Средњовековни манастири и цркве Понишавља

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ

ПОНИШАВЉА Дамир Газетић

УВОД

1. КРАЋИ ИСТОРИЈАТ СРЕДЊОВЕКОВНОГ ЦРКВЕНОГ ГРАДИТЕЉСТВА КОД СРБА

Српско црквено градитељство је, кроз цео средњи век, у доброј мери делило судбину српског народа и његових држава на Балкану. У раном средњем веку, у централном делу Балканског полуострва, црквено градитељство се развијало пре свега захваљујући византијским установама и ктиторима. Ове грађевине по својим димензијама и начину грађења далеко су надмашивале оне чији су градитељи били Срби. Реч је, углавном, о тробродним базиликама насталим у периоду од IX до XI века, чије су рушевине и трагови прекривени каснијим црквеним грађевинама (Свети Прокопије у Прокупљу, црква у Старом Нагоричину, црква на месту манастирског храма у Светом Прохору Пчињском; овде спада и црква Светог Пантелејмона у Нишу). Поред базилика, Византинци су на територији данашње Србије у овом раздобљу подизали и храмове скромнијих димензија (Стара Павлица код Рашке, Ђунис, Марково Кале и Кацапун код Врања, Горњи Матејевац). Ове цркве дуго су биле ван интересовања Срба, и српски владари им тек у периоду између XII и XIV века поклањају пажњу и обнављају их. Многи споменици из овог раздобља нису сачувани. Поред тога, можемо говорити о континуитету у развоју српског црквеног градитељства. Њега, наравно, није могло бити пре покрштавања Срба: узима се да је рашки жупан Будимир/Мутимир примио хришћанство око 879. године, али право покрштавање Срба, када се хришћанство шири међу народне масе, започеће касније, са проповедањем нове вере на словенском језику. Најстаријим манастирима чисто словенског порекла сматрају се Климентов манастир Светог Пантелејмона у Охриду и манастир Светог Наума на Охридском језеру. После тога долазе манастири познатих словенских испосника: светог Јована Бигорског, светог Јоакима Осоговског, светог Прохора Пчињског, светог Гаврила Лесновског и други. Храмови њима посвећени подизани су касније, од стране владара и властеле, на месту ранијих скромних црквица. Тако је, на пример, манастир Светог Гаврила Лесновског обновио из темеља Душанов властелин Јован Оливер (у периоду између 1341. и 1349. године).

Од српских владара за које се зна да су подизали задужбине први се помиње дукљански кнез Јован Владимир († 1016. године), иначе први српски владар од Цркве проглашен за свеца. Њему се приписују: црква Свете Марије (Света Пречиста Крајинска – где се замонашила његова удовица Косара) на Скадарском језеру, Свети Јован Елбасански (Шинђон), Свети Наум, Свети Јован Бигорски на реци Радици и манастир Арденица у Албанији између реке Шкумбе и Семени, под брдом Гурица. Црква Св. Петра и Павла (или: Светих Апостола) у Расу, од Византинаца подигнута у IX или X веку, највероватније као епископско седиште, била је све до оснивања Архиепископије центар црквеног живота Србије. У њој је и Немања, након повратка његове породице из Зете, прешао у православље. Овде је он, као велики жупан, окупио сабор на коме је донета одлука о богомилима у Србији, као и сабор на коме се одрекао престола. Рашка епископија остала је уз овај манастир кроз све време српске средњовековне самосталности. Стефан Немања даје најснажнији подстицај развоју црквеног градитељства у Србији, када, у другој половини XII века, наступа нови период у развоју ове делатности. Немања је, још пре стицања титуле великог жупана, између 1162. и 1168. подигао цркву Светог Николе и обновио храм Пресвете Богородице код Куршумлије. Након победе над Тихомиром подиже цркву Светог Ђорђа у комплексу манастира Ђурђеви Ступови код Новог Пазара (манастир је обновио краљ Драгутин, који је ту и сахрањен; његов гроб се овде помиње још 1597, а поред њега, у црквеној ризници, једна рука светог Јована Дамаскина), а пред крај своје владавине подизањем велелепне Студенице (1183-1195) удара темеље монументалној градитељској традицији у Србији. Посебно место међу свим овим градитељским подухватима припада и обнови и подизању манастира Хиландара на Светој Гори 1198. године. Добијање самосталности Српске Цркве (1219. године) било је од огромног значаја за даљи развој средњовековне уметности уопште, па и градитељства. Седиште Српске архиепископије постаје Жича (1208-1215), задужбина Стефана Првовенчаног. Жичком црквом се у просторном и архитектонском погледу до краја дефинише рашки тип цркве. И остали Немањићи настављају подизање задужбина у духу рашке школе: краљ Владислав подиже Милешеву, Вуканов син Стефан манастир Морачу (1252. године), а краљ Урош I Сопоћане (1263-1268). Манастир Градац, задужбина његове супруге Јелене Анжујске, има цркву на којој по први пут у српској црквеној архитектури долазе до израза готска стилска обележја. И друге цркве, чији ктитори нису владари, усвајају рашки план и конструкцију (Пресв. Богородица у Хвосну, Св. Преображење у Придворици). Раздобље нарочитог градитељског полета у српској црквеној архитектури представља период владавине краља Милутина (1282-1321). Ширење српске државе према југу имало је за последицу напуштање рашког типа храма, а усвајање византијског облика цркве правоугаоне основе с уписаним крстом, с једном или пет купола. Ово је време када

у јужним српским крајевима настају споменици тзв. ренесансе Палеолога. Са изузетком цркве Светог Стефана манастира Бањска на Косову (1313-1317), која је рађена у духу традиције Милутинових предака с основним одликама рашког храма, све остале значајније краљеве задужбине грађене су као петокуполне цркве развијеног уписаног крста или једнокуполне са основом сажетог уписаног крста ( Грачаница 1321, црква у Студеници 1314. године). Црква манастира Високи Дечани, задужбина Стефана Дечанског и његовог сина Душана (1335), по својим димензијама највећи српски средњовековни споменик ове врсте, представља спој старе рашке градитељске традиције, византијског стила и западног романско-готског утицаја. Удруживање рашког и византијског стила показивала је и црква манастира Светих Арханђела код Призрена (грађена између 1343. и 1352). Прва половина XIV века је период када се у српско црквено градитељство у све већој мери укључује и ојачала властела као и црквени великодостојници. Вреди напоменути да је, уз наведене, велики био број и сеоских црквица, подизаних још од времена Светог Саве и његових наследника. Тамо где није било средстава за подизање цркава од камена, грађене су цркве од дрвета. За Светог Саву се наводи да је, уколико ни то није било могуће, давао да се подигне барем крст. Распад Српског царства после Душанове смрти (1355. год) одразио се и на црквено градитељство. Упоредо са ширењем османлијских освајања, нарочито после битке на Марици 1371, северне области некадашњег Царства добијају нови значај. Моравска Србија кнеза Лазара и Деспотовина његовог сина Стефана постају области развоја нове уметности, која је синтетизовала нека ранија искуства Византије и Србије и, нарочито у области градитељства, придодала извесне аутохтоне црте. Овом развоју погодовало је и то што су се у доба турских освајања у Србију стицали многи умни и даровити људи из околних православних држава. Прво место међу храмовима моравске архитектуре, последње велике епохе у развоју српског средњовековног градитељства, заузима црква манастира Раванице, грађена седамдесетих година XIV века. Кнез Лазар око 1377. године у Крушевцу подиже и придворну цркву Лазарицу. Основну замисао раваничког храма прати и Манасија (14081417), али црква овог манастира начином грађења и декоративним мотивима ипак одступа од главних споменика моравске школе, па се својим доминантним пластичним украсом враћа рашким традицијама. Падом Српске деспотовине (1459) и осталих српских земаља под османску власт завршава се средњи век српског народа, али српска градитељска делатност не замире, већ се наставља у новим околностима. Али, то већ није предмет овог излагања.

