Богато меморијално наслеђе

БОГАТО МЕМОРИ

ИЈАЛНО НАСЛЕЂЕ

- Славу великог непобедивог мегданџије Јован Петровић Курсула је стекао 1810. године после победе над Црним Арапином пре Боја на Варварину. - Није волео да командује, али ни да му неко командује, па је ратовао сам за себе. - У борбу је као изузетно добар коњаник ишао најрадије само са сабљом, а није користио ни кубуру ни пушку. - Иако није имао диплому великог војводе Јована Курсулу је изузетно ценио и сам Карађорђе. - Колика је била популарност Јована Курсуле сведочи назив првог партизанског одреда у овом крају који је, непосредно након подизања устанка 1941. године, понео његово име

Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“ једино је у Краљеву које обележава све значајне догађаје из ближе и даље историје овога краја. Прилика за то није пропуштана ни у време ограничења које је донела пандемија корона вируса, а чланови друштва су се у петак још једном окупили у порти цркве у Цветкама како би обележили двеста седму годишњицу смрти Јована Курсуле, најпознатијег српског мегданџије из периода ослободилачких ратова против Турака.

Шеснаестог дана августа 1813. године по старом, или тринаест дана касније по новом, календару у Цветкама је од рана задобијених у Боју на Делиграду преминуо најпознатији мегданџија Првог српског устанка Јован Петровић, у народу познатији под именом Курсула. Обележавање још једне годишњице његове смрти у Цветкама, где је провео највећи део живота, повод је да на гроб прослављеног јунака у порти сеоске цркве, у присуству чланова Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије које носи његово име, мештана и поштоваоца дела најпознатијег српског мегданџије, буду положени букети свежег цвећа. Овај дан је и прилика да хроничар овог краја др Милан Матијевић још једном подсети на најзначајније детаље из његовог живота започетог четрдесет пет година раније у Доњој Горевници код Мрчајеваца. - Данас нема Курсуле, нема многих наших јунака из ослободилачких бојева за ослобађање од турског ропства, али ми покољењима чувамо од заборава наше јунаке. Већ двеста седам година чувамо успомену на Курсулу. Наше Друштво са поносом носи име Јово Курсула, име овог народног јунака које никад неће бити заборављено. Ево овде, на овој некрополи у порти цветачке цркве, потомству је остављено богато меморијално наслеђе које говори о светлим тренуцима српске историје. Свако име урезано на споменицима око ове цркве говори о јунаштву, о подвигу, о жртви узиданој у темеље слободне Србије, истакао је др Матијевић.

Иако се поуздано зна да му се мајка звала Магдалена, а отац Велимир, неки историчари сматрају да је његово име било Петар, јер је Јован носио презиме Петровић. Славу великог и непобедивог мегданџије Курсула је стекао 1810. године после победе над црним Арапином коју је у песми „Бој на Варварину“ опевао професор београдске Велике школе Јован Драгашевић.

Јован Курсула је одрастао у родном месту, а у Цветке се преселио касније са мајком која се преудала после смрти мужа. Већ на почетку Првог српског устанка придружио се коњичкој јединици војводе Лазара Мутапа, учествовао у ослобођењу Чачка исте и Карановца следеће године, а био је један од истакнутијих учесника Боја на Мишару у коме су се посебно истакли Мутап и Рака Левајац.

Историјски извори потврђују да је Курсула био веома развијен, проћелав човек беле пути најчешће одевен у гуњ, беле вунене чарапе и сељачке опанке. Као изузетно добар коњаник у борбу је најрадије ишао само са сабљом, а није користио ни кубуру ни пушку. Кад су га на самрти упитали чега се ужелео признао је да није ничега, јер се најахао добрих коња, наносио лепог оружја и насекао многих непријатељских глава, а посебно се истакао у биткама на Црном врху и касније Варварину. - Курсула је 1806. године са Кара

ђорђевим барјактаром Танаском Рајићем дочекао злогласног турског дахију Гушанца, који је повео турску војску на Тополу, потукли су га и натерали у бегство са војском према Јагодини.

У септембру 1810. на Варваринском пољу српска војска под вођством Карађорђа, потпомогнута руском војском, сукобила се са турском војском под вођством Рушид паше. Курсула је на Варваринском пољу победио турског мегданџију, а победа на мегдану опевана је у песми „Бој на Варварину“, каже др Матијевић.

За Србију је посебно тешка била 1813. након што је годину дана раније њену заштитницу Русију напао Наполеон Бонапарта. Био је то разлог због кога су повучене трупе са Дунава, из Молдавије и Влашке, а кад је Србија остала без заштите то су искористили Турци и напали је са три стране, најжешће из Босне одакле су војском командовали Дерен делија и Сулејман Скопљак паша.

