Једина жива прича

Скоро сто година фудбала у Опланићима

ЈЕДИНА ЖИ - Фудбалски клуб Земљорадник један од првих регистрованих у Србији. - Име изабрано јер има једанаест слова, баш колико играча у тиму. - Међу играчима су деценијама преовладавали интелектуалци, факултетски образовани мештани и студенти који су недељом долазили на утакмице чак из Београда. - Клуб се најдуже такмичио у оквиру Окружне лиге. - Највећи успех пласман у Шумадијску зону где су играчи први пут били у прилици да осете све предности и мане полупрофесионалног бављења спортом. - У клубу никад није било политике. - Током такмичарске сезоне која је тек почела Младост у Међуопштинској лиги Фудбалског савеза Рашког округа

Сто година постојања није толико чест случај ни кад су у питању најпознатији светски спортски клубови, још мање ако је у питању неки из сеоске средине. Да има и таквих потврђује ФК Младост из Опланића кога од једновековног јубилеја дели само још пет година. То је и повод да се интензивирају активности како би клуб, после неколико година кризе, поново стао на чврсте ноге и вратио се у друштво у коме је од оснивања провео највише времена. Први корак је направљен а повратак у виши ранг такмичења недавно је био прилика да то, уручењем пехара, потврди и званичник Фудбалског савеза Краљево.

Пригодна свечаност уприличена на игралишту клуба из Опланића повод је за подсећање на период од пре деведесет пет година кад је у овом месту 1924. регистрован клуб под називом Земљорадник, бољи познаваоци прилика у фудбалу кажу један од првих у Србији. Иако је почео да се такмичи тек следеће године лопта се у овом поморавском селу закотрљала много раније, непосредно након што је Иван Божићевић, познат по изградњи Споменика солунским јунацима у Краљеву, предао прву лопту месном свештенику Миловану Благојевићу а овај једном од најугледнијих домаћина Животи Стефановићу.

У време кад су се фудбалске дружине појавиле у Сирчи, Адранима, Мрсаћу, Ратини и Бресници име Земљорадник изабрано је јер има једанаест слова, баш колико играча у тиму, а монографија клуба сведочи да су сведоци првих фудбалских утакмица били Момчило, Филип, Љубинко, Бранко, Живорад и Милош Игрутиновић, Милун Подгорац, Ристо Думић, Живота Стефановић, Мидо Терзић и многи други.

Ливаду за прво игралиште уступио је Живорад Игрутиновић, а касније Жи-

вота Стефановић који је више од других заволео овај спорт. У периоду који је уследио генерације мештана су доприносиле да се клуб одржи толико дуго, а оне који су допринели да се лопта први пут закотрља у овом селу наследили млађи.

Након Другог светског рата клуб је променио име у Младост под којим се такмичио до 2012. кад је, због несмотрености или неактивности руководства, накратко био избрисан из регистра спортских удружења. Поновна регистрација била је прилика да се крене из почетка, у најнижем рангу такмичења, а првобитном имену дода и година кад је одиграна прва званична утакмица.

У историји клуба је записано како су деценијама уназад међу играчима преовладавали интелектуалци, факултетски образовани мештани и студенти који су недељом долазили на утакмице чак из Београда. Путовали су различитим превозним средствима, најчешће возом али и запрегама, да би и без тренинга заиграли за клуб који су неизмерно волели. Није тајна да је клуб пролазио кроз периоде мањих или већих криза, углавном финансијске природе, а посебно тешко време деведесетих година прошлог века, али су ентузијасти истрајавали у жељи да га одрже и у томе успевали. Довољна потврда је податак да последњих година поново доживљава ренесансу чија се основа огледа у жељи да један од најстаријих клубова у Србији никад више не дође у ситуацију да престане са радом.

