ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
26. децембар 2020. | година I | број 43
ОКУПАЦИЈА ДРУГИ НАЗИВ ПОРАЗА
qz.com
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Окупација у једној слици
З
анимљива је симболика ријечи. Она у себи увијек носи неку скривену а понекад чак и перверзну подтекстуалност, свијет неизречених и неизрецивих асоцијација. Али и по неку затурену а разотривајућу слику. Тако ријеч „окупација“ у први мах не доноси собом само призоре освајача, оружја и страха од напада већ буди и паралелне асоцијације на онај натпис „occupied- do not disturb“ објешен, каткад, о кваке хотелских соба. У већим, интернационалним хотелима, славних ланаца и звучних имена, тај натпис служи као учтиво упозорење о поретку приоритета и важности бонтона. Гост иза врата ради нешто неодложно, не треба га прекидати. А испод натписа „occupied-do not disturb“ често ће се појавити и неки послужавник са остацима хране од конзумираног оброка који чекају особље хотела да чистећи ходнике покупе и те трагове гурманског уживања невидљивог госта. Да је он ту, да је био и да јесте, да је жив, знаће се само по траговима отпадака које оставља за собом, у облику прљавих судова, искоришћених пешкира, згужваног целофана у корпама или опушцима у пепељари. У великим хотелима особље хотела обично ће се трудити да буде бешумно, или што бешумније и биће по правилу тамнопутих лица или са страним акцентом. Биће то паралелни свијет од онога гостију иза врата. Двије физичности, блиске и у непосредној близини, које се перманентно мимоилазе и виђају само у пролазу, а које су увијек свјесне подјеле улога, и једног посебног театра држања, гестова, осмијеха и прикладних ријечи које иду уз мјесто, костим и хијерархију односа.
ISSN 2704-5226
САМОПОНИШТЕНА КЛАСА Чистачи, собарице, рецепционери, келнери и кувари у великом хотелима свјетских метропола углавном су странци са и без папира. Они који раде на црно, обично прокријумчарени дошљаци из Трећег свијета, трудиће се више и изгарати очигледније него остало особље хотела, да импресионирају госте квалитетом услуге. Али увијек ће се радити о класи која себе афирмише тако што се, заправо, само-поништава. Парадокс је тиме већи што се од особља хотела увијек очекује да буде присутно, да буде ту, надохват руке, видљиво, маркантно, препознатљиво маркирано читљивим натписима и униформама, беспрекорно чи-
га које са тог локалитета нуди. И у томе, парадоксало, има зрна истине. Једна од најкрупнијих замјерки која би се могла упутити на адресу претходне, ДПС власти је баш то што је баштинила и развијала shopping mall културу потрошње и потрошачког уживања. Био је то културни модел перја и огледала, шљокица и крпица, брзе хране и лифт музике, фестивала и крканлука уз пјену од мора. Другим ријечима, култура окренута бизнису у свим његовим облицима, али и коруптивном клијентелизму. Додатна конотација Антићевог дискурса је у вези са потчињеним, колонијалним статусом Црне Горе као НАТО аеродрома. И баш у том дијелу његове изјаве крије се траг дубље и можда најболније црногорске трауме, њен пораз у миру након добијеног рата.
