Неколико песама Џорџа Гордона Бајрона
Мариа Лазић
Наставни пројекат Моја прва књига
Неколико песама Џорџа Гордона Бајрона
Антологију саставила Мариа Лазић ученица II 1 Техничке школе за дизајн коже
Увод
„Моја прва књига“ је наставни пројекат ученика Техничке школе за дизајн коже из Београда, у сарадњи са наставницом Бранијетом Конџуловић, професором српског језика и књижевности. Циљ пројекта је интегрисање и примена више различитих знања и вештина које су ученици стекли током прве две године школовања. Уређујући своју прву књигу, ученици примењују своје знање о одликама романтичарске поезије (што је примарни задатак овог наставног пројекта), приказују умеће изражавања својих импресија о књижевном делу, усавршавају писменост, развијају информатичку писменост и демонстрирају своја умећа из подручја дизајна. Нашавши се у улози уредника једне песничке антологије, ученик самостално бира песника и песме које ће представити, образлаже свој избор и у кратким приказима песама указује на карактеристике романтичарске поезије које је у њима препознао. На тај начин освајамо виши ниво учења – примену усвојеног знања.
О писцу
Џорџ Гордон Бајрон (1788-1824) је једна од најважнијих личности романтизма и најважнији романтичар у Енглеској. Прославио се романтичним епом „Чајлд Харолд”, а потом и поемама „Дон Жуан”, „Каин” и „Манфред”. По свом пореклу Бајрон је био аристократа и са само десетак година примљен је у Дом лордова. Припадао је највишим друштвеним круговима и око себе окупљао културну елиту, мада је био склон рушењу правила понашања и често правио скандале. Захваљујући томе што је био авантуриста и бунтовник написао је дело „Чајлд Харолд” у којем има много аутобиографских података. Такође, захваљујући свом необузданом духу, нашао се у грчком ослободилачком рату почетком 19. века и тамо оболео од маларије и напокон и умро. Његов живот и дело су у потпуности преплетени.
Многи европски романтичари су у Бајрону видели пример за углед. Најпознатији песници који су писали по угледу на Бајрона су Пушкин, Љермонтов, Ламартин, а и наш Бранко Радичевић је писао поеме и желео да буде српски Бајрон.
ОНА ИДЕ Она иде у светлу лепоте Ко ноћ блага у звезданом сјају. Све што има у свету красоте: Светлог, тамног – њене очи дају Све нежности, и дивоте с њима, Што дан блистав не може да има. Ни зрак мање, ни ти више сама Сен у валу црних јој витица Ил у складу локница, ил прама Што се спушта преко њеног лица, Преко чела, где чедне, спокојне Мисли – свога места су достојне На том лицу које озарава Срећни осмех вечите ведрине; Где добротом сваког очарава Мирни одсјај вечите врлине, На томе се дивном лицу чита Љубав – мирна, невина, вечита.
СУНЦЕ СВИХ БЕЗ СНА О тужна звездо, сунце свих без сна! Што из даљина сузна трептиш сва, Што у ноћ сјаш ал' не гониш тим мрак, О какве давне среће ти си знак! Тако сја прошлост, светлост свег' што мину, Што блистава је, ал' нема топлину; Жури у тами Бол у сјај твој блед, Јасан, ал' далек - чист, ал' као лед!
ЈЕДНОЈ ГОСПИ упитан због чега напуштам Енглеску у пролеће Кад Човек, истеран из Раја, За часак заста покрај врата, Сваки га призор бившег сјаја Нагна клет' коб што му је дата. Ал' идући кроз далеке краје, Научи сносити грех свој прек; Тад друго време чу му ваје, У раду своме нађе лек. Тако ће, госпо, са мном бити, Не смем видети чар ваш, јао: Док уз вас оклевам, нећу крити, Уздишем због свег' што сам знао. Мудрији биће бег мој тај Од напасти што вреба само; Не могу гледати у свој рај Без жеље да не живим тамо.
ЖЕНА Мало тај, мислим, позна женске груди Тко с уздахом стећи жели љубав њену; Зар мари та за срце ког залуди? Обаспи хвалом свог идола сјену; Не препонизно, јер ће у том трену Презрет ти труд, чак и твог стиха чар; Ако си спретан, нежност скриј; за жену Дрскост још увек најбоља је ствар: Љути је па је теши, окрунит ћеш жар.
КАД РАСТАСМО СЕ ТАДА Кад растасмо се тада уз мук и суза бреме, а бол нам срца савлада, на врло дуго време, блед, хладан, образ ти поста, ко лед сам целов твој; а мени тек туга оста кроз цео живот мој. Тог јутра росу ледену сред свог осетих чела ко хладну стрепњу једну што обузе ме цела. Ти скрши завете своје; сад многом припадаш, знам; кад име спомену твоје и мене самог је срам. О теби прича свуд бруји, за ме посмртно звоно; кроз срце језа ми струји: Што те љубљаше оно? Ти никоме од тих људи не беше тако знана; бол оста сред мојих груди и вечно жива рана. Ми састасмо се тајно; сад тајно памтим, смерно, што срце ти нехајно већ преста бити верно. А сретнем ли те када кроз многа лета дуга, мој поздрав биће тада сав пуста, нема, туга.
ОСОБИНЕ БАЈРОНОВЕ ПОЕЗИЈЕ За стваралаштво Џорџа Гордона Бајрона везује се један израз – бајронизам. Том речју описане су многе особине његове поезије, али и поезије осталих песника који су писали по узору на Бајрона. У песмама Она иде, Сунце свих без сна, Једној госпи, Жена и Кад растасмо се тада, које сам изабрала за ову малу антологију, има мноштво тих особина бајроновске романтичарске поезије. Најважније особине романтизма које сам препознала у овим песмама су: мистичност, предосећајност, патетичност, промене расположења, неуједначеност форме (стихови се разликују по дужини у оквиру једне строфе), врло лични, субјективни тон, употреба пејзажа у циљу изражавања сопствених размишљања, расположења и осећања песника, идеализовање женске лепоте, усамљеност, меланхолично, сетно расположење, туга, светски бол (саосећање са свима који су несхваћени, усамљени и пате), повлачење из живота и друштва, иронија и огорченост због лоших људских особина, издаје, неверства... Стилске фигуре које су најзаступљеније у овим песмама су поређење, екскламација, апострофа, анафора, реторско питање, контраст, иронија, метафора. Песник се обраћа жени, далекој звезди, природи, супротставља различита расположења, иронично говори о жени и њеној верности и неосвојивости. Расположење у већини песама је меланхолично.
Џорџ Гордон Бајрон