10
4. март 2011.
Др Милан Матијевић: Краљевачке кафане (1)
КАФАНАМА У СЛАВУ
Краљевачке кафане у животу нашега града, у животу појединаца, увек су имале важну улогу. Ова улога траје дуго и претворила се у историју. Историју коју треба запамтити. Овај фељтон посвећен је нашим краљевачким кафанама. После ослобођења од непосредне турске власти, Карановац је отпочео убрзано да се развија. У вароши, као среском месту, развија се трговина. Отварају се у све већем броју занатске радње. Овај развој пратио је и развој угоститељства. Отварају се крчме, кафане и гостионице, које нуде пиће, храну и преноћиште. У кафанама су путници могли да се окрепе, а у кафанским шталама запрежна и товарна стока да се одмори од пута. У кафанама су се окупљали пријатељи, склапала се познанства, уговарали послови, обележавали весели тренуци чаршије. У време пазарних дана, карановачких панађура и краљевачких вашара, кафане су биле пуне гостију, трговаца, занатлија, сељака, пустолова, бекрија. Краљевачке кафане су гостиле краљеве, министре, генерале, стручњаке и трговце из земље и иностранства и друге путнике из „белог света“. У кафанама су се препричавале вести, водила политика, испредале приче о чаршијским догађајима, читале прве вести из новина, слушао први радио. У краљевачким гостионицама могао је први пут да се види модеран угоститељски намештај из Пеште, савремено посуђе, порцелан из Чешке, есцајг из Беча. Припремана су домаћа јела, али и јела из европског јеловника и француске кухиње. У краљевачким кафанама се учила култура сервирања и обедовања. Старе кафане у Краљеву нису биле само место где је могао да се поједе добар залогај и попије добро пиће. Оне су биле средиште многих културних догађаја. У њима су приређиване забаве и балови, еснафске славе. Кафане у Краљеву су дале свој простор за прве позоришне представе и приказивање првих филмова. У кафанама су мађионичари показивали своје чудотворне вештине, наступале атлете са акробатским програмима. Кроз краљевачке кафане пулсирао је један динамичан ритам живота наше лепе вароши. У њима су свирали познати оркестри и певале лепе певачице. Боеми и пустолови су маштали у кафанском амбијенту. У кафанама се одвијао сладак живот.
Кафане су биле други дом краљевачких боема. Краљевачко угоститељство доживљавало је успоне, али је било разарања за време ратова. Многе кафеџије су као патриоте положиле свој живот за слободу Србије. Већина је учествовала у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Њихове груди красиле су медаље „За верност отаџбини“, „Албанска споменица“, „Медаља Обилића“ и
многа друга одликовања. Већина угледних кафеџија изгубила је живот у масовном стрељању које је извршила немачка окупаторска војска 1941. године у лагеру Железничке радионице. Кафане су после ослобођења Краљева 1944. године вратиле живот Краљеву. У скромним послератним условима, краљевачке кафеџије су дале велики допринос оживљавању угоститељске делатности. Али, ка-
фане су биле прве на удару национализације приватне имовине 1948. године. На темељима предратног приватног угоститељства изграђена је нова организација угоститељских предузећа. Краљевачко угоститељство је прошло кроз бројне реорганизације, спајања, раздвајања, интеграције. Краљевачке кафане су биле први домаћин многим гостима, путницима намерницима, пословним љу-
дима. Кафане су биле и остале разгледница Краљева. Кроз овај фељтон желимо да се подсетимо на све знане и незнане, поменуте и непоменуте крчме, кафане, гостионице, хотеле, народне кујне, бифеа, подруме пића. Да се подсетимо на вредне крчмаре, кафеџије, хотелијере, директоре, шефове, келнере, куваре и да сачувамо од заборава њихово постојање, њихов рад и допринос развоју краљевачког угоститељства.