СТАТУС КОЛОНИЈЕ
„ЦРНА ГОРА НИЈЕ НИШТА ДРУГО, НИ ВИШЕ ДО ХОТЕЛ СА 5 ЗВЈЕЗДИЦА И ШОПИНГ ЦЕНТАР СА НАТО АЕРОДРОМОМ ПОРЕД МОРА“ Чедомир Антић
Статус колоније и биједне провинције, забите, опустошене и запуштене губерније Црна Гора је добила захваљујући Србији, њеном пројекту ширења на сусједство, испуњења косовског завјета и бомбастичне актуелизације Душановог царства након Првог свјетског рата. Тај чин бруталног припајања, одузимања суверенитета путем братске окупације и стављања чизме тамо гдје је до малоприје био пријатељски осмијех, Црну Гору је постепено свео на услужну дјелатност домаћег смјештаја сто, насмијано и професионално услужно на недвосмислен начин. Хотел је тако мјесто екстремне буквалности, и једнодимензионалности означеног. Али невидљиви гости иза затворених врата и натписа „occupied- do not disturb“ прије или касније, самим својим постојањем уводе елемент тајног уживања, свој либидални вишак и трауму подтекста у све номинално јасно дефинисане односе унутар угоститељског објекта. Гост ту није само бог. Он је и агент потенцијалног хаоса. На другој страни затворених врата, иза натписа „occupied-do not disturb“ гости су увијек најприсутнији управо онда када дјелује да их нема. Њихова номинална одсутност подцртава важност њихових хировитих прохтјева, императив њихове удобности и потпуног задовољства. Нигдје, заправо, тјелесне и техничке функције, рад организма и функционисање организације и њене опреме, нијесу тако бизарно синхронизова-
ни и нападно фетишизирани као у угоститељству. Исхрана, укуси, мириси хране, угођај атмосфере, поглед са прозора на сценовити пејзаж одређују цијену собе баш као што цијени доприносе high speed Интернет или плазма телевизор, врста тоалета, jakuzzi, базен или паркинг за возило. И баш тај феномен угођаја по било коју цијену спаја двије асоцијације са почетка овога мини-есеја у једну слику. Ексцес права на уживање је Богом дато право оних који троше и имају пара за бацање а иста привилегија је, истовремено и о истом трошку, ускраћена особљу хотела које ради за наднице и наднично је робље. Туриста је тако врста освајача, а туризам форма окупације.
НОВЕ ФОРМЕ Али ова идеја нове врсте окупатора и нове форме окупације добија на значају када се, рецимо, стави у контекст недавне изјаве
господина Чедомира Антића, историчара по вокацији и гласноговорника великосрпског шовинизма по сопственом нахођењу. Поменутом господину је вјероватно с правом било ускраћено гостопримство Црне Горе. Али његова изјава да Црна Гора није ништа друго, ни више до хотел са 5 звјездица и shopping центар са НАТО аеродромом поред мора је вишеструко прегнантна. На једном нивоу, и то оном очигледном-површинском, ова изјава младог историчара увредљива је и омаловажавајућа без предомишљаја. У духу је сличних изјава опуштене охолости и сељачке ароганције каква је већ постала типична за великосрпски дискурс. Али Антићев подтекст је вишеслојан. На једном нивоу он жели да каже да је Црна Гора маргинална, ефемерна и провинцијална култура важна само због свог географског положаја, своје локације и услу-
Наиме, статус колоније и биједне провинције, забите, опустошене и запуштене губерније Црна Гора је добила не захваљујући НАТО пакту него управо Србији, њеном пројекту ширења на сусједство, испуњења косовског завјета и бомбастичне актуелизације Душановог царства након Првог свјетског рата. Тај чин бруталног припајања, одузимања суверенитета путем братске окупације и стављања чизме тамо гдје је до малоприје био пријатељски осмијех Црну Гору је постепено свео на услужну дјелатност домаћег смјештаја, издавање соба и градњу угоститељских објеката за стране и домаће туристе поред мора. Антић ће говорити о беневолентној братској љубави два српска живља, србијанског народа према црногорским Србима, перјаници српства и Спарти Србије итд. Износиће, при том, и податке о Подгоричкој скупштини, намјерно занемарујући чињеницу Божићног устанка 1919, под вођством Јована Пламенца и Крста Поповића. Отпор уједињењу са Србијом у Црној Гори је у ствари био велики, а борба исцрпљујућа и крвава. Вођен је прави герилски рат по брдима који је трајао све до 1929. године. А у том процесу асимилације кроз окупацију Црна Гора је изгубила не само људство и материјална добра, већ и своју аутохтону елиту, своје брђанско „ЈА“, своје горштачко племство, своје племенике са звучним именима и још звучнијим презименима, и прерасла тако у растурено и разбијено мноштво усамљених путника-намјерника, потуљених и сиромашних бјелосвјетских имиграната, који ће се трбухом за крухом размиљети по свијету, од Америке на сјеверу до Аустралије доље испод, негдје на југу. „Occupied- do not disturb“ је тако име за пораз, за колонијални статус, али је и подсјећање да се за слободу бори и гине, и да је отпор кључно питање не само опстанка једне нације већ и морални чин.