Ратник пустиње

Приповест о Димитрију - монаху Доротеју, испричана кроз призму преломних догађаја византијског света прве половине XIII столећа...

Дамир Газетић

РАТНИК ПУСТИЊЕ

Ниш 2020.

Мојој породици...

I Доротеј се прену из молитве. Не толико често, па ипак много чешће него што је то желео, долазило је до наглих прекида ове делатности која је била главни разлог његовог осамљивања у пустињи. Као по навици, тражио је изговор за ненадано и, осећао је, преурањено завршавање јутарњег разговора са Свевишњим. Никакав звук није допирао до испоснице, малог простора међу стенама, изграђеног пре више векова затварањем пећинског отвора окренутог према истоку. Према истоку! Подиже главу, и осети како му лице умива танак зрак сунчеве светлости која се пробијала кроз малени прорез у камену, отвор који је Доротеј, помало незаслужено, називао прозором. Знао је испосник да прави прозор треба да пружа шири видик, али та његова улога је, у овом случају, била прецењена. Скривеност од грешног света и заклоњеност од сурове пустињске климе значили су му много више од отвореног погледа. Осврнуо се на просторију коју већ двадесетак година сматра својим домом. Први зраци јутарњег сунца лагано су испуњавали и осветљавали, никада до краја, малу собу. На зиду мало распеће, лево од њега икона

3

Пресвете Богородице, лика потамнелог од ревносног горења кандила. Више механички, Доротеј се прекрсти и изговори пар кратких молитви Господу Исусу Христу и Његовој Мајци, и сам свестан да је време скорашње усрдне молитве већ прошло. Поглед му се задржа на сточићу испод “прозора”. Био је то први предмет који је направио по доласку у пустињу и две деценије његовог неуморног коришћења, без већих поправки, показале су да је посао одрађен како треба. На сточићу, догорела воштана свећа и неколико књига, скромна монашка библиотека. Молитвеник на столу је увек отворен, и никада себи није постављао питање зашто, ако све молитве из њега већ одавно зна напамет. Друга га је мисао враћала његовој библиотеци. Међу књигама написаним на, њему матерњем, грчком језику, налазио се и један сиријски рукопис. Доротеј је неретко жалио што није савесније изучавао сиријски језик док је за то имао прилике. Овако, остајало му је да се са богонадахнутим учењем преподобних отаца Исаака и Јефрема упознаје кроз мање или више успешне грчке преводе. Оставивши књиге и мисли о њима, не обазревши се ни на мали троножац поред стола, који му је толике ноћи био верни помагач у читању и писању, ни на тврди лежај на коме је провео краћи део минуле ноћи,

4

испосник изађе из своје испоснице кроз отвор довољно висок и широк да га је, барем је тако мислио, с пуним правом могао називати вратима. Сваки јутарњи излазак доживљавао је као ново рођење. Најпре, привикавање полузатворених очију на интензитет ничим спутаног сунчевог сјаја, након чега следи толико пута поновљено распознавање већ виђених, али њему увек нових облика. Игре светлости на јутарњем пустињском небу, сенке на каменитом и пешчаном тлу ишараном оскудном вегетацијом, све му је то деловало очаравајуће, непроменљиво а ипак сваког јутра некако другачије.

- Дар Божији! - прокоментариса гласно, осмехнувши се на ово, као случајно, зазивање свог монашког имена.1 Осети како му се тело испуњава новом енергијом, необичном снагом која је, и то је знао, у потпуном несагласју са његовом исушеном, кошчатом појавом. Исправио се, пуним плућима удишући свеж јутарњи ваздух и, већ према искуству дугогодишњег подвижника, лако осетио надолазак гордости, најстрашнијег од свих смртних грехова. Такви наговештаји су га, најчешће, враћали светом апостолу Павлу и речима из његове Друге посланице Коринћанима: 1

Грчки: Δωρόθεος - дар Божији (прим. аутора)

5

“И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим.”

(2. Кор 12, 7) По ко зна који пут, Доротеј испитује свој “жалац”. Тело његово је, Богу хвала, већ одавно навикло на сурову и негостољубиву средину од које су многи од његове братије давно одустали. Један оброк у шести час дана, често је и њега прескакао, био је довољан за одржавање овог “блата” људског постојања, које је тек обичан трен, зрнце песка у мору Вечности. Исушено тело Доротејево, и поред преваљене пете деценије његовог земног живота, било је здраво, много здравије него што је то било у младости, када се, често неумерено, одавао јелу, пићу и разним другим задовољствима која би сада најрадије заборавио. Али, није могао да их заборави. То је био његов “жалац”, опомена којој се враћао кадгод би био у ситуацији да се погорди. Никаква бољка, никакав белег није дат његовој људској појави, а знао је да их је толико пута прижељкивао, уместо онога што му је заиста дато да га из дана у дан, из године у годину опомиње у овој изолованости, отшелништву на које се и даље привикава. Дато му је сећање. Не, није то било сећање на смрт, та врхунска мисаона активност сваког монаха-

6

-подвижника, на којој је он тако упорно радио још од искушеничких дана да би, касније, кулу свог знања дограђивао у друштву искусних манастирских отаца и, најзад, личним удубљивањем у дело преподобног Јована Синајског. Пребирући по својој глави цитате из Лествице, Доротеј се питао да ли је, и да ли ће икада у идеалној мери усвојити право, истинско сећање на смрт. Одговор је брзо уследио, и подвижник се зауставио на истој реченици као и толико пута до сада: “Не варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш лако надокнадити изгубљено време: ни читав један дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што си му само тог дана згрешио...”2 Дато му је сећање или, боље, сећања која су га терала да изнова и изнова проживљава онај свој живот којим је живео пре примања монашког пострига, пре него што је постао Доротеј, ратник пустиње. Још једном се осмехнуо, овај пут на упоређивање и поистовећивање испосничког живота са војничким позивом. Само они који су прошли оба пута, борбу са видљивим противницима од крви и меса, и невидљиво ратовање против непријатеља у себи и око себе, у неизмерним дубинаСвети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 2003, 72.

2

7

ма ψυχή или у тами скучене отшелничке келије, знају да су ове борбе неупоредиве, те да је она друга, вођена против таквих сила које многима и за целог живота остају непознате и скривене, много опаснија и погубнија. О, како би волео да може да настави овај унутрашњи монолог! Сећања су, међутим, навирала...

8

II Јутро пре непуних пола века није било ни налик овом пустињском. Враћала му се слика родног краја. На њеној позадини, врхови Пинда, покривени беличастом измаглицом. Једанаестогодишњи дечак стоји опијен оштрим ваздухом, загледан у планински венац, обронака неравномерно прошараних боровим и буковим шумама. Тамни, осенчени превоји и сивкасти обриси падина додатно су уоквиривали све светлије небо у позадини, чинећи убедљивијим онај наговештај сунца које ће се сигурно појавити. Ту, у малом епирском селу у подножју планине, рођен је он, мали Димитрије. Име је добио према деди, и касније се често питао у коликој мери додељено име утиче на животну судбину онога који га носи. Житије солунског свеца, тог некада угледног војводе у служби Царства, затим и бесмртног великомученика хришћанске вере, толико пута му се чинило тако блиским, као да је и сам проживљавао поједине његове етапе. Сада, осврћући се на свој живот у овим, поодмаклим годинама, знао је и да јесте. Све, сем мучеништва... Димитрије је дошао на овај свет у прилично бурно време по Епир и Ромејско

9

царство. Има ли, уопште, времена на овом простору које није било такво? Старији су забележили и годину његовог рођења, или се она сама убележила својом судбоносношћу: 6712. од настанка света3, када је Константинов град, тај град над градовима, πόλις у правом смислу те речи, по први пут пао у руке страних освајача. Зла коб или Божија промисао, тек, војници који су учинили крај постојању Ромејског царства били су окићени видним крсним знамењем. Било је то, уједно, и једино хришћанско на њима и у њима. Често је дечак слушао о мучним догађајима који су обележили годину у којој се родио, невероватне приче о пљачки, убиствима и скрнављењу најлепших престоничких храмова. Приче су се, затим, протезале и на остатак Царства, мењајући, ту и тамо, количину и квалитет саопштених информација, али су главни актери приповедања увек били исти - мрски Латини. Димитрије је упијао све те приче, онако како то већ умеју деца његових година, пратећи излагања старијих најпре неразумевањем, затим уживљавањем и неким нарочитим доживљавањем детаља и, најзад, мржњом на сваки помен странаца са запада. Много је тога оптерећивало још малени дечји ум, сводећи све приче, много пута проживљене, на ново неразумевање онога што се догодило, уз неизоставно питање 3

1204. година од рођења Христа (прим. аутора)

10

зашто? Одговор му је, још увек, измицао, а нова казивања су редовно пристизала, будући да се у овај, прилично пуст крај, доселио и још увек је долазио не мали број избеглица, грчког становништва које је изнова сведочило о бахатом и дивљачком понашању варвара са Запада. Отац Димитријев, пореклом са истока, припадао је раније досељеној генерацији. Недостатак аристократске крви надокнађивао је личном способношћу и амбицијом. Још за владавине василевса Андроника, тог злосрећног последњег Комнина на ромејском престолу, кога је константинопољска светина растргла на градском хиподрому, беше добио на поклон, за ревносну војну службу, “људе да му служе у животним потребама”. Заправо, добио је парче земље са сељацима који су на њој некада живели слободно, а сада били дужни да за своје поступке одговарају новом њеном власнику и да се, не без отпора, привикавају ограничењу некадашње неспутаности и вољи пронијара. Зачудо, то привикавање новом господару ишло је прилично брзо, за шта је он сам, својом проницљивошћу и посебним односом који је имао према својим људима, био најзаслужнији. Томе је сигурно допринела и често препричавана епизода са представницима државне власти, којима ни тешка приступачност ове забити није сметала у наплати редовних пореских обавеза.

11

Порески функционери који су тога дана дошли у село, оно исто у којем ће се двадесетак година касније родити Димитрије, наступили су агресивније него што је то било уобичајено, и отац је одреаговао инстинктом човека који штити своју имовину. Становништво села је овај иступ доживело као храбру одбрану свога људства, а људи ових крајева знали су шта значи и колико треба чувати ту чврсту увезаност међу њима. Нарочито у злу. Како било, у сукобу који је избио смртно је рањен један од функционера, и отац је само смутним временима која су уследила имао да захвали на изостанку строжијег судског гоњења. Овако, прича о убиству представника царске власти, заборављена од оних којих се највише тицала, настављена је да се препричава међу поданицима - сељацима у годинама које су уследиле, увек са достојном дозом поштовања, као поуздано сведочанство човечности њиховог господара. А године су бивале све немирније... †

†

†

Тамни облаци који су се надвили над Царством чекали су свој тренутак, и догађаји који су се одигравали нису могли да слуте ни на шта друго до на блиску катастрофу. Тога априла, смене ромејских владара из породице Анђела на царском престолу доживеле су

12

трагичан епилог: крсташка војска ушла је у Град, овога пута не као у лето прошле године, када је на трон поставила слепог Исака и његовог сина Алексија, већ да, након тродневног незапамћеног харања престоницом, једном за свагда учини крај постојању “шизматичког” царства. Срећом по Грке, подела територија међу победницима није могла да протекне без проблема, и искусни Димитријев отац, већ дубоко у својим четрдесетим, стрпљиво је чекао даља дешавања. На вест да је извесни Михаило Дука, син знаменитог севастократора Јована, одметнувши се од маркиза Бонифација Монфератског, преузео власт у Арти, отац се одмах упутио у град који је имао да постане престоница нове епирске државе у настајању. Остављајући бремениту супругу и још нерођеног другог сина, на пут је кренуо у скромној пратњи неколико најближих сарадника и свог старијег сина Теодора. Стигавши у Арту, успео је да се наметне на двору новог епирског господара, пре свега својом способношћу и одлучношћу. Михаило, и сам дошљак у очима локалне аристократије, радо је примао избеглице из Цариграда и других градова, а у Димитријевом оцу нашао је поузданог помоћника и саборца у вођењу спољашње и унутрашње политике младе грчке државе у латинском окружењу.