Фудбалско игралиште у овом селу деценијама уназад је било место окупљања младих који су за клуб били везани у краћем или дужем периоду, највише

Мирослав Бинићанин откад је у њему као шеснаестогодишњак заиграо 1972. и био активни играч све до позних четрдесетих. Кад је 1988. године преузео улогу тренера мало ко је могао поверовати да ће на том месту, ако се изузме једногодишња пауза, остати до данас. - Кад сам седамдесетих година прошлог века почињао да играм сви играчи су били из села. Није се превише тренирало, играчи су се скупљали од недеље до недеље, а ја сам ушао у први тим са шеснаест година. У време кад сам играо за Економску школу, која је после победе над београдском гимназијом постала првак Србије, позвали су ме у Слогу, а ја спремио фотографије за регистрацију али ми их узме Миленко Бисенић, одведе на лекарски преглед и региструје за Младост.

Дуго су у тиму били само мештани, а екипу на предлог старијих играча састављао Крста Драгутиновић кога су, као координатора и најстаријег, сви поштовали. Кад сам завршио тренерску школу и добио лиценцу преузео сам вођење екипе као први озбиљнији тренер, каже Бинићанин.

Да је Младост један од најстаријих

фудбалских клубова у земљи, старији и од најтрофејнијих, својевремено је потврдио и тадашњи министар спорта Зоран Бингулац чија је финансијска помоћ значајно помогла да се преброди тренутак криза.

Бољи познаваоци прилика у фудбалском спорту знају да се клуб, сем у два три навратка кад је по једну сезону провео у нижем рангу, најдуже такмичио у оквиру Окружне лиге, али и да је највећи успех пласман у Шумадијску зону где су играчи први пут били у прилици да осете све предности и мане полупрофесионалног бављења спортом. Историјски успех остварен је након победе над Јошаницом у Новом Пазару пред око шест хиљада гледалаца, а значајном на путу до финала оцењује се финансијска помоћ Ђорђа Стефановића којом су створени услови каквим је могао да се похвали мало ко из окружења. О томе и данас сведоче реновиране клупске просторије, бифе, сала за прес конференције.

Током деценија рада једна од значајних карактеристика била је дисциплина за коју се залагао Бинићанин вођен жељом да младе играче мотивише како би на терену адекватно бранили боје средине из које потичу. Колико је то значајно потврдило се током претходне такмичарске сезоне кад је мало ко веровао да Младост има екипу способну да оствари значајније резултате и пласира се у виши ранг такмичења. Да нису у праву било је видљиво на крају јесењег дела такмичења који је окончан првим местом на табели и шест бодова предности над, по многима бољом, екипом Коштан Поља. Пласманом у Међуопштинску лигу Фудбалског савеза Рашког округа нису умањене амбиције да се клуб неке од наредних година пласира у окружни ранг такмичења. Иако је приоритетним у сезони која је почела јуче означен опстанак у лиги међу већим оптимистима провејава уверење да би се пласман испод че

твртог места могао сматрати неуспехом.

Да задовољство оствареним резултатима буде за нијансу умањено постарало се уверење о недовољном разумевању родитеља за клуб у коме се њихова деца окупљају и васпитавају. А да помоћ не мора да буде увек финансијске природе сведочи податак о бројним пословима који би могли да се обаве мануелним радом, пре свега у одржавању квалитета терена на нивоу који одговара овом рангу такмичења. - У клубу никад није било политике, па нисмо ни знали ко је у којој партији, јер нас то није интересовало. Нама је партија био клуб, тако смо се понашали и зато се ишло напред. Кад је клуб предат на бригу месној заједници потврдило се колико су политичари ограничени као тарабе. Сви су дигли руке јер знају колико то кошта, а неће нико да ради. Посао који се ради без љубави осуђен је на пропаст, а у то смо нај-

боље могли да се уверимо кад је, због неодговорности руководства, изостала регистрација клуба у складу са новим прописима.

Покушавамо да привучемо што више деце, да се заволи фудбал као једина прича која још живи у селу. Док није било клуба није могло да се види да прође неко, сад се нешто дешава и мислим да ће ти млади да приђу а верујем и да ће остати. Трудимо се на све начине да их приволимо, види се да деца воле фудбал и редовно тренирају, али сам разочаран њиховим родитељима, каже Бинићанин.