2. АРХИТЕКТУРА СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МАНАСТИРА

Положај српског народа на размеђу Истока и Запада условио је различите утицаје којима је била изложена средњовековна српска црквена архитектура. Постоји више периодизација према којима се српске средњовековне грађевине, по својим особеностима, смештају у два, три или четири периода. Данас најзаступљенија је она која српску средњовековну архитектуру дели на три типа/школе, и то почев од Немањића, с обзиром на то да су грађевине до осамостаљивања Србије у XII веку настајале у оквирима доминантног византијског утицаја. Према томе, разликујемо три школе у српској средњовековној црквеној архитектури: рашку (око 1190-1280), српско-византијску (око 1280-1360) и моравску (око 1360-1450. године).1 РАШКИ ТИП формиран је постепено, органском синтезом двеју супротности одражених у романско-западњачким и византијско-источњачким елементима. Њему припадају грађевине из последње четвртине XII века као што су Богородичина црква у Топлици, црква Светог Николе код Куршумлије, Ђурђеви Ступови у Расу, Студеница. На цркви манастира Жиче овај тип добија једну нову варијанту која ће постати узор за подизање читавог низа грађевина. Олтарски простор није више подељен на три дела већ заједно са својом полукружном апсидом заузима целокупну ширину наоса, бочни вестибили претварају се у ниске трансепте, док непосредно уз првобитну припрату наилазимо са сваке стране на по једну малу капелу са куполом. Истом типу припада и већи број грађевина подигнутих у XIII па и почетком XIV века: Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, Богородица Хвостанска код Пећи, Милешева, Морача, Придворица западно од Студенице, Сопоћани, Градац, Давидовица, црква Светог Ахилија у Ариљу, Бањска, Троноша код Лознице, Тавна код Зворника и Бела Црква у Карану код Косјерића. За рашки тип се, додуше само својом декоративном обрадом, могу везати и Дечани и Свети Архангели код Призрена. Просторно решење грађевина рашког типа обично је једноставно и сажето, са доминантом у централном делу, у кубету и поткуполном кубичном постољу, које код најстаријих цркава захвата целу ширину наоса, док се касније све више и више сужава. Фасаде су такође обично мирне и подељене пиластрима на вертикалне зоне. Портали припадају романском стилу, и могу се, по извесним елементима, везати за типове у Ломбардији и Апулији. Изузетак чине портали у Градцу, чије су архиволте, на готски начин, решене у облику преломљених лукова. Прозори су углавном романски. Профи1

Наведене временске оквире треба схватити условно, јер је немогуће све грађевине које припадају одређеном типу или имају карактеристике одређеног типа сврстати у овде прецизиране периоде. Постоје, на пример, грађевине са обележјима рашке школе које су настајале и у XIV веку.

лација је доста чврста и припада потпуно романском типу, са изузетком готског утицаја код оне у Градцу. Скулпторална декорација је код неких рашких грађевина веома богата. СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКА (КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА) ШКОЛА. Присаједињавањем Македоније српској држави у току последње четвртине XIII и почетком XIV века и премештањем државног центра према југу, у Призрен и Скопље, Срби долазе у ближи додир са наслеђем византијске културе. Тада настаје и погодно тле за коначно оформљивање нове архитектонске школе – српско-византијске – којој припадају Богородица Љевишка у Призрену, Грачаница, црква Светог Јоакима и Ане у Студеници, цркве Светог Димитрија и Пресвете Богородице у Пећкој патријаршији и црква манастира Бање код Прибоја. За разлику од рашких, грађевине овог типа нису рађене само од камена, већ од опеке и камена у наизменичним редовима, а њихови поједини делови, нарочито тамбури купола, рађени су и само од опека. Ову школу карактеришу и веома жива просторна композиција, живописна разрада фасада и обрада појединих архитектонских детаља. МОРАВСКА ШКОЛА синтетише стварно наслеђе рашке, светогорске и косовскометохијске школе, уносећи у декорацију и извесне источњачке елементе месопотамског, малоазијског и јерменског порекла. Прва карактеристика грађевина моравског типа је та да готово све имају облик триконхоса. Просторна композиција је доста жива, нарочито код петокуполних грађевина. На фасадама наилазимо на слепе аркаде које не одговарају увек, нарочито не на апсидама, унутарњој конструкцији. Аркаде су међусобно повезане прислоњеним трочетвртним колонетама, које обележавају ивице пространих апсида, док су, када се налазе на разним деловима фасада, усечене у слабо истурене пиластре. Портали имају упрошћени облик рашких, без колонета у плитко степенасто засеченим оквирима. Прозори су понекад једноставни, ређе тројни, а најчешће двојни. Отвори прозора завршени су обично удвојеним копљастим лажним луком, усеченим у тимпан, који је израђен од једног јединог комада камена.

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ПОНИШАВЉА2

2

На странама које следе дат је краћи преглед двадесет таквих објеката. Број јесте заокружен, али свакако није коначан.

МАНАСТИР СМИЛЕВСКИ Манастир се налази у селу Смиловци, 13 километара североисточно од Димитровграда. Посвећен је Светом Кирику и Јулити. Историја храма недовољно је истражена – непознат је ктитор и тачно време градње. Манастир је опљачкан од Турака 1704, а обнова је извршена 1839. године. Изграђен је од класичног материјала за зидање старих храмова, камена тесаника. Приликом обнове, манастир је добио и звоник. Последња обнова извршена је 1939. године, када је храм покривен црепом. Важна година за историју манастира била је 1925, када је у њега дошло четрдесет руских монахиња које су допринеле да манастир оживи. Манастир је и данас активан и о њему брину монаси.3

3

Душан В. Комлушки, Средњовековни манастири и цркве у Србији, Београд, 2003, 314.

