЈЕВАЊЕ СОПСТВЕНЕ ЉУТЊЕ Бијес је афект снажног непријатног тона и злонамјерности која настаје као посљедица физичког или психичког бола, доживљене неправде и провокације, немогућности да се постигне важан циљ (фрустрације) и перцепције угрожености нечег важног, са намјером да се на то узврати (освета). Праћена је промјенама у тијелу, злонамјерним мислима према особи или групи која је нанијела повреду, увреду или неправду. Бијес може прерасти у разјареност, која може бити таквог интензитета да особа може изгубити контролу над својим понашањем. Бијес је један од најснажнијих афеката и његово јављање припрема тијело за напад на перципирани извор бијеса. Љутња је емоција која ће се неминовно јавити током живота сваког од нас и својствена је нашој људској природи. Љутња може бити наш савезник(јер мобилише енергију и штити нас од емоционалног повређивања, укључујући и напад на наше самопоштовање и интегритет) или непријатељ(јер ствара осјећај кривице и срама, може да поквари комуникацију и односе са други људима, и сл.). Бијес је у животу неизбјежан и зато је важно препознати када сте љути. Важно је да препознате на кога се љутите, због чега, те да другима покажете да сте љути на одговарајућем мјесту, времену и на прихватљив начин. Љутња има сљедеће функције: • повећава енергију и тако омогућава реакцију на дату ситуацију, изазове, “провокације“, фрустрације из околине; • омогућава да се околини покаже шта особи смета, због чега се љути; • служи као одбрана јер тако особа штити оно што јој је вриједно и важно.
ШТА САМ СЕБИ ГОВОРИО Надражујуће ријечи и мисли (љутња расте)
(“УНУТРАШЊИ ГОВОР“) Смирујуће ријечи и мисли (љутња се смирује)
Симптоми ескалације љутње (мисли, тјелесне промјене, понашање): • мисли: “показаћу ја теби“, “платићеш ми“, “увијек радиш исто само зато да би било по твом“ … • тјелесне промјене: лупање срца, дрхтаве руке, црвенило у лицу, топлина у тијелу ... • понашање: напад на другу особу, викање, псовање, или повлачење (ћутање, повлачење из ситуације, конзумирање алкохола, итд.). Посљедице губитка самоконтроле: • ометена или отежана свакодневна комуникација; • дистанцирање, удаљавање блиских особа, прекид односа; • развој негативног животног стила и односа са другим људима; • узрокује тјелесне симптоме, као што су главобоља, бол у леђима, тешкоће при дисању, лупање срца; • агресија, насиље, злостављање; • емоционалне посљедице: осјећај кривице, срама, кајања и ниско самопоштовање; • правне посљедице – кршење закона, пријаве у полицији, судски поступак, итд. Предности раног препознавања симптома и показивања на одговарајуће начине: • То је сигнал упозорења да се “догађа нешто важно” чему треба посветити пажњу. • Схватање да нека особа или ситуација активира неку снажну повреду из прошлости. • Жеље, потребе, права и вриједности нису задовољене. • На неки начин сте погријешили, па се љутите на себе. • Учињена вам је нека неправда или је учињена неправда особама о којима се старате. • Средство да поручите другима шта вам се свиђа, а шта не, које су ваше жеље и потребе. • Повећава мотивацију да ријешите проблеме и постигнете оно што желите. • Показивање љутње (и других осјећања које она прикрива) омогућава вам да будете емоционално искрени у односу са особама до којих вам је стало, што може повећати повјерење и интимност. • Ако је одмах не изразите, често ће избити на површину на начин који је деструктиван за вас и вама блиске особе. 71
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
• Прикривање љутње захтијева огроман напор и често га прекривају друга осјећања. • Покушај потпуног негирања љутње само повећава стрес и напетост. Ако допустите љутњи да нарасте, може довести до ширих негативних посљедица:
ЦИНИЗАМ / ЗЛОНАМЈЕРНОСТ / ОГОРЧЕЊЕ / ПРЕЗИР • То су осјећања на којима се темељи неповјерење у мотиве других људи и који воде до сталног размишљања да вам је нанесена стварна или привидна неправда. Људи који су стално љути виде свијет као неправедан и несигуран, а друге људе виде као да лоше (нпр. некомпетентни и неадекватни, необазриви, неправедни и непоуздани, спремни да вас повриједе, спремни да вас искористе). • Ова осјећања могу да укључе претјерану самокритичност, самоосуђивање и стид због себе, својих грешака и проблема. • Ова осјећања хране представу да сте беспомоћни и жртва, а да је ситуација безнадежна. • Стална љутња, цинизам, злонамјерност, огорчење и презир најбоље се препознају кроз негативан разговор са самим собом; ако се често препуштате негативним мислима, стално храните стрес, продужавате и интензиврате љутњу. • Хронични цинизам, ратоборност, огорчење и презир увијек доводе до физичке штете и емоционалних посљедица по вас и друге. • Ако та осјећања постану ваше гледање на свијет, могу директно да угрозе друге особе и ваш однос са њима.
АГРЕСИВНОСТ / ПОВЛАЧЕЊЕ • Агресивност укључује понашање чија је намјера да се друго лице повриједи, казни, застраши или контролише (емоционално, вербално, физички или сексуално), као начин да се осветимо због стварних или умишљених “неправди” које су нам учињене и да наметнемо своју вољу у одређеној ситуацији. • Повлачење укључује понашање са намјером емоционалног искључивања из тешких ситуација. Повлачење може бити казна, којом желимо некога да повриједимо некога или да му узвратимо (нпр. дуримо се), и/или заштита, када се повлачимо ако осјећамо несигурност или неизвјесност (нпр. постајемо пасивни и у тишини “надувавамо” љутњу). Повлачење може бити комбинација једног и другог. • Ако овом понашању често прибјегавате, оно ће увијек резултирати непоштовањем према вама и емоционалном удаљавањем вас од других и других од вас.
72
КАДА ЉУТЊА ПОСТАЈЕ ПРОБЛЕМ: • Интензитет бијеса је изразито снажан, често се понавља, дуго траје. • Изазива страх код других, ствара емоционалну дистанцу између вас и других и прекида везе са људима из окружења. • Омета вас у обављању посла или вам ствара проблеме на послу. • Ограничава вас да се забављате, да будете спонтани, заиграни и опуштени. • Почиње узроковати физичке симптоме, као што је главобоља и бол у леђима или стомаку. • Изазива осјећај кривице, кајања, срама и ниског самопоштовања. • Тјера вас да бацате, ударате или разбијате ствари. • Доводи до емоционалног, вербалног, сексуалног или физичког злостављања других. • Доводи до сукоба са законом.
КАКО ЕФИКАСНО И ПРИСТОЈНО ИЗРАЗИТИ ЉУТЊУ 1. Постати свјестан окидача љутње и научити како да препознате ескалацију. 2. Признати и прихватити чињеницу да сте љути. 3. Узети пристојан тајмаут да бисте се смирили. 4. Раздвојити проблем који је директно повезан са љутњом у том тренутку од других могућих изворе љутње тако што ћете себи поставити сљедећа питања: • Долази ли љутња од повреда и бола које сте искусили у дјетињству или прошлим ситуацијама које су на неки начин повезане са садашњом ситуацијом? • Јесте ли љути због стреса који нема пуно везе са конкретном ситуацијом? • Које негативне и осветољубиве мисли имате и како оне доприносе бијесу? • Сумњате ли у себе, осјећате ли се неспособним, неадекватним, безвриједним, неважним, беспомоћним или невољеним? Да ли те негативне поруке самоме себи укључују нереална очекивања од себе или других? • Које друге емоције прикрива бијес (нпр. повријеђеност, туга, страх, разочарање, итд.)? Ако их као такве препознате и будете спремни да их признате ближњима, комуникација ће бити ефикаснија него да сте изразили бијес. • Је ли вам неко или нешто заиста “пријетња”? Ако је одговор “да”, како то знате? Чак и ако имате јасан доказ да је ваш бијес “оправдан”, то не значи да можете да будете неуљудни или насилни. 5. Смирите се користећи поступке смиривања, као што су дубоко дисање, релаксација, позитивне поруке самом себи, физичко вјежбање или разговор са пријатељем.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
6. Одлучите да ли желите да осјећање љутње подијелите са особом која је директно укључена у ситуацију. 7. Ако не желите, покушајте да се смирите. 8. Када се љутите на другу особу и желите да јој то директно кажете: • изаберите како, када и гдје ћете то учинити; • изаберите одговарајуће вријеме и мјесто; • подијелите љутњу и остала осјећања отворено, јасно и пристојно; • говорите у првом лицу једнине; • пажљиво саслушајте другу особу и прихватите да њено виђење ситуације можда неће бити исто као ваше и да друга особа има право да ствари гледа другачије; • будите свјесни својих очекивања и намјера; • не покушавајте упорно да буде по вашем или не присиљавајте другу особу да прихвати ваше гледиште. То се зове КОНТРОЛА! 9. Ако је потребно, утврдите шта треба да учините да бисте примјереније изразили љутњу у сличној будућој ситуацији. А онда то стварно учините! 10. Када се осврнете на то како сте изразили љутњу, запитајте се: “Да ли се сад осјећам боље? Или горе? Прилагођено према Децкер, Д.Ј. (1999)
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (40 мин.) Сваки члан групе понаособ укратко излаже одговоре на питања из листа за процјену групног сусрета. Водитељ резимира одговоре и повезује их са обрађеним и будућим темама. Неколико чланова групе (зависно од расположивог времена) чита шта су записали у Радни лист 2-4: Дневник љутње. Водитељ по потреби дотјерује непрецизно записана искуства. На овом и наредном сусрету водитељ дијели празне обрасце дневника љутње и води рачуна да сви чланови групе дођу на ред и прочитају свој дневник да би провјерио да ли су сви разумјели задатак и да треба да га извршавају и убудуће. Са једним или два члана групе, који на претходним сусретима нису дошли на ред, проћи поступак пријављивања. 2. Упознавање модела самоконтроле љутње (10 мин.) Водитељ укратко понаваља дефиницију, функције љутње, важност препознавања љутње и тјелесне симптоме. Затим, представља модел самоконтроле (приказан у материјалу за водитеље) на неком од личних примјера које су полазници изнијели, при чему као метафору користи санту леда (што је објашњено на трећем сусрету).
2.5. СУСРЕТ: САМОКОНТРОЛА52 ЦИЉЕВИ 1. Разумјети улогу самоконтроле у спречавању насилног понашања 2. Разумјети значај предвиђања раста интензитета љутње у одређеним ситуацијама 3. Научити како препознати симптоме губитка самоконтроле 4. Објаснити поступак тајмаутау контексту ескалације љутње
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Упознавање са моделом самоконтроле 3. Рад на личним примјерима самоконтроле 4. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни постер: Модел самоконтроле 2. Радни лист 1-5 и постер: Поступак тајмаут 3. Радни лист 2-5: Самоконтрола 4. Лист за процјену групног сусрета 5. Материјал за водитеље 1 – Тајмаут 6. Материјал за водитеље 2 – Самоконтрола
3. Рад на личним примјерима самоконтроле (60 мин.) Чланови групе раде на примјерима које су навели у Радном листу 2-4: Дневник љутње. Свој примјер анализирају кроз различите елементе: окидач љутње, симптоми, мисли и осјећања, понашање и посљедице (по себе и друге). Сваки члан (уз помоћ водитеља и групе) треба да препозна и каже шта је радио прије, током и након дате ситуације (могу се одлучити за једну ситуацију коју су навели у дневнику љутње. На радни постер Модел самоконтроле водитељ записује све што је том полазнику било корисно у контролу љутње. Када се изнесу сви примјери, води се разговор о томе шта се може учинити ПРИЈЕ критичне ситуације која изазива љутњу. Сваки члан треба да наведе поступке које већ упражњава и неке додатне поступке. Затим, треба да кажу шта могу да учине ТОКОМ критичне ситуације, нарочито ако се јаве симптоми губитка самоконтроле (које поступке већ упражњавају и шта би још могло да буде корисно). Затим, разговара се о поступцима који се упражњавају и поступцима који би могли да се усвоје у понашању ПОСЛИЈЕ критичне ситуације (нпр. самокритика и “награђивање“ због успјешне самоконтроле). Рећи да овај програм може помоћи у самоконтроли и да је повезан са њиховим личним циљевима.
52 Оригинално приредила А. Жижак за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 73
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Посебно значење даје се поступку тајмаут. Водитељ дијели Радни лист 1-5: Поступак тајмаут и чита све кораке. При том, осврће се на један или више примјера коју су дали чланови групе. 4. Задавање домаћег задатка (10 мин.) Водитељ резимира сврху сусрета (кроз циљеве сусрета), те уз лист за процјену групног сусрета дијели Радни лист 2-5 за праћење самоконтроле. Водитељ кратко пролази кроз тај радни лист и даје упутство како га попунити током наредне НАЧИНИ САМОКОНТРОЛЕ
седмице. Такође, дијели и празне обрасце дневника љутње (Радни лист 2-4) и тражи да га и даље воде. Чланови групе који живе са партнерком / породицом, према упутствима за тајмаут из радног листа 1-5, треба да је упознају са тајмаутом, сврхом и поступком, те посебно договоре како ће га најављиватикад га буду користили.
УПРАЖЊАВА:
ТРЕБА / ЖЕЛИ ДОДАТИ:
ПРИЈЕ СИТУАЦИЈЕ ТОКОМ СИТУАЦИЈЕ ПОСЛИЈЕ СИТУАЦИЈЕ
РАДНИ ЛИСТ 1-5 (5. СУСРЕТ): ПОСТУПАК ТАЈМАУТ
ЦИЉ: ПРЕКИНУТИ ПРОЦЕС КОЈИ ДОВОДИ ДО НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА. ПРЕДУСЛОВИ ЗА ТАЈМАУТ: • Партнерки објаснити шта тајмаут значи и које су предности. • Нагласити да је то поступак којим спречавате понављање насилног понашања, а не да избјегнете разговор. • Са партнерком договорити начин, сигнал или ријечи којима објављујете тајмаут, нпр. “Пукнућу . . . треба ми тајмаут”, или “Треба ми предах / пауза”. • Договорити колико дуго ћете бити одсутни. • Преузети одговорност за тајмаут. ШТА УЧИНИТИ КАД ОСЈЕТИТЕ ДА ЋЕТЕ ПОСТАТИ НАСИЛНИ: • Објавите тајмаути смјеста се удаљите из ситуације (просторије/ стана /куће). • Останите удаљени колико је потребно и договорено. • Чините све што вас емоционално и физички смирује – дубоко дишите, прошетајте брзим кораком, замислите да се налазите на неком пријатном мјесту, и сл. • Покушајте да размислити о аргументима ваше партнерке и како се она осјећа у тој ситуацији. Како бисте се ви осјећали да сте на њеном мјесту?
РАДНИ ПОСТЕР: МОДЕЛ САМОКОНТРОЛЕ ШТА НЕ ЧИНИТИ ЗА ВРИЈЕМЕ ТАЈМАУТА: • Не пијте алкохол, не дрогирајте се и не возите моторна возила.. • Не настављајте свађу у мислима. • Не размишљајте о неправди коју сте доживјели. КАДА СЕ ВРАТИТЕ: • Реците партнерки да сте се вратили како је договорено. • Мирно/смирено договорите вријеме за разговор о проблему. • Ако се поново изнервирате и осјетите да ћете бити насилни - поновите тајмаут. ЗАПАМТИТЕ: Ви нисте слабић када излазите из критичне ситуације као поступак у тајмауту.. Потребна је снага, самоконтрола и храброст да изађемо из потенцијално насилне ситуације и тако другу особу заштитимо од себе. Прилагођено према Decker, D.J. (1999.)
РАДНИ ЛИСТ 2-5 (5. СУСРЕТ): САМОКОНТРОЛА У наредној седмици пратићете интензитет љутње и развијати самоконтролу. На крају седмице, издвојићете једну критичну ситуацију у којој сте раније, у правилу, били љути, а овај пут сте успјели да задржите самоконтролу. Ту ситуацију описаћете на сљедећи начин:
74
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ОПИШЕТЕ СИТУАЦИЈУ (ШТА СЕ ТАЧНО ДОГОДИЛО, КАДА, ГДЈЕ, КО ЈЕ БИО УКЉУЧЕН):
ОПИШЕТЕ КАКО СТЕ ОДРЖАЛИ САМОКОНТРОЛУ: ПРИЈЕ СИТУАЦИЈЕ: ТОКОМ СИТУАЦИЈЕ: НАКОН СИТУАЦИЈЕ:
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: ТАЈМАУТ Да бисте знали како да се ефикасније носите са експлозивним бијесом, важно је да знате ком тренутку и како затражити тајмауткада осјећате да ће љутња ескалирати. Тајмаут је важан поступак за парове чији однос резултира злостављањем, те појединце који у одређеним ситуацијама осјећају стрес, тјескобу или фрустрацију. У основи, тајмаут значи удаљавање из ситуације у којој постајете све напетији, узнемиренији и љући. У ствари, тајмаут у међуљудским односима сличан је тајмауту у спорту, који се често тражи када треба промијенити план игре. Тајмаут вам даје прилику да се повучете из непријатне или тешке ситуације и створите услове да се у датој ситуацији другачије понашате. Циљеви тајмаута су: успорити унутрашње процесе, лакше смањити напетост, јасније мислити и избјећи да емоције измакну контроли, због чега можете да постанете груби, вербално или физички насилни (нпр. да урадите оно што из искуства знате да ћете касније зажалити).
КОРАЦИ У ТАЈМАУТУ: Разговарајте о корисности тајмаута. Прије него што почнете да користите тајмаут, сједите са партнерком или другим чланом породице када сте обоје смирени и поразговарајте о том поступка на пристојан начин. Бити пристојан је најважнија ствар у овом поступку. Немојте да га користите као још једно оружје у свађи. Умјесто тога, користите га као средство које може довести до рјешења сукоба и стварне блискости у вашем односу. Одлучите како ћете сигнализирати да вам треба тајмаут. Договорите се шта ћете рећи или учинити да покажете партнерки да вам треба тајмаут. На примјер: може-
те рећи “Треба ми мало времена“ или “Треба ми пауза (одмор)“, или можете користити невербални знак, нпр. “Т“ - знак руком за тајмаут у спорту. Запамтите да је директна порука да вам треба тајмаут важан начин да партнерки покажете да је поштујете. Утврдите правила којих ћете се придржавати како би поступак био пристојно и ефикасно средство у вашем односу. Запишите елементе тајмаута, као што су: гдје ћете отићи, шта ћете радити док вас нема, колико дуго ће трајати тајмаут и како ћете се вратити. Пристојно изразите потребу за тајмаутом. Током сукоба или свађе, партнерки јасно реците да почињете да се осјећате напето и да вам треба мало времена да се охладите и разбистрите мисли. Кажите да не покушавате да избјегнете проблем или постављено питање. Немојте рећи, на примјер: “Морам изаћи јер би се свашта могло догодити”, пошто то друга особа може да схвати као пријетњу. Научите да препознате промјене у свом тијелу (“окидаче”) које вам стављају до знања да љутња расте и да вам је потребан тајмаут. Такође, важно је да јасно кажете колико дуго ћете бити одсутни прије него што се вратите и завршите разговор о проблему. Преузмите одговорност за тајмаут. Нико нема обавезу да вам каже када вам је потребан тајмаут, нити од других зависи хоћете ли бити насилни. Запамтите да се другој особи можда неће свидјети или се неће сложити да узмете тајмаут. Не заборавите, међутим, да је тајмаут, када осјетите опасност да експлодирате и постанете насилни, добар начин да се побринете за себе и изразите поштовање и бригу за друге око вас (премда други то не морају у почетку препознати). Удаљите се од друге особе и/или из ситуације. Најефикасније је изаћи из просторије, куће или стана. Као минимум, треба да одете на претходно договорено мјесто у стану и останете раздвојени. Не инсистирајте да ваша ријеч буде задња. Потрудите се да партнерки пристојно одговарате чак и ако вјерујете да вас у том тренутку покушава изазвати. Дајте себи довољно времена. Искористите пола сата до сат да се смирите, опустите и вратите контролу над собом и емоционалним реакцијама. Када сте у стресу и бијесни, адреналин који се лучи у вашем тијелу појачава рад срца и подиже крвни притисак. Дајте себи времена да се ове промјене у тијелу врате у нормалу. Како будете упражњавали тајмаут, временом ћете боље осјетити колико вам је времена заиста потребно. Активно радите на томе да се смирите, и физички и емоционално. Одмах након удаљавања, замислите неко “мирно и пријатно мјесто”. То може бити мјесто на ком сте стварно били или на ком можете да се замислите, гдје бисте могли да се осјећате смирено, опуштено и сигурно. То “мирно мјесто” може бити морска плажа или прекрасна 75
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
шума којом шетате. Отиђите тамо у мислима да бисте се смирили. Покушајте да стално не размишљате о неправди коју вам је партнерка учинила, него да се ставите у њену кожу и размислите како она доживљава дату ситуацију и како се осјећа. Успоравајте дисање док не почнете да дишете дубље. Прошетајте или возите бицикл. Позовите пријатеља који ће вам дати моралну подршку (не некога ко ће вас још више распалити). Не препоручује се да возите аутомобил за вријеме тајмаута јер у вожњи може да дође до даље ескалације љутње због понашања других учесника у саобраћају, па аутомобил може да се претвори у смртоносно оруђе (за вас и друге). Такође, никако не конзумирајте алкохол или друга средстава који мијењају расположење јер могу појачати проблем.
жете учинити сљедеће: предвидјети шта га нервира и љути, припремити се и знати шта учинити да би бијес био под контролом и да би се избјегло насиље. Током ситуације, важно је препознати симптоме ескалирања љутње, не допустити да љутња пређе праг губитка контроле и искористити тајмаут. Са љутњом је као са алкохолом – праг губитка контроле се временом спушта. То значи да човјек временом све брже и лакше реагује агресивно, све брже губи контролу над својим стањем и то у све безазленијим ситуацијама. Тјелесне промјене су први и најсигурнији симптом да љутња расте и зато их је важно познавати и пратити у таквим ситуацијама.
Обавежите се да ћете се вратити да разговарате о проблему и придржавајте се те обавезе. То ће вам помоћи да прихватите да радите на проблему који је узрок свађе и разговарате са партнерком о томе како се осјећате с њим у вези јер је то пут ка заједничком рјешењу проблема. Иначе, тајмаут ће се претворити у другачији начин заобилажења и бијега од проблема о ком треба да разговарате. Такође, важно је да у склопу процеса повратка партнерку јасно и директно питате да ли је спремна да настави разговор. Ако није спремна, мирно сачекајте док не изрази жељу да разговара. Ако се вратите у ситуацију и поново разбјесните у тој мјери да постоји опасност да ћете прибјећи насиљу, поновите тајмаут и понављајте га све док не будете у стању да разговарате о проблему без ризика да прибјегнете насиљу.
Послије ситуације у којој је дошло до губитка контроле, или ситуације у којој је љутња успјешно савладана, важно је самокритично се осврнути на ситуације јер је то прилика да се нешто научи. Човјек може да анализира све није урадио да заустави ескалацију љутње, или све што јесте урадио и што је помогло да задржи самоконтролу. Добро је да сам себи ода признање за тај успјех.
Активно увјежбавајте тајмаут. То ће вам помоћи да та вјештина постане дио свакодневног живота. Међутим, биће потребно доста времена. Имајте стрпљења са самим собом док не савладате овај нови начин суочавања са својом љутњом и жељом да контролишете друге. Наставите да га увјежбавате кад год је нужно и учините га саставним елементом жељеног понашања. То може бити велики корак ка стварној промјени ваших ставова и поступака који воде ка контроли и злостављању других и успостављању повјерења у односу са партнерком и другим особама.
2.6. СУСРЕТ:
Прилагођено према Decker, D.J. (1999)
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: САМОКОНТРОЛА Модел самоконтроле омогућава боље разумијевање и контролу властите љутње у три димензије: припрема за потенцијално опасне ситуације, конкретно поступање током ситуације, те накнадна анализа властитог понашања у датој ситуацији. Прије него што се неко нађе у ситуацији да побјесни, мо-
Овладавање собом постиже се временом; није једноставно, нарочито ако је неко током дугог временског периода стално прелазио праг самоконтроле и био насилан. Потребно је вријеме да се праг самоконтроле снизи, па ће бити потребно и да се повремено повиси! Прилагођено према Тоwл и Цригхтон (1996.)
КОНСТРУКТИВНО ИЗРАЖАВАЊЕ ЉУТЊЕ53 ЦИЉЕВИ 1. Научити разлику између најчешћих начина изражавања љутње (потискивање и искаљивање) и конструктивног начина изражавања љутње 2. Разумјети како потискивање и искаљивање љутње воде у насилно понашање 3. Увјежбати конструктивно изражавање љутње
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Конструктивно изражавање љутње 3. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-6: Конструктивно изражавање љутње у критичној ситуацији 2. Радни лист 2-6: Домаћи задатак (Конструктивно изражавање љутње)
53 Прилагођено према оригиналу ког је приредио Д. Јусуповић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 76
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
3. Лист за процјену групног сусрета
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка са претходног сусрета и пријављивање Стандардни поступак. Провјерити да ли чланови групе примјењују тајмаут и воде дневник љутње. У примјени тајмаута, корисници често прескачу неке кораке, па на конкретном примјеру из групе треба још једном проћи комплетан поступак тајмаут. (45 мин.) 2. Конструктивно изражавање љутње Водитељ укратко понавља шта је љутња, позадину настанка и симптоме ескалације љутње. Објашњава најчешће неконструктивне начине изражавања љутње (потискивање и искаљивање) и представља начин конструктивног изражавања љутње (10 мин.). Подијелити Радни лист 1-6. Водитељ прво пролази кроз примјер из радног листа, гдје су илустрована 3 начина изражавања љутње. Након тога, сваки члан групе наводи свој типичан (најчешћи) начин изражавања љутње. Водитељ користи те примјере да увјежба конструктивно изражавања љутње са неколико чланова групе, при чему они формулишу реченице којима би конструктивно изразили љутњу (50 мин.) 3. Задавање домаћег задатка (15 мин.) Подијелити и објаснити Радни лист 2-6 за домаћи задатак. Током наредне седмице, чланови групе треба да конструктивно изразе љутњу у једној ситуацији. Ако не дође до ситуације која би их наљутила, треба да се сјете посљедњег таквог случаја и формулишу конструктивно изражавање љутње у Радном листу 2-6. Подијелити лист за оцјену данашњег сусрета.
РАДНИ ЛИСТ 1-6 (6. СУСРЕТ): КОНСТРУКТИВНО ИЗРАЖАВАЊЕ ЉУТЊЕ У КРИТИЧНОЈ СИТУАЦИЈИ Два најчешћа облика изражавања љутње (оба су непродуктивна!): 1. “Никада не показуј да си љут” – Особа сматра да љутњу треба потискивате, а не изражавати јер суздржавањем показујемо поштовање и одговорност према другој особи. Међутим, то води у нерасположење, зловољу (па чак и мржњу) и не рјешава проблем који је довео до сукоба. 2. “Искаљивање” или “катарза” – Особа сматра да љутњу
треба увијек и потпуно избацити из себе (извентилирати). То, међутим, нарушава односе са људима и појачава сукоб, изазива одбрамбено понашање друге стране. Одговорно и конструктивно изражавање љутње разликује се од наведена два непродуктивна начина; можете, рецимо, да учините сљедеће: 1. Вербално изразите љутњу без викања и вријеђања. Једноставно, као што кажете: “гладан сам”, кажите: “љут сам”. 2. Јасно разликујте признавање од искаљивања љутње. 3. Договорите се са партнерком да никада нећете бити насилни једно према другом када сте љути. 4. Потрудите се да утврдите стварни узрок љутње пошто љутња не нестаје простим испољавањем. .
ПРИМЈЕР: Ситуација: муж долази кући уморан и гладан, а жена је код комшинице на кафи, запричала се, па није ни свјесна колико је сати. РЕАКЦИЈА 1. – потискивање љутње: Када се жена врати кући, муж не показује да је љут, али је нерасположен, зловољан и дури се, узима новине и не одговара на њена питања или одговара само са “да” и “не”. Чека да она доврши ручак. У њему “кува”, али љутњу потискује и не показује. РЕАКЦИЈА 2. – искаљивање љутње (бијес): Кад се жена врати кући, муж одмах почиње да виче док она довршава ручак: “Гдје си ти? Никад те нема код куће кад ја долазим са посла! Па шта радиш по читав дан? Сједиш и трачаш с оном дебелом кравом! Глупачо лијена! Ја радим к’о коњ читав дан, али баш тебе брига! Иста си ко’ та крава с којом испијаш кафе! Ноге ћу ти поломити да се нећеш моћи мрднути из стана, краво једна глупа! “ РЕАКЦИЈА 3. – конструктивно изражавање љутње: Када се жена врати кући, муж каже: “Кад ја дођем кући уморан и гладан, а ти код комшинице пијеш кафу, страшно се наљутим. Волио бих да на вријеме спремиш ручак јер кад дођем с посла баш будем гладан. Кад га не спремиш, чини ми се да те баш брига што ја пуно радим“.
КАКО РЕАГОВАТИ КАДА СЕ НЕКО ЉУТИ НА НАС? Овдје не помаже ни “препирање“, ни смиривање”, ни “уразумљивање”. Напротив, тако се бијес само распирује. Још горе је “узвратити истом мјером” јер ће се тако само продубити сукоб. Конструктиван начин реговања обухвата сљедеће: 1. Покажите (потврдите) да схватате како се друга особа осјећа (нпр. “Видим да си јако љута“). 2. Појасните шта је тачно изавало љутњу (нпр. “Да ли те је наљутило то што сам рекао / закаснио / нисам 77
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
направио . . .”) . 3. Процијените колико је битан проблем због ког је друга особа љута. 4. Позовите другу особу да заједно нађете рјешење. 5. Кажите нешто позитивно вашем односу, што ствара наду да би могло бити боље. НПР. (КОНСТРУКТИВНА РЕАКЦИЈА НА ГОРЊИ ПРИМЈЕР): Видим да те ово стварно наљутило (1.). Је си ли љут зашто сам била код комшинице на кафи или зато што ручак још није готов? (2.). Мислила сам да ти не смета што се дружим са комшиницом и да се због тога нећеш љутити (3.). Хајде да видимо како ово можемо ријешити. Сигурна сам да ћемо наћи неко рјешење (4.). Важно ми је да ријешимо овај проблем јер ми је тешко кад се љутиш на мене (5.). Прилагођено према Hocker, J. L. & Wilmot, W. W. (1995)
РАДНИ ЛИСТ 2-6 (6. СУСРЕТ): КОНСТРУКТИВНО ИЗРАЖАВАЊЕ ЉУТЊЕ ОПИШИТЕ УКРАТКО СИТУАЦИЈУ У КОЈОЈ СТЕ СЕ НАЉУТИЛИ: МОЈА РЕАКЦИЈА – РЕКАО САМ: КАКО ЈЕ РЕАГОВАЛА ДРУГА ОСОБА/ШТА ЈЕ РЕКЛА? КОНСТРУКТИВНО ИЗРАЖАВАЊЕ ЉУТЊЕ БИ БИЛО:
2.7. СУСРЕТ: СТРЕС И КОГНИТИВНО СУОЧАВАЊЕ ЦИЉЕВИ
1. Упознати се са појмом свакодневног стреса и како је тумачење неког догађаја повезана са интензитетом стреса 2. Научити како разликовати објективан догађај и своје тумачење тог догађаја 3. Научити како да негативно размишљање претворите у позитивно размишљање.
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Упознавање појма стреса на примјерима чланова групе 3. Разлика између догађаја и тумачења догађаја 4. Вјежба: како негативно тумачење замијенити 78
позитивним тумачењем 5. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-7: Појам стреса 2. Радни лист 2-7: Размишљања и тумачења која доприносе стресу 3. Радни лист 3-7: Како негативно размишљање замијенити позитивним размишљањем 4. Радни лист 4-7: Шта је стрес? 5. Радни лист 5-7: Задатак: како негативно размишљање претворити у позитивно размишљање 6. Лист за процјену групног сусрета
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатака и пријављивање (45 мин.) Након процјене претходног сусрета, проћи кроз домаћи задатак и анализирати да ли су и у којој мјери чланови групе овладали конструктивним изражавањем бијеса. 2. Објашњавање свакодневног стреса као појма (10 мин.) Водитељ представља појам стреса користећи примјере из свакодневног живота и искуства чланова групе. Подијелити Радни лист 1-7 и проћи кроз текст. Повезати стрес и бијес. 3. Објашњавање разлике између догађаја и тумачења догађаја (15 мин.) Водитељ објашњава разлику између догађаја и тумачења догађаја, те како тумачење туђег понашања и околности утиче на властито понашање и осјећања. Користити сљедећи примјер: • Објективан догађај: Жена долази кући и каже: “Баш ми је напорно на послу“. • Размишљање о сопственој безвриједности које је изазвала та реченица: “У ствари, поручује ми да јој се не ради и да сам бољи муж зарађивао бих довољно да она не мора да ради“. • Осјећања и понашање: Овакво тумачење узрокује осјеђање забринутости, увријеђености, безвриједности и реакцију: “Не приговарај стално, није само теби тешко“. • Замјена негативног тумачења: Женина реченица може се разумјети и на друге начине: можда је само уморна и треба јој пажња, као и сви људи; можда то уопште није била критика упућена партнеру. Другачије размишљање било би: “Чини се да је имала баш тежак дан. Како да јој помогнем?”Код оваквог тумачења, реакција може бити, на примјер, реченица: “Испричај ми шта је било“, или поступак који ће је орасположити, нпр. да муж одведе дјецу на игралиште тако да жена може мало да се одмори. Овакво понашање заснива се на размишљању о њеним потребама, а не на одбрани од перцепираног напада.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
4. Вјежба: како негативно тумачење замијенити позитивним тумачењем (40 мин.) Подијелити Радни лист 2-7, који садржи 7 категорија типичног неконструктивног размишљања и тумачења и припремљене примјере. Проћи кроз сваку категорију и објаснити примјере. Објаснити како се негативна размишљањазамјењују позитивним и колико је то важно за ублажавање стреса. Користити два примјера: Грозно, ево, сад морам да урадим још и ово → Не свиђа ми се што још и то морам да урадим, али наћи ћу начина. Овом послу нема краја → Сигуран сам да ћу га већ данас некако завршити. Подијелити Радни лист 3-7 са примјерима реченица које треба замијенити позитивним, са циљем увјежбавања. Тражити да чланови реченице преобликују у позитивне. Сваки члан групе записује своју позитивну реченицу у предвиђени простор. Затим је чита, а водитељ коментарише, похваљује и помаже по потреби.54
РАДНИ ЛИСТ 2-7 (7. СУСРЕТ): РАЗМИШЉАЊА И ТУМАЧЕЊА КОЈА ДОПРИНОСЕ СТРЕСУ 1. Црно-бијело размишљање: Ситуација се види као “све или ништа“. Користе се одреднице “никад“, “увијек“, “ништа“ и “сви“.
ПРИМЈЕРИ: Прави мушкарци су увијек у праву. Женама се никада не може вјеровати. 2. Умањивање достигнућа: подцјењивање властитог успјеха
ПРИМЈЕРИ: Добио сам повишицу, али нема ту богзна чему да се радујем.
5. Задавање домаћег задатка (10 мин.) Подијелити Радни лист 4-7 са задатком да га прочитају до сљедећег сусрета. Подијелити Радни лист 5-7 и објаснити да је домаћи задатак да се опишу 2 стресне ситуације током наредне седмице, запишу негативна размишљања која се тада јаве, те да се замијене позитивним размишљањем. Подијелити лист за процјену групног сусрета.
Добар сам отац, али није то ништа посебно, очеви су већином добри.
РАДНИ ЛИСТ 1-7 (7. СУСРЕТ): ПОЈАМ СТРЕСА
Избјегава ме – сигурно је љута на мене.
Стрес настаје када не можемо да удовољимо захтјевима који се пред нас постављају, што нас, на неки начин угрожава, или су околности такве да изискују велики напор да се прилагодимо тим захтјевима и очекивањима. Стрес се најчешће јавља у вези са послом и породицом. Стрес због догађаја у породици најчешће настаје из очекивања које чланови породице постављају пред нас, а којима тешко можемо удовољити.
3. Претпоставке о другим људима: претпостављање шта други мисле, без провјере.
ПРИМЈЕРИ:
То што ме данас није назвала сигурно значи да јој није стало до мене. 4. Катастрофичне мисли: предвиђање најгоре опције.
ПРИМЈЕРИ: Моја дјеца се никада неће осамосталити у животу и увијек ћу морати да бринем о њима. Нема шансе да ми она опрости.
СТРЕС ЈЕ ПРАЋЕН ТИПИЧНИМ РЕАКЦИЈАМА: • Негативним емоцијама – бијес, страх, забринутост, осјећај неспособности • Негативно размишљање о другима или себи • Тјелесним реакцијама
5. Неоправдано окривљавање: неоправдано окривљавање себе или дугог
ПРИМЈЕРИ: Увијек сам ја за све крив јер сам неспретан.
54 Прилагођено према оригиналу којег је приредио Д. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 79
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Ја сам крив што је мој син тако стидљив и не може да се брине о себи. 6. Понижавање: пренаглашавање властитих слабости или грешака (супротно од умањивања успјеха)
ПРИМЈЕРИ: Слабо зарађујем, значи - глуп сам и неспособан. Не свиђам јој се, сигурно сам ружан. 7. Закључивање на темељу емоција: то што мислимо о себи показује каква смо, заправо, особа.
ПРИМЈЕРИ: Зато што ме она понижава, сигурно ме нико други не цијени. Не осјећам кривицу, сигурно нисам ништа лоше учинио. Према: Wexler, D.B. (2000)
РАДНИ ЛИСТ 3-7 (7. СУСРЕТ): КАКО НЕГАТИВНИВНО РАЗМИШЉАЊЕ ЗАМИЈЕНИТИ ПОЗИТИВНИМ РАЗМИШЉАЊЕМ
ЗАМИЈЕНИТЕ СЉЕДЕЋЕ НЕГАТИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ ПОЗИТИВНИМ: 1. ШЕФ МЕ ЈЕ ПОХВАЛИО ДА САМ ДОБАР РАДНИК, АЛИ ОН ТО СВИМА КАЖЕ. ___________________________________________ 2. МЕНИ НИКАДА НИШТА НЕ ПОЛАЗИ ЗА РУКОМ.
РАДНИ ЛИСТ 4-7 (7. СУСРЕТ): ШТА ЈЕ СТРЕС? Стрес је саставни дио живота. Стресу смо изложени у већој или мањој мјери готово сваког дана. До стреса долази зато што не можемо увијек удовољити захтјевима које нам постављају други људи или које постављамо сами себи. Тако, на примјер, ако је на послу темпо рада интензивиран или шеф тражи да цијелу седмицу остајемо дуже на послу, а планирали смо да нешто урадимо код куће, па нећемо стићи, јавиће се стрес. Или, ако чланови породице очекују да сваку недјељу проводимо заједно, а пријатељи очекују да се тада дружимо, лако је могуће да ће то изазвати стрес. Стрес се најчешће јавља у вези са обавезама на послу које долазе од претпостављених. Стрес се лако јавља и због догађаја у породици, посебно ако су захтјеви од чланова породице такви да их је тешко задовољити. На примјер: ако мислим да је мојој дјеци или супрузи веома стало да добро зарађујем, а ја то не успијевам, онда ће се код мене развити стрес. Наравно, уз све негативне посљедице стресног стања. Наше тијело има на располагању различите механизме за суочавање са стресом. Свако је током живота своје начине суочавања са стресом. Неки су успјешнији и конструктивнији, док други доносе краткорочно рјешење, али су заправо штетни и деструктивни. Због властитог искуства у стресним ситуацијама знамо када смо “под стресом” на основу симптома које можемо препознати ако хоћемо. Те симптоме људи понекад не препознају, а понекад занемарују. У том случају, не могу ништа учинити да ублаже стрес. Симптоми стреса код појединца су обично типични за њега. Уколико високо стресна ситуација траје дуже вријеме, може доћи до обољења.
___________________________________________ 3. ПОНЕКАД МИ НЕШТО НЕ УСПИЈЕ – МОРА ДА САМ ГЛУП И ЛИЈЕН. ___________________________________________ 4. ОСЈЕЋАМ СЕ УСАМЉЕНО, НИКО МЕ НЕ ВОЛИ. ___________________________________________ 5. ДЈЕЦА МЕ НЕ СЛУШАЈУ, МОЈЕ МИШЉЕЊЕ ИМ НИЈЕ ИМ БИТНО. ___________________________________________
80
НАЈЧЕШЋИ СИМПТОМИ СТРЕСА: • осјећај физичке и емоционалне исцрпљености, • осјећај опште слабости, • учестало оболијевање од лакших болести (прехлада, грипа, мање упале), • преосјетљивост на надражаје (звукове, мирисе, топлоту, итд.), • губитак сексуалног интереса и сексуални проблеми, • главобоље, болови у леђима, тешкоће са дисањем, спавањем и исхраном, пробавне сметње, • осјећај беспомоћности (типична реченица: “И тако се ништа не може учинити”), • песимизам, • губитак осјећаја личне вриједности, • раздражљивост и ниска толеранција на неуспјех, бијес као главна емоција, нетрпељивост, сумњичавост према ближњима,
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
• повлачење из социјалних односа, • учесталији сукоби и агресивни испади, • јављање злонамјерних мисли према другим, чак и врло блискима особама • повећана употреба алкохола, дувана, стимуланса и лијекова, • изостајање с посла. У стању стреса, људи показују слабији интересовање са рад, друге особе, па чак и забављање. Редовно се јављају потешкоће у породичним и другим приватним односима. Таква особа губи интерес за дружење са пријатељима или уобичајене породичне активности (нпр. рођенданске прославе, излете). Раздражљива је, нестрпљива и нетолерантна. Ако стрес траје дуже, а ништа се не предузме, проблеми расту. То се посебно одражава на однос према члановима породице. Дуготрајни и интензиван стрес лакше доводи до насилног понашања према члановима породице.
РАДНИ ЛИСТ 5-7 (7. СУСРЕТ): ЗАДАТАК: КАКО НЕГАТИВНО РАЗМИШЉАЊЕ ПРЕТВОРИТИ У ПОЗИТИВНО РАЗМИШЉАЊЕ Током наредне седмице пратите и биљежите двије стресне ситуације које су вам се догодиле (у породици или на послу). Укратко опишите шта се десило, запишите негативне мисли које су вам се тада јавиле. Затим их замијените позитивним мислима. ОПИС СТРЕСНЕ СИТУАЦИЈЕ
НЕГАТИВНЕ МИСЛИ
ПОЗИТИВНЕ МИСЛИ
Стреса високог интензитета обично не настаје “преко ноћи”. Прво се јављају мањи знаци упозорења, који се могу развити у хроничну исцрпљеност и незадовољство, те сукобе са другим особама, чак и онима које волимо. Зато је веома важно познавати симптоме стреса и смањити га , а да при том не нашкодимо ни себи ни другима.
2.8. СУСРЕТ: СТРЕС И РЕЛАКСАЦИЈА55
УБЛАЖАВАЊЕ СТРЕСА
1. Разумјети везу између стреса и тјелесних симптома стреса 2. Научити како препознати тјелесне реакције на стрес 3. Научити како смањити тјелесну напетост
Један од основних начина да се ублажи стрес је да препознамо ситуације које га повећавају и схватимо због чега нас такве ситуације угрожавају. У раније споменутом примјеру, када чланови породице очекују да више зарадимо, треба да знамо зашто нам је битно да им удовољимо. Да ли због тога што ћемо само тако бити добар отац и супруг? Или зато што нам је стало да други виде да породици можемо да пружимо добар живот? Или зато што прави мушкарац тако води рачуна о својој породици? Искрен одговор на ова питања важан је корак у ублажавању високог интензитета стреса са којим доживљавамо одређену ситуацију.
ЦИЉЕВИ
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Однос тјелесних реакција, мисли и осјећања у стресу 3. Препознавање тјелесне реакције на стрес 4. Улога мишићне релаксације у ублажавању стреса 5. Веза између опуштања и избјегавања насиља 6. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ
Други начин ублажавања стреса је да негативно размишљање замијенимо позитивним. У стресним ситуацијама, обично се јавља негативно размишљање, а битно је да га препознамо пошто доприноси стресу, незадовољству и бијесу. Тек када га препознамо, можемо га замијенити позитивним размишљањем, чиме ћемо ублажити стрес стрес и негативне емоције.
1. Радни лист 1-8: Како препознајемо да смо у стању стреса 2. Лист за процјену групног сусрета 3. Материјал за водитеље: Како смањити напетост у стању стреса 4. Материјал за водитеље: Упутства за вођење прогресивног опуштања мишића
Трећи начин ублажавања стреса је позитивно дјеловање на наше тијело. Многим људима помаже физичка активност, нпр. шетња, трчање, вожња бицикла, рад у башти, спремање куће. Некима помаже да се баве оним чиме воле или неким хобијем. Наиме, кроз физичку активност троши се накупљена енергија, смањује узбуђење и напетост у мишићима, што повољно дјелује на стрес.
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (45 мин.) Стандардно прегледати оцјену прошлог сусрета. Затим, анализирати у којој мјери су, током протекле седмице, чланови групе били успјешни у замјењивању негативног размишљања позитивиним. Ако неко није био нарочито
55 Прилагођено према оригиналу ког је приредио Д. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 81
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
добар у томе, водитељ ће помоћи и позвати друге чланове да помогну. 2. Предавање о односу тјелесних реакција, мисли и осјећања у стресу (10 мин.) Водитељ представља чему служе и које су најчешће тјелесне реакције на стрес. Објашњава везу између менталне и тјелесне активности и стреса. 3. Препознавање тјелесних реакција на стрес (20 мин.) Водитељ тражи да чланови означе симптоме стреса које примјећују код себе, а који су дати на листи, и опишу како их осјећају, гдје их осјећају, те о том искуству разговарају у групи. 4. Објаснити улогу дисања и релаксације мишића у ублажавању стреса и демонстрирати поступак (20 мин.) Водитељ објашњава зашто технике дисања за смирење и релаксација мишића позитивно дјелују на ублажавање акутног стреса. Затим. води групу кроз прогресивну релаксацију мишића. 5. Веза између опуштања и избјегавања насиља (20 мин.) Замолити чланове групе да наведу по један примјер насилне ситуације или ситуација које се замало изродила у насиље, када су могли примијенити релаксацију и тако ублажити стрес. 6. Задавање домаћег задатка (5 мин.) Током наредне седмице, чланови групе треба да испробају, два пута код куће, релаксацију мишића у двије ситуације када буду осјећали напетост и треба да запишу како је дјеловала. Претходно, члановима породице треба да најаве да ће то чинити. Подијелити лист за процјену сусрета. НАПОМЕНА: ВЈЕЖБУ ДИСАЊА ТРЕБА ПОВРЕМЕНО КОРИСТИТИ У ПРЕОСТАЛИМ СУСРЕТИМА, БАРЕМ 3-4 ПУТА РАДИ УВЈЕЖБАВАЊА.
РАДНИ ЛИСТ 1-8 (8. СУСРЕТ): КАКО ПРЕПОЗНАЈЕМО ДА СМО У СТАЊУ СТРЕСА? ТЈЕЛЕСНЕ РЕАКЦИЈЕ • Промјене у исхрани (претјерани апетит или губитак апетита) • Тешкоће са спавањем (буђење у току ноћи, тешко заспивање и тешко буђење) • Ноћне море (тешки снови; буђење ноћу у зноју) • Знојење (без физичког напора) • Тешкоће дисања (губитак даха; отежано дисање) • Појава алергија (и друге промјене на кожи) • Лупање срца • Честа главобоља • Тешкоће говора (замуцкивање; промјена гласа) 82
• Неконтролисано грчење мишића (тикови) • Стална напетост мишића • Чешће оболијевање (због смањене отпорности)
ПОНАШАЊЕ • Узнемиреност (поигравање са предметима; бесциљно ходање) • Раздражљивост (иритација) • Агресивност (напади на друге особе или предмете) • Повлачење од других особа (осамљивање; избјегавање људи) • Самоповређивање • Повећано узимање алкохола, дувана, дроге
ЕМОЦИЈЕ • • • •
Бијес (јавља се брзо и лако, без посебног повода) Нерасположење које траје дуже вријеме Потиштеност (депресивност) Осјећај губитка контроле
МИШЉЕЊЕ И ПАМЋЕЊЕ • Тешкоће са концентрацијом • Конфузно размишљање (немогућност јасног размишљања) • Заборављање
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: УБЛАЖАВАЊЕ НАПЕТОСТИ У СТАЊУ СТРЕСА Пасивно опуштање односи се на различите начине опуштања, као што су шетња, читање, бављење неким хобијем и слушање музика. Овдје се убраја и масажа. Већина активности којима је смисао постизање осјећаја задовољства су истовремено и опуштајуће активности. Активно опуштање односи се на технике које циљано доводе цијело тијело у смирено стање. Усвајањем техника релаксације стиче се способност опуштања у свакој ситуацији, без обзира на њену тежину. Неке активности које троше накупљену енергију и истовремено доносе осјећај задовољства веома су ефикасне у ублажавању напетости изазване стресом. Ради се о начинима ублажавања напетости код којих се енергија троши без штете по друге. То су, на примјер: трчање, кошарке, вртларство, спремање стана. Ове активности истовремено имају и додатну вриједност; по завршетку, особа види колико је урадила, учинила, да је била успјешна у тој активности.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Технике систематске релаксацијепомажу да се стања психофизичког оптерећења боље подносе. Могу се користити као облик “прве помоћи” у ситуацијама повећаног стреса или напетости. Опуштајуће дисање је техника која је усмјерена на усклађивање ритма дисања са ритмом рада срца, при чему се у тијелу уноси велика количина кисеоника, што је посебно корисно у стању стреса. Активна релаксација мишића је техника која дјелује преко систематског опуштања појединих група мишића и “освјештавање” дијелова тијела. Ова техника посебно добра за људе који су веома активни и изложени високом нивоу стреса пошто омогућава брзо смиривање тијела, ублажавање стреса и узбуђења. Постигнуто стање опуштености повољно дјелује на мисли јер се човјек може боље концентрисати и управљати својим мислима. Напетост мишића често је вањска манифестација унутрашње напетости. Попуштањем мишића може се дјеловати на опуштање “изнутра”. Техника напињања и опуштања појединих група мишића омогућава да уочимо разлику између напетости и опуштености нашег тијела. НАПОМЕНА: У ОВОМ ТРЕТМАНУ НЕ ПРЕПОРУЧУЈУ СЕ АКТИВНОСТИ КОЈИМА СЕ ЕНЕРГИЈА ОСЛОБАЂА АГРЕСИВНИМ ПОТЕЗИМА (НПР. УДРАЦИМА У ЈАСТУК ИЛИ ЛУТКУ).
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: УПУТСТВА ЗА ВОЂЕЊЕ РЕЛАКСАЦИЈЕ МИШИЋА
Затим пређите на мишиће главе и лица. Крените од чела. Скупите, стисните обрве као да се мрштите; прво до пола снаге, па снажно, најјаче што можете. Затим удахните, а приликом издисања опустите мишиће чела, тако да чело опет постане глатко и опуштено. Осјетите разлику у односу када је чело било напето. Напните мишиће очију и то тако да стиснете очи, зажмирите, прво до пола снаге, а затим што јаче можете. Са издахом опустите стисак. Прећите на виличне мишиће. Напните их тако да чврсто стиснете зубе, полако појачавајте притисак. Не заборавите на дисање. И опустите стисак. Осјећате тежину у вилици, како се мишићи опуштају. Напните мишиће око усана и то тако да усне “ушиљите” колико можете, скупљате их као да желите да стану на најмањи могући простор. И опустите стисак. Осјетите промјену и тежину. Пређите на рамене мишиће. Постепено подижите рамена, што више, до ушију. Повуците главу мало уназад тако да осјетите “јастучић” између потиљка и рамена. Задржите тај положај, удахните и са издисајем опустите рамена и главу. Пустите да се осјећај тежине рашири кроз тај дио тијела. Напните грудне мишиће: дубоко удахните, кратко задржите дах и издахните. Са издисајем нестаје напетост у грудном кошу. Мишиће наткољенице натегните тако да се уздигнете од подлоге и притом напнете мишиће на којима сједите. Постепено повећавајте напетост, а затим се опустите.
Удобно сједите и затворите очи (ако вам је нелагодно да жмирите, гледајте у под испред себе). Обје руке ставите у крило једну поред друге.
Напните листове тако да ножне прсте оставите на подлози, а пете полако дижете увис, што више можете. Затим спустите.
Удишите дубоко и издишите полако. Посматрајте како вам се код дисања помичу грудни кош и трбух, како се подижу и спуштају.
Спустите сад пете на поду и дижите прсте. Полако, а затим спустите.
Стисните десну шаку до пола снаге и обратите пажњу како осјећате повећање напетости у шаци. А онда појачајте стисак, снажно. Задржите стисак, концентришите се на осјећај напетости док удишете и издишете. Полако опустите стисак и пустите шаку да се одмори. Посматрајте промјену у односу на ситуацију у којој је шака била напета и стиснута. Поновите то лијевом шаком. Напните мишиће надлактице десне руке до пола снаге, а онда што више можете, као да некоме показујете колико су вам јаки мишићи; удахните још једном, а приликом издисања опустите мишиће. Осјетите промјену у надлактици која долази са опуштањем мишића. Поновите то лијевом руком.
Усмјерите се на дисање. Удишите дубоко и издишите полако. Посматрајте како вам се код дисања крећу грудни кош и трбушни мишићи. Осјетите опуштеност у свим дијеловима тијела. Неко вријеме останите у опуштеном положају и уживајте. Не морате више ништа. Тијело вам је топло и тешко. Кад желите да се вратите из стања опуштености, протегните се, разгибајте удове, отворите очи.
83
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
2.9. СУСРЕТ: СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА МУШКАРАЦА56 ЦИЉЕВИ 1. Разумјети утицај васпитања и културе на стварање и међугенерацијски пренос родних стереотипа 2. Анализирати утицај полних и родних стереотипа на понашање 3. Разумјети улогу социјализације мушкараца у развоју насилног понашања 4. Започети промјену ставова о положају и улози мушкараца у породици
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Карактеристике и улога мушкараца у развоју и одржавању насилног понашања 3. Промјена друштвеног контекста и савремени однос према насиљу у породици 4. Улога васпитних поступака у стварању и одржавању родних стереотипа 5. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Предложак на папирној табли: васпитни поступци дјечака и дјевојчица 2. Радни лист 1-9: Типичне карактеристике које се приписују мушкарцима и женама 3. Лист за процјену групног сусрета. 4. Материјал за водитеље: Утицај друштва и културе на одржавање родних стереотипа
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање Преглед домаћег задатка и анализа искустава у увјежбавању мишићне релаксације. Стандардни начин ријављивања и осврт на претходни сусрет (35 мин.) 2. Карактеристике и улога мушкараца у развоју и одржавању насилног понашања (75 мин.) Методом креативног размишљања, чланови групе треба да што брже наведу типичне карактеристике традиционалног мушкарца у нашем друштву (“правог” мушкарца). Водитељ их записује на папирну таблу. Затим, подијелити Радни лист 1-9, на ком се налазе карактеристике које се обично приписују мушкарцима и карактеристике које се приписују женама. Ове карактеристике упоредити са карактеристи-
кама са табле. Затим, на листи ‘мушких’ карактеристика чланови групе подвлаче оне које испољавају данашње младе, модерне жене, а да на попису ‘женских’ карактеристика подвуку оне које испољавају данашњи модерни мушкарци. Коментарисати у контексту промијењене улоге данашњег мушкарца у односу на традиционалног. Родне стереотипе (посебно мушкараца) повезати са оправдавањем насилног и контролишућег понашања у породици. Затим, чланови групе заокружују оне особине које описују савременог, пожељног мушкарца који посједује позитивне особине са обје листе. Тиме се показује да мушкарац може бити истовремено снажан и поуздан, али и брижан, њежан, кооперативан, и сл. Чланови групе наводе се на закључак да на те карактеристике не треба гледати као на “мушке“ и “женске“, него општељудске карактеристике, које неким мушкарцима и женама могу бити пожељне или непожељне, прихватљиве или неприхватљиве. Колико су прихватљиве или нису, посљедица је васпитања и ширег културног миљеа у ком сви одрастамо. На крају, позвати чланове групе да наведу очекивања која партнерка, породица и друштво постављају пред данашњег мушкарца, највеће изазове коју носи улога савременог мушкарца и како их превладати. Ослањајући се на претходан разговор о ‘мушким’ и ‘женским’ особинама, питати чланове групе како настају те типичне карактеристике ‘мушких’ и ‘женских’ улога. Колика је улога васпитања у породици? Утицај васпитања може се илустровати примјером који сте прије сусрета записали на таблу: типичне разлике у васпитним поступцима родитеља (и порукама) према дјечацима и дјевојчицама. Све вријеме бити у интеракцији са члановима групе – подстицати их да наведу карактеристичне поступке и очекивања њихових родитеља родитељи када су били дјеца. На овај начин, наведене поступке допунити искуствима чланова групе.
ПРИЈЕДЛОГ ПРИМЈЕРА: ВАСПИТНИ ПОСТУПЦИ ПРЕМА ДЈЕЧАЦИМА - - - - - - -
Подстичу се на независност и истраживање околине Подстиче се увјерење да циљ оправдава средство Подстичу се их да експериментишу Подстичу се на такмичење Уче се да потискују осјећај рањивости и немоћи Успјех је важнији од бриге за другога и емоција Смију се разљутити и бити агресивни
ВАСПИТНИ ПОСТУПЦИ ПРЕМА ДЈЕВОЈЧИЦАМА - Блискији контакт са мајком - Подстичу се да изражавају емоције
56 Прилагођено према оригиналу ког су приредили Д. Јусуповић и И. Врбан за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 84
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
- Више се штите, помаже им се без питања да ли им је помоћ потребна - Подстиче се да брину о потребама других - Важнија је брига о другима него успјех у животу - Смију показати страх, бол, несигурност и зависност о другима Нагласити да овакви васпитни поступци доводе до формирања стереотипа о ‘мушким’ и ‘женским’ улогама, карактеристикама и понашању. Шта још утиче на формирање стереотипа? Показати утицај медија (филмови, ТВ, чланци у новинама и часописима, рекламе). Мушко насиље ставити у шири контекст историјских и друштвених порука о томе шта значи бити мушкарац. Какве поруке шаљу медији (нпр. кроз филмове, цртиће, видео игрице) о насиљу и насилном рјешавању проблема и сукоба? Користити примјере из материјала за водитеље и медија. Нагласити везу између васпитања и утицаја друштва и медија, са једне стране, и развоја насилног понашањаа са друге стране (утицај васпитања и медија → увјерење о мушкој супериорности и заслужности, те прихватљивости насилног рјешавања проблема → насилно понашање као настојање да се оствари и задржи моћ и контрола у породици). Истаћи и објаснити везу између одрастања у насилној породици и насилног понашања у одраслој доби (међугенерацијски пренос насиља).
РАДНИ ЛИСТ 1-9
(9. СУСРЕТ): КАРАКТЕРИСТИКЕ КОЈЕ СЕ НАЈЧЕШЋЕ ПРИПИСУЈУ МУШКАРЦИМА И ЖЕНАМА КАРАКТЕРИСТИКЕ КОЈЕ СЕ НАЈЧЕШЋЕ ПРИПИСУЈУ МУШКАРЦИМА: Јак Снажан Чврст Успјешан Спортски тип Авантуриста Освајач Одговоран “Не тражи помоћ”
“Не плаче” Поуздан Доминантан Неосјетљив Одлучан Амбициозан Неустрашив Херој Разуман
Мачо Агресиван Богат Самосталан Побједник Заштитник Шеф/газда Предузетан Логичан
КАРАКТЕРИСТИКЕ КОЈЕ СЕ НАЈЧЕШЋЕ ПРИПИСУЈУ ЖЕНАМА: Топла Брижна Сентиментална Њежна Слатка Романтична
Пуна љубави Емотивна Подложна Пуна подршке Секси Пажљива
Његује Пасивна Услужна Кооперативна Љубазна Страствена
У разговору се могу користити сљедећа питања:
ПрилагођенопремаДецкер, Д.Ј. (1999.)
• Која особа из њиховог блиског друштва највише одговара опису “правог”, традиционалног мушкарца? • Шта мисле о том мушкарцу као особи? Да ли је и како утицао на њих? • Које од тих карактеристика имају? • Које су добре стране традиционалне мушке улоге? Које су лоше стране? • Какве односе са женама подстичу патријархалне мушке карактеристике? Повећавају ли данас вјероватноћу насиља у породици? • По чему се савремени мушкарац највише разликују од традиционалног?
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: УТИЦАЈ ДРУШТВА И КУЛТУРЕ НА СТВАРАЊЕ И ОДРЖАВАЊЕ РОДНИХ СТЕРЕОТИПА И НАСИЉА
3. Задавање домаћег задатка (10 мин.) За домаћи задатак чланови групе треба да на Радном листу 1-9 означе карактеристике, са обје листе, које препознају код себе и оне које их најбоље описују. Подијелити Лист за процјену групног сусрета.
Родно засновано насиље треба посматрати у ширем контексту порука које су саставни дио културе и историјских и друштвених увјерења о томе што значи бити прави мушкарац. Током историје, мушкарци су добијали снажну и досљедну поруку да имају право и обавезу да контролишу партнерку, друге жене и дјецу. Према породичном праву Старог Рима, “удата жена морала је да се потпуно покори вољи свог мужа и прихвати да муж влада женом као обавезним и неотуђивим власништвом”.57 Многи злостављачи селективно бирају цитате из Библије да би потврдили своја супружничка права. Мушкарци још увијек добијају снажне поруке о прихватљи-
57 Dobash R.E, Dobash R. (1979) Violence against wives: A case against the patriarchy. New York: Free Press, стр. 35. 85
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
вости насиља као о начину рјешавања проблема и сукоба. Цртани филмови за дјецу садрже доста насиља, популарне су видео-игре које садрже изразито насиље, у већини професионалних спортова присутно је насиље, не само током утакмице, него и у тучи навијача након спортских сусрета. Многе ТВ рекламе у својим порукама жену представљају сексуални објекат, а славе доминацију мушкараца и потребу да буду успјешни. Управо у том контексту се јавља насиље. Ова вјежба има за циљ да мушкарце мало више упозна са дјеловањем културе у којој се злостављање јавља и сензибилише их за подређени положај многих жена. Мушкарцима у групи поставља се питање да ли би жељели да буду жена у нашој земљи. Упркос увјерењима многих учинилаца да су мушкарци данас дискриминисани (и да то исто чини Закон о заштити од насиља у породици), мало је вјероватно да ће неки мушкарац у групи озбиљно рећи да би радо био жена кад би то било могуће. Ово питање одлично илуструје положај мушкараца и жена у друштву.
10. СУСРЕТ: СРАМОТА И САМОПОШТОВАЊЕ58 ЦИЉЕВИ 1. Разумјети утицај стида и самопоштовања на понашање 2. Повезати постиђивање са ниским самопоштовањем и контролишућим понашањем 3. Разумјети значај самопоштовања и препознати карактеристике особе са високим самопоштовањем
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Срамота, извори срамоте, срамоћење и карактеристике особе васпитање помоћу срамоћења 3. Извори самопоштовања и карактеристике особа са високим самопоштовањем 4. Вјежба подизања самопоштовања: Моје добре особине 5. Домаћи задатак
МАТЕРИЈАЛ 1. Постер: Извори срамоте и самопоштовања 2. Радни лист 1-10: Карактеристике особе са здравим самопоштовањем 3. Радни лист 2-10: Моје добре особине 4. Лист за процјену групног сусрета 5. Материјал за водитеље: Срамота
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (40 мин.) Поред оцјене претходног сусрета, анализирати како су чланови групе урадили домаћи задатак и које особине препознају код себе. Разговарати о односу тих особина и њиховог насилног понашања. Пријављивање на уобичајен начин. 2. Срамота, постиђивање и особине особе одгајане помоћу постиђивања (20 мин.) Објаснити како настаје осјећај срамоте и чему служи. Објаснити појам постиђивања и како васпитање дјеце помоћу срамоћења резултира одређеним карактеристикама одрасле особе. Нарочито истаћи однос између срамоћења и насилног понашања. На примјеру једног члана групе, продубити и илустровати искуство срамоћења питањима као што су: Када сте се задњи пута осјећали осрамоћено? Ко вас је осрамотио? Чега се највише срамите? Видите ли неку везу са својим искуствима из дјетињства? Како се понашате као родитељ и партнер? Срамотите ли партнерку или дјецу и како то чините? 3. Извори самопоштовања и карактеристике особа са здравим самопоштовањем (20 мин.) Дефинисати и описати самопоштовање. Имати здраво самопоштовање значи познавати и прихватити себе, осјећати се способним и вриједним, имати јасне животне циљеве и бити активан у њиховом остварењу, градити и одржавати добре (топле, искрене) односе са другим људима, посебно члановима породице. Унапријед припремити сљедећи постер:
ИЗВОРИ САМОПОШТОВАЊА И СРАМОТЕ ШТА ЗНАМО О СЕБИ (оно што чујемо о себи од других људи: родитеља, наставника и пријатеља; искуства из разних активности и ситуација у којима смо били)
ОЧЕКИВАЊА ОД САМОГ СЕБЕ (познавање самог себе, али и тога шта други очекују од нас, првенствено родитељи и особе које су нам важне)
58 Прилагођено према оригиналу којег су приредили Д. Јусуповић и И. Врбан за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 86
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ВРЕДНОВАЊЕ САМОГ СЕБЕ НЕРЕАЛНА ПРЕДСТАВА О СЕБИ
РЕАЛНА ПРЕДСТАВА О СЕБИ
ПРЕТЈЕРАНО НЕГАТИВНА
ПРЕТЈЕРАНО ПОЗИТИВНА
ПОЗИТИВНЕ И НЕГАТИВНЕ ОСОБИНЕ (врлине и мане; предности и недостаци)
Осјећај неадекватности, безвредности
Нарцизам (умишљеност)
Свијест о својим добрим особинама
СРАМОТА
САМОПОШТОВАЊЕ
Препознаје се по негативним мислима (“ружан сам“, “дебео сам“, “смијаће ми се“, “биће ме срамота“, “мене нико не воли“, и сл.).
Указати на чињеницу да особа са здравим самопоштовањем нема потребу за насилним понашањем и успостављањем контроле над другима. Уз помоћ Радног листа 1-10, разговарати о карактеристикама особе са високим самопоштовањем. 4. Вјежба подизања самопоштовања (35 мин.) Уз коришћење Радног листа 2-10, тражити од чланова групе да наведу барем 3 своје позитивне особине, затим да редом читају шта су написали. Многима је то тежак задатак јер имају ниско самопоштовање, па их треба подстаћи питањима - рецимо, да се присјете неке ситуације када су учинили нешто добро, помогли некоме (у породици, на послу, пријатељима, били добри у хобију, итд.). Такође, треба им помоћи да разликују понашање (поступке) и особине. Наиме, људи често као позитивну особину наводе позитиван поступак, па им треба помоћи да препознају особину која је у основи таквог поступка. Важно је да сваки члан групе уочи код себе позитивне карактеристике на којима може градити самопоштовање и поправити негативну слику о себи. 5. Домаћи задатак (5 мин.) Домаћи задатак је код куће на Радни лист 2-10 дописати још (барем) двије своје позитивне карактеристике. Подијелити Лист за процјену групног сусрета.
РАДНИ ЛИСТ 1-10 (10. СУСРЕТ): КАРАКТЕРИСТИКЕ ОСОБА СА ДОБРИМ САМОПОШТОВАЊЕМ
• Одговарају за своје поступке, прихватају посљедице свог понашања, признају када погријеше • Самостални су и независни, али знају затражити помоћ • Сами себи одају признање за оно што су постигли • Знају што је за њих добро, а да то не буде на штету других • Спремни су да виде добре особине код других људи и похвале их • Схватају да у животу ствари могу кренути лоше и немају потребу да за то криве себе или друге • Када погријеше према другима, спремни су да се извину • Добро се носе са неизвјесношћу и несигурношћу • Понашају се у складу са вриједностима које су им важне • Настоје да друге људе виде у позитивном свјетлу • Прихватају и цијене разлике међу људима, групама. • Настоје да схвати туђи поглед на свијет, саосјећајни су • Могу да остваре дубоке и блиске односе (са партнерком, пријатељима) • Према другима се понашају брижно, са поштовањем, уљудно (избјегавају омаловажавање, понижавање и контролу) • Спремни су да другима помогну и дају подршку Прилагођено према: Decker, D.J. (1999.)
РАДНИ ЛИСТ 2-10 (10. СУСРЕТ) МОЈЕ ДОБРЕ ОСОБИНЕ
Размислите о себи као особи. Сјетите се ситуација (без обзира када је то било) у којима сте били успјешни, када сте учинили нешто добро, помогли некоме, када су вас други људи похвалили.
• Знају своје добре и слабе стране, настоје код себе промијенити оно што сматрају слабим 87
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Наведите барем три своје позитивне особине. 1. ___________________________________________ 2. ___________________________________________ 3. ___________________________________________
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: СРАМ
СРАМОТА НИЈЕ УЗРОК НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА. НАПРОТИВ, ВЛАСТИТО НАСИЛНО ПОНАШАЊЕ ЧЕСТО ЈЕ УЗРОК СРАМА. Срам је снажан осјећај неадекватности, понижености и безвредности. Али, срам има и здраву функцију - штити нас од властите умишљености (нарцизма), помаже да реално процијенимо своје могућности и границе, а посебно да задржимо мјеру скромности и људскости. Реална слика о себи нужно укључује и неке негативне, непожељне особине, које прихватамо као саставни дио себе и зато их толеришемо. Без познавања тог дијела себе, у опасности смо да развијемо нереалан осјећај свемоћи и безосјећајност. Срамота се развија у дјетињству путем порука околине о томе шта је добро, а шта лоше понашање. Будући да дјеца настоје да задобију одобравање за своје понашање, срамота служи као унутрашњи коректив будућег понашања. Срама као емоција јавља се због незадовољством собом пошто мислимо да нисмо били довољно добри у некој ситуацији, да нисмо искористили своје могућности и показали се онаквима какви мислимо да јесмо. Као сложена и снажна емоција, срамота може бити у основи неконструктивних понашања, а често је база насилничког и контролишућег понашања. Осрамоћеност је такође емоција, али почива на негативним порукама, већ у дјетињству, да смо неваљали, неспособни, глупи, ружни. Ако те поруке дијете добија од њему важних особа (нпр. родитеља, браће и сестара), осјећаће се угрожено, повријеђено и понижено. Зато се каже да тамо гдје има осрамоћености постоји и онај који срамоти, а не само осрамоћени. Дакле, ради се о порукама које нису корективне (као оне које изазивају срамота), него повређују и понижавају. Изазивају осјећај кривице и одбачености и често резултирају негативним ставом према себи, другим људима и читавом свијету. Осрамоћеност настаје као посљедица учесталих порука које дијете добија од својих ближњих, а које га повређују и понижавају и утичу на стварање лоше слике о себи. Због таквих порука, дијете мисли да нешто није с њим у реду, сумња у себе, свој изглед, способности, будућност. На крају, дијете бива увјерено како, мјерено стандардима важних особа, па затим и својима, није довољно добро и 88
никада то неће ни бити. Уз то, постепено се формира и општи став да је околина неугодна и да га угрожава, па због тога треба стално бити на опрезу и бранити се. Као одраслој особи, чини му се други људи око ње склони да га повређују и понижавају чак и када то нема везе са стварношћу. То је научени начин тумачења туђег понашања, које уопште не мора (објективно) такво да повређује и понижава. На тај начин, рана искуства због срамоћења и понижавања у дјетињству чине одраслу особу врло осјетљивом на ситуације које може доживјети као (поновно) понижавање. Будући да је врло осјетљива на осјећај осрамоћености, који добро познаје из дјетињства и младости, у сусрету са другим одраслим особама, одрасла особа је спремнија да агресивно реагује када се осјети угрожено и тако се заштити од тог крајње нелагодног осјећаја. На тај начин, ствара се животни стил који почива на осрамоћености. Када почне да се доживљава као неуспјешан, неспособан и немоћан, човјек у мислима почиње да понавља тај осјећај и мисли у свим важним животним ситуацијама, а нарочито онима у којима се не осјећа дораслом ситуацији. То повећава стрес. Стога, особа бира она понашања која су јој позната од раније (повлачење или насиље / освета) јер је за ново, конструктивно понашање у тим тренуцима неспособна. Ухваћена је у круг осрамоћености и негативних мисли. Да би се овакав начин понашања промијенио, потребно је упознавање себе, свјесна одлука да се нешто промијени и, наравно, упорно и дуготрајно вјежбање у сигурном окружењу. Без тога, могуће посљедице су: • преузимање тог начин живота као насљеђа из дјетињства и трансфер на породицу и на дјецу; • мисли и нарочито осјећања због којих је особа била срамоћена у породици (на примјер, љутња) постају окидач за појаву срамоте у одраслој доби; • емоционални развој се на неки начин зауставља – особа никада неће осјетити да је одрасла, емоционално сазрела; • особа “допушта“ својој негативној страни да контролише “добру“ страну; • особа је несигурна у друге чланове породице, па настоји да их контролише како би се осјећала боље и боји се да то престане чинити; • особа је усамљена и боји се одбацивања (“ако схвате ко сам, у ствари – како сам лош – оставиће ме“); • стиди се властите срамоте па је љута на саму себе; • одбија да развије и преузме одговорност за своје понашање (“како ћу кад нешто није у реду са мном“); • у односима са блиским особама, осјећа самосажаљење, беспомоћност, у разним ситуација саму себе доживљава као жртву; • тешко прихвата комплименте и позитивно мишљење о себи од других; • не допушта да се осјећа задовољно собом и/или другима (“то се не броји јер они заправо не знају ко сам ја“); • не вјерује у могућност промјене и устрајава у негативном мишљењу о себи (“то је немогуће, неће трајати“, и сл.)