13

Отац никада није доживљавао дипломатију као своје поље деловања, па ипак је учествовао у преговорима између његовог господара и латинског цара Хенрика Фландријског, вођеним у близини другог града Царства, Солуна. Није мали био ни његов допринос у постизању споразума са Млечанима, којим је Михаило, додуше по цену вазалног положаја, обезбедио своје тадашње границе. Прави значај Димитријевог оца, а тога су били свесни и он и Михаило Дука, огледао се у војним акцијама које су уследиле, најпре против крсташких нападача са Пелопонеза а затим и у предузетим освајачким походима према северу и западу. Почетни успеси у покушајима заузећа Солуна окончани су поразом од цара Хенрика и новим Михаиловим обавезивањем на вазалство. Зато су много већи успеси били постигнути у борби против латинских барона у Тесалији, и крунисани проширивањем западних граница сада већ моћне епирске државе. Војник од каријере, какав је био Димитријев отац, знао је шта, уз храбро и бескомпромисно деловање у рату, обезбеђује његов привилегован положај у очима Михаила. Били су то коњи, увек потребни епирском владару, због којих је Михаило био спреман на додељивање силних привилегија онима који су му их могли обезбедити. А отац је одраније био познат по невеликој, али квалитетној ергели ових племенитих животиња,

14

чије је учешће често пресудно утицало на исход битке. Димитрије се јасно сећао очеве ергеле, чини му се да би и данас могао познати свако грло, сваку од тих животиња са особеним детаљима на њиховој спољној појави, али и карактером који је још боље одређивао сваку од њих. Најзад, мада је отац у послове са коњима уводио старијег брата Теодора, нико није могао порећи посебан однос који је према овим створењима изграђивао мали Димитрије. Због њих су му и дуга очева и братовљева одсуства са сеоског имања, и њихово бављење пословима у Арти, ако већ нису боравили у каквом војном походу, била више него добродошла. Дечак је од малих ногу могао да се посвети страсти која га је целог испуњавала. Брижан однос према животињама, и то свим Божијим створењима без разлике, остаће и касније једна од истакнутијих одлика његове личности, особина према којој ће се многи односити са чуђењем и неразумевањем. А Димитрије је покушавао да разуме све на шта је наилазио у свом окружењу. Коњи, неговани на само њему својствен начин, захвално су га, готово свакодневно, носили кроз прелепе делове очевог имања. Неретко је дечак, мимо обичаја, тражио да га и његова обавезна пратња, састављена од пар сељака од поверења, следи не на ногама, већ управо на оседланим негованим животињама. Призо-

15

ри које је на тим излетима видео, места која је упознао, невероватни облици планинског рељефа, језера и потоци сваке године премошћивани новим балванима, све је остајало дубоко урезано у дечаковом сећању. Пред једним таквим призором, од кога неминовно застаје дах, стајао је и сада једанаестогодишњи Димитрије. Сунце је већ провирило иза обронака Пинда, а од оне беличасте измаглице више није било ни трага. Дечака, међутим, обузима сасвим другачије, мрачно расположење. Управо је стигла вест о смрти његовог оца. Кажу да је уследила природним путем, вероватно као последица ненаданог губитка господара коме је био одан. Димитрије се тада сети припрема за нови освајачки поход, када је последњи пут видео оца. Сетио се и слутње своје мајке, коју је једино себи самој, шапатом, смела да саопшти. Димитрије је ипак чуо, па је од тада и он наслућивао да Михаилов последњи поход на север неће донети срећу. Сама војна акција била је успешна, и од Срба је на северу био освојен Скадар. Михаило Дука, међутим, није дуго уживао у плодовима нове победе. Убио га је, на спавању, један од његових слугу, извесни Ромеј. Димитрије је могао само да претпостави како је овај немили сплет околности могао да утиче на његовог оца и крај једне успешне каријере,

16

нека је његова смрт и била природна. О томе више није вредело размишљати. Дечак је осећао да ће од овога тренутка на свет гледати другим очима, и да је безбрижно време дечаштва за њега завршено. Небо изнад Пинда као да је добило неку модру нијансу...

17

III - Димитрије! Хеј, Димитрије! Хајде, буди се, малиша... Препознавао је тај глас чак и у овом полусну који ће, на жалост, потрајати тек још неки тренутак, док се потпуно не разбуди. Најзад, знао је да га само Теодор зове “малиша”... Димитрију то већ одавно није сметало. Сасвим природно је било преузимање улоге главе породице од стране старијег брата након очеве смрти, и Димитрије је био свестан права, али и обавеза и одговорности које је Теодор од тада морао да носи. На самом двору, Теодор је, на известан начин, наследио оца на високом положају саветника епирског владара. Стицајем околности, био је то његов имењак, Теодор Дука, брат убијеног Михаила. Ако су, у почетку, и постојале сумње у способности обојице Теодора у погледу вођења младе грчке државе, оне су отклоњене већ првих година њихове сарадње. Наслеђене амбиције и младалачка енергија надокнађивале су почетни недостатак искуства. Војни походи против Латина и Бугара донели су освајање Тесалије, Охрида, Прилепа, Алванона, Драча и, најзад, велику победу у албанским планинама над војском новог латинског цара Петра Куртенеа. Доста

18

дипломатске вештине било је потребно у превазилажењу сукоба са римским папом, нарочито након смрти цара Петра, који је умро у Теодоровом заробљеништву, али је и даље изгледало као да нема граница успесима Епира. Старији Димитријев брат био је један од главних актера свих ових дешавања, и Димитрије није крио свој понос због тога. Исти Теодор је сада стајао поред кревета, очински се надносећи изнад постеље много млађег брата, још мало му допуштајући луксуз младалачког излежавања. Димитрије је умео да буде захвалан на братовљевом стрпљењу и разумевању. Већ је трећа година боравка њихове мале породице у Арти, али он се још увек није до краја навикао на градски живот. Ваздух му је недостајао, оштар планински ваздух очевог сеоског имања. Тај недостатак осећао је свакодневно, преко дана шетајући улицама епирске престонице, али нарочито ноћу, када би наступило време починка и одмора од обавеза толико другачијих од оних на које је био навикао у свом безбрижном дечаштву на селу. Питао се да ли је у ових пар година успео да састави две везане ноћи чврстог сна. Ево га опет, и овога јутра му се чини да се буди уморнији него што је био када је синоћ легао. Мисли му се, за тренутак, вратише на Пинд. Завидео је мајци која је, након смрти супруга, остала да се бави пословима старог имања, тек повремено и све

19

ређе долазећи да обиђе своје синове у граду. Овога лета, ако све буде како треба, и Димитрије ће се подсетити краја у коме је провео најлепше године свога живота. Са каквим је само нестрпљењем очекивао то путовање! Сада, међутим, није више било времена за губљење и дечачке маштарије... Један поглед на крупну и енергичну фигуру све нестрпљивијег старијег брата потпуно га је разбудио.

- Малиша...

- Знам, знам... Морамо да кренемо... одговори Теодору, трудећи се да не звучи превише мрзовољно. Препустивши послузи обилне остатке непоједеног јутарњег оброка, два су брата журно кренула у нови радни дан. Један је слуга, као и обично, пошао у пратњи младог Димитрија. Иза тешке железне капије чекала су их два војника, лична оружана пратња његовог брата. Дивио се Теодоровој способности избора поузданих сапутника. Знао је да су у питању најамници који професионално одрађују свој задатак, па ипак му је нешто говорило да би ова двојица, без обзира на новац, учинила буквално све да заштите живот свог утицајног послодавца. Корачали су убрзано поплочаним, помало влажним улицама Арте и Димитрију је овога јутра нарочито пријало ритмичко клапарање оружја, окаченог о танке кожне ремене који су се укосо пружали од једног

20

рамена до кука на супротној страни меког оклопа. Већ је у годинама када је све чешће могао да замишља и себе под оружјем. Не оним дрвеним, каквим се доскора користио у игри, или на првим часовима обуке у мачевању, већ правим, тешким оружјем смртоносног металносивог сјаја. Налет мушкости, који би осетио при оваквим мислима и расположењу, напајао је његово тело неком необичном снагом, енергијом коју је и овога пута покушао да искористи у новом разговору са братом.

- Теодоре... - проговори нестрпљиво, али му старији брат још брже одговори на непостављено, а ипак познато и очекивано питање.

- Не још, малиша! Димитрију у тренутку спласну самопоуздање, да би га већ следећег преплавио нови талас дивљења према човеку тако проницљивом и, очигледно, довољно усредсређеном на лица својих сапутника чак и у ходу, да му ни са младог Димитријевог ништа није могло промаћи. Знао је! Опет га је одао тај поглед према војницима, колико год се трудио да га сакрије... Могао је још да покуша са изношењем неких својих аргумената, знајући да је убеђивање са Теодором већ осуђено на неуспех. Брат га је поново предухитрио: - Веруј ми, брзо ће доћи време када ћеш и ти моћи да на себе окачиш сјајно оружје! Већ си довољно снажан да можеш баратати

21

правим мачем. Ако могу да верујем речима твог учитеља мачевања, изгледа да ти све ређе испада из руке... - рече му с осмехом. Димитрије није био сигуран да ли да ову последњу реченицу схвати као комплимент или као још једну опаску на рачун своје младости. Знао је и сам да је нестрпљив, али га је нешто тако непоколебљиво вукло позиву који је толико донео његовом оцу и ево, сада, старијем брату.

- Војник... - пустио је да се та једна реч чује од целокупног пребирања могућности које су се ројиле по његовој глави.

- Ускоро, малиша, ускоро... Биће још војних похода у којима рачунам и на твоју помоћ. До тада, треба да изоштриш оно што се налази овде... - настави своје излагање Теодор, кажипрстом лупкајући по својој слепоочници - Ту се добијају најважније битке! Знао је то, као што је знао да њихов отац, упркос несумњивој интелигенцији, амбицији и потоњој каријери, није имао ту привилегију да се описмени. Теодор је био у нешто бољем положају, завршивши неколико година школе, али је зато пун терет исправљања неправде био на Димитрију. Он је морао да добије најбоље образовање! Најбоље које се у тим временима и датим околностима могло стећи, и Теодор је и ту обавезу испуњавао с нарочитом усрдношћу.