МАНАСТИР ПОГАНОВО Налази се у клисури реке Јерме, између Димитровграда и Пирота (око 25 километара јужно од њега). Данашњи манастирски комплекс, са црквом Светог Јована Богослова, представља само део некадашње целине, коју су штитиле снажне манастирске зидине. Сматра се да је манастир основао Константин Дејановић Драгаш мало пре своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. О подизању храма старала се његова ћерка Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. У прилог наведеноме говоре и имена уклесана на три кружне камене плоче на западној фасади цркве: Јован Теолог, Господин Константин и Госпожда Јелена. Црква је скромних димензија, са основом у облику триконхоса. Грађена је каменом опеком у моравском стилу, уз скромније декорисане фасаде. Фреске, настале 1499. године, веома су добро очуване, и убрајају се међу највиша остварења зидног сликарства на Балкану. Црква је тешко страдала у Првом и Другом светском рату. Храм је рестауриран и обновљен. Бугари су за време Другог светског рата однели иконостас и иконе које се сада налазе у Археолошком музеју у Софији. Једна од две двојне иконе из 1499. године чува се у Црквеном музеју у Нишу. Друга двојна икона, сада у Софији, има на лицу ликове Богородице Прибежишта (Катафиге) и св. Јована Богослова, а на наличју Исаијину Визију Христа, рађену према солунском мозаику из V века. По својим ликовним квалитетима, то је једна од најбољих икона с краја XV века. О манастиру су се, све до 2002. године, успешно бринуле монахиње. Одлуком епископа Нишког господина Иринеја, с почетка те године, манастир је, после више од пола века, поново мушки.4

4

Слободан Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Београд, 1995, 309; Комлушки, 170; Културна ризница Србије, саставио и уредио Јован Јанићијевић, Београд, 1996, 376-7; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић-Larousse, II књига, Београд, 1978, 1408; Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Београд, 2002,236.

МАНАСТИР СУКОВО код Пирота Манастир се налази у истоименом селу, на десној обали Јерме. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. О раној прошлости овог манастира мало се зна – непознат је ктитор и тачан датум изградње. Више пута је страдао за време турске владавине. Дозволу за обнову храма Турци су дали 1856. године. Богомоља је подигнута ревношћу и трудом неког младића Видена и попа Јована из Горњег Крупца. У архитектонском погледу, основа је традиционална у облику крста са апсидом на источној страни. Храм нема куполу и скромних је димензија. Сада је женски манастир и у њему живе монахиње.5

5

Милеуснић, 393; Комлушки, 261; Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд, 1884, 180.

МАНАСТИР ВИСОЧКА РЖАНА Манастир се налази код истоименог села на реци Височици, код места званог Аматов Камен. Храм је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Историја манастира је недовољно истражена – непознат је ктитор и тачно време подизања. Храм је више пута страдао од Турака, а прва новија обнова извршена је у XIX веку. Храм је подигнут 1853. године, а за дозволу да га могу обновити, Височани су дали Турцима 700 гроша. Манастир је обнављан и после Другог светског рата. Сада је активан и о њему брину монаси.6

6

Комлушки, 286; Милићевић, 180.

ЦРКВА СВЕТИХ ПЕТРА И ПАВЛА – РСОВЦИ Село Рсовци налази се 22 километра источно од Пирота. Крај њега, на десној обали реке Височице, у пећини брда Калик налази се црква Св. Петра и Павла, познатија као Пећинска црква. До цркве се стиже каменитом стазом, преко сеоског дрвеног моста. Сама црква смештена је у стену, попут других пећинских храмова и испосница. Неједнаких је димензија: јужна страна 7,7 метара, северна око 8,1 метар. Олтарски простор је у источном делу унутрашњости пећине полукружно уобличен у облику апсиде, озидане тесаном сигом. Пећину – храм затвара западни зид, на коме су улазна врата и два прозора. На северном зиду сачуван је остатак првобитног живописа – фигура Христа Младенца у осмоугаоној светлосној мандорли. Према рукопису и бојама датује се у средину или другу половину XIV века. Фреска Христа Младенца је јединствена у српском фреско-сликарству. Мишљења о њеној вредности су подељена. Највероватније су фреску урадили сами испосници, јер је само у пећинској испосници, чије фреске не подлежу епископској цензури, могао бити насликан тзв. „Ћелави Исус“. У време када је црква или испосница живописана, у Србију кнеза Лазара стигао је велики број испосника са Синаја, па се сматра да су управо они донели идеју о „Ћелавом Исусу“. Другим речима, цркву су могли да осликају исти они фрескосликари са Синаја које је Лазар позвао да му живопишу цркву у Крушевцу. Испред улаза налази се, на малој заравни, звоник на дрвеним стубовима, са два звона из 1900. године. Црква је под заштитом државе од 1981. године.7

7

Културна ризница Србије, 376.

ТЕМСКА Манастир се налази у истоименом селу, око 15 километара северно од Пирота, на путу за Књажевац. Манастирски комплекс чине црква посвећена Светом Ђорђу, као и три конака, звоник, бунар, оградни зид и монашко гробље. Према народном предању, манастир је задужбина Константина Дејановића, сестрића цара Душана. Име је добио према остацима старог града Темца, на десној страни реке Темштице. Садашња црква је једним делом саграђена на остацима старијег култног објекта правоугаоне основе и њен изглед је резултат касније обнове, извршене пре 1576. године, када је црква живописана. Црква у архитектонском погледу припада упрошћеној варијанти моравске школе, са триконхоналном основом, где су олтарске апсиде и певница полукружног облика. Централни део храма надвишен је осмостраном куполом са колонетама. Припрата је нешто касније дозидана и живописана (1654). Спољашњи нартекс у виду трема саграђен је у XVIII веку. Сачуване су две фреско-целине у унутрашњости храма: једна из 1576. и друга из 1654. године. Фреске се, поред извесне наивности и провинцијалних обележја, одликују неуједначеношћу квалитета, али и непосредношћу и живом изражајношћу. Манастир је од XVII до XIX века био истакнути духовни и културни центар пиротског краја. У Темску је 1692. године долазио владика Софијски Теоклит и затекао опустео манастир. У манастир је из Илијинског манастира код Софије 1699. године дошао јеромонах Партеније, па је подигао чесму 1700, поправио кров 1713. године. У Темску је 1716. године долазио и владика Нишки Јоаникије. За време игумана Висариона осликан је иконостас у цркви (1735). Две године касније манастир је опљачкан и био пуст три године. У западном манастирском конаку дуго је радила манастирска школа, једна од ретких просветних установа XIX века у овом крају.8

8

Милеуснић, 394; Културна ризница Србије, 375-6; Нова енциклопедија у боји, II, 1721; Милићевић, 177-8; Владимир Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд, 1950, 322.

