Zlatna pirana

– Ča je ledeno. Smrznut ćemo se. Fumaš? – upita Medu, a ovaj odmahne glavom. Zeko nervozno zaskakuće na mjestu i uzdahne.

– Dve ure san je iskal. Va Kraljevice, va dvorane. Priđen jednoj Indijanki, pa gledan, je to ona il ni. Pa se približin, zaplešen z njun, zavirin joj pod kose i perike i vidin da ni ona. I popin si malo, da mi da kuraže. I priđen drugoj Indijanki, ni ona, i trećoj, i ča da ti rečen. Bilo je dvesto Indijanki va dvorane, cilo je pleme sišlo s Kukuljanova. I kad san onu svoju Indijanku trefi, već san bil pijan ko zver. I misto da joj rečen kuliko mi se pjaža, ja san njoj otel pokazat. I rekla mi je da oden ća, da san blesav kuliko san težak i da smrdin ko bačva. Ne pjažaš mi se, pusti me, hodi ća... E moj Medo.

Medo je opet počeo plakati. Uhvatio se za čelo tko zna koji put i zavapio: – Silvija!

– Ne brini Medo! – kaže Zeko – Ulovit ću ja nju. Kad-tad, neće mi uteć. A kad ju ulovin neće znat ča ju je hitilo. E! – završi Zeko i lupi jednim dlanom u drugi da bi potvrdio svoje riječi.

– A ča tu delaš? – upita Medo kad je savladao tugu.

– Kako ča? Gren doma.

– A kade živeš?

– Va Riki.

Medo širom otvori oči i ustukne korak.

– Ča si ponemel? Pješke do Rike? – upitao je Medo.

– Ja. Ni mi problem, iman benzina. – rekao je mirno Zeko podignuvši bocu s vinom do Medinog lica.

Medo duboko uzdahne okrene se prema kraju Bakarskog zaljeva. Podigao je ruku kao da broji i promumljao: – Bakarac, Bakar, Kostrena... Rika, dve – tri ure ćeš hodit.

– Auto niman, došal san s ekipun. Ekipa će ostat do jutra, a meni se tamo ne ostaje, va Kraljevice. A ne. Još da mi se smiju si Indijanci va županije, i prijatelji, i ona, a ne. Gren doma. Do jutra ću stić.

– E Zeko, ako se ja nisan hitil na stine, nećeš ni ti hodit do Rike.

123