Једнаки и мање једнаки

ЈЕДНАКИ И МА

- Током ванредног стања, уведеног половином марта, на друштвеним мрежама се појавиле дубоко радикалне групе, са око три стотине хиљада чланова и залагањем да се мигранти протерују из земље. - Скоро половина анкетираних гаји негативна осећања према Албанцима, потом према Хрватима па избеглицама и мигрантима са Блиског истока. - Четвртина становника има изразито негативне ставове према Бошњацима. - Међу сто хиљада кривичних дела број оних које су починили мигранти мањи је од сто. - Четрдесет одсто грађана верује да су избеглице и мигранти чланови терористичких организација. - Негативни ставови и осећања долазе у таласима, јер значајан утицај на њих имају информације које долазе до различитих слојева становништва

АЊЕ ЈЕДНАКИ

Који су протективни, као и фактори ризика у развоју негативних ставова, која је улога превентивних образовних програма у јачању отпорности младих на радикализацију, који ставови према различитим друштвеним група су присутни у друштву, само су неке од тема којима се бавио PIN – Psychosocial Innovafon Network у оквиру пројектних активности и резултата истраживања насталих у оквиру пројекта Млади за промену: Јачање отпорности младих у Србији кроз ангажовање, лидерство и развој когнитивних, социо-емоционалних вештина. Након вишемесечног истраживања недавно су представљене две публикације, Млади за промену: Јачање отпорности младих и Ставови према избеглицама и мигрантима, а додатно резултати истраживања о социјалним ставовима грађана Србије, са посебним акцентом на ставове према мањинама, мигрантима и избеглицама. У жижу интересовања стављен је начин на који су неке мањинске, или вулнерабтилне, групе перципиране и на који начин се интегришу у друштво, са циљем да им се попогне у том процесу.

Дешавања с краја претходне године огледају се у крајње забрињавајућим ставовима петине грађана Србије који сматрају како границе земље треба да буду затворене за улазак било каквих странаца, још више између пет и десет посто анкетираних који не верује да људи који беже од рата и прогона имају право да оду у другу земљу. Проблеме који су постојали и раније додатно је распламсала пандемија корона вируса о чему сведочи податак да су се током ванредног стања, уведеног половином марта, на друштвеним мрежама појавиле дубоко радикалне групе, са око три стотине хиљада чланова и залагањем да се мигранти протерују из земље. Смиривање ситуације након укидања ванредног стања додатни је мотив за проверу ставова грађана о социјалним односима у друштву, не само о перцепцији избеглица и миграната већ и неких других група. Идеја је била да се сагледа шира слика јавног мњења о прецепцији различитих мањинских група и начина како се могу разумети феномени какви су

радикализација и екстремизам.

Истраживачи су се бавили тражењем одговора на питање како друштво доживљава социјалну доминацију, доживљај да су неке групе вредније и важније од других па треба да руководе и доминирају над мање вредним и важним. Полазећи од постулата да се у суштински егалитарним и демократским друштвима као вредност промовише једнакост свих у правима и могућностима остваривања тих права, истраживаче је интересовало шта о томе мисле грађани. Резултати истраживања су оцењени забрињавајућим након потврде да по четрдесет посто анкетираних сматра да јесу и нису, а готово половина да су неки људи мање вредни. Репрезентативни узорак потврђује став четрдесет одсто грађана Србије да једнакост свих није циљ коме треба да се тежи, а забрињавајућим је оцењен податак да трећина становника не сматра потребним да се различите групације људи учине једнаким. - Важно је да схватимо да независно од формалног друштвеног уређења суштинско друштевно уређење полази од тога како се људи према томе осећају. Можемо да имамо једнаке законе за све, једнаке услове при запошљавању, ситуацију у којој сва деца иду у школу, али докле год имамо став јавног мњења да то није добро нећемо имати друштво у коме смо сви једнаки.

Кад причамо о групама причамо о било којој социјалној групи, мушкарци и жене, млади и стари, етничке групе, људи са села или у граду. Питање по којој линији ћете поделити друштво, на неке групе, је ствар социјалног довора у датом моменту, али је битно да разумемо да оно што се односи на било коју мањинску групу може да води томе да се сутра било која група третира на исти начин.