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ/СВЕТЕ ПЕТКЕ У СТАНИЧЕЊУ Село Станичење налази се 20 километара источно од Беле Паланке, поред пута за Пирот. Црква Светог Николе, односно данас Свете Петке, налази се на малој заравни изнад села. Настала је, највероватније, 1331/2. године, када је и живописана, о чему сведочи и фреско-натпис изнад западних улазних врата. Подигнута је као гробна црква а као ктитори се помињу чланови властелинске породице Арсеније, Јефимија и Константин. Црква представља малу једнобродну правоугаону грађевину неугледне архитектуре са олтарском апсидом на истоку и касније дозиданом припратом на западу. Фреске су у доброј мери страдале. Нису очуване оне на сводним површинама, пошто је свод својевремено био порушен. На осталим зидним површинама налазе се стојеће фигуре, где се посебно истичу представе ктитора Арсенија и Јефимије са сином, затим ликови умрлих властелина и властелинки у доњој зони, као и сцене из циклуса Христових страдања и Великих празника у горњим зонама. Фреске се уклапају у ликовни развој зидног сликарства по властеоским црквама XIV века у источној Србији и западној Бугарској, који је у основи следио стилске одлике тзв. ренесансе Палеолога. Археолошки радови изведени су између 1974. и 1979. године. У крипти је откопано 113 гробова, али само четири укопа су средњовековна. Археолози су закључили да су покојници сахрањени у храстовим сандуцима и уверени су да су то посмртни остаци управо властелина и властелинке, односно ктитора храма. Њихови гробови су били покривени каменом плочом. Друга два гроба су дечија. Иако су гробови опљачкани, преостало је нешто делова одеће златом урађене. Црква је вероватно између XV и XVIII века била обновљена и постала сеоска, па је тако и променила име. У време када је грађена надземна гробница село је имало цркву Светог Јована Крститеља на гробљу. У међувремену је порушена, па је крипта преуређена у сеоску цркву. Не зна се тачно када. Црква је од 1967. године под заштитом државе.9

9

Културна ризница Србије, 374. Види и: Марко Поповић, Црква Светог Николе у Станичењу, Београд, 2005.

ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА У ОСМАКОВУ Село Осмаково налази се између Беле Паланке и Пирота.10 Црква Светог Ђорђа вероватно је подигнута у XV веку. Не зна се ктитор. Црква је једноставна једнобродна грађевина подигнута на старијем култном месту, о чему сведоче фрагменти касноантичке пластике. Засведена је полуобличастим сводом. На истоку има олтарску апсиду и споља и изнутра полукружног облика. Светлост продире у унутрашњост храма кроз три прозора на источној, северној и јужној страни. На западној страни је улаз изнад којег је избачени полукружни лук као једини декоративни елемент. Црква је споља омалтерисана и окречена. На унутрашњим зидним површинама су остаци фресака, највероватније из првих деценија XVII века. Распознају се Благовести на источном зиду, затим Причешће апостола хлебом и вином у конхи апсиде. На јужном зиду видљиве су сцене: Рођење Христово, Сретење, Крштење и Лазарево васкрсење. На западном зиду разазнаје се Богородичино Успење. Циклус Великих празника од стојећих фигура одвајао је фриз медаљона са попрсјима светитеља. Црква Светог Ђорђа у Осмакову под заштитом је државе од 1984. године.11

10

На 15. километру источно од Беле Паланке, на Нишави, налази се село Црноклиште. Осмаково је седам километара северозападно од њега.

11 Културна ризница Србије, 374.

МАНАСТИР СИЊАЧКИ Манастир се налази у живописној клисури осам километара источно од Беле Паланке, у селу Сињац (М. Ђ. Милићевић га помиње као „Манастир Сињачки до Нишаве, испод села клисуре“). Манастирска црква, посвећена Светом Николи, налази се уз саму леву обалу Нишаве. Историја манастира је недовољно проучена, па се не зна ктитор и тачно време градње. Сматра се да је настао у XIV веку, и да је првобитно био посвећен светом Јовану Рилском. Манастир је грађен у стилу моравске школе, традиционалне основе са уписаним крстом. У време када су манастир својевремено посетили Драгутин Милутиновић и Михаило Валтровић, који су и документовали овај споменик, постојао је натпис у коме је била наведена 1618. као година украшавања храма фрескама. Фреске спадају у најзначајније сликарске целине с почетка XVII века у овом делу Србије. Данас је стање манастира добро, али је без монаха.12

12

Комлушки, 290; Културна ризница Србије, 373; Милићевић, 180.

ДИВЉАНСКИ МАНАСТИР Манастир се налази шест километара југозападно од Беле Паланке, недалеко од античког пута за Скопље и Солун, између древних села Дивљане и Мокре. Сам назив див, дивљане у српском језику представља изведеницу од речи deivo, којом су сви индоевропски народи називали своје богове: инд. deva, староперс. daeva, лат. divus и deus, грч. θεός итд. Манастир, познат и под именом Прњавор, има дугу традицију. Сматра се да је прво манастирско братство основао свети Никита, епископ Ремезијански, у IV веку. По неким писаним изворима његове мошти почивају у кругу манастира. Неколико векова по доласку Словена, с почетком њихове христијанизације, почиње обнова манастира. Манастир Светог Димитрија тада постаје центар црквеног живота у средњем Понишављу, што је потврђено и повељом цара Василија II из 1019. године. По народном предању, манастир крајем XIV и почетком XV века обнављају браћа Мрњавчевићи. М. Ђ. Милићевић је у XIX веку забележио казивање калуђера како је манастир у ствари метох солунског манастира у коме почивају мошти св. великомученика Димитрија. Манастир је више пута страдао од Турака, а свој духовни препород доживљава 1863, када у њега, из манастира Свете Петке код Пирота, долази протосинђел Агатангел, пореклом Грк. Нови конак, саграђен 1874, Турци пале. После ослобођења 1878. године Агатангел започиње нову обнову. Темељ новог храма освећен је 1902, а градња је завршена 1908. године. У нову цркву су из старе пренете четири древне иконе: Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, светог Димитрија и светог Јована Крститеља. Нови храм спада у ред најакустичнијих на Балкану. Бугари су за време окупације 1915-1916. године опљачкали и оштетили манастир. Тада нестаје и стари запис о боравку Светог Саве у овом крају. После Октобарске револуције у Русији, у манастир долази велики број руских минахиња, официра и доктора. Црква је тада живописана и уређена, а подигнута је и мања, зимска црквица, посвећена светом Серафиму Саровском. Свети Николај Велимировић доноси 1935. године у манастир делић Часног Крста и мошти светих Кирика и Јулите. По одласку руског монаштва, пред Други светски рат, у манастиру остају српске монахиње. Комунисти након рата на све начине покушавају да застраше сестринство и отимају скоро сву имовину тако да данас манастир има 13 хектара земље. У манастиру је постојало и обданиште за ратну сирочад.

Нова звонара са три звона, коју је на Петровдан осветио владика Нишки г. Иринеј, подигнута је 1997. године.13

13

Милеуснић, 139; Милићевић, 180; Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2004, 203.

МАНАСТИР СВЕТЕ ПЕТКЕ – ИВЕРИЦА Манастир се налази на некад неприступачном месту десне обале Нишаве, у Сићевачкој клисури. Рушевине старог манастира Свете Петке Трновске, под брдом Вишеградом, биле су видљиве све до последње деценије XIX века. Сам назив „Иверица“ упућује на претпоставку да су манастир основали монаси из грузијског манастира Ивирона на Светој Гори. Било је то време када су се, крајем XIV века, многи монаси склањали пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре. Последњи пут манастир се помиње у турском катастарском попису из времена султана Мехмеда III (1595-1603). Данас је од старог манастира видљив само мутвак – оџаклија манастирског конака. М. Ђ. Милићевић забележио је, у XIX веку, народно предање, према коме је манастир био поробљен баш у време великог сабора. Том приликом, Турци су, пред црквеним вратима, баш на месту где прво огреје јутарње Сунце, закопали дванаест живих невеста, са свим накитом на њима. Данашњу цркву Свете Петке, на темељима старијег храма, подигле су 1898. године инжењеријске јединице српске војске, у знак захвалности због чудотворног спасења краља Александра Обреновића од скоро сигурног дављења у таласима мора код Бијарица у Француској. Указом краља Александра, од 19. фебруара 1901. године, за старешину Војног манастира Свете Петке (јединог те врсте у СПЦ) постављен је војни свештеник г. Жунић. Црква је грађена у духу византијске традиције. Манастирски конак подигнут је 1937. године.14

14

Миша Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш, 1998, 117-9; Милићевић, 23; Милеуснић, 172; Марковић, 261.

МАНАСТИР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – СИЋЕВО Манастир се налази на 18 километара од Ниша, у живописним пределима Сићевачке клисуре. Према народној традицији, старији манастир Ваведења Пресвете Богородице, задужбина браће Мрњавчевића, постојао је на десној обали Нишаве, али су га Турци разорили.15 Садашња манастирска црква подигнута је од преосталог материјала, овога пута на левој обали реке. Према сачуваном ктиторском натпису на западном зиду наоса, црква је саграђена и живописана 1647, уз помоћ ктитора Веселина с браћом Симеоном и Живком у време духовника поп Јована. Турци су опустошили и новосаграђени храм, па је манастир остао пуст све до 1875. године, када је, захваљујући свештенику Петру, црква обновљена, а нешто касније саграђен и конак. Опљачкан и оскрнављен за време Првог светског рата, манастир је обновљен захваљујући неуморном раду манастирског старешине од 1921. године – Руса Порфирија Иљчинског (од 1925. у чину игумана). Црква је обновљена током те године. Целокупну фреско-декорацију осликао је и досликао, поштујући старије сликарство, професор Василије Рудановски. Том приликом израђене су и иконе за иконостас. Игуман Порфирије премештен је 1929. у манастир Наупаре код Крушевца. Након њега смењивале су се манастирске старешине. За време Другог светског рата на то место долази, 1943. године, игуманија Мелентина (Рускиња). Своју духовну и материјалну обнову манастир доживљава од 1977, за време игуманије Јустине (Митровић) (1928-2001). Вреди поменути да се у манастиру подвизавао и монашки постриг примио потоњи патријарх српски Гаврило (Дожић). Манастирски комплекс чине: црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, конаци из 1880. и 1970. године и два новија пратећа објекта. Црква је скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној и мањом, некад отвореном, припратом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводом који је положен на две воде. Зидана је ломљеним и притесаним каменом уз местимичну употребу опеке. Вредности овог споменика доприносе фреске на унутрашњим зидним површинама наоса и припрате. Доминантно место у припрати заузимају сцене из Богородичиног акатиста и део Страшног суда на источном зиду, а у наосу зидне декорације чине илустрације циклуса Великих 15

Народно предање у коме се често помињу Мрњавчевићи као задужбинари у овим крајевима има своју историјску позадину. У бици на планини Куновици, у близини Сићевачке клисуре, око Божића 1443. или почетком 1444. године, хришћанска војска под вођством Јана Хуњадија и деспота Ђурђа Бранковића потукла је Турке. Са хришћанске стране нарочито се истакао Ђурађ Мрњавчевић, син војводе Гојка а брат од стрица Краљевића Марка, који је у боју заробио главног заповедника турске војске. Као награду за показано јунаштво добио је од угарског и пољског краља Владислава Ниш са околином, која је од најстаријих времена била баштина породице Мрњавчевић. Право на ово своје власништво Ђурађ Мрњавчевић је доказивао на Сегединском сабору 1443. године. Ова баштина Мрњавчевића је дефинитивно пала под турску власт 1454. године.

празника и Христових страдања. Манастирска црква је једини у нишком окружењу у целости сачуван храм из времена турске окупације. Својим ликовним особеностима она је непобитно сведочанство о стваралачким достигнућима и уметничким схватањима житеља овог краја. Црква својим историјско-уметничким одликама попуњава празнину у поствизантијској уметности Балкана. Завод за заштиту споменика културе у Нишу извео је, у току 80-их и 90-их година прошлог века, низ рестаураторских радова. За време извођења археолошких радова 1985. године, дуж јужног и источног дела цркве откривено је 16 гробова – костура, у положају православног сахра. Следеће године, приликом откопавања унутар цркве откривена су још четири гроба са правилно сахрањеним костима. Све нађене кости су по наређењу владике Нишког г. Иринеја 1986. поново закопане у заједничку гробницу у припрати, где је заједно са остацима закопан и стари дотрајали престо од сига камена.16

16

Манастир Пресвете Богородице – Сићево, приређивач Емилија Спасић, Ниш, 2003, 15-24, 41-2; Културна ризница Србије, 372-3; Милеуснић, 49; Милићевић, 86.

ЦРКВИШТЕ СВЕТОГ АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ Црквиште се налази на левој обали Нишаве, испред села Островице. Не зна се ко је и када саградио ово, како изгледа, некад импозантно здање. Без сумње је реч о значајном објекту. Од некад монументалног храма, данас су видљиви зидови који образују правоугаоник. Источна страна овог правоугаоника затворена је, својим јужним делом, видљивом апсидом. На северној страни у целости је очувана већа подземна просторија прекривена земљом и шутом. Сва је изидана од опека и засведена полуобличастим сводом. Улаз у њу је приступачан кроз мањи лучно обликован отвор, чију архиволту чине радијално поређане опеке. До извесне висине у унутрашњости је испуњена водом. У народу се верује да је унутра извор лековите воде. М. Ракоција, који је описао овај објекат, сматра да је црквиште византијска базилика са криптом, чије присуство потврђује историјски континуитет слабо истраженог монаштва у Сићевачкој клисури. Чињеница да је базилика изграђена изнад извора свете воде наводи на закључак да је ту била развијена институција Агијазма (αγιασμός) – освећење воде, кроз коју се у византијском градитељству наставља поштовање култа воде. 17

17

Ракоција, 61-2.

МАНАСТИР ГАБРОВАЧКИ Постоји народно предање према коме је цар Душан причестио своју војску у манастиру Пресвете Богородице Габровачке, око два километра јужно од данашњег села Габровца. Међутим, ова могућа историјска истина још увек чека потврду у систематским археолошким ископавањима. Садашња парохијска црква Свете Тројице сазидана је, како изгледа, на темељима старије манастирске цркве Пресвете Богородице, 1833. године, понајвише заслугом нишког трговца кир Косте Тодоровића. Манастир је, као јако упориште устаника из Нишке буне 1841, разорен од стране Турака. Црква је обновљена око 1873. године, када је дограђен дрвени трем и осликане унутрашње зидне површине. Манастир је поново био стециште устаника, овога пута нишких првака на челу са Николом – Колетом Рашићем, који су се у периоду 1874-7. у манастиру тајно састајали. Устанички одреди организовани су захваљујући оружју донетом из Србије и борба против Турака у околини манастира започела је пре српског ослобођења Ниша. Црква Св. Тројице је једнобродна грађевина са развијеном полукружном олтарском апсидом на истоку и отвореним дрвеним тремом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводом који се ослања на шест попречних лукова, подупртих плитким пиластрима. Покривена је кровом на две воде. Зидана је фино обрађеним тесаницима сиге, уз зналачку употребу опеке. Под је покривен квадратним опекама, а за амвонску розету служи округла камена плоча. У храм се улази са северне, западне и јужне стране. Светлост у цркву улази кроз седам прозора, конусно обликованих, споља четвртасто а изнутра лучно завршених. Фреско декорацију радио је, око 1873. године, живописац Марко Милосављевић. На храмовним фрескама се, поред кнеза Лазара, може наићи и на лик Милоша Обилића, који је овде приказан као светац! Јужно од цркве налази се спомен-чесма ратницима изгинулим у ратовима 19121918. године.18 18

Милићевић, 28; Ракоција, 99-101.

ЦРКВА СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА У НИШУ Манастир Светог Пантелејмона помиње се у историјским изворима тек за време Стефана Немање, који је, освојивши Ниш од Византије, манастир обдарио и манастирску цркву обновио. Освајањем Ниша од стране Турака 1386, манастир је разрушен. За време турске владавине народ се, сваког 27. јула, у хиљадама окупљао око црквишта Светог Пантелејмона. Данашња црква Светог Пантелејмона, са десне стране Нишаве, смештена је југоисточно од старе цркве, непосредно изнад легендарног извора лековите воде. Био је то први храм подигнут у Нишу по ослобођењу од Турака. Место за цркву освећено је на Марковдан 1878, када је и зазвонило звоно скинуто са сатске куле у Нишу. Нова црква освећена је већ 27. јула 1878. године. Археолошким ископавањима у току 1969-70. године откривени су темељи објекта који, по свему судећи, припадају старој манастирској цркви. Утврђено је да се ту налазе, и данас видљиви, остаци два култна објекта. Први је ранохришћанска базилика с краја IV или из прве половине V века. Други је византијска базилика која се, на основу материјала откривеног у њиховом окружењу (крстови, наушнице, прстење, наруквице, византијски новац) као и познатих историјских извора, временски може сместити у прву половину XI века. Због наведених налаза није сасвим извесно да ли је Немања цркву из основе сазидао, као што тврди његов син Стефан Првовенчани, или је само обновио. Питање остаје отворено до нових, систематских археолошких ископавања.19

19

Црква Светог Пантелејмона у Нишу, приредио др Драгиша Бојовић, Ниш, 2002; Ракоција, 113-4; Културна ризница Србије, 125, 368; Милићевић, 89, 104; Марковић, 97, 128.

МАНАСТИР СВЕТОГ ЂОРЂА ИЗНАД КАМЕНИЦЕ Манастир се налази у живописној долини изнад села Каменице (око 7 километара североисточно од Ниша). Саграђен је у другој половини XV века,20 непосредно испод римског водовода из кога се антички Ниш снабдевао водом, а такође и оновремени становници манастира. Својевремено међу највећим манастирима нишке области, манастир је откривен тек археолошким ископавањима 1988. године. Помиње се у турским пописима из 1498, 1515, 1564. и крајем XVI века. Манастир је у XVI веку био значајан преписивачко-илуминаторски центар. Манастирска црква је скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и припратом на западу. Као часна трпеза служио је римски жртвеник, а римске опеке покривале су подове наоса и припрате. Храм је грађен од материјала са неког оближњег римског објекта, можда храма који је обично подизан поред извора. Мермерна плоча са Христовим монограмом, овде откривена, сада је амвонска розета у цркви Светог Николе у Каменици. Археолошким ископавањима откривен је и мермерни фрагмент тракасто профилисаног довратника, као и капител од ситнозрнастог мермера са, у плитком рељефу урађеним крстом, као дрво живота. Све је то био део касносредњевековног обичаја да се при изградњи нове цркве, ради већег угледа, доносе карактеристични архитектонски детаљи са старијег објекта. Обнова цркве Св. Ђорђа, по пројекту Чедомира Васића, завршена је 1996. године. О значају манастира за духовни и културни живот оновремених Срба, говори и откривени фрагмент керамике са урезаним словима ТАРП. Манастир се тако убраја у групу од шест налазишта у средњовековној Србији, где су откривени фрагменти керамике са урезаним словима.21

20 21

Комлушки наводи да је изграђен после 1459. године. Ракоција, 73-5; Културна ризница Србије, 370; Комлушки, 283.

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ГОРЊЕМ МАТЕЈЕВЦУ – ЛАТИНСКА ЦРКВА Црква се налази на брду званом Метох, изнад Горњег Матејевца (око 8 километара североисточно од Ниша). Саграђена је по налогу неког локалног достојанственика у првој половини XI века, у време обнове византијске власти на овим просторима. „Голема црква“, како је још зову, позната је међу локалним становништвом као Латинска црква. Овај назив далеко је сећање овог становништва на дубровачке трговце („Латине“) који су је користили у XVI веку. Старији мештани је знају као цркву Свете Тројице Русалије или чак као Свете Богородице Русалије, што упућује на велику старост цркве. У питању је занимљиво прожимање хришћанске и паганске традиције.22 Црква је једнобродна грађевина са куполом над средишњим делом. Осмострана купола без колонета ослања се на четвртасто постоље конструисано на уобичајен начин. Полуобличасти свод са стране се наслања на бочне прислоњене луке. Складних пропорција, са припратом која је порушена, црква је грађена комбинацијом камена и опеке. Западна, северна и јужна страна оживљене су двојним нишама.23

22

Ко су биле русалке? У питању су словенске нимфе, богиње вода и шума. Мада се везују за римски празник ружа – Rosalia, већина истраживача сматра да је њихов назив словенског порекла и да означава „богиње река и потока“. У прилог томе говори само име, настало од старосл. речи „руса“ – река, данас садржана само код Руса у речи „русло“ (у значењу: вода – мала проточна речица; дубина – понор, вртлог; речно корито). На Балкану је стари словенски ритуал посвећен старословенском женском речном божанству плодности – русалкама, завршио у својеврсној симбиози са римским обичајем Rosalia – светковином ружа, паганским обичајем везаним за поштовање предака у пролеће. И поред забрана Rosalia од стране Цркве (на пример на Шестом Васељенском сабору 680. године) овај пагански празник се одржао, с тим што је пренесен на хришћански празник Духове. Код Срба се русалке замишљају као младе лепе жене са дугом расплетеном косом „русе“ боје. Места на којима оне играју, попут вила (с којима их неки поистовећују), су шумски пропланци, као и обале река на којима је трава бујније расла. И данас се у Србији росуљом зову подводна места, негде су то и „слатине“, чије је растиње неквалитетно за сточну исхрану. Према веровању Срба, русалке су се најчешће појављивале у уторак пре Духова и разилазиле су се у следећи уторак. Најактивније су у четвртак „Духовске“, „Тројичке“ или „Русалске недеље“, како је народ у источним нашим крајевима назива. У сваком случају, када је М. Ђ. Милићевић први пут видео цркву о којој је реч, давне 1878, запитао је сељака о њеном називу. Овај је одговорио да је то Св. Богородица Русалија. На тврдњу да Богородице Русалије нема, сељак одговори: „А оно ће бити Св. Тројица Русалија“. Милићевић сам није видео али је чуо да је неки свештеник прочитао на цркви некакав натпис из кога се видело да је црква славила Св. Тројицу.

23

Ракоција, 63; Културна ризница Србије, 370; Милићевић, 25; Јиречек, Историја Срба I, 305, II, 290-1; Петровић, 531-9.

МАНАСТИР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА Налази се северно од Горњег Матејевца, на истуреној заравни испод брда Бели Врх са једне и Теменог Врха с друге стране. До манастира се стиже уз поток звани Калуђере, узаном пробојницом дужине око један и по километар. Манастирски комплекс чини црква посвећена светом Јовану Крститељу и повећи конак подигнут почетком XX века. Сматра се да манастир потиче још из времена цара Константина (IV век). Од тада па све до средњег века манастир се скоро не помиње. Судећи по начину зидања, настао је у првој половини XI века. Према народном предању, обновио га је Стефан Немања. Следећа обнова извршена је за време Стефана Лазаревића. Манастир се помиње у турским пописима из 1498, 1516. и 1564. године, али као већ опустео. Манастирска црква обновљена је крајем XVI века, када је дозидана припрата. Живописана је у првим деценијама XVII века. Према једном предању, у манастиру се, пре боја на Чегру, причестио Стеван Синђелић са својим војницима. Манастир је некада био мушки и активан. Данас се, на дан Свете Тројице, око њега окупљају свештеници и народ, да прославе ранију манастирску славу. Црква Светог Јована је једнобродна триконхална грађевина са мањом припратом на западној страни. Пластична декорација западне фасаде начињена је угледањем на стару Латинску цркву из прве половине XI века. Црква је око једног метра укопана у тло. Подне површине наоса и припрате покривене су брижљиво клесаним и педантно слаганим каменим плочама. За часну трпезу послужио је антички стуб. Од првобитног живописа, с почетка XVII века, данас је видљива једино композиција Imago pietatis – мртав Христос у гробу. Преко старог живописа путујућа зографска дружина исликала је 1869. године нови. Из истога времена је и иконостас, који представља значајно остварење наше уметности XIX века.24

24

Ракоција, 67-8; Културна ризница Србије, 370-1; Комлушки, 241; Милићевић, 24; Марковић, 97; Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи, Цетиње – Београд, 2009, 154.

ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ КОД ДОЊЕГ МАТЕЈЕВЦА Смештена је са северне стране Чегра. Садашња грађевина је скромна једнобродна црква са развијеном олтарском апсидом на истоку. Зидана је од грубо ломљеног камена заливаног кречним малтером. Масивни стари зидови неједнаке висине, у једном тренутку порушени, консолидовани су у првим деценијама XX века а зидна платна надограђена у опеци. Црква је тада покривена кровом на две воде. На месту амвонске розете је четвртасти камени блок са, у плитком рељефу, зракасто рашчлањеним кругом. За часну трпезу послужио је римски жртвеник са натписом: I. O. M. VAL. DOMETIANUS EX. V. S. P. На жртвеник је 1898. године постављена камена плоча. Једноставна улазна врата су на западу, уз чији довратник је узидан фрагмент античког стуба, док се наоколо срећу римско-византијске опеке. Пажњу заслужује касносредњовековна надгробна плоча од ситнозрнастог мермера, украшена у плитком рељефу таласастим линијама на ободу, а у средини малим розетама. Црква у градитељском погледу спада у типичне представнике поствизантијске архитектуре сеоских цркава. Присуство цркве било је од огромног значаја за јунаке Стевана Синђелића, са чијим спомен-обележјем на Чегру представља недељиву целину.25

25

Ракоција, 87-8.

