1
Наставни пројекат Моја прва књига
Уредник антологије
Драгана Матко ученица II1 Техничке школе за дизајн коже 2
Садржај : Увод......................................................................................................4 Биографија ..........................................................................................5-7 Ноћ скупља вијека...............................................................................8-13 Ал је ђаво , али су мађије...................................................................14-16 Горски вјенац ......................................................................................17-19
Напомена аутора: У овој књижици коришћене су слике и илустрацијепронађене на интернету и наведени су подаци о ауторима (осим у случајевима када их није било могуће пронаћи).
3
Увод
„Моја прва књига“ је наставни пројекат ученика Техничке школе за дизајн коже из Београда, у сарадњи са наставницом Бранијетом Конџуловић, професором српског језика и књижевности. Циљ пројекта је интегрисање и примена више различитих знања и вештина које су ученици стекли током прве две године школовања. Уређујући своју прву књигу, ученици примењују своје знање о одликама романтичарске поезије (што је примарни задатак овог наставног пројекта), приказују умеће изражавања својих импресија о књижевном делу, усавршавају писменост, развијају информатичку писменост и демонстрирају своја умећа из подручја дизајна. Нашавши се у улози уредника једне песничке антологије, ученик самостално бира песника и песме које ће представити, образлаже свој избор и у кратким приказима песама указује на карактеристике романтичарске поезије које је у њима препознао. На тај начин освајамо виши ниво учења – примену усвојеног знања.
4
5
Аутор Јосип Томинац
Петар II Петровић Његош
6
Петар II Петровић Његош, за живота познат као владика Раде (по рођењу Раде Томов Петровић 1813 – 1851) био је црногорски песник, еспископ и владар. Рођен је у Његушима под Ловћеном, главном селу Катунске нахије.Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. После му је учитељ био Сава Милутиновић. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и подстицао га на писање. Касније, грчку класичну поезију читао је на руском а један део „Илијаде“ превео је са руског на српски језик, у народном десетерцу. Поред руског Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао је највеће песнике и мисиоце.Његош је почео да пише још као дечак.Биле су то кратке и безначајне песме сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сматра се једним од највећих црногорских песника. Његово најутицајније дело је „Горски вијенац “ објављено 1847. године. 1834. године издао је две збирке песама. У већини њих преовлађује дубок и смео мисаони лиризам. Од тих песама нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу “ , „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима “ , „Ода сунцу “. Остале песме испеване су сасвим у духу народне песме. Касније је штампао и два краћа спева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића “. 1854. године објављена je “Слободијада “, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Његош је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци „Огледало српско“. У савременим листовима и часописима изашао је знатан број његових краћих песама , пригодног и моралног карактера. Његош временом све више развија свој стил, те последњих седам година живота даје своја три главна дела: 7
„Луча Микрокозма“ 1845 године, „Горски вијенац“ 1847 године и „Лажни цар Шћепан Мали“ 1851 године. Његова дела преведена су на више језика, укључујући и јапански језик. Боловао је од тешке болести, туберкулозе, од које је преминуо 19. октобра 1851. године на Цетињу.
Аутор Мојаш Зорић
Избор песама
8
Ноћ скупља вијека La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse
Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече испод поља звјезданије у прољећну тиху вече, сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди, те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди. Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде, под њом капље ројевима зажижу се ројне воде; на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје, мушице се огњевите ка комете мале роје. Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим. Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; красота ми ова божа развијала умне силе. Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање, ал’ лишено свога трона божество сам неко мање; претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави, О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије, те са небом душа људска има своје сношеније! 9
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе на ливади движенија – до њих хитро сви долазе! Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка – све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; затрепте ли тице крила у бусењу густе траве, стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе. Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде. Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети! Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће, од сребрног свога прага над прољећем кад се креће; зрак је виле младолике тако красан ка Атине, огледало и мазање презиру јој черте фине. Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле, кад су сунце над Инопом уставити могле виле. Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели, уведем је под шатором к испуњењу светој жељи. При зракама красне луне, при свјећици запаљеној пламена се споји душа ка душици раскаљеној и цјеливи божествени душу с душом драгом слију. Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију! 10
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати што је небо земљи дало на усне јој стах сисати. Совршенство творенија, таинствене силе боже, ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може! Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи – од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи! Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом, дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом; црна коса на валове низ рајске с игра груди... О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди! Б’јела прса гордија су под црнијем валовима но планина гордељива под вјечнијем сњеговима на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим, кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим. Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе, к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе... Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе. Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле! Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле; свезала се два погледа магическом слатком силом, као сунце с својим ликом када лети над пучином. 11
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу, тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу! Петар II Петровић Његош
Слика Паје Јовановића Купачица Муни
Ноћ скупља вијека је песма која слави љубавни занос, опијеност телесном лепотом жене, најдубља скривена осећања и посебно је необична зато што ју је написао један владика. Али, ако је и у Библији могла да се нађе Пјесма над пјесмама, која такође слави љубав између жене и мушкарца, онда то и не треба да буде толико необично. 12
Ова песма написана је у једанаестерцу, што је била честа појава код песника романтизма. Љубавни доживљај у њој је толико снажан да успоставља повезаност песника са васионом. Осим упечатљивог мотива љубави, мотив природе, који има магијске особине, испуњава целу песму. У мноштву особина ове песме препознају се карактеристике романтичарске поезије. Песник употребљава стилске фигуре као што су хипербола, метафора, поређење, градација... хипербола Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука . ... Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле! •
метафора
Играм јој се с јабукама,..... ...дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом... •
поређење
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
У овој песми упознајемо једну страну песникове личности коју није откривао у другим делима. Открива нам се романтичан и емотиван, такорећи – обичан човек. То је помало и чудно, јер се ипак ради о владики, монаху који се заветовао на уздржање и чистоту. С друге стране, у лепим људским емоцијама као што је љубав не може да има ничег нечистог. Ако се и одриче телесне љубави, не мора се одрећи своје природе која ту љубав ипак доживљава. 13
Иако је писана архаичним језиком, осећања која из ње извиру, разумљива су свим генерацијама. Романтизам, доба ком је песма настала, огледа се у описивању предела, наглашености емоција, поређењима са античким божанставима, а све те мотиве налазимо у Његошевој најлепшој песми. Љубав је одувек била и биће инспирација свих песника, писаца и уопште уметника, била она обострана или платонска, узвраћена или не. Када пише о љубави, песник својој песми даје „неку јединствену, посебну мелодију“ и осећај да је свет много лепши него што га ми видимо, јер га песник види срцем.
