РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РЗН by UNFPAak

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

МИНИСТАРСТВO ЗДРАВЉА И СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Бања Лука, 2017. година

Садржај

1. УВОД . ................................................................................................................................................................... 5 2. ПОЈАМ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА . ................................................................................................................ 6 3. ОБАВЕЗЕ ЗЕМАЉА ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ ............................................................................................11 4. НОРМАТИВНИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ ....................................................................................................18 5. СТРАТЕШКИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ .......................................................................................................38 6. СТАЊЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ ...........................................................................................................................39 7. ПРУЖАЊЕ ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА: ЕЛЕМЕНТ МУЛТИСЕКТОРСКОГ ОДГОВОРА НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ – СТАНДАРДНЕ ОПЕРАТИВНЕ ПРОЦЕДУРЕ ............................................................................................44 7.1. Сврха и циљеви .......................................................................................................................................................... 44 7.2. Примјена ..................................................................................................................................................................... 45 7.3. Водећи принципи ....................................................................................................................................................... 45 7.3.1. Принцип мултисекторског одговора на родно засновано насиље ............................................................... 45 7.3.2. Принцип рада са жртвама родно заснованог насиља ................................................................................... 46 7.4. Процедуре .................................................................................................................................................................. 46 7.4.1. Идентификација ................................................................................................................................................ 47 7.4.2. Процјена ............................................................................................................................................................. 47 7.4.2.1. Како водити процес процјене ..................................................................................................................47 7.4.2.2. Шта процјењивати / питати .....................................................................................................................48 7.4.3. Интервенција ..................................................................................................................................................... 48 7.4.3.1. Савјетовање у кризним ситуацијама ...................................................................................................... 48 7.4.3.2. Безбједан смјештај ...................................................................................................................................49 7.4.3.3. Дугорочна психосоцијална подршка и савјетовање ............................................................................. 49 7.4.3.4. Друге услуге подршке ..............................................................................................................................50 7.4.4. Документовање родно заснованог насиља .................................................................................................... 50 7.4.5. Упућивање .........................................................................................................................................................50 7.5. Стања и понашање која могу указивати на родно засновано насиље .................................................................. 51 7.5.1. Стања која могу указивати на родно засновано насиље ............................................................................... 51 7.5.2. Понашање које може указивати на родно засновано насиље ...................................................................... 52 7.6. Амбијент у ком се пружају услуге ............................................................................................................................. 52 7.7. Комуникација са жртвама родно заснованог насиља ............................................................................................ 52 7.8. Процјена ризика и управљање ризиком .................................................................................................................. 53 8. ДЕФИНИСАЊЕ РЕФЕРАЛНИХ ПУТЕВА КОЈИ СУ ИНТЕГРИСАНИ У СИСТЕМ СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ .........................55 8.1. Дефиниција рефералног система ............................................................................................................................. 55 8.2. Судионици укључени у реферални систем ............................................................................................................... 56 3

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

8.3. Опште службе за подршку жртвама ........................................................................................................................ 56 8.3.1. Полиција, правосуђе и орган старатељства .................................................................................................... 56 8.4. Специјализоване службе за подршку жртвама ....................................................................................................... 58 8.5. Успостављање ефикасног рефералног система ..................................................................................................... 58 8.5.1. Анализа стања и мапирање постојећих услуга .............................................................................................. 58 8.5.2. Успостављање именика институција .............................................................................................................. 58 8.5.3. Формализовање партнерстава ........................................................................................................................ 59 8.5.4. Материјал за пружаоце и кориснике услуга ................................................................................................... 59 9. ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ . ...................................................................................................................................60 10. Прилози . ...........................................................................................................................................................61 Прилог 1: Чланице радне групе ........................................................................................................................................ 61 Прилог 2: Упитник за анализу ситуације у сфери родно заснованог насиља и мапирање републичког одговора ........................................................................................................................... 62 Прилог 3: Модел образца за евидентирање случаја родно заснованог насиља у институцијама / организацијама / установама које пружају услуге психосоцијалне подршке жртвама родно заснованог насиља ............................................................................... 68 Прилог 4: Модел образца за идентификовање и мапирање капацитета ..................................................................... 71 Прилог 5: Модел образца за састављање именика организација које учествују у рефералном систему ....................................................................................................................... 73 Прилог 6: Модел индивидуалног плана заштите за жене које су искусиле насиље од стране интимних партнера или других чланова породице ....................................... 74 11. БИБЛИОГРАФИЈА ................................................................................................................................... 76

1. УВОД

Родно засновано насиље над женама и дјевојчицама један је од најраширенијих облика кршења људских права, са значајним утицајем на физичко, психичко, сексуално и репродуктивно здравље. Иако жртве РЗН могу бити и жене и мушкарци (у неким ситуацијама, сексуално насиље над мушкарцима присутније је него насиље над женама, на примјер: у затворима и оружаним снагама; СЗО 2003), жене и дјевојчице широм свијета чине већину жртава, што је резултат постојеће неравномјерне расподјеле моћи између жена и мушкараца. Из тог разлога, превенција родно заснованог насиља је веома важна. Циљ превенције је спречавање родно заснованог насиља елиминисањем основних узрока. Општи елементи на којима треба радити јесу моћ и контрола једне особе над другом и родна неједнакост и дискриминација. Тај циљ се остварује познавањем узрока и фактора настанка родно заснованог насиља и њихово санирање, односно елиминисање. Превенција захтијева дугорочно планирање и спровођење активности које ће довести до промјене статуса жртава родног заснованог насиља, те промјена друштвених норми које толеришу насилно понашање. Подизање свијести је темељна компонента примарне превенције, чији је циљ мијењање ставова, понашања, увјерења шире јавности која толеришу РЗН, смањење броја жртава или учиниоца родно заснованог насиља и информисање шире јавности, а посебно жртава, о доступним начинима рјешавања проблема. Активностима на подизању свијести о родно заснованом насиљу цјелокупна заједница се подстиче да обрати пажњу на проблематику родно заснованог насиља, ангажују се заједнички напори заједнице и укључују медији. Имају позитиван утицај на став жртава/учинилаца, који сада могу да препознају облике и посљедице родно заснованог насиља, мијењају перцепцију родно заснованог насиља и избјегавају насилне ситуације. Ове активности могу резултирати већим потребама за специјалистичким услугама. Пружање психосоцијалних услуга је важна компонента мултисекторског одговора на родно засновано

насиље. Под социјалним услугама подразумијева се читав низ услуга које су важне за подржавање права, безбједности и добробити особа изложених родно заснованом насиљу, у које спадају: пружање информација у кризним ситуацијама, организовање телефонских линија за помоћ и безбједног смјештаја (сигурне куће), пружање информација и савјета о правима и правним питањима. Неки концепти стављају и здравствене услуге у палету социјалних услуга. Како заиста није могуће повући сасвим јасну границу између њих, у припреми ове публикације коришћена је публикација Ресурсни пакет за одговор пружалаца здравствених услуга у Републици Српској на родно засновано насиље. Популациони фонд Уједињених нација (United Nations Fund for Population Activities, у даљем тексту: УНФПА), Регионална канцеларија Популационог фонда Уједињених нација за Источну Европу и централну Азију (EECARO) и Источноевропски институт за репродуктивно здравље (East European Institute for Reproductive Health) припремили су публикацију “Psycho-social services provision, part of multi-sectoral response to GBV Standard Operating Procedures” [Пружање психосоцијалних услуга: елемент мултисекторског одговора на родно засновано насиље – стандардне оперативне процедуре]. Стандардне оперативне процедуре (СОП) садрже редовне активности пружалаца психосоцијалних услуга, који пружају помоћ/ услуге жртвама родно заснованог насиља. Интердисциплинарна радна група, коју чине представници Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске, Министарства породице, омладине и спорта Републике Српске и Центра за социјални рад Лакташи, уз подршку тима невладине организације Партнерство за јавно здравље и представништва UNFPA у Босни и Херцеговини, адаптирала је публикацију “Пружање психосоцијалних услуга: елемент мултисекторског одговора на родно засновано насиље – стандардне оперативне процедуре”, која је коришћена приликом припреме публикације “Ресурсни пакет: одговор пружалаца психосоцијалних услуга у Републици Српској на родно засновано насиље”. Списак чланица радне групе дат је у Прилогу 1. 5

2. ПОЈАМ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА

Појмови „родно засновано насиље“ и „насиље над женама“ често се користе истозначно, јер је насиље над женама, у највећем броју случајева, родно засновано,

а врше га мушкарци над женама и дјевојчицама. Документи из домена међународног права дају сљедеће дефиниције насиља над женама и РЗН (рубрика 1):

Рубрика 1: Дефинисање родно заснованог насиља над женама

Насиље над женама (...) је “манифестација неравномјерне расподјеле моћи између мушкараца и жена током историје, која је довела до доминације мушкараца над женама, дискриминације и спутавања потпуног развоја жена[...] […] Насиље над женама један је од кључних друштвених механизама којима се жене доводе у подређени положај у односу на мушкарце”(DEVAW, преамбула). (...) означава кршење људских права и облик дискриминације над женама и обухвата сваки акт насиља заснованог на роду који за резултат има или ће вјероватно имати физичко, сексуално, психичко и економско угрожавање или патњу жене, укључујући и пријетње таквим актима, присилу и самовољно лишавање слободе, било да се то дешава у јавном или приватном животу” (члан 1. DEVAW, члан 3. Истамбулске конвенције). Родно засновано насиље је “насиље усмјерено против жене зато што је жена, односно насиље које несразмјерно утиче на жене” (CEDAW GR 19, члан 3. Истамбулске конвенције). Облици и контекст родно заснованог насиља над женама: “Насиље над женама обухвата, мада није ограничено на сљедеће: (а) физичко, сексуално и психолошко насиље у породици, укључујући батине, сексуално злостављање женске дјеце у домаћинству, насиље везано за мираз невјесте, силовање у браку, обрезивање гениталија жена и остале традиционалне обичаје који нарушавају здравље жене, насиље ван брачне заједнице и насиље везано за експлоатацију. (б) физичко, сексуално и психолошко насиље које се дешава у широј заједници, укључујући силовање, сексуално злостављање, сексуално узнемиравање и застрашивање на радном мјесту, у просвјетним установама и на другим мјестима, трговину женама и присиљавање на проституцију; (в) физичко, сексуално и психолошко насиље које прећутно спроводе или одобравају држава и њене институције, без обзир на то гдје се дешава” (члан 2. DEVAW). Преузето из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package”

У студији о глобалној и регионалној преваленцији два облика родног заснованог насиља (физичко насиље и сексуално насиље од стране интимног партнера, као и сексуално насиље од стране особе која није партнер), коју је Свјетска здравствена организација (СЗО) објавила 2013. године, закључено је сљедеће: “Насиље над женама је проблем јавног здравља епидемијских размјера. Присутно је у свим дијеловима свијета, 6

утиче на здравље жена, ограничава њихово учешће у друштву и узрокује велику људску патњу”. Широко је схватање да узрок родно заснованог насиља – било да је у облику изолованих дјела или системских образаца насиља – не лежи само у једном фактору. Напротив, родно засновано насиље представља комбинацију неколико фактора (табела 1), који повећавају ризик да особа учини насиље и ризик да жена доживи насиље.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Табела 1: Заједнички фактори ризика за насиље од стране интимних партнера и сексуално насиље

Индивидуални ниво

Учињење од стране мушкараца

Виктимизација жена

Демографија: • низак доходак • низак степен образовања

Демографија: • млађи узраст • низак степен образовања • брачно стање: раздвојен живот, разведени

Злостављање дјетета: • сексуално злостављање • насиље између родитеља

Злостављање дјетета: • насиље између родитеља

Ментални поремећај: • антисоцијални поремећај личности

Ментални поремећај: • депресија

Злоупотреба супстанци: • алкохолизам • наркоманија

Прихватање насиља

Ниво односа

Више партнера/невјера • слаба отпорност на притисак друштва

Ниво заједнице

• Слабе санкције у заједници • Сиромаштво

Ниво друштва

• Традиционалне родне и друштвене норме које које подржавају насиље

• Традиционалне родне и друштвене норме које подржавају насиље

Преузето из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package” - извор: СЗО/LSHTM (2010)

Жене жртве насиља које се јављају у установе социјалне и здравствене заштите често не откривају своја искуства. Чак и у случају да жртва родно заснованог насиља открије да је доживјела насиље од стране интимног партнера, социјални и здравствени радници и сарадници не могу да схвате да она тражи неки вид помоћи, али да, у ствари, не жели да напусти насилну везу. Многи социјални и здравствени радници и сарадници дијеле норме, увјерења и ставове ширег друштва у ком живе. Негативни ставови према женама и према жртвама насиља могу нанијети додатну штету женама жртвама насиља, те негативно утицати на социјалне и здравствене раднике и сараднике у пружању одговарајуће помоћ. Због неразумијевања динамике насиља, добронамјерни социјални и здравствени радници и сарадници, огорчени таквом ситуацијом, могу закључити да жени и није потребна помоћ, нити је заслужује, питајући се “зашто одбија помоћ и пристаје на насилну везу?”. Такође, проблем у практичном раду и поступању са жртвама насиља ствара и чињеница да се жене често боје да покрену поступак за заштиту жртве

насиља и не желе да се појединости које су у атмосфери повјерења подијелиле са социјалним и здравственим радницима и сарадницима износе пред другима. Код стручних радника јавља се морална дилема: са једне стране, имају обавезу да пријаве свако сазнање о насиљу, а са друге стране, имају обавезу и да заштите личност жене жртве насиља и повјерење међу актерима процеса. Посебно би требало радити на јачању капацитета стручњака да помогну жртви насиља да превазиђе страх и подигне самопоуздање: страх представља велику блокаду, нарочито у случају дугогодишњег насиља, а жена нема снаге да направи додатни корак. Природа или тежина посљедица родно заснованог насиља варира зависно од контекстуалних фактора, као што су: сиромаштво, родна неравноправност, културолошки или вјерски обичаји, приступ здравственим, правним и другим услугама подршке, сукоб или природна катастрофа, преваленција ХИВ инфекције и законско и политичко окружење (СЗО PAHO, 2012а). На графикону 1. приказан је преглед посљедица родно заснованог насиља на здравље жене. 7

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Графикон 1: Здравствене посљедице насиља над женама и дјевојкама Здравствени исходи насиља над женама и дјевојкама

Исходи који нису фатални

Физичке посљедице – повреде – функционална онеспособљеност – трајни инвалидитет Негативна здравствена понашања – наркоманија и алкохолизам – пушење – сексуално ризично понашање – самоповређивање

Психосоматске посљедице – синдром хроничне боли – иритабилни колон и други гастроинтестинални поремећаји – инфекције уринарног тракта – респираторни поремећаји

Фатални исходи

Психолошке посљедице – посттрауматски стресни поремећај – депресија – страхови – поремећаји спавања – панични поремећаји – поремећаји у исхрани – ниско самопоуздање – суицидалне тенденције

– Фаталне повреде – Убиство – Самоубиство

Посљедице по репродуктивно здравље – полно преносиве болести – нежељена трудноћа – компликације у трудноћи – спонтани побачај, ниска порођајна маса дјетета

Преузето из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package” - извор: Hellbernd и сар. 2004 ПРОМЈЕНА 1999, сви цитирани у: PRO TRAIN 2009

Разумијевање родно заснованог насиља на основу приступа у ком се посматра животни циклус (табела 2) може помоћи социјалним и здравственим радницима и сарадницима да схвате кумулативни утицај насиља, посебно у погледу његових дугорочних ефеката на живот и здравље жена и дјевојчица. Насиље проживљено у једној фази може имати дугорочне посљедице, што резултира предиспозицијом жртве да буде изложена озбиљним секундарним здравственим ризицима, као што су самоубиство, депресија и злоупотреба супстанци (Heise и сар. 1994). Докази говоре да што је жена над којом је извршено насиље, а посебно сексуално насиље, млађа, то су посљедице дубље и трајније (Burnam и сар. 1988, цитирано у Heise и сар. 1994). Као и насиље над женама, насиље над дјецом представља глобалан проблем. Јавља се у разним облицима и 8

догађа на разним мјестима: у кући и породици, школама и образовним институцијама, институцијама као што су домови за дјецу или затворске установе, мјестима гдје дјеца раде, или у заједници. Дјеца доживљавају насиље најчешће од људи који су дио њиховог живота - родитеља, вршњака, наставника, послодавца, момка/ дјевојке, супружника или партнера. У већини случајева, насиље над дјецом остаје неоткривено. Многа дјеца се плаше да пријаве насиље или злостављање. Овај страх је уско повезан са стигмом која се веже за пријаву насиља, посебно у случају силовања или других облика сексуалног насиља. Други фактор је друштвено прихватање физичког, сексуалног или психолошког насиља, гдје га и учиниоци и дјеца доживљавају као нешто природно. Надаље, не постоје сигурни и поуздани начини да дјеца пријаве насиље (Генерални секретар УН, 2006а).

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Табела 2: Животни циклус као приступ у разумијевању родно заснованог насиља Прије рођења

Полно селективни побачаји, батинање током трудноће (емоционални и физички ефекат на жене, утицај на исход рођења); присилна трудноћа

Рано дјетињство

Женско чедоморство; емоционално и физичко злостављање; другачија исхрана и здравствена заштита женске дојенчади

Дјевојаштво

Дјечији брак; обрезивање гениталија; сексуално злостављање од стране чланова породице и непознатих особа; другачија исхрана и здравствена заштита; проституција дјеце; дјечији рад; занемаривање женског дјетета

Адолесценција

Рани и присилни бракови; насиље у току забављања и удварања (нпр. силовање на љубавном састанку); присилан секс из економских разлога; сексуално злостављање на радном мјесту; силовање; сексуално узнемиравање; присилна проституција; трговање женама; ограничен приступ образовању

Генеративни период

Силовање у браку, убиство жене од стране партнера, психичко злостављање, батинање током трудноће и други облици насиља од стране интимног партнера; злостављање од стране супругове родбине и других сродника; злостављање и убиство због мираза; сексуално злостављање или узнемиравање на радном мјесту; силовање; екстремно искориштавање у раду у домаћинству; отмица; присилни побачаји

Старост

Злостављање удовица; насиље над старијим женама

Преузето из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package” - преузето из: Heise и сар. 1994

Насиље над дјецом у породици често се одвија у контексту дисциплине, у облику физичког, окрутног или понижавајућег кажњавања. Ово кажњавање често је праћено психичким насиљем, као што су увреде, омаловажавање, називање погрдним именима или одбацивање (Генерални секретар УН -2006б, Durrant 2005, оба цитирана у: Генерални секретар УН -2006а). Надаље, све је више случајева сексуалног насиља у породици (Finkelhor 1994, СЗО 2005а, оба цитирана у: Генерални секретар УН -2006а). Исто тако, насиље интимног партнера над мајком погађа дјецу и директно или индиректно (Walker/Edwall 1987, цитирано у Warshaw/Ganley 1996): • партнер намјерно повређује дијете како би угрозио или контролисао жртву (нпр. користи дијете као физичко оружје – баца дијете на жену), или га физички или сексуално злоставља као облик притиска на жену да нешто уради; • партнер ненамјерно повређује дијете током напада на жртву (нпр. повређује дијете кад је мајка притијешњена уз зид док држи дијете, или удара дијете које покушава да одбрани мајку); • партнер ствара окружење у којем дијете присуствује насиљу или његовим посљедицама, гдје директно посматра напад, може да га чује или види посљедице повреда; и

• партнер користи дијете за присилну контролу жртве, било у току заједничког живота или након раздвајања. Насиље над дјететом у својим различитим облицима има негативан утицај на физичко, психичко и сексуално здравље дјетета. Надаље, дијете које је свједок насиља партнера над мајком – чак и када само није физичка мета – искусиће негативне социјалне и здравствене посљедице, укључујући анксиозност, депресију, лош успјех у школи и негативне здравствене исходе (СЗО 2002, цитирано у СЗО/PAHO, 2012б). На примјер: истраживање преваленције у Јерменији показује да је стопа дјеце која имају честе ноћне море скоро два пута већа код дјеце чије су мајке изложене насиљу у породици него код дјеце чије мајке нису изложене насиљу. Исто тако, стопа агресивности и преваленција мокрења у кревет скоро је три, односно 1,5 пута већа код дјеце која су била изложена насиљу интимног партнера над мајком него код друге дјеце (UNFPA 2010). Надаље, потврђено је да изложеност насиљу интимног партнера над мајком повећава ризик да дјечаци чине, а дјевојчице доживљавају насиље интимног партнера касније у животу. У рубрици 2, приказане су посљедице насиља интимног партнера на дјецу према истраживању из Србије. 9

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Рубрика 2: Посљедице насиља интимног партнера на дјецу – истраживање из Србије

Аутономни женски центар спровео је квалитативну студију на узорку од 170 жена из 12 градова/општина у Србији ради процјене утицаја насиља интимног партнера на дјецу (Игњатовић, 2013). Узорак обухвата жене жртве насиља интимног партнера које су мајке барем једног малољетног дјетета, које су се обратиле женским организацијама за подршку. Студија је, између осталог, открила: • у више од двије трећине случајева, дијете је присуствовало насиљу оца над мајком; у скоро половини случајева, дијете је и сâмо доживјело насиље; • у преко 40% случајева, дијете је покушало заштитити мајку од насиља или спријечити насилно понашање оца, што га је довело у велику опасност; • мајке су пријавиле постојање физичких повреда дјеце, поремећај спавања, односно губитак апетита (у сваком четвртом случају), као и ноћно мокрење (у сваком петом случају); • пријављене су сљедеће промјене у понашању: дјеца су мирна и повучена (50%), немирна, непослушна или раздражљива и склона викању (сваки трећи случај), или показују физичку и вербалну агресију (свако четврто дијете); • у најчешће забиљежене реакције дјеце на насилног оца спадају: страх, избјегавање било каквог контакта или безусловна послушност. Уочено је да се послушност временом смањивала, као резултат узраста и веће самосталности. У неким случајевима, међутим, дјеца су инсистирала на контакту са оцем, због посебних осјећања према њему, али и као резултат манипулативног понашања учиниоца. Преузето из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package”

3. ОБАВЕЗЕ ЗЕМАЉА ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

Међународне правне норме у области родно заснованог насиља према женама садржане су у документима усвојеним на различитим нивоима окупљања држава унутар међународних организација чије су чланице, или то настоје постати. Својим чланством у овим организацијама државе пристају на принципе на којима почивају те међународне организације, а својим потписом обавезују се примјењивати међународни документ који садржи правила међународног права и испуњавати обавезе из ратификованог документа. Међународни стандарди у области супротстављања насиљу према женама, уопштено говорећи, садржани су у различитим документима усвојеним на нивоу Уједињених нација, Савјета Европе и Европске уније, али и у одлукама којима тијела која прате примјену тих докумената одлучују у појединачним случајевима кршења права која се њима гарантују. Обавеза је државе не само да призна и поштује права, већ и да омогући уживање у правима и заштити особa чија су права повријеђена,1 што претпоставља активан ангажман државе у осигуравању услова да се у правима може уживати2. Ова обавеза укључује и дужност да се побољша одговор здравственог сектора на родно засновано насиље. Међународни уговори постављају минималне стандарде признавања, поштовања и заштите права испод којих државе не могу ићи. Оне државе које то желе могу учинити и више него што то минимални стандарди захтијевају. Општи стандард и надређени принцип који уважава сваки од докумената који регулише област родно заснованог насиља према женама јесте да ниједно дјело насиља према женама не смије бити опроштено. Поред кажњавања учиниоца, од држава се захтијева да обезбиједе и одговарајуће заштитне и друге мјере

којима ће осигурати безбједност жртава, посебно када се налазе у ситуацијама непосредне опасности. Поред тога, државе су обавезне да успоставе широк спектар сервиса подршке у области насиља према женама како би ублажиле негативне посљедице насиља и обезбиједиле сигурност жртвама. Држава треба да финансијски подржи овe службе, а посебна пажња треба бити усмјерена на потребе жена које су због неког личног или другог својства посебно угрожене и изложене насиљу3. У овој, као и у другим областима, документи усвојени на нивоу Уједињених нација, Савјета Европе и Европске уније могу се подијелити на: правне документе, који имају обавезујућу правну снагу и дјеловање и који предвиђају механизме путем којих се омогућава санкционисање у случају поступања у супротности са њиховим одредбама, и политичке међународне документе, декларације, препоруке и резолуције, који нису правно обавезујући. Правно су необавезујуће и препоруке и тумачења која дају тијела која прате примјену обавезујућих правних докумената или одлучују у појединачним случајевима о кршењу њима признатих права .

На ове три обавезе у енглеском говорном подручју често се реферише као на 3 P’s: prevention, protection, prosecution (превенција, протекција, процесуирање). Конвенција Савјета Европе из 2011. године додаје и „четврто P“ – енгл. integrated policies (интегрисане политике). 2 European Commission, (2010). Feasibility study to assess the possibilities, opportunities and needs to standardise national

legislation on violence against women, violence against children and sexual orientation violence. Daphne, European Commission, Luxembourg, Publication of the European Union, стр. 16. 3 European Commission, 2010: 180, 184, 186; Logar, 2008а: 19; Hageman White, 2006: 14-16; Hageman White; Bohn, 2007: 1729; Kelly; Dubois, 2008

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ Уједињене нације дале су изузетно велики допринос напорима да се постигне равноправност полова. У почетку свог дјеловања, усвојиле су низ докумената којима је женама признато право на уживање права у областима у којима су биле посебно угрожене, како у јавном и политичком животу, тако и у области приватног живота, посебно брака, у смислу регулисања статуса удатих жена и прописивањем обавезе државама да жене

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

морају дати пристанак на склапање брака и одређивањем минималне границе за склапање и регистровање брака. Убрзо се, међутим, показало да је потребно интервенисати и у осталим областима живота, како јавног, тако и приватног, и донијети посебне правне документе којима ће се забранити дискриминација жена. Најзначајнији документ усвојен у том правцу, који је правно обавезујући за земље које су га ратификовале, је Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена из 1979. године. Њен значај за унапређење положаја жена широм свијета је изузетно велики, због чега се често назива „Женском конвенцијом“ и „Повељом женских права“4. У области признавања права на живот без насиља, ту су и Декларација о укидању насиља према женама из 1993. године и Пекиншка декларација са платформом за акцију из 1995. године, као правно необавезујући документи, који су својим садржајем и утицајем у области насиља према женама одиграли значајну улогу као водич за израду регионалних и националних закона и политика. Од изузетног значаја су и смјернице Свјетске здравствене организације, као посебне организације Уједињених нација, која координише и усмјерава јавно здравство, између осталог, и у овој области.

КОНВЕНЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА О УКИДАЊУ СВИХ ОБЛИКА ДИСКРИМИНАЦИЈЕ ЖЕНА Конвенцију о укидању свих облика дискриминације жена (CEDAW) усвојила је Генерална скупштина Уједињених нација (УН) 1979. године. Конвенција пружа правно обавезујући оквир за државне мјере за укидање дискриминације жена у свим сферама живота: политичкој, економској, социјалној, културној, друштвеној, и сл. Све државе које су ратификовале конвенцију CEDAW дужне су спроводити њене одредбе. Конвенција CEDAW ступила је на снагу 3. септембра 1981. године као уговор са обавезујућим правним дејством за државе потписнице, што се осигурава надзором над спровођењем њених одредби путем Комитета за укидање дискриминације жена, који је основан у складу са чланом 17. Конвенције. Чланом 18. се од држава чланица захтијева да подносе периодичне извјештаје о мјерама усвојеним ради ефикасне примјене одредби Конвенције. Извјештаји се подносе Комитету, који их, након разматрања, упућује државама ради предузимање одређених активности у областима у којима су уочене мањкавости у спровођењу Конвенције. Осим тога, поменути Комитет може спровести 4

Николић Ристановић, Весна; Мирјана Докмановић, (2006). Међународни стандарди о насиљу у породици и њихова

поступак истраге о тешком и систематском кршењу права признатих Конвенцијом, у којем случају позива државу на сарадњу и достављање одговора везано у склопу провјере информација, а може одлучити и да посјети државу и предузме истрагу на терену. Иако је конвенција CEDAW правно обавезујући акт, све до усвајања Факултативног протокола 1999. године, који је ступио на снагу 2000. године, није постојала могућност подношења притужби и тражења заштите пред Комитетом у случају повреде њоме гарантованих права. Препоруке којима се окончавају ови предмети у случају прихватања притужбе могу се, осим обештећења жене чија су права повријеђена, сматрати снажном политичком мјером која би убудуће могла допринијети бржем укидању дискриминације жена. Занимљиво је да у CEDAW конвенцији нема изричитог помена насиља над женама. Разлог за овај пропуст је што у вријеме када је текст конвенције био у фази израде, родно засновано насиље, посебно насиље почињено у породици, још није било сматрано питањем људских права. Одбор за CEDAW премостио је тај јаз 1992. године, када је усвојио Општу препоруку број 19. о насиљу над женама. Препоруком се насиље над женама дефинише као облик дискриминације, као насиље које је усмјерено према жени зато што је жена, или насиље које у већој мјери утиче на жене него на мушкарце, а укључује дјела која наносе физички и душевни бол и патњу, пријетње таквим дјелима, принуду и друге видове ограничења слободе (тачка 6). Одбор за CEDAW је 1994. године усвојио још један важан документ, Општу препоруку број 24. о женама и здрављу, чиме су прецизиране обавезе држава да прекину с дискриминацијом жена у подручју здравствене заштите и да осигурају да жене имају једнак приступ услугама здравствене заштите. Важно је напоменути да Препорука бр. 24. такође покрива улогу здравственог сектора у одговору на родно засновано насиље. Обје опште препоруке прецизирају обавезе држава чланица CEDAW-а да укину родно засновано насиље, између осталог и путем енергичнијег одговора здравственог система. CEDAW стандарди за енергичнији одговор здравственог система на родно засновано насиље (Препорука број 24): • Усвајање и спровођење закона, политика, протокола и процедура за рјешавање насиља над женама и дјевојчицама и осигуравање одговарајућих здравствених услуга; примена на Западном Балкану. Издавачко- графичко предузуеће Прометеј, Београд, стр. 55.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

• Спровођење свеобухватне стратегије за промоцију здравља жене током живота, укључујући интервенције као одговор на родно засновано насиље, којима се осигурава квалитетна и приступачна здравствена заштита, између осталог и услуге у области сексуалног и репродуктивног здравља; • уклањање свих препрека за приступ жена здравственим услугама, образовању и информацијама; • осигуравање приступа здравственим услугама у складу са људским правима жене, укључујући и право на самосталност, приватност, повјерљивост, свјесни пристанак и избор. Услуге морају бити пружене на начин да се поштује достојанство жене, у складу са њеним потребама и ставовима. То значи, између осталог, забрану присиљавања, нпр. стерилизација без пристанка, или обавезно тестирање на полно преносиве болести; • спровођење родно осјетљиве обуке, чији је циљ да здравствени радници и сарадници успјешно открију и санирају здравствене посљедице родно заснованог насиља. Програм обуке треба да садржи свеобухватне, обавезне, родно осјетљиве курсеве на тему здравља и људских права жене, посебно родно заснованог насиља; • осигуравање адекватне заштите и здравствених услуга, укључујући и лијечење трауме и савјетовање за жене у посебно тешким околностима, као што су жене заробљене у оружаним сукобима и жене избјеглице; • осигуравање жалбеног поступка и санкција против здравствених радника који су криви за сексуално злостављање пацијената.

Декларација о укидању насиља над женама (DEVAW) Декларација о укидању насиља над женама Уједињених нација већ у самом називу каже да се ради о насиљу које је усмјерено према жени. Према дефиницији из члана 1. Декларације, коју су Уједињене нације усвојиле 1993. године, насиље над женама дефинише се као било који акт родно заснованог насиља које за резултат има или ће вјероватно имати физичко, сексуално или психичко угрожавање или патњу жене, укључујући пријетње таквим дјелима, ограничење или самовољно лишавање слободе жена, без обзира да ли произлази из јавног или приватног живота. Декларација препознаје друштвену толеранцију према насиљу над женама и посебно издваја обичајне, традиционалне, вјерске и друге ставове (члан 4, став 1) и, у том смислу,

државама препоручује да усвоје одговарајуће мјере, посебно у области образовања, ради промјене друштвених и културних модела понашања мушкараца и жена ради елиминације предрасуда, обичаја и свих других пракси базираних на идеји инфериорности или супериорности било ког пола, као и стереотипним улогама мушкарца и жене (члан 4, став 1, тачка ј). Како би се насиље према женама зауставило, државама се предлаже да примијене, без одлагања, сва одговарајућа средства у политици укидања насиља према женама, укључујући и подршку која ће омогућити да жене подвргнуте насиљу, а по потреби и њихова дјеца, имају специјалистичку његу, као што су: рехабилитација, помоћ у њези дјеце и њиховом издржавању, лијечење, савјетовање, здравствене и социјалне услуге, погодности и програми и све друге одговарајуће мјере ради њихове веће заштите и физичке и психолошке рехабилитације (члан 4, став 1, тачка г). Дефиниција насиља над женама из Декларације, уз економско насиље као његов манифестациони облик, преузета је у бројним међународним и регионалним документима који се баве насиљем над женама.

Пекиншка декларација са Платформом за акцију Пекиншка декларација са Платформом за акцију резултат је рада Четврте свјетске конференције о женама, која је одржана у септембру 1995. године. Ово је прва глобална конференција жена која је посветила пажњу насиљу над женама, уједно и прва након усвајања Декларације о укидању насиља над женама. Област насиља над женама издвојена је међу дванаест области за које се сматра да захтијевају посебну пажњу када су у питању људска права жене. Пекиншка декларација под насиљем над женама подразумијева сваки акт насиља заснован на полним разликама који доводи, или ће вјероватно довести, до психичког, физичког или полног угрожавања или патње жене, укључујући и пријетње таквим актима, присилу или самовољно одузимање слободе, било да се то дешава у јавном или приватном животу. Сходно томе, у члану 113. наводи се да насиље над женама обухвата, али се не ограничава, на сљедеће: физичко, сексуално и психолошко насиље до ког долази у породици, укључујући батине, сексуално злостављање женске дјеце у домаћинству, насиље у вези са миразом, брачно силовање, обрезивање женских гениталија и друге традиционалне поступке који шкоде женама, насиље ван брачне заједнице и насиље у вези са експлоатацијом (тачка а); физичко, сексуално 13

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

и психолошко насиље до ког долази у широј заједници, укључујући силовање, сексуално злостављање, сексуално узнемиравање и заплашивање на послу, у образовним институцијама и на другим мјестима, трговање женама и присиљавање на проституцију (тачка б) и физичко, сексуално и психолошко насиље које држава спроводи или прећутно одобрава , без обзира гдје се дешава (ц). Значај Пекиншке декларације и Платформе за акцију је у томе што су то политички инструменти који, осим декларативног уважавања и признавања права, између осталог, и на живот без насиља, постављају циљеве и конципирају активности којима ће се ти циљеви достићи. Такође, одређују и широк круг субјеката одговорних за спровођење различитих активности: владе, локалне органе управе, невладине организације, образовне институције, јавни и приватни сектор, посебно предузећа, медији, послодавци, синдикати, омладинске организације, али и генерални секретар Уједињених нација, међународне организације, регионалне организације, научне установе. Овај приступ указује на потребу мултисекторалног приступа рјешавању проблема насиља над женама.

ЗАКЉУЧЦИ 57. СЈЕДНИЦЕ КОМИСИЈЕ ЗА СТАТУС ЖЕНА Комисија за статус жена (Commission on the Status of Women - CSW) је на 57. сједници, одржаној 2013. године, усвојила закључке о “укидању и спречавању свих облика насиља над женама и дјевојчицама” и позвала владе да се, између осталог, позабаве посљедицама насиља над женама и дјевојчицама по физичко, ментално и сексуално и репродуктивно здравље кроз пружање доступних услуга здравствене заштите. Ове услуге морају бити конципиране тако да омогућавају препознавање трауме и обезбиједе приступачне, сигурне, дјелотворне и квалитетне лијекове, подршку прве линије, лијечење повреда и психосоцијалну подршку, те подршку за ментално здравље, хитну контрацепцију, сигуран прекид трудноће ако је допуштен законом, постекспозицијску профилаксу за HIV инфекције, дијагностиковање и лијечење полно преносивих инфекција, као и вјештачење од стране квалификованих стручњака. Надаље, здравствени радници и сарадници морају бити оспособљени за ефективно препознавање и лијечење жена изложених насиљу. У Дијелу Д истиче се потреба за истраживањем и свеобухватним прикупљањем података о насиљу над женама, чиме би се формулација нових закона и политика и прилагођавање постојећих стандарда 14

засновали на чврстим доказима. У неколико закључака наглашена је важна улога женских невладиних организација у борби против насиља над женама.

СМЈЕРНИЦЕ СЗО ЗА ЗДРАВСТВЕНЕ РАДНИКЕ СЗО је управљачки и кординацијски ауторитет за здравље у систему УН-a. То је водећа организација за питања општег здравља, обликовање истраживања у здравству, постављање норми и стандарда, артикулисање емпиријских политика, обезбјеђивање техничке подршке замљама и праћење и процјену трендова здравља. Године 2013, СЗО је објавила пакет емпиријских смјерница у сврху бољег одговора здравства на насиље интимног партнера и сексуално насиље, под називом “Одговор на насиље интимног партнера и сексуално насиље над женама. Клиничке и политичке смјернице СЗО.” Овај документ пружаоцима здравствених услуга даје смјернице за реаговање на насиље над женама. Такође се бави креаторима политика, подстицањем боље координације и финансирања услуга, те већу пажњу посвећује реаговању на насиље над женама у оквиру програма усавршавања пружалаца здравствених услуга. Смјернице покривају сљедеће области: • препознавање и клиничко санирање посљедица насиља интимног партнера, • клиничко санирање посљедица сексуалног злостављања, • обука на тему: насиље интимног партнера и сексуално злостављање жена, • политике и програмски приступи у пружању услуга, и • обавезно извјештавање о насиљу интимног партнера. Смјернице СЗО пружају стандарде који могу послужити као основа за регионалне смјернице, те интеграцију тих питања у едукацију пружалаца здравствених услуга (СЗО 2013). Препоруке су уграђене у Публикацију UNFPA и WAVE.

САВЈЕТ ЕВРОПЕ Поред докумената усвојених на нивоу Уједињених нација, родно заснованим насиљем над женама баве се и документи усвојени на регионалном нивоу. Савјет Европе усвојио је низ докумената који се посебно односе на насиље над женама. Све донедавно, најзначајнији документ усвојен на овом нивоу, због

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

своје свеобухватности и мултидисциплинарног приступа рјешавању проблема насиља према женама, била је Препорука (2002)5 Комитета министара Савјета Европе. Наиме, до априла 2011. године, на нивоу Савјета Европе није постојао ниједан правно обавезујући инструмент у области родно заснованог насиља над женама и насиља у породици. Залагањем невладиних организација и Европског женског лобија, које су упорно указивале на неопходности усвајања таквог инструмента5, коначно је, након вишегодишњег процеса усклађивања текста, 7. априла 2011. године, Комитет министара Савјета Европе усвојио Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Конвенција је ступила на снагу 1. августа 2014. године, и често се назива „Истамбулска конвенција“ јер је отворена за потписивање 11. маја 2011. године у Истанбулу.

Препорука (2002)5 Комитета министара Савјета Европе за заштиту жена од насиља Разлог за доношење Препоруке (2002)5 је потреба да се уведе општи систем борбе против многоструких облика насиља над женама, као средство за уклањање препрека грађанској сигурности и демократији у Европи. Препоруком се констатује да се широм Европе државе различито односе према насиљу над женама, да се још увијек дешава да насиље над женом буде опроштено, па чак и у оним државама које имају посебне законе о укидању насиља над женама, те да је то посебно случај са насиљем над женама у породици, које се често занемарује и не доживљава као проблем који налаже интервенцију државе. Препорука садржи листу мјера које државама чланицама могу послужити у заштити жртве и спречавању насиља. Посебно су издвојене додатне мјере које се односе на насиље у породици, гдје се земљама чланицама препоручује да:

•

право да уђе у простор у ком се налази особа у опасности, ухапси учиниоца и осигура да се изведе пред суд (тачка а), а суд могао учиноцу изрећи забрану контакта, комуникације или приласка жртви као мјеру заштите жртве, као и становање или улазак у одређена подручја (тачка б), установе обавезан протокол дјеловања како би полиција, медицинска и социјална служба пратиле исти поступак (тачка ц), промовишу проактивне службе за заштиту жртава које ступају у контакт са жртвом одмах по подношењу пријаве полицији (тачка д), осигурају несметану сарадњу између свих релевантних институција, као што су полиција, судови и службе за заштиту жртава, како би омогућили жртви да предузме све релевантне правне и практичне мјере за примање помоћи у одређеном временском року и без нежељеног контакта са злостављачем (тачка е), и казне свако кршење мјере које је службени орган изрекао злостављачу (тачка ф).

Ове мјере представљају стандард којим се државе чланице Савјета Европе руководе у својим политикама за супротстављање насиљу у породици.

Конвенција Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција)

• квалификују све облике насиља у породици као кривично дјело (члан 55), • ревидирају и/или повећају казне, по потреби, за намјерно нанесене тешке тјелесне повреде у породици, било ком члану породице (члан 56), • не признају невјерство као изговор за насиље у породици (члан 57), • размотре могућност увођења мјера на основу којих би, у складу са чланом 58, полиција имала

Конвенцију Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици усвојио је 7. априла 2011. године Комитет министара Савјета Европе као први правно обавезујући документ на нивоу ове организације, а ступила је на снагу 1. августа 2014. године. Сврха Конвенције је, између осталог, заштита жена од свих облика насиља и превенција, кажњавање и елиминација насиља над женама и насиља у породици (члан 1, став 1). У члану 2. наводи се да се Конвенција односи на све облике насиља над женама, укључујући и насиље у породици, које жене погађа несразмјерно у односу на мушкарце (став 1), а државе чланице се подстичу да Конвенцију примјењују и на све жртве насиља у породици (став 2). Конвенција дефинише насиље над женама као повреду људских права и облик дискриминације жена и прецизира да су то све дјела

Николић Ристановић, Весна; Мирјана Докмановић, (2006). Међународни стандарди о насиљу у породици и њихова

примена на Западном Балкану. Издавачко- графичко предузуеће Прометеј, Београд, стр. 55.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

родно заснованог насиља која за посљедицу имају или ће вјероватно имати физичко, психичко, сексуално или економско угрожавање или патњу жене, укључујући и пријетње таквим дјелима, присилу или самовољно ускраћивање слободе, у јавном и приватном животу (члан 3, став а). Под насиљем у породици, у смислу Конвенције, сматра се свако дјело физичког, сексуалног, психичког или економског насиља до којег дође у породици или домаћинству, односно, између бивших или садашњих супружника, односно партнера, независно од тога да ли учинилац дијели или је дијелио домаћинство са жртвом (став б). Конвенцијом се под појмом „род“ разумијевају друштвено одређене улоге, понашања, активности и атрибути које дато друштво сматра прикладним за жене и мушкарце (став ц), а под „родно заснованим насиљем над женама“ насиље које је усмјерено према жени зато што је жена, или насиље које несразмјерно погађа жене (став д). Жртвом се сматра свако лице које је изложено насиљу над женама или насиљу у породици (став е), а став ф члана 3. јасно указује да појам „жена“ укључује и дјевојчице до 18. године живота. Истанбулска конвенција пружа исцрпан, свеобухватан и правно обавезујући оквир за државне мјере за елиминацију РЗН, и обухвата, између осталог, сљедеће области: Интегрисане политике и прикупљање података: обавеза доношења и спровођења свеобухватних и координисаних политика за спречавање и сузбијање свих облика насиља, које на централно мјесто стављају права жртве, те се спроводе кроз ефективну сарадњу свих релевантних организација (члан 7); обавеза подршке рада и сарадње са релевантним НВО (члан 9); обавеза прикупљања разврстаних одговарајућих статистичких података и подршке истраживањима о насиљу над женама (члан 11). Превенција: између осталог, Конвенција успоставља обавезу усавршавања релевантних стручњака који раде са жртвама насиља на сљедеће теме: равноправност полова, спречавање и откривање свих дјела насиља обухваћених Конвенцијом, потребе и права жртве, спречавање секундарне виктимизације. Ово усавршавање обухвата и координисану сарадњу различитих институција ради упућивања жртве одговарајућим службама (члан 15). 6

Commission of the European Communities, (2005). COM (2005) 561 final, Communication from the Commission 2005 enlargement strategy paper. Brussels. <http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/ site/en/com/2005/com2005_0561en01.pdf>.

Заштита и подршка: државе морају жртвама насиља осигурати приступ одговарајућим службама подршке ради лакшег опоравка. То укључује здравствену заштиту и социјалне службе, које имају адекватне ресурсе и стручно особље квалификовано за пружање помоћи и даље упућивање одговарајућим службама (члан 20). Надаље, Конвенција предвиђа постојање довољног броја одговарајућих и лако доступних склоништа и кризних рефералних центара за жртве силовања или сексуалног насиља (члан 23, 25) и бесплатне телефонске линије широм земље, које раде 24 часа током свих дана у недјељи, путем којих жртва може добити помоћ уз гаранцију анонимности (члан 24). Државе морају осигурати да жртве добију примјерене и благовремене информације о расположивим услугама подршке и правним мјерама на језику који разумију (члан 19). Конвенција такође наводи низ темељних начела за пружање услуга (члан 18). Конвенција, даље, успоставља обавезе земље у подручју законодавства; мјере истраге, процесуирања и заштите, миграције и азила, те међународне сарадње. Текст Конвенције прати образложење у виду коментара на поједине чланове, чији је значај непроцјењив, посебно са становишта даљег развијања правног и политичког оквира држава чланица Савјета Европе у правцу заштите жена од насиља у породици, али и свих других облика насиља.

ЕВРОПСКА УНИЈА На нивоу Европске уније, као наднационалне организације, такође је усвојен велики број директива, препорука и резолуција које се баве насиљем према женама. Постојећи инструменти који се баве родно заснованим насиљем представљају политичке приоритете демократске Европе и путоказ свим земљама чланицама, као и оним које очекују прикључење.6 Супротстављање насиљу према женама види се као један од најзначајнијих задатака европске политике и „природно полазиште, минимум услова које све државе морају испунити, било да јесу, или желе да постану чланице Европске уније“.7 7

Carlshamre, Maria, (2005). Report on the current situation in combating violence against women and any future action (2004/2220(INI)). European Parliament, Committee on Women’s Rights and Gender Equality, str. 13.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Резолуција Европског парламента о борби против насиља мушкараца над женама Резолуцију о борби против насиља мушкараца над женама усвојио је 2. фебруара 2006. године Европски парламент. Овом резолуцијом усвојена је политика нулте толеранције према свим видовима насиља над женама којем, према резолуцији, нема мјеста у цивилизованом друштву. У преамбули Резолуције наводи се да је њен примарни фокус на насиљу мушкараца над женама, те да је, иако се велики број случајева оваквог насиља догађа у породици, мјесто извршења насиља од секундарног значаја (тачка Ц). У уводном дијелу Резолуције истиче се да се насиље мушкараца над женама најчешће дешава у тајности дома, те да се дешава због неодговарајућег друштвеног санкционисања усљед дубоко укоријењених историјских и културолошких норми, које доприносе легитимацији мушког насиља према женама (тачка Ј). У Резолуцији се препознаје и истиче да су жене често финансијски зависне од мушкараца и да ријетко пријављују насиље, а посебно насиље у породици и сексуално насиље, усљед тврдокорног мита који и даље преовладава у друштву. Према том миту, управо су жене криве за насиље, или се ради о приватној ствари, или жене трпе јер желе да одрже везу и породицу на окупу, те не пријављују насиље јер немају довољно повјерења у полицију, правосуђе и центре за социјални рад (тачка

р). Резолуцијом се, између осталог, од држава тражи да предузму одговарајуће мјере и побољшају заштиту и подршку жртвама и онима које су под ризиком да постану жртве насиља над женама. Резолуција, у члану 4, посебно издваја значај уважавања подршке жртвама, било женама или дјеци, како би им се помогло да постану финансијски и емотивно независне од учиниоца насиља (тачка д); затим, да им се обезбиједи сва неопходна подршка, укључујући привремено становање у случајевима раздвајања или развода (члан 4, тачка е), да се жене жртве родно заснованог насиља третирају као категорија која има приоритет у пројектима којима се обезбјеђују друштвени станови (тачка ф), да се осигурају сигурна склоништа уз адекватна финансијска средства (тачка г), да се обезбиједи минималан приход за жене које немају других примања како би им се омогућила реинтеграција у друштво, у сарадњи са савјетодавним центрима (тачка х), да се спроводе посебни програми запошљавања како би се жртвама омогућило да се запосле и постану финансијски независне (тачка и), да се испита могућност оснивања посебних мултиагенцијских служби, гдје би жртве могле на једном мјесту бити у контакту са свим службама укљученим у рјешавање проблема, као што су полиција, тужилаштво, социјалне и здравствене службе (тачка ј), да се оснују центри за заштиту и подршку дјеци жена које су жртве насиља (тачка к) и обезбиједи социјална и психолошка подршка дјеци која су свједочила насиљу (тачка м).

4. НОРМАТИВНИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Руководство установа у којима се пружају психосоцијалне услуге жртвама РЗН и социјални и здравствени радници и сарадници морају познавати домаћи нормативни оквир за сузбијање родно заснованог насиља и поступати у складу са њим. Релевантни правни акти, како на међународном, тако и на националном нивоу, намећу земљи обавезу да предузме активне мјере у правцу спречавања и сузбијања родно заснованог насиља и да омогући адекватну заштиту жртава овог облика насиља. Најзначајнији вид заштите од свих облика родно заснованог насиља реализује се кроз кривичноправне одредбе, којима се инкриминишу поједини облици родно заснованог насиља и предвиђају одговарајуће санкције за учиниоце. Имајући у виду да родно засновано насиље обухвата сваки чин који резултира или који ће вјероватно резултирати физичком, сексуалном и психолошком повредом жене или њеном патњом, укључујући и пријетње таквим радњама, присилу или самовољно лишење слободе, било у јавности или у приватном животу, може се рећи да кривичноправна заштита од родно заснованог насиља обухвата велики број инкриминација којима се обезбјеђује заштита од свих облика угрожавања и повреда које се врше на основу полне припадности. Кривични закон Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 и 67/13), предвиђа већи број инкриминација које се могу довести у везу са родно заснованим насиљем. Међутим, у овом контексту најчешће се спомињу сљедећа кривична дјела: повреда равноправности грађана (члан 162), силовање (члан 193), обљуба над немоћним лицем (члан 194), обљуба злоупотребом положаја (члан 196), навођење на проституцију (члан 198), трговина људима (члан 198а), насиље у породици или породичној заједници (члан 208), повреда основних права радника (члан 226) и повреда права при запошљавању и за вријеме незапослености (члан 227). Типичан деликт родно заснованог насиља свакако је кривично дјело силовања, које према одредби члана 18

193. има неколико облика дјела. Основни облик дјела (став 1) предвиђа казну затвора од двије до десет година за оног ко другога принуди на обљубу или неку другу полну радњу употребом силе или пријетњом да ће непосредно напасти на живот или тијело тог или њему блиског лица. Тежи облик дјела (став 2) са предвиђеном казном затвора од три до петнаест година, постоји у случају када је силовање извршено према малољетном лицу, или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин, или је истом приликом извршено више силовања од стране више лица или је силовање извршено из мржње, или је усљед дјела наступила тешка тјелесна повреда, тешко нарушење здравља или трудноћа силованог женског лица. Најтежи облик дјела (став 3) постоји уколико је усљед претходних облика наступила смрт лица према којем је дјело извршено и за њега је предвиђена казна затвора најмање десет година. Законодавац је предвидио и лакши облик дјела, тзв. полну уцјену (став 4), која постоји у случају када се принуда на обљубу или неку другу полну радњу изврши озбиљном пријетњом да ће се за пасивног субјекта или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или пријетњом неким другим тешким злом. За овај облик дјела је прописана казна затвора од шест мјесеци до пет година. Дакле, кривично дјело је полно неутрално – учинилац дјела и пасивни субјекат (жртва) може бити лице и мушког и женског пола (статистички подаци говоре да су жртве ових кривичних дјела највећим дијелом управо лица женског пола, док се као извршиоци појављују лица мушког пола). Реформом законодавства је укинута и тзв. брачна дискриминација, јер пасивни субјекат није ограничен на лице са којим учинилац не живи у брачној заједници као што је то било у претходном законодавству. Таквим рјешењем законодавац је коначно уважио чињеницу да полна слобода или слобода полног одлучивања припада сваком у једнакој мјери независно од његовог, како полног тако и брачног статуса. Како пол тако ни брак, односно брачна заједница, не може бити основ дискриминације људи. Ни чињенице да је сексуално насиље у браку тешко доказивати, те да

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

се ово законско рјешење може и злоупотребљавати, нису довољан разлог за одступање од много важнијег принципа: да је човјекова слобода, па и полна слобода, изузетно значајна вриједност којој треба обезбиједити пуну кривичноправну заштиту и у браку и ван брака. Наведено представља основ и за измјену радње извршења овог кривичног дјела, која сада поред обљубе у класичном смислу обухвата и “друге полне радње”, чиме је у цијелости спроведен захтјев за полном једнакошћу, јер насилни полни однос у класичном смислу може починити мушкарац према жени и жена према мушкарцу, а другу полну радњу може починити и мушкарац према мушкарцу, односно жена према жени. Према владајућем схватању у новијој теорији кривичног права, под овим радњама се подразумијева свака пенетрација полног органа која је усмјерена на задовољавање полног нагона (immissio in anus, immissio in os, fellacio) као и пенетрације другим дијеловима тијела у полне органе лица истог или различитог пола, уколико су предузете у намјери задовољавања полног нагона (нпр. имисија језика in vaginam ili per anum). При томе се упозорава да не треба унапријед искључити и неке друге могућности које се с обзиром на начин и средства дјеловања ради сексуалног иживљавања или без обзира на то иживљавање и напад на сексуалне слободе у интимним сексуалним односима могу поистовјетити са полним односом, као што су нпр. ејакулација сперме у уста и без имисије, гурање прстију у женско споловило или анус било које особе и сл. У истом смислу треба цијенити и увлачење неких предмета у полне органе лица истог или различитог пола, ако је то учињено у циљу задовољавања полног нагона (нпр. код лезбијског односа може доћи у обзир увлачење неких предмета, нпр. имитација фалуса, свијећа). Сила или пријетња, у контексту овог кривичног дјела, морају бити таквог интензитета да су подобни да сломе отпор пасивног субјекта. Утврђивање постојања таквог интензитета силе и пријетње, дуго времена је сматрано кључним питањем за постојање кривичног дјела силовања. Сматрало се да на такав интензитет принуде упућује постојање трајног, озбиљног и чврстог отпора пасивног субјекта. Изостанак таквог отпора од стране жртве, према становишту старије судске праксе, био је доказ да не постоји сила у смислу овог кривичног дјела. Међутим, новија судска пракса и теорија сматрају да је питање отпора пасивног субјекта questio facti и да га треба процјењивати зависно од свих субјективних и објективних околности конкретног случаја. Под субјективним околностима се подразумијевају околности везане за извршиоца и пасивног субјекта, као што су то нпр. психофизичко стање, узраст, физичка снага и сл., а под објективним околностима треба подразумијевати