- Ових дана имаћеш више времена за учење, малиша! Нећу бити ту неко време... -

22

проговори опет Теодор - Не, није поход, не брини се! Још једно од оних досадних дипломатских надмудривања, бојим се. Треба дати још једну ромејску принцезу будућем савезнику... Знао је Димитрије да је тема сада пребачена на државне послове. Са својих четрнаест година поприлично је добро наслућивао раскош и могућности ромејске дипломатије и, што је још значајније, све се више интересовао за њу. Непријатељско и непоуздано окружење младе епирске државе захтевало је крајње обазриву политику, пуну умешност у преговорима који су се морали водити у духу најбоље традиције некадашњег Ромејског царства. Тражећи ослонац у борби против Латина и Бугара, Теодор Дука је рачунао на још једну младу државу која се развијала северно од његове, уклапајући се у сложени и превртљиви сплет околности, настао као последица крсташких освајања. Савезништво са Рашком било је у том тренутку логичан потез. Најзад, њен је владар сигурно био на путу свог успона, добивши краљевску круну од римског папе, истог оног са којим је Епир, негде у исто време, успео да изглади поремећене односе. Ако су почетни преговори о склапању брака између представника две владарске куће морали да пропадну због блиског крвног сродства, последњи су морали да буду

23

успешни, мада је и ту падала сенка ранијих родбинских веза. Све ове информације, често поверљивог карактера, Димитрије је сазнавао од свога брата, коме очигледно није било ни најмање необично делити их са једним четрнаестогодишњаком. Маниром искусног државника, дечак упита брата: - Преговори се приводе крају?

- Ох, већ је решено! Ана, господарева кћерка, иде рашком принцу Радославу, најстаријем сину краља Стефана. Нема канонских сметњи! Остало је још да договоримо детаље и да извучемо максимум из тог брака... Још једна победа, овога пута без капи проливене крви. Размишљао је о свим могућностима које су могле произаћи из овог савезништва, када Теодоров зет постане краљем српске државе. Занет тим мислима, није ни приметио да су већ стигли до места где су им се путеви разилазили.

- Овде се растајемо - рече Теодор, са својом пратњом журно скрећући према двору и добацујући, уместо поздрава, толико јутара поновљено: - Чека те дидаскал!

24

IV Кир Петар није био обичан дидаскал. Био је граматик. И био је све, само не обичан. Прича о животу Петра Граматика, како су га, с пуним правом, звали овде у Арти, као да је била отргнута из приповедања најмаштовитијег животописца. Детаљи те приче били су такви да би се, у поређењу са њима, и приповести једног Тимариона чиниле прилично незанимљивима. Као прво, Петар није био ромејског порекла. Рођен је у Венецији и, мада су млетачки трговци Константинопоља порицали наводно аристократско порекло његове породице, она је сигурно била довољно добростојећа, када је свом талентованом изданку обезбедила најбоље образовање које се на Западу могло наћи. Заправо, довољно је било дати почетни импулс, за остало се побринуо младићев бриљантан ум. Његова надареност, нарочито у овладавању разним језицима, од којих се многима већ одавно није говорило, није промакла бројним покровитељима, које је Петар срећно налазио по дворовима, мање или више утицајним, бројних италијанских, француских, па и немачких градова. Несталност карактера, нека врста младићке осионости које ће се тешко ослобађати и у познијим

25

годинама, онемогућавала је његово дуже задржавање у било ком од њих. Како било, знање се из године у годину нагомилавало, и ученом Петру никада није био проблем да нађе себи квалитетан и добро плаћен ангажман. Најзад, вратио се и у свој родни град, где је ступио у службу самог млетачког дужда Енрика Дандола, већ прве године владавине тог невероватног старца. Причало се да је дужд већ тада имао осамдесет и пет година, али да, поред недостатка очињег вида, или управо због тога, нико није знао да сагледа државне прилике боље од њега. Најзначајнији именитељ Енрикове спољне политике, пре и након избора за дужда моћне трговачке републике, била је, уједно, и држава према којој је гајио нескривену нетрпељивост, шизматичко Ромејско царство и његов “град над градовима” на Босфору. Неповерење и мржња према превртљивим источњацима расли су с годинама, појачавајући се са сваким новим боравком тадашњег млетачког дипломате, а будућег дужда, у Константинопољу. Стравичан покољ Латина који се, на почетку владавине василевса Андроника, одиграо у истом граду, никога на Западу није оставио равнодушним. Сигурно је било много оних који су помно размишљали о начину измирења крвавог дуга. Један од њих, десет година након цариградског погрома, постао је дужд Млетачке републике. Старац, али и даље пун

26

живота. Слеп, али и даље гледа на све стране, тражи праве савезнике и чека повољну прилику. И дочекао ју је, пред сам крај свог скоро стогодишњег живота. Чудновато су се преплитали животи ове двојице Млечана. Петар је напустио Венецију и дошао у Константинопољ, у почетку, иступајући према Ромејима као службеник млетачког дужда. Њега, за разлику од његовог послодавца, није красила она непоколебљива мржња према “шизматицима”. Штавише, љубав, коју је од младости гајио према језику древних Хелена, преносила се и на овај народ, који је и даље баштинио хеленске тековине. Није познато како и када, али сигурно већ након првих пар година боравка у Граду, Петар у потпуности прелази у Ромејску службу. Недовољно поверење учинило је толико да му никада није могла бити додељена нека функција која би у потпуности одговарала његовим способностима. То му није ни било потребно. Узнапредовао је до положаја граматика и деловао сасвим задовољан њиме, мада је, по сведочењима истакнутих људи тадашње ромејске науке, и његов ум заслуживао место на Пандидактирију4. На месту граматика једне приватне школе, Петар је дочекао нови и, показало се последњи сусрет са својим старим знанцем, Енриком. Грч. Πανδιδακτήριον - Цариградски универзитет, основан 425. године од стране цара Теодосија II (прим. аутора) 4

27

Престарели млетачки дужд је, овога пута, ушао у Константинопољ као освајач, један од вођа шарене крсташке војске и главни креатор једног похода који се, по некима, није завршио како је планирано. За њега је, међутим, читав овај подухват спроведен до савршенства. Све је одрађено по плану, са чијим детаљима, додуше, многи нису ни смели да буду упознати. Најзад, велико Ромејско царство је срушено, територија подељена међу освајачима, а најзначајнији њен део остао у рукама Млечана. Дугови од пре двадесет и две године вишеструко наплаћени. Петар је, као западњак, преживео крсташке покоље у Константинопољу. Енрико је живео још таман толико да се увери да је све протекло како треба. Умро је следеће године а, игром судбине, своје вечно почивалиште нашао у највећем храму њему најомраженијег града. Сахрањен је у цркви Свете Софије. Убрзо после сахране бившег послодавца, Петар Граматик напушта град. Нова власт, ако и није битно утицала на извор зараде међу западњацима је још израженија била потреба за ученим људима, тим пре уколико су се они вешто служили грчким језиком донела је важне промене на његовом личном плану. Оних неколико година боравка у Константинопољу, уочи слома Царства, биле су уједно и најмирније године његовог, до тада, прилично бурног живота. Успео је Петар и да

28

заснује породицу, оженивши Ромејку из угледне цариградске породице. Свој породичан живот наставио је и после несрећног порођаја, који његова супруга није преживела. Дете зато јесте, и Петар је налазио времена и снаге да се посвети кћеркици, покушавајући да, колико је то било у његовој моћи, надомести недостатак мајчинске љубави. А онда је дошао пад. Град је пао, а са њим и Петар Граматик. Тешко би се могло објаснити шта се у тих неколико дана збивало у његовој глави. Смењивање царстава поклопило се са видном променом учењакове личности. Заправо, та се личност, никада до краја уобличена, враћала на старо. Обновљене су њене слабости, успешно али привремено потиснуте новим животом у ромејској престоници. Пороци, непобеђени, као да су чекали свој тренутак да испливају на површину. Међу њима, два су била добро позната Петру, као и свима онима који су га познавали пре Константинопоља: пиће и жене. Пороци, сами по себи, не би били довољан разлог за напуштање престонице новог, Латинског царства, да се међу женама које нису могле да одоле чарима елоквентног заводника није нашла и супруга утицајног крсташког барона. Сазнавши за превару, увређени супруг био је спреман на одбрану части мачем. Не и Петар. Учени заводник, довољно трезан да сагледа реалност настале

29

ситуације, покупио је оно најосновније са собом, све оно без чега се није могло, укључујући ту и трогодишњу кћерку, и заувек напустио престоницу. Неколико месеци касније, након силних догодовштина по метежним остацима старе ромејске државе, обрео се у новој престоници - Арти. И, ево Петра Граматика испред Димитрија! Учитељу није требало много времена да задобије поштовање локалног становништва и да стекне углед који никакве скандалозне приче из латинског Константинопоља нису могле поткопати. Приметна је, додуше, била склоност Петрова према добром вину али, зар је био једини са таквом страшћу? Жене су, а то је за ову малу средину било најважније, свих ових година остале недирнуте. Укратко, Арта је била задовољна својим ученим становником, који је на свој начин доприносио њеном престоничком угледу. Задовољан је био и Димитрије. Уживао је слушајући свог учитеља како говори чистим атичким дијалектом. Каква иронија, мислио би том приликом. Нису ли управо Латини с презрењем називали Ромеје писмењаковићима, алудирајући на њихову претерану потребу да се, уместо мача, користе пером и мастилом? Ево сада једног Латина, који свом ученику казује о знаменитим делима хеленске књижевности на школском грчком језику, боље од било ког ученог Ромеја. Усађује му љубав према паганским песницима. Дими-

30

трије даноноћно ишчитава Хомера, Илијаду воли више него Одисеју, али срцу му је ипак најближи Хесиод. “Да ми је библова вина у сени под пећином каквом, Млека од козе што више не доји и меса од краве Која по шуми пасе, а још се отелила није, И од јарића правих; па потом у хлатку да седим, Јелима наситив себе, и румено вино да пијем, Окренут оштром Зефиру и жубору жива студенца Који одвире навек, а вода му остаје бистра, Трипут да наточим воде, а потом да налијем вина...”5 Вечни стихови Послова и дана, небројено пута кришом исписивани, док се најзад нису тако чврсто урезали у мисли младог ученика, као идеал којему би вредело тежити. Нигде се више Димитрије није налазио као на своме, неголи у тих неколико редова. Хеликон бесмртнога песника тако је лако било заменити обронцима Пинда, а тренутке спокојног уживања у сени пећинскога хлада... Па, ваљало је тежити томе, чак и у овим годинама.

5

Послови и дани, 589-96.