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Осрамоћеност као начин живота и родно засновано насиље. Мушкарци који се насилно понашају према својој партнерки често имају нејасан осјећај да никада нису “довољно добри“, да никад нису “задовољили очекивања“, да никад нису “на висини задатка“. При том, није им јасно откуда тај осјећај долази, гдје су му коријени. Стога је јако важно да схвате одакле тај осјећај долази и како се манифестује.
ПРАВИЛА/ПОРУКЕ:
Овакав начин живота одвија се по правилима која се науче у раном дјетињству у породици и преносе се на властиту породицу у одраслој доби. Та су правила препознатљива на нивоу понашања и комуникације. Ево тих правила:
КАКО СЕ МАНИФЕСТУЈУ И ПРЕПОЗНАЈУ:
КОНТРОЛИШИ:
Контролиши своје мисли, понашање и осјећања, друге људе и ситуације. Ово правило долази из потребе да се оствари заштита и предвидљивост у свијету који се доживљава као опасан. Примјер: директна контрола кроз насиље, или прикривена контрола – кроз сарказам, манипулацију, и сл.
БУДИ САВРШЕН:
Не гријеши јер твоја савршеност представља тебе и твоју породицу у вањском свијету. Одржавање слике савршеног себе има високу цијену – страх од упуштања у рјешавање проблема. Примјер: не ризикуј да учиниш нешто ново, да нешто промијениш, јер нећеш успјети.
ОКРИВИ:
Усмјереност на проналажење кривца, умјесто рјешења. То води одбацивању себе и/ или других и због малих проблема, што резултира негативном сликом других о себи. Примјер: кад дијете пролије млијеко, на њега виче умјесто да му покаже како то да очисти.
УПОРЕДИ:
Стално упоређивање себе са другима. Разлике су слабости. Резултира или осјећајем неадекватности (најчешће) или осјећајем супериорности. Примјер: упоређујем себе и своју плату са неким ко има већу плату, а затим се “гризем“ због тога што радиш у предузећу које је упало у проблеме.
НЕГИРАЈ:
Негирање властитих емоција, поготово негативних. Временом то доводи до губитка спонтаности и хуманости. Примјер: негирам да ме је пријатељ повриједио својим понашањем, јер би то могло значити да сам “мекушац“.
БУДИ НЕПРЕДВИДЉИВ:
Увјереност да се ни на кога не може ослонити и да су односи неконзистентни. Интеракције са другима су интензивне, пуне страха од одбацивања и сталног настојања да се постигне осјећај прихваћености. Примјер: кад партнерка учини нешто што он не одобрава, долази до потпуног емоционалног повлачења на неколико дана.
НЕ РЈЕШАВАЈ СУКОБЕ:
Избјегавање смисленог рјешавања сукоба у односима. Умјесто тога, избјегава сукоб или се упушта у бесконачне дискусије. Примјер: након што је био вербално насилан према партнерки, мушкарац сматра да је сукоб ријешен јер се он осјећа мање напето и више није љут.
НЕ ГОВОРИ:
О насилном, срамотном, неодговорном и сличном понашању никада не разговара отворено. Не говори се о мислима, осјећањима, жељама због увјерења да није безбједно отворено говорити, односно да то не може помоћи. Примјер: сви у породици знају да је отац алкохоличар, али се о томе не говори.
ПРЕОКРЕНИ:
Насилно или слично понашање представља се као прихватљиво. Тако су разлози за осјећај срамоте смањени, а особа коју треба да буде срамота због понашања тако настоји да избјегне одговорност за своје понашање. Примјер: дјетету ког је тата истукао мајка каже: “Тата те истукао зато што те воли“.
Прилагођено према Decker, D.J.( 1999)
89
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
11. СУСРЕТ: СТАВОВИ О МУШКО-ЖЕНСКИМ ОДНОСИМА И НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ59
укључени, нпр. одлази са пријатељицама на излет. Примјери које наводе повезују се са већ обрађеним темама (нпр. самопоштовање, контрола). Наглашава се важност права на једнакост и права на различитост, те значај узајамног поштовања.
ЦИЉЕВИ
3. Анализа добрих и лоших страна себе као партнера (20 мин.) Подијелити Радни лист 2-11 и тражити од чланова групе да упишу чиме су задовољни, а чиме незадовољни собом као партнером. Затим, чланови износе свој примјер. Примјери се могу исписати на папирној табли и коментарисати. Након што се утврди чиме нису задовољни, водитељ тражи да покушају дефинисати шта могу да учине да побошљају однос (нпр. да раде на усвајању ставова о поштовању у партнерству, преузму одговорност за насилно понашање, итд.)
1. Разумјети динамику промјене у партнерским односима 2. Идентификовати своје слабе и јаке стране као партнера 3. Препознати своје ставове у партнерском односу
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Динамика партнерских односа 3. Анализа својих добрих и лоших страна као партнера. 4. Препознавање својих ставова о мушко-женским односима 5. Задавање домаћега задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Постер: Развој насиља у партнерским односима 2. Радни лист 1-11: Развој насиља у партнерским односима 3. Радни лист 2-11: Ја као партнер: добре и лоше особине 4. Радни лист 3-11: Ставови у насилном односу 5. Радни лист 4-11: Ставови у партнерском односу 6. Постер: Однос ставова, мисли, осјећања и понашања 7. Радни лист 5-11: Шта можете промијенити у свом односу? 8. Лист за процјену групног сусрета 9. Материјал за водитеље: Динамика промјена у партнерском односу и насиље 10. Материјал за водитеље: Ставови и примјер о односу ставова, мисли, осјећања и понашања
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (20 мин.) Поред процјене претходног сусрета, тражити да сваки члан групе прочита шта је написао; они који нису ништа написали треба да наведу барем једну своју добру особину. Помоћи им потпитањима ако је потребно. 2. Динамика промјена у партнерским односима и насиље (20 мин.) Водитељ излаже тему динамике промјене у партнерским односима. Подијелити Радни лист 1-11 уз чију помоћ један или два члана групе анализира свој примјер. Треба истаћи елементе који су представљају ризик насиља. Нпр. како су се осјећали када су се појавиле прве разлике између њих и партнерке, како се осјећају у ситуацијама када партнерка има интересе и активности у које они нису
4. Препознавање ставова у партнерском односу (40 мин.) Подијелити и попунити Радни лист 3-11 и затим анализирати и коментарисати поједине примјере. Након тога, проћи кроз Радни лист 4-11 (Ставови у партнерском односу), те коментарисати примјере чланова групе. Примјери се повезују са личним ставовима као препрекама добром партнерству. Након тога, излаже се дефиниција става из материјала за водитеље и објашњава однос између става, мисли, осјећања и понашања (уз постер који приказује односу ставова, мисли, осјећања и понашања). 5. Задавање домаћег задатка (10 мин.) Подијелити Радни лист 5-11, гдје чланови групе треба да наведу све што могу да ураде и мијењају код себе како би поправили своје понашање као партнера. Тражити да наведу конкретне идеје или понашање које ће покушати примијенити у свом партнерском односу. Подијелити Лист за процјену групног сусрета.
РАДНИ ЛИСТ 1-11 (11.СУСРЕТ): РАЗВОЈ НАСИЉА У ПАРТНЕРСКИМ ОДНОСИМА
ПАРТНЕРСКИ ОДНОС ЗАПОЧИЊЕ ВЕЛИКИМ ОЧЕКИВАЊИМА. I I ПОКАЗУЈУ СЕ ПРВЕ РАЗЛИКЕ, ЈАВЉАЈУ СЕ ПРВА РАЗОЧАРЕЊА. I I ОНА ПОЧИЊЕ ДА ГОВОРИ О СВОЈИМ ЖЕЉАМА И ШТА МИСЛИ ДА НИЈЕ ДОБРО У ОДНОСУ. ОСЈЕЋА СЕ ОДГОВОРНОМ ЗА ОДРЖАВАЊЕ СКЛАДА У ОДНОСУ, ТЕ ПОКУШАВА ДА СПАСИ СИТУАЦИЈУ ПРЕУЗИМАЈУЋИ КРИВИЦУ. I I
59 Прилагођено према оригиналу којег је приредила Р. Краљевић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 90
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ОН ЈЕ ЗАДОВОЉАН ШТО НЕ МОРА НИШТА ЧИНИТИ ЗА ОДНОС. I I ОНА ПОСТАЈЕ РАЗОЧАРАНА, НЕЗАДОВОЉНА И НАСТОЈИ ДА ПОСТИСНЕ СВОЈУ ЉУТЊУ. I I ОН ОСЈЕЋА ЊЕНО УДАЉАВАЊЕ И СКРИВЕНУ ЉУТЊУ, ПОСТАЈЕ ЗАБРИНУТ И НАСТОЈИ ДА УСПОСТАВИ КОНТРОЛУ (ПА И СИЛОМ). I I ОНА СЕ ПОВЛАЧИ У СЕБЕ, ОСЈЕЋА СЕ ИЗДАНОМ И ТУГУЈЕ ЗБОГ НАРУШЕНОГ ОДНОСА. КОНТАКТ СЛАБИ. I I ОН СЕ БОЈИ ГУБИТКА КОНТАКТА И ПОКУШАВА ДА ГА ОБНОВИ ВЕЋОМ КОНТРОЛОМ, ЧАК И НАСИЉЕМ. И ОН СЕ ОСЈЕЋА ИЗДАНИМ И РАЗОЧАРАНИМ. I I ОНА СЕ ЕМОЦИОНАЛНО УДАЉАВА. I I ОН ЈЕ СВЕ УПЛАШЕНИЈИ И СВЕ НАСИЛНИЈИ. I I РАСПАД ОДНОСА Прилагођено према: Justine van Lawick, prema A. Meulenbelt i J. Andreae, 1999.
РАДНИ ЛИСТ 2-11 (11.СУСРЕТ): ЈА КАО ПАРТНЕР: ДОБРЕ И ЛОШЕ ОСОБИНЕ
1. Упишите у предвиђени простор чиме сте задовољни и незадовољни код себе као партнера: МОЈЕ ДОБРЕ ОСОБИНЕ ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________ МОЈЕ ЛОШЕ ОСОБИНЕ ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________ 2. Наведите чиме је ваша партнерка задовољна или незадовољна код вас као партнера: ЗАДОВОЉНА ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
НЕЗАДОВОЉНА ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
РАДНИ ЛИСТ 3-11 (11. СУСРЕТ): СТАВОВИ У НАСИЛНОМ ОДНОСУ
СТАВОВИ КОЈИ ПОДСТИЧУ НАСИЛНО ПОНАШАЊЕ: ЖЕНА ИМА ДА СЛУША Типични примјери: • Има да ради оно што ја кажем. • Има да се у свему сложи са мном. • Оно што ја хоћу је битније. • Само један може бити главни, а то је мушкарац. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ЖЕНА ПРАВИ ПРОБЛЕМ Типични примјери: • Претјерано реагује. • Прва почиње. • Не може је човјек зауставити када крене. • Увијек прави проблем. • Немам повјерења у њу када су у питању други мушкарци. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ЖЕНА ЈЕ МАЊЕ ВРИЈЕДНА Типични примјери: • Ја сам паметнији. • Ја сам разумнији. • Преосјетљива је. • Никада није у праву. • Ја зарађујем више, па имам и више права . Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
91
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ЖЕНИН ГЛАВНИ ЗАДАТАК ЈЕ ДА СЕ БРИНЕ О МУЖУ И ПОРОДИЦИ Типични примјери: • Треба да ми угађа. • Не смије да ме нервира. • Увијек има да задовољи моје сексуалне потребе. • Њен задатак је да у кући и са дјецом све буде у реду. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________ Прилагођено према:. Russell, M. N (1995)
РАДНИ ЛИСТ 4-11 (11. СУСРЕТ): СТАВОВИ У ПАРТНЕРСКОМ ОДНОСУ
СТАВОВИ КОЈИ ПОДСТИЧУ И ПАРТНЕРСТВО: ЖЕНЕ И МУШКАРЦИ СУ РАЗЛИЧИТИ Типични примјери: • У реду је да се разликујемо. • Она има право на своје мишљење. • Разлике не значе непоштовање. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
СВАКО ОДГОВАРА ЗА СВОЈЕ ПОСТУПКЕ Типични примјери: • Ја сам одговоран за своје поступке. • Моји поступци утичу на друге. • Ја сам одговоран за штету коју сам изазвао. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ЖЕНЕ И МУШКАРЦИ ПОШТУЈУ ЈЕДНО ДРУГО Типични примјери: • Обоје треба да се бринемо једно за друго. • Понекад су њене потребе испред мојих. • Ми поштујемо жеље једно другога.
92
Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ЗАЈЕДНИШТВО ЈЕ ТЕМЕЉ ПАРТНЕРСТВА Типични примјери: • Боље је заједно доносити одлуке. • Ја сам једнако одговоран за ову везу као и моја партнерка. • Нема заједништва ако се ја не трудим. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ЖЕНЕ И МУШКАРЦИ СУ ЈЕДНАКО ВРИЈЕДНИ Типични примјери: • Ја сам бољи у неким стварима, а она у другим. • Боље је подијелити терет него га сам носити. • Она и ја као људи вриједимо исто. • Имамо исто право да одлучујемо о свим важним стварима за нашу породицу. • Њено право да одлучује не зависи од тога колико зарађује. Моји примјери: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________ Прилагођено према Russell, M. N. (1995)
РАДНИ ЛИСТ 5-11 (11. СУСРЕТ):
ШТА МОЖЕТЕ ПРОМИЈЕНИТИ У СВОМ ОДНОСУ? Запишите шта ви можете да учините и промијените да бисте ви и партнерка били задовољнији својим односом; наведите конкретне примјере или понашање које ћете покушати да примијените.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉА: ДИНАМИКА ПРОМЈЕНА У ПАРТНЕРСКИМ ОДНОСИМА И НАСИЉЕ Сваки партнерски однос има своју развојну динамику јер он није статичан - временом се мијења. Однос обично започиње фазом заљубљености у којој су уобичајена велика очекивања и романтични идеали. У тој фази, не долазе до већег изражаја међусобне разлике (у темпераменту, карактерним цртама, ставовима, интересима, укусима, и сл.) јер партнери настоје да удовоље једно другом. Спремни су да попусте и прихвате иницијативу и мишљење партнера. Временом се, међутим, све више уочавају разлике међу партнерима (што је неизбјежно јер се ради о двије различите особе). Са разликама се јављају и прва разочарења. Неке карактеристике и навике партнера које прије нисмо ни примјећивали сада нам почињу сметати. Један од партнера (најчешће партнерка) почиње да говори о својим жељама и шта мисли да није добро у њиховом односу (нпр. да су премало или превише заједно, да им недостаје блискости, да партнер превише доминира и намеће своје ставове, да све мора бити како он жели, и сл.). Други партнер почиње да се осјећа одговорним за обнављање склада у односу, али истовремено га плаше разлике и да би стари контакт могао ослабити. Ову фазу освјешћивања разлика карактерише потреба једног од партнера да има више “слободе“ и равноправности. Партнер ког плаше овакве промјене може то да доживи као издају заједничких идеала који су их повезали, понижење, губитак љубави, своју неадекватност, неоправдану критику, и труди се да задржи однос какав је био. Партнеркине жеље за другачијим дефинисањем односа (често и веће равноправности) доживљава као пријетњу и зато појачава контролу над њеним понашањем (па и пријетњама или насиљем). Овакво контролишуће и насилно понашање води ка све већем емоционалном удаљавању и повлачењу другог партнера, све већег емоционалног и психичког раздвајања партнера. Препознавање и разумијевање властитих мисли и осјећања, који произлазе из слике о себи и о партнерству, те квалитетна комуникација са партнером, прва је степеница у прихватању права на различитост и равноправност. Рад на препознавању својих осјећања, мисли и ставова, квалитетан разговор са партнером и друге теме које обрађујемо у овом третману, основа су за успостављање квалитетног партнерства.
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: СТАВОВИ Ставови су мишљења о догађајима, животу, узроцима догађаја и понашања: о томе како би нешто (нпр. однос мужа и жене, понашање чланова породице) требало да изгледа, како јесте или како се ствари догађају. Ставове сматрамо истинитим или их прихватамо као јасне и разумљиве саме по себи, без критичког разматрања њихове оправданости и испитивања доказа који им иду у прилог. Узимају се здраво за готово, као нешто што је задато. Зато људи често поступају на основу својих ставова, а не на основу чињеница или критичког разматрања околности својих поступака или поступака других особа. Ставови се изражавају мислима, осјећањима и поступцима. Какви су нечији ставови можемо препознати из начина на који се особа понаша и говори. Човјек не мора бити свјестан својих ставова. Због тога је разматрање властитих ставова први корак ка томе да их постанемо свјесни и схватимо да ли су добри и корисни з нас и наше односе са другим људима.
ПРИМЈЕР ОДНОСА СТАВОВА, МИСЛИ, ОСЈЕЋАЊА И ПОСТУПАКА СТАВОВИ МИСЛИ ОСЈЕЋАЊА ПОСТУПЦИ
СТАВ ГЛАВА ПОРОДИЦЕ ЈЕ МУШКАРАЦ!
МИСЛИ: Има бога! Успјећу с божјом помоћи. Бог ће ми помоћи као и увијек кад ми је тешко.
ВЈЕРСКА ОСЈЕЋАЊА: Волим и славим бога. Страх од божје казне.
ПОСТУПЦИ: Молитва. Одлазак на литургију. Прослава светковина 93
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
СТАВ БОГ ПОСТОЈИ!
МИСЛИ: Ја сам глава породице. Биће по мом или никако. Зна се ко овдје одлучује. Нека се само неко усуди да уради другачије! Мушкарци су најпаметнији! Жена има да слуша!
ВЈЕРСКА ОСЈЕЋАЊА: Љубав. Осјећај немоћи. Љутња. Страх. Осјећај одбачености. Понос.
ПОСТУПЦИ: Заповиједање. Контрола партнерке / чланова породице. Насилничко понашање.
12. СУСРЕТ: МОЋ, КОНТРОЛА И САМОКОНТРОЛА60 ЦИЉЕВИ 1. Разумјети улогу самоконтроле и самопоштовања. 2. Повезати контролишуће понашање са срамоћењем и ниским самопоштовањем. 3. Разумјети улогу контроле других и самоконтроле у развоју властитог насилног понашања.
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Моћ и контрола у насилном односу 3. Препознавање властитог контролишућег понашања 4. Однос контроле и ниског самопоштовања 5. Препознавање ситуације примјерене самоконтроле и самопоштовања 6. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-12: Контролишући облици понашање и показивање надмоћи 2. Радни лист 2-12: Карактеристике особе са развијеном самоконтролом 3. Радни лист 3-12: Задржавање самоконтроле
4. Лист за процјену групног сусрета 5. Материјал за водитеље: Контрола и самоконтрола
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (30 мин.) Након процјене претходног сусрета, анализирају се поступци и идеје које ће чланови групе примијенити ради унапређивања партнерског односа. 2. Моћ и контрола у насилном односу (15 мин.) Водитељ представља појам контроле у свакодневном животу и контролишућег понашања према другим људима ради постизања надмоћи. Објаснити да људи природно теже да контролишу збивања око себе јер им то даје (лажни) осјећај сигурности и надмоћи. У ствари, немогуће је контролисати друге јер се они томе одупиру на различите начине, чиме се нарушава однос. Један од разлога јесте да се контролисана особа осјећа пониженом, а то у партнерству и међу члановима породице разара односе. Када особа склона контроли других види да се они опиру, она обично настоји да повећа контролу и све више злоупотребљава моћ коју има у том односу. Таква узлазна спирала контроле директно води насилном инциденту у односу. Упозорити на здраве начине утицања на туђе понашање, као што су информисање, награђивање, давање социјалне подршке, показивање примјером. Ово нису облици контролишућег понашања. Водитељ прелази на тему самоконтроле и наглашава да, у ствари, свака особа може да контролише само себе. Илуструје примјерима и истиче њихову социјалну предност. Примјерена самоконтрола помаже да стекнемо добру слику о себи (високо самопоштовање) и обрнуто.
3. Препознавање властитог контролишућег понашања (30 мин.) Подијелити Радни лист 1-12, у којем чланови групе означавају оне облике контроле којима прибјегавају или су прибјегавали у односима са члановима породице, а затим коментарисати. Подијелити Радни лист 2-12 и затражити да свако илуструје примјером када је у породици показао самоконтролу.
4. Однос контроле и ниског самопоштовања (5 мин.) Објаснити везу између контролишућег понашања, срамоћења и ниског самопоштовања, јер особе које имају велику потребу да контролишу друге имају ниско самопоштовање и лошу слику о себи. Пошто, у ствари, не успијевају да контролишу друге особе, нпр. партнерку, само се учвршћује њихова лошу слику о себи јер је све унапријед осуђено на неуспјех.
60 Прилагођено према оригиналу којег је приредио Д. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 94
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Када прибјегну насиљу као крајњем средству контроле, имају још слабије самопоштовање јер у суштини знају да то што чине није у реду. Стога, кривицу за сопствено насилно понашање обавезно пребацују на другу особу, чиме, у ствари, признају да не управљају својим поступцима и да, заправо, немају моћ коју желе да покажу. 5. Препознавање ситуације примјерене самоконтроле и самопоштовања (30 мин.) Сваки члан групе треба да се присјети ситуације у којој је добро примијенио поступак тајмаут. Уз помоћ водитеља и Радног листа 2-12, анализира своју самоконтролу и самопоштовање у датој ситуацији. Ради свако за себе – 5 мин. Затим, слиједи разговор; сваки члан прво износи своју ситуацију, говори како је отишао на тајмаут и говори шта мисли о својој самоконтроли и самопоштовању у том тренутку. То је прилика да водитељ их водитељ похвали (кад год може) за тајмаут, самоконтролу, позитивно мишљење о себи. 6. Задавање домаћег задатка (10 мин.) У наредној седмици, сваки члан групе треба да препозна и забиљежи три ситуације у којима је његова самоконтрола била добра и процијени како је то утицало на самопоштовање (Радни лист 3-12). Подијелити Лист за процјене групног сусрета.
РАДНИ ЛИСТ 1-12 (12. СУСРЕТ): КОНТРОЛИШУЋИ ОБЛИЦИ ПОНАШАЊА И ПОКАЗИВАЊЕ НАДМОЋИ • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
Очекује од других да буду какви он хоће. Захтијева од других да се понашају како он хоће. Пријети. Уцјењује. Агресиван је. Намеће своје савјете особама које их нису тражиле. Није спреман да ствари сагледа из туђе перспективе. Прекида друге док говоре, говори умјесто њих. Настоји да буде изнад других, доминира ситуацијом. Не мари за то како то утиче на друге. Изиграва жртву и прави се беспомоћан како би добио оно што жели. Окривљује друге како би добио што жели. Посрамљује и омаловажава друге. Контролише материјалну ситуацију (новац, финанцијске одлуке). Настоји да изолује партнерку / чланове породице од других људи. Прави се да чини уступке како би показао надмоћ. Користи мушке привилегије и права као главни аргумент. Физички злоставља. Одређује учесталост и начин сексуалног контакта.
РАДНИ ЛИСТ 2 (12. СУСРЕТ): КАРАКТЕРИСТИКЕ ОСОБЕ СА РАЗВИЈЕНОМ САМОКОНТРОЛОМ • Има личне циљеве које настоји да оствари без штете по друге особе. • Самодисциплинована је. • Примјерено и одговорно показује своје емоције. • Препознаје и уважава туђе мишљење. • Суздржано реагује на туђе провокације. • Свјесна је када се налази у стању стреса и тада повећава опрез да не би реаговала непримјерено или насилно. • Другим особама не чини ништа због чега би касније могла зажалити.
РАДНИ ЛИСТ 3-12 (12. СУСРЕТ): ЗАДРЖАВАЊЕ САМОКОНТРОЛЕ У наредној седмици треба да препознате и запишете три ситуације у којима сте задржали самоконтролу и да кажете како сте се након тога осјећали (како је то утицало на ваше самопоштовање).
ОПИС ПРВЕ СИТУАЦИЈЕ:
___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________ Како сте се након тога осјећали: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ОПИС ДРУГЕ СИТУАЦИЈЕ:
___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________ Како сте се након тога осјећали: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
ОПИС ТРЕЋЕ СИТУАЦИЈЕ:
___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
95
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Како сте се након тога осјећали: ___________________________________________ ___________________________________________ ___________________________________________
13. СУСРЕТ: КОМУНИКАЦИЈА - АКТИВНО СЛУШАЊЕ61
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: КОНТРОЛА И САМОКОНТРОЛА
1. Упознати правила и претпоставке добре комуникације 2. Научити шта је добро слушање и које су предности доброг слушања
Жеља да контролишемо околину је природна. Контрола је начин да задовољимо своје потребе, посебно за сигурношћу. Различити људи на различите начине контролишу простор око себе, друге људе и саме себе.
САДРЖАЈ
Кад се каже да нетко користи контролишуће облике понашања, мисли се на то да настоји, по сваку цијену, да контролише (тј. утиче) на то поступке, размишљање, осјећања и начин живота друге особе. Међутим, немогуће је контролисати друге. Једино је могуће контолисати себе. Они који вјерују да је друге могуће контролисати, или да је њихов задатак да друге контролишу (улога традиционалног мушкарца укључује контролу жене и дјеце), наћи ће се у великом проблему, тачније, пред немогућим задатком. Зато и посежу за све “нападнијим“ понашањем, односно за све већом присилом, јер људи (па чак ни животиње) добровољно не пристају да их неко контролише. Далеко нам је привлачније да контролишемо друге него себе. На први поглед, чини се да је то једноставније и да даје много снажнији осјећај моћи. Међутим, што више настојимо да контролишемо друге, то се они све више одупиру. Врло је мало здравих начина контроле других који не представљају злоупотребу моћи коју имамо у неком односу (родитељском, партнерском, и сл.), а то су информисање, награђивање, пружање социјалне подршке и брига за нама важне особе, показивање својим примјером, и слично. Пуно је чешћа претјерана контрола других, гдје се моћ коју особа има у конкретном односу злоупотребљава. Са друге стране, немогуће је преживјети без контроле над властитим животом и свиме што он укључује. Често заборављамо да је најчешћи и најважнији облик контроле – самоконтрола. Зато је изузетно важно да градимо своје механизме самоконтроле. Конкретни поступци самоконтроле зависе и од ситуације; међутим, људи се разликују и по степену самоконтроле коју могу да постигну. Они који могу да остваре самоконтролу добро су прихваћени у друштву, те више уживају у блиским односима. Прилагођено према Decker, D.J.(1999)
ЦИЉЕВИ
1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Правила комуникације 3. Добро и лоше слушање 4. Ланац и претпоставке добре комуникације 5. Увјежбавање доброг слушања кроз играње улога 6. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-13: Основни закони комуникације 2. Радни лист 2-13: Добро и лоше слушање 3. Радни лист 3-13: Ланац комуникације 4. Радни лист 4-13: Искуство доброг слушања 5. Лист за процјену групног сусрета 6. Материјал за водитеље: Комуникација и активно слушање
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (45 мин.) Сваки члан укратко каже како је одговорио на питања из Листа за процјену групног сусрета, а водитељ повезује одговоре са темом прошлог сусрета и ранијим темама. Најмање два члана групе износе ситуације у којима су имали добру самоконтролу. 2. Правила комуникације и добро слушање (15 мин.) Подијелити Радни лист 1-13; на основу материјала за водитеље представити три (од пет) закона комуникације и позвати чланове групе да наведу своје примјере. Водитељ представља правила доброг слушања уз Радни лист 2-13 и материјал за водитеље. 3. Ланац и претпоставке добре комуникације (10 мин.) Уз помоћ ланца комуникације, објаснити шта се догађа током једне секвенције комуникације и гдје су замке које доводе до лоше комуникације. Водитељ прави увод у претпоставке добре комуникације. На крају, најављује вјежбу доброг слушања као технику добре комуникације. 4. Увјежбавање доброг слушања кроз играње улога (45 мин.) Водитељи дијеле полазнике у двије групе. Једна група остаје у просторији са једним водитељем, а друга излази у другу просторију са другим водитељем. Од чланова групе која је остала у просторији тражи се да се присјете неког
61 Прилагођено према оригиналу којег је приредила А. Жижак за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 96
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
свог проблема који их мучи. Тај ће проблем током 5 минута испричати неком од чланова друге групе када се врате. Чланови групе који су изашли из просторије добивају упутство да, док буду слушали члана који ће им изнијети неки свој проблем, настоје да користе технику доброг слушања (одржавају контакт очима, не прекидају саговорника, постављају само кратка питања да би се нешто појаснило, показују интересовање, уважавају саговорникове емоције). (10 мин.) По повратку у просторију, чланови групе сједају у паровима. Чланови прве групе износе свој проблем 5 минута, а чланови друге групе слушају у складу са упутством. Слиједи кратка анализа, гдје водитељ пита чланове са проблемом како су се осјећали, да ли су имали утисак да их је друга особа слушала са пажњом и како су то препознали. (15 мин.)
Садржајни аспект комуникације укључује идеје, информације и поруке које размјењујемо са саговорником. То је свјесни, рационални, контролисани и углавном вербални облик комуникације. Односни (релациони) аспект комуникације показује наш однос према садржају поруке и саговорнику (нпр. свиђа нам се или нам се не свиђа; поштујемо га или не поштујемо). Начин говора, држања и гледања саговорника указује на наш однос према њему, ког не морамо бити свјесни. Но, саговорници су тога врло свјесни. То је несвјесни, неконтролисани и претежно невербални облик комуникације. Важно је запамтити да ће наш однос према саговорнику утицати на то како ћемо прихватити садржај поруке коју нам та особа шаље (нпр. хоћемо ли вјеровати информацији коју нам даје).
Затим, група која је износила проблем излази у другу просторију са водитељем и даје јој се упутство како се добро слуша. По повратку у просторију, вјежба се понавља, али су улоге у паровима замијењене. Поново слиједи анализа искуства са нагласком на то како се осјећамо када нас нас неко пажљиво слуша док говоримо о теми која нам је важна. (15 мин.)
3. КОМУНИКАЦИЈА МОЖЕ БИТИ ВЕРБАЛНА ИЛИ НЕВЕРБАЛНА
У наставку, чланови групе говоре шта мисле да би могли добити ако би пажљиво слушали партнерку или чланове породице? Питања за дискусију: Да ли се партнерка / члан породице икада наљутио зато што га нисте пажљиво слушали и шта се тада догодило? Како се ви осјећате када партнерка не слуша док ви говорите?
Вербална комуникација је разумљивија од невербалне, али се оба облика комуникације најчешће одвијају истовремено и надопуњавају. Вербалном комуникацијом преносимо садржај поруке, док невербалном углавном показујемо однос према саговорнику. Али, за саговорника је и садржај поруке и однос према њему цјелина информације коју прима.
5. Задавање домаћег задатка (5 мин.) Водитељ резимира сврху данашњег сусрета (кроз циљеве сусрета). Чланови групе добијају задатак да током наредне седмице, у ситуацији сукоба пажљиво слушају члана породице. Уз помоћ Радног листа 4-13, треба да опишу то искуство. Подијелити Лист за процјену групног сусрета.
У вербалној комуникација користе се ријечи, док се у невербалној комуникацији користе различити знаци, као што су израз лица, уздах, положај тијела или руке, покрет, додир, просторна удаљеност између саговорника, и сл.
Важно је запамтити да се кроз ова два облика комуникације саговорнику могу послати супротне поруке: порука позитивног садржаја, пренесена ријечима, и негативан однос, показан тоном гласа или понашањем. Нпр. кажемо саговорнику: “Само ти настави, слушам те”, а истовремено гледамо телевизију.
РАДНИ ЛИСТ 1-13 (13. СУСРЕТ): ОСНОВНИ ЗАКОНИ КОМУНИКАЦИЈЕ
РАДНИ ЛИСТ 2-13 (13. СУСРЕТ): ДОБРО И ЛОШЕ СЛУШАЊЕ
1. НЕМОГУЋЕ ЈЕ НЕ КОМУНИЦИРАТИ (НЕ ПОНАШАТИ СЕ) У СИТУАЦИЈИ КАДА ДВА ЧОВЈЕКА МОГУ ДА СЕ ВИДЕ
Добрим слушањем:
Све што чине или не чине у тој ситуацији шаље одређену порука. Нпр. ако ћуте, не дижу поглед, окрену се једно од другога, шаљу поруку: “Не желим да наставим овај разговор”. 2. СВАКА КОМУНИКАЦИЈА ИМА САДРЖАЈНИ И ОДНОСНИ АСПЕКТ
ДОБРО СЛУШАЊЕ
1. показујемо да желимо да схватимо саговорника; 2. показујемо добронамјерност; 3. настојимо да примимо и вербални и невербални сегмент поруке; 4. показујемо да пажљиво слушамо саговорника (нпр. усмјерен је на саговорника, има директан контакт очима, не гледа около или на сат, потврдно клима 97
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
главом када разумије, не прекида саговорника, не даје савјете него стрпљиво даје прилику саговорнику да каже све што жели итд.). Слушалац себи и саговорнику помаже да се порука схвати како треба: • тако што поставља питања, чија је сврха да се порука појасни (нпр. “Шта заправо мислиш кад кажеш ...?”; “Када се то догодило?”; “Можеш ли ми то објаснити?” и сл.; • тако што провјерава да ли је добро разумио поруку (нпр. “Другим ријечима, ти мислиш ...“, “Ако сам те добро разумио, ти то доживљаваш тако што ...“); • тако што препознаје емоције саговорника (нпр. “Чини ми се да си љута док то причаш”, или “Имам утисак да ти није лако о томе говорити”.); • тако што провјерава намјеру пошиљаоца поруке (нпр. “Ако сам добро схватио, ти, у ствари, хоћеш да прво разговарамо о томе, а да ја не покушавам прво да ријешим проблем?“)
ЛОШЕ СЛУШАЊЕ
Лошим слушањем показујемо саговорнику да није битан, да не цијенимо његово мишљење или искуство, да не саосјећамо и да нас, заправо, не занима он него само ми (тј. да саговорнику кажемо шта ми мислимо, како се треба понашати, гдје је погријешио, итд.). • Слушалац се прави да је усмјерен на разговор, али не слуша. • Слушалац прима само један сегмент поруке (нпр. оно што је речено), док се други сегмент поруке занемарује (нпр. тон гласа, изглед лица). • Слуша само оно што га занима. • Упада у ријеч, пошто настоји да уграби прилику за свој “наступ”. • Дефанзивно слушање, када се најбезазленија изјава доживљаваа као напад на који реагује одбраном. • Слушање “у засједи” – слушање само да би се саговорник напао.
РАДНИ ЛИСТ 3-13 (13. СУСРЕТ): ЛАНАЦ КОМУНИКАЦИЈЕ
ПОШИЉАЛАЦ
ПРИМАЛАЦ
ОСЈЕЋАЊА
ДЕКОДИРАЊЕ (ЛОШЕ СЛУШАЊЕ / ДОБРО СЛУШАЊЕ)
НАМЈЕРЕ
ОСЈЕЋАЊА ПРИМАОЦА
КОДИРАЊЕ (ТИ - ПОРУКЕ / ЈА - ПОРУКЕ)
ТУМАЧЕЊЕ НАМЈЕРА И ПОНАШАЊА ПОШИЉАОЦА ВРЕДНОВАЊЕ
ПОНАШАЊЕ
РАДНИ ЛИСТ 4-13 (13. СУСРЕТ): ИСКУСТВО ДОБРОГ СЛУШАЊА
Током наредне седмице, у једној ситуацији сукоба у породици употријебите вјештину доброг (активног) слушања. Будите стрпљиви и држите се упутстава које сте добили. Затим, опишите колико вам је било добро да слушате и како је друга страна реаговала. 1. Како сте све показивали да добро слушате? ___________________________________________ ___________________________________________
98
РЕАКЦИЈА (ПОНАШАЊЕ) 2. Како је особа коју сте пажљиво слушали реаговала током тог разговора? Да ли је нешто било другачије него иначе у сличним ситуацијама? ___________________________________________ ___________________________________________ 3. Како сте се ви осјећали за то вријеме? ___________________________________________ ___________________________________________ 4. Шта сте мислили о себи, а што о тој особи након завршетка разговора? ___________________________________________ ___________________________________________
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: ДОБРО СЛУШАЊЕ И КОМУНИКАЦИЈА Комуникација је процес у ком људи утичу једни на друге, при чему користе симболе – ријечи (вербални симболи) и понашање (невербални симболи).
ДОБРО СЛУШАЊЕ
Да бисмо избјегли неспоразум или неразумијевање у комуникацији, важно је давати повратну информацију о томе како доживљавамо саговорникову поруку. Другим ријечима, треба развијати вјештине слушања, опажања, вербалног и невербалног изражавања. Вјештине комуникације се вјежбају и уче читав живот. Код доброг слушања, настојимо да обухватимо читаву поруку, усмјерени смо на вербални и невербални сегмент комуникације, добронамјерни смо и циљ нам је схватити саговорника. Такво слушање зове се активно слушање. Основи задатак који слушалац има је да себи (и саговорнику) разјасни примљене поруке. Говорник често није свјестан да су његове поруке непрецизне и нејасне. Суштина активног слушања је у постављању питања, нпр.: “Шта, заправо, мислиш када кажеш ...?”; “Када се то догодило?”; “Можеш ли ми то објаснити?”, и сл.
ПОШИЉАЛАЦ – ОБЈАШЊЕЊЕ ЛАНЦА Прва особа (пошиљалац поруке) жели да пренесе одређени садржај, а при том има и одређена осјећања према саговорнику (примаоцу поруке). Намјера је да изрази осјећања, јер су и она дио цјелокупне поруке коју жели да пренесе. Пошиљалац се у комуникацији понаша на одређени начин, тј. користи вербалне и невербалне симболе (ријечи, покрете, држање) помоћу којих “кодира” поруку коју жели да пренесе примаоцу.
Помоћи ће нам и ако преформулишемо саговорникову поруку онако како смо је разумјели, нпр. “Другим ријечима, ти мислиш да ...”; “Ако сам те добро разумио, ти заправо хоћеш ... “.
Осим чињеница које порука садржи, важно је препознати емоције саговорника и показати да их препознајемо. На примјер: “Чини ми се да си љута док то говориш”, или “Имам утисак да ти није лако да о томе говориш”.
Свађе и сукоби се продубљују и појачавају због лоше комуникације. У таквим ситуацијама, нарочито је важно активно слушање да бисмо јасно утврдили шта саговорник мисли и како се осјећа. Понекад је то довољно да се сукоб ријеши, а ако није, помаже да се проблем јасније одреди. Наравно да активно слушање нећемо користити у свим ситуацијама. Ова вјештина је корисна када постоји сукоб или пријети ескалација сукоба, а желимо да комуникацију употријебимо као начин конструктивног рјешавања сукоба.
ЛАНАЦ КОМУНИКАЦИЈЕ Сви имамо потребу да комуникација буде успјешна. Она је таква само онда када сви саговорници на исти начин разумију поруке које размјењују. Међутим, то није једноставно постићи. Међу саговорницима су чести неспоразуми и неразумијевање међу саговорницима. Како и зашто долази до неспоразума у комуникацији можемо објаснити преко комуникацијског ланца.
ЛАНАЦ КОМУНИКАЦИЈЕ ПРИМАЛАЦ – ОБЈАШЊЕЊЕ ЛАНЦА Друга особа (прималац) прима цијелу поруку тако што чује њен садржај, али и види понашање пошиљаоца. Он “декодира” вербални и невербални дио примљене поруке. Декодирање зависи од жеља, потреба, искуства и става о пошиљаоцу поруке. Из тог разлога, понашање пошиљаоца код примаоца изазвиа одређена осјећања. Она утичу на тумачење и вредновање намјера пошиљаоца (не само садржаја), што доводи до реакције (понашања) примаоца према пошиљаоцу. Тако започиње нови циклус ланца комуникације, јер сада друга особа шаље поруку првој – улоге пошиљаоца и примаоца су замијењене.
99
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ПОШИЉАЛАЦ - ПРИМЈЕР
ПРИМАЛАЦ - ПРИМЈЕР
Супруг гледа ТВ пренос важне фудбалске утакмице; незадовољан је због лошег резултата, дјеца и супруга стално пролазе испред екрана, у соби је бука (осјећања). Жели да их умири (намјера) и постигне стање које њему одговара тако да се потпуно посвети утакмици (кодирање). Почиње да виче на дјецу и супругу, те на крају удари старијег сина и истјера га из собе (понашање).
Из његовог понашања, супруга схвата да је љут и агресиван. Мисли да не би требало да се љути на дјецу због тако глупе ствари као што је утакмица (декодирање) и због тога се љути на супруга (осјећања примаоца). Његово понашање у тој ситуацији тумачи као себично, нетолерантно и неодговорно, те га доживљава као лошег оца који никада нема времена, стрпљења и лијепу ријеч за своју дјецу и њу (вредновање). То му и каже повишеним тоном (понашање). Њега то што супруга каже још више наљути и ланац креће испочетка . . .
Неспоразум може настати у било ком сегменту ланца комуникације, али првенствено у кодирању и декодирању поруке. Пошиљалац поруке понекад ме може прецизно да пренесе своја осјећања и намјере, а прималац поруку и понашање пошиљаоца тумачи не само на основу вербалних и невербалних знакова, него и претходног искуства и ставова о пошиљаоцу. Стога је важно да онај који кодира поруку у већој мјери користи ја-поруке (а не ти- поруке), а онај који декодира поруку треба да користи принципе доброг (активног) слушања).
14. СУСРЕТ:
КОМУНИКАЦИЈА - ЈА-ПОРУКЕ62 ЦИЉЕВИ 1. Упознати нове начине јасног изражавања својих потреба, размишљања и осјећања 2. Разумјети разлику између “ти-порука” и “ја-порука” 3. Научити како се користе “ја-поруке”
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Значај јасне и примјерене вербалне комуникације 3. Вјежбање ја-порука 4. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-14: Лоша и добра комуникација 2. Радни лист 2-14: Вјежбање ја-порука 3. Радни постер: Ти- и ја-поруке 4. Лист за процјену групног сусрета 5. Материјал за водитеље: Комуникација и ја-поруке
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (50 мин.) Преглед домаћег задатка и пријављивање на стандардни начин. 2. Значај јасног вербалног изражавања (15 мин.) Укратко поновити правила комуникације, ланац комуникације и карактеристике доброг и лошег слушања, уз укључивање чланова групе. Уз помоћ Радног листа 1-14 и материјала за водитеље, објаснити карактеристике добре и лоше комуникације, те ефикасних реченица, односно ја-порука. 3. Вјежбање ја-порука (45 мин.) Сви чланови групе понаособ описују ситуацију у којој код куће заповиједају партнерки и другим члановима породице. Затим, реченицом показују како то чине. На радни постер “Ти- и ја-поруке” водитељ записује поруке у колону под насловом “Ти-поруке“. Након тога, уз помоћ информација из Радног листа 1-14, водитељ помаже члановима групе да формулишу своје ја-поруке за дату ситуацију. Водитељ записује те поруке у колону под насловом “Ја-поруке”. Слиједи разговор о разликама између ти-порука и ја-порука. Повезати са активним слушањем и видјети како резултирају бољом комуникацијом. Питати каква им подршка треба да би почели да мијењају начин комуникације. 4. Задавање домаћег задатка (10 мин.) Водитељ резимира сусрет кроз циљеве сусрета. Чланови групе добијају задатак да уз помоћ Радног листа 2-14 вјежбају ја-поруке током наредне седмице.
62 Прилагођено према оригиналу којег је приредила А. Жижак за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 100
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
РАДНИ ЛИСТ 1-14 (14. СУСРЕТ): ЛОША И ДОБРА ОМУНИКАЦИЈА ЛОША КОМУНИКАЦИЈА ГОВОРЕЊЕ У ТИ-ПОРУКАМА • • • • •
ЛОШЕ СЛУШАЊЕ
заповиједање омаловажавање окривљавање изругивање пребацивање одговорности на друге
• • • • •
једнослојно слушање слушање у засједи псеудослушање селективно слушање отимање ријечи
ДОБРА КОМУНИКАЦИЈА ИЗРАЖАВАЊЕ У ЈА-ПОРУКАМА • како се осјећам због понашања друге особе • утицај њеног понашања мене • шта очекујем / предлажем да се промијени у понашању друге особе
ТИ- И ЈА- ПОРУКЕ Ти-поруке представљају лошу комуникацију. Из ти-порука не можемо ништа закључити о потребама, намјерама и осјећањима говорника. Можемо само да препознамо његову љутњу и чујемо да нам приговара, заповиједа, да нас омаловажава или криви за нешто. Такве поруке изазивају отпор и одбрамбени став код саговорника. Оне нужно нарушавају однос јер поручују саговорнику да није схваћен, да није важан, да није прихваћен. Насупрот томе, ја-поруке представљају добру комуникацију. Те поруке показују које ситуације или понашање друге особе говорнику сметају, како се осјећа, шта му је потребно и шта жели да друга страна промијени у свом понашању. Управо је то смисао добре комуникације – изразити се, а не оптуживати, приговарати, окривљавати и омаловажавати друге. Ја-поруке не морају да почну замјеницом “ја“, битно је саговорнику рећи како се ми осјећамо када се понаша на одређени начин, и шта бисмо жељели да буде другачије у његовом понашању. Ја-поруке могу бити снажно средство да кажемо какву промјену у понашању друге особе желимо, без контроле и присиле. Ја-порукама повећавамо шансу да друга особа уважи оно до чега нам је стало јер овако формулисаним захтјевом не угрожавамо, већ јој остављамо слободу и одговорност да нешто промијени у свом понашању. Међутим, треба имати на уму да тој другој особи треба да је стало до нашег мишљења, односно до нас. Ако не постоји ама баш никакав однос између двије особе, мала је могућност да ће комуникација ишта промијенити.