Фокусирали смо се пре свега на етничке групе и шта су показали резулати? Питамо како се осећате према следећој групи, да ли имају позитивна или негативна осећања, или су неутрални. У идеалном свету ми бисмо имали неутрална осећања према некој групи, а нико не би требало унапред да гаји осећања која после могу да буду предрасуде, истиче истраживач Јована Бјекић.

Насупрот томе истраживање показује да се врло мали број људи уклапа у очекиване оквире, да скоро половина анкетираних гаји негативна осећања према Албанцима, а потом према Хрватима па избеглицама и мигрантима са Блиског истока. Са друге стране знатно је субјективнији однос према избеглицама са простора бивше Југославије.

У покушају да се провери однос према етничким групама које живе у Србији, Бошњацима, Ромима и већинском становништву, истраживачи су наишли на подељене ставове. О томе сведочи податак да скоро четвртина становника има изразито негативне ставове према Бошњацима, а нешто мање од трећине високо позитивне. Кад су у питању Роми неочекиваним је оцењен податак да двадесет одсто има негативне ставове према овој етничкој групацији, а четрдесет позитивне, јер су ранија истраживања показивала лошији однос. Да има и оних који имају негативан став о већинској етничког групи потврђују одговори нешто више од пет одсто учесника истраживања, што може да делује чудно само до момента кад се схвати да у земљи живе људи који нису етнички Срби и негативно се односе према доминантној групи.

И док шездесет посто становника сматра оправданим да мигранти привремено живе у њиховој средини четвртина то није спремна да подржи. Безмало половина становника Србије нема проблем да им пријатељ буде мигрант, што је велики број у односу на начин на који се то пласира у јавности, тридесет осам одсто нема проблем да им мигрант буде сарадник на послу, а тридесет одсто чак ни да буде шеф. Податак да дупло више није спремно да прихвати нешто тако тумачи се изостанком очекивања да мигрант има довољно образовања како би могао да им буде надређени. Иако постоји предубеђење да образовни ниво није довољан да задовољи тај критеријум у

тренутку кад схвате да је завршио факултет у земљи из које је дошао ситуација се мења, па немају проблем да им таква особа буде надређени.

Тридесет одсто анкетираних одбија сваку могућност да им мигрант буде први комшија, а четвртина нема ту врсту ограничења. Исто толико њих сматра како нема ограничења да се стално насели у њиховој средини, али се противи да им буде члан породице. Иако контрадикторна, спремност да се мигрант прихвати као пријатељ и колега на послу, али не и да живи у истој средини, тумачи се последицом пропаганде која најгором варијантом сматра насељавање миграната, јер се по правилу не види одређена особа него огроман број људи који би могао да буде претња. Насупрот очекивању да претња буде различитост културе и религије истраживање сведочи о доминантном страху од економског терета за земљу, што може да се разуме у контексту посебно неповољне личне економске ситуације. Довољан разлог је признање скоро половине становника да им на крају сваког месеца, упркос свим одрицањима, по правилу недостаје новац за неопходне ствари. То се може разумети у друштву у коме је присутна константна економска претња, у смислу недостатка довољне количине новца, па би неко ко дође могао негативно да утиче да нестане и то мало што имају.

Као други разлог наводи се страх од повећања стопе криминала што је директна последица онога што се пласира путем друштевних мрежа, и у десно оријентисаним медијима у којима доминира реторика криминализације миграната. Насупрот томе објективни подаци показују да је међу сто хиљада кривичних дела број оних које су починили мигранти мањи од сто.

Трећина становника Србије верује да избеглице и мигранти за време пандемије представљају здравствени ризик за грађане, иако су све време изоловани у прихватним центрима, а посебно поражавајућим оцењује се став четрдесет одсто грађана да су из-

беглице и мигранти чланови терористичких организација.

Податак да су током ванредног стања бројни фактори утицали на негативно расположење становника које се пренело и на друштвене мреже, а да је тензија попустила након укидања, сведочи да негативни ставови и осећања долазе у таласима јер значајан утицај на њих имају информације које долазе до различитих слојева становништва. Довољна потврда је податак да деведесет два одсто испитаника никада није имало директан контакт са избеглицама и мигрантима, а осамдесет пет одсто ни не зна некога ко је имао било какав контакт. Од оних који су имали десет посто осећања оцењује позитивним, а девет негативним. Четвртина грађана каже да политичари уопште не дају информације о питању миграната, половина мисли да медији не извештавају балансирано о позитивним и негативним апсектима миграција, а по једна четвртина да је извештавање превише или превише негативно.

У другом истраживању фокус је стављен на младе као највулерабилнијег и најактивнијег дела популација, не генерално већ специфично на младе из Београда у који долазе људи из различитих средина, па имају могућност да упознају различите особе, и младе из Рашке области који живе нешто другачије.

Насупрот генералном узорку популације у којој нешто више од петине испитаних показује негативна осећања према Бошњацима млади имају нешто позитивније ставове. На узорку из Београда готово да нема негативних осећања према Србима, док супротна осећања према Бошњацима дели нешто мање од десет процената младих. Са друге стране, резултати истраживања на подручју Рашке области потврђују да су негативна осећања према Србима присутна код петнаестак одсто младих, а пажљивија анализа указује на податак да се поређењем долази до закључка о комплексности односа према овом питању. То се тумачи већом прошараности београдског узорка који чине особе из различитих крајева земље, док је у Рашкој области становништво већински бошњачко, а чињеницом да су мањина у земљи потврђује се комплексност односа између доживљаја националног идентитета и односа према земљи у којој појединац живи.

Истраживање сведочи да Бошњаци као етничка група нису довољно познати младима у Београду, а о забуни при попуњавању упитника сведочи податак о збуњености оних чији су родитељи Срби из Босне. Настојање да се измери ниво дистанце између ових група питањем да ли би им сметало да први друг у клупи, партнер или пријатељ, буде Србин или Бошњак, потврђује да су у случају конкретних питања негативна осећања знатно мање изражена. О томе сведочи податак да се у Београду мање од пет одсто ученика изјашњава да би им сметало, док је тај проценат међу младима Рашке области безмало двоструко већи. Кад су у питању пријатељи у Београду не-

што више од пет процената младих се изјаснило да им то смета, а у Рашкој области тек пола процента више што потврђује да не бирају пријатеље на основу етничке припадности.

О великом повећању негативних ставова сведочи одговор на питање да ли би за партнера изабрали особу из једне од две испитиване групације. И док је у Београду број оних којима би то сметало мањи од петине анкетираних у Рашкој области је три пута већи, а разлог се тумачи укрштањем религија и култура. Док деца у Београду немају контакт са значајнијим бројем Бошњака, њихови вршњаци у Рашкој области имају често, а добро познавање разлика које удаљују једне од других оцењује се значајним фактором при изјашњавању. Ако се томе дода већи порив да очувају национални идентитет и популацију унутар групе, а да се мање мешају са припадницима других група, онда резултати изјашњавања постају знатно јаснији.

Истраживање потврдђује да на ставо

ве о односима према различитим групама утичу две групе фактора. С једне стране то су сиромаштво, степен породичне дисфункције и непријатељско школско окружење у коме постоји велики број вербалног и невербалног злостављања, а с друге религиозност, усамљеност, самопоуздање и социјална доминација који појачавају утисак по коме групе не треба да буду једнаке. Да на ниво усамљености утиче степен породичне дисфункције потврђује податак да се двадесет девет одсто ученика овако осећа по некад, или често. То указује на чињеницу да скоро трећина нема никога коме би могли да се обрате, што се оцењује забрињавајућим за децу овог узраста.

Тринаест одсто ученика се слаже са тврдњом да су поједине групе мање важне од других, а шездесет одсто са ставом да свет иде ка пропасти, што потврђује значајан степен незадовољство по питању правца у коме се креће друштво. Стручњаци верују да на доживљај света као лошег места за живот утичу висок степен породичних дисфункција и висока социјална доминација, а прелазак границе од радикалних ставова до насилног акта социјална доминација, усамљеност и непријатељско школско окружење. Потврда се налази у ставу нешто више од шест процената испитаних да је оружана борба једини начин да спасу себе и своје друштво. Истраживање показују да су то углавном појединци из средина у којима нису уклопљени, а спремни су да се врло лако приклоне ставовима које група жели да пропагира и шири на друге. Нешто више од седам одсто ученика се не осећа безбедно у својој школи, четири одсто се изразито слаже са ставовима социјалне неједнакости, а шест одсто се понекад или често осећа усамљено, што стручњаци оцењују прилично великим бројем. Забрињава и став шездесет одсто младих да се свет распада, а двоје у одељењу да се то решава оружјем. Т. Радовановић