нпр. мјесто извршења кривичног дјела (отворени или затворени простор, усамљено мјесто, шума), начин извршења, односно коришћење неког оружја или оруђа, затим вријеме извршења, и сл.). С тим у вези се истиче да постојање силе, у смислу овог кривичног дјела, није искључено у случају када су постојали оправдани разлози због којих пасивни субјекат није пружао отпор или је пружао отпор слабијег интензитета. Лице према којем је усмјерена принуда треба да се противи вршењу обљубе или друге полне радње, али то не значи да се противљење мора увијек манифестовати у давању физичког отпора одређеног интензитета, а поготово не у давању сталног отпора у току трајања обљубе, јер пасивни субјекат може из разних разлога престати с давањем отпора, а да то ипак не представља накнадно саглашавање, односно пристанак на обљубу или неку другу полну радњу. У контексту родно заснованог насиља као облика дискриминације по основу пола, неопходно је поменути и кривично дјело обљуба злоупотребом положаја (члан 196). Наведено дјело, према својој суштини, представља својеврстан облик злоупотребе положаја надређености, односно положаја из којег учиниоцу произилазе одређена овлашћења да одлучује о статусу или правима пасивног субјекта. Стога је ова инкриминација у садашњем тренутку изузетно значајно, мада се у пракси недовољно примјењује. Основни облик дјела (став 1), за који је предвиђена казна затвора од шест мјесеци до пет година, чини онај ко злоупотребом свог положаја наведе на обљубу или другу полну радњу лице које се према њему налази у односу какве подређености или зависности. Дакле, учинилац кривичног дјела може бити лице, мушког или женског пола, према којем се пасивни субјекат налази у односу какве подређености или зависности. Међутим, чињеница је да се ово дјело врши углавном према лицима женског пола због друштвено предодређене или наметнуте улоге подређености, како у приватном тако и у јавном животу. Дјело врши онај ко без принуде, искориштавајући положај зависности због којег се жртва није у стању одупријети полним захтјевима извршиоца, оствари обљубу или другу полну радњу. Пасивни субјекат може бити пунољетно лице, мушког или женског пола. Однос подређености постоји када је једно лице обавезно да поступа по наређењима или упутствима другог лица, док зависност значи да је положај једног лица такав да се може погоршати или побољшати по вољи другог лица. Постојање таквог односа је фактичко питање које суд утврђује у сваком конкретном случају у склопу свих субјективних и објективних околности дјела. При томе је ирелевантно да ли су такви односи формалног или неформалног карактера, тј. да ли произилазе из 19

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

неког правног основа или из фактичких животних чињеница. Тако нпр. постојаће однос подређености између послодавца и радника, директора и његових сарадника, између нижих и виших функционера у војсци или полицији, између војног старјешине и војника, али и у многим другим случајевима у којима такав однос произилази из стварног односа подређености или зависности који се не темељи на неком правном основу. У таквом фактичком односу подређености или зависности било би нпр. лице које је посудило велику суму новца од извршиоца, или нпр. лице које од извршиоца очекује финансијску помоћ или позајмицу која му је од виталне важности. Злоупотреба значи коришћење, искоришћавање самог положаја учиниоца као таквог, који се јавља као јединствен или главни повод за вршење обљубе или неке друге полне радње, без постојања емотивног покрића за поступање извршиоца и жртве. Она се остварује првенствено давањем односно обећањем одређених погодности или пријетњом односно наговјештајем наступања одређених штетних посљедица које су везане за положај извршиоца у односу на пасивног субјекта. Квалификовани облик овог дјела (став 2) постоји у случају када наставник, васпитач, старалац, усвојилац или друго лице које злоупотребом свог положаја изврши обљубу или другу полну радњу са малољетним лицем које му је повјерено ради учења, васпитања, чувања или његе. За овај облик дјела предвиђена је казна затвора од једне до осам година. Посебан облик манифестације родно заснованог насиља свакако је насиље у породици или породичној заједници, које је инкриминисано одредбом члана 208. Кривичног закона. Основни облик дјела (став 1), за који је предвиђена казна затвора од три мјесеца до три године, врши онај ко примјеном насиља, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, тјелесни интегритет или душевно здравље члана своје породице или породичне заједнице, и тиме доведе до повреде физичког или психичког интегритета пасивног субјекта. Дио законске одредбе “...и тиме доведе до повреде физичког или психичког интегритета пасивног субјекта...“ представља објективни услов инкриминације. Дакле, уколико није дошло до повреде психичког или физичког интегритета (при чему се мисли на лакшу повреду) постојаће прекршај у смислу Закона о заштити од насиља у породици. Ово представља основни критеријум за разликовање насиља у породици као прекршаја од насиља у породици као кривичног дјела. Тежи облик дјела (став 2), са предвиђеном казном затвора од шест мјесеци до пет година, постоји у случају када је учинилац основног облика дјела користио оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тијело 20

тешко повриједи или здравље наруши. Ако је усљед претходних облика дјела наступила тешка тјелесна повреда или тешко нарушавање здравља или су она учињена према лицу млађем од 18 година или у присуству лица млађег од 18 година, учинилац ће се казнити затвором од двије до десет година (став 3). Међутим, ако је усљед наведених облика дјела наступила смрт члана породице или породичне заједнице, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година (став 4). Најтежи облик дјела, са предвиђеном казном затвора од најмање десет година, постоји у случају кад учинилац лиши живота члана породице или породичне заједнице којег је претходно злостављао (став 5). Законодавац је предвидио новчану казну или казну затвора од три мјесеца до три године за оног ко прекрши мјере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона (став 6). Специфичност овог кривичног дјела огледа се у чињеници да оно може бити извршено само између чланова породице или породичне заједнице. Стога је било изузетно битно одредити круг лица која се сматрају чланом породице или породичне заједнице, јер је ово кривично дјело управљено на заштиту од насиља које се врши у породици или породичној заједници, односно насиља које врши један члан породице или породичне заједнице према другом члану породице или породичне заједнице. Према изричитој одредби члана 208. став 7. Кривичног закона, чланом породице или породичне заједнице, у смислу овог кривичног дјела, сматрају се супружници или бивши супружници и њихова дјеца и дјеца сваког од њих, ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, њихова дјеца или дјеца сваког од њих, сродници по тазбини закључно до другог степена без обзира на чињеницу да је брачна заједница престала, родитељи садашњих и бивших брачних и ванбрачних партнера, сродници из потпуног усвојења у правој линији без ограничења, а у побочној закључно са четвртим степеном, као и сродници из непотпуног усвојења, лица која везује однос старатељства, лица која живе или су живјела у истом породичном домаћинству, без обзира на сродство, те лица која имају заједничко дијете или је дијете зачето, иако никада нису живјела у истом породичном домаћинству. Поред низа инкриминација које предвиђа Кривични закон Републике Српске, а које су усмјерене на заштиту од појединих облика родно заснованог насиља, битно је поменути да овај закон, поред казни које су предвиђене за поједине облике кривичних дјела, предвиђа и могућност да се учиниоцима тих кривичних дјела изрекну и неке мјере безбједности, међу којима посебну пажњу заслужују мјера безбједности забрана приближавања и комуникације са одређеним лицем

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

(члан 62а), обавезан психосоцијални третман (члан 62б) и удаљење из заједничког домаћинства (62в). Наведеним мјерама безбједности настоји се обезбиједити потпунија заштита жртве насиља и то тако што се учиниоцу забрањује, у одређеном временском периоду, приближавање оштећеном на одређеној удаљености, приступ у простор око мјеста становања или рада, комуникација са оштећеним или са другим лицем ако би такво понашање учиниоца представљало психичко узнемиравање за оштећеног или тако што се учинилац дјела са елементима насиља удаљује из заједничког домаћинства на одређени временски период. Обавезан психосоцијални третман се може изрећи учиниоцу уколико се на основу његовог претходног живота и психичких карактеристика личности, утврди да постоји опасност да ће поновити такво или слично дјело и да је ради отклањања ове опасности потребан психосоцијални третман. Насиље у породици је специфичан облик родно заснованог насиља јер се врши у породици, између људи који су повезани или су били повезани емотивним везама и често имају заједничку дјецу и имовину, а облици тог насиља су веома различити. Крећу се од психичког малтретирања (свакодневних увреда, омаловажавања, забране контакта са пријатељима и члановима шире породице) па до тешких физичких повреда и неријетко убиства. Психички или тјелесни интегритет члана породице или породичне заједнице може бити у већој или мањој мјери угрожен или повријеђен различитим радњама насилника. Свака повреда или угрожавање не може се третирати као кривично дјело, јер нема онај степен друштвене опасности и штетности који је предвиђен кривичним дјелом из члана 208. Кривичног закона. Нпр. чупање за косу, шамарање итд. најчешће не доводе до повреде тјелесног интегритета и као такве, ове радње се не могу сматрати кривичним дјелом. Међутим, јасно је да су такве радње недопуштене и да представљају напад на тјелесни интегритет жртве, њено спокојство или душевно здравље. Како би се омогућило адекватно кажњавање и за такве радње учиниоца које се не могу подвести под кривично дјело насиље у породици или породичној заједници, у Републици Српској је донесен Закон о заштити од насиља у породици ( „Службени гласник Републике Српске“, бр. 102/12, 108/13 и 82/15) којим се поједине радње, односно облици испољавања насиља у породици, дефинишу као прекршај. Према изричитој одредби овог закона (члан 2) основни циљ овог закона јесте заштита жртава насиља у породици спречавањем и сузбијањем насиља

у породици којим се крше уставом и законима загарантована људска права и слободе. Насиље у породици, у смислу овог закона, представља свака радња насиља члана породице или породичне заједнице којом се угрожава спокојство, психички, тјелесни, сексуални или економски интегритет другог члана породице или породичне заједнице (члан 6. став 1). Наведеном дефиницијом се насиље у породици, као прекршај, своди на угрожавање спокојства, психичког, тјелесног, сексуалног или економског интегритета другог члана породице или породичне заједнице. Све радње насиља које доводе до повреде наведених вриједности члана породице или породичне заједнице, представљају кривично дјело. У ставу 2. члана 6. Закона о заштити од насиља у породици, предвиђено је да свака радња насиља, у смислу става 1. овог члана, која не садржи обиљежја кривичног дјела, представља прекршај, а нарочито сљедеће радње: а) пријетња наношењем тјелесне повреде члану породице или њему блиском лицу, б) пријетња одузимањем дјеце или избацивањем из стана члана породице, в) исцрпљивање радом, изгладњивањем, ускраћивањем сна или неопходног одмора члану породице, г) васпитање дјеце на начин понижавајућег поступања, д) ускраћивање средстава за егзистенцију члану породице, ђ) ускраћивање права на економску независност забраном рада или држањем члана породице у односу зависности или подређености, пријетњом или недавањем средстава за живот или другим облицима економске доминације, е) вербални напад, псовање, називање погрдним именом или вријеђање члана породице на други начин, ж) ограничавање слободе комуницирања члана породице са члановима породице или другим лицима, з) оштећење, уништење или прометовање заједничке имовине или имовине у посједу, као и оштећење или уништење имовине у власништву или у посједу другог члана породице, односно покушај да се то учини, и) ухођење члана породице, и ј) проузроковање страха, понижења, осјећаја мање вриједности, као и друге радње које не садрже обиљежја кривичног дјела насиља у породици или породичној заједници. 21

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Како би се онемогућила досадашња пракса појединих службених лица која су, у случају када је радња насиља извршена први пут, своју интервенцију завршавала усменом опоменом учиниоца, без подношења одговарајуће пријаве надлежним органима, законом је изричито наведено да се сматра да је прекршај учињен ако је радња прекршаја извршена једном или више пута, а одређена је трајним глаголом (став 3. члана 6). Тиме је успостављена обавеза за све субјекте заштите да, у складу са обавезом пријављивања насиља у породици, поднесу пријаву надлежном органу независно од тога што је радња насиља у породици извршена први пут и што, по њиховој субјективној процјени, представља само случајну епизоду у породичном животу учиниоца и жртве. Како би се одредио круг лица која могу бити учиниоци или жртве насиља у породици, овим законом је, на идентичан начин као и Кривичним законом Републике Српске, дефинисан члан породице или породичне заједнице. Наиме, према члану 7. овог закона чланом породице или породичне заједнице, у смислу овог закона, сматрају се: а) супружници или бивши супружници и њихова дјеца и дјеца сваког од њих, б) ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, њихова дјеца или дјеца сваког од њих, в) сродници по тазбини закључно до другог степена без обзира на чињеницу да је брачна заједница престала, г) родитељи садашњих и бивших брачних и ванбрачних партнера, д) сродници из потпуног усвојења у правој линији без ограничења, а у побочној линији закључно са четвртим степеном, као и сродници из непотпуног усвојења, ђ) лица која везује однос старатељства, е) лица која живе или су живјела у истом породичном домаћинству, без обзира на сродство, ж) лица која имају заједничко дијете или је дијете зачето, иако никада нису живјела у истом породичном домаћинству. Наведена дефиниција члана породице или породичне заједнице није специфичност нашег правног система, јер сличну дефиницију члана породице или породичне заједнице налазимо и у другим европским законодавствима. Усклађена је и са рјешењима која су прихваћена у Конвенцији о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици Савјета Европе из 2011. године, према којима насиље у породици обухвата углавном два типа насиља: партнерско насиље између садашњих, односно бивших супружника односно партнера, и међугенерацијско насиље, које се 22

најчешће јавља између родитеља и дјеце. Насиље у породици се најчешће наставља и након прекида везе или заједнице живота. Стога, заједничко мјесто становања учиниоца и жртве није неопходно за постојање насиља у породици,(члан 3. став б. Конвенције). С обзиром на то да је циљ овог закона заштита жртава насиља у породици, закон садржи већи број одредаба којима се регулишу поједина права жртава и предвиђа посебна заштита жртава овог облика родно заснованог насиља. Тако је у ставу 1. члана 8. предвиђено да жртва насиља у породици има право на психосоцијалну помоћ и социјалну и медицинску заштиту у складу са законима из области здравствене и социјалне заштите. Посебну помоћ и заштиту у складу са овим законом ужива жртва која је: а) дијете, б) старије лице, в) лице са инвалидитетом, и г) лице под старатељством (став 2). Дијете је жртва и уколико је било присутно приликом вршења насиља према другом члану породице, иако радње насиља нису предузете према њему (став 3). Одредба става 3. је изузетно значајна јер наглашава да у свим таквим случајевима постоји психичко насиље према дјетету као облик насиља у породици, што се у судској пракси често занемарује. Одредбом члана 9. став 1. Закона о заштити од насиља предвиђено је да су заштиту, помоћ и подршку жртвама насиља у породици дужни пружити припадници Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: полиција), тужилаштво, центри за социјални рад, односно службе социјалне заштите, здравствене и образовне установе и надлежни суд (у даљем тексту: субјекти заштите). Субјекти заштите дужни су поступати у складу са одредбама овог закона и пружити заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак (став 2). Чланом 10. овог закона (став 1) предвиђено је да жртве насиља у породици имају право на приступ свим субјектима заштите и ослобођене су свих трошкова поступка. Право на бесплатну правну помоћ жртве имају у поступцима остваривања својих права и заштите, у складу са прописима који регулишу област бесплатне правне помоћи (став 2). Посебан дио овог закона посвећен је поступку остваривања заштите жртава насиља у породици. Тако је у члану 11. прописано да су субјекти заштите дужни без одлагања обезбиједити хитно рјешавање предмета насиља у породици, водећи рачуна да су интерес и добробит жртве приоритет у тим поступцима, а нарочито ако је жртва дијете, старије лице, лице са инвалидитетом и лице под старатељством (став 1). У случајевима насиља у породици, субјекти

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

заштите дужни су да међусобно сарађују и размјењују потребне податке и информације (став 2). С обзиром на то да је досадашња пракса показала да случајеви насиља у породици често остају непријављени због увријеженог схватања да је насиље у породици приватна ствар сваке породице, овим законом је посебно наглашена обавеза пријављивања таквих случајева. Наиме, према одредби става 1. члана 12. овог закона, чланови породице, субјекти заштите, као и запослени у образовним, социјалним и здравственим установама, као и сваки други грађанин, дужни су, одмах након сазнања да је почињено насиље у породици или да постоје основи сумње да је почињено насиље у породици, пријавити то полицији. Након пријема пријаве да је учињено насиље у породици, полиција је дужна да одмах о томе обавијести центар за социјални рад, који ће одмах непосредно пружити социјалну заштиту и психосоцијалну помоћ жртви, предузети друге мјере из своје надлежности, те о томе сачинити службени извјештај (став 2). Здравствена установа омогућиће жртви бесплатан љекарски преглед ради утврђивања постојања повреда физичког или психичког интегритета (став 3). О извршеном насиљу у породици полиција одмах обавјештава и надлежног тужиоца и, уз извјештај, доставља прикупљене доказе и обавјештења о томе (став 4). Уколико надлежни тужилац нађе да радња насиља у породици нема обиљежја кривичног дјела, предмет ће вратити подносиоцу извјештаја из става 4. овог закона на даље поступање. Захтјев за покретање прекршајног поступка за радње насиља у породици прописане овим законом може да поднесе: а) полиција, б) други овлашћени органи у складу са законом којим се прописују прекршаји и в) оштећени. Када је у питању поступак остваривања заштите жртава насиља у породици, најзначајнија новина коју уноси овај закон јесте могућност изрицања хитних мјера заштите, које се могу изрећи прије покретања поступка или у току поступка. Наиме, одредбом члана 13. предвиђено је да се, ради отклањања непосредне опасности по физички и психички интегритет, ради спречавања понављања насиља и гарантовања безбједности жртве, учиниоцу насиља у породици могу изрећи хитне мјере заштите прије покретања поступка или у току поступка. Хитне мјере заштите су: а) удаљење учиниоца насиља из стана, куће или другог стамбеног простора и/или б) забрана приближавања и контактирања учиниоцу насиља са жртвом насиља у породици. Ову могућност познају и законодавства других држава, нпр. Црне Горе, Холандије, Аустрије, итд. Процјена ризика по живот и здравље жртве кључна је за добре одлуке у процесу заштите. У свим

фазама заштите неопходно је анализирати ситуацију и процијенити степен ризика да насилник повриједи, покуша да убије или убије жртву. Стога, неопходно је да сви који су у контакту са жртвама насиља требају да разумију вишеструке узроке и штете од насиља над женама. Међународни стандарди у изрицању хитних мјера заштите указују на чињеницу да је за изрицање ових мјера довољна само процјена полиције о степену опасности извршеног насиља и ризику за жртву. Тако низак стандард доказивања диктира основна сврха ових мјера које представљају облик заштите жртава. Овлаштено лице подноси суду за прекршаје приједлог за изрицање хитне мјере заштите, независно од тога да ли се у конкретном случају ради о прекршају или кривичном дјелу. Новину у поступку остваривања заштите жртве насиља у породици представља и обавеза центра за социјални рад да у сваком случају насиља у породици утврди план помоћи жртви насиља у породици. Према Закону о заштити од насиља у породици (члан 23) прекршајне санкције за заштиту од насиља у породици су: а) казне, б) мјере упозорења, в) заштитне мјере и г) васпитне мјере. Прекршајне казне су казна затвора и новчана казна. Мјере упозорења су укор и условна осуда. Заштитне мјере су: а) удаљење из стана, куће или неког другог стамбеног простора; б) забрана приближавања жртви насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана приближавања жртви); в) забрана узнемиравања или ухођења жртве насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана узнемиравања или ухођења жртве); г) обавезан психосоцијални третман и д) обавезно лијечење од зависности (члан 23а). Васпитне мјере су судски укор и васпитне мјере појачаног надзора. Прекршајне санкције изриче суд у прекршајном поступку који је покренут и спроведен у складу са одредбама закона којим се прописују прекршаји. Сврха прекршајних санкција из става 1. овог члана јесте да се утиче на учиниоца и остале да убудуће не чине прекршај насиља у породици, да се осигура нужна заштита здравља и безбједност жртве, те отклоне околности које погодују или подстицајно дјелују на извршење насиља у породици. Учинилац насиља у породици је дужан да поступи у складу са изреченом заштитном мјером. Субјект заштите који у дјелокругу свог рада сазна да учинилац насиља у породици не поступа у складу са изреченом заштитном мјером дужан је да о томе обавијести надлежни суд и центар за социјални рад (члан 31). Посебан дио овог закона под називом Надзор и казнене одредбе садржи одредбе о висини новчане казне која је предвиђена за поједине случајеве насиља 23

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

у породици који су дефинисани у члану 6. овог закона или за поновљене радње насиља у породици. Посебно је значајна одредба става 6. члана 42. којом је прописано да ће се новчаном казном од 1.000 КМ до 3.000 КМ казнити за прекршај запослени у образовној, социјалној и здравственој установи који не пријави насиље у породици из члана 6. овог закона. Дакле, наведеном одредбом санкционисано је непријављивање било које радње насиља у породици која је дефинисана чланом 6. овог закона, а која на било који начин постане позната запосленим у образовној, социјалној или здравственој установи. Тиме се још једном наглашава неопходност и значај пријављивања свих случајева насиља у породици, а могло би се рећи и одговорност коју наведена лица имају у сузбијању и превенцији насиља у породици. Највећи значај Закона о заштити од насиља у породици огледа се у увођењу заштитних мјера које се могу изрећи насилнику и којима се заправо обезбјеђује заштита жртава насиља у породици. Начин њиховог конкретног спровођења регулисан је подзаконским актима. Правилник о начину спровођења заштитне мјере обавезно лијечење од зависности („Службени гласник Републике Српске“, број 5/15) прописује начин спровођења заштитне мјере која се примјењује према учиниоцу насиља у породици који је насиље извршио под утицајем зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци. Лијечење од зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци учиниоца насиља у породици, у смислу овог правилника, подразумијева индивидуални и групни третман, који спроводе оспособљене стручне особе у сврху заустављања и спречавања насилног понашања (члан 2). Чланом 3. овог правилника прописано је да је сврха заштитне мјере - обавезно лијечење од зависности да се њеним спровођењем спријечи насиље у породици отклањањем околности које погодују или подстицајно дјелују на учиниоце новог насиља у породици које се чини под утицајем зависности од алкохола, опојних дрога и других психотропних супстанци. Циљ спровођења заштитне мјере „обавезно лијечење од зависности“ јесте побољшање општег здравственог стања учиниоца насиља у породици и његове социјалне рехабилитације и реинтеграције у сврху смањивања и отклањања опасности понављања учињеног насиља. Чланом 4. прописује се да се заштитна мјера - обавезно лијечење од зависности спроводи у здравственим установама које врше дијагностику и лијечење болести зависности, те да спровођење заштитне мјере почиње у болничким условима, а наставак третмана спроводи се кроз центре за заштиту менталног здравља и у здравственој установи која је најближа мјесту пребивалишта или 24

боравишта учиниоца насиља у породици. У члану 5. прописано је да је учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности обавезан да учествује у спровођењу те мјере. Током спровођења заштитне мјере „обавезно лијечење од зависности„ жртва насиља у породици може бити укључена у третман уколико на то пристане, те уколико је то потребно по оцјени водитеља третмана. Члан 6. прецизира да учинилац насиља у породици треба да се јави у надлежну здравствену установу из члана 4. овог правилника у року одређеном одлуком суда. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности треба да, у најкраћем могућем року, осигура почетак спровођења те заштитне мјере. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру „обавезно лијечење од зависности“, у сарадњи са учиниоцем насиља у породици, израђује индивидуални терапијски поступак, у складу са добром клиничком праксом и клиничком сликом зависности (члан 7). Спровођење заштитне мјере „обавезно лијечење од зависности“ траје у периоду који је одређен одлуком суда (члан 8). Чланом 9. прописано је да здравствена установа обавјештава суд о датуму и мјесту почетка обавезног лијечења од зависности. Уколико се учинилац насиља у породици није јавио на обавезно лијечење од зависности у року одређеном одлуком суда, здравствена установа о томе обавјештава суд који је донио одлуку и центар за социјални рад. Члан 10. прописује да, уколико учинилац насиља у породици не долази редовно на обавезно лијечење од зависности или ако се процијени да, упркос редовном доласку, обавезно лијечење од зависности неће довести до промјене у понашању учиниоца насиља, здравствена установа о томе обавјештава надлежни суд и центар за социјални рад у складу са чланом 31. став 2. Закона. Уколико учинилац напусти обавезно лијечење од зависности или је суспендован са обавезног лијечења од зависности или постоји оправдана бојазан за безбједност жртве, здравствена установа о томе обавјештава и жртву насиља у породици. Здравствена установа која спроводи заштитну мјеру „обавезно лијечење од зависности“ води евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења обавезног лијечења зависности, о току и резултатима спроведеног лијечења, те о томе два пута годишње извјештава орган старатељства, према мјесту пребивалишта, односно боравишта учиниоца насиља, а, према потреби, на захтјев органа старатељства, и раније. Садржај и облици образаца евиденције из става 1. овог члана налазе се у Прилогу овог правилника, који чини његов саставни дио (члан 11).

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

ПРИЛОГ ЕВИДЕНЦИЈА ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ – ОБАВЕЗНО ЛИЈЕЧЕЊЕ ОД ЗАВИСНОСТИ 1. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: _ __________________________________________________________ Број и датум одлуке: _____________________________________________________________________________________ Трајање мјере: ___________________________________________________________________________________________ Мјера је изречена: први пут ДА ______________ НЕ ______________ Ранија мјера: _ ___________________________________________________________________________________________

2. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: __________________________________________________________________________________________ Име оца: ______________________ мајке/дјевојачко презиме/: _____________________________________________ Пол: __________________________ Датум и мјесто рођења: _________________________________________________________________________________ Држава рођења: ____________________________ држављанство: ___________________________________________ Занимање и школска спрема: ___________________________________________________________________________ Адреса становања: ______________________________________________________________________________________

3. ПОДАЦИ О ЛИЈЕЧЕЊУ Датум почетка лијечења: ________________________________________________________________________________ Датум завршетка лијечења: _____________________________________________________________________________ Лијечење је прекинуто, датум, разлог: _ _________________________________________________________________ Лијечење је довело до позитивних промјена у понашању учиниоца: ДА ______________ НЕ ______________ 25

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Правилник о начину и мјесту спровођења заштитне мјере - обавезан психосоцијални третман („Службени гласник Републике Српске“, број 111/14) прописује начин спровођења заштитне мјере обавезног психосоцијалног третмана учиниоца насиља у породици (у даљем тексту: психосоцијални третман). Члан 2. овог правилника прописује да психосоцијални третман треба да заустави и спријечи даље насиље путем: 1) постизања увида и прихватања одговорности за властито насилно понашање, 2) усвајања самоконтроле понашања, 3) учења социјалним вјештинама и мијењањем увјерења која доприносе насилном понашању, 4) отклањања узрока насилног понашања и 5) постизања позитивних промјена у понашању учиниоца насиља у породици. Циљ спровођења психосоцијалног третмана је смањивање и отклањање опасности понављања учињеног насиља. Психосоцијални третман, у смислу овог правилника, подразумијева индивидуални и групни третман (члан 3). Здравствени радници и сарадници психосоцијални третман обављају у центру за заштиту менталног здравља надлежног дома здравља у сарадњи са центром за социјални рад (члан 4). Чланом 5. прописује се да је учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру „обавезан психосоцијални третман“ обавезан да учествује у спровођењу психосоцијалног третмана. Током спровођења психосоцијалног третмана, жртва насиља у породици може бити укључена у третман уколико на то пристане, те уколико је то потребно према оцјени водитеља третмана. У случају укључивања жртве у психосоцијални третман учиниоца насиља у породици, здравствени радници и сарадници који спроводе психосоцијални третман дужни су да поступају са повећаном пажњом, уз отклањање, у координацији са другим укљученим органима, установама и службама, било којих околности и ризика који могу довести до понављања насиља и/или поновне трауматизације жртве. Чланом 6. прописано је да ће, прије започињања психосоцијалног третмана, здравствена установа и центар за социјални рад са учиниоцем насиља у породици израдити план активности у писаној форми који садржи начин на који се психосоцијални третман спроводи, обавезе учиниоца насиља у породици, процјену ризика, као и план поступања у кризним ситуацијама. У члану 7. наводи се да са планом активности мора бити упознато одрасло лице – жртва насиља у породици, а дијете путем законског заступника, односно родитеља који није учинилац насиља у породици. У случају укључивања жртве насиља у породици у спровођење 26