31

V Постојало је још нешто у Граматиковој кући, нешто што је Димитрије волео више и од Хесиода. Неко, заправо. Била је то Ирина. Ничега грчког, сем имена и образовања, није било на кћерки јединици његовог учитеља. Плавих очију и светлога тена, околину је обасјавала лепотом неких, њему још непознатих, северних крајева. Сусрешће се Димитрије и касније с таквом врстом лепоте. Не мали број пута, током војних похода предузиманих управо према северу, препознаваће делове Ирининог лица на лицима словенских девојака које су, несмотрено, остајале несакривене од надолазеће епирске војске. Да ли је то значило да мајка њена, племенитог порекла, ипак није била чистокрвна Гркиња, или да пак Петрова породица није била толико млетачка колико се тврдило, Димитрију заиста није било важно. Волео је Ирину онакву каква јесте била. Нежна и светла, држања достојног једне принцезе, одмерена у свим својим поступцима. Слика њена се, у почетку неприметно, а затим све очигледније, увлачила у главу и срце дечака који је то престајао да буде. Очи су јој биле такве да је Димитрије често заборављао на обзире и правила лепог

32

понашања. Могао их је вечно гледати, мислио је у себи, и утопити се у та два малена горска језера, без трунке жалости, полетети тим небеским плаветнилом до бескрајних висина, коликогод га тежак пад с тих висина очекивао. Тек повремено би Димитријев поглед скретао и на пуне усне, у оним ретким тренуцима када би се оне осмехивале, и на оне две дивне плетенице којима је била уплетена њена иначе равна светлосмеђа коса, савршено уоквирујући љупко лице. Трећи дан после недеље, и то не сваке, већ сваке друге седмице, тада се могао надати новом сусрету. И радовао му се, макар он био сачињен и од свега неколико тренутака заједничког боравка у посебном простору Петрове куће, одређеном за учење. Па и ту је био захвалан особености свога учитеља који је, противно свим правилима, повремено дозвољавао да његова кћерка присуствује часовима младог Димитрија. Не само то, већ и да, сама квалитетно образована, пар година старија од Димитрија, повремено одмени свог оца у неким подукама. Незамисливо мешање мушког и женског света у школи тог необичног граматика! Ученику то, наравно, није сметало. Он је себи дозвољавао да сваког другог уторка ужива у нечему што је, у почетку, представљало занимљиву промену и привилегију, пријатно друштво какво раније није могао имати.

33

А онда се, једног спарног августовског дана, и то догодило. Један узвраћен поглед, осмех крајичком црвених усана на помало препланулом лицу које је, тих дана, посебну драж давало небескоплавим Ирининим очима. И оне су се, убеђен је био Димитрије, осмехивале сјајем нескривене симпатије. Од тога судбоносног тренутка, тог другог августовског уторка, ништа више у његовом телу није било као раније. Ни незапамћено невреме којим се исти дан окончао, жестоки налети ветра који су се разбијали о грађевине од опеке и камена, затим и пљусак, праћен потоцима који су се сливали низ поплочане улице којима се враћао кући, додатно натапајући већ мокру обућу и одећу, ништа није могло угасити пламен распамећене младалачке маште. Није престајао да размишља о њој. Она му је била прва мисао с којом се будио и последња с којом је одлазио у вечерњу постељу. Несанице су постале учесталије, а главни њихов разлог више није био тежак ваздух, већ нека слатко-горка патња којој се није могао одупрети. Дани су протицали у чудном расположењу, па и само време је добило неку посебну димензију. Главни временски распон за њега је био одређен двонедељно, од једног до другог виђења тог прелепог створења. Оно између постало је пуко животарење и ишчекивање следећег сусрета. А сам сусрет, као и тренуци непо-

34

средно пре и после њега, био је увек праћен препознатљивом клонулошћу удова, као и јаким и неравномерним ударима заљубљеног срца. Месеци су пролазили. Димитрије је растао, а са њим и интензитет помешаних осећања, која су се кретала од безграничне среће због, макар и краткотрајне, размене погледа или пар речи до ужасне усамљености оног неупоредиво дужег временског интервала када је само чекао. Да је барем икада смогао снаге да јој све призна и да ту, најважнију и најболнију причу своје дубоке интиме доведе до било каквог расплета! Није могао. Показало се да му је само за то, ни за шта више, недостајало храбрости. Овако, повремено би наставио да ужива у патњи на коју је сам себе осудио, али која је, из дана у дан, бивала све неподношљивија. Дошао је до тачке када се морао поверити некоме. Али коме? Остарелој мајци, када јој следећи пут оде у посету? Кир Јовану, крутом свештенику, који је још увек чекао на Димитријеву прву исповест? Обе могућности су брзо одбачене, и у глави је остала још једна, једина логична. Теодор ће га разумети. Ако ништа друго, вероватно ће одолети искушењу да исмеје лакомисленост млађег брата и неће му упутити теже прекоре због исте.

35

- Па то је одлично! - почетна Теодорова реакција била је боља од очекиване - Значи да си жив... И да постајеш мушкарац... Уследила је пауза, и срдачно лице старијег брата добило је озбиљно замишљени израз.

- Само, мораћеш да је заборавиш... Знаш да је старија од тебе што, само по себи, не би представљало велики проблем... Али, она је обећана! Знао је Димитрије врло добро шта то значи, и отрежњење је било очекивано. Теодору је било лако, мислио је, већ годинама живи са својом супругом у браку који, из неког разлога, није био благословен децом, али се његова светиња није доводила у питање. Брат је, упркос искушењима, остајао веран једној жени. Када су у питању односи према остатку женског света, стечено искуство било му је више него довољно за дељење корисних савета.

- Главу горе, малиша! - наставио је - Биће још много девојака, млађих и лепших од Ирине, веруј ми... За тебе је сада најбитније да разумеш да она никада неће бити твоја. Онда када то схватиш, биће ти лакше. Једноставно, заборавићеш! Разумео је Димитрије све што му је било казано, али ништа више није било тако једноставно. Дубоко у себи, одбијао је да прихвати да Ирина никада неће бити његова. Управо супротно! Учинио ју је својом у сво-

36

јој глави, у дубини срца, за тада и за убудуће, онаквом какву је желео да је памти, невину и чисту, насмејаних очију и лица које је одисало неком посебном духовношћу. Нека је то и била његова уобразиља, али била је само његова, коју више ни са ким није желео да дели. Брат је био у праву, касније је било девојака, и лепих, и паметних, и вољених... Ниједна, међутим, није била као Ирина, тај идеал који је Димитрије, у годинама које су уследиле, наставио да носи у себи. Није ни могла да буде, јер он сам то није дозвољавао. †

†

†

Са својих шеснаест година Димитрије је стекао солидно образовање. Упркос великој учитељевој жељи и труду да га упути и у тајне сиријског језика, ту није одмакао даље од вештине читања и писања, као и основних граматичких категорија. Покушавао је, испрва дајући све од себе, све док осећај напретка није уступио место засићењу. Боравак у Петровој школи више није био исти, не зато што се ближио крај школовању, већ зато што његове кћерке више није било тамо. Она је отишла, како је чуо, у једну угледну и добростојећу крфску породицу, и било је то све што је Димитрије желео да зна. Надао се само да је срећна, онолико колико је то заслуживала да буде. И њему је дошло да оде, на једино место где се икада осећао потпуно

37

срећним и слободним. На очево имање испод Пинда. Отишао је до Теодора који је, као толико пута до тада, разумевао братовљеву муку.

- Уредићемо путовање већ сутра, мајка ће ти се баш обрадовати. Заслужио си одмор, малиша... Кир Петар је врло задовољан твојим напредовањем. Али вечерас... Вечерас смо посебно почаствовани! Господар Теодор нас позива на пријем поводом рођења детета...

- настављао је Теодор с нескривеним одушевљењем. Волео је децу, можда зато што није имао своју, и сваки нови долазак на свет, кадгод би чуо за такав срећан догађај, био му је довољан за велико славље. А када се дете роди у епирској владарској породици, то је тек било вредно прославе.

- Још једна ромејска принцеза! - додаде одушевљено.

- Кћерка? - упита Димитрије, помало механички - Зна ли се име које ће носити?

- Аха... Ирина.

- Наравно... - прозбори младић, више за себе. Истога тренутка осети огромну потребу за забавом, не због пријема код епирског господара, не због друштва одраслих којему ће ускоро припадати, већ због оне дивне црвене течности која ће му помоћи да, бар на кратко, све заборави. Поново се сетио Хесиода: “Три дела да лијем воде, четврти да наточим вина...”

38

VI Прохладан децембарски дан оставио је, својим историјским значајем, виднога трага у животу тада двадесетогодишњег Димитрија, оставши трајно урезан и у повести другог града Царства: Теодор Анђео Дука Комнин тријумфално је ушао у Солун. Заиста, свака од ове три породице, чијим се именима на основу крвног сродства могао користити епирски владар, могла је тада да буде поносна на огроман успех човека који их је, у мањој или већој мери, представљао. Двадесет месеци трајала је опсада тога града. Стрпљењем искусног ловца стезан је обруч око плена који је морао пасти у руке победника. Сви покушаји учињени са циљем очувања града у рукама латинског краља и његових барона остали су безуспешни. Узалудна су била настојања папе Хонорија, силна дипломатска преписка усмерена на омасовљењу и обједињавању крсташких снага под вођством Вилијама Монфератског, тада најутицајнијег представника породице која је основала латинску Солунску краљевину. У години уочи великог освајања, Теодор узима Сер и Драму, учинивши још незавиднијим положај латинских барона. Најзад, солунски гарнизон се предао, пре него што

39

му је у помоћ могла стићи нова крсташка војска. Краљ Димитрије, син Бонифација Монфератског, коме је отац име дао управо према чувеном хришћанском свецу, заштитнику града којим више није владао, побегао је на италијански двор Фридриха, цара Светог римског царства, без успеха се позивајући на своја нарушена права. “Добро је то”, размишљао је касније о краљевој судбини млади Димитрије, који је овога пута био активан део тријумфалне епирске поворке која је ујахала у град. “Превише би значајних имењака остало у овом граду, нека то и био град Светог Димитрија.” Осмехнуо са на ову своју духовиту мудролију. Никакво време није могло покварити величанствено победничко расположење младог Димитрија у пуној војничкој снази, поносног у свом најсјајнијем оклопу, док је на племенитој животињи пролазио улицама града каквог до тада није видео. Доживљај, ојачан одушевљењем његових грчких становника, изашлих из својих домова да дочекају једног ромејског владара, употпуњен је призором великог храма посвећеног управо Светом Димитрију Солунском, коме је још једном требало захвалити за нови успех. Брат Теодор, не мање поносан, јахао је поред њега. Размишљао је Димитрије и о старијем брату, његовој заштитничкој улози која је поново дошла до изражаја, нарочито у првим крвавим окршајима на које се млади

40

ратник успешно навикавао. Памтио је Теодорове речи уочи прве битке, савет кога се придржавао и касније: “Не размишљај о онима на другој страни, ни пре, ни после, ако си у прилици, само сеци... Чувај себе али, изнад свега, пази на свога коња. Та животиња даће ти предност у борби а, ако ствари крену наопако, спасиће ти живот.” За коња му није морао ништа говорити, знао је Димитрије вредност свог верног помагача и у рату и у миру. Однос према непријатељима био је нешто посебно. Ту је морао да заборави на људскост оних који су, хтели то или не, ипак били на другој страни. Постао је најпре свестан чињенице да је рат потпуно другачији од онога чему се пре свега неколико година надао. Сада је знао да је рат пакао, а отрежњење је уследило са првим потезањем мача и проливањем крви. Зачудо, била је то непријатељска крв, јер сам још увек није задобио било какву рану. Можда је и Теодор био крив за то. У сваком директном сукобу би се налазио уз свог млађег, још неискусног брата, примајући највећи део удара управо на своја плећа, паметно чувајући Димитрија од претеране изложености смртној опасности. Први њихов боравак у Солуну није дуго трајао. На вест о искрцавању крсташке војске под вођством Вилијама Монфератског на источној обали Тесалије, у близини Алмире, покренута је нова војна према југу. Околно-