ДОБРО СЛУШАЊЕ • пажљиво слушам (контакт очима, климање главом и сл.) • пазим на невербалну комуникацију саговорника (израз лица, тон гласа, држање) • провјеравам јесам ли разумио • питам како се осјећаш, шта мислиш
РАДНИ ЛИСТ 2-14 (14. СУСРЕТ): ВЈЕЖБАЊЕ ЈАПОРУКА Изаберите двије ситуације у којима вас је понашање неког члана породице на неки начин угрожавало или вам сметало. Ту ситуацију укратко опишите (у 2 реченице) и онда формулишите ја-поруку којом ћете јасно поручити како његово понашање утиче на вас. Да би била ефикасна, ја-порука мора садржавати сљедеће елементе: • навођење конкретног туђег понашања и посљедица тог понашања по нас; • навођење осјећања које то понашање изазива код вас; • шта бисмо вољели да друга особа примијени у свом понашању како се не бисмо осјећали угрожено.
ПРИМЈЕР ЈА-ПОРУКЕ: Када дођем кући уморан и гладан и нађем стан у нереду, умјесто да сједнем за сто и једем, ја прво морам да раскрчим тај неред. То ме љути и осјећам се лоше због тога. Волио бих да спремаш ствари за собом и да у стану буде ред.
101
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ОПИС СИТУАЦИЈЕ ЈА-ПОРУКА
1.
2.
3.
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: КОМУНИКАЦИЈА - ЈА ПОРУКЕ Комуникација је спонтан, субјективан и сложен феномен, те су проблеми и потешкоће у комуникацији врло чести. Узроци тих потешкоћа могу бити у начину на који се поруке кодирају и декодирају. Када начин кодирања поруке узрокује неразумијевање или нарушава однос, говоримо о лошој комуникацији. У фази кодирања, лоша комуникација најчешће иде преко ти-порука: команде, омаловажавање и изругивање, што су све неефикасне форме поруке.
ПРИМЈЕР: (ОСВРНУТИ СЕ НА ПРВИ ДИО ЛАНЦА КОМУНИКАЦИЈЕ): Муж долази кући уморан с посла и већ зна да затећи неред (ситуација и осјећај). Искуство га не вара ни овај пут. Хоће да промијени ситуацију и почиње комуникацију. Каже супрузи: “Смјеста склони ове ципеле или лете у смеће“ (или избацује ципеле у двориште, и сл.), или “Опет те нема код куће, опет ниси ништа скувала. Ти никада не куваш оно што волим“ (или баци хљеб у смеће јер је то једино нашао на столу, и сл.) Из оваквог начина комуникације не можемо ништа закључити о потребама, намјерама и примарним осјећањима супруга. Видимо само секундарно осјећање – бијес. Таква комуникација додатно квари односе јер не другим особама 102
не показујемо властите потребе, намјере и осјећања. Умјесто тога,другима поручујемо да их не разумијемо, да нам нису важни, да их не прихватамо и не цијенимо. Ти- поруком пребацујемо одговорност за проблеме у нашем односу на другога. Таква порука ништа не говори о нашим стварним осјећањима, шта се у нама догађа – и зато је лоша јер сврха комуникације је да наш унутрашњи свијет јасно повежемо не само са вањским свијетом, него и унутрашњим свијетом друге особе. Насупрот томе, добра комуникација омогућава да се порука кодира у складу са осјећањима и намјером, те је сасвим јасно како се пошиљалац поруке осјећа, које су му потребе; на тај начин, када говори о себи, преузима одговорност за комуникацију, своје понашање и однос. Таква комуникација назива се добра комуникација, а омогућавају је ја-поруке и активно слушање. Свака ја-порука има три елемента: 1. навођење понашања друге особе и посљедица по пошиљаоца поруке; 2. навођење осјећања које то понашање побуђује код пошиљаоца; 3. очекивања и приједлог промјене понашања друге особе.
ПРИМЈЕР (ИСТИ КАО ЗА ТИ- ПОРУКЕ): Муж долази кући уморан с посла и зна да ће код куће затећи неред. Намјера му је да одмах с врата покаже како се осјећа и шта очекује да се промијени у понашању супруге. Види разбацане ципеле, али његов разговор са супругом и
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
кад говори о ципелама односи се на њега самога. Супрузи каже: “Молим те, склони ципеле. Кад су ципеле разбацане пред вратима, увијек се спотакнем, нарочито овако уморан, и то ме наљути“. Муж долази кући уморан с посла и зна да му је супруга код комшинице на кафи и да (често) ручак није готов. Намјера му је да одмах с врата покаже како се осјећа и шта очекује да она промијени у свом понашању. Види да супруга није код куће и да ручак није готов; када се вратила, говори јој како се осјећа: “Волио бих да си код куће када долазим с посла уморан и гладан, а да код комшинице идеш док сам на послу. Када дођем кући, а тебе нема, одмах помислим да ручак није готов и то ме онерасположи, па се осјећам још уморније.“
15. СУСРЕТ: РАЗУМИЈЕВАЊЕ И РЈЕШАВАЊЕ СУКОБА63 ЦИЉЕВИ 1. Разумијевање сукоба 2. Упознати начине рјешавања сукоба 3. Повезати садржаје који се односе на комуникацију, бијес и самопоштовање са рјешавањем сукоба 4. Започети процес примјене вјештина комуникације у рјешавању сукоба
САДРЖАЈ СУСРЕТА 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање 2. Објаснити појам сукоба и конструктивног рјешавања и повезати са личним искуствима рјешавања сукоба 3. Задавање домаћег задатка
МАТЕРИЈАЛ 1. Радни лист 1-15: Разумијевање сукоба 2. Радни лист 2-15: Облици понашања који отежавају и спречавају рјешавање сукоба 3. Радни лист 3-15: Добро и конструктивно рјешавање сукоба 4. Радни лист 4-15: Примјена доброг рјешавања сукоба у животу 5. Лист за процјену групног сусрета 6. Радни постер: Модел двоструког интереса у ситуацијама сукоба - приказан на великом папиру 7. Материјал за водитеље (1 и 2): Разумијевање сукоба и Ударци испод појаса
ПОСТУПАК 1. Преглед домаћег задатка и пријављивање (30 мин.) Након процјене претходног сусрета, сваки члан групе укратко износи искуства са ја-порукама које је вјежбао. Водитељ резимира искуства и повезује их са темом сукоба; наглашава да ће током овог сусрета постати још јасније због чега је јасно изражавање мисли и потреба важна вјештина која је веома битна и за добро рјешавање сукоба. 2. Објаснити појам сукоба и повезати га са личним искуствима (60 мин.) Подијелити Радни лист 1-15, и упознати чланове групе са основним појмовима важним за разумијевање сукоба. Завршити моделом двоструког интереса, који треба раније нацртати на великом папиру. (15 мин.) Како би чланови групе боље разумјели понашање везано уз ситуацију “на добитку – на губитку“ или “сви на губитку“, подијелити Радни лист 2-15, који треба да испуне. (10 мин.) Затим, разговор се води у два правца: (1) препознавање карактеристика наведених облика неконструктивног понашања, те стратегије за које су ти облици понашања карактеристични, и (2) разоткривање свог понашања у ситуацији сукоба. (30 мин.) 3. Задавање домаћег задатка (30 мин.) Будући да се ради о предзадњем сусрету и да су чланови групе већ радили са различитим радним листовима, подијелити Радни лист 3-15 и Радни лист 4-15. Задатак је да их чланови сами проуче и ријеше као домаћи задатак. Ради се о садржајима гдје се понавља активно слушање, ја-поруке, разликовање размишљања - осјећања - понашања, а све у функцији рјешавања сукоба. На овај начин представити Радни лист 3-15 и само кратко проћи кроз садржај, а нагласак ставити на инструкције за Радни лист 4-15 и домаћи задатак. Нагласити да је овај задатак претпоставља њихову самосталност управо због тога што су при крају третмана. Подијелити Лист за процјену сусрета.
РАДНИ ЛИСТ 1-15 (15. СУСРЕТ): РАЗУМИЈЕВАЊЕ СУКОБА У ПОРОДИЦИ ШТА ЈЕ СУКОБ? Сукоб се збива кад појединци доживљавају међусобне разлике као пријетњу својим потребама, вриједностима или циљевима. То је ситуација у којој долазе до изражаја супротни интереси.
63 Прилагођено према оригиналу којег је приредила М. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 103
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ДА ЛИ ЈЕ СУКОБ МЕЂУ ЉУДИМА НУЖАН? Сукоб је сегмент људског живота, а иста је вјероватноћа да ће контакт међу људима довести до сарадње и до сукоба. Сукоба у умјереном степену омогућава позитивне промјене. Сваки напредак посљедица је неког сукоба. Међутим, многи сукоби и губитак контроле резултирају лошим функционисањем појединца или породице и имају за њих лоше посљедице.
КО СВЕ МОЖЕ БИТИ УКЉУЧЕН У СУКОБЕ? Сукоб се може јавити у односу муж – жена, дијете – родитељ, пријатељ – пријатељ, дијете – дијете, комшија – комшија, шеф – радник, и многим другим односима међу појединцима.
ШТА ПОКРЕЋЕ СУКОБЕ? Разлози за сукоб су врло различити. То може бити имовина, морална питања, вриједности, промјене у социјалним улогама у породици, ставови о родним улогама, право на одлучивање.
ШТА ОЛАКШАВА, А ШТА ОТЕЖАВА РАЗВОЈ СУКОБА? На сваки сукоб утичу ранији односи међу учесницима сукоба, њихово понашање за вријеме рјешавања сукоба, посматрачи, околина у којој се сукоб догађа, посљедице које може изазвати рјешење сукоба, начин рјешавања сукоба. Конкретан сукоб може бити потпуно нејасан ако се не разумију ранији односи између учесника сукоба и ако се не повеже са оним што се може догађати након рјешења сукоба. Шта је било прије и шта ће бити послије, два су важна аспекта у сваком рјешавању сукоба.
ИНТЕНЗИТЕТ СУКОБА ПОЈАЧАВАЋЕ СЕ АКО: • расту бијес и фрустрација; • расту пријетње између страна у сукобу; • више особа буде укључено и почну да се заузимају за једну страну у сукобу; • учесници нису били у добрим односима ни прије сукоба; • учесници имају слабе вјештине комуникације, које су битне за рјешавања сукоба.
ИНТЕНЗИТЕТ СУКОБА СМАЊИВАЋЕ СЕ АКО: • учесници усмјере пажњу на проблем, а не међусобне односе и поступке; • дође до смиривања емоција и пријетњи; • су учесници били у добрим односима прије сукоба и ако им је стало једно до другога;
104
• учесници имају добре вјештине комуникације и знају како рјешавати сукоб, или им у томе неко може помоћи.
КАД ЈЕ СУКОБ НЕШТО ПОЗИТИВНО И ДОБРО? СУКОБ МОЖЕ РЕЗУЛТИРАТИ ПОЗИТИВНИМ ИСХОДОМ КАДА: • омогућава да се проблем сагледа на другачији начин; • омогућава брже проналажење рјешења проблема; • омогућава боље упознавање самога себе и својих потреба; • потиче промјене у односима.
КОЈА ОСЈЕЋАЊА ОБИЧНО ПРАТЕ СУКОБ? Сукоб изазива непријатна осјећања, па се у тим ситуацијама људи често повлаче или реагују агресивно, иако тиме не доприносе рјешењу сукоба. Најчешће јавља осјећај губитка, страх, срам, кривица, безвредност, бијес, злонамјерност, туга, апатија, огорчење, осјећај издаје.
ПРИСТУПИ РЈЕШАВАЊУ СУКОБА: • на добитку – на губитку: Ја ћу добити шта хоћу, а ти ћеш изгубити. • на губитку – на добитку: Ти ћеш добити шта хоћеш, а ја нећу. • на губитку – на губитку: Ни ти ни ја нећемо добити шта хоћемо. • рјешавање проблема (сви на добитку): Обоје ћемо добити шта хоћемо.
РАДНИ ЛИСТ 2-15 (15. СУСРЕТ) ПОНАШАЊЕ КОЈЕ ОТЕЖАВА РЈЕШАВАЊЕ СУКОБА
Рјешавање сукоба је важна вјештина у међуљудским односима јер не можемо увијек избјећи неслагање са блиским људима. Нажалост, сви понекад користимо лоше приступе рјешавању сукоба у породици. Таквих лоших начина има више. Наведите како се обично понашате у сукобу са партнерком.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ЛОШ НАЧИН РЈЕШАВАЊА СУКОБА
ПРИМЈЕР
Кривим партнерку за своје понашање
“Никад те не бих ударио да ми ниси приговарала”, или “Ти си прва почела да вичешм па си добила своје”.
Игноришем је
Престајем да разговарам, претварам се д спавам или читам, гледам ТВ док она говори
Мило за драго
“Ако си тако увријеђена због овог што сам сад рекао, шта ја да кажем за оно што си ти мени рекла синоћ”.
Настојим да доминирам.
Прекидам је, говорим све гласније или вичем.
Предвиђам лош развој догађаја.
“Знам ја добро да се ти никад нећеш промијенити”, или “Ништа у овом проклетом браку никада неће бити добро”.
Бирам погрешан тренутак за разговор.
Почињем разговор кад нема времена да се проблем детаљније сагледа, нпр. кад се она спрема на посао, или када долазе гости.
Привидно попуштам.
Говорим: “Наравно, драга, да ћу то учинити сад за викенд”, иако заправо планирам да идем с пријатељима на утакмицу.
Пријетње и застрашивање.
“Ако одмах не престанеш, ја одлазим”, или “Ако овако наставиш, стварно ће бити свашта”.
Избјегавање сарадње. Избјегавање проблема
ЗНАКОМ X ОЗНАЧИТЕ ПОНАШАЊЕ КОЈЕ КАРАКЕРИШЕ ВАС
“Нема шансе да урадим оно што желиш” “Немам појма о чему говориш”, или “Па то је иза нас, најбоље да не мислимо на то”.
ВАШ ПРИМЈЕР
РАДНИ ЛИСТ 3-15 (15. СУСРЕТ) ДОБРО РЈЕШАВАЊЕ СУКОБА У ПАРТНЕРСКОМ ОДНОСУ
боко и равномјерно. Ако осјетите да постоји могућност да ћете изгубити контролу и постати насилни, узмите тајмаут и вратите се разговору тек када се смирите. Насилно и безобразно понашање само прикрива и замагљује праве проблеме вашег односа које треба ријешити.
ШТА ЈЕ ЦИЉ РЈЕШАВАЊА СУКОБА?
Како бисте провјерили да ли сте спремни да ријешите сукоб, кажите само себи да ли сте спремни да:
Циљ доброг рјешавања сукоба није да се сукобљене стране сложе, него да се схвати шта се се догађа. Зато је најважније имати могућност да изразите своја осјећања и мишљењи и да чујете шта мисли и осјећа друга стране. Активно слушање и ја-поруке су у том погледу кључне.
• слушате? • тражите рјешење које одговара и вама и партнерки? • чујете ствари које вам се не свиђају и које могу да вас повриједити, а да не постанете? • прихватите да ће се нешто промијенити?
ОСНОВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
ПРИПРЕМА
Да бисмо у томе били успјешни, важно је да будемо свјесни својих тјелесних реакција. Ако осјетите напетост, одвојите мало времена да опустите мишиће и дишете ду-
Ако је одговор на сва претходна питања ДА, онда размислите о сљедећем: 105
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
• У чему је проблем? О чему ћете разговарати? (издвојите само један проблем)? • Чији је то проблем? Је ли то мој проблем или проблем нашег односа? Ако вам нешто смета, то онда није само партнеркин проблем. • Како ја видим проблем, а како га види партнерка? • Ко је укључен у проблем? Да ли су у сукоб укључени и други? • Гдје ћемо разговарати? Када ћемо разговарати? Колико дуго ће разговор трајати? • Како ћемо се договорити да зауставимо разговор (ако не постигнемо жељени напредак или ако је једно од нас исцрпило енергију)? Запамтите да је за успјешно рјешавање сукоба неопходно да одлучите шта сте спремни да учините или дате да би ситуација се ситуација поправила, а не на шта можете да присилите другу страну.
ПРОНАЛАЖЕЊЕ РЈЕШЕЊА Кораци у рјешавању сукоба: 1. Питајте партнерку да ли жели да разговора о проблему који вас мучи. Упутите јој питање као молбу, а не као наредбу (нпр. “Мучи ме нешто и волио бих да о томе разговарамо. Јеси ли спремна да сједнемо и разговарамо?”). 2. Наведите конкретно понашање, ситуацију која вам се не свиђа или оно што вас брине. Не пребацујте кривицу на партнерку. Ја-порукама преузмите одговорност за своја размишљања и осјећања (“Мени стварно смета ...”, “Лоше се осјећам кад ...”) 3. Провјерите да ли је партнерка схватила шта вас брине, замолите да понови шта сте рекли. Ако је погрешно разумјела, поновите. Тек када будете сигурни да је схватила, наставите са разговором. 4. Оставите партнерки довољно времена да каже шта мисли, како се осјећа и како види ситуацију коју сте отворили (нпр. “Шта ти мислиш / осјећаш о томе? “). 5. Да бисте били сигурни да сте разумјели партнеркине поруке, својим ријечима поновите оно што вам је управо рекла. Дајте јој времена да вам потврди да ли сте тачно схватили шта је хтјела да каже (нпр. “Ја сам овако схватио то што си рекла. . . Јеси ли то мислила?”, “Има ли још нешто? Јесам ли пропустио нешто што си ми хтјела рећи?”). 6. Заједнички наведите могуће начине рјешавања ситуације. Покушајте да избјегнете надметање, односно, чије је рјешење боље. Немојте говорити, на примјер: “Мој план је много бољи од твога”, “То ти је глупа идеја”, или “Како ти може пасти на памет тако нешто”. Поставите сљедећа питања: а. “Шта можемо да учинимо да то ријешимо сада, али и убудуће? “ б. “Како да поправимо ситуацију? “ ц. “Требало би да размислимо о свим нашим могућностима у овој ситуацији”. 106
7. Након што размотрите све могућности, одвојите довољно времена да разговарате о томе шта сте спремни да учините и дате у тој ситуацији. Такође, кажите шта желите да партнерка уради у вези са датим проблемом. Стално провјеравајте да ли сте добро схватили (нпр. “Значи ли то да си спремна да ...“, “Разумио сам да си рекла да би хтјела ... Како си ти разумјела оно што сам ја рекао да сам спреман да урадим?“). 8. Овакво понашање можда доведе до рјешења гдје ће обје стране учинити нешто да се ситуација поправи. Исто тако, може се десити да ћете схватити да се не слажете око проблема и да ће можда касније бити потребан још један разговор (нпр. “У реду, ја ћу покушати оно што сам рекао, а ти покушај оно што си ти рекла”, “Чини се да се сада не можемо сложити. Волио бих да поново разговарамо за неколико седмица. Слажеш ли се?”). 9. Ако не можете да прихватите или сте незадовољни разговором, партнерки дајте до знања шта планирате да учините када то питање поново дође на дневни ред. Потрудите се да не изгледа као да желите да партнерку казните зато што није прихватила ствари како сте ви хтјели (нпр: “Ја се напросто не осјећам добро због ове одлуке. Ако се ова ситуација понови, ја ћу ... “). 10. Ако сте задовољни закључком, покушајте га реализовати. Међутим, имајте на уму да након неког времена можете поново да размотрите шта мислите о заједничкој одлуци. По потреби, поново прођите кроз проблем. Ако обоје будете задовољни промјеном, нађите времена да прославите успјешно рјешење проблема. Задовољство због успјешног рјешења сукоба често се пренебрегава због ужурбаности свакодневног живота. Прилагођено према Decker, D.J. (1999)
РАДНИ ЛИСТ 4-15 (15. СУСРЕТ) ВЈЕЖБА ДОБРОГ РЈЕШАВАЊА СУКОБА У ПАРТНЕРСКОМ ОДНОСУ Наведите један проблем, односно нешто што вас мучи у односу са партерком. Нека то буде проблем који вас не нервира превише. Као припрему за разговор о том проблему, одговорите на сљедећа питања: • У чему је проблем? (наведите само један) • Како ја видим проблем, а како га види партнерка? • Гдје ћемо разговарати? Када ћемо разговарати? Колико дуго ће разговор трајати? • Шта ћу учинити ако разговор не крене како треба?
НАКОН ПРИПРЕМЕ, ПОРАЗГОВАРАЈТЕ О ТОМ ПРОБЛЕМУ СА ПАРТНЕРКОМ ПРЕМА УПУТСТВИМА ИЗ РАДНОГ ЛИСТА 3-15.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
БОРБА / НАМЕТАЊЕ: Метафора: морски пас Приступ: на добитку - на губитку Порука: биће како ја хоћу или никако! Понашање: наређивање, пријетње, присиљавање, надмудривање, супротстављање, контрола
РЈЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА Метафора: мудра сова Приступ: сви на добитку Порука: Мој избор је... шта би ти желио? Понашање: прикупљање информација, тражење алтернативе, отворени дијалог ...
КОМПРОМИС Метафора: лукава лисица Приступ: дјелимично на добитку - дјелимично на губитку Порука: Ја ћу се мало повући ако се ти мало повучеш. Понашање: цјенкање, наглашавање разлика, преиспитивање, слушање, попуштање . . .
МАЛА
ЗНАЧАЈ ПОСТИЗАЊА ЦИЉА (БРИГА О СЕБИ)
ВЕЛИКА
РАДНИ ПОСТЕР: МОДЕЛ ДВОСТРУКОГ ИНТЕРЕСА У СИТУАЦИЈАМА СУКОБА
ИЗБЈЕГАВАЊЕ Метафора: корњача Приступ: сви на губитку Порука: Сукоб? Никакав проблем. Понашање: повлачење, порицање, одгађање разговора, игнорисање . . .
ОДУСТАЈАЊЕ / ПРИЛАГОЂАВАЊЕ Метафора: доброћудни медо Приступ: на губитку - на добитку Порука: Како год ти кажеш... Понашање: прихватање критике, слагање, сужавање властитих циљева, ласкање, смиривање друге стране, наглашавање њене праведности . . .
МАЛА
ЗНАЧАЈ ЧУВАЊА ОДНОСА (БРИГА ЗА ДРУГЕ)
ВЕЛИКА
МАТЕРИЈАЛ ЗА ВОДИТЕЉЕ: РАЗУМИЈЕВАЊЕ СУКОБА МОДЕЛ ДВОСТРУКОГ ИНТЕРЕСА У СИТУАЦИЈАМА СУКОБА БОРБА / НАМЕТАЊЕ Односи се на било који покушај рјешавања сукоба у корист једне стране, без обзира на посљедице по другу страну. Манифестује се поступцима којима се друга страна настоји присилити да попусти, нпр. викањем, пријетњама, силом или поступањем према свом нахођењу. Овај приступ користе особе које доживљавају сукоб као прилику да однесу побједу и којима је важно да увијек побиједе. Често је резултат несвјесне жеље да особа себе заштити од повреде или да не буде у праву, јер “не бити у праву” значи мање самопоштовање. Понекад је нужно бити борбен, али такав приступ често изазива нове сукобе, пошто се бол страна на губитку касније претвара у агресију.
КОМПРОМИС Обје стране понешто добијају, а понешто губе. Компромис значи смањити властите тежње и прихватити много мање од онога што се жели. То је најчешћи начин рјешавања сукоба и заправо води краткотрајним рјешењима јер дио потреба и даље остаје незадовољен. Понекад се обје стране осјећају да су изгубиле нешто важно, чиме је затворена могућност да се сукоб ријеши на обострано и потпуно задовољство. Међутим, компромис може бити добар начин заустављања ескалације сукоба и успостављања повјерења и тако може припремити терен за заједничко рјешавање проблема.