психосоцијалног третмана, жртва насиља се укључује у израду плана активности у писаној форми. Жртва насиља у породици добиће дио плана активности који се односи на поступање у кризним ситуацијама, као што су мјеста на која се може склонити и телефонске бројеве на којима може затражити помоћ. Са планом активности и његовим спровођењем морају бити упознати и: суд који је изрекао мјеру, полиција и специјализована служба за подршку жртви ради процјене ризика од смртности, озбиљности ситуације и ризика од понављања насиља са циљем управљања ризиком и, ако је неопходно, координисаног обезбјеђења и подршке. Чланом 8. прецизира се да се здравствени радници и сарадници који се по потреби укључују у психосоцијални третман са учиниоцима насиља у породици обавезно едукују о родним аспектима насиља у породици и Конвенцији Савјета Европе о сузбијању и спречавању насиља над женама и насиља у породици (CAHVIO конвенцији, 2011). Обука здравствених радника и сарадника за психoсoциjaлни третман сa учиниоцима насиља о родним аспектима насиља у породици заснива се нa мeтoдoлoгиjи кoja пoлaзи oд стaнoвиштa дa je нaсиљe у пoрoдици jeдaн oд oбликa рoднo зaснoвaнoг нaсиљa, при чeму је пол жртве примарни мотив за дјело насиља. Здравствене установе, укључујући здравствене раднике и сараднике који спроводе психосоцијални третман учиниoцa нaсиљa, дужни су да поступају у блискoj сaрaдњи сa надлежним органима старатељства, спeциjaлизoвaним службaмa зa пoдршку жртви, а у случајевима повећаног ризика и са полицијом, тужилаштвом и судом који је изрекао мјеру. У члану 9. прописано је да ако учинилац насиља у породици не долази редовно на психосоцијални третман или ако здравствена установа процијени да, упркос редовном долажењу, психосоцијални третман неће довести до промјене у понашању учиниоца насиља, о томе одмах обавјештава надлежни орган старатељства, који о томе обавјештава суд који је изрекао ову мјеру ради изрицања друге заштитне мјере. Уколико учинилац напусти психосоцијални третман или буде суспендован са психосоцијалног третмана или постоји оправдана бојазан за безбједност жртве, потребно је о томе обавијестити и жртву насиља у породици. Чланом 10. прописано је да здравствена установа у којој се спроводи психосоцијални третман води евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења психосоцијалног третмана, току и резултатима спроведеног психосоцијалног третмана. Здравствена установа два пута годишње извјештава орган старатељства, по мјесту пребивалишта, односно боравишта учиниоца насиља, а на захтјев органа старатељства, према потреби, и раније. Садржаj и облик образаца евиденције из ст. 1. и 2. овог члана налазе се у Прилогу овог правилника и чине његов саставни дио.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

ПРИЛОГ ЕВИДЕНЦИЈА ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ ОБАВЕЗНОГ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ ТРЕТМАНА 1. ОДЛУКА СУДА Назив и сједиште суда који је изрекао мјеру: _ __________________________________________________________ Број и датум одлуке: _____________________________________________________________________________________ Трајање мјере: ___________________________________________________________________________________________ Мјера је изречена: први пут: ДА _____________ НЕ _____________ Ранија мјера: _ ___________________________________________________________________________________________ 2. ЛИЧНИ ПОДАЦИ Презиме и име: __________________________________________________________________________________________ Име оца: _________________________мајке/дјевојачко презиме/: ___________________________________________ Пол: __________________________ Датум и мјесто рођења: _________________________________________________________________________________ Држава рођења: ______________________________ држављанство: _________________________________________ Занимање и школска спрема: ___________________________________________________________________________ Адреса становања: ______________________________________________________________________________________ 3. ПОДАЦИ О ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ ТРЕТМАНУ Датум почетка третмана:________________________________________________________________________________ Датум завршетка третмана: _____________________________________________________________________________ Жртва је укључена у третман: ДА____________ НЕ_____________ Датум укључења жртве у третман: ______________________________________________________________________ Третман је прекинут, датум, разлог: _____________________________________________________________________ Третман је довео до позитивних промјена у понашању учиниоца: ДА ______________ НЕ_________________ Оцјена ефекта психосоцијалног третмана 4. САРАДЊА СА ДРУГИМ НАДЛЕЖНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА Назив органа, установе или службе укључене у психосоцијални третман: _____________________________ Датум укључивања друге надлежне институције: _ _____________________________________________________ 5. ПОСЕБНЕ НАПОМЕНЕ У ВЕЗИ СА ПСИХОСОЦИЈАЛНИМ ТРЕТМАНОМ _________________________________ ___________________________________________________________________________________________________________ 27

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Министарство породице, омладине и спорта Републике Српске, Министарство правде Републике Српске, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске и Министарство просвјете и културе Републике Српске потписници су Општег протокола о поступању у случајевима насиља у породици у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“, број 104/13), чији је циљ је обезбиједити координисан, ефикасан и свеобухватан рад потписника Протокола у циљу тренутне помоћи, подршке и заштите жртава насиља у породици, сузбијања и спречавања понављања насиља. Протокол се примјењује од 1.1.2014.године. Крајњи корисници Протокола су сви чланови породице, укључујући директне жртве (у највећем броју жене) и жртве које свједоче насиљу (у највећем броју дјеца), као и учиниоци насиља. Поступањем са дужном пажњом и у складу са Протоколом омогућује се повећана сигурност од насиља у породици, у кратком времену и уз мањи трошак за друштво и појединце. Први и руководећи принцип поступања свих потписника Протокола је заштита сигурности жртве заустављањем насиља и спречавањем понављања насиља, водећи рачуна о избјегавању додатне виктимизације и повређивања жртве. Протокол садржи: 1. начин поступања субјеката заштите који у складу са одредбама Закона о заштити од насиља у породици пружају заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици, без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак; 2. облике и начин сарадње и размјене потребних податка и информација између субјеката заштите; 3. поступање Министарства породице, омладине и спорта као ресорно надлежног Министарства за надзор и праћење примјене Закона о заштити од насиља у породици; и 4. завршне одредбе којима се прописује поступање субјеката заштите у складу са активностима овог Протокола. Потписници овог Протокола обавезали су се да ће, у оквиру својих надлежности, руководећи се принципом заштите сигурности жртве сузбијањем насиља, заустављањем насиља и спречавањем његовог понављања, међусобно сарађивати и креирати механизме за интегрисан и координисан одговор на насиље у породици на нивоу Републике Српске, на сљедећи начин: 28

2. ПОСТУПАЊЕ СУБЈЕКАТА ЗАШТИТЕ А. Полиција Улога и обавеза полиције је да спречава и сузбија насиље у породици, заштити жртву насиља у породици, ради на идентификацији починиоца, прати реализацију изречених заштитних мјера према учиниоцима насиља, води евиденцију о насиљу у породици, доставља извјештаје и предузима и друге мјере и радње из домена полицијског дјелокруга рада у складу са важећим позитивним законским и подзаконским прописима, на сљедећи начин: • полиција је обавезна да заприми пријаву/дојаву о насиљу у породици. Шеф смјене/дежурни полицијски службеник у полицијској станици, као и полицијски службеници на терену, током 24 часа запримају пријаве/дојаве о насиљу у породици, без обзира на који начин се пријава/ дојава подноси (лично, телефоном, анонимно, псeудоанонимно или на други начин); • приликом запримања пријаве, потребно је прикупити што више информација и података о догађају, као што су: информације о врсти насиља, ко је жртва, а ко извршилац насиља, адреса на којој се десило насиље, да ли је било употребе оружја, да ли је потребно позвати хитну медицинску помоћ, да ли је на мјесту догађаја присутан учинилац, да ли је учинилац психички болесник, да ли је склон конзумирању алкохола, опојних дрога и др; • одмах по запримању пријаве/дојаве од стране грађана да је извршено насиље у породици или да се о сазнању за насиље у породици дошло личним запажањем полицијских службеника, шеф смјене/дежурни полицијски службеник на лице мјеста упућује патролу полиције (по могућности да један полицијски службеник буде женског пола) која ће одмах изаћи на мјесто догађаја; • полицијски службеници на лицу мјеста, уколико насиље траје, прво спречавају учиниоца насиља у даљем насилничком понашању и штите жртву насиља, те јој по потреби омогућити неопходно здравствено збрињавање, а потом констатују затечено стање и обезбјеђују лице мјеста, те информишу шефа смјене/дежурног полицијског службеника у полицијској станици ради евентуалног вршења увиђаја; • патрола полиције на лицу мјеста прикупља потребне информације о насиљу: адреса вршења

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

•

• •

•

насиља, мјесто вршења насиља (кућа, стан, улица/трг, угоститељски објекат, радно мјесто, итд), вријеме вршења насиља, да ли се насиље понавља, број лица затечених на лицу мјеста, број жртава насиља затечених на лицу мјеста, број свједока насиља, подаци о извршиоцу/има насиља укључујући породични статус (брачна заједница, ванбрачна заједница, разведен, итд.) да ли је повратник у вршењу насиља, породични однос извршиоца према жртви/ама насиља (супруг, супруга, отац, мајка, син, кћи, брат, сестра, снаха, зет, пуница, свекрва, свекар, очух, маћеха, пасторак, пасторка, старатеља, штићеник, усвојилац, усвојеник, итд.), да ли је извршилац затечен на лицу мјеста, подаци о врсти насиља (психичко, физичко, сексуално, економско, комбиновано), на који начин је вршено насиље (називање погрдним именима, уцјена физички напад, оштећење или уништење заједничке имовине, пријетња, ухођење, принуда, вријеђање, изолација/ограничење слободе кретања, да ли је у насиљу кориштено оружје или оруђе и ако јесте које), подаци о жртви/ама насиља и др. Прикупљање наведених података вршити када се жртва и учинилац насиља налазе у раздвојеним просторијама. Патрола полиције ће обавити разговоре са свједоцима насиља с циљем прикупљања података и информација битних за утврђивање чињеничног стања и за даље поступање полицијских службеника; уколико извршилац насиља посједује легално оружје, патрола полиције га привремено одузима, а у случају сазнања о илегалном посједовању оружја, предузима законом прописане мјере и радње на проналажењу и привременом одузимању оружја, те процесуирању извршиоца насиља; патрола полиције упознаје извршиоца насиља са мјерама које ће против њега бити предузете; полицијски службеници су обавезни обавијестити надлежно Окружно тужилаштво на начин и у року који су прописани Законом о кривичном поступку Републике Српске. Полицијски службеници су, такође, дужни обавијестити надлежни орган старатељства на начин и у року који су прописани Законом о заштити од насиља у породици Републике Српске; о свему наведеном, као и о другим запажањима која се односе на извршено насиље у породици, патрола полиције је обавезна сачинити садржајну службену забиљешку, која ће поред наведених података, садржавати и податке о предузетим

активностима полиције према извршиоцу насиља (да ли је лишен слободе, да ли је извршено привремено одузимање легалног или илегалног оружја или оруђа/средстава којим је вршено насиље и сл) као и предузетим активностима усмјереним на заштиту жртве насиља (обавијештена хитна медицинска помоћ или орган старатељства, да ли је жртва остала са учиниоцем насиља у кући или је смјештена у „сигурну кућу“, код родбине и др).

Б. Правосудни органи Б.1 Судови Циљ поступања суда по овом Протоколу је да заштити жртву од насиља у породици спречавањем и сузбијањем насиља у породици, којим се крше уставом и законом загарантована основна људска права и слободе. У том смислу судови: • што ефикасније користе све законске могућности прописане позитивним правним прописима Републике Српске у сврху заштите жртве насиља у породици; • пружају жртвама судску заштиту психофизичког интегритета и основног права на живот без насиља; • спроводе брз и ефикасан поступак утврђивања прекршајне или кривичне одговорности учиниоца насиља; • у предметима везаним за насиље у породици, означавају са “хитно” и тако поступају; • током вођења поступка, воде рачуна о томе да жртва насиља, која је правно неука, буде обавијештена о својим правима; • на захтјев жртве насиља, законског заступника и/или старатеља, обавјештавају их о исходу поступка и уручују препис правоснажног рјешења; • кроз дежурства, омогућавају приступ суду непрекидно, у складу са законом, а у циљу заштите жртве од насиља у породици.

Б.2. Тужилаштвa Циљ поступања тужилаштва по Протоколу је да заштити жртву од насиља у породици. У том смислу, тужилаштво: • хитно поступа у контакту између овлашћених службених лица (полицијских службеника) и тужилаштва, ради преузимања потребних радњи у сврху кривичног гоњења, те евентуално предузимање потребних мјера за заштиту жртве од учиниоца; 29

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

• прикупља доказе и покреће пред судом поступак против учиниоца насиља; и • остварује сарадњу са другим субјектима заштите, ради заштите, помоћи и подршке жртви.

В. Центри за социјални рад/службе социјалне заштите Поступање центара за социјални рад/служби социјалне заштите када су дјеца жртве насиља у породици: • приликом пријаве или дојаве о насиљу у породици над дјететом, центар за социјални рад/служба социјалне заштите, дужан је ускладити своје поступање са одредбама Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“, број 54/02), Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“, број 37/12 и 90/16) и Закона о заштити од насиља у породици („Службени гласник Републике Српске“, број 102/12); • приликом дјеловања центара за социјални рад/ служби социјалне заштите, у случају насиља над дјецом, центар је дужан остварити сарадњу са свим релевантним појединцима и институцијама у заштити дјететових права и интереса као и у обезбјеђивању његовог адекватног психо-физичког развоја; • по сазнању или пријему пријаве о насиљу над дјететом/дјецом, уколико стручни радник оцијени да постоје основи сумње да је дијете жртва насиља о свему обавјештава полицију; • по дојави је потребно хитно изаћи на терен, обавити разговор са родитељима или старатељима ради стицања увида у породичне и друге прилике дјетета, сазнати да ли је дијете било подвргнуто било којем облику насиља; • по процјени стручног лица или тима стручњака (зависно од капацитета центра за социјални рад/ службе социјалне заштите), уколико се насиље догодило, потребно је што хитније изрећи одговарајуће мјере социјалне заштите и подршке; • упознати родитеље, односно лице које је извршило насиље над дјететом са надлежностима центра за социјални рад у оквиру заштите права и интереса дјетета као и мјерама које ће бити предузете; • на тражење суда, јавног тужиоца или полиције центар за социјални рад је дужан доставити сву документацију која је од значаја за утврђивање и доказивање насиља (нпр: извјештај социјалног радника, извјештај тима о спровођењу надзора, налаз и мишљење психолога, других стручњака, као и извјештај о предузетим мјерама); 30

• редовно пратити да ли се спроводе изречене мјере; • о сваком сазнању или дојави о насиљу над дјецом и поступањима потребно је водити одговарајућу евиденцију разврстану по полу. Поступање центара за социјални рад/служби социјалне заштите када су одрасла лица жртве насиља у породици: • у случају пријаве или дојаве о насиљу у породици над пунољетним лицем, стручна служба за рад на пословима насиља у породици у центру за социјални рад или овлаштена особа дужна је поступити у складу са Законом о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“, број 37/12) и Законом о заштити од насиља у породици („Службени гласник Републике Српске“, број 102/12); • по пријему сазнања, пријаве или дојаве о насиљу у породици обавијестити полицију и доставити им све податке са којима располаже центар за социјални рад /служба социјалне заштите; • сачинити службену забиљешку о информацијама добијеним приликом сазнања, пријаве или дојаве; • упознати жртву са њеним законским правима, мјерама заштите и постојећим санкцијама којима се кажњава насилно понашање; • по обављеном разговору са жртвом на основу процјене стручног радника као и на основу мишљења саме жртве разговарати о предузимању адекватних мјера заштите; • информисати жртву о могућности коришћења бесплатне правне помоћи; • пружити жртви насиља психосоцијалну подршку у складу са Законом о социјалној заштити; • на тражење суда, јавног тужиоца или полиције, центар за социјални рад/служба социјалне заштите је дужан доставити сву документацију која је од значаја за утврђивање и доказивање насиља; • о сваком сазнању или дојави о насиљу над пунољетним лицем и поступањима потребно је водити одговарајућу евиденцију разврстану по полу.

Г. Здравствене установе У случају сумње да је повреда или здравствено стање посљедица насиља у породици, здравствени радник је дужан, са посебном пажњом, сазнати што више чињеница и околности у вези са повредом, односно, са

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

здравственим стањем жртве. Здравствена установа дужна је, ради очувања физичког и менталног здравља жртава насиља у породици, али и санације насталих повреда, осигурати жртви адекватну здравствену заштиту. У свим случајевима сазнања о почињеном насиљу у породици здравствена установа - овлашћена особа дужна је поступати на сљедећи начин: • осигурати жртвама насиља у породици свеобухватну здравствену заштиту ради очувања тјелесног и менталног здравља жртве, а у складу са Законом о здравственој заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број 106/09 и 44/15); • поступати у складу са Протоколом, релевантним законима и другим актима везаним уз здравствене дјелатности ради заштите жртава насиља, те прикупљања, евидентирања и чувања доказа у складу са Законом о евиденцијама и статистичким истраживањима у области здравствене заштите („Службени гласник Републике Српске“, број 53/07); • на основу евиденције о предузетим радњама, сачинити обједињен извјештај и доставити га Министарству породице, омладине и спорта на начин и у року који су прописани Законом о заштити од насиља у породици и Правилником о садржају евиденције и извјештаја о насиљу у породици. У случају сумње или сазнања о насиљу у породици, када жртва насиља у породици дође сама у здравствену установу, запослени у здравственим установама су дужни: 1. пријавити полицији сумњу или сазнање о насиљу у породици, без одлагања; 2. са посебном пажњом разговарати са жртвом насиља, обезбиједити приватност, сазнати што више околности у вези са повредом или здравственим стањем жртве и упутити жртву на Центар за социјални рад. У случају потребе, упутити жртву насиља на даљу обраду. У случају доласка жртве насиља у службу хитне помоћи, обратити посебну пажњу на повреде и цјелокупно стање жртве које би могло упућивати на насиље у породици; 3. у случају сумње на било који облик насиља, констатовати сумњу у медицинској документацији, укључујући чињенице добијене и утврђене прегледом; издати медицинску документацију без накнаде. Забиљешка са изјавом у медицинској документацији обавезно мора бити прочитана жртви насиља, односно лицу

у пратњи жртве; изјаву потписује жртва, ако је пунољетна, или њен пратилац, ако није; 4. документовање насиља треба да ради здравствени радник. Медицинска документација обезбјеђујe непосредни доказ почињеног насиља и злостављања и значајна je за судски процес. Медицинска документација се мора пажљиво и професионално чувати, те мора садржавати сљедеће податке: основне податке, податке о физикалном прегледу, лабораторијске и остале дијагностичке процедуре, те биљешку о процјени, упућивању и праћењу. Медицинска документација се обавезно доставља на увид надлежним органима; 5. у случају сумње или сазнања да је жртва насиља лице са менталним сметњама, лице упутити на лијечење према члану 12. Закона о заштити лица са менталним поремећајима (“Службени гласник Републике Српске”, број 46/04). Уколико је жртва насиља у породици лице лијечено од алкохолизма и других зависности, по потреби га упутити на лијечење и о томе обавијестити центар за социјални рад и полицију; 6. у случају сумње или сазнања да је насиље у породици починило лице са менталним сметњама, лице упутити на лијечење према члану 22. Закона о заштити лица са менталним поремећајима („Службени гласник Републике Српске“, број 46/04), из којег произилази обавеза стављања таквог лица под контролисане услове. Уколико је учинилац насиља у породици лице лијечено од алкохолизма и других зависности, по потреби га упутити на лијечење и о томе обавијестити Центар за социјални рад и полицију. Поступање здравствених установа када су дјеца жртве насиља у породици: 1. препознати и хитно пријавити полицији чињенице које указују на сумњу или сазнање да је према дјетету извршено насиље у породици; 2. пружити хитну медицинску помоћ дјетету уколико за то постоји потреба; 3. обавијестити представнике Центра за социјални рад о чињеницама које указују на сумњу да је према дјетету извршено насиље у породици и да је о истом обавијештена полиција; 4. обезбиједити надлежним органима (Центру за социјални рад, полицији, тужилаштву, судовима) увид у медицинску документацију и пружити им подршку у прикупљању свих релевантних података; 31

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

5. одазвати се на позив суда и дати стручан налаз и мишљење у односу на сљедеће: • медицинске индикације, односно симптоме насиља над дјететом, • повезивање симптома насиља и понашања лица које је под сумњом да је учинилац насиља, • психијатријски статус учиниоца насиља, и • способност дјетета да свједочи у поступку, односно ризике свједочења и најпогодније начине узимања исказа од дјетета.

Д. Васпитно - образовне установе Овај Протокол треба да сензибилише све запослене у васпитно-образовним установама на појаву насиља над дјецом у породици, те обавеже да предузму мјере ради откривања и пријављивања проблема и пружања одговарајуће помоћи дјетету. По пријави или на основу сазнања да је дијете жртва насиља у породици, обавијестити координатора (особу која координише активности предвиђене Протоколом – коју ће свака школа накнадно одредити). Координатор, заједно са директором школе, обавља разговор са дјететом уз обавезно присуство стручних радника васпитно-образовне установе (дипл. психолога, дипл. социјалног радника, дипл. педагога) и стручног радника надлежног центра за социјални рад, на начин да се поступа посебно пажљиво и обазриво, поштујући дјететово достојанство и пружајући му подршку. Одмах по сазнању за насиље над дјететом, координатор обавјештава центар за социјални рад и полицију. Уколико је дијете повријеђено у мјери која захтијева љекарску интервенцију или преглед, или се према околностима случаја може претпоставити да су таква интервенција или преглед потребни, координатор одмах позива службу хитне помоћи или на најбржи могући начин, који не штети здрављу дјетета, прати или осигурава пратњу дјетету до љекара, те чека љекарску препоруку о даљњем поступању и долазак представника органа старатељства. Директор школе или координатор одмах пријављује случај полицији и обавјештава центар за социјални рад и ресорно министарство, те их упознаје са свим чињеницама и околностима случаја и активностима које је школа предузела или ће предузети. На захтјев тужилаштва, полиције или суда, одмах доставити сву расположиву документацију везану за разјашњавање и доказивање насиља над дјететом. Уколико се ради о посебно тешком облику, интензитету или дужем временском трајању насиља, које је изазвало трауму, савјетовати се са стручњацима изван 32

установе - породичне медицине, центра за ментално здравље и центра за социјални рад - који су обавијештени о случају, о начину поступања и помоћи дјетету жртви насиља у оквиру васпитно-образовне установе. Уколико је дијете свједок насиља, предузети потребне мјере ради помоћи дјетету свједоку насиља, по потреби консултовати стручњаке изван установе - породичне медицине, центра за ментално здравље, орган старатељства. О пријави насиља над дјететом, о предузетим активностима, разговорима, изјавама и својим запажањима школа сачињава службену забиљешку, коју на захтјев доставља надлежним органима.

3. ПОСТУПАЊЕ МИНИСТАРСТВА ПОРОДИЦЕ, ОМЛАДИНЕ И СПОРТА Циљ поступања Министарства породице, омладине и спорта по овом Протоколу је праћење и процјена спровођења закона, политика и мјера за сузбијање и спречавање насиља у породици, те допринесе унапређењу координисаног и ефикасног дјеловања у области насиља у породици. У том смислу Министарство: • предлаже Влади Републике Српске усвајање годишњег Акционог плана за сузбијање и спречавање насиља у породици, • подноси Влади Републике Српске годишњу Информацију о спровођењу Акционог плана за сузбијање и спречавање насиља у породици, • сарађује са правним лицима која реализују посебну мјеру подршке привременог збрињавања насиља у породици у сигурне куће, • прикупља, два пута годишње, збирне извјештаје од субјеката заштите који су дужни водити евиденцију о предузетим радњама по закону о заштити од насиља у породици, обрађује их, евидентира и чини доступним јавности (извјештаји за период јануар–јуни достављају се најкасније до 1. августа текуће године, а за период јули –децембар најкасније до 1. фебруара наредне године), • обезбјеђује услове за континуиран рад Савјета за сузбијање насиља у породици и породичној заједници ради унапређења координисаног и ефикасног дјеловања у области насиља у породици, те праћења и процјене спровођења политика и мјера за спречавање и сузбијање насиља у породици, • координише рад тијела које прати спровођење и врши процјену политика и мјера за спречавање

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

и борбу против насиља у породици, у складу са чланом 10. Конвенције о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици Савјета Европе, • прати спровођење Закона о заштити од насиља у породици.

4. ОБЛИЦИ, НАЧИН И САДРЖАЈ САРАДЊЕ Спровођење Закона о заштити од насиља у породици и Општег протокола о поступању субјеката заштите у области насиља у породици претпоставља успостављање сарадње између субјеката заштите и свих институција, установа, органа, организација и служби који учествују у спречавању и сузбијању насиља у породици. Обавезе субјеката заштите који учествују у спречавању и сузбијању насиља у породици те пружају помоћ и заштиту лицу изложеном било којем облику насиља у породици су: 1. Свако надлежно министарство које предузима мјере и активности у заштити од насиља у породици обавезно је пратити спровођење овог Протокола. Са тим циљем, свако министарство доставља Министарству породице, омладине и спорта Републике Српске извјештај о примјени Протокола најкасније до 31. марта текуће године за претходну годину. 2. Водећи рачуна о заштити личности и достојанства жртве насиља у породици и њеног права на заштиту приватности, у извјештају се посебно наводи: број жртава и број учинилаца насиља у породици, пол жртава и учинилаца, старосна доб жртава и учинилаца, облици насиља, сроднички или други однос жртве и учиниоца, малољетна лица и лица са инвалидитетом, број покренутих и завршених поступака, врста, висина и трајање изречених санкција и предузетих мјера. Поред квантитативних података, извјештај садржи процјену ефикасности постојећих закона, политика и мјера и приједлоге за њихово унапређење. 3. На основу збирних података прикупљених путем извјештаја надлежних министарстава из претходне тачке, Министарство породице, омладине и спорта обједињену Информацију са закључком о спровођењу Протокола, доставља Влади Републике Српске. 4. У јединицама локалне самоуправе, одржавати редовне састанке представника надлежних

институција, установа, органа, организација и служби, стручњака, представника академске заједнице који се баве проблематиком насиља у породици и организација цивилног друштва са циљем заједничких активности у области превенције насиља, информисања о насиљу, али и у дијелу интервенције у циљу сузбијања и спречавања насиља у породици, заштите жртава насиља у породици и афирмације њихових права, како у вези са проблематиком појединачних случајева насиља, тако и ради оцјене постигнутих и планирања наредних активности у рјешавању проблема насиља у породици уопште. До краја 2013 . године, у 36 општина у Републици Српској потписани су протоколи о мултисекторској сарадњи и поступању у случајевима насиља у породици. То су: Бања Лука, Приједор, Бијељина, Лопаре, Угљевик, Требиње, Нови Град, Добој, Дервента, Брод, Шамац, Источно Сарајево, Источни Стари Град, Пале, Соколац, Трново, Вишеград, Ново Горажде, Фоча, Рогатица, Чајниче, Вукосавље, Невесиње, Берковићи, Модрича, Гацко, Власеница, Зворник, Козарска Дубица, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Братунац, Милићи, Сребреница и Шековићи. Поред Кривичног закона Републике Српске и Закона о заштити од насиља у породици, којима се предвиђа санкционисање за поједине облике родно заснованог насиља, те наведених подзаконских аката и протокола, у Републици Српској постоје и други закони који су релевантни за спречавање и сузбијање родно заснованог насиља. Закон о раду Републике Српске ( „Службени гласник Републике Српске“, број 1/16) садржи двије одредбе које су релевантне за проблематику родно заснованог насиља. Одредбом члана 24. предвиђено је: Није дозвољено узнемиравање и сексуално узнемиравање, насиље по основу пола, као и систематско злостављање радника од послодавца и других запослених. Узнемиравање у смислу става 1. овог члана јесте свако нежељено понашање узроковано неким од основа из члана 19. овог закона које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и радника, а које изазива страх или ствара понижавајуће или увредљиво окружење. Сексуално узнемиравање, у смислу става 1. овог члана јесте свако вербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, 33

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

као и радника у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара понижавајуће или увредљиво окружење. Насиље на основу пола представља било које дјело које наноси физичку, психичку, сексуалну или економску штету или патњу, као и пријетње таквим дјелима које озбиљно спутавају лица да уживају у својим правима и слободама на принципу равноправности полова, у раду и/или у вези са радом. Мобинг је специфичан облик понашања на радном мјесту, којим једно или више лица систематски, у дужем временском периоду, психички злоставаља или понижава друго лице с циљем угрожавања његовог угледа, части, људског достојанства и интегритета. Послодавац је дужан предузети ефикасне мјере с циљем спречавања, насиља на основу пола, дискриминације, узнемиравања, сексуалног узнемиравања у раду и/или у вези са радом и мобинга, те не смије предузимати никакве мјере према раднику због чињенице да се жалио на насиље, дискриминацију, узнемиравање, сексуално узнемиравање и мобинг. Одредбом члана 25. предвиђено је: У случајевима дискриминације у смислу одредаба чланова 19, 22, 23. и 24.. овог закона лице које тражи запослење, као и радник, може да покрене пред надлежним судом поступак за накнаду штете у складу са законом. У случају спора, терет доказивања да није било дискриминације, односно да је поступљено у складу са законом, уколико лице које тражи запослење, односно лице које је запослено изнесе чињенице које оправдавају сумњу да је послодавац поступио противно одредбама члана 24. став 1. овог закона, на послодавцу је. У случајевима насиља на основу пола, узнемиравања и сексуалног узнемиравања и мобинга, ниједна одредба овог закона не може се тумачити као ограничавање или умањивање права на вођење кривичног или грађанског поступка. Ако суд утврди да је тужба из става 1. овог члана основана, наложиће послодавцу да тужиоцу успостави и обезбиједи остваривање права која су му ускраћена или да плати одговарајућу новчану накнаду. Закон о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, и “Службени гласник Републике Српске”, бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04) садржи 34