41

сти су поново ишле наруку Грцима. Вилијам изненада умире од болести, а обрачун са обезглављеним остацима латинске војске донео је, тог раног пролећа, потпуну победу и обезбеђење нове Теодорове престонице на северу Егејског мора. Димитрије се, током овог новог похода, могао више посветити неким својим размишљањима. Није било нимало случајно то што су још древни Ромеји управо богу рата посветили овај месец6, којим је код њих почињала календарска година. Много се тога будило овога месеца, не само природа са својим биљним и животињским светом. Крв, та мистична црвена течност, струјала је јаче, брже, у ишчекивању свог скорог изливања. Знао је то по себи, по некој сировој енергији која би га испуњавала са сваким новим пролећем. Од некога је већ био чуо, да ли од брата, да људи најрадије крећу у рат са лепим временом, као да је светлост сунчева, која живот даје, иста она под којом би и умирање морало бити лакше. За сваку је играрију, мислио је, пожељно топло време, па тако и за ове ратне игре у којима су се људи тако проклето извештили. Па и ови, наизглед одрасли мушкарци, нису били ништа друго до деца заробљена оклопима и сјајним оружјем, деца жељна игре и доказивања. А и

6

Март (прим. аутора)

42

деца су, знао је то одраније, умела да буду прилично сурова. У сећање му се често враћала једна сцена из родног села. Он, дечак од тек неколико година, стоји немоћно пред старијим дечацима, посматрајући њихову наказну игру са тек рођеним мачетом. Ни касније није могао да пронађе логичан одговор за зверско понашање тих малих људи, који су се својим стопалима надметали у добацивању, до крви шутирајући једно недужно Божије створење. Можда је већ тада научио да неке ствари прихвата здраво за готово, без потребе за даљим објашњењима. Зло је, изгледа, било укорењено у људима, чак и онима који су, будући тек пристигли на овај свет, сматрани невиним. Како било, ништа више Димитрија није могло изненадити, грозно изранављена тела, одсечене руке и ноге, крвави остаци каснијих попришта, ништа се у његовој свести својом грозотом није могло изједначити са призором крвавог мачета, остављеног да, након још једне демонстрације дечије изопачености, издахне у рукама уплаканог дечака. Није био изненађен ни реченицом, коју ће ипак добро упамтити, једног од својих војника, приликом проласка кроз једно од села на повратку у Солун. Тај Михаило, заиста истакнути учесник свих борби кроз које су заједно прошли, овога пута се истакао још нечим. Није било бржег и спретнијег човека који би са већом успешношћу јурио за

43

сеоском живином, хватао је и голим рукама, једним потезом палца, откидао главе, бацајући остатак тела, које би се и даље копрцало и махало поткресаним крилима, на посебну гомилу. Приметио је Димитријев значајан поглед док је, вештим потезима ножа, чистио будућу војничку гозбу од перја и изнутрица.

- Пракса, млади господине... Након свега, не би ми био проблем ни да овако прикољем дете у колевци... - гласио је одговор на непостављено питање. Размишљаће Димитрије и касније о овој реченици, не због страхоте такве једне тврдње, већ управо због свог односа према њој. Из разлога неке отупелости, она га није ни најмање забринула. Постоји ли уопште нешто што ћа га покренути на сажаљење према несрећном људском роду, оном истом које је, ако су га правилно учили, највиши домет божанског Стварања? Бог ће ваљда знати, и управо Њему и Светом Димитрију ће победничка војска заблагодарити, одмах по повратку у нову престоницу. †

†

†

Повратак и нови, сада већ много дужи, боравак у Солуну били су обележени силним променама. Апетити некадашњег локалног владара, какав је био Теодор Дука, очекивано су порасли. Следећи циљ могао је бити само Константинопољ и, са њим, потпуна обнова

44

Ромејског царства. Теодор се свакако није могао задовољити насловом солунског краља, титулом коју су носили његови латински претходници у Солуну. Прогласио се за цара убрзо по освајању Хадријанопоља, из којег је протерана војска никејског цара, главног конкурента у процесу ромејске рестаурације. Уздизање државе на највиши ранг праћено је новим потресима, који су се убрзо осетили на свим сегментима његове спољне и унутрашње политике. Теодор, Димитријев брат, осећао је, чинило се, више него било ко други, разлику у односу на ону прву државу, коју су епирски владари стварали, такорећи, ни из чега. Ново стање није му се нимало допадало.

- Не ваља, малиша, не ваља... Ништа више није добро... - поверавао се, као и обично, млађем брату - Господар се окружује улизицама и неспособњаковићима. Мене више уопште не слуша. И ко ће да га крунише за цара? Солунски митрополит је одбио... Патријарх је у Никеји, а тамо већ имају свога цара. Чујем да у Солун долази онај сплеткарош Димитрије...

- Охридски архиепископ? - упита млађи брат. Теодор му потврдно климну главом. Чуо је Димитрије за тог свог имењака, Хоматина, амбициозног човека на челу архиепископије која је свој углед и утицај ширила још од времена цара Василија Бугароубице. Никада није имао високо мишљење о пред-

45

ставницима Цркве који су своју политичку делатност претпостављали духовном раду, нека су били и на највишим архијерејским положајима.

- Он ће га, како изгледа, крунисати... настављао је Теодор - Неће бити добро, малиша, не гради се на таквим темељима једно царство... Али ко то сада може доказати господару коме је слава ударила у главу? И све те титуле које дели тамо некима... Никада нисмо имали више севаста... Некада се знало ко може носити такво звање, али ето, господар Теодор једноставно није више исти... Димитрије је пажљиво посматрао свога старијег брата. Слушајући његово на тренутке прекидано излагање, схватао је да су се и код њега одиграле крупне промене. Негде се изгубила и она урођена срдачност због које је био тако омиљен. Теодор се наједном трже, да би одмах проговорио с неком новом решеношћу у гласу и, показало се, на нову тему: - Хајдемо, малиша... Мислим да је крајње време да постанеш мушкарац. То је предност овако великог града, толико кућа у којима се по доброј цени може наћи квалитетно женско друштво... Знам једно место, идеално за обојицу. Изненађење је било потпуно. Не толико због самог предлога, који је Димитрије прихватио са већ стеченом, њему својственом, прилагодљивошћу, колико због Димитријеве нове слике о брату, том узору свих врлина на

46

кога се најчешће угледао. Добро га је погледао, како би дефинитивно потврдио себи оно што му је још пре неког времена постало јасно. Будући крунисани солунски цар није био једини Теодор који се силно изменио.

47

VII Тога пролећа у Солуну је обављена свечана церемонија крунисања. Охридски архиепископ Димитрије положио је царски венац на главу Теодора, најпре самопроглашеног, а сада и крунисаног “цара Ромеја”. Новом цару је још само Константинопољ недостајао до потпуног остварења сна, обнове старог Ромејског царства, и све је указивало на то да ни овај, последњи корак, није био далеко. Сусрет два цара, Теодора и Фридриха, у лето следеће године на Крфу, додатно је учврстио позиције солунског цара на западу, мада је римски папа, због овог савезништва, екскомуницирао оба владара. Истовремено, крупни догађаји су се очекивали на истоку... Димитрије и Теодор нису били део цареве пратње на Крфу. Смрт мајке, губитак те последње праве везе са старим очевим имањем у подножју Пинда, ослободила их је још једног напорног путовања, за које је Димитрије предосећао да га, из неког разлога, неће лако поднети. “Нимало случајно”, мислио је, стојећи поред брата крај свеже затрпане хумке. “Треба заблагодарити Господу што ме је и на овај начин сачувао од искушења...”

48

- Остали смо само нас двојица, малиша...

- Теодор прекиде његово размишљање. Туга која се осећала у његовом гласу додатно је била појачана тим осећајем безнадежности да ће икада имати свога порода, траг који ће у виду било каквог наследника остати да сведочи и о његовом овоземаљском постојању. Погледао је затим свечано у Димитрија, и нова нада се пробудила са новим плановима: - Време је да ти нађемо добру супругу, момче! Родитељи наши, ето, нису то дочекали, али ја преузимам на себе све припреме. Чим се вратимо у Солун, тражимо какву угледну породицу. И девојку, наравно... Димитрије није много размишљао о братовљевим речима. Од свега што је чуо, одјекнуло му је само оно: “момче”. “Добро је, напредујемо, нисам више малиша...”, с осмехом је прокоментарисао у себи. Теодор је испуњавању нове обавезе приступио крајње одговорно, одмах по њиховом повратку у Солун. Упорно се распитивао, обилазио куће које је, по његовом мишљењу, вредело посећивати, некад сам, некад у пратњи млађег брата. Знао је добро какву породицу жели за орођавање, зазирао је од оних најмоћнијих, из чијих је редова, као по правилу, највећим делом попуњавано све неспособније окружење новог цара. Димитрију је пријала ова нова брига, почео је да верује како је заиста дошло време да се и он, ево већ у двадесет и петој години,

49

скраси. Па још и да обезбеди наследника, када се већ старијем брату није дало, не би ту било краја породичној срећи... Избор се, најзад, сузио на пар породица, довољно угледних и утицајних, свесних користи које би им савезништво са два брата могло донети. Мала породица, коју је, уз два мушка представника, чинила још само Теодорова неплодна супруга, већ је располагала знатним имањем, нарочито увећаним најновијим освајањима. Ово пре свега, а затим и завидно образовање, дворска перспектива, па и наочита, стамена фигура Димитријева у пуној младалачкој снази, све је то дизало цену у преговорима који су често наликовали оним дипломатским. Дошло се до тога да је сам Димитрије могао да бира, и око му је запало за једну девојку несумњиве лепоте, из једне од оних старијих, али сада већ не претерано утицајних солунских фамилија. Изгледало је као да је све на своме месту, могао је да замисли свој живот поред такве жене, али...

- Тако обична... - ово је рекао у себи, предосећајући да је и том, најбољем могућем избору, нешто недостајало. Срећом, или несрећом (касније се и Димитрије често питао шта је од ово двоје), најновији догађаји у Царству одложили су коначну реализацију договора који, испоставиће се, никада неће ни бити спроведен у дело.

50

†

†

†

Исте године када су се на Крфу састали цареви Теодор и Фридрих, Латинско царство у Константинопољу претрпело је крупну промену: смрт цара Роберта Куртенеа оставила је на константинопољском престолу његовог једанаестогодишњег брата Балдвина. Природно, горуће питање царства постало је регентство новом владару. Оно је решено догодине, и то само привремено, будући да је за регента постављен стари Јован Бриен. Исти је, након једне неуспешне експедиције на Сицилији против цара Фридриха, био принуђен да побегне у Француску. Град је остао без заштите! Прилика коју је цар Теодор морао да искористи, тим пре што је у септембру истекао и споразум о једногодишњем примирју између њега и Латинског царства. У рано пролеће следеће године Теодор је и покренуо велику војску из Солуна, али не према Константинопољу, већ према Бугарској, против свог некадашњег савезника, цара Јована Асена. Неко је то правдао стратешким разлозима, потребом да се, пре одлучујућег ударца Латинском царству на умору, обезбеде северне границе државе од још једног опасног конкурента. Поход, на који је солунски цар самоуверено повео комплетан свој двор, решен је у једном дану, у једној бици у близини реке Марице. Не у Константинопољу, већ код Клокотнице је решена суд-

51

бина цара Теодора. Клокотница ће за каснија времена остати упамћена не само као место велике бугарске победе, већ и као битка у којој су се до сумрака једног пролећног дана урушили сви успеси епирских владара, а сви велики планови о обнови Ромејског царства од стране представника Теодорове куће једноставно пали у воду.

52

VIII “Године 6738. од стварања света7, трећега индикта. Јован Асен у Христу Богу истинити цар и владар Бугара, син старог цара Асена, подиже из темеља и украси ову свету цркву у име Светих четрдесет мученика, уз њихову помоћ у дванаестој години своје владавине, када овај храм би украшен. Ратовах у Романији и поразих грчку војску и заробих њиховог цара, кира Теодора Комнина, са свим његовим бољарима. И заузех сву његову земљу од Хадријанопоља до Дирахија, грчку, као и албанску и српску; а градови око Константинопоља и сам овај град били су под влашћу Франака, али и они су се потчинили моме царству; зато што нису имали другог цара до мене и захваљујући мени проживели су своје дане, јер је Бог тако наредио, зато што се без Њега ниједно дело, нити реч не учини. Слава Њему у векове, амин.”8 Само је једном стајао пред тим натписом. Сећао се, било је то на једном од оних путовања која су у почетку била саставни део његовог монашког послушања, увек у друштву још неког од манастирске братије. Ето, понекад је и њима било потребно предузети дуг пут у непознату земљу каква је 7 8

1230. година од Христовог рођења (прим. аутора) Трновски натпис цара Јована Асена II

53

била Асенова Бугарска, а младост и снага Доротејева (Димитријево крштено име је већ неку годину било ствар прошлости), његово владање писменима, уз разумевање језика суседног народа, знатно је олакшавало избор онога кога треба послати ради успешног окончања посла и задовољења неких манастирских потреба. Мало је ко стварно био упознат са тим колико је Доротеј познавао крајеве кроз које је, овога пута у сасвим другачијој одећи, пролазио. Присећао се, путујући, сваког од карактеристичних облика рељефа, брда и планина, речних прелаза, села која сасвим другачије изгледају када кроз њих не пролази војска. А сада, стајао је пред натписом који никада до тада није видео, али који му је, више него било шта друго, вратио сећање на тај судбоносни догађај. Натпис на мермерном стубу, тих неколико реченица бугарског језика, заправо њихов грчки превод, онакав каквим га је млади монах моментално направио, остао је за сва времена добро упамћен. Неколико реченица! У неколико је редова стала целокупна трагедија епирске војске и царевине тога несрећнога дана. Наравно, знао је то још тада, и то се десило Божијом вољом, којој су овога пута други имали да захваљују на великој победи. Одавно је, још као Димитрије, престао да се пита шта је у том походу кренуло наопако. Монах Доротеј је већ знао да је тако морало бити, да се никако другачије није могао

54

завршити муњевити успон и још бржи суноврат једне сујетне идеје, препотентне владарске амбиције, жеље за моћи изнад реалних могућности, све то, наравно, без уздања у помоћ Господњу, која нам је најпотребнија онда када нам Он и не пада на памет, јер се узнесено и варљиво ослањамо само на своју снагу и способности. “Било је знакова”, присећао се Доротеј детаља тог несрећног похода, који је имао да буде само један степеник ка оном коначном, освајању Константинопоља, “али их је мало ко тада примећивао...” Брат Теодор био је један од ретких који су предосећали катастрофу, али узалуд - цар Теодор, опијен успесима, срљао је у пропаст, не слушајући искрене и добронамерне савете некада блиског, а сада само верног имењака. Охоло понашање цара преносило се на његове најближе сараднике, са ових даље, на официре и остатак војске. Сетио се Доротеј једног од последњих разговора који је водио са својим братом, у којем му се овај пожалио на неку необичну атмосферу међу војницима.

- Нешто ту није као раније, не само због оволико западњака... Осећа се нека тежина какве није било... Нема полета, нема одушевљења, слушају, али не као некада... Као да осећају да их воде људи који то не заслужују... Била је то братовљева опаска на промене у командном кадру. Заиста се никаквим

55

ваљаним разлозима те промене нису могле објаснити. Најзаслужнији за победе у ранијим борбама сада су, из неког разлога, били скрајнути, и њихова се реч код цара није више могла гласно чути. Пљачкање и паљење села сигурно није доприносило симпатијама локалног становништва, па ипак су многи од официра олако прелазили преко ових дешавања. А када у паљевини страда и храм Божији, нека је у питању и сеоска црквица од дрвета, како очекивати Његову помоћ и подршку таквом једном грешном подухвату? Свега се сећао Доротеј. И када је, налазећи се на челу извиднице, пропустио кроз епирску стражу бугарског старца који је у товарним ручним колицима гурао испред себе скоро беживотно дете, вероватно унука, тражећи помоћ од лекара који се наводно налазио у суседном селу. Људска самилост или лоша војничка процена? Димитрије је тада дао предност оном првом, мада су му многи скренули пажњу на оно што је и сам добро знао, да у рату нема милости, као и да је старац са болесним дететом лако могао бити бугарска ухода, која прикупља информације о кретањима грчких трупа. Како било, то сигурно није битно утицало на исход битке. Битка је била изгубљена на самом почетку похода, претераним самопоуздањем цара Теодора, који је из Солуна на Бугарску свога некадашњег савезника кренуо са целим

56

својим двором, укључујући ту и своју жену и децу. Јован Асен се, сазнавши за Теодоров напад, показао дораслим ситуацији, брзим померањем своје мање војске успео је да изненади велику али трому ромејску армију и да је, управо код села Клокотнице, опколи и уништи. До сумрака тог деветог дана марта све је било готово. Једини од епирског племства који је успео да се, са мањим делом војске спасе, био је Манојло Дука, Теодоров брат. Размишљао је Димитрије и о том Манојлу касније. Исти је, тек неку годину раније, пар месеци након грчког заузимања Солуна, био ожењен Асеновом ванбрачном кћерком Маријом Болеславом. Био је то брак који је потврдио уговор о савезништву епирског и бугарског владара. Асен је баш тај уговор, вероломно прекршен од солунског цара, демонстративно набио на своје копље уочи битке, начинивши од њега својеврсну заставу. Најзад, из изгубљеног рата се само Манојло вратио у Солун, да тамо настави братовљевим стопама. Случајност? Не, било је то много више од пуке срећне околности... Димитријев брат није био те среће. У самој бици, где је предводио један одред на левом крилу епирске коњице, остварила су се сва његова злослутна предвиђања. Дозволили су да их Бугари изненаде, и наметну окршај у најнеповољнијем тренутку. Уследило је расуло, у коме бројна надмоћност грчке војске,

57

појачане западним плаћеницима, ништа више није значила. Пометња која је захватила њене редове није се више могла исправити никаквим појединачним примерима јунаштва. Теодор, у неравноправном сукобу са групом непријатељских војника, пада са коња и бива посечен и избоден. Погибија брата уједно је и последњи призор кога се Димитрије сећао из саме битке. Следећег трена је и сам пао и остао без свести.

58

IX Недељама је лутао бугарским брдима и планинама, све док битка није остала довољно далеко иза њега, просторно и временски. Срећом, сналажење у планинским крајевима за њега није представљало никакву новост, повремено би се заиста осетио као да је у родном крају. Чудом је битку преживео, још једним чудом избегао заробљавање. Смртоносни удар копљем погодио је његовог коња који се, тргнувши се по последњи пут у свом самртном ропцу, целом дужином свога тела нашао преко Димитрија, заклонивши свога господара од сукоба који је био у пуном јеку. Овај је пао у несвест, и управо то му је за време и после окршаја спасило живот - онако крвав и прљав, тела укљештеног испод исте такве мрцине, деловао је као још једно у гомили мртвих тела на попришту. Пробудивши се у току ноћи, када се све већ било смирило, а пљачкаши покупили оно највредније са тела погинулих, најпре се сетио Теодорових речи о значају коња у бици. Животиња му је заиста спасила живот, а да он није успео њен да сачува. Прошао је, чак, без озбиљнијих повреда. Једино га је, у наредних неколико дана, стра-

59

ховити бол у глави подсећао на ударац од кога се у току битке био онесвестио. Бол који се, са несмањеним интензитетом, данима враћао... Последица ударца, или гриже савести? Више није био сигуран. Углавном, и тај бол је временом ишчезао. Без оружја, под окриљем ноћи, успео је да заобиђе бугарске страже и отисне се у неизвесно пешачење непознатом земљом. Крваве и бедне остатке своје униформе (мародери су одрадили добар посао) је, првом приликом, заменио још беднијом али чистом пастирском одећом. Спавао је на отвореном, у привремено склепаним склоништима, оним која је сам правио, али и оним која су други направили за чување разних домаћих животиња. Хране и воде је, барем, било довољно. Наилазио је на добре људе међу сточарима, у њима препознавао сељаке очевог имања из својих дечачких дана, давно нестале. На појединим местима ипак није био добродошао, а нигде се није смео држе задржавати. Изгубио је појам о времену, броју дана које је провео у лутању. Једино у шта је могао да буде сигуран, био је неспутан долазак пролећа, чије је знакове примећивао на сваком кораку, сваким новим удисајем, све док се није осетио потпуно опорављеним, способним за доношење нових одлука. Дошао је до раскршћа. Пут, који му је већ био познат, водио је даље према Солуну. Али, куда да крене? Коме да се врати? Чему?

60

Породичним имањима која би сада, без икога најрођенијег, не рачунајући Теодорову удовицу, само њему припадала? Дворској каријери под окриљем новог солунског владара, до новог суноврата? Вереници коју, сада је био сигуран, није желео за жену... Осетивши испразност свих понуђених могућности, донео је одлуку. Свет који га је, како је претпостављао, већ сматрао мртвим, није више имао шта да му понуди. Исти свет је, можда чак и пре Клокотнице, умро и за њега. Са места на коме се налазио, постојао је још само један пут којим је могао кренути. Упутио се ка Светој гори. †

†

†

Нашао се у Констамониту. Или Кастамониту? Није био сигуран које је право име светогорског манастира у коме ће провести неколико година свог новог живота. Нису били ни други.

- Зар је битно? - биле су речи манастирског старца - Знамо име свеца заштитника, а то је свети Стефан Првомученик, и то је најважније. Од истог старца је чуо предања о прошлости скромног манастира на западној страни Атоса. Било је помена да је и сам Константин Велики, са својим сином Констансом, један од његових оснивача - одатле први назив. Вероватнија је била прича о

61

хришћанском подвижнику и оснивачу, који је овде дошао из Кастамона у Пафлагонији. Најзад, порекло другог назива неки траже и у бројном дрвећу кестена9 око манастира. Која год од ових прича била истинита, манастир је својој скромности и неупадљивости имао да захвали за релативно спокојан живот чак и у немирним и смутним временима, каква су била она након латинског освајања Царевине.