КАФАНЕ У XIX ВЕКУ Повољни географски услови омогућили су да се Карановац у 18. и 19. веку развија као саобраћајна раскрсница веома важних путних праваца, од севера према југу и од запада према истоку земље. Овим правцима пролазили су бројни трговачки каравани и путници. Бржи привредни развој Карановац доживљава после Аустријскотурског рата и Пожаревачког мира (1718. године), када је граница између Аустрије и Турске била успостављена на Западној Морави. Код села Сирча био је гранични прелаз и основан ђумрук-царинарница. Аустрија је од локалног становништва организовала граничарску службу и поделила им униформе-мундире. Трговци из западног подручја турске империје и из приморских градова користили су стално овај пролаз на својим путовањима према северу и средњој Европи. Карановцу је овакав ток саобраћаја допринео да се отварају бројни ханови и механе. О постојању ханова у Карановцу сведочи извештај аустријског путописца Паула Митесера из 1784. године у коме се наводи да „у Карановцу су куће, занатлијске радње и ханови били саграђени од дрвета“. У Карановцу механско занимање брже се развија после Другог српског устанка и почетка ослобађања од непосредне турске власти. По варошима у Србији, поред друмова све више се отварају крчме и механе. У почетку су то биле крчме у којима се крчмило-продавало пиће, печено месо и хлеб из фуруне. Временом се од крчме развијају механе и кафане. Поред точења пића, служења јела и давања преноћишта, механе су имале и штале у којима се прихватала, хранила, појила и одмарала товарна и запрежна стока. Из прегледа механа које плађају држави аренду по 12 гроша
„од Дмитрова дне 1831. до Дмитрова дне 1832. године“ види се да је у Карановцу радило 23 механе. Држава је од механџија наплаћивала „механску аренду“. Ови приходи су били веома значајни за државну касу, па се о њима водила евиденција. Механско занимање било је организовано у еснафе. Еснаф је преузео турску организацију рада и обичаје. Чланови еснафа бирали су свога старешинуустабашу. Устабаша је сазивао лонџу-скупштину, на којој су се механџије договарале о заштити од конкуренције, пријему шегерта и унапређењу пословања. Механски еснаф славио је еснафску славу Тодорова субота, која је падала средином марта. Право на држање механе, у турско доба, давао је везир. Након Другог српског устанка то право је давао књаз Милош. Касније је он то право пренео на нахијског, односно среског начелника. Механско занимање, у то време, обезбеђивало је брзу и добру зараду, па су многи отварали механе без дозволе власти. Да би спречио даље неконтролисано отварање механа, књаз Милош је издао наредбу према којој се за отварање механе тражила посебна дозвола од нахијског старешине. Карановац се развијао као привредни и административни центар општине и среза. Овакав развој захтевао је урбанистичко уређење вароши. Године 1832, по замисли Лазе Зубана, урађен је „Регулациони план вароши Карановца“. Овим планом уређен је ужи варошки реон са правилном мрежом паралелних улица и са кружним тргом у средини. Након доношења Регулационог плана, у вароши почињу да се граде зграде за механе са лепшим фасадама, већим и бољим распоредом просторија. Зграде за механе се граде у улицама којима се одвија колски саобраћај, у
центру вароши. Улице испред механа се калдрмишу. Све је мање механа које се осветљавају лучем и свећама лојаницама, а све је више механа које за осветљавање просторија користе петролејске лампе или плинско светло. Да би се увео ред у механско занимање, књаз Михајло је 1861. године донео „Уредбу о меанама“. Према овој Уредби, утврђено је да „сва јавна места, у којима се крчми пиће, или даје храна с пићем,
или се поред хране и пића даје путницима и обиталиште, спадају у ред механа“ Зависно од локације, постојале су три врсте механа: варошке, селске и друмске. Према обиму услуга које су пружале, од места где се налазила и од каквог материјала су изграђене биле су разврстане у три класе. Механе прве класе морале су имати 5 соба за конак, од којих три са намештајем. Механе друге класе морале су имати 4 собе за конак од којих су две намештене, док су механе треће класе морале да имају најмање три собе од којих је једна намештена. Према попису из 1863. године радило је 29 механџија.
Уредба је увела више реда у ову делатност. Право механисања могао је добити само поданик Србије. Ово право се давало у облику писаног Уверења да може механску радњу упражњавати. Касније је ово уверење преиначено у Уверење о личном механском праву. У Карановцу се повећава број механа. Тако је 7. априла 1865. године издато Уверење на местно кафанско право Милосаву Луковићу из Карановца. У Карановцу су отваране и привремене механе за време трајања, надалеко познатих, карановачких панађура. Ове привремене механе биле су подељене у три класе. На основу расположивих података, на карановачким панађурима било је отворено 1845. године 10 механа, 1849. године 13, 1853. године 16 механа. Пред крај 19. века у Краљеву су радиле: 22 крчме, 8 кафана, 3 гостионице и 3 хотела.
Конкуренција између механа и кафана у Краљеву, крајем 19. века била је велика. Своје пословање рекламирају преко новина.