ЗАЈЕДНИЧКО РЈЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА Рјешавање проблема укључује настојање да се утврде спорна питања и потребе учесника сукоба, те да се пронађе заједничко рјешење које ће најбоље задовољити потребе обје стране. Сарадња је приступ у којему су обје стране на добитку. Заједничко рјешавање проблема је најефикаснији начин да се пронађе праведно и дуготрајно рјешење у многим ситуацијама, али је истовремено и најтежи. 107
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ОДУСТАЈАЊЕ / ПРИЛАГОЂАВАЊЕ Мир по сваку цијену је основа овог приступа. Овдје се нагалашава оно око чега се стране слажу, а једна страна, након благо израженог неслагања, одустаје од својих интереса у корист друге стране. Прилагођавање је најчешће само привремено рјешење и често се користи као доказ добре воље и средство манипулације у каснијим сукобима. Ово рјешење је корисно када сукоб превише угрожава однос до ког је особи стало, али, уколико се учестало користи, негативно утиче на однос међу странама.
ИЗБЈЕГАВАЊЕ Избјегавање се односи на физичко или психичко напуштање сукоба, односно игнорисање проблема. Несуочавање, у ствари, повећава проблем и води до других проблема јер због прекинуте комуникације расту неслагања између страна. Избјегавање се обично користи због страха од посљедица отвореног сукоба и погрешног вјеровања да је сукоб знак лоших односа. Према Ајдуковић, М. и Сладовић Франз, Б. (2003.) и Ајдуковић, М.(2003.)
16. ЗАВРШНИ СУСРЕТ
– ЕВАЛУАЦИЈА УСПЈЕШНОСТИ ПРОГРАМА64 ЦИЉЕВИ 1. Евалуација властитог напретка и напретка осталих чланова групе 2. Евалуација третмана у цјелини 3. Растанак са члановима групе и водитељима третмана
САДРЖАЈ 1. Преглед домаћег задатка 2. Евалуација успјешности третмана 3. Закључне напомене водитеља 4. Растанак са групом
МАТЕРИЈАЛ: 1. Радни лист 1-16: Евалуација третмана 2. Радни лист 2-16: Оцјена чланова групе
ПОСТУПАК
осталим члановима групе и водитељима. Замолити сваког члана групе да опише промјене које је примијетио код себе (у својим увјерењима, ставовима и понашању), а које су резултат овог третмана. Такође се тражи да наведу ставове и поступке на којима још треба радити. Затим, замолити чланове групе да наведу оно што им је било посебно корисно, те оно што им је евентуално недостајало у раду водитеља и што би вољели да је било другачије. Слиједи процјена остварености циљева које су себи поставили на почетку програма. Водитељи постављају на папирну таблу листове на којима су записани циљеви чланова групе (дефинисани на 4. сусрету) и редом за сваког члана заједнички процјењују да ли сз циљеви остварени или не. Подијелити Радни лист 2-16, у који сваки члан групе треба да упише које је позитивне промјене уочио код осталих чланова групе понаособ и на чему би још требало радити. Чита се у круг. Замолити чланове групе којима се даје информација да саслушају са поштовањем, без реаговања и оспоравања. На крају, водитељи групе на сличан начин дају повратне информације о успјешности третмана сваком члану групе. Објашњавају негативне изјаве или квалификације које су евентуално упутили појединцима током третмана. Ово је прилика да се појединим члановима групе упути савјет и препоручи гдје могу добити помоћ и радити на ономе што им још недостаје (нпр. партнерска или породична терапија, рад на вјештинама комуникације, и сл.). Подијелити летак са пописом установа/организација којима се чланови групе могу обратити. Између осталог, ово ће допринијети да чланови групе оду са позитивним осјећајем. 3. Закључне напомене водитеља (10 мин.) У закључном обраћању, водитељи групи могу дати општа запажања о уоченим позитивним промјенама. Такође, добро је генерално похвалити чланове групе за учешће у групном процесу. Важно је упутити их у даљњу процедуру, тј. да ће институција која их је упутила на третман бити обавијештена успјешности завршеног третмана, те да ће водитељи контактирати са партнерком / чланове породице у вези са завршетком третмана, као и да ће након неког времена бити позвани телефоном (чланови групе и партнерке / чланови породице) ради праћења успјешности третмана. 4. Растанак са члановима групе (10 мин.) Важно је на крају дати могућност свим члановима групе који то желе да кажу нешто за крај и да се растану са групом и водитељима.
1. Преглед домаћег задатка на уобичајени начин (30 мин.) 2. Евалуација успјешности третмана (70 мин.) Подијелити Радни лист 1-16. Најавити да ће чланови групе моћи да дају повратну информацију о учинцима третмана 64 Прилагођено према оригиналу којег је приредила М. Ајдуковић за приручник Друштва за психолошку помоћ (ДПП) из Загреба 108
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
РАДНИ ЛИСТ 1-16 (16. СУСРЕТ): ЕВАЛУАЦИЈА ТРЕТМАНА
ИМЕ ПОЛАЗНИКА
НАЈЗНАЧАЈНИЈА ПРОМЈЕНА
НА ЧЕМУ ЈОШ ТРЕБА РАДИТИ?
ИМЕ И ПРЕЗИМЕ
Размислите о својим старим ставовима, увјерењима и поступцима (прије него што сте се укључили у овај третман), те садашњим ставовима, увјерењима и поступцима. Примјећујете ли неке промјене?
ОДГОВОРИТЕ НА СЉЕДЕЋА ПИТАЊА: 1. Која је најзначајнија промјена коју сам постигао током овог третмана? 2. Шта још желим и треба да промијеним код себе? 3. Шта ми је било посебно корисно у раду водитеља? 4. Шта бих још волио да су водитељи учинили?
3. ЛИСТА ПРИЛОГА
РАДНИ ЛИСТ 2-16 (16. СУСРЕТ):
ПОВРАТНА ИНФОРМАЦИЈА ЧЛАНОВИМА ГРУПЕ
УЛАЗНИ УПИТНИК - МУШКАРЦИ
1. УЛАЗНИ УПИТНИК 2. УПИТНИК О КОНЗУМИРАЊУ АЛКОХОЛА (ревизија – скраћени) 3. КОНТРОЛНА ЛИСТА ЗА ВОДИТЕЉА ТРЕТМАНА 4. УГОВОР О ТРЕТМАНУ 5. ЕВИДЕНЦИЈА СПРОВОЂЕЊА ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА 6. ПРАЋЕЊЕ УСПЈЕШНОСТИ ТРЕТМАНА 7. РЕВИДИРАНА СКАЛА РЈЕШАВАЊА СУКОБА (ЦСТ-2) – ОБРАСЦИ ЗА МУШКАРЦЕ И ЖЕНЕ
ДАТУМ ПОПУЊАВАЊА I. ОПШТИ ПОДАЦИ Име и презиме Пол (заокружити):
Старост
Мушки
Женски
Адреса становања на послу Телефон:
моб.
кућни
Занимање
Запослен ДА НЕ
Стручна спрема
НК ССС ВШС ВСС ВСС
Послодавац
109
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Радно вријемо:
Јесте ли лијечени од зависности од:
а) само ујутро б) ујутро и поподне ц) у 3 смјене д) промјењиво
алкохола
ДА
НЕ
наркотика
ДА
НЕ
коцкања/клађења
ДА
НЕ
Да ли сте икада покушали да извршите самоубиство?
ДА
НЕ
Брачно стање(могуће више одговора): а) живим сам б) у брачној заједници; колико дуго ц) у ванбрачној заједници; колико дуго д) разведен е) удовац ф) нешто друго: наведите Имате ли дјецу? Ако да, колико дјеце
ДА
НЕ
Упишите све чланова вашег домаћинства осим себе (особе које стално живе са вама у кући) Име и презиме Старост Сродство Стручна спрема Занимање Име и презиме жртве насиља Адреса (ако је другачија) Телефон: кућни на послу моб.
III. ПРЕТХОДНИ КОНТАКТИ СА НАДЛЕЖНИМ СЛУЖБАМА Да ли сте икада имали контакт са полицијом због насилног понашања према члановима породице или другим особама?
ДА
НЕ
ДА
НЕ
Ако да, према коме сте били насилни? Да ли сте икада кажњавани због насилног понашања према члановима породице или другим особама?
Ако да, колико пута; према коме сте били насилни? Да ли сте икада имали контакте са центром за социјални рад?
ДА
НЕ
Ако да, када и због чега?
II.
ПСИХИЧКО СТАЊЕ
Јесте ли икада били код психолога или психијатра?
IV. ПОДАЦИ О НАСИЉУ У ПОРОДИЦИ ДА
НЕ
ДА
НЕ
Узимате ли лијекове за смирење, спавање? ДА
НЕ
Ако да, које? Да ли неко од чланова ваше породице болује од менталне болести? ДА
Колико пута сте у посљедњих 12 мјесеци били физичку насилни према партнерки / члану породице (гурали, ударали, шамарали, гушили, штипали, чупали за косу, цијепали одјећу, гађали је, и слично)?
НЕ
Када сте посљедњи пут били физички насилни према партнерки / члану породице - жртви насиља? Наведите шта сте тачно учинили:
Ако да, када и због чега? Да ли сте боловали од менталних болести? Ако да, наведите.
Ако да, наведите. Имате ли психичких сметњи (несаница, раздражљивост, напади бијеса или туге)? Ако да, какве? 110
ДА
НЕ
(ПОДАТКЕ УПИСУЈЕ ВОДИТЕЉ ТРЕТМАНА НА ОСНОВУ ИНТЕРВЈУА) Замолићу вас да наведете насилно понашање у протеклих 12 мјесеци. На који начин сте све били насилни према члановима породице, а посебно онда када вас је суд упутио нама и према коме (партнерка, жртва насиља)?
Колико пута сте у посљедњих 12 мјесеци били вербално насилни према партнерки / члану породице - жртви насиља (вријеђали, називали погрдним именима, псовали, оптуживали, нисте јој допуштали да говори, и слично)?
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
Кад се догодило ваше посљедње вербално насиље према партнерки / члану породице - жртви насиља? Опишите шта сте тачно учинили:
Импулсивну / наглу особу
ДА
НЕ
Раздражљиву особу која се лако нервира
ДА
НЕ
Колико пута сте у посљедњих 12 мјесеци били психички насилни према партнерки / члану породице - жртви насиља (пријетили, уцјењивали, ограничавали јој кретање, пријетили самоубиством, игнорисали је, исмијавали у јавности, контролисали њен телефон или пошту, показивали физичку надмоћ, уходили, и слично)?
Особу која је спремна да учини све да задржи своју партнерку / породицу
ДА
НЕ
Веома љубоморну особу
ДА
НЕ
Када се догодило ваше посљедње психичко насиље према партнерки / члану породице - жртви насиља? Опишите шта сте тачно урадили: Колико пута сте у посљедњих 12 мјесеци били економски насилни према партнерки / члану породице - жртви насиља (ускратили или одузели јој новац, забранили јој да се запосли, уништили њене ствари, одлучили шта смије и када купити, тражили да оправда сваки ситни трошак, нисте платили алиментацију и слично)? Кад се догодило ваше посљедње економско насиље према партнерки / члану породице - жртви насиља? Опишите шта сте тачно урадили: Колико пута сте у посљедњих 12 мјесеци били сексуално насилни према партнерки (присилили је на секс, додиривали је против њене воље, присилили је на сексуалне радње које није хтјела, присилили је на секс без заштите, присилили је на гледање порнографије, и слично)? Кад се догодило ваше посљедње сексуално насиље према партнерки? Опишите шта сте тачно урадили:
Колико сте се пута у посљедњих 12 мјесеци насилно понашали према члановима породице док сте били под утицајем алкохола или дроге? Мислите ли да је ваше насилно понашање повезано са конзумирањем алкохола или дроге?
ДА
НЕ
[СЛИЈЕДИ ПОПУЊАВАЊЕ УПИТНИКА О КОНЗУМИРАЊУ АЛКОХОЛА] Закључна процјена водитеља интервјуа о постојању и интензитету проблема зависности од алкохола. Процјена се даје на темељу понашања корисника током разговора у улазном поступку, евентуалног мириса алкохола, података из судске пресуде, документације центра за социјални рад, разговора са партнерком / чланом породице, медицинске документације коју предочи корисник, те резултата Упитника о конзумирању алкохола. Ако је број бодова у упитнику 5 или више, те ако корисник пије свакодневно 4 или више алкохолних јединица, постоји велика вјероватноћа неће моћи успјешно да прати програм третмана. Код таквог корисника постоји висок ризик зависности од алкохола и треба га упутити на психијатријску процјену.
Како се развијало насилно понашања у вашем односу? Када је започело тј. када сте се први пут насилно понашали? Којим облицима насиља сте ви били изложени у партнерском односу / породици? Опишите догађај када сте испољили највећи степен насиља у породици. Да ли је члановима ваше породице (укључујући дјецу) икад била потребна љекарска помоћ због вашег насилног понашања?
ДА
НЕ
Колико пута сте у посљедњих 12 мјесеци били физички насилни према непознатим особама, познаницима, пријатељима или сарадницима на послу?
111
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
УПИТНИК О КОНЗУМИРАЊУ АЛКОХОЛА (AUDIT) 1. КОЛИКО ЧЕСТО ПИЈЕТЕ АЛКОХОЛ? Никада
Једном мјесечно или рјеђе
(0)
(1)
2 пута седмично (2)
3 пута седмично
4 или више пута седмично
(3)
(4)
2. КОЛИКО АЛКОХОЛНИХ ПИЋА ОБИЧНО ПОПИЈЕТЕ ТОКОМ ДАНА КАДА ПИЈЕТЕ? 1 или 2
3 или 4
5 или 6
7 до 9
10 или више
(0)
(1)
(2)
(3)
(4)
3. У ПОСЉЕДЊИХ ГОДИНУ ДАНА, КОЛИКО ЧЕСТО НИСТЕ МОГЛИ ДА СЕ ЗАУСТАВИТЕ НА ВРИЈЕМЕ КАДА ПОЧНЕТЕ ДА ПИЈЕТЕ? Никада (0)
Мање од једном
Једном
мјесечно
мјесечно
(1)
(2)
Једном седмично
скоро свакодневно
(3)
(4)
4. КОЛИКО ЧЕСТО У ПОСЉЕДЊИХ ГОДИНУ ДАНА ЗБОГ ПИЋА НИСТЕ УЧИНИТИ НЕШТО ШТО СЕ ОД ВАС НОРМАЛНО ОЧЕКИВАЛО ДА УЧИНИТЕ? Никада (0)
Мање од једном
Једном
мјесечно
мјесечно
(1)
(2)
Једном седмично
скоро свакодневно
(3)
(4)
5. ДА ЛИ СУ ВАМ РОДБИНА, ПРИЈАТЕЉИ ИЛИ ЉЕКАРИ САВЈЕТОВАЛИ ДА СМАЊИТЕ КОНЗУМИРАЊЕ АЛКОХОЛА? Не
Да, али не током прошле године
Да, током прошле године
(0)
(2)
(4)
ТУМАЧЕЊЕ РЕЗУЛТАТА УПИТНИКА О КОНЗУМИРАЊУ АЛКОХОЛА (AUDIT СКРАЋЕНИ) Скраћена верзија упитника AUDIT састоји се од 5 питања и покрива сљедећа подручја: • Учесталост конзумирања алкохола (1. питање) • Број пића у једном типичном дану (2. питање) • Способност контроле конзумирања алкохола (3. питање) • Неуспјех у извршавању очекиваних задатака као посљедица конзумирања алкохола (4. питање) 112
• Забринутост блиских особа због конзумирања алкохола (5. питање) Овај упитник може послужити само за грубу процјену величини проблема конзумирања алкохола, те ако постоји сумња на зависност од алкохолу. Важно је овај упитник користити као основу за разговор о навикама у конзумирању алкохола. На примјер, може се искористити када разговарате са корисником о томе како поступа са дјецом када пије, мијења ли се његово понашање према сарадницима на послу или супрузи. Резултат од 5 или више бодова указује на постојање проблема са алкохолом; потребно је урадити детаљнију процјену и укључити психијатра ради утврђивања могуће зависности. Треба имати на уму да су људи склони да
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
подцјењују конзумирање и посљедице алкохола. Ако је у питањима 3, 4 и 5 означен било који одговор осим “Никада” или “Не”, вјероватно постоји образац конзумирања који би могао имати негативан утицај на дјецу. Код мушкараца, конзумирање између 2 и 3 алкохолне јединице дневно или мање упућује на мали ризик по здравље. Редовно конзумирање 4 или више јединица дневно указује на повишен ризик по здравље. Код жена, конзумирање између 1 и 2 алкохолне јединице дневно или мање упућује на мали ризик по здравље. Редовно конзумирање 3 и више јединица дневно указује на повишен ризик по здравље. Једна алкохолна јединица: приближно 2,24 децилитра пива, или 1 жестоко алкохолно пиће, или 1 чаша вина. Прилагођено према: Piccinelli M., Tessari E., Bortolomasi M., Piasere O., Semenzin M., Garzotto N., Tansella M. (1997) Efficacy of the alcohol use disorders identification test as a screening tool for hazardous alcohol intake and related disorders in primary care: a validity study. British Medical Journal, 314 (7078): 420–424.
1. СУСРЕТ
Babor T. F., Higgins-Biddle J.C., Saunders, J.B., Monteiro M.G.Maristela G. (2001) AUDIT - The Alcohol Use Disorders Identification Test guidelines. Geneve: World Health Organization.
ЧЕК-ЛИСТА ЗА ВОДИТЕЉА ТРЕТМАНА ОДНОС КОРИСНИКА ПРЕМА ВЛАСТИТОМ НАСИЛНОМ ПОНАШАЊУ Ставите + поред исказа и понашања учиниоца које сте уочили током појединих сусрета улазног поступка, а који показују његов однос према властитом насилном понашању и спремност за промјену. Закључак о испуњавању услова за укључивање у третман (одабрати само један закључак): 1. Корисник не испуњава основне услове за укључивање у третман. 2. Корисник одбија укључивање у третман. 3. Корисник упорно пориче насилно понашање. 4. Корисника треба укључити у третман; током третмана треба обратити пажњу на сљедеће: 2. СУСРЕТ
3. СУСРЕТ
4. СУСРЕТ
1. Порицање - одбијање да проблем постоји или да је одговоран за њега 2. Оптуживање жртве и усмјеравање на остале вањске факторе 3. Умањивање - приказивање проблема мањим него што јесте 4. Борба за контролу са водитељем 5. Прихватање одговорности за почињено дјело и мотивисаност за промјену
Закључак о испуњавању услова за укључивање у третман (одабрати само један закључак): 1. Корисник не испуњава основне услове за укључивање у третман. 2. Корисник одбија укључивање у третман. 3. Корисник упорно пориче насилно понашање. 4. Корисника треба укључити у третман; током третмана треба обратити пажњу на сљедеће:
УГОВОР О УЧЕСТВОВАЊУ У ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ ТРЕТМАНУ Разумијем да моје учествовање у овом програму захтјева и укључује разговор о мени и мојим искуствима као и слушање других чланова групе те наше заједничко, узајамно дјеловање и сарадњу који ће бити од помоћи и користи какон мени тако и другим члановима групе. Разумијем да ћу имати максималну корист од овог третмана само ако будем долазио на вријеме и учествовао у свим сусретима.
113
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
Разумијем да ће се водитељи третмана и чланови групе односити према мени са поштовањем и пажњом
Водитељи програма Прилагођено према М. Н. Русселл (1995)
Потписом овог Уговара потврђујем да сам га разумио и прихватам сљедеће:
ЕВИДЕНЦИЈА СПРОВОЂЕЊА ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА - ОБРАЗАЦ ЗА МУШКАРЦЕ
1. даћу све од себе да прекинем са насилним понашањем и поступцима који доприносе насиљу; 2. у групи ћу искрено говорити о својим размишљањима, осјећањима и поступцима у ситуацијама у којима сам се насилно понашао; 3. у склопу рада у групи, коментарисаћу како поступци других чланова групе утичу на друге људе; 4. за вријеме третмана, слиједићу упутства водитеља третмана и извршавати задатке које добијају сви чланови групе; 5. имена и идентитет чланова групе нећу откривати; 6. разумијем и прихватам да водитељи третмана имају обавезу да поштују повјерљивост свих чланова групе, осим у случају законске обевезе да обавијесте надлежна тијела случају злостављања дјеце и пријети другим лицима којима се угрожава њихова безбједност; 7. прихватам да долазим на сусрете редовно и на вријеме; у случају спријечености, унапријед ћу се јавити водитељима третмана и објаснити разлоге изостанка најмање 6 сати раније позивом на број телефона; 8. У случају умањене способности да учествујем у третману због конзумирања алкохола или дроге, прихватам да будем искључен са третмана.
1. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: Име оца и мајке: Датум и мјесто рођења: Држава рођења: држављанство: Занимање и школска спрема: Адреса становања: Телефон: Име члана породице / жртве насиља: Телефон члана породице: Датум јављања: 2. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: Број и датум рјешења: Трајање мјере: Мјера је изречена: први пут Ранија мјера и рјешења:
Својим потписом потврђујем да разумијем и прихватам све горе наведено. Потпис
Свједок
СУСРЕТИ УЛАЗНОГ ПОСТУПКА Р.Б. 1. 2. 3. 4.
114
ДАТУМ
ДАТУМ
ДА
3. ПОДАЦИ О ТРЕТМАНУ Датум почетка третмана: Датум завршетка третмана: Третман је прекинут, датум, разлог: Третман је довео до позитивних промјена у понашању учиниоца:
Датум
Водитељи третмана:
КОНТАКТИ СА СУПРУГОМ / ПАРТНЕРКОМ
НАПОМЕНА
НЕ
ДА
НЕ
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ДОЛАЗАК НА СУСРЕТЕ Р.Б.
ДАТУМ
КОНТАКТИ СА СУПРУГОМ / ПАРТНЕРКОМ
НАПОМЕНА
ДАТУМ
ПРАЋЕЊЕ УСПЈЕШНОСТИ ТРЕТМАНА
ПРОЦЈЕНА ЖРТВЕ НАСИЉА
ПРОЦЈЕНА КОРИСНИКА
2. Да ли је у међувремену било насилног понашања:
Датум контакта:
Датум контакта: 1. Да ли је у међувремену било насилног понашања
ДА
НЕ
Мишљење водитеља третмана: Потпис водитеља третмана: Датум:
НЕ
Ако “да”, колико пута: Врста насиља:
Датум контакта:
2. Како сада оцјењује успјешност третмана?
ДА
2. Како сада оцјењује успјешност третмана? Датум контакта: 4. Да ли је у међувремену било насилног понашања:
2. Како сада оцјењује успјешност третмана?
Ако “да”, колико пута: Врста насиља:
НЕ
Ако “да”, колико пута: Врста насиља:
Ако “да”, колико пута: Врста насиља:
3. Да ли је у међувремену било насилног понашања:
ДА
ДА
НЕ
2. Како сада оцјењује успјешност третмана?
РЕВИДИРАНА СКАЛА РЈЕШАВАЊА СУКОБА - М Колико год се пар добро слагао, постоје тренуци када се не слажу, када једно другоме иду на живце, једно од другога нешто желе, свађају се јер су лоше расположени или су изнервирани из неког другог разлога. Парови рјешавају неслагања на различите начине. Овдје наводимо облике понашања који се могу јавити када избије сукоб. Нека питања односе се на вас, а нека на вашу партнерку. Заокружите одговор који показује колико пута су се наведене ствари догодиле током протекле године. Ако се нека од ових ствари није догодила током протеклих 12 мјесеци, али се догодила прије тога, заокружите број 7.
115
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ДВАПУТ
3-5 ПУТА
6-10 ПУТА
11-20 ПУТА
ВИШЕ ОД 20 ПУТА
ДОГОДИЛО СЕ, АЛИ НЕ ТОКОМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
1
2
3
4
5
6
7
0
2. Показала ми је да јој је стало до мене иако се не слажемо.
1
2
3
4
5
6
7
0
3. Објаснио сам јој како ја видим проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
4. Објаснила ми је како она види проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
5. Вријеђао сам је и псовао.
1
2
3
4
5
6
7
0
6. Вријеђала ме и псовала.