Устаници су направили план одбране земље одбијајући предлог врховног вожда Карађорђа, који је знао да без помоћи Русије неће моћи да пружи већи отпор, да се српске јединице повуку са граница док Русија заврши рат са Наполеоном, напусте утврђења и из планине пруже герилски отпор. Већина војвода у војном савету сагласила се са предлогом погрешне тактике војводе Младена Миловановића да се бране у утврђењима као што су Делиград,

Неготин и Шабац што је имало негативне последице, јер устаници нису могли фронтално да се супроставе знатно бројнијој турској војсци. Након 1809. године и пораза српске војске на Каменици код Ниша, где је погинуо војвода Стеван Синђелић, већ наредне су уследиле битке на Штубику, Малајници и Варварину где је на српској страни ратовала и руска војска под командом генерала Орука.

Кад се између две војске појавио Црни Арапин изазивајући на двобој српске јунаке нико није смео да изађе на двобој што је било повод да Карађорђе љутито крене кроз логор и потражи, помало наглувог и не превише комуникативног, Курсулу који није волео да командује, али ни да му неко командује, па је ратовао сам за себе. Према неким подацима нашао га је како седи на ораховом пању и пуши лулу и указао на податак како нико из српске војске није имао довољно храбрости да изађе на мегдан на шта је Курсула реаговао обећањем како ће да ућутка турског пса.

Након што је узјахао као траву зелену и џандрљиву кобилу коју је звао Стрина, јер га је подсећала на стрину која је била баш таква, полако је пошао пред мегданџију, стао, истресао лулу, ставио је у чибукчију и латио се сабље која је била на леђима. Видевши да српски војник иде без пушке и кубуре Црни Арапин се зачуди па, пре него је Курсула почео да се приближава, опали са велике даљине али промаши. Страх да буде убијен довољно далеко од редова турске војске утицао је на жељу да се што пре врати, али Курсула мамузне Стрину и појури Арапина који се упутио према турском логору. Успео је да га стигне пред самим логором и одсече главу, сишао са коња, узео је и ставио у зобницу а потом донео у српски логор. Легенда каже да су Турци поздравили храброст српског мегданџије настојећи да умање њен значај тврдњом како Арапин и није био посебно значајан јунак.

Кад је професор Драгашевић испевао песму „Бој на Варварину“ она је постала толико популарна да су је деца рецитовала приликом пригодних школских свечаности, а старији знали напамет јер је подизала борбени морал и распиривала родољубље.

Поред чињенице да је у Варварину подигнут споменик Јовану Курсули није без значаја податак да нема града у Србији без улице са његовим именом. Курсула је био посебно популаран све до Другог светског рата након кога побеђује нова идеологија, а српски јунаци се заборављају тако да омладина данас врло мало зна и о њему. Колика је била његова популарност сведочи и назив првог партизанског одреда у овом крају који је, након подизања устанка 1941. године, понео његово име.

Мегдани су се почетком деветнаестог века водили по правилима аристократске Европе, двојица мегданџија са

коња на пристојном растојању пуцали један на другог из кубуре, а настављали мегдан сабљама. Јован Курсула се од осталих издвајао по томе што је побеђивао психички, јер је пре сваког мегдана мирно пушио лулу, а тек потом се хватао за сабљу.

Било је у Србији тог времена још чувених мегданџија који су се често служили различитим лукавствима. Након што би дошли на одређено растојање и нанишанили према противнику испуштали би дим из луле како би противник помислио да је „слагала“ кубура, а кад би Турчин кренуо према српском мегданџији овај би га лако сравнио са земљом. Пре сваке битке Турчин мегданџија би излазио на бесном хату изазивао неког из српског табора да изађе, а исход мегдана имао је психичке последице на даљи ток битке.

Мегдан се завршавао одсецањем главе, а поражени сахрањиван без ње. Турци су посечене главе набијали на

коље око шанца, а овај обичај задржао се све до Српско-турског рата 1876. и 1878. године. Након битке код Самокова, у којој је изгинуо велики број српских војника, Турци су им одсекли главе и набили на коље постављено око цркве у Куршумлији. Када је пре неколико година вршена реконструкција цркве пронађене су 32 лобање Срба који су побијени за време те битке.

Непосредно пред турски напад са три стране у Србији је мобилисано свега шездесет хиљада војника који су се распоредили углавном на граници према Дрини. Војском су командовали војводе Сима Кнежевић и Милош Обреновић, а Зека Буљубаша „голаћима“, голим синовима које су чинили бећари добровољци. Након пораза у борби на Засавици, која је описана у роману Јанка Веселиновића „Хајдук Станко“, устаници су морали да се повлаче, а кад су почеле јесење кише и овлажен барут па пушке нису могле да дејствују, војводе Милош Обреновић и Сима Марковић су се повукли са војском. Одступницу су им чували војводе Зека и Шишо који су у борби и погинули а, бранећи Неготин на истоку земље 1813. године и Хајдук Вељко Петровић након што га је погодило турско ђуле. Са југоисточне стране највећи одбрамбени бедем био је делиградски шанац пред којим су још 1805. године вођене крваве борбе. По Карађорђевом наређењу карановачки војвода Антоније Ристић Пљакић извршио је мобилизацију свих људи који су могли да носе оружје и са војском Крушевачке нахије држао шанац у Делиграду. Слутећи да ће Србија пропасти препустио је команду малим војводама Новчићу и Димитрију Парезану, а он се вратио у Карановац. На несрећу и Карађорђе се разболео па није могао успешно да командује због чега је, на предлог руског представника у Србији Родофеликина, прешао у Срем са великим бројем других

војвода.