одредбе којима се регулише питање накнаде материјалне и нематеријалне штете жртвама. Наиме, чињеница је да жртве различитих облика родно заснованог насиља, било да се ради о сексуалном злостављању или насиљу у породици или неком другом облику родно заснованог насиља, бивају изложене и секундарној виктимизацији, која понекада има веома неповољан утицај на њихов нормалан живот. Зато је неопходно омогућити правичну накнаду за сву штету (материјалну и нематеријалну) коју жртве трпе, а она се остварује у складу са одредбама Закона о облигационим односнима. Поступак за накнаду штете се води у парничном поступку у складу са одредбама Закона о парничном поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Као што је у претходном тексту више пута наглашено, жртвама родно заснованог насиља, посебно жртвама насиља у породици, мора се обезбиједити ефикасна и адекватна заштита и помоћ. У том контексту, неопходно је поменути и релевантне одредбе Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“, број 37/12 и 90/16). Према одредби члана 17, корисник социјалне заштите је лице које се налази у стању социјалне потребе, и то: а) дијете: 1) без родитељског старања, 2) са сметњама у развоју, 3) чији је развој ометен породичним приликама, 4) жртва насиља, 5) жртва трговине дјецом, 6) са друштвено неприхватљивим понашањем, 7) изложено социјално ризичним понашањима, 8) коме је због посебних околности потребна социјална заштита; б) пунољетно лице: 1) материјано необезбијеђено и за рад неспособно лице, 2) са инвалидитетом, 3) старије, без породичног старања, 4) са друштвено неприхватљивим понашањем, 5) жртва злоупотребе психоактивних супстанци, 6) жртва насиља у породици, 7) жртва трговине људима и 8) коме је због посебних околности потребна социјална заштита. Према одредби члана 18, корисници социјалне заштите, у смислу члана 17. овог закона су: а) дијете: тачка 4) коме се наноси физичка, психичка, и сексуална патња или емоционална бол, као и

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

пријетња таквим дјелима или занемаривање, небрига и незадовољавање основних животних потреба, што га озбиљно спутава да ужива у својим правима и слободама, и б) пунољетно лице: в) коме се у породичном окружењу наноси физичка, психичка, економска и сексуална патња или емоционална бол, као и пријетња таквим дјелима, а које су због тих околности нађе у стању социјалне потребе. Жртва насиља дијете и пунољетно лице могу остварити право у социјалној заштити, које је прописано чланом 20. Према одредби члана 20, права у социјалној заштити по овом закону су: а) новчана помоћ, б) додатак за помоћ и његу другог лица, в) подршка у изједначавању могућности дјеце и омладине са сметњама у развоју, г) смјештај у установу, д) збрињавање у хранитељску породицу. Закон о социјалној заштити прописује дјелатност Центра за социјални рад. Одредбом члана 101. предвиђено је: (1) У спровођењу дјелатности социјалне заштите и социјалног рада, Центар врши јавна овлаштења: a) пружа прву стручну помоћ грађанима, б) рјешава у првом степену о остваривању права утврђених овим законом и одлукама о проширеним правима у јединицама локалне самоуправе, в) рјешава у првом степену о остваривању права из области дјечје заштите, г) рјешава у првом степену о остваривању права из области породично-правне заштите и старатељства, д) ради на спровођењу мјера према малољетним лицима у кривичном поступку, ђ) пружа социјалне услуге у поступку рјешавања о правима из области социјалне заштите, е) врши надзор над хранитељским породицама, ж) води евиденцију и документацију о правима, пруженим услугама и предузетим мјерама у оквиру своје дјелатности и издаје увјерења на основу евиденције и з) врши исплату новчаних права утврђених овим законом и другим прописима и општим актима. (2) Осим послова из става 1. овог члана, Центар обавља и стручне послове у спровођењу социјалне заштите и социјалног рада, породичне и дјечје заштите, и то:

а) открива и прати социјалне потребе грађана и проблеме у области социјалне заштите, б) предлаже и предузима мјере у рјешавању социјалних потреба грађана и прати њихово извршење, в) предлаже мјере за унапређивање социјалне заштите и планирање развоја система социјалне заштите у локалним заједницама, организује и спроводи одговарајуће облике социјалне и дјечје заштите и непосредно пружа социјалне услуге, г) прати стање у области дјечје и породично-правне заштите, покреће иницијативе и предлаже мјере за унапређивање система дјечје и породичне заштите, д) развија и унапређује превентивне активности које доприносе спречавању и сузбијању социјалних проблема, ђ) пружа дијагностичке услуге, спроводи одговарајући третман, савјетодавне, терапијске услуге и стручну помоћ корисницима, е) подстиче, организује и координира професионални и добровољни рад у области социјалне заштите, ж) ради на развоју разноврсних модела збрињавања корисника у заједници и социјалних услуга у складу са потребама корисника, развија социјални рад у заједници, з) пружа услуге помоћи и његе у кући, дневног збрињавања и прихватилишта, и) подстиче и развија самопомоћ, добровољни рад, међуљудску солидарност, добротворне и хуманитарне дјелатности, ј) обавља послове савјетовалишта за проблеме брака и породице, васпитања дјеце, усвојења, односа родитеља и дјеце, к) обавља аналитичко-истраживачке послове у локалним заједницама и л) обавља и друге послове утврђене законом и одлукама јединица локалне самоуправе. Правилником о стандардима за реализацију сигурне куће („Службени гласник Републике Српске“, број 25/13), којим се у члану 3. прописује: (1) Под појмом “сигурна кућа” подразумијева се посебна мјера подршке којом се обезбјеђује збрињавање, подршка и помоћ жртвама насиља у породици, коју може реализовати правно лице у складу са законом. (2) Мјере подршке које се обезбјеђују кроз сигурне куће усмјерене су на остваривање циљева и задатака којима се задовољавају основне потребе жртава насиља у породици, а обухватају: 35

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

а) обезбјеђивање смјештаја, исхране и хигијене, б) пружање савјетодавне и психолошке подршке, в) пружање медицинске, правне и социјалне помоћи и г) пружање подршке при контакту са надлежним институцијама. (3) Мјере подршке из става 2. овог члана доступне су жртвама насиља у породици 24 часа дневно, сваког дана у години, без било каквих трошкова. Посебан вид заштите од насиља у породици регулисан је кроз одредбе Породичног закона Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 54/02, 41/08 и 63/14), којим је предвиђена могућност одузимања родитељског права и дужности у посебним случајевима које се могу подвести под насиље у породици као облик родно заснованог насиља. Одредбом члана 106. овог закона предвиђено је: (1) Родитељу који злоставља дијете, злоупотребљава родитељско право, или је напустио дијете, занемарио бригу о дјетету и занемарио своје родитељске дужности суд ће у ванпарничном поступку одузети родитељско право. (2) Родитељ злоупотребљава родитељска права и дужности: 1. ако спроводи физичко или психичко насиље над дјететом, 2. ако сексуално искоришћава дијете, 3. ако експлоатише дијете присиљавајући га да претјерано ради или да обавља рад непримјерен његовом узрасту, 4. ако дјетету дозвољава уживање алкохолних пића, дрога или других опојних супстанци или га на то наводи, 5. ако наводи дијете на било који облик друштвено неприхватљивог понашања, 6. ако на било који други начин грубо крши права дјетета. Одредбом члана 107. предвиђено је: (1) Поступак ради одузимања родитељског права покреће орган старатељства, родитељ, односно усвојилац. (2) Орган старатељства дужан је покренути поступак за одузимање родитељског права и у случају кад на било који начин сазна да постоје околности из става 1. претходног члана. (3) Правоснажна одлука о одузимању и враћању родитељског права доставља се надлежном матичару, а уколико дијете има неко право на некретнинама, одлука се доставља земљишно-књижном, односно катастарско-књижном регистру. 36

Родитељско право одузима се у ванпарничном поступку, на основу приједлога за одузимање родитељског права. С обзиром на обавезе које су предвиђене Законом о заштити од насиља у породици, битно је поменути и одредбе Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“, бр. 106/09 и 44/15), које говоре о праву пацијента на повјерљивост личних информација. Наиме, одредбом члана 29. предвиђено је да пацијент има право на повјерљивост личних информација које је саопштио надлежном доктору, укључујући и оне које се односе на његово стање здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре. Забрањено је да надлежни доктор, без писменог пристанка пацијента, саопшти другим лицима личне податке о пацијенту из става 1. овог члана, осим када је на то обавезан посебним законом. Имајући у виду чињеницу да је ставом 1.а члана 12. Закона о заштити од насиља у породици предвиђена обавеза за субјекте заштите (у које спадају и здравствене установе), као и за запослене у здравственим установама, да одмах по сазнању да је учињено насиље у породици или да постоје основи сумње да је учињено насиље у породици пријаве то полицији, произилази закључак да у случајевима пријављивања насиља у породици не постоји повреда пацијентовог права на повјерљивост. Поред тога, Кривични закон Републике Српске, који у одредби члана 173. инкриминише неовлашћено откривање професионалне тајне у случају када адвокат, љекар или друго лице неовлашћено открије тајну коју је сазнало у вршењу свог позива (став 1) у ставу 2. овог члана предвиђа да нема кривичног дјела уколико је тајна откривена у општем интересу или интересу другог лица који је претежнији од интереса чувања тајне. С обзиром на то да је спречавање и сузбијање свих облика родно заснованог насиља, које представља облик дискриминације, прокламовано као циљ којим теже све савремене државе, откривање чињеница везаних за поједина кривична дјела родно заснованог насиља, односно њихово пријављивање, врши се у општем интересу. Обавеза пријављивања других кривичних дјела која представљају поједине облике родно заснованог насиља, нпр. силовања, произилази из одредаба Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 53/12), којим је предвиђена обавеза пријављивања кривичног дјела. Наиме, према одредби члана 221, службена и одговорна лица у свим органима власти у Републици

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Српској, јавним предузећима и установама дужна су да пријаве кривична дјела о којима су обавијештена или о којима сазнају на неки други начин. У таквим околностима, службено и одговорно лице предузеће мјере да се сачувају трагови кривичног дјела, предмети на којима је или помоћу којих је учињено кривично дјело и други докази о њима и обавијестиће о томе, без одгађања, овлашћено службено лице или тужилаштво (став 1). Здравствени радници, наставници, васпитачи, родитељи, старатељи, усвојиоци и друга лица која су овлашћена или дужна да пружају заштиту и помоћ малољетним лициам, да врше надзор, одгајање и васпитавање малољетника, а који сазнају или оцијене

да постоји сумња да је неко малољетно лице жртва сексуалног, физичког или неког другог злостављања, дужни су да о тој сумњи одмах обавијесте овлашћено службено лице или тужиоца. У члану 222. регулисано је пријављивање кривичног дјела од стране грађана. Наиме, према овој одредби, грађанин има право да пријави извршење кривичног дјела. Међутим, у ставу другом наведено је да је свако дужан да пријави извршење кривичног дјела када непријављивање кривичног дјела представља кривично дјело, чиме право грађана на пријављивање прелази у обавезу пријављивања кривичног дјела у наведеним случајевима.

5. СТРАТЕШКИ ОКВИР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Стратегија за сузбијање насиља у породици за период 2014-2019. поставља сљедећу визију: “Жртве насиља у породици у Републици Српској имају обезбијеђену адекватну помоћ, подршку и заштиту од насиља у породици – Република Српска без насиља у породици”, и мисију: “Коришћењем свих расположивих капацитета у сузбијању насиља у породици јачати повјерење жртава у владавину закона и институције власти на свим нивоима, уз максималну укљученост свих сегмената друштва”. Стратешки правац 1: Превенција насиља у породици Стратешки циљ 1: Јачање превентивне политике и одвраћање од насиља у породици

Стратешки правац 2: Подршка и помоћ жртвама насиља у породици Стратешки циљ 2: Ефикасна примјена Закона о заштити од насиља у породици Стратешки правац 3: Заштита жртава од насиља у породици Стратешки циљ 3: Насиље у породици је дјело од исте друштвене опасности као и свако друго кривично и прекршајно дјело – преиспитивање казнене политике Стратешки правац 4: Праћење спровођења закона, политика и мјера против насиља у породици Стратешки циљ 4: Усклађивање са стандардима у области насиља у породици

6. СТАЊЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

У сврху припреме Ресурсног пакета, било ја важно анализирати стање родно заснованог насиља и мапирати републички одговор у Републици Српској, те је израђен упитник (Прилог 2), који је достављен на попуњавање свим министарствима у Влади Републике Српске, Гендер центру - центру за једнакост и равноправност полова у Влади Републике Српске (у даљем тексту: Гендер центар Републике Српске), свим установама социјалне заштите и Фондацији “Удружене жене”. Упитник је имао је за циљ направити пресјек досадашњег стања у области спречавања и сузбијања родно заснованог насиља, како у домену релевантних истраживања из ове области, тако и у домену превенције и поступања. Сви достављени одговори и упитници анализирани су и сублимирани у једну информацију, која је кључни дио овог поглавља. Током 2012. године, на подручју Босне и Херцеговине је по први пут спроведено истраживање о распрострањености и учесталости насиља над женама, чијом су реализацијом у Републици Српској координисали Гендер центар Републике Српске и Републички завод за статистику Републике Српске. Истраживање је спроведено у заједничкој сарадњи Агенције за равноправност полова БиХ, Гендер центра ФБиХ, Гендер центра Републике Српске, Агенције за статистику БиХ, Завода за статистику ФБиХ и Републичког завода за статистику Републике Српске. Истраживање је извршено на репрезентативном узорку и у складу са индикаторима Уједињених нација за праћење преваленције и инциденције насиља над женама и у породици. Налази истраживања дати су агрегирано, како за цијелу Босну и Херцеговину (изузев Брчко Дистрикта БиХ), тако и појединачно за Републику Српску и Федерацију БиХ, како би се омогућило да подаци буду у функцији спровођења закона и мјера за спречавање и сузбијање насиља, које спадају у надлежности ФБиХ и Републике Српске. Овдје су наведени подаци који се односе на Републику Српску. Проучавано је физичко, психичко, сексуално и економско насиље над женама, унутар породице и изван ње. Нађено је да су жене изложене високим ризицима

од насиља, прије свега у свом непосредном, интимном окружењу партнерских и породичних односа, а потом и у широј заједници. Када је у питању Република Српска, подаци овог истраживања показују да је 47,3% испитаних жена доживјело неки облик насиља у узрасту од 15 година па надаље, што, с обзиром на висок проценат, говори о размјерама и тежини овог друштвеног проблема. Најчешћи облик насиља коме су изложене жене је психичко, као и комбиновано психичко и физичко насиље. Најшире је распрострањено насиље које према женама врше садашњи или бивши партнери (преко 70%) и, у цјелини гледано, сфера интимних партнерских и породичних односа далеко је већи извор опасности од насиља за жене него што је то шира заједница. Младе жене су више изложене насиљу него старије, а сеоске жене више него градске. Жене слабијег здравља и са инвалидитетом нису поштеђене насиља – њихове стопе преваленције су исте као и у подузорку здравих жена и жена без инвалидитета. Код жена, које су у вријеме истраживања биле жртве насиља током посљедњих годину дана, чешће се јављају лоша расположења, туга (у 50,9% случајева код жртава наспрам 24,7% код оних које нису жртве), осјећај узнемирености, страха, губитак апетита, тешкоће код концентрације, јасног размишљања, учења и др. Поред различитих психосоматских тегоба, важне посљедице по здравље су и повреде које су жене задобиле приликом физичког или сексуалног злостављања. Најчешће се ове повреде јављају као огреботине, модрице, неодређени физички бол, али је значајан удио и жена које су доживјеле губитак свијести, веће модрице, подливе и сл. Поједине жене биле су изложене веома тешким облицима насиља па су задобиле преломе костију или чак ране нанијете оружјем. Истраживање је имало за циљ да покаже и какав је одговор надлежних служби у случајевима насиља над женама и у породици, али и ставове жена о тражeњу помоћи, те је овом приликом важно навести нека важна сазнања која се односе на службе здравствене заштите. Уопште забрињава чињеница да жене не препознају довољно које су иснтитуције и организације 39

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

надлежне за проблем насиља над женама. Наиме, на питање да наведу неке институције за које знају да би могле да пруже подршку у случајевима насиља, 13% жена није знало да наведе ниједну институцију, а највећи број препознаје значај полиције. Свега 6,8% жена препознају здравствене службе као мјесто гдје се могу обратити за помоћ. С друге стране, зaнимљива је чињеница да је, од укупног броја жена које су биле изложене физичком насиљу, њих тек 20% затражило здравствену помоћ. Разлози због којих се нису обраћале за помоћ здравствној установи су углавном мањи обим повреде, срам, страх дa учинилац не сазна да се неком обраћала, недостатак доктора у мјесту у којем живи, итд. Забрињава то да у чак 13% пријављених случајева доктор није ни поставио питање о поријеклу повреде, што би била његова основна дужност у тим ситуацијама. Такође забрињава чињеница да је у готово половини случајева доктор само пружио медицинску помоћ и није предузео ниједан корак у даљем процесуирању случаја, чиме би се обезбиједио основ за правну подршку. У 35,9% случајева, доктори су обавијестили полицију у складу са законским прописима Републике Српске. Када су у питању актуелни статистички подаци о броју пријављених и процесуираних случајева насиља у породици, као једног од најраспрострањенијих облика родно заснованог насиља, подаци којима располажу различити субјекти заштите показују да је насиље у породици у Републици Српској у порасту, при чему треба узети у обзир и чешће пријављивање. Нарочито су значајни подаци Министарства унутрашњих послова Републике Српске, према којима је у току 2015. године запримило укупно 1089 пријава у вези са насиљем у породици по којима је даље поступало. У складу са Законом, Министарство унутрашњих послова Републике Српске као овлашћени орган, покренуло је 736 поступака пред прекршајним одјељењем надлежног основног суда, док је по 353 запримљене пријаве доставило извјештај надлежном тужилаштву. Полиција је лишила слободе 138 учиниоца насиља у породици, 132 мушкарца и шест жена. Надлежном тужилаштву спроведено је 40, а надлежном суду 98 учинилаца насиља у породици. Такође, полиција је предузела законом прописане мјере и радње на проналажењу и привременом одузимању оружја, те је у току 2015. године 46 учинилаца насиља у породици посједовало оружје, а у четири случаја је учинилац и употријебио оружје. Министарство унутрашњих послова Републике Српске евидентирало је 1157 учиниоца и 1310 жртава насиља у породици (један учинилац вршио је насиље над више чланова породице). Међу учиниоцима насиља знатно је већи број мушкараца и то 1026 или 40

88,7%, док је 131 или 11,3% жена извршило насиље у породици. Ово потврђује родну заснованост насиља у породици и потребу да се настави са континуираним обукама свих службених лица, како Министарства унутрашњих послова Републике Српске, тако и других субјеката заштите, о специфичностима ове врсте насиља, факторима ризика родно заснованог насиља, динамици насиља у вези интимних партнера, утицају родно заснованог насиља на жртву и остваривање права признатих позитивним прописима Републике Српске, као и свим другим аспектима од значаја за заштиту жртава насиља у породици. Учиниоци насиља у породици најчешће су мушкарци између 31 и 50 година живота (44%), и у групи од 51 до 65 година (19,8% од укупног броја учинилаца). Насиље у породици у 2015. години најчешће се дешавало у брачној партнерској заједници, гдје је мушкарац у 461 случају учинилац насиља, док је то жена била у 60 случајева. Међутим, насиље у породици може бити и међугенерацијско, када укључује било која два члана или више чланова породице различитих генерација: у 108 случајева евидентирано је да је син учинилац насиља над оцем, а у 123 случаја отац над сином. Такође, у 63 случаја син је био учинилац насиља над мајком, а евидентирано је и 66 случајева насиља оца над кћерком. У 225 случајева насиље је учинио неки други члан породице. Значајан број учинилаца насиља у породици припада категорији ‹›неки други члан породице››, те је у наредном периоду, у сарадњи са субјектима заштите, потребно посебно анализирати ове предмете како би се установило на кога се односе, тј. каква је природа односа између жртве и учиниоца, те да ли је потребно осмислити и планирати посебне мјере када су у питању ова лица. Од 1310 жртава насиља у породици, 122 је дјеце или 9,2%. У свим случајевима насиља у породици, па тако и у оним када су дјеца жртве насиља у породици, према Општем протоколу о поступању у случајевима насиља у породици у Републици Српској, полиција обавјештава надлежни орган старатељства на начин и у року који је прописан Законом о заштити од насиља у породици Републике Српске. Највећи број жртава преживио је физичко насиље (577), затим психичко насиље (431), угрожавање спокојства (158), као и комбинација више облика насиља (157). У 2015. години хитне мјере заштите прописане Законом о заштити од насиља у породици нису довољно искоришћене нити је њихов значај за заштиту жртве и спречавање понављања насиља на одговарајући начин препознат. Наиме, могућност да предложе суду изрицање хитних мјера заштите припадници Министарства

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

унутрашњих послова Републике Српске су у току 2015. године користили у 11 случајева насиља у породици, од којих је спроведено укупно пет хитних мјера заштите забраном приближавања и контактирања учиниоца насиља са жртвом. Поред тога, примјетан је значајан пад у поређењу са 2014. годином, у којој су спроведене 23 хитне мјере заштите, односно, у току 2015. године спроведено је 78,3% мање хитних мјера заштите. Важно је нагласити да су хитне мјере заштите новији институт за заштиту жртава насиља у породици (уведен Законом 2012. године) који се може користити како прије покретања, тако и у току поступка пред правосудним органима. Хитне мјере заштите су: удаљење учиниоца насиља из стана, куће или другог стамбеног простора и/или забрана приближавања и контактирања учиниоца насиља са жртвом насиља у породици. Хитне мјере заштите омогућавају потпуно другачији приступ у процедури поступања у акутним случајевима насиља у породици. Циљ им је тренутно отклањање опасности по физички и психички интегритет жртве, прекид насиља и удаљење учиниоца, што резултира правовременом и ефикасном заштитом жртава насиља у породици у тренутку његовог дешавања. Примјеном ових мјера спречава се насиље у породици, осигурава нужна заштита здравља и безбједности жртве насиља, те отклањају оне околности које погодују или подстицајно дјелују на извршење нових радњи насиља у породици. Ове мјере су стандард поступања у области заштите од насиља у породици, а њихово нормативно-правно дефинисање прилагођено је нашем правном систему. Такође, важно је навести и да хитне мјере заштите нису предвиђене као санкција за починиоце насиља у породици, већ су усмјерене према жртви насиља у породици, односно њихов је циљ да се помогне жртви и да се заштити жртва, независно од било којег другог поступка. У наредном периоду, када су у питању хитне мјере заштите, неопходно је анализирати и утврдити који су разлози за недовољну искоришћеност овог института, у циљу њиховог адекватног коришћења и смањења броја жртава насиља у породици које су присиљене да напуштањем заједничког домаћинства, најчешће са малољетном дјецом, сигурност пред понављањем насиља траже изван свог породичног окружења. Овом анализом би требало обухватити, као минимум, поред надлежних центара јавне безбједности, и правосудне органе али и, по могућности, директне жртве насиља

у породици и породичној заједници. Такође, стручна савјетовања и састанци са представницима полиције и правосуђа, како у Републици Српској, тако и са представницима земаља у региону чији правни системи препознају могућност изрицања хитних мјера заштите, ради размјене искустава у примјени овог института, могли би да помогну у побољшању примјене хитних мјера заштите од насиља у породици у Републици Српској. За разлику од хитних мјера заштите, које се могу изрећи како прије покретања поступка, тако и у току поступка који се води против учиниоца насиља у породици и које су као такве усмјерене на заштиту жртве а не на учиниоца у смислу санкције за учињено насиље, заштитне мјере се изричу по спроведеном прекршајном поступку и представљају санкцију за учињено насиље у породици. Број спроведених заштитних мјера у 2015. години повећан је за 104,2% у односу на 2014. годину. Полиција је у току 2015. године предложила изрицање 110 заштитних мјера и то: пет заштитних мјера - забрана приближавања жртви; 72 заштитне мјере - забрана узнемиравања или ухођења жртве; 17 заштитних мјера - обавезно лијечење од зависности; шест заштитних мјера - обавезан психосоцијални третман и 10 заштитних мјера - удаљење из стана, куће или неког другог стамбеног простора. Полиција је спровела 98 заштитних мјера чије је спровођење у надлежности МУП-а , и то: 86 заштитних мјера - забрана узнемиравања или ухођења жртве; седам заштитних мјера - забрана приближавања жртви; и пет заштитних мјера - удаљење из стана, куће или неког другог стамбеног простора. Здравствене установе су, према Закону о заштити од насиља у породици, Правилнику о начину спровођења заштитне мјере – обавезан психосоцијални третман (“Службени гласник Републике Српске”, број 111/14) и Правилнику о начину спровођења заштитне мјере обавезно лијечење од зависности (“Службени гласник Републике Српске”, број 5/15), задужене за спровођење ових заштитних мјера. Учинилац насиља у породици којем је суд изрекао заштитну мјеру - обавезно лијечење од зависности или обавезан психосоцијални третман, обавезан је да учествује у спровођењу те мјере. Здравствене установе у којима се спроводе ове мјере воде евиденцију о лицима која су јој упућена ради спровођења мјера, као и њиховом току и резултатима.8

Према Правилнику о садржају евиденције и извјештаја о насиљу у породици („Службени гласник Републике Српске“, бр. 71/13 и 93/14), и здравствене установе, као и центри за социјални рад, у обавези су два пута годишње достављати

извјештаје Министарству породице, омладине и спорта. Извјештаји за период јануар – јун достављају се најкасније до 1. августа текуће године, а за период јул – децембар најкасније 1. фебруара наредне године.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

На обавезан психосоцијални третман у здравствене установе у 2015. години упућено је 19 мушкараца и осам жена учинилаца насиља у породици, а на обавезан третман болести зависности упућено је 13 мушкарца, што је у односу на 2014. годину мање за 41%. Наведени подаци су у сагласности са подацима које су доставила прекршајна одјељења основних судова. Имајући у виду обавезу здравствених установа да о спровођењу ових мјера обавјештавају суд који их је изрекао, било би корисно анализирати до сада спроведене мјере, посебно из перспективе досадашњих иницијатива за увођење рада са учиниоцима насиља у породици, лиценцирања стручњака и акредитовања посебних програма за учиниоце насиља који су спремни да се добровољно укључе у третман. Рад са учиниоцима насиља, према искуствима земаља које имају овакве програме, може да допринесе дугорочном искорјењивању насилног понашања. Потребно је радити на стварању услова за примјену ове мјере у пракси, што подразумијева како измјене законске регулативе, тако и обуку стручњака за ову специфичну врсту посла. У 2015. години, укупан број жртава насиља упућених на медицински третман, а који не укључује третман у установама за ментално здравље, био је 145 (111 женског и 34 мушког пола). Од укупног броја жртава које су упућене на медицински третман, евидентирано је и четворо дјеце. Укупно је 107 жртва упућено на третман у установу за ментално здравље (88 женског и 19 мушког пола, од тога 12 дјеце: пет дјечака и седам дјевојчица). У Републици Српској је и током 2015. године била у функцији СОС линија 1264 за помоћ жртвама насиља над женама и насиља у породици. Бесплатне телефонске линије су један од најбољих начина за омогућавање жртвама насиља да пронађу потребну помоћ. Специјализовану подршку жртвама насиља у породици путем телефонске линије пружа обучено особље правних лица која реализују посебну мјеру подршке жртвама насиља у породици, сигурну кућу. Током позива, жртвама се пружа неопходна правна и психосоцијална помоћ. За евиденцију појединачних СОС позива и мјесечних извјештаја користе се посебни обрасци путем којих се једном мјесечно извјештава о броју примљених позива. Током 2015. Године, евидентирано је 3.048 позива према СОС линији 1264. Све позиве упутиле су жене, које су најчешће припадале узрасној групи између 19-60 година живота, њих 2.586. Такође, евидентирано је и 154 позива од стране дјевојчица до 18 година, те 236 позива жена од 60 и више година живота (код 72 позива није евидентирана животна доб жене). У складу са Законом о заштити од насиља 42

у породици, у 2015. години реализована је посебна мјера подршке жртвама насиља у породици, сигурна кућа, у којој се обезбјеђује привремено збрињавање, сигуран смјештај и помоћ жртвама насиља у породици. У складу са Правилником о стандардима за реализацију сигурне куће и Правилником о садржају и начину вођења регистра сигурних кућа, у Републици Српској дјелују три сигурне куће: у Бањалуци, Модричи и Бијељини. Капацитет сигурних кућа је 55 лежајева: у Бањалуци 24, Модричи 16 и Бијељини 15. Током 2015. Године, у сигурним кућама било је збринуто 76 жртава насиља у породици: 31 жена и 45 дјеце, које су користиле право на посебну мјеру подршке – сигурну кућу у трајању од укупно 4.627 дана. Министарство унутрашњих послова Републике Српске је у 2015. години у сарадњи са програмом ICITAP у БиХ започело кампању под називом ‹›Стоп насиљу у породици››. Током 2015. Године, кампања је реализована у ЦЈБ Бањалука и ЦЈБ Бијељина, те ће се у току 2016. године реaлизовати и по осталим центрима јавне безбједности. Током кампање, грађанима на најфреквентнијим дијеловима градова дијељен је промотивни материјал, а том приликом полицијски службеници су грађане упознавали и са одредбама прекршаја и кривичног дјела ‹›насиље у породици››. Такође, припадници полиције учествовали су на више скупова и округлих столова на којима је било ријечи о превенцији и заштити од насиља у породици (у Бањалуци, Приједору, Прњавору, Бијељини, Требињу). У сарадњи са TAIEX-ом, Министарство унутрашњих послова Републике Српске организовало је и дводневну радионицу ‘’Борба против насиља над женама’’, у новембру 2015. године. Учешће на радионици узели су експерти из области заштите од насиља у породици из Италије и Словеније, који су представницима Министарства унутрашњих послова говорили о поступањима и процедурама полицијских службеника на лицу мјеста дешавања породичног насиља, о методама обављања разговора за жртвама, те другим темама значајним за поступање припадника Министарства унутрашњих послова. Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске, у оквиру спровођења Стратегије за борбу против насиља у породици до 2013. године, а уз подршку Гендер-центра и средстава ФИГАП-а, реализовало је опсежан програм едукације здравствених и социјалних радника на подручју цијеле Републике Српске о поступању у случајевима насиља у породици. Одржано је девет петодневних курсева усавршавања (семинари за предаваче) током 2012. године, а едукацијом је било обухваћено укупно 170 стручњака запослених у здравственим институцијама и центрима за социјални рад.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Поред тога, ово министарство је реализовало и пројекат под називом “Јачање система социјалне заштите и инклузије дјеце у БиХ” уз подршку представништва UNICEF-а у Босни и Херцеговини, у оквиру ког су такође реализовани и курсеви усавршавања у сфери насиља у породици. Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске је у сарадњи са UNFPA израдило “Ресурсни пакет за одговор пружалаца здравствених услуга у Републици Српској на родно засновано насиље”. Овај Ресурсни пакет припремљен је са циљем пружања подршке здравственим радницима и здравственим сарадницима у Републици Српској приликом пружања услуга жртвама родно заснованог насиља. Ресурсни пакет резултат је рада интердисциплинарне радне групе сачињене од представника институција, организација и установа које у својој надлежности имају заштиту жртава насиља. Здравствени сектор има специфичну и комплексну улогу у превенцији и борби против насиља у породици и родно заснованог насиља, будући да су здравствени радници често први којима се жртве насиља обраћају за помоћ, али и међу првима који су у прилици препознати симптоме насиља када особе о томе нису спремне да јавно говоре. Припремљен је пакет за усавршавање здравствених радника, који је прилагођен за припрему тематских предавача: “Одговор пружалаца здравствених услуга у Републици Српској на родно засновано насиље”. Припрема тематских предавача одржана је у мају 2016. године. Одржан је семинар на тему “Одговор пружалаца здравствених услуга на родно засновано насиље” у Брчком 24. и 25. август 2016. године и на тему “Одговор пружалаца здравствених услуга у Републици Српској на родно засновано насиље” у Бањалуци 20. и 21. септембра и 27. и 28. септембра 2016. године. Интердисциплинарна радна група, коју чине представници Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске, Министарства породице, омладине и спорта Републике Српске, Агенције за сертификацију, акредитацију и унапређење квалитета Републике Српске и Дома здравља Бањалука, уз подршку Партнерства за јавно здравље и UNFPA припремила је Протокол за

поступање у случајевима родно заснованог насиља у Дому здравља Бањалука. У сарадњи са UNFPA, Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске припрема Пакет за едукацију професионалаца у Републици Српској за спровођење психосоцијалног третмана учинилаца родно заснованог насиља. Током 2015. године, институције Владе Републике Српске сарађивале су са међународним организацијама које дјелују у БиХ, а које се баве спречавањем и сузбијањем родно заснованог насиља. Редовно су одржавани састанци са представницима UNFPA, UNDP, UNWOMEN и IOM мисијама у БиХ. Координисан одговор институција унутар здравственог система и система социјалне заштите, те осталих субјеката унутар мултисекторског рефералног механизма од пресудне је важности за спречавање даљњих насилних односа и пружање адекватне подршке преживјелим, али и учиниоцима родно заснованог насиља и насиља у породици. Локалне заједнице имају велику улогу у борби против против родно заснованог насиља у Републици Српској. До краја 2013. године, у 36 општина у Републици Српској потписани су протоколи о мултисекторској сарадњи и поступању у случајевима насиља у породици: Бања Лука, Приједор, Бијељина, Лопаре, Угљевик, Требиње, Нови Град, Добој, Дервента, Брод, Шамац, Источно Сарајево, Источни Стари Град, Пале, Соколац, Трново, Вишеград, Ново Горажде, Фоча, Рогатица, Чајниче, Вукосавље, Невесиње, Берковићи, Модрича, Гацко, Власеница, Зворник, Козарска Дубица, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Братунац, Милићи, Сребреница и Шековићи. У Бањалуци постоји и мултидисциплинарни мобилни тим, који излази на терен по позиву у случајевима насиља у породици. У неким општинама постоје веома добро организовани локални реферални механизми и ту се потписани протоколи поштују и слиједе, док у већем броју њих, нажалост, потписани протоколи постоје само као доказ да су те општине биле дио неког ad hoc пројекта чија је једна од активности била и израда једног оваквог протокола.

7. ПРУЖАЊЕ ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА: ЕЛЕМЕНТ МУЛТИСЕКТОРСКОГ ОДГОВОРА НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ – СТАНДАРДНЕ ОПЕРАТИВНЕ ПРОЦЕДУРЕ

7.1. Сврха и циљеви Сви пружаоци услуга који су у директном контакту са жртвама родно заснованог насиља треба да познају и поштују основна начела. Сви пружаоци услуга имају задатак да пажљиво саслушају жртве, те да им дају потпуне и јасне информације. Код мање комплексних случајева, сваки стручњак који је у контакту са жртвом родно заснованог насиља треба да јој пружи минимум психосоцијалне подршке; између осталог, потребно је да учини сљедеће: • процијени сигурност жртве; • активно саслуша жртву и, у сврху почетне процјене, током разговора или савјетовања, постави посебно конципирана битна и непристрасна питања; • поштује ограничења која у погледу комуникације постави жртва; • пружи основну емоционалну подршку жртви, у угодној и повјерљивој атмосфери; • подсјети жртву да она није крива и да одговорност за чин родно заснованог насиља има учинилац; • жртви пружи јасне и потпуне информације о доступним службама којима се може обратити; • изради кратак план заштите, нарочито када жртва није спремна да направи било какав корак у правцу прекидања родног заснованог насиља и да се носи са насталом траумом (план не наметати, него га израдити заједно са жртвом или уз њену сагласност жртве, користећи методе и технике савјетовања. Битно је да у изради плана наведемо жртву на могуће приједлоге, без икаквог наметања; водити се принципима индиректног савјетовања); 44

• помоћи жртви да свјесно донесе одлуку, при чему јој не треба говорити шта да ради нити куда да иде. Пружаоци психосоцијалних услуга обично су и водитељи случајева који координишу све услуге које пружају сви актери. Главни циљ пружања психосоцијалних услуга је пружање подршке жртви да врати самопоштовање и контролу над својим животом. Кратак опис психосоцијалне подршке односи се на оснаживање жртве у погледу властите безбједности, на развој плана интервенције на основу процјене потреба, на спровођење и координацију плана интервенције, на даље праћење у сврху процјене остварења циљева плана интервенције. Елементи психосоцијалних услуга су: • савјетовање у кризним ситуацијама; • сигуран смјештај; • дугорочна психосоцијална подршка и савјетовање (у зависности од потребе жртве и њене мотивације за савјетовањем); • друге услуге подршке; • процјена ризика и управљање тим ризиком. Важна компонента психосоцијалне подршке је пружање опште и личне безбједности кроз обезбјеђивање привременог алтернативног смјештаја до налажења дугорочног рјешења, пружање финансијске подршке и обезбјеђивања превоза до сигурне локације кад год је то могуће. Процјена ризика и праћење безбједносних мјера представљају саставни дио пружања безбједности. Посебну пажњу треба посветити безбједности жртава трговине људима у случајевима када постоји опасности да би трговци могли трагати за жртвама, што би жртве довело у велику опасност.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Стандардне оперативне процедуре (СОП) дају опис редовних активности пружалаца психосоцијалних услуга, који могу пружити помоћ/услуге жртвама родно заснованог насиља. Циљеви СОП у погледу интервенције пружалаца психосоцијалних услуга у случајевима родно заснованог насиља су: • помоћи при ефикасној идентификацији жртава; • обезбиједити и/или повећати безбједност жртве у свим фазама интервенције; • обезбиједити квалитет и досљедност пружених услуга; • унапредити координацију документовања и прикупљања података о родно заснованом насиљу; • гарантовати повјерљивост услуга пружених жртвама; • олакшати ефикасно упућивање жртава другим пружаоцима услуга; и • повезати психосоцијалне службе са другим ресурсима доступним жртвама.

7.2. ПРИМЈЕНА СОП садржи процедуре у оквиру којих се уређују рад, улога и надлежност особља свих служби које пружају психосоцијалне услуге жртвама родно заснованог насиља. Ове службе могу бити установе социјалне заштите или специјализоване службе за рад са жртвама родно заснованог насиља. Жртвама родно заснованог насиља пружају се сљедеће услуге: • • • • • • • • • • • • •

информисање у кризним ситуацијама; савјетовање у кризним ситуацијама; телефонске линије помоћи; безбједан смјештај; материјална и финансијска помоћ; прибављање, враћање и замјена личних докумената; информисање о правима и правним питањима, савјетовање и заступање; психосоцијална подршка и савјетовање; подршка за жене; службе за сву дјецу изложену насиљу; информисање, образовање и услуге на нивоу заједнице; помоћ у остваривању економске независности, опоравка и аутономије; прикупљање података и управљање информацијама.

Пружање социјалних услуга неопходно је подржати успостављањем сљедећих функционалних елемената: свјесни пристанак и повјерљивост, доступност, упућивање, анализа и управљање ризиком, одговарајућа обука запослених и њихово усавршавање, праћење и процјена, и систем координације и одговорности. Специјализоване услуге за жртве родно заснованог насиља могу пружати јавне службе, непрофитне/ невладине или профитне/комерцијалне организације (приватне службе), те службе које функционишу на принципима јавно-приватног партнерства. За што боље спровођење стандардних оперативних процедура препоручује се минимална обука особља у погледу њихове примјене. Обука, по могућности, треба да буде дио једног свеобухватног програма обуке, који би садржавао сегменте о мултисекторском одговору на родно засновано насиље, конкретан одговор пружалаца психосоцијалних услуга на родно засновано насиље, те превенцију и свијест о овој проблематици. Стандардне оперативне процедуре не садрже опис конкретних дужности пружалаца психосоцијалних услуга у погледу психотерапије, социјалних давања или друге врсте помоћи.

7.3. водећи принципи 7.3.1. Принцип мултисекторског одговора на родно засновано насиље Приступ оријентисан на жртве родно заснованог насиља. Сви пружаоци услуга укључени у мултисекторски одговор на родно засновано насиље стављају на прво мјесто права, потребе и жеље жртава. Партнерство. Мултисекторски одговор на родно засновано насиље подразумијева добру сарадњу и координацију између укључених институција/установа/организација. Партиципативно управљање. Правила везана за мултисекторску интервенцију и упућивање, планске документе, укључујући и програме планирања, спровођење, праћење и оцјену, треба израђивати уз учешће свих, па и корисника (уколико је могуће). Стратешко планирање. Политике које се баве феноменом родно заснованог насиља треба да буду дио заједничке међуинституционалне стратегије, уз конкретне циљеве и активности. Интегрисане услуге. Процедуре за интервенцију и упућивање као и мјере заштите захтијевају мултидисциплинарни приступ заснован на јединственој методологији рада. 45

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Превенција. Ефикасан интегрисан приступ као приоритет одређује превенцију родно заснованог насиља. Одговорност. Све институције/установе/организације треба да успоставе механизме за спровођење договорених програма/правила који слиједе водеће принципе. Одрживост. Упркос политичким промјенама и промјенама у структури запослених или губљењу мотивације, након успостављања мултисекторског одговора на родно засновано насиље, институције/ установе/организације треба да осигурају услове за примјену и одржавање поменутог приступа.

7.3.2. Принцип рада са жртвама родно заснованог насиља Родно осјетљив приступ. Пружене услуге морају показати приступ који признаје родну динамику, утицаје и посљедице родно заснованог насиља. Установе и организације које пружају психосоцијалне услуге морају узети у обзир потребе специфичних група жена и дјевојака, укључујући и оних које спадају у маргинализоване групе. Пружаоци психосоцијалних услуга требају поштовати различитост корисника услуга и примјењивати недискриминаторан приступ. То подразумијева да се свим лицима која су преживјела родно засновано насиље пружи једнак и потпун приступ психосоцијалним услугама, те да им се осигура подршка и њега једнаког квалитета. Оријентисаност на жртву. Код интервенција у инцидентима/случајевима родно заснованог насиља, поштовање жеља жртве, њених права и достојанства представља најбољи приступ, чији је циљ успоставити окружење пуно поштовања, које може подстаћи способност жртве да схвати властите потребе и донесе одлуку о могућим даљим активностима. Пружаоци психосоцијалних услуга треба да пруже подршку жртви у процесу доношења одлука. Општа и лична безбједност. Безбједност и жртве родно заснованог насиља и пружалаца психосоцијалних услуга треба да буде приоритет при организовању и пружању услуга. Процјену безбједности треба извршити у моменту идентификације и када особа изјави да је жртва родно заснованог насиља. Поред тога, процјена личне безбједности треба да буде дио процјене/интервенције. Приликом остваривања комуникације са жртвом родно заснованог насиља, важно је размотрити могуће пријетње (насилан супруг, члан породице) како би се осигурало да комуникација протекне без опасности по жртву, пружаоца услуге, или друге колеге. Повјерљивост и приватност. Поштовање приватности представља важну мјеру безбједности и жртве и 46

пружаоца психосоцијалних услуга. То подразумијева откривање само неопходних информација, само у ситуацијама када је то неопходно, и само уз пристанак жртве. Приватност и повјерљивост интервенције, прикупљања података, вођења евиденције, пријављивања и размјене информација смањује изложеност и жртве и пружаоца психосоцијалних услуга. Заштитом повјерљивости осигурава заштита жртва од даљих пријетњи или насиља због тога што је затражила помоћ, а пружаоц психосоцијалних услуга штити се од пријетњи насилних учинилаца или чланова породице. Заједничка одговорност за заштиту података у психосоцијалном сектору значи да се одређене, неопходне информације о жртви могу доставити другим колегама у психосоцијалном сектору. Информације се могу подијелити са сарадницима уколико постоје медицински разлози, а један пружаоц услуга жртву упућује другом. Жртва мора бити упозната са овим системом и знати који подаци се достављају којој служби Жртва одмах мора бити обавијештена да прописи који уређују обавезно пријављивање насиља не дозвољавају пуну заштиту повјерљивости у одређеним случајевима. Пристанак обавијештене стране. Сваку активност треба предузимати само уз дозволу жртве, те након прибављања свјесног пристанка. Забрана дискриминације. Без обзира на узраст, расу, националну припадност, вјероисповијест, сексуалну оријентацију, родни идентитет, инвалидитет, брачни статус, образовни и друштвено-економски статус, све жртве су равноправне, те морају имати једнак третман и приступ услугама.

7.4. ПРОЦЕДУРЕ Психосоцијалнe услугe дају се са циљем пружања подршке жртви да врати самопоштовање и контролу над својим животом. Психосоцијална подршка може укључивати активности којима се умањује патња жртве, осјећај усамљености и друштвена дистанцираност, унапређује њено физичко здравље и друштвена и породична реинтеграција, или даје правна и социоекономска подршка. У свим фазама подршке, на првом мјесту је безбједност жртве, па тек онда њена аутономија и повјерљивост. Процедуре су груписане према врсти могуће интервенције, а организацијски се могу подијелити на: идентификацију, процјену, интервенцију, документовање, упућивање и координацију вођења случаја. Поредак елемената и/или корака може се мијењати у комуникацији са жртвом; међутим, свака помоћ жртви

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

почиње идентификацијом. Сваки пружаоц услуге може примјењивати елементе који су у складу са релевантним прописима и надлежностима. Уколико постоје докази или сумња да је лице изложено родно заснованом насиљу, пружаоц услуге мора урадити све што је у његовој моћи да жртва добије сву могућу подршку. Прије сваке интервенције/помоћи жртви, пружаоц услуге мора савладати своје стереотипе (нпр. окривљавање жртве за насиље, очекивање да жртва напусти учиниоца, итд.), баријере и евентуална властита искуства везана за родно засновано насиље која утичу на његове ставове, како би био неутралан и пружио пуну подршку.

7.4.1. Идентификација Први корак у сваком одговору на родно засновано насиље јесте идентификација жртве и разлога за покретање интервенције. То се може урадити тако да се жртва наведе да сама говори о родно заснованом насиљу, или се информације добију у процесу упућивања, пријављивања (обавезног или не) или анонимне дојаве (свака анонимна дојава мора се сматрати пријавом и провјерити). Као и у свим другим фазама пружања подршке, на првом мјесту је безбједност жртве, па тек онда њена аутономија и повјерљивост. Овај корак може подразумијевати и прибављање свјесног пристанка за службе које воде случај (уколико је потребно), односно за упућивање на друге пружаоце услуга. Рјешавање здравствених проблема који би могли угрозити живот или интегритет мора представљати приоритет. Прије предузимања било каквих корака на рјешавању психосоцијалних потреба, жртву која је у озбиљном и критичном стању неопходно је одмах упутити на хитан третман. Савјети за поступање приликом контакта са жртвом: • жртву љубазно примити; • кратко се представити и објаснити надлежност / услуге институције / организације / установе у којој се пружа подршка; • жртву љубазно замолити да се представи; • избјегавати било какав физички контакт са жртвом или особама у њеној пратњи, јер то може бити стресно за жртву, нарочито ако је претрпјела физичко насиље; • упитати жртву жели ли да јој услуге пружи лице истог пола (нарочито у случајевима сексуалног насиља); • омогућити жртви да постави питања о свему што сматра важним; • имати на уму потребе различитих групација становништва (нпр. особа са физичким

инвалидитетом, особа са менталним проблемима, вјерник, припадник националне мањине); • створити атмосферу пуну саосјећања, активно слушати жртву и упутити јој афирмативне поруке (видјети дијелове публикације под насловом: “Амбијент у ком се пружају услуге” и “Комуникација са жртвом”). • задобити повјерење жртве; • не остављати жртву саму, посебно када постоји сумња или ризик од самоповређивања.

7.4.2. Процјена Након идентификације жртве, пружаоц услуга треба да одреди наредне кораке (подршка / савјетовање, документовање родно заснованог насиља, упућивање и координација вођења случаја), у складу са доступним ресурсима, вјештинама и надлежностима, како би се ефикасно приступило рјешавању родно заснованог насиља. Процјена се односи на прикупљање и анализу информација о физичком и психичком здрављу, друштвеном животу, односима и економском статусу жртве. Ови подаци пружаоцу услуга помажу да одреди најпримјеренију интервенцију, која је у складу са жељама жртве и доступним ресурсима.

7.4.2.1. Како водити процес процјене 1. Добити пристанак за услуге које ће се пружити. Ако жртва не зна да чита и пише, прочитати изјаву о сагласности обавијештене стране и усмену сагласност (што треба навести у обрасцу изјаве о сагласности обавијештене стране другој евиденцији). 2. Објаснити право на давање ограничене сагласности, гдје жртва има право на да одлучи које ће се објелоданити, а које ће се третирати као повјерљиве. 3. Дати адекватне информације да би жртва свјесно дала сагласност. Навести могуће импликације размјене информација о њеном случају са другим институцијама / организацијама / установама. 4. Навести законску обавезу пријављивања инцидента / случаја родно заснованог насиља другој институцији, ако постоји. 5. Жртви приступити са саосјећањем, разумијевањем и без осуђивања, и увјерити је да ће се предузети све како би јој се пружила подршка. 6. Размислити који вид подршке / помоћи пружити и прилагодити је потребама и очекивањима са циљем заштите жртве. 47

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

7.4.2.2. Шта процјењивати / питати 1. Замолити жртву да својим ријечима каже шта се десило, ко је учинилац, о ком виду насиља се ради, каква су анамнеза и претходна искуства из родно заснованог насиља (врста злостављања, трајање, учесталост, интензитет и посљедња најнасилнија епизода). Подстаћи жртву да у исказу буде лична и конкретна. 2. Оцијенити ниво опасности, савјетовати жртву како да се сама заштити и договорити правила којих би се жртва требала придржавати ради своје безбједности. 3. Питати жртву које посљедице трпи. 4. Процијенити психо-физичко и социјално стање жртве и њене дјеце. 5. Сазнати породичну анамнезу. 6. Тражити информације о примарној и секундарној друштвеној мрежи. 7. Сазнати економску ситуацију жртве и њене породице (у којој мјери је финансијски зависна или независна) и услове у којима живе / станују. 8. Сазнати претходне покушаје да се ријеши насилна ситуација, стратегије опстанка и претходне покушаје да побјегне од злостављања. 9. Сазнати ситуацију у којој се налазе дјеца (у вези са родно заснованим насиљем, какав је њихов однос са родитељима). 10. Питати жртву како се осјећа због насиља. 11. Сазнати шта жртва жели и очекује (од пружаоца услуга, себе саме, учиниоца, других особа) и шта ју је навело да затражи помоћ.

7.4.3. Интервенција Интервенција подразумијева спој свеобухватних основних услуга за жртве којима се смањују ефекти и посљедице штетних искустава и спречава даља траума, укључујући и поновну виктимизацију. Интервенција прати индивидуални план интервенције разрађен према утврђеним потребама и доступним ресурсима. Све активности интервенције морају бити прилагодљиве и одрживе, са акцентом на потребама жртве, уз мултисекторски и холистичан приступ.

7.4.3.1. Савјетовање у кризним ситуацијама Циљ савјетовања у кризним ситуацијама је постићи безбједност жртве без икаквог одлагања, упознати се са њеним искуствима, потврдити њена права и отклонити осјећај кривице и срама. Савјетовање у кризним 48

ситуацијама може се одвијати на више начина, између осталог и путем личног контакта (директно), телефона, електронске поште, на различитим локацијама и у различитим ситуацијама. Дуготрајно савјетовање, психотерапија и други облици дуготрајне подршке/интервенције нису предмет разматрања у овој публикацији. У контакту са жртвом РЗН потребно је: 1. задовољити основне потребе жртве РЗН (глад, жеђ, сан); 2. замолити жртву да подијели своја размишљања о резултатима, стратегијама преживљавања, ресурсима. Заједно са жртвом РЗН размотрити те начине рјешавања ситуације; 3. понудити психолошку подршку која одговара директним психолошким потребама жртве. (У случају насиља од стране партнера или сексуалног насиља, препоручене психолошке интервенције дијеле се према моменту интервенције: – психолошку подршку треба пружити непосредно након инцидента и тако одговорити на директне психолошке потребе жртве: психолошка прва помоћ подразумијева сљедеће елементе: практична помоћ без икаквог наметања, процјена потреба и проблема, помоћ при задовољавању основних потреба, нпр. за храном и водом, информацијама, пажљиво слушање без присиљавања жртве да говори, пружање утјехе и смиривање, помоћ при повезивању са другим пружаоцима услуга и социјалне подршке, заштита од даљег повређивања, давање писмених информација о стратегијама за савладавање великог стреса; – до три мјесеца након трауме: даља практична помоћ и подршка након процјене потреба и очекивања. „Чекање уз праћење“ током једног до три мјесеца након догађаја, осим ако није особа депресивна, има проблем са алкохолом и дрогом, психотичне симптоме, суицидне мисли, склоност ка самоповређивању или проблеме при свакодневном функционисању. Уколико жртва има симптоме типичне за период након силовања или било какве друге проблеме у погледу менталног здравља, упутити је одговарајућем пружаоцу здравствених услуга специјализованом за психолошке/менталне интервенције; – након истека три мјесеца након трауме: процијенити стање менталног здравља и ријешити све утврђене проблеме или упутити жртву специјалисти).

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

4. жртви објаснити и/или понудити алтернативне могућности: директан приступ сигурном смјештају, директан приступ услугама хитне медицинске помоћи и могућност да се поново обрати институцији / организацији / установи у свим околностима / ситуацијама; 5. заједно са жртвом, размотрити могућност добијања налога о заштити/забрани приступа (уколико је примјенљиво); 6. помоћи жртви код планирања безбједности како би побољшала своју и безбједност своје дјеце, уколико је потребно (види дио “Процјена ризика и управљање ризиком”); 7. образложити и усагласити дугорочни план и дати контакт информације за даље кораке.

7.4.3.2. Безбједан смјештај Жртве често морају хитно да напусте мјесто становања и нађу уточиште у сигурним кућама, избјегличким центрима, склоништима за жене и другим безбједним мјестима. Потребно је: 1. наћи хитан смјештај који обезбјеђује личну и општу безбједност док се непосредна претња не уклони; 2. спровести сигурносне мјере, укључујући и повјерљиву локацију (уколико је могуће), особље задужено за безбједност и безбједносни систем; 3. задовољити основне потребе у погледу смјештаја; 4. пружити друге специфичне и комплементарне основне услуге у складу са потребама и избором жртве (психолошку подршку / савјетовање, правни савјет, подршку у смислу друштвене реинтеграције, итд.); 5. обезбиједити сигурност и одговорити на потребе дјеце у пратњи (укључити породицу и пријатеље у договору са жртвом). Потребно је истражити све могућности и капацитете породице и социјалне мреже жртве. Те послове обавља центар за социјални рад – социјална заштита и брига, као надлежна и одговорна институција. Прво, треба провјерити има ли жртва сроднике или пријатеље код којих би се могла привремено склонити (подршка породице и пријатеља игра велику улогу у случајевима родно заснованог насиља). Друго, треба провјерити да ли постоји могућност изнајмљивања стана или материјалне подршке за привремено изнајмљивање стана или помоћ у проналажењу стана.

7.4.3.3. Дугорочна психосоцијална подршка и савјетовање Формалне и неформалне услуге савјетовања показале су се ефикасним као одговор на психолошке потребе жртава које пролазе кроз депресију, анксиозност и/или посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Неке психосоцијалне услуге укључују групе за подршку, индивидуално савјетовање и телефонску линију за помоћ, која је активна двадесет четири часа. Услуге неформалног савјетовања у многим заједницама постоје на различитим нивоима: од група за подршку жртвама родно заснованог насиља до групних интервенција са елементима религије и уз учешће заједнице. Потребно је: 1. оснажити жртву како би могла одлучити сама; 2. израдити планове и активности на основу процјене личних потреба жртве, различитих мишљења и становишта, те размотрити могућност да се ништа не предузима и да ситуација остане каква јесте; укључити жртву у израду плана интервенције; 3. пружити или мобилисати социјалну подршку; 4. предузети конкретне активности којима се умањује патња, усамљеност и друштвена дистанцираност жртве, те поновно изграђује самопоштовање; 5. ојачати механизме самозаштите и стратегије преживљавања уз наглашавање капацитета и способности жртве да ријеши будуће насилне или кризне ситуације без осјећаја беспомоћности; 6. прихватити и жртви објаснити да постоји могућност да интервенције и предузете активности не дају резултате. Уколико до тога дође, помоћи да се схвате посљедице; 7. стално се интересовати да ли жртва жели да разговара о нечему; 8. укратко објаснити шта је договорено за план интервенције и шта жртва треба да уради; 9. објаснити жртви даље кораке и дати јој контакт за даље активности; 10. током наредних савјетовања, сазнати да ли се ситуација промијенила, да ли је стратегија преживљавања ефикасна, да ли мјере које је жртва предузела дају резултате, да ли постоје неке нове потешкоће, те помоћи жртви да их превазиђе, редефинисати проблем, план и даље активности. 49

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

7.4.3.4. Друге услуге подршке

Потребно је:

• Пружити материјалну и финансијску помоћ, хитан транспорт, храну, сигуран смјештај, основне ствари за личну хигијену и здравствену његу, готовину за одређене трошкове (нпр. за озљедни лист, превоз такси-возилом до других служби и назад). • Помоћи жртви да потврди лични идентитет у смислу прибављања, враћања и замјене личних докумената. • Пружити жртви правни савјет о њеним правима и доступним могућностима као што су развод / брак, старатељство над дјецом, мјере заштите / забране приласка, те миграциони статус. • Дјеци пружити (или упутити их одређеним службама) примјере и прилагођене услуге у складу са међународним стандардима. • Обезбиједити бесплатну телефонску линију за помоћ (по могућности, активна 24 часа дневно, седам дана у недјељи или најмање четири дана недјељно, укључујући викенде и празнике). Запослени који одговарају на позиве морају имати одговарајуће знање, вјештине и стручност. Обезбиједити да линија за помоћ има протокол који је повезују са другим социјалним, здравственим и правосудним службама, како би се одговорило на конкретне околности у којима се жртва налази; • Обезбиједити координацију потреба жртве које не може сама ријеши; на примјер: премјештај дјеце у другу школу.

1. Прикупити и евидентирати податке о жртви, између осталог: демографске податке (нпр. име, узраст, пол), брачно стање, податке о дјеци којој је жртва старатељ, анамнезу психијатријских обољења, анамнезу наркоманије и алкохолизма, податке о члановима породице и међусобним односима, податке о социо-економском статусу жртве и њене породице, сагласност жртве као обавијештене стране. 2. Прикупити и евидентирати све појединости и историјат насиља, између осталог: – доказе који поткрепљују наводно кривично дјело; – историјат свих других инцидената, укључујући и инциденте са бившим партнерима; – однос између жртве и учиниоца; – врсту и учесталост насиља; – податке о оружју (врста и начин на који је употријебљено); – податке о свједоцима инцидента, укључујући и дјецу. 3. Детаљно описати посљедице / утицај насиља (физичке, психичке и социјалне). 4. Описати факторе ризика и заштите (личне и друштвене). 5. Евидентирати планиране или предузете активности на рјешавању насилне ситуације. 6. Евидентирати израду плана заштите и карактеристике случаја. 7. Прикупити податке о кретању случаја током наредних савјетовања. 8. Навести шта је жртва испричала њеним ријечима. 9. Документовати властите сумње и доказе на којима се заснивају. 10. Информисати жртву о евентуалном коришћењу евиденције и добити њену сагласност. 11. Сву евиденцију чувати на безбједном и заштићеном мјесту. 12. Оставити довољно времена за уношење података у систем.

7.4.4. Документовање родно заснованог насиља Пружаоци психосоцијалних услуга морају да документују сваки случај родно заснованог насиља, јер документација даје свеобухватан преглед најбитнијих информација о појединачним случајевима насиља, па чак и историјат цијелог случаја. Случај се документује помоћу стандардних образаца, забиљешки, дијаграма, фотографија, регистара, итд. У Прилогу 3. дат је модел обрасца за евидентирање случаја родно заснованог насиља, који користе институције / установе / организације које пружају услуге психосоцијалне подршке жртвама. Релевантни подаци, који се прикупљају и уносе у базу података, омогућавају праћење и оцјену напретка у конкретном случају, дају јасну слику о регистрованим случајевима у одређеној области, и помажу у процјени функционисања мултисекторског одговора на родно засновано насиље. 50

7.4.5. Упућивање Упућивање се веже за координисан приступ пружању услуга. Сви пружаоци услуга треба да познају систем упућивања и знају како да активирају различите компоненте тог система, без обзира на то да ли жртва први пут остварује први контакт са тим компонентама.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Систем упућивања може ефикасно функционисати уколико су информације / подаци о институцијама / организацијама / установама, конкретним пружаоцима услуга и контактима систематизовани и достављени свим релевантним институцијама. Потребно је: • процијенити која служба може помоћи жртви, у складу с процијењеним потребама и жељама; • упознати жртву са могућношћу упућивања другим пружаоцима услуга, по потреби; • прије предузимања даљих корака, добити сагласност жртве; • објаснити жртви које ће се информације прослиједити другим пружаоцима услуга, а које ће се третирати као повјерљиве (навести постоје ли законски прописи / ограничења у том смислу); • жртви дати потпуне и тачне информације о пружаоцима услуга, конкретније: КО – тј. која институција / организација / установа пружа услуге жртвама родно заснованог насиља, уз контакт информације (име контактособе - уколико је могуће, број телефона). ШТА – тј. какву помоћ жртва може да очекује од конкретног пружаоца услуга; навести трошкове услуга. ГДЈЕ – тј. гдје се тачно наведена служба налази (тачна адреса); • упућивање вршити у складу са жељом жртве. Не присиљавати је ако није спремна; • чин упућивања треба пратити кратак писмени извјештај и телефонски разговор са другим службама, тако да жртва не мора да понавља свој случај и одговара на иста питања неколико пута, те тако поново пролази кроз психолошку трауму изазвану насиљем; • подстаћи аутономију и снагу жртве да учествује у процесу упућивања; • отпратити жртву до службе којој је упућена, уколико је потребно и могуће; • објаснити у које се сврхе прикупљају докази и зашто су корисни / значајни. Питати жртву жели ли да се узму докази о насиљу. Имати на уму значај прикупљања доказа у најкраћем могућем року у одређеним ситуацијама (нпр. код сексуалног насиља). Објаснити шта треба урадити, а шта избјегавати да би се докази сачували (нпр. избјегавати контакт с водом, не пресвлачити се); • у складу са потребама и жељама, упутити жртву другим службама. Сљедеће службе могу да пруже основну помоћ:

– најближа установа која жртви може да помогне да прикупи доказе, – полиција, којој жртва пријављује насиље, – здравствена установа, која обезбјеђује здравствено збрињавање; • водити ажуриран списак институција / организација / установа које пружају услуге жртвама, који садржи: назив институције, контакт-особу, адресу, друге податке за контакт, услуге (Прилог 4. и 5.); • потписати споразуме и протоколе о процесу упућивања са релевантним институцијама / организацијама / установама, у којима ће се навести њихове надлежности; • водити рачуна да процедуре упућивања и размјене података са другим институцијама / организацијама / установа буду досљедне и познате запосленима.

7.5. стања и понашањЕ која могу указивати на родно засновано насиље Психолошке посљедице родно заснованог насиља веома су сложени. Трауматски утицај често није акутан због понављања и сталног присуства родно заснованог насиља, али су његове посљедице хроничне и дубоке. У неким случајевима, могу довести до драматичног исхода или озбиљне психопатологије.

7.5.1. Стања која могу указивати на родно засновано насиље Најчешћи психолошке и психосоматске посљедице родно заснованог насиља су: • осјећај кривице, срама, бијеса, туге, очаја, беспомоћности, безнађа, празнине, немоћи, гушења; • сталан осјећај опасности (увијек на опрезу); • страх од свега; • небрига за себе и друге; • проблеми са концентрацијом; • дубока усамљеност (отуђеност); • губитак способности планирања; • недостатак иницијативе, страх од самосталног суочавања са животом, недостатак смисла и интересовања за живот; • недостатак самопоштовања; • узнемиреност, нервоза; • тахикардија (убрзан рад срца); • фобично понашање; 51

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

• • • • • •

гастроинтестинални поремећаји; поремећај сна; поремећај исхране; главобоље; бол у мишићима; злоупотреба опојних супстанци.

Специфичне психолошке посљедице које су честе у случају сексуалног насиља: • руминација (претјерано / константно размишљање о трауматском искуству); • интрузивне мисли (сјећања на трауму изненада се враћају на узнемиравајући начин); • физичке реакције (дрхтање, падање у несвијест због присјећања трауматичног догађаја); • изненадне сцене из прошлости; • ноћне море.

7.5.2. Понашање које може указивати на родно засновано насиље Понашање које се најчешће доводи у везу са родно заснованим насиљем: • изолација усљед избјегавања људи, мјеста, активности, понашања и ставова које учинилац не воли (као одбрана од ескалације насиља); • честа промјена посла; • смањење друштвених и слободних активности; • избјегавање људи, мјеста или ситуација које би жртву могле подсјетити на инцидент; • губитак способности жртве да заштити себе и своју малољетну дјецу; • неодлучност; • порицање и умањивање значаја догађаја и посљедица.

7.6. АМБИЈЕНТ у ком се пружају услуге Први утисци жртве веома су значајни. На њих утиче зграда, хол и општа атмосфера у институцији / организацији / установи. Ти утисци могу утицати на њену реакцију и спремност да предузме даље кораке, а стичу се прије самог контакта са пружаоцем услуга. Разговор са жртвом треба се одвијати за округлим столом или, ако је могуће, без стола. Сто може 52

бити додатна препрека у комуникацији. Жртва која не осјећа да је у равноправном положају са другом страном биће неповјерљива и суздржана. Када саговорник сједи насупрот жртви и стално је гледа у очи, жртва ће имати осјећај сукоба, зато што се учинилац обично тако поставља. Ако жртву ставите на мјесто одакле може да види врата, имаће осјећај да контролише ситуацију, за разлику од ситуације у којој се налазила са учиниоцем, када је била изолована и без контроле. Рјешавање виших нивоа Масловљеве хијерархије потреба може бити проблематично ако нису обезбијеђени основни физички услови за људски опстанак. Из овог разлога, жртви треба понудити освјежење, храну и воду, јер многе од њих немају редовну исхрану. Према хијерархији потреба, концепту који је 1943. године увео Абрахам Маслов, оснивач хуманистичке психологије, људи прво морају задовољити основне потребе, а тек онда на друге, напредније потребе. Хијерархија се најчешће представља у облику пирамиде. Масловљева хијерархији потреба има пет нивоа: 1. физиолошке потребе: потребе неопходне за преживљавање, нпр. потреба за водом, ваздухом, храном и сном; 2. потреба за сигурношћу: стабилно запослење, здравствена заштита, безбједно мјесто становања и склониште од окружења; 3. друштвене потребе: потреба за припадањем, љубављу и везаношћу, пријатељством, романтичном везом и породицом помаже испуњавању потребе за друштвом и припадањем, као и укљученост у друштвене, вјерске и друге групе у заједници; 4. потреба за поштовањем и самопоштовањем: ствари које се одражавају на самопоштовање, осјећај личне вриједности, друштвено признање и остварење; 5. потреба за самоостварењем: самосвјесна особа која се бави личним развојем, а мање мишљењем других, те настоји да оствари лични потенцијал.

7.7. комуникација са жртвама родно заснованог насиља Вођење разговора о родно заснованом насиљу је изазов за сваког пружаоца услуга. Сљедеће препоруке помоћи ће пружаоцима услуга да разговор воде са више самопоуздања и не доведу до поновне виктимизације:

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

• преузети иницијативу– не чекати да жртва почне сама да говори. На тај начин, преузимате професионалну одговорност за њену ситуацију и градите повјерење; • избјегавати разговор пред члановима породице, пријатељима или дјецом; • бити стрпљив и имати на уму да жртва у кризним ситуацијама може да има контрадикторна осјећања. Не вршити притисак и тражити да жртва говори. Уколико жртва не жели да говори, објаснити јој шта вас је навело да посумњате на насиље; • не прекидати жртву и не постављати потпитања без потребе, сачекати да жртва заврши исказ; • избјегавати пасивно слушање, без икаквих коментара. Жртва може помислити да јој не вјерујете и да није у праву, а да учинилац јесте. Пажљиво саслушати кроз шта је жртва прошла и увјерити је да су њена осјећања оправдана; • говорити истим језиком којим и жртва; уколико жртва и пружалаца услуга говоре различитим језиком, наћи колегу који говори исти језик или затражити помоћ преводиоца (имати на уму да присуство преводиоца онемогућава приватност разговора); • прилагодити језик и изразе тако да их жртва разумије; не користити стручни жаргон ни изразе који могу да збуне жртву; • формулисати питања и реченице тако да покажете подршку, без осуђивања, а бојом гласа покажете саосјећање. Постављати питања која захтијевају дужи одговор; избјегавати питања која почињу са „зашто“, пошто жртва може да их схвати као окривљавање; • не кривити жртву. Избјегавати питања попут: „Зашто сте остали с њим?“, „Јесте ли се свађали прије него што је дошло до насиља?“, „Шта сте радили напољу сами?“, „Шта сте имали на себи?“. Умјесто тога, нагласити да се насиље не смије толерисати; • коментарима дати подршку, нпр: „Жао ми је што вам се то догодило!“ или „Заиста сте прошли кроз много тога!“, што жртву може навести да вам каже више; • нагласити да насиље није кривица жртве и да је за насиље одговоран само учинилац; • објаснити да су информације повјерљиве и упознати је о свим изузецима (нпр. обавезно пријављивање); • остварити одговарајући контакт очима и жртви посветити пуну пажњу. Избјегавати обављање других послова у вријеме разговора;

• контролисати властити говора тијела. Држање, положај руку и главе, израз лица и тон којим говорите жртви јасну говоре како гледате на ситуацију. Будите саосјећајни, немојте је осуђивати и уважите оно што говори. Говором тијела не смијете одати раздраженост, невјерицу, негодовање или љутњу на жртву; • не судити о понашању жртве на основу културе или вјероисповијести.

7.8. процјена РИЗИКА и управљање РИЗИКОМ Процјеном ризика и управљањем ризиком смњује се степен ризика. План заштите спада у интервенцију и њиме се могу спријечити будући насилни инциденти, ескалација и екстремне ситуације. План заштите израђује се у складу са факторима ризика и доступним ресурсима. Да би план заштите био ефикасан, неопходно је познавати факторе ризика од понављања, односно ескалације насиља. Што се више фактора утврди и повеже са датим случајем насиља, то је већи ризик којем је жртва изложена. Могући фактори ризика су: • претходни чинови / инциденти родно заснованог насиља над жртвом, дјецом или другим члановима породице. Историјат злостављања, облици и обрасци насиља, претходно осуђивање или пријављивање полицији и коришћење оружја, представљају показатеље за процјену опасности; • насилно понашање изван породице; • одвојен живот и развод су периоди високог ризика; • остали чланови породице су на страни учиниоца; • законито или незаконито посједовање и/или употреба оружја, односно пријетња употребом оружја; • алкохол и дрога могу промјенити понашање и довести до ескалације насиља; • пријетње, нарочито пријетња убиством, морају се схватити озбиљно; • екстремна љубомора и посесивност; • екстремно патријархалне идеје и ставови; • прогањање и психолошко малтретирање (ухођење); • непоштовање налога о забрани приласка које изда суд или полиција; • могући окидачи који могу довести до изненадне ескалације насиља (промјене у односу). 53

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Прије свега, потребно је израдити план заштите, а затим, уколико је потребно, предложити упућивање другим службама, што треба организовати уз одговарајућу заштиту и без стигматизације. У Прилогу 6. дат је модел за индивидуалног плана заштите жена које су доживјеле насиље од стране интимног партнера или других чланова породице. Жртви треба дати сљедеће савјете: • сачините списак лица (пријатеља, комшија) које се могу позвати у хитним ситуацијама, или која могу пружити склониште на неколико дана; • нађите једног или више комшија којима можете рећи за насиље и које можете замолити да

• •

•

• •

помогну уколико примијете необичне догађаје у вашем дому; вјежбајте како на сигуран начин напустити дом; спакујте торбу за одлазак и ставите је на мјесто гдје ће бити лако доступна у ванредним ситуацијама; ослоните се на свој инстинкт и расуђивање; уколико је ситуација опасна, размислите о томе да учиниоцу пружите шта жели како би се смирио. Имате право да заштитите себе и своју дјецу; размислите о томе да се за помоћ обратите и другим пружаоцима услуга; упамтите: не заслужујете да вас ико удара нити да вам пријети!

8. ДЕФИНИСАЊЕ РЕФЕРАЛНИХ ПУТЕВА КОЈИ СУ ИНТЕГРИСАНИ У СИСТЕМ СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ

8.1. ДЕФИНИЦИЈА РЕФЕРАЛНОГ СИСТЕМА Жртве које су искусиле родно засновано насиље имају вишеструке и комплексне потребе. То укључује и здравствену заштиту, сигуран смјештај, психосоцијално савјетовање, полицијску заштиту и/или правни савјет. С обзиром на то да је скоро немогуће да једна институција, установа или организација пружи све услуге одговарајућег квалитета и специјализације, мултисекторски одговор, уз координацију пружање услуга од стране свих релевантних двалаца услуга, доприноси бољој доступности свеобухватне подршке за жртве родно заснованог насиља. Реферални систем може се дефинисати као свеобухватни институционални оквир који повезује различите субјекте са добро дефинисаним и утврђеним (иако се у неким случајевима преклапају) надлежностима, одговорностима и овлашћењима у мрежи сарадње, са општим циљем осигуравања заштите и помоћи жртвама, њиховом потпуном опоравку и оснаживању, превенцији насиља и процесуирању учинилаца. Да би сарадња међу судионицима почивала на одрживим структурама, а не зависила од ангажовања посвећених појединаца, рад рефералних механизама треба да буде утемељен у прописима или стандардизованим протоколима, који дефинишу улоге и одговорности свих укључених институција, установа и организација. Реферални систем жртви пружа свеобухватну и специјализовану заштиту и подршку прилагођену њеним индивидуалним потребама. Из перспективе социјалних и здравствених радника и сарадника, дефинисање јасних и једноставних рефералних путева може да: • олакша свакодневни рад, јер могу да рачунају на подршку осталих институција, установа или организација као рефералних партнера; • повећа самопоуздање приликом разговора са пацијентом,

• омогући адекватно поступање након препознавања родно заснованог насиља, мада треба имати у виду да је услов за то постојање система упућивања жртава другим службама У пракси, социјални и здравствени радници и сарадници, с обзиром на ограничено вријеме и ресурсе, могу сматрати да је упућивање лица која су искусила родно засновано насиље компликован и временски захтјеван поступак. Тада се насиљу може приступити као и било ком другом проблему у оквиру редовног рада, у смислу анализе, дијагностике и даљег упућивања. У ефективном рефералном систему, социјални и здравствени радници и сарадници: • могу да препознају и једноставно утврде родно засновано насиље и пруже подршку прве линије; • могу да процијене индивидуалну ситуацију и потребе жртве, а посебно опасност од даљег насиља или ескалације, те упуте жртву одговарајућој служби. Уколико је процијењени ризик висок, жртви је потребна хитна интервенција, нпр. медицинска или психолошка подршка и/ или смјештај у склониште (сигурну кућу), о чему одлучује надлежни центар за социјални рад. Ако процијењени ризик није висок, упућивање другој социјалној, психолошкој или правној служби може бити одговарајуће рјешење; • познају постојећи реферални систем и услуге, те помажу жртви да дође до најбоље опције. У том смислу, социјални и здравствени радници и сарадници треба да имају контакт-податке надлежних институција, посебно склоништа (сигурних кућа) и полиције. Користан је и именик рефералних институција. • познају домаћи правни оквир за родно засновано насиље, укључујући дефиниције релевантних кривичних дјела, постојеће мјере заштите и све обавеза пријављивања. 55

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

• прибављају пристанак жртве прије достављања информација другим службама и слиједе поступак који штити приватност жртве. На нивоу установа, предности ефикасног упућивања обухватају: • континуирану изградњу капацитета социјалних и здравствених радника и сарадника са циљем ефикасног упућивања и пружања услуга. Заједнички стручни семинари са другим секторима могу бити први корак ка успостављању сарадње у раду, као и развој и одржавање капацитета за пружање услуга и ефикасно упућивање. • координисан механизам праћења (мониторинга), нпр. заједничка база података за праћење система одговора и побољшање квалитета услуга за жртве. Анализа података омогућиће праћење начина на који жртве користе различите услуге и идентификовање жртава којима је подршка потребна током дужег временског периода, те жртава које су одустале од услуга. Исто тако, даће корисне информације за евентуално унапређење управљања и планирање услуга. Посебан нагласак треба ставити на прикупљање повратних информација од жртава које користе пружене услуге, као и заштиту и повјерљивост личних података жртве.

8.2. СУДИОНИЦИ УКЉУЧЕНИ У РЕФЕРАЛНИ СИСТЕМ Реферални систем за родно засновано насиље треба да обухвати широк спектар судионика, укључујући и представнике владиних и невладиних организација, као и специјализоване женске организације. У земљама у којима су присутне међународне организације које дјелују у сфери развоја или изградње/очувања мира, могу се укључити и релевантне организације. Интерсекторске иницијативе најбоље функционишу на локалном нивоу, уз учешће институција/организација/ установа које иначе свакодневно сарађују (WАVЕ 2006).

8.3. ОПШТЕ СЛУЖБЕ ЗА ПОДРШКУ ЖРТВАМА Опште службе подршке односе се на помоћ која се организује и финансира у јавном сектору. Ова помоћ је дугорочна и није усмјерена само на жртве, него 56

становништво уопште. Осим здравствених услуга, ове услуге обухватају: стамбено збрињавање, финансијску подршку и друге социјалне услуге, услуге запошљавања, школовања или накнаде за дијете. Конкретно, здравствене и социјалне службе често су прва контакт тачка за жртве. Из тог разлога, морају бити адекватно оспособљене за задовољавање њихових дугорочних потреба. Запослени треба да буду упознати са различитим облицима родно заснованог насиља, специфичним потребама жртве и начинима реаговања (члан 20. Истанбулске конвенције и Извјештај с објашњењима).

8.3.1. Полиција, правосуђе и орган старатељства Полиција и систем правосуђа истражују и процесуирају случајеве родно заснованог насиља који представљају кривична дјела или прекршаје према важећим законима и утврђују одговорност оптуженог лица. Због тога је важна обука полиције, тужилаца и судија у овој области и познавање одговора на насиље. Жртве треба да имају приступ одговарајућој заштити и бесплатној правној помоћи. Исто тако, с њима се мора поступати и разговарати на сензибилан, уљудан начин како би се избјегао ризик од даље трауматизације. Суочавање са учиниоцем могуће је избјећи увођењем одвојених чекаоница у судовима. Полиција и орган старатељства, тј. центри за социјални рад, представљају основне субјекте заштите и дужни су поступати у складу са одредбама закона и пружити заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља у породици, без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични или прекршајни поступак. Жртве насиља у породици имају право на приступ свим субјектима заштите и ослобођене су свих трошкова поступка. Право на бесплатну правну помоћ жртве имају у поступцима остваривања својих права и заштите, у складу са прописима који регулишу област бесплатне правне помоћи. Ако центар за социјални рад добије пријаву за насиље одмах обавјештава полицију, а полиција је дужна у року од 24 часа доставити извјештај тужилаштву и центру за социјални рад, док тужилаштво преузима даље потребне мјере и обавјештава суд. Центар за социјални рад, уз асистенцију полиције може, уз претходни пристанак жртве насиља у породици, ради обезбјеђења физичке заштите и остваривања права и интереса жртве, донијети рјешење о привременом збрињавању жртве у сигурну кућу. Центар за социјални рад пружа подршку жртвама насиља кроз: савјетодавни рад и информисање, рад са учиниоцима

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

насиља – савјетодавни рад и информисање, једнократна новчана помоћ, смјештај, психосоцијална подршка и помоћ, рад на терену, сарадња са институцијама и

невладиним организацијама. Слика 2 даје графички приказ, ходограм обавеза и поступања у центрима за социјални рад.

Слика 2: ходограм обавеза и поступања у центрима за социјални рад

Социјална заштита жртве родно заснованог насиља

Пријава насиља

Центар за социјални рад / Служба социјалне заштите

БЕЗ ОТВАРАЊА ПРЕДМЕТА – упућивање другим службама у локалној заједници (нпр. школа: у случају блажих облика вршњачког насиља које се може ријешити на нивоу школе и сл.)

ХИТНА (НЕОДЛОЖНА) ИНТЕРВЕНЦИЈА

ОТВАРАЊЕ ПРЕДМЕТА У ЦСР (рад на предмету заштите)

1. На основу анализе познатих података, утврђује се да ли је угрожена сигурност, живот и здравље жртве. О томе се обавјештава полиција, а по потреби хитна помоћ / дом здравља,...;

Отварање предмета

Психосоцијална дијагностика

2. Заједно са полицијом, по хитном поступку излази се на лице мјеста (осим ако са жртвом није другачије договорено); 3. Ако је потребно, спроводи се хитно медицинско збрињавање жртве; 4. Обезбјеђује се сигурно окружење за жртву и њено стамбено збрињавање (уз учешће породице и пријатеља): стамбени капацитети породице и пријатеља, подстанарски однос, стамбене јединице центра за социјални рад, прихватна станица, Сигурна кућа,...

План заштите жртве (уз договор са жртвом)

Процјена стања и ревидирање плана заштите жртве

Евиденција заштићених података

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

8.4. СПЕЦИЈАЛИЗОВАНЕ СЛУЖБЕ ЗА ПОДРШКУ ЖРТВАМА Учествовање женских организација у интерсекторском одговору на родно засновано насиље је од посебног значаја. Ове организације често имају дугогодишње искуство. Надаље, због своје улоге пружалаца директних и специјализованих услуга, ове организације добро су позициониране не само у контексту пружања бројних услуга него праћења жртве у цјелокупном процесу. Оне се у свом раду надопуњавајуу, али не могу бити замјена службама опште подршке у јавном сектору (члан 22. Истанбулске конвенције и извјештај са објашњењима). Специјализоване службе подршке жртвама могу пружити широк спектар услуга, укључујући женска склоништа (сигурне куће), женске линије за помоћ, женске центре, различите врсте нерезиденцијалне подршке, као и посебно конципиране услуге жртвама сексуалног насиља. Невладине организације могу пратити, промовисати права, придружити се општим службама као помоћ, и то оне НВО које имају стварне резултате у раду.

8.5. УСПОСТАВЉАЊЕ ЕФИКАСНОГ РЕФЕРАЛНОГ СИСТЕМА 8.5.1. Анализа стања и мапирање постојећих услуга Потребно је извршити свеобухватну ситуациону анализу у циљу процјене свеукупног правног и институционалног окружења рефералног система. Такође, успостављање рефералног система не мора значити формирање нове службе, већ идентификовање постојећих институција, установа и организација које ће бити укључене у реферални систем. Овом процјеном утврђују се полазне тачке и потенцијални партнери који ће учествовати у рефералном систему. Такође, утврђују се мањкавости у пружању услуга, капацитетима и ресурсима рефералног система. Потребно је имати и анализирати сљедеће податке: • природа и узроци родно заснованог насиља; • нормативни оквир, укључујући кривични закон и посебне законе о родно заснованом насиљу, уколико постоје, као и законе који регулишу мјере заштите; • улога, капацитет и евиденције о поступању полиције и система правосуђа у одговору на родно засновано насиље; 58

• организација здравственог система; • постојање посебних политика и протокола који регулишу одговор установе на родно засновано насиље; и • доступност постојећих специјализованих и општих служби за жртве родно заснованог насиља. Код анализирања стања, препоручују се квалитативни интервју и дискусије са фокус-групама са пружаоцима и корисницима услуга, до којих се дошло посредним истраживањем (секундарно истраживање). При планирању интервјуа или дискусија са фокус-групама, треба имати на уму да сâм процес идентификације партнера / учесника у разговору може пружити корисна сазнања. Разговор одговарајућих владиних и невладиних партнера може показати мјеру у којој су одговорности за РЗН јасно додијељене унутар јавних служби, приоритете који социјални сектор има у рјешавању родно заснованог насиља, или расположивост техничких и кадровских ресурса невладиних организација које се баве родно заснованим насиљем и социјалном заштитом. Надаље, процес постављања питања сâм по себи је важан елемент подизања свијести партнера у разговору. Питања се могу поставити путем анкетног листа, чиме се обезбјеђује већа објективност. Прилог 2. садржи упитник са смјерницама за мапирање и анализу услуга за жртве родно заснованог насиља кроз истраживање литературе и разговор или анкетирање са циљем успостављања рефералног система. Корисници могу да прилагоде и измијене анкетни лист зависно од локалног контекста.