1
2
3
4
5
6
7
0
7. Гађао сам је стварима.
1
2
3
4
5
6
7
0
8. Гађала ме је стварима.
1
2
3
4
5
6
7
0
9. Заврнуо сам јој руку / почупао сам је.
1
2
3
4
5
6
7
0
10. Заврнула ми је руку / почупала ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
11. У свађи сам задобио истегнуће, модрицу или мању посјекотину
1
2
3
4
5
6
7
0
12. У свађи је задобила истегнуће, модрицу или мању посјекотину.
1
2
3
4
5
6
7
0
13. Показао сам јој да поштујем њен став о некој теми.
1
2
3
4
5
6
7
0
14. Показала ми је да поштује мој став о некој теми.
1
2
3
4
5
6
7
0
15. Присилио сам је на секс без заштите.
1
2
3
4
5
6
7
0
16. Присилила ме је на секс без заштите.
1
2
3
4
5
6
7
0
17. Гурнуо сам је.
1
2
3
4
5
6
7
0
18. Гурнула ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
19. Силом сам је натјерао на орални / анални секс (ударао / притискао / пријетио оружјем).
1
2
3
4
5
6
7
0
20. Силом ме је натјерала на орални / анални секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
21. Напао сам је ножем / пиштољем.
1
2
3
4
5
6
7
0
22. Напала ме је ножем / пиштољем.
1
2
3
4
5
6
7
0
23. Онесвијестио сам се од њеног ударца у главу током свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
24. Онесвијестила се од мог ударца у главу током свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
25. Говорио сам јој погрдне ријечи (нпр. дебела, ружна).
1
2
3
4
5
6
7
0
26. Говорила ми је погрдне ријечи (нпр. дебео, ружан).
1
2
3
4
5
6
7
0
27. Ударио сам је нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
28. Ударила ме нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
НИЈЕДНОМ
ЈЕДНОМ
КОЛИКО СЕ ЧЕСТО СЉЕДЕЋЕ ДОГАЂАЛО У ПРОТЕКЛИХ ГОДИНУ ДАНА?
1. Показао сам јој да ми је стало до ње иако се не слажемо.
116
ДВАПУТ
3-5 ПУТА
6-10 ПУТА
11-20 ПУТА
ВИШЕ ОД 20 ПУТА
ДОГОДИЛО СЕ, АЛИ НЕ ТОКОМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
29. Уништио сам њене ствари.
1
2
3
4
5
6
7
0
30. Уништила је моје ствари.
1
2
3
4
5
6
7
0
31. Након свађе, морао сам на преглед код љекара.
1
2
3
4
5
6
7
0
32. Након свађе, морала је на преглед код љекара.
1
2
3
4
5
6
7
0
33. Давио сам је.
1
2
3
4
5
6
7
0
34. Давила ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
35. Викао сам / драо се на њу.
1
2
3
4
5
6
7
0
36. Викала је / драла се на мене.
1
2
3
4
5
6
7
0
37. Гурнуо сам је о зид.
1
2
3
4
5
6
7
0
38. Гурнула ме је о зид.
1
2
3
4
5
6
7
0
39. Рекао сам да сам сигуран да можемо ријешити проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
40. Рекла је да је сигурна да можемо ријешити проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
41. Требало је одем на преглед код љекара због свађе, али нисам.
1
2
3
4
5
6
7
0
42. Требало је да оде на преглед код љекара због свађе, али није.
1
2
3
4
5
6
7
0
43. Истукао сам је.
1
2
3
4
5
6
7
0
44. Истукла ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
45. Зграбио сам је.
1
2
3
4
5
6
7
0
46. Зграбила ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
47. Силом сам је натјерао на секс (ударао / притискао / пријетио оружјем).
1
2
3
4
5
6
7
0
48. Силом ме је натјерала на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
49. Изјурио сам из куће у сред свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
50. Изјурила је из куће у сред свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
51. Инсистирао сам на сексу иако она није хтјела (али нисам употријебио физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
52. Инсистирала је на сексу иако ја нисам хтио (али није употријебила физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
53. Ошамарио сам је.
1
2
3
4
5
6
7
0
54. Ошамарила ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
55. У свађи сам задобио прелом кости.
1
2
3
4
5
6
7
0
56. У свађи је задобила прелом кости.
1
2
3
4
5
6
7
0
57. Пријетњама сам је навео на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
58. Пријетњама ме је навела на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
НИЈЕДНОМ
ЈЕДНОМ
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
117
ДВАПУТ
3-5 ПУТА
6-10 ПУТА
11-20 ПУТА
ВИШЕ ОД 20 ПУТА
ДОГОДИЛО СЕ, АЛИ НЕ ТОКОМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
59. Предложио сам компромис.
1
2
3
4
5
6
7
0
60. Предложила је компромис.
1
2
3
4
5
6
7
0
61. Намјерно сам је опекао / ошурио.
1
2
3
4
5
6
7
0
62. Намјерно ме је опекла / ошурила.
1
2
3
4
5
6
7
0
63. Инсистирао сам на оралном / аналном сексу (али нисам употријебио физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
64. Инсистирала је на оралном / аналном сексу (али није употријебила физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
65. Рекао сам јој да је лоша у кревету.
1
2
3
4
5
6
7
0
66. Рекла ми је да сам лош у кревету.
1
2
3
4
5
6
7
0
67. Намјерно сам јој пркосио.
1
2
3
4
5
6
7
0
68. Намјерно сам јој пркосио.
1
2
3
4
5
6
7
0
69. Пријетио сам јој да ћу је ударити / гађати нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
70. Пријетила је да ће ме ударити / гађати нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
71. Због свађе сам осјећао физичку бол, која је трајала и сутрадан.
1
2
3
4
5
6
7
0
72. Због свађе је осјећала физичку бол, која је трајала и сутрадан.
1
2
3
4
5
6
7
0
73. Ударио сам је ногом.
1
2
3
4
5
6
7
0
74. Ударила ме је ногом.
1
2
3
4
5
6
7
0
75. Пријетњама сам је натјерао на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
76. Пријетњама ме је натјерала на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
77. Сложио сам се са њеним приједлогом како да окончамо свађу.
1
2
3
4
5
6
7
0
78. Сложила се са мојим приједлогом како да окончамо свађу.
1
2
3
4
5
6
7
0
Прилагођено за потребе психосоцијалног третмана учинилаца насиља у породици.
РЕВИДИРАНА СКАЛА РЈЕШАВАЊА СУКОБА - Ж STRAUS, M.A, HAMBEY, S.L. I WARREN, W.L (2003.) Колико год се пар добро слагао, постоје тренуци када се не слажу, када једно другоме иду на живце, једно од другога нешто желе, свађају се јер су лоше расположени или су изнервирани из неког другог разлога. Парови рјешавају нес118
НИЈЕДНОМ
ЈЕДНОМ
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
лагања на различите начине. Овдје наводимо облике понашања који се могу јавити када избије сукоб. Нека питања односе се на вас, а нека на вађег партнера. Заокружите одговор који показује колико пута су се наведене ствари догодиле током протекле године. Ако се нека од ових ствари није догодила током протеклих 12 мјесеци, али се догодила прије тога, заокружите број 7.
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
ЈЕДНОМ
ДВАПУТ
3-5 ПУТА
6-10 ПУТА
11-20 ПУТА
ВИШЕ ОД 20 ПУТА
ДОГОДИЛО СЕ, АЛИ НЕ ТОКОМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
НИТИ ЈЕДНОМ
КОЛИКО СЕ ЧЕСТО СЉЕДЕЋЕ ДОГАЂАЛО У ПРОТЕКЛИХ ГОДИНУ ДАНА?
1. Показала сам му да ми је стало до њега иако се не слажемо.
1
2
3
4
5
6
7
0
2. Показао ми је да му је стало до мене иако се не слажемо.
1
2
3
4
5
6
7
0
3. Објаснила сам му како ја видим проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
4. Објаснио ми је како он види проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
5. Вријеђала сам га и псовала.
1
2
3
4
5
6
7
0
6. Вријеђао ме и псовао.
1
2
3
4
5
6
7
0
7. Гађала сам га стварима.
1
2
3
4
5
6
7
0
8. Гађао ме је стварима.
1
2
3
4
5
6
7
0
9. Заврнула сам му руку / почупала сам га.
1
2
3
4
5
6
7
0
10. Заврнуо ми је руку / почупао ме.
1
2
3
4
5
6
7
0
11. У свађи сам задобила истегнуће, модрицу или мању посјекотину.
1
2
3
4
5
6
7
0
12. У свађи је задобио истегнуће, модрицу или мању посјекотину
1
2
3
4
5
6
7
0
13. Показала сам му да поштујем његов став о некој теми
1
2
3
4
5
6
7
0
14. Показао ми је да поштује мој став о некој теми.
1
2
3
4
5
6
7
0
15. Присилила сам га на секс без заштите.
1
2
3
4
5
6
7
0
16. Присилио ме је на секс без заштите.
1
2
3
4
5
6
7
0
17. Гурнула сам га.
1
2
3
4
5
6
7
0
18. Гурнуо ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
19. Силом сам га натјерала на орални / анални секс (ударала / притискала / пријетила оружјем).
1
2
3
4
5
6
7
0
20. Силом ме је натјерао на орални / анални секс (ударао / притискао / пријетио оружјем).
1
2
3
4
5
6
7
0
21. Напала сам га ножем / пиштољем.
1
2
3
4
5
6
7
0
22. Напао ме је ножем / пиштољем.
1
2
3
4
5
6
7
0
23. Онесвијестила сам од његовог ударца у главу током свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
24. Онесвијестио се од мог ударца у главу током свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
25. Говорила сам му погрдне ријечи (нрп. дебео, ружан).
1
2
3
4
5
6
7
0
26. Говорио ми је погрдне ријечи (нпр. дебела, ружна).
1
2
3
4
5
6
7
0
28. Ударио ме је нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
29. Уништила сам његове ствари.
1
2
3
4
5
6
7
0
30. Уништио је моје ствари.
1
2
3
4
5
6
7
0
27. Ударила сам га нечим.
119
ЈЕДНОМ
ДВАПУТ
3-5 ПУТА
6-10 ПУТА
11-20 ПУТА
ВИШЕ ОД 20 ПУТА
ДОГОДИЛО СЕ, АЛИ НЕ ТОКОМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
НИТИ ЈЕДНОМ
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
31. Након свађе, морала сам на преглед код љекара.
1
2
3
4
5
6
7
0
32. Након свађе, морао је на преглед код љекара.
1
2
3
4
5
6
7
0
33. Давила сам га.
1
2
3
4
5
6
7
0
34. Давио ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
35. Викала сам / драла се на њега.
1
2
3
4
5
6
7
0
36. Викао је / драо се на мене.
1
2
3
4
5
6
7
0
37. Гурнула сам га о зид.
1
2
3
4
5
6
7
0
38. Гурнуо ме је о зид.
1
2
3
4
5
6
7
0
39. Рекла сам му да сам сигурна да можемо ријешити проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
40. Рекао ми је да је сигуран да можемо ријешити проблем.
1
2
3
4
5
6
7
0
41. Требало је одем на преглед код љекара због свађе, али нисам.
1
2
3
4
5
6
7
0
42. Требало је да оде на преглед код љекара због свађе, али није.
1
2
3
4
5
6
7
0
43. Истукла сам га.
1
2
3
4
5
6
7
0
44. Истукао ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
45. Зграбила сам га.
1
2
3
4
5
6
7
0
46. Зграбио ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
47. Силом сам га натјерала на секс (ударала / притискала / пријетила оружјем).
1
2
3
4
5
6
7
0
48. Силом ме је натјерао на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
49. Изјурила сам из куће у сред свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
50. Изјурио је из куће у сред свађе.
1
2
3
4
5
6
7
0
51. Инсистирала сам на сексу иако он није хтио (али нисам употријебила физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
52. Инсистирао је на сексу иако ја нисам хтјела (али није употријебио физичку силу).).
1
2
3
4
5
6
7
0
53. Ошамарила сам га.
1
2
3
4
5
6
7
0
54. Ошамарио ме је.
1
2
3
4
5
6
7
0
55. У свађи сам задобила прелом кости.
1
2
3
4
5
6
7
0
56. У свађи је задобио прелом кости.
1
2
3
4
5
6
7
0
57. Пријетњама сам га навела на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
58. Пријетњама ме је навео на секс
1
2
3
4
5
6
7
0
59. Предложила сам компромис.
1
2
3
4
5
6
7
0
60. Предложио је компромис.
1
2
3
4
5
6
7
0
61. Намјерно сам опекла / ошурила.
1
2
3
4
5
6
7
0
120
ЈЕДНОМ
ДВАПУТ
3-5 ПУТА
6-10 ПУТА
11-20 ПУТА
ВИШЕ ОД 20 ПУТА
ДОГОДИЛО СЕ, АЛИ НЕ ТОКОМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
НИТИ ЈЕДНОМ
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
62. Намјерно ме је опекао / ошурио.
1
2
3
4
5
6
7
0
63. Инсистирала сам на оралном / аналном сексу (али нисам употријебила физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
64. Инсистирао је на оралном / аналном сексу (али није употријебио физичку силу).
1
2
3
4
5
6
7
0
65. Оптужила сам га да је лош у кревету.
1
2
3
4
5
6
7
0
66. Оптужио ме је да сам лоша у кревету.
1
2
3
4
5
6
7
0
67. Намјерно сам му пркосила.
1
2
3
4
5
6
7
0
68. Намјерно ми је пркосио.
1
2
3
4
5
6
7
0
69. Пријетила сам му да ћу га ударити / гађати нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
70. Пријетио ми је да ће ме ударити / гађати нечим.
1
2
3
4
5
6
7
0
71. Због свађе сам осјећала физичку бол, која је трајала и сутрадан.
1
2
3
4
5
6
7
0
72. Због свађе је осјећао физичку бол, која је трајала и сутрадан.
1
2
3
4
5
6
7
0
73. Ударила сам га ногом.
1
2
3
4
5
6
7
0
74. Ударио ме је ногом.
1
2
3
4
5
6
7
0
75. Пријетњама сам га натјерала на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
76. Пријетњама ме је натјерао на секс.
1
2
3
4
5
6
7
0
77. Сложила сам се са његовим приједлогом како да окончамо свађу.
1
2
3
4
5
6
7
0
78. Сложио се са мојим приједлогом како да окончамо свађу.
1
2
3
4
5
6
7
0
Прилагођено за потребе психосоцијалног третмана учинилаца насиља у породици.
УПУТСТВА ЗА ПРИМЈЕНУ РЕВИДИРАНИХ СКАЛА РЈЕШАВАЊА СУКОБА REVISED CONFLICT TACTICS SCALES (CTS-2) STRAUS, M.A, HAMBEY, S.L. I WARREN, W.L (2003.) ПРИМЈЕНА Упитник ЦТС-2 састоји СЕ од 39 парова реченица које говоре о понашању и поступцима испитаника према партнеру. На овај начин, добија се слика о понашању оба партнера, чак и када само један попуњава упитник. Партнери обично дају сличне одговоре, али се учесталост обично разликује.
Из тог разлога, потребно је да упитник попуне оба партнера, кад год је могуће. За попуњавање упитника потребно је 10 до 15 минута.
БОДОВАЊЕ Категорије одговора 0, 1 и 2 (ниједном, једном, двапут) бодују се са 0, 1 и 2 бода. Категорија 3 (3-5 пута) бодује се са 4 бода; категорија 4 (6-10 пута) бодује се са 8 бодова; категорија 5 (11-20 пута) бодује се са 15 бодова. Категорија 6 (више од 20 пута) бодује се са 25 бодова. Категорија 7 (Догодило се, али не током прошле године) бодује се са 1 бодом, али у засебној групи догађаја, одвојено од догађаја који су се догодили током протеклих годину дана. Посебно се бодују изјаве које се односе на испитаника, а посебно оне које се односе на партнера. Ови бодови се не збрајају.
ТУМАЧЕЊЕ РЕЗУЛТАТА ЦТС2 Испитаник ће вјероватно одговарати тако да резултати буду бољи, што је нарочито случај код несоцијалних насил121
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
ника. Могући индикатор лажних пожељних одговора је изостанак коришћења стратегија које припадају преговарање и психолошкој агресији. Резултати се могу анализирати на пет супскала, од којих се једна (Преговарање) односи на позитивну тактику, а остале четири на насилне тактике. ПРЕГОВАРАЊЕ. Изјаве се односе на учесталост позитивних понашања усмјерених на постизање конструктивног рјешења сукоба. Њихово постојање показује да партнер има добар репертоар позитивних облика понашања који могу да замијене насилно понашање. Уколико је овакво конструктивно понашање ријетко, то показује да је потребно радити на његовом развоју као алтернативе насилном понашању. ПСИХОЛОШКА АГРЕСИЈА. Изјаве обухватају вербалне и симболичке поступке чија је намјера изазивање психолошке боли и страха. Уколико особа има висок резултат на овој скали, вјероватно ће бити потребно радити на томе да постане свјесна негативних посљедица таквог понашања. ФИЗИЧКИ НАПАД. Изјаве се дијеле у двије категорије: умјерене и озбиљне. Укупан резултат на овој супскали показује општи ниво физичког насиља, а двије категорије говоре о природи напада и степену опасности у којој се жртва налази. Облици понашања у категорији умјерено релативно су чести и прихваћени, али је важно радити са партнерима на препознавању таквог понашања као штетног за њихов однос и показати има алтернативне начине понашања. Облици понашања у категорији озбиљно сигуран су индикатор физичког злостављања, те је нужно предузети мјере за заштиту жртве. ПОВРЕДЕ. Ове изјаве груписане су у категорије умјерене и озбиљне. Резултат на овој супскали помаже да се утврди стваран степен опасности у којој се жртва налази и опасности од будућег озбиљног физичког напада. СЕКСУАЛНА ПРИСИЛА. Изјаве се односе на сексуално понашање. Категорије су: умјерена и озбиљна, зависно од тога да ли је коришћена физичка сила.
СУПСКАЛЕ И ПРИПАДАЈУЋЕ ИЗЈАВЕ У УПИТНИКУ (САМОПРОЦЈЕНА ПОНАШАЊА УЧИНИОЦА)
39. Рекао сам да сам сигуран да можемо ријешити проблем. 59. Предложио сам компромис. 77. Сложио сам се са њеним приједлогом како да окончамо свађу.
ПСИХОЛОШКА АГРЕСИЈА (8) УМЈЕРЕНА 5. Вријеђао сам је и псовао. 35. Викао сам / драо се на њу 49. Изјурио сам из куће у сред свађе. 67. Намјерно сам јој пркосио. ОЗБИЉНА 25. Говорио сам јој погрдне ријечи (нпр. дебела, ружна). 29. Уништио сам њене ствари. 65. Рекао сам јој да је лоша у кревету. 69. Пријетио сам јој да ћу је ударити / гађати нечим.
ФИЗИЧКИ НАПАД (12) УМЈЕРЕН 7. Гађао сам је стварима. 9. Заврнуо сам јој руку / почупао сам је. 17. Гурнуо сам је.. 45. Зграбио сам је. 53. Ошамарио сам је. ОЗБИЉАН 21. Напао сам је ножем / пиштољем. 27. Ударио сам је нечим. 33. Давио сам је. 37. Гурнуо сам је о зид. 43. Истукао сам је. 61. Намјерно сам је опекао / ошурио. 73. Ударио сам је ногом.
ПОВРЕДЕ (6) УМЈЕРЕНЕ 12. У свађи је задобила истегнуће, модрицу или мању посјекотину. 72. Због свађе је осјећала физичку бол, која је трајала и сутрадан. ТЕШКЕ 24. Онесвијестила се од мог ударца у главу током свађе. 32. Након свађе, морала је на преглед код љекара. 42. Требало је да оде на преглед код љекара због свађе, али није. 56. У свађи је задобила прелом кости.
ПРЕГОВАРАЊЕ (6)
СЕКСУАЛНА ПРИСИЛА (7)
1. Показао сам јој да ми је стало до ње иако се не слажемо. 3. Објаснио сам јој како ја видим проблем. 13. Показао сам јој да поштујем њен став о некој теми.
УМЈЕРЕНА 15. Присилио сам је на секс без заштите. 51. Инсистирао сам на сексу иако она није хтјела (али нисам употријебио физичку силу).
122
ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ТРЕТМАН УЧИНИЛАЦА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
63. Инсистирао сам на оралном / аналном сексу (али нисам употријебио физичку силу). ОЗБИЉНА 19. Силом сам је натјерао на орални / анални секс (ударао / притискао / пријетио оружјем). 47. Силом сам је натјерао на секс (ударао / притискао / пријетио оружјем).. 57. Пријетњама сам је навео на секс. 75. Пријетњама сам је натјерао на секс.
СУПСКАЛЕ И ПРИПАДАЈУЋЕ ИЗЈАВЕ У УПИТНИКУ (ПРОЦЈЕНА ПОНАШАЊА ПАРТНЕРКЕ) ПРЕГОВАРАЊЕ 2. Показала је да јој је стало до мене иако се не слажемо. 4. Објаснила ми је како она види проблем. 14. Показала је да поштује мој став о некој теми. 40. Рекла је да је сигурна да можемо ријешити проблем. 60. Предложила је компромис. 78. Сложила се са мојим приједлогом како да окончамо свађу.
ПСИХОЛОШКА АГРЕСИЈА
ОЗБИЉАН 22. Напала ме је ножем / пиштољем. 28. Ударила ме је нечим. 34. Давила ме је. 38. Гурнула ме је о зид. 44. Истукла ме је. 62. Намјерно ме опекла / ошурила. 74. Ударила ме ногом.
ПОВРЕДЕ ЛАКШЕ 11. У свађи сам задобио истегнуће, модрицу или мању посјекотину. 71. Због свађе сам осјећао физичку бол, која је трајала и сутрадан. ТЕЖЕ 23. Онесвијестио сам се од њеног ударца у главу током свађе. 31. Након свађе, морао сам на преглед код љекара. 41. Требало је одем на преглед код љекара због свађе, али нисам. 55. У свађи сам задобио прелом кости.
СЕКСУАЛНА ПРИСИЛА УМЈЕРЕНА 16. Присилила ме је на секс без заштите. 52. Инсистирала је на сексу иако ја нисам хтио (али није употријебила физичку силу). 64. Инсистирала је на оралном / аналном сексу, али није употријебила физичку силу.
УМЈЕРЕНА 6. Вријеђала ме је и псовала. 36. Викала је и драла се на мене. 50. Изјурила је из куће у сред свађе. 68. Намјерно ми је пркосила.
ОЗБИЉНА 20. Силом ме је натјерала на орални / анални секс. 48. Силом ме је натјерала на секс. 58. Пријетњама ме је натјерала на секс. 76. Пријетњама ме је навела на секс.
ОЗБИЉНА 26. Говорила ми је погрдне ријечи (нпр. дебео, ружан). 30. Уништила је моје ствари. 66. Рекла ми је да сам лош у кревету. 70. Пријетила је да ће ме ударити / гађати нечим.
Преведено за потребе психосоцијалног третмана учинилаца насиља у породици Друштва за психолошку помоћ
ФИЗИЧКИ НАПАД УМЈЕРЕН 8. Гађала ме је стварима. 10. Уврнула ми је руку / почупала ме је. 18. Гурнула ме је. 46. Зграбила ме је. 54. Ошамарила ме је.
123
МОДУЛ ЗА ОБУКУ
УНФПА ПОПУЛАЦИОНИ ФОНД УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ЗМАЈА ОД БОСНЕ ББ 71000 САРАЈЕВО БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ТЕЛ: +387 33 293 570 ТЕЛЕФАКС: +387 33 552 330 BOSNIA-HERZEGOVINA.OFFICE@UNFPA.ORG WWW.UNFPA.BA UNFPA IN BIH - УНФПА У БИХ
124
Ensuring reproductive rights for all Адреса: Змаја од Босне б.б. 71 000 Сарајево Босна и Херцеговина Телефон: +387 33 293 570 Факс: +387 33 552 330 E-mail: bosnia-herzegovina.office@unfpa.org Web: ba.unfpa.org twitter.com/unfpabih facebook.com/UNFPABiH