У Боју на Делиграду учествовала је и карановачка војска, са њом и Јован Курсула, а историјски извори потврђују да је једног дана из малог изашао у велики шанац како би се са војводама Новчићем и Парезаном договорио о начину одбране. Стрину је оставио сеизу Љаљевићу из Милочаја, а док се консултовао са војводама Турци су изненада напали шанац због чега је Курсула, да би се дочепао кобиле, изашао из заклона при чему је задобио седамнаест рана од којих једну копљем које се заломило у бедру. Саборци су успели да га спасу, однесу у велики шанац, направе носила и, опијајући га успут љутом ракијом да не би осећао болове, допреме у Цветке где је живео само још неколико дана пре него је у 45.

години преминуо од последица рањавања и сахрањен у мајчин гроб. На споменику код цркве брвнаре пише „Овде почива војвода Курсула који је умро 16. августа 1813. године.

Иако није имао диплому великог војводе Јована Курсулу је изузетно ценио и сам Карађорђе. Поред великих војвода, као што су били Антоније Ристић Пљакић, Станоје Главаш, Милош Поцерац, Младен Миловановић, Хајдук Вељко, Петар Добрњац, Миленко Стојковић, Стојан Чупић, који су командовали великим јединицама, постојале су и мале војводе. Међу њима су били војвода Горњег Ибра Радослав Јелечанин, команданти Јошанице Димитрије и Коста Којунџија, Јаћим Сућир из Грачаца, Јован Курсула и други. У дипломама које је издавао Карађорђе тачно је дефинисана територија под командом војводе које су имале обавезу да, кад се изда наређење, мобилишу све који могу да носе оружје. Тако је 1813. године војска Рудничке, Пожешке, Јошаничке, Крушевачке нахије и Горњег Ибра кренула у Бој на Делиграду, а исти случај је био и са нахијама оријентисаним према Дрини чији су војници у Засавици бранили шанац који је ишао од Саве.

Шанац је било земљано утврђење испред кога су побијани палисади од дрвета и зашиљено коље да турска коњица не би могла да га прескочи, а кроз посебне отворе пуцало се према непријатељу који је нападао. Према Карађорђевом протоколу шанац на Великој ливади изнад Карановца имао је триста војника који су стално чували

границе од напада из Новопазарске нахије, а по један шанац били су у Брезни и на Столовима.

Турска војска је продирала у Србију са свих страна, а након што је порушен Делиград и заузета Неготинска крајина, у великом броју продрла и у Мачву. Бројна документа сведоче о масовном убијању становништва које је са стоком бежало у планине. И поред тога само 1813. године босански Турци су преко Дрине отерали петнаест хиљада грла стоке, период се памти по масовним пљачкама због чега је у земљи од војвода са народом остао само Милош Обреновић. Након што су се поједине војводе осамосталиле и престале да слушају оболелог вожда, Карађорђе је био приморан да протера из земље Петра Добрњца и Миленка Стојковића који су му пружили отпор, па нису ни били на одбрамбеним позицијама. Овај период представља најтежи у историји током 19. века кад је Србија доживела масовно истребљење становништва. Турци су пљачкали све до чега су долазили, палили куће и терали народ у збегове од којих је у карановачком крају најчувенији био у Брезни који су напали и побили све што су у њему затекли. Ситуација се мења већ следеће године када је комплетан простор земље под влашћу Турака, а главни везир у Београду Сулејман Скопљак паша који је настојао да успостави бившу власт. У земљу се враћају јаничари, уводи се спахијски систем и све што је постојало и пре Првог српског устанка, раја је могла да изгуби главу на сваком кораку, а Турци

постали неограничени владари Београдског пашалука. Док је Карађорђе био у земљи војска је била под чврстом руком, а кад су видели да пружање отпора не даје резултате војници су се разбежали кућама да би заштитили породице. Чланове породице је на скровито место одвео и војвода Милош Обреновић који је 1814. ступио у контакт са Скопљак пашом и Марашли Али пашом и већ 1815. направио споразум са њима. Пре него је дигнут Други српски устанак угушена је Хаџи Проданова буна а Милош касније, захваљујући оружаном отпору и вештој дипломатији, успео да обезбеди аутономију. Потпуно је добијена тек 1833. године када је Србија постала аутономна кнежевина. Т. Радовановић