8.5.2. Успостављање именика институција Након мапирања пружалаца услуга у релевантном географском подручју, прикупљене информације треба организовати у именик институција. Именик треба да садржи контакт-податке, опис услуга, циљну групу и критеријуме на основу којих се утврђује право на услуге. Именик институција пружаоцима здравствених услуга даје постојеће опције у смислу упућивања. Прилози 4. и 5. садрже два обрасца који се могу користити у изради именика институција. Пружаоци услуга који раде са жртвама родно заснованог насиља треба да имају и користе именик код упућивања. У случају ограничених ресурса, установа треба имати барем један примјерак на свима доступном мјесту (IPPF 2010). Руководство установе треба да тражи повратне информације од пружалаца услуга: да ли је именик користан, да ли је формат именика функционалан и

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

да ли постоје тешкоће у погледу упућивања. Важно је да се именик редовно ажурира како жртве не би добиле погрешне информације и тако биле изложене неугодностима. (IPPF 2010).

8.5.3. Формализовање партнерстава Реферални систем је најефикаснији када почива на формалном споразуму о сарадњи између свих укључених институција, установа и организација. Такав споразум може бити у облику меморандума о разумијевању или протокола. Главни циљ формализовање сарадње међу институцијама, установама и организацијама и дефинисање одговарајуће улоге и одговорности, основних начела пружања услуга и рефералних путева (нпр. коме упутити жртву, када, гдје и како). Споразум треба бити производ заједничког договора свих судионика у рефералном систему, а потписују га одговорна лица укључених институција, установа и организација. Прије усвајања протокола, партнерима у рефералном систему потребно је вријеме за успостављање сарадње на основу узајамног повјерења. То захтијева, између осталог, да се сви чланови договоре о заједничком схватању и визији одговора на родно засновано насиље . На примјер: мора се водити рачуна о томе да све рефералне организације насиље над женама схвате као родно засновано насиље. Сви партнери треба да буду спремни да своје сараднике информишу о начину

на који институција, установа или организација у којој раде поступа у случајевима родно заснованог насиља и прихвате повратне информације од других чланова у смислу евентуалне промјене ради унапређења пружања услуга и заједничког рада (Hagemeister и сар. 2003). Важно је да се протоколи ажурирају у складу са законским оквиром и постојећом ситуацијом.

8.5.4. Материјал за пружаоце и кориснике услуга Информисање жртава родно заснованог насиља о услугама је важно како би могле да изаберу најбољу опцију. Информативни материјал мора бити дискретан како га учинилац не би пронашао у посједу жртве. Ту спадају, на примјер: • постери са којих се информативни дијелови могу отцијепити, леци или брошуре у свим просторијама и женским тоалетима, тако да их корисници услуга могу узети или прочитати у приватности; • џепни списак корисних телефонских бројева; • телефонски бројеви штампани у облику бар-кода на наљепницама, балзаму за усне или другим ситницама које жене носе у торбици, а на којима су на сигуран начин садржане информације о услугама подршке; и • привјесци за кључеве са скривеним информацијама о службама подршке или персонализованим алармом и батеријом.

9. ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ

(1) Нормативни оквир у Републици Српској ослања се на међународне стандарде за јачање одговора система на родно засновано насиље и примјењује их у пракси. Неопходно је да сви руководиоци институција, организација и установа и пружаоци услуга познају тај оквир и поступају у складу са њим. (2) Општи протокол за поступање у случају насиља у породици у Републици Српској представља једну врсту републичког рефералног система (свеобухватни институционални оквир који повезује различите субјекте са дефинисаним надлежностима, одговорностима и овлашћењима у мрежи сарадње, са општим циљем осигуравања заштите и помоћи жртвама насиља, како би им се помогло у опоравку и оснаживању, превенцији насиља и процесуирању учинилаца насиља); треба да послужи као основ за дефинисање и ажурирање рефералних система у градовима и општинама Републике Српске. (3) Руководиоци установа које пружају услуге психосоцијалне подршке жртвама родно заснованог насиља, у сарадњи са пружаоцима услуга, треба да користе стандардне оперативне процедуре, нормативни оквир у Републици Српској, Општи протокол за поступање у случају насиља у породици у Републици Српској, и друге расположиве информације приликом осигуравања институционалног оквира који пружаоцима услуга омогућава да обаве своју улогу. Конкретно, то укључује сљедеће: увођење писаних смјерница и протокола за поступање у случајевима родно заснованог насиља и упознавање свих запослених са њима и процедурама за примјену стандардних оперативних процедура у свакодневном раду; осигуравање подршке руководства како би се осигурала дугорочна одрживост напора за интеграцију родног заснованог насиља у одговор система; промовисање начела људских

права и забране дискриминације код пружања услуга, те усмјереност на жртву насиља (услуге морају бити прихватљиве, што значи да се приликом пружања услуге води рачуна о томе да жртва да пуни пристанак као обавијештена страна; мора се поштовати достојанство жртве, гарантовати заштита информација и схватање потреба и ситуације, што подразумијева постојање система, процеса и услуга; примјена и евалуација морају да се темеље на потребама и жељама жртве насиља којој се пружа заштита); обезбјеђивање адекватне инфраструктуре како би се осигурала приватност, заштита и повјерљивост (осигуравањем посебне просторије за консултације када се тражи да се консултације одрже без присуства партнера или члана породице, увођење система за повјерљиво вођење евиденције, инструкције особљу како да објасне законска ограничења у погледу заштите података); сензибилизација особља и стицање њихових знања и вјештина препознавања и одговора на родно засновано насиље (сво особље мора проћи кроз обуку; припрема информативног материјала за особље и кориснике услуга; пружање подршке пружаоцима услуга у пружању подршке и његе жртвама; умрежавање и сарадња са другим институцијама / организацијама / установама које раде на истом проблему са циљем осигуравања мултисекторског, координисаног одговора у истој заједници; увођење система за праћење и оцјену утицаја интервенција предузетих ради побољшања одговора институције / организације / установе на родно засновано насиље (праћење и оцјена представљају важан аспект контроле квалитета пружања услуга, са циљем осигуравања одговорности пружалаца услуга према корисницима услуга, институцији / организацији / установи и друштву у цјелини).

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

10. Прилози

ПРИЛОГ 1: Чланице радне групе 1. Primarius др Амела Лолић, специјалиста социјалне медицине са организацијом и економиком здравствене заштите, помоћница Министра здравља и социјалне заштите у Влади Републике Српске у Ресору за јавно здравство, међународне односе и европске интеграције 2. Mr Бранка Сладојевић, помоћница Министра здравља и социјалне заштите у Влади Републике Српске у Ресору за социјалну, породичну и дјечију заштиту 3. Др Љиљана Иванчић, помоћница Министра здравља и социјалне заштите у Влади Републике Српске у Ресору за здравствену заштиту 4. Др сци. Наталија Петрић, Министарство породице, омладине и спорта у Влади републике Српске 5. Др Биљана Лакић, републички координатор за ментално здравље Министарства здравља и социјалне заштите у Влади Републике Српске 6. Санда Топић Бузуауи (Bouzouaoui), психолог у Центру за социјални рад Лакташи

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Прилог 2: УПИТНИК ЗА АНАЛИЗУ СИТУАЦИЈЕ У СФЕРИ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА И МАПИРАЊЕ РЕПУБЛИЧКОГ ОДГОВОРА Пренесено из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package”, Annex 4.

Циљ овог упитника: обезбиједити здравственим установама инструмент за мапирање преваленције родно заснованог насиља, правни и институционални одговор на насиље, као и могуће правце унапређења одговора здравственог система на насиље у њиховој земљи. Прикупљени подаци дају корисне информације о иницијативама за јачање одговора здравствених радника на родно засновано насиље. Циљна група: Основна циљна група је руководство здравствених установа. Овај инструмент такође могу

користити владине организације (посебно министарства здравља, регионалне или локалне здравствене установе), невладине или међународне организације које планирају интервенције ради унапређења одговора здравственог система на родно засновано насиље. Методологија прикупљања података: анализа литературе. Опција: анализа се може допунити информацијама из разговора са организацијама које се баве родно заснованим насиљем, било путем интервјуа или анкетног листа.

ДИО I: ПРЕДМЕТ АНАЛИЗЕ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. Да ли су обављена у Републици Српској обављена истраживања којима се мјерила распрострањеност родно заснованог насиља? □ Да □ Не Ако је одговор да, укратко наведите резултате: а) Који облици насиља над женама су испитивани? б) Колико су распрострањени? ц) Које су посљедице насиља над женама, поготово по здравље жена?

2. Да ли постоје подаци из других истраживања (квалитативне студије, подаци из административних извора, итд.) о родно-заснованом насиљу у Републици Српској? □ Да □ Не Ако је одговор да, укратко наведите резултате: а) Који облици насиља над женама постоје? б) Које су посљедице насиља над женама, поготово по здравље жена?

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

ДИО II: ПРАВНИ И ПОЛИТИЧКИ ОДГОВОР НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ А) ЗАКОНСКИ ОКВИР 3. Који облици насиља над женама су инкриминисани у законодавству Републике Српске? □ □ □ □ □ □ □ □ □ □ □ □ □ □

силовање и сексуално насиље насиље у породици насиље интимног партнера сексуално узнемиравање на радном мјесту сакаћење женских гениталија насиље у оружаним сукобима / пост-конфликтним ситуацијама насиље у институционалном окружењу присилна стерилизација присилни абортус присилни брак отмица младе избор пола дјетета у корист мушког пола дјечији брак кривична дјела у име части

4. За сваки облик насиља који је инкриминисан, а) Како се дефинише кривично дјело? б) Које су санкције? 5. Да ли постоје законске мјере којим се штити жртва родно заснованог насиља? □ Да □ Не Ако је одговор да, наведите 6. Да ли законодавство предвиђа издавање налога којим се штити жртва насиља? □ Да □ Не Ако је одговор да, наведите услове и процедуре издавања налога за заштиту жртве. 7. Наведите законе којима се уређује одговор на родно засновано насиље.

8. Генерално, да ли су ови закони дјелотворни (питања 1-6)? □ Да □ Дјелимично □ Не Ако је одговор дјелимично или да, које су препреке и изазови у њиховој примјени?

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Б) АКЦИОНИ ПЛАНОВИ, СТРАТЕГИЈЕ ИЛИ ДРУГИ ПЛАНСКИ ДОКУМЕНТИ 9. Да ли је Влада Републике Српске донијела акциони план, стратегију или неки други плански документ за борбу против насиља над женама? □ Да □ Не Ако је одговор да, а) наведите обухваћене облике родно заснованог насиља: □ силовање и сексуално насиље □ насиље у породици □ насиље интимног партнера □ сексуално узнемиравање на радном мјесту □ сакаћење женских гениталија □ насиље у оружаним сукобима / постконфликтним ситуацијама □ насиље у институционалном окружењу □ присилна стерилизација □ присилни абортус □ присилни брак □ отмица младе □ избор пола дјетета у корист мушког пола □ дјечији брак □ кривична дјела у име части □ остало (молимо наведите)

б) наведите врсту предвиђених интервенција: □ превенција □ заштита и подршка □ истрага и гоњење □ остало (молимо наведите)

10. Да ли плански документ дефинише улогу здравственог система у реаговању на родно засновано насиље? □ Да □ Не Ако је одговор да, које су мјере предвиђене?

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

ДИО III: МАПИРАЊЕ РАЗЛИЧИТИХ АКТЕРА У СФЕРИ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА 11. Које опште службе раде директно са жртвама родно заснованог насиља у Републици Српској?

Овдје само наведите организације, а остале појединости наведите у одговору на питање бр. 14. 12. Које организације, осим директних пружалаца услуга, раде у области родно заснованог насиља у Републици Српској?

Овдје само наведите организације, а остале појединости наведите у одговору на питање бр. 14. 13. Постоје ли мреже организација које раде на проблему родно заснованог насиља у Републици Српској? □ Да □ Не 14. За сваку од ових организација или мрежа (питања 11-13), наведите: a) статус организације □ јавна установа □ организација цивилног друштва / невладина организација □ приватна институција (профитна) □ приватна институција (непрофитна) □ остало, наведите. b) надлежност и основне активности

c) Колико дуго раде у сфери родно заснованог насиља?

d) Ако пружају директне услуге, наведите које.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Б) МАПИРАЊЕ СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИХ СЛУЖБИ ЗА ПОДРШКУ ЖЕНАМА 1) Склоништа за жене 15. Постоје ли у Републици Српској склоништа за жене (сигурне куће)?

□ Да □ Не Ако постоје: 1) Колико има таквих склоништа? 2) Како се зову и који су им бројеви телефона? 3) У којим градовима се налазе? 4) Раде ли бесплатно? Постоје ли неки услови за улазак у склониште? 5) Која је основна циљна група ових склоништа?

2) СОС телефони за жене 16. Постоји ли национална СОС линија за жене? □ Да □ Не Ако постоји: 1) Да ли је позив бесплатан? □ Да □ Не 2) Ради ли нон-стоп? □ Да □ Не 3) Који је број телефона? 17. Постоји ли локална СОС линија? □ Да □ Не Ако постоји: 1) Да ли је позив бесплатан? □ Да □ Не 2) Ради ли нон-стоп? □ Да □ Не 3) Који је број телефона?

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

3) Програми за учиниоце насиља 18. Постоје ли посебно конципирани програми интервенције за мушкарце - учиниоце насиља над женама, које реализују стручна лица? □ Да □ Не Ако постоје: 1) Колико их има?

2) Да ли учиниоци учествују у програмима на добровољној бази? □ Да □ Не

Ц) СИСТЕМ УПУЋИВАЊА 19. Постоји ли систем упућивања за жртве родно заснованог насиља у Републици Српској? □ Да □ Не Ако постоји, наведите главне актере, њихове функције, механизме координације, начин формалне сарадње, итд.

20. Да ли постоји систем упућивања жртава родно заснованог насиља другим службама на локалном нивоу? □ Да □ Не Ако постоји, наведите главне актере, њихове функције, механизме координације, начин формалне сарадње, итд.

21. Да ли сте успоставили контакт или радни однос са неком организацијом која дјелује у сфери родно заснованог насиља (видјети питања 11-17)? □ Да □ Не Ако јесте, наведите их. Ако нисте, наведите зашто.

22. Да ли се састали са представницима других организација које дјелују у сфери родно заснованог насиља (видјети питања 11-17) и утврдили могуће облике сарадње у пружању заштите и подршке жртвама родно заснованог насииља? □ Да □ Не 67

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Прилог 3: МОДЕЛ ОБРАЗЦА ЗА ЕВИДЕНТИРАЊЕ СЛУЧАЈА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА У ИНСТИТУЦИЈАМА / ОРГАНИЗАЦИЈАМА / УСТАНОВАМА КОЈЕ ПРУЖАЈУ УСЛУГЕ ПСИХОСОЦИЈАЛНЕ ПОДРШКЕ ЖРТВАМА РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА Пренесено из: UNFPA и East European Institute for Reproductive Health “Multi-sectoral responses to GBV An effective and coordinated way to protect and empower GBV victims/survivors “.UNFPA EECARO, 2015 Институција Датум

Образац попуњава

Дјеловодни број

Функција особе која попуњава образац Пристанак жртве (потпис)

Дио 1. Подаци о жртви Име и презиме Пол ¨ женски ¨ мушки Телефон Узраст година Датум рођења

ЈМБ

Локалитет ¨ урбани ¨ рурални Адреса Националност ¨ Брачно стање ¨ неудата/неожењен ¨ ванбрачна заједница ¨ удата/ожењен ¨ разведен(а) ¨ удовица/удовац Стручна спрема ¨ без завршене школе ¨ основна школа ¨ средња школа ¨ виша школа ¨ висока школа ¨ постдипломски студиј (магистериј, докторат) Занимање ¨ незапослен(а) ¨ запослен(а) ¨ самозапослен(а) ¨ власник приватне фирме ¨ пољопривредник ¨ студент ¨ домаћица ¨ пензионер(ка) Послодавац/школска установа Мјесечни приход (факултативно) Број дјеце Издржава некога ¨ да ¨ не Број издржаване дјеце д ј е ц а млађа од 10 година између 10 и 18 година преко 18 година Старије особе које издржава (преко 65 година) особе Психијатријска анамнеза ¨ Не ¨ Да Навести Кривично кажњаван(а) ¨ Не ¨ Да Навести Дио 2. Подаци о учиниоцу Однос између жртве и учиниоца ¨ супруг ¨ бивши супруг ¨ партнер ¨ дијете ¨ родитељ ¨ друго (навести)

Име и презиме Пол ¨ женски ¨ мушки Телефон Узраст година Датум рођења

ЈМБ

¨ Урбана средина ¨ Рурална средина Адреса Националност ¨ Брачно стање ¨ неудата/неожењен ¨ ванбрачна заједница ¨ удата/ожењен ¨ разведен(а) ¨ удовица/удовац Образовање ¨ без завршене школе ¨ основна школа ¨ средња школа ¨ виша школа ¨ висока школа ¨ постдипломски студиј (магистериј, докторат)

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ Занимање ¨ незапослен(а) ¨ запослен(а) ¨самозапослен(а) ¨ власник приватне фирме ¨ пољопривредник ¨студент ¨ домаћица ¨ пензионер(ка) Послодавац/школска установа Мјесечни приход (факултативно) Историјат РЗН ¨ Не ¨ Да Ако да, облик РЗН

¨ физичко ¨ сексуално ¨ психолошко (¨ вербално ¨ емоционално) ¨ занемаривање ¨ економско ¨ социјално

Психијатријска анамнеза ¨ Не ¨ Да Навести Употреба/злоупотреба ¨ Не ¨ Да ¨ не зна опојних супстанци ¨ алкохол повремено ¨ алкохол често ¨ дуван ¨ седативи ¨ дрога ¨ друго (навести) Кривично кажњаван(а) ¨ Не ¨ Да Навести Дио 3. Вођење случаја Број долазака

Датум Спонтано Како се жртва обратила служби

Уз најаву Упућена из друге институције Полиција Центар за социјални рад Хитна помоћ Породични доктор

Ко је упутио жртву РЗН

Градске власти Суд Невладин сектор Форензички одјел Друго (навести) Усмено

Начин упућивања

Писмено Телефоном У пратњи другог стручњака Жртва Учинилац

Ко је пријавио инцидент/случај

Дјеца Сродници Комшије Друге особе (навести)

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ Полиција Центар за социјални рад Хитна помоћ Институције од којих је жртва затражила помоћ

Породични доктор Градске власти Суд Невладина организација Форензички одјел Друго (навести) Дом

Мјесто инцидента

Јавно мјесто Радно мјесто Друго (навести)

Облик РЗН * уколико обухвата више облика, наводи се облик који подразумијева присуство осталих облика (нпр. уписује се сексуално насиље, које подразумијева физичко и психолошко)

Физичко Сексуално Психолошко (Вербално) (Емоционално) Занемаривање Економско Социјално Дијелови тијела Оштри предмети

Предмети које је починилац користио

Шиљати предмети Тупи предмети Оружје Отров/токсичне супстанце Психолошко савјетовање/подршка Правно савјетовање/подршка Социјална подршка

Вођење случаја/ интервенција

Планирање заштите Здравствена заштита Службе за планирање породице Форензичка потврда Склониште Упућивање Полиција Центар за социјални рад Хитна помоћ

Упућивање другим институцијама / службама

Породични доктор Одјел за заштиту права дјетета Суд Градске власти Невладина организација Форензички одјел Друго (навести)

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Прилог 4: модел оБРАЗца ЗА ИДЕНТИФИКОВАЊЕ И МАПИРАЊЕ КАПАЦИТЕТА Пренесено из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package”, Annex 6.

Назив институције:

Тип институције:

Директор институције:

Радно вријеме – часови и дани Телефон:

Адреса:

Телефакс: Ел. пошта:

Којој популацији пружате услуге?

Да ли конкретно помажете жртвама родно заснованог насиља? □ Да □ Не

Који је профил жртава родно заснованог насиља којима пружате своје услуге? Да ли ваша организација има неке критеријуме које потенцијални клијент/ пацијент мора да испуни?

Да ли директно збрињавате пацијента или га упућујете другој институцији?

Ако пацијента директно збрињавате, на који начин? (правна, медицинска, социјална, психолошка, едукативна помоћ, итд.)

Да ли наплаћујете накнаду за услуге? Ако пацијента упућујете, коме?

□ Да □ Не Ако да, да ли је накнада фиксна или варијабилна?

Који је профил запослених који раде на пријему жртава насиља? Знате ли за неку другу институцију која збрињава жртве родно заснованог насиља? Ако знате, наведите податке како бисмо ступили у контакт са том институцијом.

Да ли ваша институција пружа неке друге услуге? Да ли сте заинтересовани за унакрсно упућивање особа између наше двије институције? □ Да □ Не

Да ли сте заинтересовани да будете чланица мреже коју чине групе које раде у сфери родно заснованог насиља? □ Да □ Не 71

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

УПУТСТВО • Од невладиних организација, болница, челника у заједници и људи у општини затражите имена људи и називе институција које потенцијално могу бити укључене у реферални систем. • По могућности, тражите разговор лицем у лице са потенцијалном установом. У горњем дата су питања која могу да се користе у разговору. • Понудите да останете у контакту и заједнички радите на стварању мреже уколико друга страна буде заинтересована. • Саставите листу установа на основу прикупљених информација. Установе, информације и упутства групишите према областима дјеловања, нпр. правна помоћ, социјално збрињавање, стамбено збрињавање, медицинска и психолошка помоћ. Листе увежите у скрипта тако да упутства и информације о свакој установи понаособ стану на једну страницу; наведите оне информације које су корисне и битне за упућивање клијента / пацијента.

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Прилог 5: модел оБРАЗца ЗА САСТАВЉАЊЕ ИМЕНИКА ОРГАНИЗАЦИЈА КОЈЕ УЧЕСТВУЈУ У РЕФЕРАЛНОМ СИСТЕМУ Пренесено из: UNFPA и WAVE “Strengthening Health Systems Responses to Gender Based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package”, Annex 7

ОСНОВНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ Пуни назив установе: Скраћени назив установе: Тип установе: Адреса: Телефон: Факс Адреса за електронску пошту: Име директора: Извор информација - име и наслов (особа из институције која је дала ову информацију): Датум посљедњег ажурирања информација: Дјелокруг рада институције: ОПИС УСЛУГА У СФЕРИ РОДНО ЗАСНОВАНОГ НАСИЉА Карактеристике популације којој се пружају услуге (као што су пол, старост, друге карактеристике, нпр. припадност мањинама или инвалидитет, обухваћено географско): Врсте услуга: Радно вријеме: Поступци/подношење захтјева за услуге: Накнада за услуге, ако се наплаћује: Организације којима упућујете клијенте/ пацијенте: Профил запослених који раде жртвама насиља: Остале активности у вези са насиљем: 73

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

Прилог 6: модел Индивидуалног плана ЗАШТИТЕ за жене које су искусиле насиље од стране интимних партнера или других чланова породице Пренесено из: UNFPA и East European Institute for Reproductive Health “Psycho-social services provision, part of multi-sectoral response to GBV Standard Operating Procedures”. UNFPA EECARO, 2015

Клијент _____________________________________ Пружаоц услуга ________________________________________________ Датум ___________________ поновне процјена приликом поновних долазака (датуми) __________________________ __________________________________________________________________________________________________________________ 1. Ако сам ја или ако су моја дјеца угрожена у кући, могу отићи код _____ или _____или _____ (наведите чак и ако не очекујете да се насиље понови). 2. У насилним или опасним ситуацијама, безбједно могу изаћи__________________________ (нпр. на која врата, кроз који прозор прозор, лифтом, степеницама, излаз за случај нужде). 3. Ако се свађа чини неизбјежном, настојаћу да се нађем у просторији из које могу лако изаћи. Настојаћу да избјегнем просторије у којима се можда налази оружје. 4. О насиљу могу разговарати са сљедећим особама ________________________________________________________ и замолити их да позову полицију ако чују сумњиву буку у мојој кући. 5. Користићу (нпр. знак, ријеч) ________ као лозинку за дјецу и пријатеље, тако да знају да треба да позову помоћ. 6. Ако не живим са партнером, код куће се могу заштитити (браве, кључеви, алармни систем, итд.) _____ 7. Имаћу спремну ручну торбу са спакованим стварима / торбу за бијег (навести гдје у кући / код пријатеља): _______________________________________________________________________________________________________________ 8. У случају хитног напуштања куће, потребне су ми сљедеће ствари (садржај торбе за бијег): □ новац/готовина □ додатни пар кључева од куће и аутомобила □ резервна одјећа □ прибор за личну хигијену □ мобилни телефон, важни бројеви телефона, телефонска картица □ рецепти за лијекове и лијекови □ важни документи/картице (пасош/лична карта, здравствена књижица, итд.) □ омиљене дјечје играчке □ друго_____________________________________________________________________________________________________ 74

РЕСУРСНИ ПАКЕТ ЗА ОДГОВОР ПРУЖАЛАЦА ПСИХОСОЦИЈАЛНИХ УСЛУГА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НА РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

9. Пружаоц услуга ми је рекао да : □ ја нисам одговорна за насилничко понашање мог партнера и да могу одлучити како да повећам своју безбједност и безбједност дјеце; □ ја заслужујем боље од овога: ја и моја дјеца имамо право да водимо безбједан живот без страха; □ насиље је кривично дјело и могу га пријавити полицији; □ постоје ограничења / забране и знам како их могу затражити; □ постоје мјеста на којима могу добити помоћ: _____ 10. Пружаоц услуга је предложио / сложили смо се да сљедећи пружаоци помоћи могу да ми помогну да се даље носим са проблемом: _________________________________________________________________________________ 11. Овај план заштите могу чувати ___________________________ (мјесто), а да при том не угрозим своју безбједност и безбједност своје дјеце.

11. БИБЛИОГРАФИЈА

1. UNFPA (2015), Ресурсни пакет за одговор пружалаца здравствених услуга у Републици Српској на родно засновано насиље, аутори: Амела Лолић, Иванка Марковић, Наталија Петрић и сарадници (UNFPA 2015) 2. UNFPA, East European Institute for Reproductive Health (2015), Psycho-social services provision, part of multi-sectoral response to GBV Standard Operating Procedures. (UNFPA and EECARO 2015) 3. UNFPA, WAVE (2014), Strenghtening Health System Responses to Gender-based Violence in Eastern Europe and Central Asia A Resource Package. (UNFPA and WAVE 2014) 4. UNFPA, East European Institute for Reproductive Health (2015), Multi-sectoral responses to GBV An effective and coordinated way to protect and empower GBV victims/survivors. (UNFPA and EECARO 2015) 5. UNFPA, East European Institute for Reproductive Health (2015), Health care services provision, part of multi-sectoral response to GBV Standard Operating Procedures. (UNFPA and EECARO 2015) 6. WHO (2013), Responding to intimate partner violence and sexual violence against women: WHO Clinical and policy guidelines. (WHO 2013) 7. WHO (2010), Preventing intimate partner and sexual violence against women Tackling action and generating evidence. (WHO 2010)

Ensuring reproductive rights for all Адреса: Змаја од Босне б.б. 71 000 Сарајево Босна и Херцеговина Телефон: +387 33 293 570 Факс: +387 33 552 330 E-mail: bosnia-herzegovina.ofﬁce@unfpa.org Web: ba.unfpa.org twitter.com/unfpabih facebook.com/UNFPABiH