- Бог се смиловао на наше скромно братство у овим тешким временима... - говорио му је исти старац - Неким чудом, заобишле су нас највеће невоље. А зна се колико су неки манастири пострадали од безбожних Латина. Кажем ти, оскудност нашег манастира показала се као прави благослов... Коме, уосталом, треба онолико зографско богатство? Бугарски цареви су прилично дарежљиви према суседној братији, али не верујем да ће им бити на велику духовну корист... Да, у непосредном суседству Кастамонита, тек нешто мало северније, налазио се Зограф, са све бројнијом бугарском братијом. Поменуто богатство манастира било је природно везано са успоном бугарске државе, под чију су се власт стицале нове и нове територије, од који су многе дате на поклон Зографу. Из чисто практичних разлога, није било лоше повремено се ослањати на своје имућније суседе. Не због материјалне ко9

Грчки καστανιά (прим. аутора)

62

ристи, јер је братство Светог Стефана у том погледу било себи довољно. Једноставно, морало се и овде водити рачуна о међудржавним приликама и очигледној превласти Асенове Бугарске, чији је политички утицај био све јачи. Чак и на Светој гори. Доротеј је управо од зографских монаха сазнао извесне појединости које су се тицале његовог бившег господара. Цар Теодор је, то је већ знао, са целокупним својим племством и породицом (без брата Манојла), заробљен код Клокотнице. Остао је у Асеновом заробљеништву где је, након неуспеле завере против цара, био ослепљен. Али, ту није био и крај његове каријере. Говорило се да се Јован Асен лудо заљубио у његову кћерку, Ирину. Да, Доротеј је добро памтио Теодорову кћерку, из неког разлога се ипак највише сећао прославе њеног рођења и првог Димитријевог пијанства... Ирина је сада већ имала седамнаест година, више него довољно за брак са бугарским царем. Тако је слепи Теодор постао Асенов зет! И вратио се у Солун да влада, али само као бледа сенка некадашњег цара Теодора... Ето како изгледа победа једне неутаживе владарске амбиције. Било је то све што је чуо, уједно и последње што је желео да чује о остацима свог некадашњег живота, јер “ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије” (Лк 9, 62). Сетио се Књиге проповедникове - “таштина

63

над таштинама, све је таштина” (Проп 1, 2) - и још усрдније посветио Светом писму и молитви.

64

X “Једном приликом је светом Антонију у пустињи пришао један од мудраца његовог доба и упитао га: - Оче, како можеш овде да пребиваш, лишен сваке утехе од књига? Антоније му одговори: - Моја књига, философе, јесте природа створених ствари. Она је увек са мном и, када год пожелим, могу из ње да ишчитавам дела Божија.”10 Одушевљавао се овом, као и многим другим приповестима из живота пустињских отаца. Годинама је читао, преписивао, напамет учио и у себи понављао цитате преподобних стараца. У њему се јавила жеља да свој живот у Господу настави новим подвигом, потпуним осамљивањем, одласком у пустињу.

- Ниси спреман - гласио је одговор оца Илариона, старца коме је још од првог дана предат на духовно руковођење. То је било довољно. Морао је веровати ави који је познавао и најтананија настројења његовог душевног живота. Из списа се поново сетио

10

Евагрије Понтијски, Сто поглавља о делатном животу, 92.

65

како је ава Силуан доказивао старцима послушање свог ученика: “Угледавши малу дивљу свињу, рече му: - Видиш ли ону антилопу, чедо моје? Он одговори: - Да, аво.

- А њене рогове, како су само лепи? Вели: - Да, аво. И задивише се старци његовом одговору и укрепише се његовим послушањем.”11 Савршен пример монашке послушности! Ако ништа друго, у ових неколико година се барем њој научио. И осећао се сигурним уз свог духовног оца. Од самог почетка свога боравка у манастирском братству, још од тренутка када је, заједно са њим, измолио игуманов благослов да, већ као искушеник, може да носи расу и камилавку. Тако је постао расофор. Брзо се научио посту, по “рецепту” аве Доротеја, који је знаменити преподобни примењивао на свом ученику Доситеју: постепено смањујући оброке, дошао је до тога да му је био довољан и осми део онога што би некада појео! “Јер, и у једењу постоји навика.”12 11 12

Старечник, Нови Сад, 2008, 256. Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000, 16.

66

Зачудо, није се много сећао самог чина свог монашења, које је уследило три године касније. До тада, редовно је и радо своме старцу исповедао своје мисли и дела, често и више од наложена три пута на дан. Ништа чега би се прихватао није чинио без авиног благослова. Заповести његове, колико год понекад биле и нелогичне, беспоговорно су извршаване. У посту, молитви, сталном послушању и самоодрицању, брзо су прошле те три године искушеничког живота. Дошла је на ред и последња исповест Димитријева, уочи литургије на којој ће најзад примити монашки постриг. А сам тај чин, врхунац његових дотадашњих стремљења, остао му је у памћењу некако магловит, као да се другоме дешавао. Братија са свећама улазе у цркву, два по два, тихо певају тропар... Повратак блуднога сина... Иза њих улази и Димитрије, између старца и еклисијарха, обучен у покајну хаљину, гологлав, бос, руку прекрштених на прсима... Све је завршено пред олтаром. Питање, поука, опет питање, молитва... Маказе, њихово полагање на Свето јеванђеље, уз нова питања и завете и, најзад, крстообразни постриг врха монахове главе уз речи: “Брате наш...” Да, тада је први пут, са своје већ тридесет и три године, чуо “Доротеј” као

67

своје ново име, праћено троструким “Κύριε, ἐλέησον”13 појаца... Након игумановог благосиљања хитона, следило је облачење новог монаха у “свеоружје Божије” (Еф 6, 11), добро утврђеним редоследом. Параман са крстом, раса, кожни појас, мантија, камилавка и клобук (“кацига спасења” - Еф 6, 17), обување сандала, бројанице... Доротеј је опремљен за свој нови живот, о коме је још тога имао да научи од свога духовника.

- Уосталом, нас не освештава место, већ начин живота - довршио је свој одговор Иларион - “Јер, онај ко је у правом смислу мудрољубац, од сопственог тела чини уточиште и безбедно пристаниште својој души. Стога, без обзира да ли се налази на пијаци, или на свечаном сабору, или на планини, или у пољу, или у мноштву народа, он је увек затворен у свом природном манастиру, усредсређујући у себе свој ум и мудрујући о ономе што приличи.”14 Доротеју су ове речи светог Василија биле добро познате, па ипак му је и на њима био захвалан.

- Може се и овде бити у пустињи... Прихватио је без поговора речи свога старца. “Господе, помилуј” (прим. аутора) Свети Василије Велики, Подвижнички устави, поглавље 5, у: Трагом јеванђељског подвига, Манастир Хиландар, 1999, 280.

13 14

68

†

†

†

Није жалио због останка. Године проведене уз оца Илариона биле су, можда, и најбољи део његовог живота. Са старцем је био до самог његовог овоземаљског краја. Он је наступио једног топлог дана, отприлике у време када је до братије стигла и вест о упокојењу великог бугарског цара Асена. Као и многе друге, и ова је вест стигла из суседног Зографа, изазвавши међу бугарским монасима приметну пажњу. Доротеј и остали имали су, међутим, пречу бригу. На вечни починак испраћали су сабрата, узор врлинског живота, припремајући га, сви су били сигурни, за заслужено Царство небеско. Тих последњих неколико дана Иларион није узимао ни хране ни воде. Живео је на светом причешћу. Тачније, гасио се. Попут свеће, чију је воштану боју старчево осушено лице све више примало на себе, попут догорелог фитиља у кандилу, али без пуцкетања, које би правило силну буку у поређењу са тишином у којој је ава отишао... Узалуд су неки од братије чекали последње старчеве речи. Поглед, упрт ка неким недокучивим висинама, казивао је много више, одавао човека који се измирио са свима ближњима и са собом, нашавши последњи мир у Господу. Шта види? Питање које нико од присутних није смео гласно да постави.

69

Одговора, свеједно, не би било. Очи су се, последњом искром обасјавши оне који су се пред њима налазили, склопиле у тишини. Смрт је остала страшном тајном, помисли Доротеј, баш како и треба да буде. Тако је изгледао одлазак угодника Божијег, Илариона. Отишао је и Доротеј. Још је неко време после старчеве смрти водио борбу са старим помислима, за и против пустиње, тражио одговоре у делима светих отаца, супротстављајући један одговор другом. “Пустиња је, дакле, сувишна уколико ми и без ње улазимо у Царство кроз покајање и свестрано држање заповести, што је могуће на сваком месту владавине Божије...”15 А опет: “Пошто су напустили расејаност у Египту и настанили се у шаторима, синови Израиљеви су познали како треба да се боје Бога. И бродови који плове пучином по таласима, остају без дела. Чим, пак, стигну у луку, они почињу са трговином. Слично је и са човеком. Уколико не оде од смућења и не почне стрпљиво да живи на мирном месту, он никада неће стећи спознају о истини.”16 Сетио се још једном речи преподобног Никите Ститата: “Бити монах не значи бити далеко од људи и света, већ - одрећи се себе, Преподобни Никита Ститат, у: Добротољубље, V том, Манастир Хиландар, 2007, 83.

16 Врлинослов, I том, Манастир Хиландар, 2005, 91.

15

70

напустити прохтеве тела и ући у пустињу страсти”17, да би најзад донео другачију, и коначну, одлуку: да физичко тело његово остатак свог живота проведе у пустињи истих таквих обележја. Примајући благослов игумана, веровао је да би исти сада добио и од оца Илариона, да је још увек у животу. †

†

†

Упутио се преко мора. Доживљаји у тих неколико месеци путовања? Многобројна искушења напорне пловидбе, од луке до луке, преко Крита, до Александрије и Дамијете, немирно море, гусари, први сусрет са мухамеданским иноверницима... Ништа што многи пре њега нису проживели и преживели. Све је заборавио стигавши на своје коначно одредиште - у Синајску пустињу. Овде га је чекала права борба, вишегодишње ратовање “против духова злобе у поднебесју” (Еф 6, 12).

17

Добротољубље, V том, 84.

71

XI Део пустиње у којем је живео последњих двадесетак година није видео пуно посетилаца. Углавном су то били путници намерници, трговци или делимично залутали ходочасници, скренули с главног планинског пута који је даље водио до манастира Свете Катарине. Могли су проћи и месеци између два сусрета са другим људским бићем од крви и меса. Привиђења, а њих је свакако могло бити у том интервалу, нису се рачунала. Овога пута, на обзорју је угледао неколико људских прилика поред натоварених теглећих животиња. Сачекао је неко време, док се није дефинитивно уверио да фигуре које му се полако приближавају нису плод још једне обмане. Да, више није било сумње: пред њим су ускоро стајала четири уморна путника, који су заједно са својим животињама подсећали на малени караван усред ове негостољубиве земље. Само, то је Доротеју одмах било јасно, трговци нису били. Један од њих се издвојио напред, раширених руку кренувши према монаху, видно одушевљен што је овде, где би му се најмање могао надати, нашао траг људског битисања.

- Поздрав, аво!

72

Доротеј се, на тренутак, изненади. Одавно није чуо поздрав на тако чистом грчком језику. Изгледа да је изненадни гост долазио из њему познатих, давно остављених крајева. Није се преварио...

- Господ са вама, браћо... Куда? На овај отпоздрав и питање пустињака поново је одговорио исти странац. Сада је већ било јасно да је он вођа ове мале дружине. Заправо, када је мало боље осмотрио придошлице, Доротеј примети да су преостала тројица више чинила неки вид пратње овоме са којим је разговарао. Ни странац није могао да сакрије своје изненађење: - Грк? Бог је заиста милостив! Име ми је Петар, и дуг сам пут превалио са својим људима, не бих ли коначно стигао до манастира Свете Катарине. Арапски водичи су нас ненадано напустили, али верујем да се ближи крај нашем путовању...