ВИЗАНТИЈСКА БАЗИЛИКА У ЋУРЛИНИ Село Ћурлина налази се надомак Ниша, десетак километара јужно од центра града. Византијска базилика у селу заузима видно место у историји византијске архитектуре. Различита су мишљења о времену њеног настанка. Грађевина по своме распореду, облику и распореду стубова показује један особени тип који нема никакве сличности са грађевинама каснијег периода, тако да се, како је својевремено писао Андра Стефановић, може закључити да је настала утицајем Запада, те припада грађевинама преднемањићког периода. Својом основом најближа је грађевинама из постјустинијановске епохе, а историјске околности у овим крајевима могле би је ближе датовати у прву половину XI века. Базилика је, у оно време када је настала, била од великог значаја за епархију којој припада. Ипак, многа питања морају остати отворена до систематских археолошких ископавања. Постоји мишљење, између осталог, да је базилика још неидентификована катедрална црква Светог Прокопија.26 Данас на овом месту, прекривши једним делом темеље византијске базилике, стоји спомен црква Свете Петке, саграђена у славу краља Милана Обреновића. Црква је подигнута 1900. године, „за владе његовог величанства краља Александра I Обреновића“. Освећена је од стране епископа Нишког Никанора 11. септембра 1901. године. Спомен чесма „палим синовима за отаџбину“ подигнута је 1925. године.27

26

Манастир Светог Прокопија, палестинског мученика из времена Диоклецијанових прогона који је у средњем веку био заштитник града Ниша, први пут се помиње 1072. године, када су Мађари из манастира однели руку свеца и оставили је у цркви Светог Димитрија у Сирмијуму. Рука је враћена осталим моштима у Нишу за владе цара Манојла Комнина (1143-1180), највероватније 1162. године. После овога се манастир Светог Прокопија помиње још 1204. године, у писму архиепископа велбуршког и преславског папи, као седиште Нишког епископа.

27 Ракоција, 57-8; Милићевић, 19-20; Марковић, 96-8; Јиречек, I, 127.

МАЊЕ ПОЗНАТЕ РЕЧИ: АМВОН – кружно узвишење испред олтара у православној цркви; проповедаоница АПСИДА – полукружан простор надсвођен полукуполом; на православном храму олтарска апсида је на источној страни, а могу постојати и певничке апсиде на северном и јужном делу зида храма. АРКАДА – низ лукова на стубовима или ступцима; тзв. слепе аркаде декоративно рашчлањују зид који не пробијају. АРХИВОЛТ(А) – лук који спаја два стуба; профилисани украс на луку. БАЗИЛИКА – правоугаона грађевина подељена низовима стубова или стубаца на виши и шири средњи брод и бочне бродове. БРОД – део простора у цркви у облику правоугаоника, може бити уздужни (средњи и бочни) или попречни (трансепт). ВЕСТИБИЛ – предворје римске куће. ЕГЗОНАРТЕКС – спољна припрата, просторија испред нартекса, у којој су сахрањивана заслужна лица. ЗОГРАФ – живописац, иконописац, сликар. КАПИТЕЛ – глава (горњи, завршни део) стуба. КЕРАМОПЛАСТИКА – пластично украшавање спољних површина грађевине керамиком. КОЛОНАДА – низ повезаних стубова; ходник са стубовима. КОЛОНЕТА – стубић КОНТРАФОР – бочни подупирач управан на правац главног зида; зидани стуб који се ослања на потпорни лук на спољној страни грађевине. КОНХА – полукупола изнад апсиде, сама апсида. КРИПТА – капела испод цркве, која понекад служи за сахрањивање угледних личности; гробница у катакомбама. КУБЕ, КУПОЛА – полулоптаст свод или кров, обично на врху грађевине. ЛУНЕТА, ЛИНЕТА – полукружни простор изнад врата или прозора оивичен каменим оквиром, обично испуњен рељефном представом или фреско-сликом.

МАНДОРЛА – врста ореола елиптичног (бадемастог) облика, који окружује цео лик (Христа или Богородице). МУТВАК – мања дворишна зграда, вајат. НАОС – средишњи простор цркве између олтара и припрате. НАРТЕКС, ПРИПРАТА, ПАПЕРТА, ПРЕДВОРЈЕ, ПРИТВОР, ПРОНАОС, ЖЕНСКА ЦРКВА – предње покривено одељење кроз које се са западне стране улази у православни храм. ПАРАКЛИС – црквица сазидана у већој богомољи или дозидана уз њу – капела. ПЕРИСТИЛ – трем или ходник са стубовима; четвороугласто унутрашње двориште оивичено са свих страна тремом са стубовима. ПИЛАСТАР – плитак четвороугласт стуб дозидан уза зид или узидан у њега, тако да има само три стране; служи као подупирач претежно декоративне намене. ПОРТАЛ – ликовно обрађен главни улаз на прочељу цркве или друге веће грађевине; украшен свечани улаз. РЕНЕСАНСА ПАЛЕОЛОГА – сликарство наглашене наративности, ослоњено на антику и хеленизам, названо по византијској династији (XIII-XV век). РОЗЕТА – округао прозор са зракастим украсом; кружни орнамент у облику расцветале руже. СВОД – конструкција издубљеног, сведеног (ваљкастог, лоптастог и сл.) облика ослоњена на ивичне зидове или стубове, којом се прекеива простор. ТАМБУР – ваљкаста конструкција кружне или полигоналне основе, која носи кубе; кружни зид кубета. ТРАВЕЈ – сводно поље омеђено уздужними попречним луковима; основна просторна јединица четвороугаоне основе, одвојена стубовима, ступцима, пиластрима. ТРАНСЕПТ – попречни брод испред олтарског простора, који под правим углом сече уздужни брод и даје основи цркве облик латинског крста. ТРИКОНХОС – једнобродна црквена грађевина са основом у облику тролиста, тј. са три полукружне апсиде: на истоку, југу и северу. ФРИЗ – украшен хоризонтални појас који служи за декорацију и рашчлањивање зидова или за одвајање зидних површина од кровног венца.

ЛИТЕРАТУРА:

Културна ризница Србије, саставио и уредио Јован Јанићијевић, Београд, 1996. Константин Јиречек, Историја Срба I-II, Београд, 1952. Чедомир Марјановић, Историја српске Цркве, Београд, 2001. Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Београд, 2002. Душан В. Комлушки, Средњовековни манастири и цркве у Србији, Београд, 2003. Слободан Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Београд, 1995. Слободан Милеуснић, Манастири Србије. Велика илустрована енциклопедија, I-II, Нови Сад, 2002. Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд, 1884. Миша Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш, 1998. Петар В. Гагулић, У Сићевачкој клисури цркве и манастири, I књига, Ниш, 1979. Манастир Пресвете Богородице – Сићево, приређивач Емилија Спасић, Ниш, 2003. Црква Светог Пантелејмона у Нишу, приредио др Драгиша Бојовић, Ниш, 2002. Љиљана Стошић, Мали речник црквених појмова, Београд, 2001. Ђурђе Бошковић, Архитектура средњег века, Београд, 1967. Светлана Поповић, Крст у кругу. Архитектура манастира у средњовековној Србији, Београд, 1994. Владимир Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд, 1950. Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи, Цетиње – Београд, 2009. Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2004. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић – Larousse, II књига, Београд, 1978.