Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт

Дамир Газетић

ΜΝΗMΗ ΘΑΝAΤΟΥ ТРАГОМ СЕЋАЊА НА СМРТ

Ниш 2018.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

„Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота? Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем.“ – Ава Јустин Ћелијски (1894-1979) Тешко да сам могао наћи бољи увод од горе наведених речи оца Јустина.1 Па ипак, ради отклањања евентуалних нејасноћа, неопходно је казати нешто о страницама које следе. Верујем да не постоји људско биће које, бар на тренутак, није застало и запитало се пред страшном тајном смрти. Свако од нас има иза себе неко искуство смрти. Разликујемо се по начину на који се односимо према том искуству. Појединац ће остати равнодушан према смрти стотина хиљада Преузето из: Владета Јеротић, Духовни разговори, Београд, 2005, 67-8.

1

3

недужних људи. Другом ће, пак, једна смрт утицати на преображај целокупног унутрашњег бића. Најзад, није редак случај да су оваква, међусобно супротна осећања, помешана у једном човеку. Доживљај смрти, у сваком случају (па и онда када се тај доживљај негира), има изразито лични карактер. Због тога и ово дело има карактер личног истраживања, а не научног рада, ма како то читаоцу на моменте изгледало. Добронамерни читалац стога ми неће замерити недовољну систематичност или недостатак поуздане методологије у истраживању. Избор навођених цитата начинио сам у складу са мојим предубеђењима, размишљањима и уверењима и, зашто не рећи, мог душевног стања. Уколико је Богу угодно да ово дело буде од користи читаоцима, онда ће и бити. Наведени став последица је мог дубоког убеђења да не постоји, нити може постојати, наука која би на свеобухватан начин разоткрила тајну смрти. О њој могу говорити и писати богослови, философи и многи други, али је само Један Који ту тајну у целости познаје, и чијом благодаћу нам се делови те тајне откривају.2 Смрт тако и даље остаје Свети Јован Кронштатски (1829-1908) каже: „Тајна Божија је тајна и за тебе треба и да остане тајна. Будући да ниси Бог, ти не можеш да знаш све што је бескрајно премудром и свемогућем Богу познато“ – Мој живот у Христу, Први део, 2

4

страшна тајна пред којом су немоћни и највећи умови човечанства, и нама смртницима не остаје ништа друго до заповест да се те тајне непрестано сећамо. Шта је, дакле, сећање на смрт? Први пут сам се с овим појмом упознао читајући знаменито дело Василија Татакиса о византијској философији.3 Сећање на смрт помиње се у одељку који говори о светом Јовану Лествичнику.4 Лествицу сам набавио нешто касније. У међувремену, интересовање је подгрејано податком да је чак и Свети краљ Стефан Дечански (владао Србијом од 1321. до 1331. године), попут узорног монаха, био обдарен „сећањем смрти“.5 Почео сам да се питам, каква је то, како сам тада мислио, „магична формула“ православног монаштва, а односи се на размишљање о смрти? Да ли је сећање на смрт привилегија само монашког живота? За постављеним питањима уследила би Манастир Хиландар, 2002, 31. У истом смислу наводим кратак дијалог древних пустињских отаца. Када се ава Захарија налазио на самрти, ава Мојсије га је упитао: „Шта видиш?“ Овај му је одговорио питањем: „Зар није боље ћутање, оче?“ „Да, чедо“ – узврати ава Мојсије – „ћути“. Врлинослов, I том, Манастир Хиландар, 2005, 286.

3 Историја византијске философије, Никшић, 1996.

4 Стр. 65-6.

5 Григорије Цамблак, Житија и стихире, Београд, 1998, 35-6.

5

нова и нова. Потрага за одговорима водила ме је од светих отаца и монашке литературе, преко Платона и хеленске мисли уопште, све до освита светске цивилизације у древном Сумеру. Уз потребу за објашњењем појма смрти, некако природно, наметнуо се и проблем који најчешће прати однос људи према тајни смрти кад год се она помене. То је осећај страха.

6

ПРВИ ДЕО

СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ

СТРАХ ОД СМРТИ Човек се, по правилу, највише плаши онога што не разуме.6 Постоји ли у животу човека питање на које је он, од најстаријих времена па до данас, тако упорно покушавао да да одговор као што је питање краја његовог овоземаљског живота? Да ли је тај крај и престанак сваког постојања или се оно наставља у неким другим облицима? Ако је тако, на који се начин, где и у коликој мери живот наставља после смрти? Ако само душа наставља да живи, какав је њен карактер? Куда иде, да ли се враћа, да ли се „сећа“ свог постојања у телу?... Трагања за одговорима на та и слична питања довела су до најразноврснијих покушаја разрешења проблема смрти, у распону од њеног потпуног негирања до признавања бесмртности у најразличитијим видовима. Пролазност овоземаљског живота и неминовност смрти чине средишњу идеју већ у Епу о ГилгаВладета Јеротић, Старо и ново у Хришћанству, Београд, 2000, 53.

6

7

мешу, несумњиво једном од најмонументалнијих и најстаријих дела светске књижевности.7 Песимистички однос аутора Епа према људском животу присутан је у речима којима Гилгамеш храбри свог пријатеља Енкидуа за обрачун са Хумбабом: „Ко ли, пријатељу мој, на небо узиђе? Само ће Богови и Сунце живјети вјечно, А човјек, његове су године избројане, Ма што радио – у вјетар оде!“8 Међутим, смрт пријатеља9 је та која тера главног јунака Епа да и он сам, мада „две трећине бог, једном - човек“, размисли о својој смртности, након чега се и у њему јавља страх: „Након што лутах по свијету, Има ли доста мира на земљи? Очито, ја све те године проспах, Нека се свјетлости Сунца насите очи: Време настанка Епа процењује се на XXIII-XXI век пре Христа. Цитати су навођени према: Гилгамеш. Сумерскоакадски еп о Гилгамешу, Приредио и превео, коментаре и поговор написао др Марко Вишић, Београд, 1998.

8 Исто, 18.

9 Исто, 40-1.

7

8

Пуста је тама, како је потребна свјетлост! Може ли умрли зраке сунчане гледат'?“10 „Зар нећу и ја као Енкиду умрјет? Туга унутрину обузе мени, Бојим се смрти у степу хитам...“11 Трагајући за бесмртношћу, Гилгамеш се обраћа Утнапиштиму, од кога добија следеће објашњење људске судбине: „Прерана смрт не штеди човјека: Зар ми за вјечност градимо куће? Зар ми за вјечност стављамо печат? Зар се за вјечност дијеле браћа? Зар је за вјечност у људим' завист? Зар вјечно ријека носи наплавне воде? Зар свагда ларва постаје лептир? Погледа што поглед би издрж'о Сунца, Од давних времена још није било: 10 11

Исто, 45. Исто, 46.

9

Уснуо и мртав један на другог личе – Одслик смрти зар нису они? он,

Зар човјек је владар? Кад смрти се примакне Ануннаки се скупе велики бози, Маметум, што усуд ствара, судбину с њима

кроји: Смрт и живот одредише они, Час смрти да знамо не даше они.“12 Истом, блискоисточном духовном наслеђу припада и Библија, чији старозаветни текстови обилују сличним песимистичким тоновима о животу и смрти. Праведни Јов, на пример, попут Гилгамеша и Утнапиштима, поручује: „Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира. Као цвијет ниче, и отсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.“13

12 13

Исто, 57. Јов 14, 1-2, превод Ђуре Даничића.

10

„Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.“14 Тако и у Књизи проповедниковој: „Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази а други долази, а земља стоји увијек.“15 „Јер свачему има вријеме и начин; али многа зла сналазе човјека, што не зна шта ће бити; јер кад ће што бити, ко ће му казати? Човјек није властан над духом да би уставио дух, нити има власти над даном смртнијем, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља оног у кога је.“16 Али, о Светом писму Старог и Новог завета биће више речи касније.

Јов 14, 5. Проп. 1, 3-4.

16 Проп. 8, 6-8.

14 15

11

Религиозно-философска размишљања у сличном духу присутна су, нимало случајно, и у колевци европске цивилизације, античкој Грчкој. Хомеров човек изнад свега слави овоземаљски живот који се, колико год тежак и туробан био, супротставља утварном постојању у Царству сенки и негледању „светлости сунчеве“. Беда човековог постојања на земљи јасно је опевана у два стиха Илијаде: „Нема занаго ништа кукавније него је човек од свих бића што дишу на земљи и гамижу по њој.“17 На крају таквог живота, пак, „... од једнаке смрти ни бози никога не могу спасти ни онда када га воле, чим га мрачна зграби судбина и горко скончање. “18 Страх од смрти и њеног неумитног приближавања изнедрио је код Хомера једну од најупечатљивијих слика пролазности људског живота, кроз поређење људског рода са шумским лишћем:

17 18

Илијада, XVII, 446-7, превод Милоша Н. Ђурића. Одисеја, III, 236-8, превод Милоша Н. Ђурића.

12

такво:

„Какво је лишће у шуми, и људско племе је једно лишће ветар по шуми растура, друго

доба.

рађа брсната шума кад пролетње осване

Тако и људи: једни израстају, нестају други.“19 Судбина оних што нестану са земље није нимало привлачна: удес:

„Пошто умру смртници, овакав њихов је више им кости с месом не држе жиле, но све

то њима,

страшни жар силовитог огња уништава како им њихова душа побелеле остави кости,

али им душа одлети и лепеће подобна санку.“20

19 20

Илијада, VI, 146-9; упореди Проп. 1, 4. Одисеја, XI, 218-22.

13

То је виђење загробног живота Хомеровог човека, од чега је сваки, па и најбеднији овоземаљски живот бољи. Ахилејева душа се управо због тога на следећи начин обраћа Одисеју: дични,

„Немој ме тешити зато што умрех, Одисеју Ја бих радије био и себар и служио другом, који својега нема имања те живи од мраке

него ли владати мртвима свим што не виде сунце!“21 Негативан однос Хелена према смрти и животу у подземном свету задржан је и касније. Поменимо само један одломак Анакреонта из Теоса (око 570-480. године пре Христа), лиричара који је извршио огроман утицај на потоње хеленске песнике (па и римски Хоратије се угледао на њега) и мислиоце, а чију су версификацију, поред паганских граматичара и ретора, неговали и поједини хришћански епископи (свети Григорије Богослов, Синесије, Софроније)22: Ἀίδεω γὰρ ἐστι δεινὸς Одисеја, XI, 488-91. Види: Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, 1990, 204.

21 22

14

μυκός, ἀργαλῆ δ' ἐς αὐτὸν κάτοδος˙ καὶ γὰρ ἐτοῖμον καταβάντι μὴ ἀναβῆναι. „Страшна је хадска нутрина и грозно је сваком доле да пропадне, јер кад сиђе се једном – нема изласка.“23

УТЕХА МИСТЕРИЈА Размишљања о смрти и песимизам који је из тих размишљања произлазио принудили су Хелене да потраже утеху у разним мистеријским култовима у којима су, бар на кратко, бежали од пролазности овоземаљског. То нарочито важи за култ бога Диониса, персонификацију природе која се сваке године с пролећем изнова рађа. Култ је у античку Грчку стигао највероватније из Тракије. Дионис, кога су Титани раскомадали, па се поново родио сам од себе, млад као и раније, Нав. према: Хеленска лирика, превод и пропратни текстови Александар Гаталица, Београд, 2003, 125, 155.

23

15

схватан је као бог патње. Обожаваоци овог бога, у првом реду жене, у екстатичкој опијености, уз светлост бакљи и игру, комадали су жртвену животињу (бика) и, пијући њену крв помешану с вином, сједињавали се са својим божанством.24 О суштини ноћних пировања у част бога Диониса довољно речито говори чувени хелениста и етичар Милош Н. Ђурић: „Природа се сваке године дизала у нов живот, и човек би у бесној опијености учествовао у рађању великог божанства природе. Дионисови верски поштоваоци предавали би се тада највишим религиозним екстазама, те би им се чинило да се избављају од уског свакодневног живота свог индивидуалног тела и сливају са суштином божанске природе. У хучном ликовању, уз ијук божанских речи, свим пожаром анималне радости, свом елементарношћу раскликтале душе, они би се предавали екстатичким визијама ослобођења у царству бога Диониса, који је зато и називан Λύσιος = Разрешавалац и Ἐλευθέριος = Ослободилац. Они би тада пламтели светим ентузијазмом, постајали ἔνθεοι, налазили се у богу, и бог би говорио и делао из њих. У томе религиозном оргијазму и тој религиозној екстази душа се избављала из тамнице индивидуалног тела и сједињавала се са божанством као Михаил Ростовцев, Историја старога света, Нови Сад, 1990, 80.

24

16

вечно-стваралачком снагом природе, и на тај начин своје слабо земаљско Ја замењивала вишим божанским. У Дионисову култу човек је, дакле, налазио утешно прибежиште од беде пролазности...“25 Наведени цитат, како ми се чини, на овом месту ипак захтева извесну противтежу и допуну кроз схватање Дионисијских мистерија исказано у духу више хришћанском: „Оргијастичка космичка мистика сједињује одвојено, ограничено, зависно људско биће с душом космоса, народа и земље, с полном стихијом која надилази индивидуалне границе и разлива се по читавом животном пољу. То је виталистичка, пре душевно-телесна него духовна мистика. Она жели да надиђе границе свести, да се извуче из окова рационалности. Грчки дионизам који уосталом и није грчког порекла, прототип је овакве оргијске мистике; он тежи подземним боговима; у дионизијским оргијама човек се губи, ишчезава личност; дионизијска мистика нема богочовечје већ богоживотињско обележје, човек се стапа с божанском анималношћу.“ (подвукао Д. Г)26 Такав дионисијски култ ипак је, већ на хеленском земљишту, био оплемењен извесним „чистијим церемонијама и јачом етичком продубљеношћу“. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд, 1997, 23. Томислав Гаврић, Православна мистика, Нови Сад, 1994, 1920.

25 26

17

Реч је о орфизму, у коме Дионис и даље остаје главни бог, али се сада поистовећује са Загрејем.

ОРФИЧАРИ И ЊИХОВА ЕТИКА Постанак орфизма везује се за легендарног трачког певача Орфеја. Оно што је сачувано из античке традиције о њему и списима који му се приписују говори о богатој теолошкој основи ове „хеленске религије спасења“, што је и чини битно различитом у односу на остале хеленске верске заједнице.27 Орфичка теологија, суочена са размишљањем о животу и смрти, нуди ново схватање душе које представља значајан напредак у односу на оно Хомерово: „ ... душа није више бескрвна сенка, него се тело и целокупна стварност за коју је душа везана схватају као одсјај више стварности, а ова на неки начин припада души. У сваком случају, душа треба да је драгоценија, чистија и јача него тело.“ То је управо оно схватање које чини темељ орфичке етике, етике која је у многим својим тачкама слична каснијој хришћанској. Основна идеја је „испаштање „Ни Веда, ни Авеста, ни Трипитака, ни Стари и Нови завет, ни Коран немају никаквих себи сличних списа у Хелена. Само Орфеј говори својим верницима кроз свете списе.“ – Ђурић, Историја хеленске етике, 25-6.

27

18

кривице и припремање за блажен живот у ономе свету на основу светог, честитог и Богу приступачног живота у овом свету“.28 Порекло греха и потребу његовог окајавања орфичари су налазили у миту о Загреју, кроз, у мит уклопљено, сазнање о „титанском прагреху“. Загреј је био син Дива и Персефоне, рођен пре него што је ова била одведена у Подземни свет. Дивови непријатељи Титани успели су да намаме малог Загреја из колевке у једној пећини и да га, када се овај, мењајући свој облик, најзад претворио у бика, растргну и прождеру. Атина је, међутим, у последњем тренутку спасла Загрејево срце, ставила га у једну гипсану фигуру и оживела је.29 Према другој верзији, Атина је срце однела Диву који га прогута, након чега је из тог срца произашао нов Дионис. У сваком случају, Загреј је тако постао бесмртан, а Зевс је громом побио Титане. Из пепела Титана, расутог на све стране, рађа се нови људски род, који у себи има и добре и зле крви, која је, дакле, делом диониска-загрејска, небеска, божанска (јер су Титани прогутали Загреја), делом титанска, земаљска. Објашњавајући на тај начин порекло добра и зла, „орфички верник налази да му се циљ живота састоји у томе да се ослободи од титанског прегреха, 28 29

Исто, 27.

Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2002, 97.

19

тј. да се очисти од мрља што их доноси веза с телесним елементом, титанским и да поради како би у њему победио божански елеменат, диониски. Човек треба да се ослободи од робовања телу и његовим нагонима, да савлада титански елеменат у себи као извор зла, и да се чист поврати к богу, од којега један део живи у нама. Другим речима, човек треба да се ослободи од окова тела у којима душа борави као затвореник, тј. да успостави првобитну чистоту свога бића и тако богу у себи омогући слободу и задобије непомућено јединство с њиме.“30 То је она тачка у којој се орфичко и хришћанско морално учење нарочито приближавају, али начин на који се душа чисти од греха суштински је различит, толико да их опет неумитно удаљава. Орфичари, наиме, прихватају учење о сеоби душе, реинкарнацији односно метемпсихози.31 Душа проЂурић, Историја хеленске етике, 28. Реинкарнацијом се душа човекова „после смрти тела у коме је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег усавршавања.“ Метемпсихоза је шири појам, који „допушта могућност да се душа оваплоћава не само у људска тела него и у животињска, биљна, па чак и у минерале.“ – Епископ Артемије, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Земун – Манастир Сопоћани, 2003, 9. Према Барнету, прави грчки израз за сеобу душе је παλιγγενεσία = поновно рођење, док се непрецизан израз μετεμψύχωσις = прелазак душе из једног тела у друго, јавља касније. Прецизнији је израз који користе неки неоплатоничари 30 31

20

лази кроз разне стадијуме очишћења, прелазећи након телесне смрти у разна створења, док се, најзад, на крају тог кружног лутања, очистивши се од греха и сама не сједини са Божанским. Смрт је, у том смислу, ослобођење од телесних окова, а орфичка душа враћа се блаженом животу од кога је била отргнута.32 Блажени живот, међутим, нуди се само верницима, док се неокајаним грешницима и порочнима прети мукама.33 Тако се у свести и хришћански апологети – μετενσωμάτωσις = прелазак једног тела у друго. На пример, код Олимпиодора: „ ... τὴν μετεμψύχωσιν, ἤτοι τὴν μετενσωμάτωσιν, διότι οὐ πολλαὶ ψυχαὶ ἓν σῶμα εἰδοποιοῦσιν, ἐπεὶ αὔτη μετεμψύχωσις ἦν, ἀλλὰ μία ψυχὴ διάφορα σώματα μεταμπίσχεται = ... метемпсихозу – или, боље речено, метенсоматозу због тога што не твори више душа једно тело, јер то би била метемпсихоза, већ се једна душа огрће разноликим телима.“ – Džon Barnet, Rana grčka filozofija, Beograd, 2004, 115, напомена 52. Хеленска мисао још није знала за васкрсење тела. Есхил (525-456. пре Христа) тако, у Еуменидама, каже: „Ал' крви кад се прах једаред напије, мртвацу никад више нема васкрса!“ (стихови 650-1), а Софокле (око 495-406. пре Христа) у Антигони, на уста главне јунакиње, поручује: „Морам дуже времена да доњем свету угађам но овоме. Јер онде вечно бићу.“ (стихови 74-6) – Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке трагедије, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2001.

32 Ђурић, Историја хеленске етике, 29.

33 О блаженом животу душе после окајања грехова и њеног очишћења сведоче и орфичке златне плочице, од H. Diels-a назване „Orphische Totenpässe“ – Исто, 30. Старост до сада пронађених плочица креће се у распону од 400. год. пре Христа

21

орфичких верника буди осећај одговорности према сопственом спасењу. Душа која се изнова утеловљује може се спасити тог бесконачног лутања само ако верник живи придржавајући се строгих орфичких правила. Верника избавља сам Дионис, али само уколико он „очува у себи Дионисово наследство, тј. божански и непролазни елеменат у души, избављајући га од недостојних облика постојања...“ Орфичари се стога и одају аскетском, морално прочишћујућем животу, уздржавајући се од проливања крви, што за последицу има неприношење животиња на жртву боговима, неједење меса, јаја, чак ни пасуља (као клице новог живота који немају право одузети). Зато до III века наше ере. Натпис на њима, дужине 4 до 20 стихова, садржао је формулу коју је покојник имао да изговори не би ли био пуштен да ужива у блаженом животу онога света. Анализирајући садржај плочице из Хипониума у Калабрији (око 400. године пре Христа), М. Марковић истиче пресудан значај богиње Сећања – Μνημοσύνη, која се у 16 хексаметара помиње четири пута. Сама плочица је њен поклон: „Μναμοσύνας τὸδε σρῖον (= Μνημοσύνης τὸδε δῶρον – према плочици из Рима из око 250. године после Христа), ἐπεὶ ἂμ μέλληισι θανεῖσθαι.“ Мнемосини у Хаду припадају поток и језеро Сећања, јер управо она помаже посвећеној души да не заборави магичну формулу. Та формула („υἱὸς Γᾶς εἰμι καὶ Οὐρανοῦ ἀστερόεντος…“) указује и на сестрински однос орфичке душе и Мнемосине, која је и сама кћи Земље и Неба – вид. Хесиод, Теогонија, 135. „Богиња и орфичка душа су заправо сестре. И зато је света дужност бесмртне богиње да својој смртној сестри помогне да и она стекне бесмртност у Елисиуму“ – Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић, 2001, 52-6.

22

Милош Н. Ђурић с правом закључује: „Орфичари су, дакле, најранији европски вегетаријанци за које знамо.“34 Наравно, нису се сви орфички верници могли похвалити беспрекорним животом: „Јер, као што кажу они који знају свете тајне, има их много који носе штап нартеков, али мало оних који су надахнути правим заносом.“ (Платон, Федон)35

ПЛАТОН И „ПРИПРЕМА ЗА СМРТ“ Несумњив је утицај орфичке теологије на развој хеленске философије. Трагови тог утицаја приметни су већ у доплатонској мисли, у првом реду код Питагоре и његових следбеника. Питагора (568-493. пре Христа) узима себи за узор самог Орфеја, примењујући правила орфичког живота у својој научној и аскетској пракси. Филолај из Кротона, млађи питагорејац (V век пре Христа), који је први у писаном облику изложио основе питагорејског учења, говори о телу (σῶμα) као о гробници (σῆμα) душе,36 и сасвим у духу орфизма бележи: Ђурић, Историја хеленске етике, 31. Исто, 32. Упореди и: Мт. 20, 16.

36 Barnet, Rana grčka filozofija, 327.

34 35

23

„Μαρτυρέονται

δὲ

καὶ

οἱ

παλαιοὶ

θεολόγοι τε καὶ μάντιες, ὡς διά τινας τιμωρίας ἀ ψυχὰ τῷ σώματι συνέζευκται καὶ καθάπερ ἐν σάματι τούτῳ τέθαπται = Како сведоче и стари теолози и пророци, да је због извесне казне душа с телом спрегнута и као у гробу у њему покопана.“37 Етика питагорејаца, која представља и „први етички систем у Хелена“, опет сведочи о блиској вези са орфизмом. Нарочито су индикативни поједини делови те, у „Златним стиховима“, популарно изложене етике: очи

„Никако не дај да сан на нежне спусти се пре него посао сваки претресеш онога дана:

"Где ли погреших? Шта ли учиних? Шта дужан пропустих?" Почни најпре од првог и затим пођи по реду: учини ли зло, прекори се; радуј се, учини л' добро. У том се вежбај, то ради, и на то треба да тежиш: Miroslav Marković, Florilegium philosophum Graecum, Beograd, 1951, 78.

37

24

такав труд извешће те на пут божанске врлине...“38 „Него ти без бриге буди, јер људи божанског су рода сваку.

којима природа нудећ' показује светињу

Ако је до њих ти стало, излечићеш све што ти кажем и јак бићеш, а душу из ових ћеш невоља спасти. Не једи јела што их забранисмо у Очишћењу и Одрешењу душе, оцењуј и мисли на сваки пропис буде.

узевши разум одозго да возар ти најбољи А кад оставиш тело и уђеш у слободан етар,

бићеш бесмртан, бог вековити, не више смртан.“39

38 39

5.

Стихови 40-6. Стихови 63-71, превод: Ђурић, Историја хеленске етике, 114-

25

На потребу аскетског живота и на правила којих се треба придржавати ради ослобођења од греха, указује Емпедокле (око 490-430. пре Христа) у својим „Очишћењима“. Дело је засновано на орфичком учењу о сеоби душе и последицама тог учења. О самом себи Емпедокле каже: „... с каквих сам почасти и блажених висова павши Зевсов напустио дом, те међ' смртнима боравим овде.“40 Једини начин на који човек поново може постати бесмртан бог јесте неговањем обредне светости, очишћењем и придржавањем забране убијања животиња и једења њиховог меса. Последица примене у пракси учења о сеоби душе је та да животиње, у ствари, нису ништа друго до наши сродници: „Рођеног подиже отац,

сина,

што

обликом

промени,

те га уз молитву коље! ... Тако је и син за оцем посегнуо, деца за мајком: месо.“

најпре им уграбе живот па рођачко поједу

41

Фрагмент 119. Фрагмент 137 – Barnet, Rana grčka filozofija, 264-8, 2945;Ђурић, Историја хеленске етике, 35-6, 152-3.

40 41

26

Ипак, орфичко учење, посредством питагорејаца, свој најпотпунији израз добија код Платона (427-347. пре Христа). Још су Симија и Кебет, ученици горе поменутог Филолаја, упознали атинског мислиоца с питагорејским учењем.42 Платон, попут орфичара и питагорејаца, прихвата учење о сеоби душе и њеном окајању грехова, из терминологије орфичких и елеусинских мистерија преузима појам катарсе и уопште излаже основе свога схватања о души, људском животу и смрти у орфичкој форми. Главни извор беде овоземаљског живота за Платона је несавршено људско тело, због чега и философију сматра не као бригу за тело и живот на овом свету, већ као старање за душу и њену припрему за тренутак телесне смрти. Зато у Федону и налазимо оваква места: „Сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умру и да буду у смрти“, „Философи чезну за смрћу“, „Прави философи истински теже мрети, и од свих људи њима је смрт најмање страшна“.43

42 43

Ђурић, Историја хеленске етике, 112-3. Исто, 37.

27

У том свом чезнућу и ишчекивању философ својим умовањем и животом настоји да се што боље припреми. Живот сваког философа јесте темељна припрема за сам тренутак смрти, јер умирање ослобађа душу телесних окова. Задатак философа је да за живота очисти душу „од свега безумља телеснога“: „После смрти душа ће бити сама за се, одвојена од тела, а пре не. А докле год живимо, бићемо, како се чини, сазнању ближи онда ако се будемо, колико је год могућно, клонили саобраћаја са телом и долазили с њим у заједницу само утолико уколико је безусловно нужно, и ако се не будемо испуњавали његовом природом, него ако се будемо чистили од њега, док нас бог сам не ослободи...“ – Федон, 67А Према томе, „ослобођење“ можемо очекивати само од Бога, уз обавезу припреме себе за тај час. Када пак у Теету каже да „треба тежити да из овога света што брже бежимо у свет богова“, Платон не мисли на телесну смрт, већ на тежњу да, колико је год то могуће, „постанемо богу слични“, односно, „путем сазнања“ постанемо „праведни и свети“. Платоново учење, које, уствари, представља „облагорођење орфичког песимизма“, допринело је продору орфичког утицаја и у касније философске школе. Неоплатонизам, тако, „не представља друго 28

него коначну победу орфизма и питагоризма“,44 а од сличних утицаја нису остали имуни ни поједини стоичари. Сенека (4. пре Христа – 65. наше ере), попут орфичара, питагорејаца и Платона, доживљава тело као тамницу душе, која је „света и вечна“, док је тело њен „терет и казна“, окови којих се у правом тренутку треба ослободити.45 Што се саме смрти и страха од ње тиче, и стоичарима је било јасно да у мислима философа таквом страху дефинитивно нема места. Епиктет (око 50/60 – око 130), стоичар чија је етика извршила утицај и на рану хришћанску идеологију,46 стога и може с пуним правом рећи: „... ὁ θάνατος οὐδὲν δεινόν (ἐπεὶ καὶ Σωκράτει ἂν ἐφαίνετο), ἀλλὰ τὸ δόγμα, τὸ περὶ τοῦ θανάτου, διότι δεινόν, ἐκεῖνο τὸ δεινόν ἐστιν = смрт није ништа страшно (јер би се и Сократу тако чинила), већ мисао о смрти као страшној, то је страшно.“47 Исто, 38-9. Исто, 486.

46 Исто, 492.

47 Грчки текст према: Marković, Florilegium philosophum Graecum, 212. Стоички однос према смрти изузетно упечатљиво показује највећи поштовалац Епиктетов, цар Марко Аурелије (121-180): „Јер завршетак одређује онај који је некад изазвао твоје постојање, а сада изазива твоје растурање, а 44 45

29

На крају овог одељка, чини ми се примереним навести речи преподобног Антонија Великог (251-356), светитеља који се обично сматра оснивачем православног монаштва: „Немогуће је и неоствариво избећи смрт. То знају истински словесни људи те, извежбани у врлинама и богољубивим мислима, смрт прихватају без уздисања, страха и плача, сећајући се њене неизбежности и избављења од овоземаљских зала.“48

ти сам ниси изазвао ни једно ни друго. Опрости се, дакле, ведро! Јер је ведар и онај који те отпушта.“ – Разматрања о самом себи, наведено према: Ђурић, Историја хеленске етике, 495.

48 Добротољубље, I том, Манастир Хиландар, 2002, 67-8.

30

ДРУГИ ДЕО

СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ

О СМРТИ „Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.“49 Зашто су Адам и Ева постали смртни и каква је природа те смрти? Одговори се налазе у наведеним речима Светог писма. Најпре, наши прародитељи окусили су плод са дрвета познања добра и зла. Они, који су до тада знали само за добро и Бога који јесте Добро, упознали су се и са злом.50 Наши прародитељи, заправо, кроз непослушност, не покоравајући се Божијој заповести, удаљавају се од Божијег добра. Тако постају подложни греху, а њихова тела бивају изложена пропадљивости и смрти.51 Господ, Пост. 2, 17, превод Ђуре Даничића. Зло, према учењу светих отаца, не постоји у онтолошком смислу, нема своје биће, већ се третира као недостатак добра – Антоније Алевизопулос, Реинкарнација или васкрсење? Православно поимање зла, Нови Сад, 2001, 156.

51 „Удаљавајући се од Бога, Адам је самоме себи уготовио смрт, као што је написано: Који себе удаљује од Тебе, пропашће (Пс. 72, 27). Бог, дакле, није створио смрт, него смо је 49 50

31

међутим, каже: „у који дан окусиш ... умријећеш.“ О каквој смрти се ту ради? Реч је о духовној смрти, смрти душе која је грехом отпала од Бога. Пропадљивост и смртност тела јесу само последица грехопада и смрти душе. Како каже старац Клеопа, на човечанство су са првим грехом наишле две смрти: „Адам, након 930 година и Ева, након 950 година примили су телесну смрт, а духовна смрт трајала је 5508 година,52 до доласка у телу Новога Адама – Христа, Бога и Спаситеља нашег.“53 Још једна битна чињеница је та да Адам тек након изгнања из Раја даје својој жени име Ева, што значи живот. Два су разлога постојала за то: први, зато што је Ева кроз рађање заиста обезбеђивала телесни живот човечанства, и други, много важнији – кроз жену, Богородицу Дјеву Марију, дошао је међу нас Спаситељ и Победилац смрти Господ Исус Христос.54 Шта је, заправо, смрт? Разлог због кога наводим објашњења овог појма на овом месту, а не, што би можда било логичније, на почетку књиге, је ми сами привукли својом рђавом вољом“ – Свети Василије Велики, Беседе, Манастир Хиландар, 2002, 124.

52 Свет је, према византијском рачунању времена, створен 5508. године пре Христа – прим. Д. Г.

53 Господ није створио смрт, приредио Јован Србуљ, Београд, 1998, 154.

54 Исто, где старац Клеопа цитира светог Григорија Ниског.

32

тај што сам уверен да је једино прихватљиво тумачење смрти оно хришћанско. Ево тог тумачења: „СМРТ (гр. θάνατος, лат. mors, -tis, граница битисања, распадање бића): последица дељења јединства душе и тела враћањем тела у елементе од којих је створено: "Земља си и у земљу ћеш се вратити" (Пост. 3, 19). Стање смрти јесте последица греха (Рим. 5, 12-14), који је у биће увео кварење, пропадање, склоност ка дезинтеграцији првотног јединства на распадиве елементе у телу. (...) Бог није створио смрт (Приче? 1, 8) него је "кроз човека дошла смрт" (1. Кор. 15, 21). Смрт је загосподарила телом због греха, којим је човек изашао испод власти бесмртнога духа који сам од себе постоји. (...) Смрт додирује само телесни елеменат, али не божански лик човека, који је бесмртна душа. (...) Бог је допустио распадање човека у саставне делове како зло не би било без смрти. Али човекова духовна личност није тиме уништена и сведена у небиће и ништавило. Смрт је услов и последица ограничења егзистенције, дезинтеграције унутрашњости човечанскога, коначан процес кварења, али она не преноси човека из бића у небиће...“55

Протојереј др Јован Брија, Речник православне теологије, Београд, 1999, 494.

55

33

Или, једноставније речено: „Смрт је разлучење душе од тела, после кога душа остаје вечна и непропадљива, а тело лишено живота предаје се земљи, у којој ће се растворити по речима Св. писма... (Екл.

12, 7)“56 Када поменемо смрт, најчешће, дакле, мислимо на тренутак када се душа раздваја од нашег земног тела. Смрт овде углавном и користим као синоним за крај овоземаљског живота. Али, није то и дефинитиван крај, одлазак у ништавило и небиће, јер и након пропасти тела остаје оно вредније, душа која је бесмртна и непропадљива. Бесмртност душе узимам као готову чињеницу коју је излишно на овом месту доказивати, јер сматрам да је сасвим довољно доказа изнето томе у прилог.57 „Бог није створио смрт нити се радује пропасти живих.“ – Прем. Сол. 1, 13.58

Сава Теодоровић, Православна догматика са апологетским разјашњењима, Београд, 1931 (фототипско издање 2002), 143.

57 Види, на пример: Свети Нектарије Егински, О бесмртности душе, у: Господ није створио смрт, 98-121; Архимандрит Јован Крестјанкин, О бесмртности душе, Београд, 2005; Лазар Тобожан, Докази о бесмртности душе. Филозофска расправа, Панчево, 1937.

58 Превод митрополита Амфилохија (Радовића).

56

34

Човек је створен за нетрулежност, али је „завишћу ђавола“ смрт ушла у свет.59 Наравно, све је с Божијим допуштењем. Јер, иако је „велик откуп за душу, и неће бити нигда да ко довијека живи, и не види гроба“,60 а због смрти пријатеља Лазара, чак су и Господу Исусу Христу сузе на очи удариле,61 смрт, у крајњој линији, није ништа лоше.62 „На физичку смрт не треба првенствено гледати као на казну, већ као на средство ослобођења које пружа љубећи Бог. Сходно својој милости, Бог није желео да људи неограничено наставе да живе у палом свету, заувек ухваћени у круг чији су творци. Стога је обезбедио пут изласка. Јер, смрт није крај живота, него почетак његове обнове. Преко физичке смрти ми гледамо ка будућем поновном сједињењу тела и душе приликом општег васкрсења у Последњи дан. Раздвајајући душу од тела, Бог се понаша као грнчар: када се посуда на точку упрља и искриви, он глину ломи у комадиће како би могао да

Прем. Сол. 2, 23-4. Пс. 49, 8-9.

61 Јн. 11, 35.

62 „Наравно, смрт је од Бога. Међутим, смрт уопште није зло, изузев уколико (човек) мисли на смрт грешника. Јер, за њега прелазак одавде означава почетак мучења у аду. И опет, Бог није узрок зла у аду, него ми сами, с обзиром да је начело и корен греха наша слобода и самовласност.“ – Св. Василије Велики, Беседе, 119.

59 60

35

је поново обликује (уп. Јер. 18, 1) ...“63 О том поновном обликовању биће речи у следећем одељку. Послушајмо пре тога шта о смрти кажу још неки свети оци и хришћански писци. Свети Јован Златоусти (око 340-407): „Подсетимо се како нас људе неочекивано и изненадно постиже смрт и како су све земаљске вредности пролазне. Кратак је наш животни пут и једва да може да се назове путовањем. Јер, путник иде куд хоће и пребива у гостионици колико хоће. Ми, пак, морамо, хтели или не, на позив да напустимо овај свет. Нас и против наше воље постиже страшна смртна тајна. Душа се са муком одваја од тела, раскидајући своје природне везе. У том горком часу она сазнаје шта смрт значи и подиже велико запомагање. Али, никога нема да јој помогне, осим Бога и њених добрих дела.“64 Свети Теодор Студит (759-826): „О каквој се тајни ради међу нама? Какво обиталиште очекује све? Гроб од три аршина. Од земље смо узети и у земљу ћемо се вратити. Тело остаје овде, а душа се Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир Хиландар, 1997, 67-8.

64 Обитавање безграничног у срцу. Бисери из „Добротољубља“ и других духовних списа о непрестаној Исусовој молитви, сабрала: Ала Селаври, Манастир Хиландар, 2000, 55.

63

36

подиже горе. Шта смо ми били раније и шта смо постали по преступању заповести? Оно је породило и смрт и због њега смо постали трулежни. Таквима треба и ми да се видимо с обзиром да ћемо умрети. Шта нас очекује? Где ћемо поћи? Шта ћемо срести? Због чега ми толико негујемо ово тело које је и наше и није наше, које је и пријатељ и непријатељ, које је и клеветник и старатељ, које је и погубно и спасоносно? Ма колико да га хранимо, да га одмарамо и да га наслађујемо, оно ће се ипак превратити у црве и смрадно блато. И каква је корист да се старам за пепео и да се борим за прах? Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1. Кор.

15, 50).“65 Свети Максим Исповедник (580-662): „Крај садашњег живота није праведно, како ми се чини, називати смрћу. Пре би га требало назвати избављењем од смрти, удаљењем из области трулежности, ослобођењем од ропства, престанком узнемирења, пресецањем борбе, изласком из таме, одмором од трудова, смиривањем кључања, скривањем од стида, бежањем од страсти, и уопште – од границе свих зала. Исправивши се кроз слободно самоумртвљивање, свети су себе учинили туђима и странцима за овај свет. Храбро се борећи са светом и телом и са изданцима који из њих 65

Добротољубље, IV том, Манастир Хиландар, 2003, 93-4.

37

израстају, они су у себи сачували неокрњено достојанство душе, избегавши саосећање према чулима која порађају прелест.“66 Јеромонах Никифор Теотокије (XVIII век): „Смрт је, заправо, најбоље од свих духовних огледала којима можемо приступити. У огледалу смрти јасно ћемо сагледати не само оно што нас окружује, него и стање у коме сами пребивамо. Њоме ћемо познати да су сва блага наша попут росе, која сада јесте, а кроз неколико тренутака ишчезава; да су лепота лица и снага тела попут траве што се сада зелени на пољима, а сутра већ вене; да је сав живот наш попут сна који ноћу видиш а изјутра заборавиш. У огледалу смрти увиђамо, најзад, и да тело није ништа друго до незнатни прах. Због тога је тако велика сила сећања на смрт. Оно нам јасније од свега открива суштину ствари у свету, бит нашег живота и срж стања у којима се налазимо. Чим сагледамо да су све ствари овог света пустошне, да је живот наш и да смо ми сами тек незнатни прах, ми ћемо презрети овај телесни живот, и са свом ревношћу и усрђем се посветити духовном животу.“67

66 67

Добротољубље, III том, Манастир Хиландар, 2003, 213. Материк, Манастир Хиландар, 1997, 28.

38

Свети Симеон Нови Богослов (949-1022): „Као што тело умире када се од њега одваја душа, тако и душа гине када се од ње одваја Дух Свети. Жалац ове смрти јесте грех, јер су смрт и трулеж последице греха. Душа је кроз грех умрла за живот вечни, одвојивши се од Духа Светога и од царства Његовог. Видиш ли каква је веза између душе и тела, односно да тело не може живети без душе? И опет, како се душа удаљава и оставља тело са којим је била заједно и чијим је посредством испољавала своју снагу и делатност? Ово видећи, помисли да је на сличан начин и првостворени човек био сједињен са Светим Духом Саздатеља свега, Бога; али пошто је прелашћен од лукавог ђавола, и пошто је злоупотребио слободну вољу којом га је Бог обдарио, прекршио је заповест Божију и одмах био лишен благодати Светога Духа, која га је закриљавала. Услед овога замрла је душа, а затим је и тело умрло; и телесна смрт догодила се на такав начин да се након ње, која нам је видљива, ми домишљамо о смрти душе, која нам је невидљива: јер смрт и трулеж тела јесте прилика (представа) смрти и разврата душе.“68 Архимандрит Софроније (1896-1993): „Створитељ овог света живи вечно. Он је у основи нашег бића и Његова снага је довољна да нас васкрсне 68

Господ није створио смрт, 90.

39

после наше смрти. Али, искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из "ништавила". Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебљивим Бићем.“69 Свети Амвросије Милански (око 340-397): „У природи није било смрти, али се она касније претворила у природу, јер Бог у почетку није установио смрт, него ју је дао уместо лека. (...) Творевини Божијој, заправо, није била потребна смрт када је човек, обитавајући у Рају, био награђен свим добрима, али је, након грехопада, услед свакодневних напора и неподношљивих уздаха, људски живот постао несрећан и требало је одредити крај злу, требало је да смрт врати оно што је живот одузео, јер бесмртност без благодати у много већој мери представља бреме него корист.“70 „Смрт је недостојна јадиковања, као прво, зато што је свима својствена, а уз то нас и избавља од жалости и несрећа овога века и, након што отпочинемо од овоземаљског труда она, слично сну, васпоставља животност и силе. Благодат васкрсења може да уклони сваку тугу и бол, ако верујемо да са Архимандрит Софроније, О молитви. Збирка чланака, Манастир Хиландар, 2000, 59.

70 Господ није створио смрт, 375.

69

40

смрћу ништа не пропада, него да она, штавише, води ка непропадљивости и вечности.“71

О ВАСКРСЕЊУ Χριστὸς

ἀνέστη

ἐκ

νεκρῶν,

θανάτῳ

θάνατον πατήσας, καὶ

τοῖς

ἐν

τοῖς

μνήμασι

ζωὴν

χαρισάμενος. Хрїстосъ воскрєсє изъ мєртвыхъ смєртїю смєрть поправъ, и сущимъ во гробјахъ животъ даровавъ. (Тропар на Васкрс) Васкрсење мртвих (грч. ἀναστασία τῶν νεκρῶν, лат. resurrectio mortuorum) је хришћански антипод смрти.72 Вера у васкрсење тела умрлог присутна је већ у Старом завету. Илија Тесвићанин моли Бога да оживи удовичиног преминулог сина, „и Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дијете душа 71 72

Исто, 366-7. Брија, Речник православне теологије, 494.

41

његова, и оживје.“73 Јелисије буди из смрти сина Сунамке,74 па и сами посмртни остаци његови били су довољни за оживљавање умрлих: „И догоди се кад погребаваху некога човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје.“75 Праведни и многострадални Јов, и поред тешких искушења која га сналазе, каже: „Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом. И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.“76 О општем васкрсењу мртвих говори се у пророчким књигама Старога завета: „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље; јер Господ рече.“77 „Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце.“78 „Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу 1. Цар. 17, 22.

2. Цар. 4, 35.

75 2. Цар. 13, 21.

76 Јов 19, 25-6.

77 Ис. 25, 8.

78 Ис. 26, 19.

73 74

42

вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.“79 „И много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни.“80 О очекивању васкрсења може се прочитати и у Другој књизи Макавејској, која спада у тзв. девтероканонске књиге: „а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење (=васкрсење) живота.“(7, 9) „Јер кад не би очекивао да ће и ови погинули васкрснути, било би сувишно и неразумно молити за мртве.“(12, 44)81 Свој потпуни израз, међутим, васкрсење добија у Новом завету Господа нашег Исуса Христа. Централна личност васкрсења је Син Божији, „Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

Јез. 37, 12-4. Дан. 12, 2.

81 Књиге Макавејске, у преводу са јелинског изворника Епископа б. ЗХП Атанасија, Требиње – Никшић – Врњци, 2002.

79 80

43

И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на Небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја...“82 Никео-цариградски Символ вере коначно је уобличен на Другом васељенском сабору, одржаном 381. године у Цариграду. Завршава се речима: „Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.“83 Христос је „ради нас људи“, дакле целог људског рода, дошао носећи спасење.84 Кроз Њега, истинског Бога и истинског Човека, пали човек је добио искупљење од греха, помирење са Богом и ослобођење од проклетства смрти.85 Христос је Символ вере, чл. 3-7. Исто, чл. 11-12.

84 „А Он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета.“ – Јн. 2, 2; упореди и 1. Тим. 2, 3-4.

85 О тумачењу Символа вере види: В. Н. Лоски, еп. Петар (Луиље), Тумачење Символа вјере, Светигора, 2006; Свети 82 83

44

„распет за нас“, предао се вољној смрти да би уништио њену власт. Сишао је у Ад, победио Сатану и смрт и васкрсао, јер смрт није могла да победи Богочовека. Спасење човечанства остварује се, дакле, у јединству Бога и човека у Христовој личности.86 Богочовек Исус Христос побеђује смрт не „ослобађањем“ душе од тела или уни-штењем тела, већ васкрсењем тела.87 Четрдесет дана по Васкрсењу Син Божији се узнео на Небо и то у свом људском телу, „да увери све који повероваше у Њега да ће се и они тако узнети на небо после општег васкрсења

Владика Николај, Вера светих. Катихизис Источне православне цркве, Земун – Сопоћани, 2003, 29-46, 63-8.

86 „Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио.“ – Свети Григорије Богослов, Архиепископ Цариградски, Празничне беседе, превео са грчког епископ Атанасије, Требиње – Врњачка Бања, 2001, 57, 179; „И Син Божији пристаје да постане и назове се Син Човечији; не мењајући оно што је био – јер је непроменљив, него примајући (на Себе) оно што није био – јер је човекољубив, да би Несместиви постао сместив, и кроз тело, као кроз завесу, сјединио се са нама; (...) и пошто је изумитељ зла (=ђаво) мислио да је непобедив, обманувши нас надом обожења, (сада) сам бива обманут истицањем напред тела, да би напавши Адама – налетео на Бога, и тако Нови Адам старога (Адама) спасе, и осуду тела укине, пошто смрт буде усмрћена телом.“ – Исто, 78-9.

87 Алевизопулос, 68.

45

мртвих.“88 Према томе, када говоримо о васкрсењу мртвих, мислимо на наша тела, која ће Бог, попут душа, учинити бесмртнима. Каква је природа тако васкрслога тела? „Несумњиво да су тијело васкрсло и тијело погребено један исти субјекат, али модус њиховог постојања је различит.“89 „Међутим, наше живљење је на небесима, отуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“90 При Другом Христовом доласку опет ће бити сједињена душа с телом, јер човек може на Суд Божији само као целовита личност.91 Свака ће душа притом, у сагласности са својим делима, бити одевена у тело бесмртно, духовно и непропадљиво: „Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испуниСв. Владика Николај, 42. В. Н. Лоски, еп. Петар, 29. „Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити.“ – 1. Кор. 15, 51.

90 Фил. 3, 20-1.

91 „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло.“ – 2. Кор. 5, 10.

88 89

46

ти она ријеч што је написана: Победа прождрије смрт.“92 „Смрт није ишчезнуће или уништење човека и његове личности, него прелаз у јединствену егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу, природна особина тела чува се, а ишчезла је пропадљивост, односно распадање. Тело, дакле, остаје као материјална супстанција, а његове функције које су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, боље речено, тело је апсорбовано од продуховљене душе коју обавијају божанске нестворене енергије.“93 Свети Григорије Богослов (329-390), један од највећих и најученијих отаца Цркве, на више је места богонадахнуто говорио о смислу Христовог страдања, Његове искупитељске жртве и васкрсења. Наводим краћи цитат из његове 38. беседе („На Богојављење“): „И као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо. Јер треба да доживим добри повратак. И као што су (грехом Адамовим) од добрих ствари дошле жалосне, тако ће (са 92 93

1. Кор. 15, 53-4. Брија, Речник православне теологије, 73.

47

Христом) од жалосних опет повратити се добре. "Јер тамо где се умножио грех, онде се још већма умножи благодат" (Рим. 5, 20). И ако (нас) је окушање (забрањеног плода) осудило, колико нас је већма оправдало Христово страдање?“94 Шта након такве жртве и искупљења треба да ради хришћански верник? Ништа друго до да живи у Христу.95 Да се вратимо на тумачење Символа вере с почетка овог одељка: „У Христу, посредством Духа Светога живот вјерних се преображава, зато што хришћанин иако живи у "овом свијету" није од "овога свијета". Његов поглед је устремљен ка Царству свјетлости, зато се Символ вјере и завршава радосним исповиједањем надања у васкрсење и живот будућег вијека у ком више неће бити "ни болести, ни жалости, ни уздисаја."“96

Св. Григорије Богослов, Празничне беседе, 48. Упореди код св. апостола Павла: „Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ – Рим. 5, 18-9; „Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови.“ – 1. Кор. 15, 21-3.

95 „И Он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе.“ – 2. Кор. 5, 15.

96 В. Н. Лоски, еп. Петар, 30.

94

48

Или, како то каже отац Александар Шмеман (1921-1984): „И уколико учиним својим Христов живот, и жеђ и глад за Царством, и очекивање Христа и опит Христа као живота – и сама смрт моја ће постати усхођењем у живот. Ја не знам када ће наступити и како ће се остварити последње испуњење свега у Богу. Мени није ништа познато о свим тим "када" и "како". Ипак, ја знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелаз и његово претварање у Царство Божије, те да је њеном светлошћу, њеним миром и радошћу у Духу Светом већ прожет живот. Јер, Христос је васкрсао и живот живи.“97

ХРИШЋАНСКА ДИМЕНЗИЈА СТРАХА ОД СМРТИ „Зашто да се бојим смрти? За нас смрт значи велику радост. Одувек смо били, увек ћемо бити.“ – Свети Серафим Саровски (1759-1833)

Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, 2004, 74. Види и 1. Јн. 5, 12: „Онај који има Сина има живот; ко нема Сина Божијега нема живота.“ 97

49

Заиста, имајући у виду пролазност и краткотрајност овога живота, који је тек трен у односу на вечност која ће наступити после наше смрти, чини се да у животу хришћанина таквом страху нема места. Па ипак, страх од смрти постоји, како код неуких и неупућених, тако и код образованих и мислећих људи, па и код оних који су још за овога живота стекли ореол светости. Овај страх, међутим, у Хришћанству добија једну потпуно нову димензију. На први поглед, то јесте страх од пролазности живота и неизвесности с којом се суочавамо на његовом крају: „Плачем и ридам када мислим о смрти и гледам како у гробовима безоблична, без славе и безлична лежи по образу Божијем саздана наша красота. О чуда, каква нам се тајна догоди? Како смо предани трулежи? Како смо се подјармили смрти?“98 Свети Теодор Студит, у једној од својих беседа упућених манастирској братији, каже: „Сетивши се смрти једног од поштоване братије, ја сам застењао и ожалостио се душом мојом помишљајући на престављење, на раздвајање и одељивање душе од тела, и на узимање у другу земљу, на ступање на неки други пут, на прелажење у дру-

Свети Петар Дамаскин, Подсетник пустињског трезвоумља, Манастир Хиландар, 2001, 46.

98

50

ги, необични, неиспитани, непознати, необјашњиви и неизрециви свет...“99 Ако пређемо на неке од духовника нама ближег времена, видимо да се мишљење о смрти и страху од ње није променило. Један од стараца чувеног руског манастира Валаама писао је, средином XX века, следеће: „Људској природи својствено је да се боји смрти. Смрт није ушла у људски род по неком природном току ствари. Баш зато што је неприродна, природа се људска боји смрти и бежи од ње. (...) Многи кажу: "Ја се не бојим смрти, спреман сам да одмах умрем." То је само наклапање, када се смрт приближи, страх ће се сигурно јавити!“100 Овде би, уствари, требало направити разлику између „обичног“ страха од смрти и дрхтања пред њом, као што чине неки свети оци. Свети Јован Лествичник (525?-608?) тако, каже: „Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак

Добротољубље, IV, 106. Писма валаамског старца, Српска православна парохија Линц – Аустрија, 163.

99

100

51

неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе.“101 Христос, дакле, будући безгрешан, не дрхти. Шта је са нама грешнима? „Све до изласка одавде дрхти за себе због неизвесности будућности, с обзиром да си због самовлашћа (тј. слободе) створен са отвореношћу за непостојаност и промењивост“ – речи су преподобног Теогноста.102 Ава Исаија (XIVXV век) пак, каже: „Ми треба да се бојимо неизвесности смрти, будући да не знамо у каквом ће нас стању затећи.“103 Сада је већ јаснији разлог за страх од смрти који се јавља чак и код светих отаца, без обзира да ли се о њему говори као о дрхтању, бојазни, страху, стрепњи или нечему сличном. Страх од смрти постаје страх од тога да нас смрт не затекне неспремне, јер „и ја и ти сваки дан и сваке ноћи само једно радимо: идемо или ка вечном блаженству или ка вечним мукама. Пут светих еванђелских врлина води нас у вечно блаженство – рај; пут

Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 2003, 6. поука.

102 Добротољубље, III, 297.

103 Материк, 167.

101

52

непокајаних и неисповеђених грехова води нас у вечне муке – пакао.“ (Ава Јустин Ћелијски)104 Свети Јефрем Сирин (306-373) каже: „Присетио сам се оног часа и задрхтао. Помислио сам на Страшни суд и – ужаснуо се. Помислио сам на рајско весеље и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам све док ми није понестало сила за плакање, будући да сам у лењости и расејаности провео своје дане, и у нечистим помислима проживео своје године. И нисам схватио како су они прохујали, нисам осетио како су они протекли. Дани су се умањили, а моја безакоња су се умножила. Авај! Шта ћу радити у час када ме окруже познаници који су ме прослављали видећи ме у побожном чину, иако сам у унутрашњости био пун безакоња и нечистоте, заборављајући на Господа који испитује срца и утробе.“105 Свети Кирило Александријски (†444. године) наставља у сличном духу: „Бојим се смрти због горчине њене. Страшим се геене бесконачне. Ужасавам се тартара, где ни најмање топлине нема. Грозим се таме, камо се ни трачак светлости пробити неће. Трептим кад помислим на црва који ће разједати неподнишљиво, и чијем нагризању неће бити краја. Цептим пред ангелима страшним који Еп. Мелентије Хиландарац, Духовно злато којим се небо купује, Београд, 1981, 142.

105 Добротољубље, II том, Манастир Хиландар, 2000, 241.

104

53

ће бити присутни на Суду. Ужас ме обузима при помисли на дан страшног и нелицепријатног Суда, на страхобни престо, на праведно Суђење. Стравим се реке огњене што пред престолом тече, киптећи грозовитим пламеном чији су језици попут мачева оштрих. Плашим се мука непрекидних. Дрхтим пред казнама којима краја бити неће. Зебем од мрака. Тресем се пред тамом најкрајњом. Стрепим од ланаца што никада неће бити раскинути – од шкргута зуба, од ридања неутешног, од неминовних разобличења.“106 Такав Суд очекује све оне који свој живот проводе немарно. „Какав ћемо страх и трепет сусрести при свом исходу уколико будемо немарно проводили свој живот, нарочито онога страшног дана када арханђелова труба пробуди све људе, сваки народ, свако поколење и свако племе.“ (Свети Теодор Студит)107 Ето опет речи о припреми за смрт. Припрема за смрт подразумева темељно покајање за своје грехе, знане и незнане, учињене хотимично и нехотице.108 Покајање (μετάνοια, у буквалном преводу Господ није створио смрт, 50. Добротољубље, IV, 77.

108 „Јер свест о гресима нас увек мучи, а нарочито онда кад треба да будемо одведени на тамошње муке и Страшни суд.“ – Свети Јован Златоусти, у: Господ није створио смрт, 31.

106 107

54

преумљење, „промена ума“, односно потпуни преображај ранијег стања нашег ума), свеобухватно, дубоко и искрено, није лако ни једноставно, на шта упозоравају и свети оци. Када је ава Сисоје био на самрти, замолио је анђеле који су дошли по њега да га оставе да се још покаје. Оци који су посматрали његове последње овоземаљске тренутке приметили су да велики старац нема потребе за покајањем. На то је ава Сисоје одговорио: „Заиста вам кажем да не знам ни да ли сам почео.“109 Свети Јован Лествичник, указујући на потребу сталног кајања, говори: „Не варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш лако надокнадити изгубљено време: ни читав један дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што си му само тог дана згрешио.“110 Управо у томе је велики педагошки значај страха од смрти у животу хришћана. Смрт нас може стићи сваког трена, и после ње стајемо пред Господа спремни или неспремни. А Он вели: „Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“111 Ава Варсануфије и Јован Пророк, попут многих отаца пре и после њих, саветују нас да се увек бојимо

Врлинослов, I, 58. Лествица, 6. поука.

111 Мт. 24, 42.

109 110

55

смрти која ће нас сигурно сустићи, јер мислећи о њој нећемо сагрешити пред Богом.112 Свети Теофан Затворник (1815-1894), у једној од беседа упућених руским монахињама, говори о истом: „Вазда над собом гледајте око Божије које нетремице посматра срце ваше, те се чувајте да га не ожалостите нечиме што би му било неугодно. Зар пред царем не бисте стајале са страхом и трепетом? Па, како онда без страха да излазите пред лице Господње, пред Сведржитеља у чијој је руци и живот и смрт? И, с друге стране, шта је наш живот? Упоредићемо га са ходањем по стрмим литицама, где свакога трена вреба опасност да се оклизнемо и сурвамо у бездан. Како онда корачати без страха и бојазни?“113 Страх од смрти представља, дакле, страх од доласка пред лице Божије. Још је у Причама Соломоновим забележено да је „почетак мудрости страх Господњи“ (1, 7). То је тај, толико битан, страх Господњи, који нас тера да пазимо на себе, да упознајемо себе, и сматрајући се недостојним Божије милости, увек тежимо бољем, врлинском животу. Колико пута нам се на причешћу десило да смо се осетили недостојним примања Христових Духовно руковођење, Манастир Хиландар, 2000, 377, одговор 798.

113 Материк, 77.

112

56

тајни? Наравно да смо недостојни! Не постоји смртно створење које је достојно да се причешћује Телом и Крвљу Господњом. Али ту се налази и суштина Божијег милосрђа. Не постоји грех који превазилази Његову милостивост.114 Зато, колико год то изгледало нелогично, не постоји никаква стварна контрадикторност међу светим оцима када они, као што је већ наведено, с једне стране инсистирају на страху од смрти, или пак, на другом месту, поричу тај страх. Један од свремених грчких стараца (XX век), Епифаније (Теодоропулос) (1930-1989), каже: „Смрти се не бојим, наравно, не због свог труда већ зато што верујем у Божију милост.“115 Свети Јован Лествичник и блажени Дијадох Фотички изричу сличне мисли и прихватању смрти: „Као што оци тврде да савршена љубав на може пасти, тако и ја мислим да је савршено осећање смрти слободно од страха,“116 и „Крајња граница савршеног преображаја у сладосном 114

благ,

„Милостив је и добар Господ, спор на гњев и веома

Не гњеви се једнако, нити се довијека срди. Не поступа с нама по гријесима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост Његова к онима који га се боје.“ – Пс. 103, 8-11.

115 Дионисије Тацис, Поуке грчких стараца, Цетиње, 2002, 133.

116 Лествица, 6. поука.

57

окушању Бога јесте прихватање тескобе смрти као радости.“117 Или, нешто јаснијим речима преподобног Нила Анкирског († око 450. године): „Свагда очекуј смрт, али се немој бојати: и једно и друго су црте мудрољубља.“118 Оно чега се заиста треба плашити јесте права смрт – смрт душе.

О ПРАВОЈ СМРТИ „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.“119 Свети Амвросије Милански, позивајући се на Свето писмо, помиње тројак карактер смрти. „Једна је смрт када умиремо за грех и живимо ради Бога. Зато је блажена та смрт која нас, будући невезана за кривицу и предана Богу, одваја од смртног и посвећује бесмртном.“ Друга смрт представља разлучење душе од тела, крај овоземаљског живота. Трећа смрт је смрт душе: „Која душа згреши, она ће погинути (Јез. 18, 4), јер она умире за Бога, не због своје слабе природе, него због своје кривице. Та Добротољубље, III, 17. Добротољубље, II, 212.

119 Мт. 10, 28.

117 118

58

смрт, међутим, није губитак живота него пад због греха.“120 Ова последња је, заправо, и најстрашнија смрт, јер се баш греха, који удаљава од Бога, морамо највише плашити: „Нећемо се дакле тако много старати о погребењу код куће, и задрхтаћемо не пред смрћу, него пред грехом.“121 Јер, „истинска несрећа је само грех и вечна смрт, односно вечна одвојеност од Бога.“122 Права, вечна смрт, изазвана грехом, постоји пре телесне смрти, као што истичу многи свети оци: „На делу, у искуству, у сили и истини постоји смрт још пре природне (телесне) смрти, као што постоји васкрсење душе још пре васкрсења тела.“123 Свети Макарије Велики (300-390) говори следеће о истинској смрти: „Истинска смрт је унутра – у срцу, и она је скривена; њоме умире унутарњи човек. Стога, ако је неко прешао из смрти у скривени живот, он заиста заувек живи и не умире.

Господ није створио смрт, 372-3. Свети Јован Златоусти, у: Господ није створио смрт, 316.

122 Алевизопулос, 195. „Суштина зла или греха састоји се у удаљености од Бога, у удаљености од апсолутног Добра и јединственог добра свима створењима.“ – Лав П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор, 1997, 196.

123 Свети Симеон Нови Богослов, у: Добротољубље, V, 48.

120 121

59

Чак и ако тела таквих временом пропадну, опет ће васкрснути у слави јер су освештана.“124 Свети Григорије Палама (1296-1359) такође је говорио о смрти душе: „Удаљавање душе од тела јесте смрт тела, а одвајање Бога од душе јесте смрт душе. Заправо, права смрт и јесте смрт душе. На њу је указивао Бог када је у рају, дајући заповест, рекао Адаму: У који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умрети (Пост. 2, 17). И његова душа је реченог часа умрла, иако је његово тело наставило да живи све до девет стотина тридесет година.“125 „Истински живот душе јесте Божанствена светлост која долази од плача по Богу, као што су рекли оци. Смрт, пак, душе јесте лукави мрак који на њу долази од жалости овога света.“126 Господ Исус Христос зато с правом говори: „Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.“127 Удаљавање од Бога је удаљавање од живота: „Истинска је једино она смрт која душу од Бога удаљује, а не она што је од тела разлучује. Јер Бог Господ није створио смрт, 85. Добротољубље, V, 226.

126 Исто, 241.

127 Јн. 8, 12. И још: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ – Јн.

17, 3.

124 125

60

је живот; и ко себе самога од Њега одваја, тај умире и нема смелости пред Богом, јер се од живота удаљио. Истинска смрт јесте смрт од ђавола.“ (Свети Кирило Александријски)128 На крају овог одељка, након свега горе наведеног, обраћамо се једноставним и лако памтљивим речима светог Максима Исповедника (580-662), који закључује: „Смрт у правом смислу јесте одвајање од Бога.“

129

128 129

Господ није створио смрт, 59. Добротољубље, III, 148.

61

ТРЕЋИ ДЕО

СЕЋАЊЕ НА СМРТ

ШТА ЈЕ СЕЋАЊЕ НА СМРТ? Сећање на смрт представља својеврсно размишљање о смрти. Оно је, пре свега, сећање на Суд Божији, јер ће се, након разлучења душе од тела, судити „свакоме по дјелима његовим“.130 Тренутак смрти је неизвестан, и ми до самог овоземаљског краја не смемо бити немарни према нашем спасењу, јер „душа ће добити уздарје према стању у коме при смрти буде затечена“.131 Нису, нажалост, сви подједнако ревносни у старању о свом спасењу. Превише нас је исувише везано за овоземаљско. Сећање на смрт, као духовна делатност, зато се најчешће и везује за оне који су остатак свог овдашњег живота предали Богу и оноземаљском. Реч је, наравно, о православном монаштву. Размишљање о смрти спада у најважније мисаоне активности сваког монаха – подвижника. Духовни живот монаха испуњен је двојаком умном делатношћу: молитвом и медитацијом. Медитирање 130 131

Мт. 16, 27. Преподобни Никита Ститат, у: Добротољубље, V, 75.

62

се, пак, углавном састоји од сећања на смрт (μνήμη θανάτου) и сећања на Исусове муке (μνήμη παθημάτων Ἰησοῦ). Сећање на смрт је „свеопшта монашка традиција Истока“, која, пре свега, „има педагошки значај“. „Медитирајући смрт, аскет жели да у живом сазнању пролазности свега земаљског живота постигне што потпуније одвајање од света, да достигне врлину непристрашћа.“132 „Подвижник треба да се ослободи свега што је у њему и око њега начињено по мери човека, да буде спреман да се одене у друго ја, да уђе у један други живот, да прими Онога који човека превасходи, да прими Бога. Умревши тако за свет биће васкрснут за (бого)сазнатељни живот. (...) У својој потпуној повучености монах ће имати верног друга у истрајном сећању на смрт. (...) Подвижник има ужасан страх од смрти, јер га ова може снаћи у часу у коме он није за њу спреман; он се ужасно плаши смрти као богоодвојености, од смрти у контемплацији која би значила васкрснуће за овај свет. Сећајући се смрти, он се бори против ње и дела за вечност.“ Ово је тачка у којој се монашко учење

Димитрије Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд, 1968, 95-6.

132

63

подудара са оним делом хеленске философије оличеним у Платоновом Федону.133 Да бисмо могли одговорити на питање шта је то сећање на смрт, можда би најбоље било да најпре наведемо шта сећање на смрт није. „Под појмом – сећање на смрт, свети оци нису подразумевали посебну мисао о смрти и њеним последицама, мисао која често узнемирава сваког грешника и од које он покушава да се избави; нису подразумевали ни несумњиву увереност о смрти као неизбежном уделу сваког човека, што је иначе увереност хладног ума који на све гледа уопштено, као из далека, као на нешто што се њега не дотиче; нису подразумевали најзад, ни само очекивање блиске смрти, што иначе на телесног човека наводи ужас. Не! Под њим оци Цркве схватају посебно духовно сагледавање које се лакше може осетити по његовом спасоносном дејству на душу, него што се може одредити и изразити речима.“134 Епископ Јеротеј Влахос, у речнику на крају своје књиге Вече у пустињи Свете Горе, даје следеће објашњење овог појма:

Татакис, Историја византијске философије, 65. Православље као правоживље, саставио А. В, Манастир Хиландар, 1998, 24.

133 134

64

„Сећање на смрт (μνήμη θανάτου) – То није само свест о крају нашег биолошког постојања, него више од тога. Реч је о осећању сопствене смртности – условљене „хаљинама од коже“ које човечанство носи од тренутка пада. Сећање на смрт се буди благодаћу Божијом и ствара жељу за покајањем. Сећање на смрт јесте такође искуство губитка благодати Божије.“135 Архимандрит Софроније (1896-1993), писац знамените књиге о светом Силуану Атонском, на више места помиње посебно духовно осећање које прати благодат сећања на смрт: „Сећање на смрт почиње доживљавањем краткотрајности овоземаљског живота. Ово доживљавање бива понекад слабије, понекад снажније, а понекад прелази у дубоко осећање трулежности и пролазности свега земаљског, услед чега се мења човеков однос према свему у свету. Све што не траје вечно губи свој значај и у човеку се рађа осећање бесмислености сваког стицања на земљи. Пажња ума се окреће од спољашњег света и усредсређује унутра. Душа се поставља пред несхватљиву дубину таме. Ово виђење душу доводи до ужаса који побуђује на усрдну молитву која не престаје ни дању ни ноћу. Епископ Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе. Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве, Манастир Хиландар, 2000, 136.

135

65

Време почиње да губи своје трајање, али у почетку не због тога што је душа угледала светлост вечног живота, већ, напротив, због тога што је читаво биће прожето осећањем вечне смрти. Најзад, пролазећи кроз многе и различите ступњеве, душа се под утицајем благодати уздиже у област беспочетне Божанске светлости.“136 Пут ка Вечном „почиње нашим силаском у пакао“.137 Сећање на смрт, упркос свом делимично негативном карактеру, „пресеца деловање страсти и тиме полаже темељ за корениту промену целокупног нашег живота и опажања свих ствари. Чињеница да нам оно даје да доживимо своју смрт као крај целокупног створеног света, потврђује нам Откривење о томе да је човек образ Божији и да је као такав способан да у себе смести и Бога и створени козмос“.138 „Чудан је и ничему сличан живот Хришћанина: богоостављеност и мрак вечите погибли преплићу се са јављањем Бога у Нетварној Светлости. Слично томе се при благодатном сећању на смрт вечност у Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар, 2001, 106.

137 Исти, Видети Бога као што јесте, Манастир Хиландар, 2001, 53; „Искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из „ништавила“. Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебивим Бићем.“ – Исти, О молитви, 59.

138 Исто, 14.

136

66

почетку представља под знаком минуса, тј. као свеопште гашење бића, да би се затим преобликовала у примање Светлости Васкрсења.“139 Сећање на смрт прати чудан осећај очајања због удаљености од Бога. Из тог очајања рађа се врела молитва,140 а сећање на смрт „постаје позитивно искуство васкрсења душе, пошто Нетварна Светлост, која силази на човека који се моли, у њему породи дубоку молитву за свег Адама“.141 Послушајмо, најзад, шта о сећању на смрт кажу свети оци. Преподобни Антоније Велики (251-356): „Свагда се сећај изласка из тела и не испуштај мисао о вечној осуди. Уколико будеш тако поступао, нећеш никада сагрешити.“142 „Сећајући се и помишљајући на зла после смрти, словесна и богољубива душа живи побожно да не би била осуђена и да их не би допала.“143 „Умири сваки дан да би живео. Јер, ко се боји Бога живеће у векове.“144 Исто, 108. Исти, О молитви, 72.

141 Исти, Видети Бога као што јесте, 166.

142 Добротољубље, I, 88.

143 Исто, 71.

144 Исто, 89.

139 140

67

Преподобни Јефрем Сирин (306-373): „Непрестано се сећај смрти и свога гроба уколико хоћеш да ти Бог дарује сузе, скрушеност и бестрашће.“145 „Ако си истински заволео Господа, ако се стараш да задобијеш Царство и ако си дао завет да ћеш се трудити због својих грехова, сећај се Суда и вечних мука, са страхом очекујући свој одлазак из овога света.“146 Свети Василије Велики (329-379): „Шта је својствено Хришћанину? Да сваки дан и час буде бодар и спреман за савршено угађање Богу, знајући да ће Господ доћи у час у који га нећемо очекивати.“147 Свети Јован Златоусти (око 340-407): „Ништа толико не помаже унутрашњу промену и топлу пажљиву молитву као сећање на

Добротољубље, II, 361. Исто, 362.

147 Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 1999, 90. Када је Еуб, знаменити александријски философ, упитао светог Василија Великог која је то најузвишенија хришћанска философија, овај му је одговорио да је „највећа философија под небом да увек имамо пред собом сећање на смрт.“ – Господ није створио смрт, 150, 156.

145 146

68

смрт и на Страшни суд у светлосној или тамној вечности.“148 Свети Амвросије Милански (око 340-397): „Размишљање о смрти није ништа друго до извесно раздвајање тела и душе, јер сама смрт и не значи ништа друго него разлучење душе од тела.“149 Преподобни Исихије Јерусалимски († 432/3): „Мислимо непрестано на смрт, будући да се од тог сећања рађа напуштање свих брига и сујета, чување ума и непрестана молитва, непристрасност према телу, мржња према греху. Из њега се, ако хоћемо рећи истину, рађа свака жива и делатна врлина. Стога, уколико смо у могућности, мислимо на смрт непрекидно као што непрекидно дишемо.“150 Преподобни Нил Анкирски (погрешно назван Синајски, † око 450): „Мудар је човек који пре оствареног покајања не престаје да се са тугом сећа својих грехова и праведне осуде на вечни огањ.“151 „Ноћу и дању

Обитавање безграничног у срцу, 55. Господ није створио смрт, 372.

150 Добротољубље, II, 146.

151 Исто, 170.

148 149

69

гледај на свој задњи дан, па те никаква љубав према садашњем животу неће привезати за земљу.“152 Преподобни Исаија Отшелник († 489): „Онај ко очекује Страшни суд на који има да изађе, на сваки начин ће се усиљавати да му се у онај страшни час не затворе уста, немајући шта да каже као оправдање.“153 „Свакодневно помишљај: ''Само ћу данашњи дан провести у овом свету'', и нећеш сагрешити пред Богом.“154 Свети Јован Лествичник (525?-608?): „Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање.“ „Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од сваког другог подвига.“155 „Као што је немогуће да гладан човек не мисли на хлеб, тако се не може спасти ни онај који не помишља на смрт и Божији суд.“156 „Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему Исто, 203. Добротољубље, I, 229.

154 Исто, 243.

155 Лествица, 6. поука.

156 Исто, 26. поука. Сличну мисао понавља и преподобни Нил Сорски († 1508): „Онај који тражи спасење треба да мисли на смрт као што гладан мисли на хлеб.“ – Обитавање безграничног у срцу, 55.

152 153

70

што је створено, и свецело одрицање од своје воље.“ „Човеку је немогуће, рекао је неко, немогуће је да побожно проведе данашњи дан, ако не буде мислио да је то последњи дан његова живота.“157 Свети Максим Исповедник (580-662): „Онај ко се уводи на пут благочашћа не треба само благошћу да се руководи на испуњавање заповести. Он и сећањем на строгост судова Божанствене правде чешће треба да се подстиче на подвиг. Тако ће он љубављу желети Божанствено, а страхом се уздржавати од рђавог.“158 Преподобни Филотеј Синајски: „Делатно сећање на смрт заиста садржи много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве и суза, чува срце, (учи) непристрасности према блату с обзиром да смо блато, постаје извор оштроумља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли страх Божији и очишћење срца од страсних помисли – садрже у себи (поштовање) многобројних Владичанских заповести. У њему се подиже тежак

157 158

Лествица, 6. поука. Добротољубље, III, 185.

71

непрестани подвиг, који представља сву бригу многих бораца Христових.“159 Свети Теодор Студит (759-826): „Постоје многа корисна казивања од којих душа долази до умилењаи скрушености. Ипак, ниједно није корисно колико најављивање смрти. Јер, смрт је за нас страшна тајна и када слушамо и када размишљамо.“160 „Има ли ичега благотворнијег и спасоноснијег за душу од сећања на смрт?“161 „Последњи час не стоји, већ се брзо приближава, а за понеке је већ пред вратима. Стојећи пред нашим очима и пред нашим ногама, нека нас он страши, смирава, чисти и отклања од кривице за било шта рђаво и скретање са правог пута, учећи нас да узајамни живот водимо у побожности, безметежности и добром једномислију, те изучавању Божанствених Писама, у чистој молитви и напору у складу са снагама.“162 Свети Симеон Нови Богослов (949-1022): „Онај ко успе да сећање на смрт буде његова сапутница свакако ће упорно тражити да сазна како ће му бити по исходу и удаљавању из овог Исто, 314. Добротољубље, IV, 432.

161 Исто, 388.

162 Исто, 50.

159 160

72

живота. Ко се, пак, приљежно стара да сазна будуће, најпре треба да се лиши свега садашњег.“163 Свети Филарет Московски (1782-1867): „Пази да не заборавиш своју бесмртност, да тај заборав бесмртности не постане смртоносни отров и за смртни живот твој и да те заборављена бесмртност не би убила заувек, ако ти се кад је не очекујеш и ниси спреман одједном јави. Не говори очајнички: сутра ћу умрети, да би се још необузданије предао уживањима смртног живота. Већ кажи с надом и страхом: ''сутра ћу умрети на земљи и родићу се или на небу или у аду''. Дакле треба хитати, треба се подвизавати, да би се хранио и учвршћивао у теби почетак небеског, а не адског рођења.“164

ПОРЕКЛО Сећање на смрт је Божија установа, по времену свог настанка старија и од саме смрти. Бог је Адаму, показујући на Дрво познања добра и зла, истовремено дао и сећање на смрт, речима: „у који дан окусиш с њега, умријећеш“. Видели смо да Адам 163 164

Добротољубље, V, 16. Господ није створио смрт, 19-20.

73

и жена његова нису послушали ову заповест, а видели смо и последице ове непослушности.165 У сваком случају, неки од светих отаца сећање на смрт називају и „кћерком Адамовом“.166 Сећање на смрт је дар Божији. Мисао о исходу из овог света, која се благодатном силом полаже у човека, представља основу врлинског живота хришћанина, без које се у души не може родити никакав добар подвиг.167 Јеромонах Никифор Теотокије, потоњи архиепископ Астрахански и Ставропољски (XVIII век), придаје, чак, подједнаку важност дејству које на човека остављају Божије присуство и сећање на смрт, наводећи као пример праоца Авраама. Господ се често јављао и говорио са Авраамом, али јављања су престала оног тренутка када је Авраам у Хеврону припремио себи гроб. Спремивши сам себи гроб, Авраам је у себи учврстио сећање на смрт, које је од тада, у недостатку видљивог општења са Богом, подгревало ревност његову, подстичући душу на добра дела. Јеромонах Никифор закључује: „Авраам живљаше Упореди: „Они изгубише сећање на смрт, и истога трена постадоше обнажени од врлине, лишише се нетрулежности, оставише живот по Богу и започеше телесно живљење.“ – Јеромонах Никифор Теотокије, Беседе на монашењу, у: Материк, 30.

166 Преподобни Филотеј Синајски, у: Добротољубље, III, 303.

167 Православље као правоживље, 23-4.

165

74

духовним животом док гледаше Бога пред собом; свети живот провођаше и од оног трена када поче да помишља на смрт. Докле гледаше лице Божије, Авраам украшаваше душу своју вером, љубављу и сваком врлином; исто тако, од доба када се поче сећати смртнога часа, праотац проведе остатак живота са страхом Божијим, са надањем на блаженство и осталим добрим делима.“168 Огромна душевна корист од сећања на смрт била је позната, дакле, и старозаветном човеку. Као потврду наведеног овде цитирам међу монасима нарочито често навођен стих из девтероканонске Књиге премудрости Исуса сина Сирахова (написане око 180. пре Хр): „У свим ријечима својим сјећај се своје кончине и навијек нећеш сагријешити.“ (Сирах, 7, 36)169 Старим Латинима је такође била позната ова мудрост, коју су они сажели у две речи: „Memento mori = сећај се смрти!“170 Свети апостол Павле, такође сажето, саопштава ову мудрост својој браћи у Христу, Материк, 28-9. Превео митрополит Амфилохије, Светигора, бр. 175, 2007.

170 Упореди и: „Memento, homo, quia pulvis es et in pulverem reverteris = Сети се, човече, да си прах и у прах ћеш се вратити.“ 168 169

75

поручујући: „сваки дан умирем“.171 Апостол Павле је, уствари, само подражавао и придржавао се заповести Господа Исуса Христа, који је говорио: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе и узме крст свој сваки дан, па нека иде за мном.“ (Лк. 9, 23)172 У српском синодалном преводу Новога завета, као и у преводу Вука Караџића, изостављен је део значења грчког изворника, изостављањем речи καθ' ἡμέραν = сваки дан.173 У овом случају, међутим, нарочито је битно нагласити ово „сваки дан“, које нас одвраћа од немарности и опомиње на потребу сталне будности и размишљања о смрти.

ПРАКСА Свети оци слажу се са тим да размишљање о смрти мора да буде непрестано. Наводим неколико краћих примера. Ава Евагрије Понтијски (346-399): 1. Кор. 15, 31. „Јер, ми нећемо сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. (...) Свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да мислимо да се нећемо пробудити.“ – свети Антоније Велики, у: Добротољубље, I, 26.

172 Превео др Емилијан М. Чарнић.

173 Види: Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир Хиландар, 1997, 124.

171

76

„Увек се сећај свог изласка и не заборављај вечни Суд.“174 Свети Јефрем Сирин : „Непрестано се сећај смрти и свога гроба уколико хоћеш да ти Бог дарује сузе, скрушеност и бестрашће.“175 Ава Доротеј († око 620): „Онај ко уистину жели да се спасе, не сме да буде безбрижан све до последњег издисаја.“176 Преподобни Јован Касијан (365-435): „Имајући пред очима неизвесност границе човековог живота, ми постојано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из тела.“177 Свети Теодор Студит: „Ми треба да смо пажљиви према сваком поступку, покрету и речи као да ћемо сваког тренутка бити узети одавде.“178 Због чега је то неопходно? Једноставно зато што је тренутак смрти неизвестан, и може наступити онда када му се најмање надамо. Преподобни Јефрем Сирин упозорава на то следећим речима: „Зар ћеш смрти рећи: ''Сачекај! Дај ми времена да се покајем.'' Отрезни се, вољени, отрезни се. Последњи час ће као замка доћи на тебе.“179 Немарност према тренутку свог исхода представља врло поуздану основу за нестарање о свом спасењу, Добротољубље, I, 461. Добротољубље, II, 361.

176 Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000, 99.

177 Добротољубље, II, 56.

178 Добротољубље, IV, 90.

179 Добротољубље, II, 240.

174 175

77

јер: „Онај ко очекује блиску смрт, не греши много, а ко је очекује кроз многе године, заплиће се у многе грехе.“ (Преподобни Исаија Отшелник, † 489. године)180 „Оно што се од нас иште јесте да при исходу одавде имамо добре залихе испуњавања заповести и угађања Господу нашем Исусу Христу.“ (Свети Теодор Студит)181 Јако је битно не заборављати на своју смрт ни на један тренутак, јер такво заборављање може довести у питање и само наше покајање пред Господом. „Ми треба да пазимо да нас ђаво из дана у дан не обмањује заборављањем смрти, те да нас изненада не приведе последњем часу у крајњој избезумљености, при чему нећемо бити у стању да било шта учинимо на делу покајања.“182 О значају непрекидног сећања на смрт и опасностима од ђаволових напада говори се и у духовним упутствима монаха Исаије (XIV-XV век?) монахињи Теодори: „Када монах храбро и са усрдношћу ступи у борбу, не рачунајући смрт ни у шта, са пуном ревношћу и жаром ушавши у блажено безмолвије, предавши себе на свако искушење и смрт, и презревши привремени живот, свет и само тело ради љубави Божије, Бог га покрива, не Добротољубље, I, 257. Добротољубље, IV, 64.

182 Исто, 326.

180 181

78

допуштајући ђаволу чак ни да му се приближи. Тада овај пакосник стане негде даље и чека тренутак монахове раслабљености. Чим монах макар на кратко пренебрегне сећање на Бога и на смрт, или почне да ради нешто световно, или себи дозволи да лута ван своје келије, он одмах насрће на њега, као дивљи вук на залуталу овцу. Уколико се монах одмах не обрати Господу, коначно ће пропасти, јер ће га он прождрати, будући да нема помоћника.“183 Сећање на смрт представља, усуђујем се рећи, универзално средство спасења на овоземаљском, привременом и краткотрајном путу ка Вечности врлинских Хришћана. Противник нашег спасења, међутим, поставља на том путу разне замке и лукавства, па је подвиг сећања на смрт суочен са многим тешкоћама и искушењима. Заборавношћу ометајући спасоносно сећање,184 Сатана се на сваки начин труди да расеје пажњу подвижника, покушавајући да га оптерети овоземаљским бригама. Зато свети Јован Лествичник и каже: „Онај који хоће стално да држи у себи помисао на смрт и на суд Материк, 156. „Ту кћер Адамову, тј. сећање на смрт, како рекох, одувек желех да имам за животну сапутницу, наиме, да са њом спавам, и да са њом разговарам о ономе што ће бити када се напусти тело. Међутим, у (мојој намери) ме је често ометала погибељна заборавност, тј. мрачна кћер ђаволова.“ – Преподобни Филотеј Синајски, у: Добротољубље, III, 303.

183 184

79

Божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива а да и не покреће руке.“185 Расејавање пажње врши се и „са десне стране“, кроз претеривање у изразима братске љубави и услужности. Даље, подвижник се лукаво уверава у добро стање телеснога здравља, при чему се у његовим мислима све даље и даље одлаже брига о тренутку исхода.186 Свети Јефрем Сирин о томе каже: „Немој веровати лукавоме који ти подмеће обмањиве помисли, говорећи: ''Још си млад и још много година треба да живиш. Стога се сада весели и немој жалостити своју душу. У старости својој ћеш принети покајање.'' Зар је могуће да си тако неразуман, брате, и да не знаш да те лукави обмањује? Ако се не покајеш у младости, тј. у узрасту који обилује снагом и када си у стању да поднесеш сваки труд и подвиг, у старости ћеш се, утолико пре, изговарати немоћу? И шта ћеш радити ако још у својој младости будеш узет одавде?“187 Свети Василије Велики говори на следећи начин о овим обманама нечастивог: „Господ каже: Данас, ако глас мој чујете (уп. Пс. 94, 8). Онај, пак, говори: ''Данас (посветите) мени, а сутра Богу''. Господ, међутим, гласно говори: ''Данас послушајте глас мој''. Схвати свог непријатеља. Он Лествица, 6. поука. Православље као правоживље, 30-1.

187 Добротољубље, II, 242.

185 186

80

не сме да нам саветује да сасвим отпаднемо од Бога, знајући да ће Хришћанима речено изгледати неприхватљиво. Он свој подухват извршава лукавством и варљивим уступцима. Он је мудар у чињењу зла (уп. Јер. 4, 22). Он види да ми људи живимо садашњим и да свако дело творимо ради садашњег. Лукаво нам пљачкајући ''данас'', он нам оставља наду за сутра. Када, пак, дође ''сутра'', опет долази злобни разделитељ и тражи ''данас'' за себе, (остављајући) ''сутра'' за Господа. Отимајући нам садашње уживањима и остављајући нашим надама будуће, он нас неприметно одвлачи од живота.“188 Наведеним искушењима треба додати и осећај тескобе који се јавља на почетку и на средини подвига, осећај који ђаволу даје повода да подвижника обесхрабри и одвоји од плодоносног труда на стицању сталног сећања на смрт.189 Наравно, крајње је погрешно журити се на духовном путу, тражити било какве врлине, па и сећање на смрт, пре времена.190 Беседе, 76. Православље као правоживље, 31-2.

190 Упореди: „Завири у душу неискусних подвижника, и наћи ћеш тамо порешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по 188 189

81

Онолико колико се ђаво труди да потисне у нама сећање на смрт, ми морамо устрајавати и борити се против његових лукавстава. Сећање на смрт је неопходно, чак потребније световњацима него монасима подвижницима.191 Сећањем на смрт боримо се против греха, те духовне смрти, и чини се да не постоји грех који не може бити побеђен спасоносним размишљањем о исходу. Потврду реченога потражићемо опет код светих отаца. ГОРДОСТ не обузима душе оних који стално размишљају о својој кончини. Сећање на смрт смирује душу, а „срце скрушено и смирено Бог неће презрети“.192 „Уколико се подвижник буде узвисивао, стећи ће суровог и силног смиритеља, који га може свести до ада. А уколико се буде смиравао, биће блиставо и узвишено узнесен, будући да Бог сопственом снагом узвисује смиренога.“ (Свети Василије Велипромислу Божијем нису дате у почетку њихова подвига, они непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига, преварени од стране ђавола, који их подстрекава да те врлине траже пре времена, те да не издрже и не добију их ни онда када би иначе био погодан тренутак за то.“ – Свети Јован Лествичник, Лествица, 4. поука.

191 Православље као правоживље, 38.

192 Пс. 50, 17 – према старословенском преводу; Даничићев превод (Пс. 51, 17): „срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже.“

82

ки)193 Каква је, у том смирењу, улога сећања на смрт? „Када нас духови који нападају на душу распаљују на душевне страсти, понајпре на самомнење и гордост (тј. мајку свих зала), ми треба да помишљамо на (предстојеће) распадање свога тела. На тај начин ћемо постидети надменост самољубивог самоузношења.“ (Блажени Дијадох Фотички)194 „Када тражимо славу, и када нам се она (нетражена) указује од стране људи, или када се из славољубља прихватимо неких подвига, сетимо се свог плача и помислимо одмах на онај страх и трепет са којим смо стајали пред Богом у нашој усамљеној молитви. Тако ћемо без сумње отерати бестидну таштину, тим пре ако се старамо да постигнемо истинску молитву. А ако ни то не помогне, подсетимо се одмах на своју смрт.“195 „Кад се сећам смрти, газим своју охолост и схватам да сам ништа. Осећам да су богатство, части и маштања о пролазном сујетни и бескорисни, а да само смирено самопознање, љубав према

Трагом јеванђелског подвига, 303. Добротољубље, III, 47.

195 Св. Јован Лествичник, Лествица, 22. поука.

193 194

83

ближњем и томе слично могу да ми помогну много у тренутку мог одласка.“196 Поменућу овде приповест из живота светог Силуана Атонског (1866-1938). Старац је, седећи једне ноћи у својој келији, имао много мука од ђавола. Замоливши Господа да му помогне и каже шта да ради да би их отерао, старац је у души чуо Божији одговор: „Горди увек тако страдају од ђавола“. На ново Силуаново питање: „Кажи ми шта треба да радим да бих стекао смирење?“ Господ је одговорио: „Држи свој ум у аду и не очајавај.“197 СРЕБРОЉУБЉЕ је, по речима светог апостола Павла, „коријен свију зала“.198 А шта рећи више кад сам Господ неразумном богаташу каже: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?“199 Ето опет сећања на смрт! „Помишљајући на смртност наше природе и неизвесност смртног часа, побојмо се да Дан Старац Данило (Димитриадис) (1846-1929), у: Д. Тацис, Поуке грчких стараца, 132-3.

197 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 351.

198 1. Тим. 6, 10.

199 Лк. 12, 20.

196

84

Господњи, који наступа као лопов у ноћи, нашу савест не затекне упрљану стицањем макар и једне паре. Јер, и она једна ће уништити све плодове нашег одрицања од света и учинити да се оно што је Господ у јеванђељу рекао богаташу односи и на нас.“ (Речи које преподобни Јован Касијан упућује монаштву)200 „Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати.“ (Свети Антоније Велики)201 „Онај ко изгуби злато или сребро, може стећи друго. Међутим, ко изгуби време у таштини овога живота, неће наћи друго. У час смрти он ће се много кајати, будући да ће његов удео бити са демонима.“ (Блажена Теодора)202 „Човеку који пребива у неграмжљивости непрестано на мисао долази сеоба из овог живота. Он прилаже свагдашње старање о припреми за то, бежи од сваког покоја, при чему мисао о пренебрегавању света трепери у његовом уму. Он стиче крепко срце које опасности сусреће без страха, не боји се смрти будући да свакочасовно ка њој устремљује свој поглед, невоље које га задесе Добротољубље, II, 49. Добротољубље, I, 26.

202 Материк, 126.

200 201

85

сусреће са весељем и радовањем знајући да достављају венце. Уколико се, пак, деси да стекне било шта пролазно, истог часа се у његовој души буди љубав према телу, ничу помисли о телесном покоју и о начинима да се дође до онога што томе служи. Од њега се, даље, одузима тврдоћа срца коју је имао док је у својој неграмжљивости био изнад света, и његову душу почињу да узнемиравају мисли које наводе страх за живот, услед чега од њега одлази крепко уздање на Бога.“ (Преподобни Исаак Сирин)203 РАЗВРАТ – НЕЧИСТОТА – БЛУД такође се побеђују сећањем на смрт. Свети оци нарочито инсистирају на правовременом пресецању похоте и порочних страсти: „Ма колико пута дневно да напада таква помисао (похоте – Д. Г), ви је у потпуности истребљујте и нећете бити осуђени. Уколико са том похотом заједно долази и помрачење помисли са осећањем тежине подвижништва, ти горе подигни очи срца свога, те ђавољу замку расеци помишљањем на могућност да се умре сваког часа.“ (Свети Теодор Студит)204

203 204

Добротољубље, II, 506-7. Добротољубље, IV, 35.

86

„Похоту кроте уздржање и труд, а истребљују безмолвије и сећање на смрт.“ (Блажена Теодора)205 „Сластољубље се уништава доласком туге, а страх од адских мука чини да вене похота.“ (Блажени ава Таласије)206 „Ако хоћеш да победиш блуд, заволи бдење и жеђ, увек мисли на смрт и никада не разговарај са женама. Тако ћеш победити.“ (Свети Јефрем Сирин)207 „Кога нападају телесне страсти, нека не занемарује кајање и оплакивање себе, да нас не би сустигао плач Суда.“ (Преподобна Пелагија)208 „При сваком сусрету с јачим искушењем, пред страшним изгледом смрти, гасиће се у нама порочне страсти, а чисти пламен љубави према Богу гореће у нама без гашења.“ (Игуман Антоније)209 „Нека се твоја душа чисти од злих успомена и нека се просвећује добрим помислима, држећи Материк, 139. Добротољубље, III, 227.

207 Добротољубље, II, 281.

208 Материк, 116.

209 Игуман Антоније, Вечне загробне тајне. Како живе наши умрли, њихова веза са живима, њихово блаженство и муке, прев. Живан М. Маринковић, Параћин, 2006, 20.

205 206

87

увек на уму изреку да у време изласка (из тела) сластољубиво срце представља тамницу и ланце, а трудољубиво – отворена врата.“ (Свети Теодор Едески)210 „И опет, рецимо да рђаве похоте распаљују твоју душу и бацају је у неуздржана и нечиста стремљења. Уколико, пак, пазиш на себе и сетиш се да ће оно што ти је сада слатко имати горак крај, да ће голицање које сада уживање изазива у нашем телу родити отровног црва који ће нас бесконачно мучити у геени и да ће распаљивање тела бити мајка вечног огња, уживања ће истог часа ишчезнути и дати се у бекство, док ће у души остати чудесна тишина и безмолвије, као што и присуство целомудрене госпође утишава жагор живахних служавки.“ (Свети Василије Велики)211 „Не чини ништа што те у Дан суда може застидети и подвргнути протеривању.“ (Ава Исаија)212 ЗАВИСТ не осећа онај који се боји смрти, јер

Добротољубље, III, 244. Беседе, 67.

212 Материк, 188.

210 211

88

„чека нас гроб, и чему толика злоба?“213 „Када се душа сећа смрти, постаје смирена, потпуно се препушта вољи Божијој, и жели да са свима буде у миру и да све воли. Душа у коју се усели Христов мир пристаје да као Јов седи на ђубришту а друге да види у слави. Тада је души драго што је гора од свакога. Тајна Христовог смирења је велика и не може се објаснити. Од љубави душа жели сваком човеку више добра него самој себи, и радује се кад види да је другима боље него њој, а тугује када се други муче.“ (Преподобни Силуан Атонски)214 „Гледај, дакле, пажљиво да, наведен демонским привидом, не назовеш блаженим онога кога видиш како у обиљу моћи и богатства живи срећно. Нека ти одмах смрт изиђе пред очи, како никада не би пожелео ништа зло или житејско.“ (Свети Антоније Велики)215 Завист је често везана за осуђивање ближњих, које се исто тако искорењује:

Преподобни Роман Мелод (Слаткопојац), Шибеник, 2006, 14.

214 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 259.

215 Добротољубље, I, 69.

213

89

„Ко верује да ће бити Суд неће осуђивати ни једног човека.“ (Свети Јефрем Сирин)216 „Онај који верује да ће предстати Суду по изласку из тела, не може да осуђује ближњега ни за какво дело, будући да ће сам дати одговор Богу за сва своја дела, као што је написано.“ (Ава Исаија Отшелник)217 НЕУМЕРЕНОСТ У ЈЕЛУ И ПИЋУ (СТОМАКОУГАЂАЊЕ): „Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни.“218 Свети Јован Лествичник нуди и практичне савете за пресецање ове врсте неумерености: „Нека те седење за столом подсећа на језиву трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш воду, па ћеш свакако победити своју природу.“219 „Седајући за сто на коме је изнет ручак, духовно стави на средину сећање на смрт и на Суд. Па и тако ћеш једва мало уклонити ову страст (стомакоугађање – Д. Г). Кад пијеш пиће, немој престајати да мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти

Добротољубље, II, 361. Добротољубље, I, 253.

218 Лествица, 6. поука.

219 Исто, 7. поука.

216 217

90

ћеш се свакако уздржати, или ћеш уздахнути, или ћеш мисао начинити смиренијом.“220 Насупрот неумерености стоји уздржање: „Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат Господа и Бога.“221 „Онај ко је испуњен страхом од смрти гнуша се сваког јела, пића и украшавања. Он хлеб не једе и воду не пије ради задовољства, већ ради пружања телу оног што му је неопходно ради одржавања живота. Он одбацује сваку својевољност и бива благоразумни слуга, испуњавајући све што му се нареди.“ (Свети Симеон Нови Богослов)222 ГНЕВ и злопамћење такође се истребљују размишљањем о смрти. „Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио.“ Али, „као што тама нестаје када засија светлост, тако и мирис смирења потискује сваку горчину и јарост.“ (Свети Јован Лествичник)223 Чиме се постиже безгневљивост и кротост – трпељивост?

Исто, 14. поука. Исто, 26. поука.

222 Добротољубље, V, 27.

223 Лествица, 8. поука.

220 221

91

„Шта је потребно да бисмо имали мир у души и телу? Потребно је волети све као самога себе и сваког тренутка бити спреман на смрт.“ (Преподобни Силуан Атонски)224 „Кад бисмо пред очима стално држали награду која нас очекује и оно што ће бити после смрти, не само да бисмо трпели увреде, него бисмо и батине и најбесмисленији терет подносили не само без противљења, већ и веома радо.“ (Старац Неофит, †1886)225 „Онај ко плаче и помишља на ужасе пре и после смрти и пре њиховог доласка не може да нема трпљење и смирење, који представљају два темеља тиховања.“ (Свети Григорије Синаит, †1360. године)226 „Чиме се истребљује злопамћење?“ пита свети Јефрем Сирин. „Држањем у души страха Божијег и сећања на дан смрти. Сећај се своје кончине и престани са непријатељством (Сир. 28, 6).“227

Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 116. Јеромонах Антоније Светогорац, Атонски подвижници деветнаестог века, Манастир Хиландар, 2001, 134.

226 Добротољубље, V, 173-4.

227 Добротољубље, II, 301.

224 225

92

ОЧАЈАЊЕ У ЛЕЊОСТИ И НЕМАРНОСТ ПРЕМА СВОМ ВЕЧНОМ СПАСЕЊУ, насупрот ревности у вери и молитви, спадају у један од смртних грехова. Свети оци нарочито саветују сећање на смрт у борби против унинија (ἀκηδία = чамотиња, клонулост, умор, тромост и мрзовоља духа, пасивна безвољност душе).228 „Сећање на смрт и Суд јесте мач против демона унинија.“ (Свети Јефрем Сирин)229 „Када те обузме униније (тј. малодушност) за време молитве или због разноврсних притисака непријатеља, сети се смрти и ужасних мука.“ (Свети Марко Подвижник)230 „Ако хоћеш да поставиш чврст темељ Божијем делу – учини завет са својим помислима да нећеш живети дуже од три дана. Имајући увек такво расположење у свом срцу, храбро ћеш почети добро дело и никада нећеш пасти у чамотињу.“ „Павши у униније по дејству злог демона, и мучећи се у келији својој, сети се часа смрти и тога како ћеш дати одговор преведноме Судији. Тако ћеш

Види речник на крају Богдановићевог превода Лествице, стр.

221.

229 Добротољубље, II, 310.

230 Добротољубље, I, 391.

228

93

се, благодаћу Божијом, брзо ослободити унинија.“ (Ава Исаија)231 „Помисао на вечни огањ нека те свако вече прати у сан, и заједно с тобом нека се буди, па лењост никад неће овладати тобом за време опште молитве.“ (Свети Јован Лествичник)232 „Усни увече и устај изјутра са сећањем на вечни огањ, и чамотиња никад неће овладати тобом за време псалмопојања.“ (Ава Исаија)233 „Уколико поводом сећања на смрт демони почну да нам подмећу мисао о ништавности људске природе, која због распадања у себи нема ничег доброг (с обзиром да они воле да узвраћају онима који их муче сличним мислима), ми треба да се сетимо части и славе Царства небеског, не заборављајући, уосталом, да у мислима држимо страхоту нелицемерног Суда Божијег. На тај начин ћемо одбити и малодушну безнадежност, (у исто време) пружајући чврстину и снагу за супротстављање нашем срцу, које је склоно лакомислености.“ (Блажени Дијадох Фотички)234

Материк, 169, 194. Лествица, 7. поука.

233 Материк, 178.

234 Добротољубље, III, 47.

231 232

94

Наравно, све наведено важи када се сећање на смрт упражњава правилно, јер: „Није свака жеља смрти добра.“235 смрти?

Које су одлике правилног размишљања о

„Чуј како да се разликује истинско сећање од оног које се дешава по ђаволском дејству: Сећање је истинско уколико се на основу њега стараш да на делу покажеш побољшање. Њиме се добија опроштај грехова. Када, пак, сетивши се страха Божијег и Суда, долазиш до умиљења, али затим поново падаш у исте или још теже грехе, нека ти је на знање да ти је присећање од непријатеља: демни га у тебе полажу на осуду твоје душе. То су два јасна пута. Према томе, ако желиш да се бојиш осуде, бежи од дела којима се она (заслужује).“ (Ава Варсануфије и Јован Пророк)236 „Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему Лествица, 6. поука. Свети Јован Лествичник наставља о овоме: „Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу.“ – Исто.

236 Духовно руковођење, одговор 391.

235

95

што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели.“ (Свети Јован Лествичник)237

ПОСЛЕДИЦЕ Које су последице уништења греха? Из свега до сада наведеног, одговор је више него јасан: ако смо грехом отпали од Бога, уништењем греха Му се поново приближавамо; ако смо грехом потпали под власт смрти, уништењем греха прелазимо из смрти у живот. Сећање на смрт ставља нас на пут спасења, пут који, са наше стране, док смо у овом телу, тражи вођење врлинског живота. Једно од најсигурнијих средстава за стицање и чување врлина јесте управо постојано размишљање о смрти: „Свако творење врлине, и свака врлина одржавају се и чувају сећањем на Бога и на смрт, и, благодаћу Христовом, безмолвника брзо уводе у Царство Божије.“ (Ава Исаија)238

237 238

Лествица, 6. поука. Материк, 195.

96

„Делатно сећање на смрт заиста садржи много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве и суза, чува срце, (учи) непристрасности према блату с обзиром да смо блато, постаје извор оштроумља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли страх Божији и очишћење срца од страсних помисли – садрже у себи (поштовање) многих Владичанских заповести. У њему се подиже тежак непрестани подвиг, који представља сву бригу многих бораца Христових.“ (Преподобни Филотеј Синајски)239 Сећање на смрт рађа искрену покајничку молитву: „Душа која је увек спремна за смрт, више се не боји, већ приступа смиреној покајничкој молитви.“ (Преподобни Силуан Атонски)240 Душа ослобођена страха ослобађа се и ропства: „Онај који се не плаши смрти стоји на путу ка слободи. Човек се држи у ропству ако у њему доминира зависност од земаљског.“ (Архимандрит Софроније)241 Пут спасења, који води од немарности, преко страха од смрти и сећања на њу, до крајњег одредишта које је живот вечни, кратко и упечатљиво појашњава преподобни Исаак Сирин: Добротољубље, III, 314. Упореди и: Православље као правоживље, 36.

240 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 339.

241 Исти, Видети Бога као што јесте, 95.

239

97

„Док је немаран, човек се боји смртног часа, а када се приближи Богу, боји се доласка Суда. Када се, пак, свецело преда будућем, љубављу гута и један и други страх. Због чега? Све док остаје у телесном познању и животу, човек се ужасава смрти. Ако се, пак, налази у духовном познању и добром животу, његов ум је сваког часа заузет сећањем на будући Суд. Он право стоји у својој природи, креће се у душевном поретку, занима се својим познањем и животом и приправан је да се приближи Богу. Када, међутим, достигне познање истине, пошто позна тајне Божије и утврди се у нади будућег, у њему љубављу бива прогутан и онај телесни човек (слично животињи која се боји клања), и разумни човек (који се боји Суда Божијег). Тада он постаје син који стиче украс љубави и који се више не уразумљује жезлом страха, већ говори: Ја и дом оца мога ћемо служити Господу (Ис. Нав. 24, 15).“242 Последњи плод сећања на смрт био би, према светом Јовану Лествичнику, „ненарушива непорочност душе“ и њена отпорност према греху.243 „Као што неки замишљају бездан бесконачним (већ на основу самог назива), тако и помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни.“ Тако он вели у својој 6. поуци, а као потврду је 242 243

Добротољубље, II, 495. Православље као правоживље, 37.

98

навео последње речи Исихија Хоривског (или: безмолвника са горе Хорив): „Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши.“244 Притом, не смемо заборавити на (једино) Безгрешнога, јединородног Сина Божијег, који се драговољно предао на искупитељску жртву за нас грешне, „смрћу победио смрт“, остављајући нам живу веру у васкрсење и живот вечни. Сећањем на смрт сећамо се и Његових мука и страдања, размишљајући о смрти састрадавамо са Њиме, а све то да бисмо и ми, једног дана, могли постати бесмртни. Видели смо како се сећањем на смрт побеђују греси и страсне навике. На тај начин и ми, у крајњој линији, побеђујемо смрт,245 узрастајући у „меру раста пуноће Христове“.246

Лествица, 6. поука. Упореди и : Сирах 7, 36. Јер: „Смрт без грехова није смрт, него прелаз од патње ка покоју, од таме у неизрециву светлост и живот вечни.“ – Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 144.

246 Еф. 4, 13.

244 245

99

ЗАКЉУЧАК

„Потребно је размишљати, возљубљена браћо, и почесто мислити на то да смо се ми одрекли света и да овде боравимо само привремено, као гости и странци. А благословићемо дан који ће сваког од нас привести његовом властитом пребивалишту, и који ће, узевши нас са земље и разрешивши нас од светских уза, вратити у Рај и Царство Небеско. А ко то, налазећи се у туђој земљи, не би пожелео да се врати у отачаство?“ – Свети Кипријан Картагински, О смрти247 Ежен Јонеско (1912-1994), француски драмски писац румунског порекла, рекао је, у једном свом говору, следеће: „Заборавили смо на основни проблем нашег битисања, на проблем смрти. Коначан крај је удаљен из наше мисли, јер пред собом имамо само непосредне циљеве... Не знамо шта морамо да чинимо, нити куда треба да пођемо. Будући да је наша једина жеља да наставимо да живимо, наш живот је постао такав да се не може живети.“248 Чињеница да је наведене речи Наведено према: Протојереј Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, књига прва, Врњачка Бања, 2005, 87.

248 Архимандрит Василиос Бакојанис, у: Господ није створио смрт, 187.

247

100

изговорио световњак, а не неки од светих отаца, не умањује њихов значај. Ми не смемо заборављати смрт. Ова књижица је и написана с тим превасходним циљем: сталног подсећања, увек изнова и изнова, на то колико смо краткотрајни на овом свету, и да од нас зависи да ли ћемо након смрти имати живот вечни или ћемо бити послани у „таму најкрајњу“ – „Наша смрт и живот у нашим су рукама.“249 Овде је неопходно нагласити посебан, рекао бих чак и јединствен однос који Хришћанство има према смрти: „Од давних времена и религија и философија су представљали пре свега покушај да човека помире са смрћу, тј. да је објасне (говорећи језиком философије) као phaenomenon bene fundatum ''добро засновану појаву'', тј. као оправдану појаву. (...) Хришћанство смрт представља као непријатеља кога треба савладати. Оно је откривење о смрти, стога што је пре свега откривење о животу. А тај живот јесте Христос. У односу на Њега и на живот који се кроз њега открива и дарује, смрт и јесте оно чиме је именује наша вера, тј. последњи непријатељ који ће се укинути.“250

249 250

Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 227. А. Шмеман, За живот света, 70. Упореди: 1. Кор. 15, 26.

101

смрти:

Живот Цркве везан је, пре свега, за проблем

„У извесном смислу, читав живот Цркве јесте тајинство смрти, с обзиром да представља разглашавање Христове смрти и исповедање и сведочење о Његовом Васкрсењу.“251 Верујем да једино права и истинита Црква Христова на задовољавајући начин решава тај проблем: „О победи над смрћу, о општем васкрсењу и о свеопштем Царству ми знамо и вечно ћемо знати од Христа, од опита Његовог присуства у нама, од радости због Његовог доласка нама и од (чињенице) да нас је примио за Његову трпезу у Његовом Царству. А све речено се дешава сада и данас: све нам дарује Црква.“252 Притом, дужност је свакога Хришћанина да стално „истражује што је угодно Господу“253 и пази на себе, по „рецепту“ светих отаца: „Изјутра испитај себе како си провео ноћ, а увече, такође, како си провео дан. И у подне, када се оптеретиш помислима, испитај себе.“254

А. Шмеман, За живот света, 72. Исто, 73.

253 Упореди: Еф. 5, 10.

254 Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 288.

251 252

102

Свети Игњатије Брјанчанинов (1807-1867) каже: „Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне (Лк. 12, 37) и трезвоумне, који правилно гледају на земаљски живот, који се сећају смрти и припремају се за њу, знајући да им она може доћи у сваком узрасту и без обзира на здравствено стање. Пут земаљског туђиновања мора се савршавати уз највећу пажњу и будност над собом; он се мора савршавати уз непрестано молитвено призивање Бога у помоћ.“255 „Чак и ако није сигуран у погледу тога шта га чека ''са оне стране'', љубав према животу, која му је усађена у срце, налагаће човеку да води рачуна да себи не нанесе неправду, да му се не деси да исувише касно схвати да је назначен да, по окончању овога живота, живи новим животом.“ (Фотије Кондоглу)256 Наведено се односи на све нас док смо на овом свету, односно пре него што нас сустигне смрт, јер је „човеку као тајинство општења са Богом дат управо овај свет и овај живот, а не неки ''загробни свет''.“257 Хришћанин се зато још за овога

Свети Игњатије Брјанчанинов, монаштву, Београд, 2004, 237.

256 Господ није створио смрт, 245.

257 А. Шмеман, За живот света, 70.

255

103

Принос

савременом

живота причешћује васкрслим телом Христовим, сједињујући се с Христом у светој Евхаристији.258 На крају, преостаје ми да ово дело завршим онако како сам га и почео – речима светог Јустина Ћелијског: „Једном, само једном шаље Бог душу човечију у тело, на пут кроз иловачу. Сувише озбиљан посао Божији да бих га омаловажио; сувише озбиљна мисија дата души да је испуни у иловачној чаури тела. Мисија је њена: да са телом пронађе пут кроз овај свет ка оном свету. И не може га пронаћи док не поверује у Господа Христа. Не поверује ли, не поведе ли тело путем Христовим, на крају је чека очај, лелек и ужас. Жалосна је душа човекова до смрти и иза смрти ако је Чудотворни Господ не изведе на пут Свој богочовечански...“259

Завршено у Нишу, На светог апостола Андреја Првозваног, 2008. године Алевизопулос, 70-1. Упореди и Јн. 6, 54: „Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.“ 259 Јустин Поповић, Apologia de via mea, Искон. Теолошке свеске, бр. 8, 9-11.

258

104

ДОДАТАК Свети Игњатије Брјанчанинов, Позив на сећање и размишљање о смрти: “Схвативши краткоћу нашег земног живота и сујетност свих земних добитака и преимућстава, схвативши ужасну будућност која очекује оне који, пренебрегавши Искупитеља, принеше себе свецело на жртву греху и трулежи, - одвратимо мислене очи наше од нетремичног гледања на варљиву и опчињујућу лепоту света, која лако заробљава слабо срце човечије у љубав према себи и у служење себи; обратимо их страшном, али спасоносном призору смрти која нас очекује. Оплачимо себе благовремено, умијмо, очистимо сузама и исповедањем грехова својих записаних у књигама кнеза овога света. Потрудимо се да задобијемо благодат Светога Духа - тај печат, то знамење изабрања и спасења: оно је неопходно за несметан ход по ваздушном пространству и стицање права на улазак кроз небеска врата и небеске обитељи. Неправедно богатство (Лк. 16, 11) тако је названо у Јеванђељу свако земно имање, што је последица нашег пада - употребимо, по савету Јеванђеља, на задобијање небеских ризница обилним раздавањем милостиње. Употребимо наш земаљски 105

живот, тај велики дар Божији, сходно одређењу назначеном од Бога, на познање самих себе, на назидање свога вечног удела. Немојмо губити време; искористимо га правилно: други пут оно се неће дати; губитак је његов ненадокнадив. Изгнаници из Раја! Не налазимо се ми на земљи ради весеља, ни ради славе, ни ради игре, него зато, да бисмо вером, покајањем и крстом убили смрт која је убила нас и повратили себи изгубљени рај. Милосрдни Господ нека подари читаоцима ове књиге и њеном састављачу да се сећају смрти за време земног живота; да сећањем на њу, умртвљавањем себе за све сујетно и животом за вечност одстране страхоту смрти, када наступи њен час, и пређу из ње у блажени, вечни, истински живот. Амин.”260

Свети Игњатије Брјанчанинов, Слово о смрти, Београд, 1994, 129.

260

106

ЛИТЕРАТУРА: 1. Антоније Алевизопулос, Реинкарнација или васкрсење? Православно поимање зла, Нови Сад, 2001.

2. Митрополит Амфилохије, Историја тумачења Старог завјета. Премудрости Соломонове, превео с јелинског митрополит Амфилохије, Никшић, 2002.

3. Игуман Антоније, Вечне загробне тајне. Како живе наши умрли, њихова веза са живима, њихово блаженство и муке, превео Живан М. Маринковић, Параћин, 2006.

4. Јеромонах Антоније Светогорац, Атонски подвижници деветнаестог века, Манастир Хиландар, 2001.

5. Епископ Артемије, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Земун – Манастир Сопоћани, 2003.

6. Džon Barnet, Rana grčka filozofija, Beograd, 2004.

7. Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета, превео Стари завјет Ђура Даничић, Нови завјет превео Вук Стеф. Караџић, у Београду, изд. Библијског друштва.

107

8. Димитрије Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд, 1968.

9. Протојереј др Јован Брија, Речник православне теологије, Београд, 1999.

10. Свети Игњатије Брјанчанинов, Принос савременом монаштву, Београд, 2004.

11. Свети Игњатије Брјанчанинов, Слово о смрти, Београд, 1994.

12. Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно руковођење, Манастир Хиландар, 2000.

13. Свети Василије Велики, Беседе, Манастир Хиландар, 2002.

14. Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 1999.

15. Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир Хиландар, 1997.

16. Свети Владика Николај, Вера светих. Катихизис Источне православне цркве, Земун – Сопоћани, 2003.

17. Епископ Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе. Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве, Манастир Хиландар, 2000.

18. Врлинослов, I том, Манастир Хиландар, 2005.

108

19. Томислав Гаврић, Православна мистика, Нови Сад, 1994.

20. Гилгамеш. Сумерско – акадски еп о Гилгамешу, приредио и превео, коментаре и поговор написао др Марко Вишић, Београд, 1998.

21. Господ није створио смрт, приредио Јован Србуљ, Београд, 1998.

22. Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2002.

23. Свети Григорије Богослов Архиепископ Цариградски, Празничне беседе, превео са грчког епископ Атанасије, Требиње – Врњачка Бања, 2001.

24. Добротољубље, I – V, Манастир Хиландар, (I том 2002, II 2000, III – IV 2003, V 2007. године) 25. Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000.

26. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд, 1997.

27. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, 1990.

28. Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке трагедије, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2001.

29. Владета Јеротић, Духовни разговори, Београд, 2005.

109

30. Владета Јеротић, Старо и ново у Хришћанству, Београд, 2000.

31. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, први део, Манастир Хиландар, 2002.

32. Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 2003.

33. Лав П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор, 1997.

34. Књиге Макавејске, у преводу са јелинског изворника Епископа б. ЗХП Атанасија, Требиње – Никшић – Врњци, 2002.

35. Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, превео митрополит Амфилохије, Светигора, 2007.

36. Архимандрит Јован Крестјанкин, О бесмртности душе, Београд, 2005.

37. В. Н. Лоски, еп. Петар (Луиље), Тумачење Символа вјере, Светигора, 2006.

38. Протојереј Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, књига прва, Врањачка Бања, 2005.

39. Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић, 2001.

40. Miroslav Marković, Florilegium philosophum Graecum, Beograd, 1951.

41. Материк, Манастир Хиландар, 1997.

110

42. Еп. Мелентије Хилендарац, Духовно злато којим се небо купује, Београд, 1981.

43. Нови завет, превео др Емилијан Чарнић, изд. Библијског друштва, Београд.

44. Обитавање безграничног у срцу. Бисери из „Добротољубља“ и других духовних списа о непрестаној Исусовој молитви, сабрала: Ала Селаври, Манастир Хиландар, 2000.

45. Свети Петар Дамаскин, Подсетник пустињског трезвоумља, Манастир Хиландар, 2001.

46. Писма валаамског старца, Српска православна парохија Линц – Аустрија.

47. Јустин Поповић, Apologia de via mea, Искон. Теолошке свеске, 8.

48. Православље као правоживље, саставио А. В, Манастир Хиландар, 1998.

49. Преподобни Роман Мелод (Слаткопојац), Шибеник, 2006.

50. Михаил Ростовцев, Историја старога света, Нови Сад, 1990.

51. Свето писмо. Нови завјет Господа нашег Исуса Христа, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 2002.

52. Архимандрит Софроније, Видети Бога као што јесте, Манастир Хиландар, 2001.

111

53. Архимандрит Софроније, О молитви. Збирка чланака, Манастир Хиландар, 2000.

54. Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар, 2001.

55. Василије Татакис, Историја византијске философије, Никшић, 1996.

56. Дионисије Тацис, Поуке грчких стараца, Цетиње, 2002.

57. Сава Теодоровић, Православна догматика са апологетским разјашњењима, Београд, 1931 (фототипско издање 2002) 58. Лазар Тобожан, Докази о бесмртности душе. Филозофска расправа, Панчево, 1937.

59. Хеленска лирика, превод и пропратни текстови Александар Гаталица, Београд, 2003.

60. Hesiod, Teogonija, Podgorica, 2000.

61. Хомер, Илијада, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2002.

62. Хомер, Одисеја, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2002.

63. Григорије Цамблак, Житија и стихире, Београд, 1998.

64. Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, 2004.

112

САДРЖАЈ:

Уводне напомене

3

ПРВИ ДЕО - СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ Страх од смрти

7

Утеха мистерија

15

Орфичари и њихова етика

18

Платон и „припрема за смрт“

23

ДРУГИ ДЕО - СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ О смрти

31

О васкрсењу

41

Хришћанска димензија страха од смрти

50

О правој смрти

58

ТРЕЋИ ДЕО - СЕЋАЊЕ НА СМРТ Шта је сећање на смрт?

62

Порекло

73

Пракса

76 113

Последице

96

ЗАКЉУЧАК

100

ДОДАТАК - Свети Игњатије Брјанчанинов, Позив на сећање и размишљање о смрти 105 Литература

107

114