- Мало сте скренули с пута, али нисте далеко од манастира. Уз Божију помоћ, ето вас тамо за неки дан. Само, и вама и вашим животињама требаће воде... Уђи, брате, освежи се. Нема много, и моје залихе треба обновити. Богу хвала, на пар сати одавде налази се избор добре воде. Заједно ћемо до тамо, и показаћу вам даљи пут до Свете Катарине... А сада, заблагодаримо Господу на овоме што нам је дао и радујмо се овом сусрету!

73

Монашка келија која је била довољна Доротеју, за њих двојицу је већ била прилично скучена. Придошлицу је сместио на једноставан кревет рачунајући да је, ако не удобнији, свакако шири од троношца на који је сам сео. Три Петрова пратиоца остала су напољу да се, код на брзину разапетих шатора, побрину о животињама и свом заклону од врелог пустињског сунца. Разговор који је повео са тим, како је одмах проценио, прилично интелигентним и квалитетно образованим четрдесетогодишњаком, открио је Доротеју неке нове информације из спољашњег света. Сазнао је, најпре, да је полазна тачка бројних путовања његовог госта био Крф.

- Одатле сам родом... Мада, неколико месеци пре путовања бавио сам се неким пословима у Константинопољу. Тек одатле сам се упутио у Свету земљу, а онда и у Египат. Ах, Константинопољ... Какав град! Ни латинска владавина није могла да нашкоди тој лепоти...

- Није могла? - Доротеју одјекну то изјашњавање у прошлом времену - Латини нису више у граду?

- Па ти ниси чуо? Цар Михаило је повратио Град. Уследио је краћи опис новог историјског преокрета, како је тај владар из моћне породице Палеолога изненада, како то обично бива, вратио Константинопољ Ромејима, те како је Никеја, најзад, успела да доврши

74

полувековни сан о протеривању крсташа и рестаурацији некадашњег царства.

- И тако, Ромејско царство је обновљено завршио је своје излагање Петар. Доротеј је слушао, ничим не одајући да га је тај развој догађаја изненадио, чак ни заинтересовао.

- Није ти драго? Латини су коначно протерани из града над градовима...

- Да сам млађи, сигурно бих се радовао одговори смирено подвижник - Овако, знам да ће царство, онако како је обновљено, поново пасти. Небитно када, то је неминовност. Царства земаљска настају, шире се и нестају, једно смењује друго и тако ће бити до краја овога света. Само једно Царство је вечно... Због њега сам овде. Петар климну главом у знак одобравања. Погледао је према малој библиотеци свога домаћина и за око му западе књига која се по нечему сама издвајала од осталих. Отворио је и видео због чега - странице, које су се листале у смеру супротном од уобичајеног, нису биле исписане словима грчког алфабета. На огромно Доротејево изненађење, одмах је схватио о чему се ради: - Па ово је преподобни Јефрем...

- Знаш сиријски? Сада си ме заиста изненадио, брате... Не верујем да си га могао научити само на својим путовањима.

- Не, наравно. За право читање је, као што и сам вероватно знаш, потребно темељније изучавање. Срећом, на Крфу сам имао

75

изванредног и врло упорног учитеља - одговори Петар - Био је то, ни мање ни више него мој деда, који је тамо све до своје смрти држао школу. Чудо једно од старца! Ето, ја сам му био трећи и најмлађи унук, па ипак су ми по њему дали име...

- Петар? Петар Граматик?

- Чуо си за њега? Сада је Доротеју било јасно шта је то код госта било тако сумњиво грчко, и зашто му је тај поглед из проницљивих плавих очију деловао познато. Унук Петра Граматика! То значи да је човек са којим је у овом маленом простору разговарао могао да буде само син... Ту се, дакле, круг затвара. У синајској пустињи, далеко од ромејског света у којему су обојица одрасла. Далеко и од времена када су обојица стицала своје квалитетно образовање. Од истог човека, а уз повремено присуство исте женске особе. Само је на тренутак пожелео да упита Петра о свему што би му овај могао рећи о својој мајци. Истог је тренутка, срећом, одустао. Чему било какво интересовање? Знао је да би и једно, безазлено питање, могло отворити врата или, боље, понор небројених непожељних страсти, чак и после толико година... Пресекао је, по ко зна који пут у свом монашком животу, потенцијално опасне помисли и препустио ликове из своје прошлости оном свету за који је одавно умро. И све је било много једноставније. Петар није био ни учитељев унук, ни Иринин

76

син, већ управо и пре свега брат у Христу, кога је Бог из себи познатих разлога навео на пут на коме се, Његовим промислом, и Доротеј нашао.

- Имао је доброг ученика - одговорио је Петру на питање о Петру, и ту је завршио разговор, за себе задржавши остатак одговора: “бољег од мене...” Већ истог дана, путници су наставили своје ходочашће. Доротеј их је испратио до извора са кога је и сам узимао воду за своје потребе, а затим их упутио на праву страну која ће их одвести до знаменитог манастира. Петар је био безгранично захвалан на поклону, управо, истом оном сиријском рукопису, који му је пустињак даровао на растанку.

- Теби ће користити више него мени рекао му је тада Доротеј, знајући да казује само пола истине. Рачунао је и на своју корист и душевни мир, без књиге која би га, знао је, могла подсећати на један болан сусрет.

77

XII “Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво: једно лишће ветар по шуми растура, друго рађа брсната шума кад пролетње осване доба. Тако и људи: једни узрастају, нестају други.”18 Ново јутро у пустињи. Одакле се појавише Хомерови стихови с којима се пробудио? Још једна слабост, као последица опуштања? Заиста је штета што се генијални хеленски дух није раније упознао са мудрошћу Господње речи. А можда, на неки њему непојмљив начин, и јесте? Иако пагански, дивни су то били стихови, у духу древне истине сачуване и код Проповедника: “Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек” (Проп 1, 4) али њему, тренутно, могу нанети више штете него користи. Никакво подсећање на лишће и шуме није му потребно овде, где су и људи тако ретки, а од природних појава поменутих у стиховима тек је ветар, врели пустињски, тај који се може повремено 18

Илијада, VI, 146-9.

78

осетити. Знао је где се налазе дивне букове шуме, измешане с оним боровим на обронцима далеких планина, и свеж, прохладан ваздух ношен ветром који... Да, стихови јесу били знак слабости. Пресекао је даље мисли и кренуо у завршавање уобичајених обавеза. Залихе воде већ су биле при крају, требало је поћи на извор. А до њега му је, из године у годину, требало све више сати пешачења. Тело га више није слушало као пре. “Богу хвала, ипак ме је добро служило ових седам деценија.” С тим мислима, окачи о своја кошчата рамена две празне козје мешине и изађе из келије. Знао је да мора да крене што раније, како би и повратак уследио на време. Сваки нови одлазак по воду који, уосталом, у последње време и није чинио тако често, представљао је прави мали подвиг, нарочито у тим годинама. Сваки пут је требало савладати не само сате раздаљине, већ и бројне кршевите делове планинског пустињског рељефа. Управо у још једном таквом изазову Доротеј је уживао, упијајући несвакидашњу лепоту Божије творевине и овога јутра. Сунце, није се чудио што су га толики древни народи прогласили божанством, обасјавало је околину коју је већ тридесет година сматрао својим домом. Нешто у том суровом камењару га је и даље неодољиво привлачило, нешто тако пустињски чисто...

79

Овога пута, крај воде га је чекало мало изненађење. Није био сам. Непознати јахач се такође изненадио, пре него што је уста развукао у широк осмех, показавши низ јаких, белих зуба. Поглед према монаху, и почетно изненађење сменила је отворена срдачност. Доротеј је ипак добро познавао ту врсту људи. Био је то само још један припадник бедуина, једног од оних околних арапских племена која су на себе прихватила заштиту хришћанских житеља Свете Катарине. Споразумевали су се неком чудном мешавином арапског, коптског и грчког језика. Од саговорника је сазнао о појачаној опасности од пљачкашких банди, чак и на оскудном Синају, које су се нарочито умножиле од одласка султана Бајбарса на север, у рат против Монгола. Одсуство моћног владара, уз неизбежно слабљење централне власти, сигурно им је ишло наруку. Чуо је Доротеј, и пре данашњег разговора са Арапином, понешто о Бајбарсу, том робу који је постао султаном моћне мамелучке државе. Знало се за мржњу коју је тај египатски владар плавих очију гајио према хришћанима, надалеко се чуло о суровим покољима хришћанског становништва крсташких држава које је освојио на Леванту. Било је, пак, и других примера, када се дешавало да исти поштеди посаду града који се предао. Чврста рука једног ауторитарног владара ипак је уливала одређену сигурност свим

80

његовим поданицима, па и онима који нису били мухамеданске вере. Сада је Доротеј морао да слуша о пљачкама и убиствима почињеним у непосредној близини, у име бога другог имена, чак је и арапски пријатељ проницљиво приметио да се ту ради о згодном изговору за убијање Христових следбеника. Ограничени недовољним познавањем матерњег језика оног другог, ипак су се добро разумели. Често је био у прилици да међу припадницима Мухамедове вере упозна праве вернике, људе боље и веће од многих који су носили крсно знамење. Да му је и то некако саопштио, Арапин би вероватно климнуо у знак одобравања. Овако, разумео је једноставно питање које је дошло са друге стране: - Не плашиш се, старче?

- Једини страх који имам, јесте да ме Господ не затекне неспремног... Сада већ није био сигуран да је саговорник разумео одговор... Растали су се, уз још једно добронамерно упозорење арапског пријатеља. †

†

†

Повратак. Две напуњене мешине су овога пута задавале осетан бол старчевим раменима, леђима, стомаку. Можда није требало да попије онолику воду на извору? Да ли је данас узео још нешто осим ње, или је то било јуче

81

када је телу нашао утеху у она два суварка? Блажени старачки заборав, није га овако замишљао... Живо сећање на детаље из детињства, а није могао да упамти да ли је, колико јуче, нешто појео. Па и очи га полако издају, уз прашину која се, пред њима, подиже без ветра. Бука копита га је уверила да га вид ипак није преварио. Пустињску прашину подигла је група коњаника, од оне врсте о којој је пре свега пар часова слушао на извору. Наоружани до зуба, упадљивих знакова разврата и разбојништва на својим лицима. Зауставили су се пред монахом, с презиром гледајући, а затим и отворено вређајући дрвени крст на Доротејевим грудима. Неко би их можда и назвао иноверницима, али не и Доротеј. Посматрајући их, онако острашћене у мржњи, старац је знао да пред собом има људе без икакве вере, изгубљене у огреховљеном свету лакомости, пљачки и убистава, људе који, једноставно, “не знају шта чине” (Лк 23, 34). Видео је шта му се спрема и, помоливши се последњи пут за своју грешну душу, готово нечујно је изговорио и прву и последњу молитву за своје убице.

- Ево и мучеништва! Хвала ти, Господе...

- последње Доротејеве речи, праћене искреном захвалношћу Ономе Који га је удостојио жртве, док су сабље, извучене из корица, кретале на свој смртоносни плес кроз предвечерњи пустињски ваздух. Металносива боја

82

сечива имала је ону плавичасту нијансу, никад заборављену, неба изнад Пинда.

Завршено у Нишу, На преподобног Јакова Исповедника, 2020. године

83