Слика Димитрија Поповића
Сан Вука Мандушића (одломак из Горског вијенца)
Ал је ђаво , али су мађије Али нешто теже од обоје 14
Кад је виђу ђе се смије млада, Свијет ми се око главе врти. Па све мохаг с јадом прегорети, Но ме ђаво једну вечер нагна, У колиби ноћних Милоњића. Кад пред зору и ноћ је мјесечина, Ватра гори насред сјенокоса А она ти однекуда дође, Украј ватре сједе да се грије. Чује да свак спава у колибе; Тада она вјенац расплете, Паде коса до ниже појаса; Поче косу низ прса чешљати, Слика Влаха Буковца „Црногорка“
А танкијем гласом нарицати Како славља са дубове гране. Тужи млада ђевера Андрију, Мила сина Милонића бана Који ми је ланих погинуо 15
Од Турака у Дугу крваву; Па се снахи не дао острићи: Жалије му снахин вјенац био Него главу свог сина Андрије. Тужи млада ,за срце уједа Очи горе ,живје од пламена Чело јој је лијепше од месеца, И ја плачем ка мало дијете. Благо Андрији ђе је погинуо, Дивне ли га очи оплакаше, Дивна ли га уста ожалише!
Слика Димитрија Поповића
Одломак „Сан Вука Мандушића“ иако писан десетерцем, обилује лирским елементима. У свом сну, исповести која излази из његове подсвети без његове воље, Вук Мандушић описује како га је опчинила лепота једне младе жене. Осим неодољиве љубави њега мучи и снажна морална дилема, јер је жена у коју се заљубио снаха његовог кума. Необичан је призор који у њему изазива љубавну чежњу и патњу. У тренутко док је Вук потајно посматра она оплакује свог погинулог девера Андрију. Знајући да своја осећања никада неће смети да покаже и да од снахе Милоњића бана не може очекивати да му узврати љубав, Вук завиди Андрији, јер га снаха мртвог оплакује. Њен изглед, глас, емоције које излива кроз тужбалицу у њему изазивају бол 16
али и страст, нека нова чудна осећања која личе на мађије. Та помешаност осећања представља једну од одлика романтизма. Осим тога, ту је и присуство ноћи, ноћне атмосфере, опис природе који је у складу са осећањима. У овом одломку, поред патриотских осећања која испуњавају Горски вијенац, у првом плану је мотив љубави према жени, а та два осећања преовлађују у романтизму. У Горском Вијенцу видљива је типична карактеристика романтизма - мешавина лирских, епских и драмских елемената.
Свијет је овај тиран тиранину... (одломак из Горског вијенца; говор игумана Стефана) Пас свакој своје бреме носи; Нове нужде рађу нове силе 17
Дјеистивија напрежу духове, Стјесненија сламају громове; Удар нађу искру у камену, Без њега би у кам очајала. Сутрадан је крста доброђетељ; Прекаљења искушењем душа Рани тјело огњем електризма, А надежда веже душу с небом како луча са сунцем капљицу.
Свијет је овај тиран тиранину, А камоли души благородној! Он је состав паклене неслоге: У њ ратује душа с телом, У њ ратује море с бреговима, У њ ратује зима и топлина, У њ ратује вјетри с вјетровима, У њ ратује живина с живином, У њ ратује народ с народом, У њ ратује човјек са човјеком, У њ ратује дневни са ноћима, У њ ратује дуси са небесима, 18
Тјело стење под силом душевном, Колеба се душа у тјелу; Море стење под силом небесном, Колебљу се у мору небеса; Волва болну ужасно попире, О брег се ломе обадвије.
О проклета земљо пропала се! Име ти је страшно и опако. Или имах маладога витеза, Уграбиш га у првој малдости; Или има чојка за човјештво, Свакога ми узе прије рока; Или имах китнога вјенца Који круни чело невестама, Пожњеш ми га у цвјету младости. У крв си се мени претворила! истина је, ово није друго До гомиле костних и мраморах На којима младеж самовољна Показује торжерство ужаса. О Косово, грдно судилиште, 19
Насред тебе Содом запушио!
У наведеном одломку препознајемо борбу супротности, незадовољство животом на овом свету, патњу због постојања зла, историјске мотиве и сећања на херојску прошлост и страдања српског народа... што су одлике романтичарске поезије. Патетични тон, екскламација, апострофа, хипербола... све су то стилска средства која су се романтичари често користили у својој поезији. Али посебна лепота овог одломка је у томе што Његош говори о сукобу супротности који излази из оквира самог друштва и прожима целу природу, васиону и унутрашњост људског бића.
20
21