ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
19. децембар 2020. | година I | број 42
ПРЕСЛИКАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Филозофија нахије ПРОБЛЕМИ СА ИСТОРИЈОМ
ЈОВАНА МУГОША
Није превласт једне идеје историје главна црногорска битка. Главна битка је да се изађе из нахије. Зато, ако хоћете да побиједите противника ваше идеје историје, само га оставите у нахији, а ви изађите. У нахији, била наша или њихова, увијек има само један пут – погрешан
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
Н
аше мишљење о стварности најчешће је историцистичко, а то значи да стварност доживљавамо као понављање историје, а актере наше стварности као учеснике историјске епохе. Стварност видимо само као један облик историје у нашем добу, умјесто као вријеме садашње које има своју историју или нужну везу с њом. Таква перцепција наводи нас да живимо историју, а не стварност и да се, умјесто поправљања садашњости, претежно бавимо поправљањем прошлости. Тако постајемо заробљеници онога чега нема и онога што се поправити не може, осим ако домислите оно што вам недостаје или одузмете оно што вам квари слику коју желите да видите. Али тиме од историје правите мит, односно лаж. А историја је и без тих преправки довољно непоуздана, или тачније – историја није истина, већ је она истина више или мање.
ISSN 2704-5226
Проблеми с историјом почињу када пожељну представу сопствене историје сматрате истином о вама и времену у коме живите. Тада у историји почнете да тражите објашњења, путоказе, доказе, потврде о исправности мишљења или опредјељења… И наравно, направите грешку. Али не због тога што је грешка у историји, него зато што је грешка у вашем знању историје и представи о њој. Потреба да стварамо пожељну представу прошлости, коју намећемо као дио наше стварности, није посљедица несавршености образовног или неког другог система, већ је то резултат једног менталитета, који себи прави сигурно уточиште у коме једино може трајати и опстајати. За овај културолошки ареал, који одржава у животу пожељну представу историје, најприкладнији је назив – нахија. Нахија је сигурно уточиште за сваку заблуду, простор гдје је лаж дозвољена, ако је у служби нахије. Нахија никада не кажњава оне који јој служе, нити ограничава право медиокритета на успјех. Зато је у нашој нахији историја једина филозофија.
историјске драме: Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали, од којих је прва, која уопште није исторична, имала већи утицај на мишљење о стварности од оне која је умногоме заснована на историјским фактима. У Горском вијенцу историја је употријебљена да би политичка функција дјела била дјелотворнија, док је у Лажном цару историја употријебљена да би само дјело, а не његова изванкњижевна функција, било чињенично и ситуационо увјерљивије. Уосталом, Његош је за Лажног цара и прикупљао грађу из Венецијанског архива, тако да су и радња и ликови прилично блиски ономе како је уистину било. То се за Горски вијенац не може рећи. И то не због тога што ,,Истраге потурица“ није било, већ због тога што тај историјски амбијент о коме пише Његош, а који се односи на вријеме прије тобожње ,,Истраге“, никада није постојао. Горски вијенац је најувјерљивији као слика црногорског менталитета, а све друго је креација без икаквог утемељења у историјском.
Историја као мишљења о стварности почиње, као и много чега другог, с Његошем. Он је написао двије
Наравно да књижевник нема обавезу према историјским фактима или ситуацијама, али хоћу да
кажем да историјска слика Црне Горе у Његошевом Горском вијенцу, а не приказ догађаја или личности, нема упориште у историјском. Његошу историчност и није била важна, већ креирање оног историјског подтекста који ће дати легитимитет политичким идејама његовог дјела. Да тај подтекст није измислио, његове политичке идеје не би прешле границе Црне Горе. Морамо знати да је Горски вијенац, поред тога што је дјело генијалног ума, истовремено и дјело једног политичког мегаломана. Оно је зато извор велике обмане. За разлику од Његоша, који је историју користио као фракцију идеолошког опијата, наш највећи писац XX вијека, Михаило Лалић, историју је увео у своје књижевно стваралаштво као средство за објашњавање идеолошке патологије и црногорског политичког менталитета. На неколико мјеста у Докле гора зазелени и Гледајући доље на друмове, он објашњава чему историја служи и због чега је њоме опсједнут: ,,Ово што често призивам прошлост није што уживам да је причам, но ја без ње, чини ми се, не уми-
јем ни да мислим и немам чиме да освијетлим замршен путељак испред себе... Успомене су, вјероватно, не само моје но и свачије, вазда склоне уљепшавању, иначе не би имале смисла... Стално дозивам догађаје што су прошли да помоћу њих измјерим ова лудила што су дошла и засјела да не прођу. Зло је у томе што чим отворим избе сјећања, немам више могућности да извучем што ми треба: преплави ме нетражено, заборавим шта сам хтио... Иако се историја не понавља у цјелини, понавља се у фрагментима, то јест у људима, а они су остали исти или гори но што су били... Читава нам је историја изаткана од закашњења и престизања, од кајања и поправки...“ Од прошлости се, тврди Лалић, не може побјећи. У Лелејској гори има интересантна прича о закрпи, коју је Ладо Тајовић бацио у неку планинску урвину, јер га подсјећа на давно вријеме, а он жели да се „ослободи прошлости“. Али послије неколико дана лутања планином, опет је наишао на њу. Таква је некако наша судбина и данас – куда год да идемо, увијек нас сачека нека закрпа из прошлости.
Да ли је могуће уз помоћ историје „освијетлити замршен путељак“ испред нас? Могуће је, наравно, али не са историјом какву ми имамо и користимо. У нашој историји, односно историји која служи за општу употребу, главни „јунак“ је наш непријатељ, а не ми сами. Историја је прича о пропасти наших непријатеља и његовим заблудама, а не о нашим добрим искуствима и нашим заблудама. Историја нам не служи, као што служи Лалићу, да разумијемо Црну Гору, већ да покажемо њено неразумијевање код оних других. И једна и друга страна вјерује да је њихова историјска представа Црне Горе једино истинита и да је разумијевање њихове представе, разумијевање Црне Горе. А није. Треба читати Лалића. Црна Гора као историјски монолит одавно не постоји. И са тим се треба помирити. Борба да се одржи привид тог монолита, увијек заврши неуспјехом. Није превласт једне идеје историје, главна црногорска битка. Главна битка је да се изађе из нахије. Зато, ако хоћете да побиједите противника ваше идеје историје, само га оставите у нахији, а ви изађите. У нахији, била наша или њихова, увијек има само један пут – погрешан.