Да дуга пауза у раду може негативно да утиче на судбину клуба, можда и коначни опроштај са фудбалом у овој средини, први је схватио некадашњи играч Марјан Игрутиновић, након обновљене регистрације директор и законски заступник у Агенцији за привредне регистре. Удаљеност игралишта од родитељског дома је од ране младости значајно утицала да баш ту проводи доста слободног времена, па фудбалски терен сматра значајним местом за формирање личности угледног адвоката. Иако признаје да није врхунски играч до краја фудбалске каријере је био стандардни првотимац који тренинге није пропуштао ни током студија. - Ја и пар другара, Милан и Мирослав Трифуновић, Бранко Новаковић, Милисав Бисенић и Бојан Вукићевић, кренули смо у нову причу, пререги

стровали клуб и кренули од нуле. Да је то формално урађено на време играли би Међуопштинску лигу, а овако смо били у обавези да кренемо од самог дна. На почетку смо мало маргинализовали нашу децу, па смо довели играче са стране и нешто их плаћали, али није ишло како смо очекивали. После годину дана сам схватио како клуб не

може тако да функционише, отпустили смо плаћене играче и почели са нашом децом. Уз пар старијих скупило се неколико млађих дечака међу којима су три стандардна, Здравко Здравковић, Алекса и Богдан Стефановић који су као клинци тренирали у Кикеру и то се видело на терену. Претпрошле године смо били осми, прошле године трећи а ове на полусезони први. Пролећни део првенства је требало да крене у марту, али није због ванредног стања па су званичним проглашени резултати са полусезоне, а ми као прваци упали у Међуопштинску лигу. Имали смо и мало среће, али смо кључне утакмице добили и на страни и овде што је резултат озбиљног рада. Остварили смо и оно што сам највише желео, а то је да су се сви сјединили као један. Раније је било разлике, и подела због плаћених играча па нису сви једнаки, а сада је то како треба, наглашава Игрутиновић.

О условима за рад сведочи податак о инфраструктури коју само треба одржавати. Терен задовољава услове за одигравање утакмица у овом рангу

такмичења, а нове кућице за играче пружају довољан ниво комфора за време утакмица. Додатни мотив за задовољство су колико сарадници толико и играчи који су остали верни клупским бојама и након што су, уласком у виши ранг такмичења, добијали примамљиве понуде из других средина.

Иако је у време добре посете утакмицама приход од продатих улазница довољан да се покрију трошкови одржавања, неповољни метеоролошки услови су значајна претња јер није неуобичајно да дођу само највернији навијачи. У таквим околностима значајном се, ма колико била сиболична, оцењује помоћ фудбласког савеза, али и пријатеља клуба који показују спремност да помогну кад је то потребно. - Ово није ни моје нити било кога другог, и нико овде не ради да би зарадио, него је нешто наше у клубу који има стогодишњу традицију, а то мора да се гаји, да се залива. Имамо круг људи који нам помажу, а ни ја ни они не мешамо се у стручни део посла. Највећа жеља ми је да се овде игра фудбал. Овде се увек играо добар фудбал, па клуб није заслужио задњу лигу, понајвише због вишедеценијске традиције. Иако у овом рангу немамо обавезу да имамо млађе категорије кренућемо да радимо са петнаестак деце између десет и тринаест година. Жеља нам је да организујемо кадетску, можда и омладинску, лигу и да то буде избор из кога може да се повуче четири пет квалитетних играча за први тим, каже Игрутиновић који је радост због уласка у виши ранг такмичења поделио са играчима и највернијим сарадницима.

Иако су многи од њих очекивали да до тога дође раније ванредно стање уведено на почетку епидемије корона вируса одложило је прославу за време кад то прилике буду дозвољавале. Од тренутка кад је епидемиолошка ситуација оцењена нешто повољнијом, и дозвољено окупљање више особа, руководство клуба је искористило прилику да испуни обећање дато играчима. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић