Сећање на смрт и други радови о Цркви, монаштву и манастирима

Дамир Газетић

СЕЋАЊЕ НА СМРТ И ДРУГИ РАДОВИ 1

САДРЖАЈ:

I ТРАГОМ СЕЋАЊА НА СМРТ ...............................3 II ЈЕЛЕНИ И ЗМИЈЕ ...............................................111 III ИЗ “РАТНИКА ПУСТИЊЕ” .............................119 IV О ПОЧЕЦИМА ЦРКВЕНОГ СУКОБА СТАРОГ И НОВОГ РИМА .................................................... 129 V СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ПОНИШАВЉА ....................................................... 137 VI “БОГ ЈЕ МРТАВ” .............................................. 187 ЛИТЕРАТУРА .........................................................193

ТРАГОМ СЕЋАЊА НА СМРТ

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

“Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота? Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем.” – Ава Јустин Ћелијски (1894-1979) Тешко да сам могао наћи бољи увод од горе наведених речи оца Јустина.1 Па ипак, ради отклањања евентуалних нејасноћа, неопходно је казати нешто о страницама које следе. Верујем да не постоји људско биће које, бар на тренутак, није застало и запитало се пред страшном тајном смрти. Свако од нас има иза себе неко искуство смрти. Разликујемо се по начину на који се односимо према том искуству. Појединац ће Преузето из: Владета Јеротић, Духовни разговори, Београд, 2005, 67-8.

1

5

остати равнодушан према смрти стотина хиљада недужних људи. Другом ће, пак, једна смрт утицати на преображај целокупног унутрашњег бића. Најзад, није редак случај да су оваква, међусобно супротна осећања, помешана у једном човеку. Доживљај смрти, у сваком случају (па и онда када се тај доживљај негира), има изразито лични карактер. Због тога и ово дело има карактер личног истраживања, а не научног рада, ма како то читаоцу на моменте изгледало. Добронамерни читалац стога ми неће замерити недовољну систематичност или недостатак поуздане методологије у истраживању. Избор навођених цитата начинио сам у складу са мојим предубеђењима, размишљањима и уверењима и, зашто не рећи, мог душевног стања. Уколико је Богу угодно да ово дело буде од користи читаоцима, онда ће и бити. Наведени став последица је мог дубоког убеђења да не постоји, нити може постојати, наука која би на свеобухватан начин разоткрила тајну смрти. О њој могу говорити и писати богослови, философи и многи други, али је само Један Који ту тајну у целости познаје, и чијом благодаћу нам се делови те тајне откривају.2 Смрт тако и даље остаје Свети Јован Кронштатски (1829-1908) каже: “Тајна Божија је тајна и за тебе треба и да остане тајна. Будући да ниси Бог, ти не можеш да знаш све што је бескрајно премудром и 2

6

страшна тајна пред којом су немоћни и највећи умови човечанства, и нама смртницима не остаје ништа друго до заповест да се те тајне непрестано сећамо. Шта је, дакле, сећање на смрт? Први пут сам се с овим појмом упознао читајући знаменито дело Василија Татакиса о византијској философији.3 Сећање на смрт помиње се у одељку који говори о светом Јовану Лествичнику.4 Лествицу сам набавио нешто касније. У међувремену, интересовање је подгрејано податком да је чак и Свети краљ Стефан Дечански (владао Србијом од 1321. до 1331. године), попут узорног монаха, био обдарен “сећањем смрти”.5 Почео сам да се питам, каква је то, како сам тада мислио, “магична формула” православног монаштва, а односи се на размишљање о смрти? Да ли је сећање на смрт привилегија само монашког свемогућем Богу познато” – Мој живот у Христу, Први део, Манастир Хиландар, 2002, 31. У истом смислу наводим кратак дијалог древних пустињских отаца. Када се ава Захарија налазио на самрти, ава Мојсије га је упитао: “Шта видиш?” Овај му је одговорио питањем: “Зар није боље ћутање, оче?” “Да, чедо” – узврати ава Мојсије – “ћути”. Врлинослов, I том, Манастир Хиландар, 2005, 286.

3 Историја византијске философије, Никшић, 1996.

4 Стр. 65-6.

5 Григорије Цамблак, Житија и стихире, Београд, 1998, 35-6.

7

живота? За постављеним питањима уследила би нова и нова. Потрага за одговорима водила ме је од светих отаца и монашке литературе, преко Платона и хеленске мисли уопште, све до освита светске цивилизације у древном Сумеру. Уз потребу за објашњењем појма смрти, некако природно, наметнуо се и проблем који најчешће прати однос људи према тајни смрти кад год се она помене. То је осећај страха.

8

ПРВИ ДЕО

СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ

СТРАХ ОД СМРТИ Човек се, по правилу, највише плаши онога што не разуме.6 Постоји ли у животу човека питање на које је он, од најстаријих времена па до данас, тако упорно покушавао да да одговор као што је питање краја његовог овоземаљског живота? Да ли је тај крај и престанак сваког постојања или се оно наставља у неким другим облицима? Ако је тако, на који се начин, где и у коликој мери живот наставља после смрти? Ако само душа наставља да живи, какав је њен карактер? Куда иде, да ли се враћа, да ли се „сећа“ свог постојања у телу?... Трагања за одговорима на та и слична питања довела су до најразноврснијих покушаја разрешења проблема смрти, у распону од њеног потпуног негирања до признавања бесмртности у најразличитијим видовима. Пролазност овоземаљског живота и неминовност смрти чине средишњу идеју већ у Епу о ГилгаВладета Јеротић, Старо и ново у Хришћанству, Београд, 2000, 53.

6

9

мешу, несумњиво једном од најмонументалнијих и најстаријих дела светске књижевности.7 Песимистички однос аутора Епа према људском животу присутан је у речима којима Гилгамеш храбри свог пријатеља Енкидуа за обрачун са Хумбабом: “Ко ли, пријатељу мој, на небо узиђе? Само ће Богови и Сунце живјети вјечно, А човјек, његове су године избројане, Ма што радио – у вјетар оде!”8 Међутим, смрт пријатеља9 је та која тера главног јунака Епа да и он сам, мада “две трећине бог, једном - човек”, размисли о својој смртности, након чега се и у њему јавља страх: “Након што лутах по свијету, Има ли доста мира на земљи? Очито, ја све те године проспах, Нека се свјетлости Сунца насите очи: Време настанка Епа процењује се на XXIII-XXI век пре Христа. Цитати су навођени према: Гилгамеш. Сумерскоакадски еп о Гилгамешу, Приредио и превео, коментаре и поговор написао др Марко Вишић, Београд, 1998.

8 Исто, 18.

9 Исто, 40-1.

7

10

Пуста је тама, како је потребна свјетлост! Може ли умрли зраке сунчане гледат'?”10 “Зар нећу и ја као Енкиду умрјет? Туга унутрину обузе мени, Бојим се смрти у степу хитам...”11 Трагајући за бесмртношћу, Гилгамеш се обраћа Утнапиштиму, од кога добија следеће објашњење људске судбине: “Прерана смрт не штеди човјека: Зар ми за вјечност градимо куће? Зар ми за вјечност стављамо печат? Зар се за вјечност дијеле браћа? Зар је за вјечност у људим' завист? Зар вјечно ријека носи наплавне воде? Зар свагда ларва постаје лептир? Погледа што поглед би издрж'о Сунца, Од давних времена још није било: 10 11

Исто, 45. Исто, 46.

11

Уснуо и мртав један на другог личе – Одслик смрти зар нису они? Зар човјек је владар? Кад смрти се примакне он, Ануннаки се скупе велики бози, Маметум, што усуд ствара, судбину с њима кроји: Смрт и живот одредише они, Час смрти да знамо не даше они.”12 Истом, блискоисточном духовном наслеђу припада и Библија, чији старозаветни текстови обилују сличним песимистичким тоновима о животу и смрти. Праведни Јов, на пример, попут Гилгамеша и Утнапиштима, поручује: “Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира. Као цвијет ниче, и отсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.”13

12 13

Исто, 57. Јов 14, 1-2, превод Ђуре Даничића.

12

“Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.”14 Тако и у Књизи проповедниковој: “Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази а други долази, а земља стоји увијек.”15 “Јер свачему има вријеме и начин; али многа зла сналазе човјека, што не зна шта ће бити; јер кад ће што бити, ко ће му казати? Човјек није властан над духом да би уставио дух, нити има власти над даном смртнијем, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља оног у кога је.”16 Али, о Светом писму Старог и Новог завета биће више речи касније.

Јов 14, 5. Проп. 1, 3-4.

16 Проп. 8, 6-8.

14 15

13

Религиозно-философска размишљања у сличном духу присутна су, нимало случајно, и у колевци европске цивилизације, античкој Грчкој. Хомеров човек изнад свега слави овоземаљски живот који се, колико год тежак и туробан био, супротставља утварном постојању у Царству сенки и негледању “светлости сунчеве”. Беда човековог постојања на земљи јасно је опевана у два стиха Илијаде: “Нема занаго ништа кукавније него је човек од свих бића што дишу на земљи и гамижу по њој.”17 На крају таквог живота, пак, “... од једнаке смрти ни бози никога не могу спасти ни онда када га воле, чим га мрачна зграби судбина и горко скончање.”18 Страх од смрти и њеног неумитног приближавања изнедрио је код Хомера једну од најупечатљивијих слика пролазности људског живота, кроз поређење људског рода са шумским лишћем:

17 18

Илијада, XVII, 446-7, превод Милоша Н. Ђурића. Одисеја, III, 236-8, превод Милоша Н. Ђурића.

14

“Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво: једно лишће ветар по шуми растура, друго рађа брсната шума кад пролетње осване доба. Тако и људи: једни израстају, нестају други.”19 Судбина оних што нестану са земље није нимало привлачна: “Пошто умру смртници, овакав њихов је удес: више им кости с месом не држе жиле, но све то страшни жар силовитог огња уништава њима, како им њихова душа побелеле остави кости, али им душа одлети и лепеће подобна санку.”20

19 20

Илијада, VI, 146-9; упореди Проп. 1, 4. Одисеја, XI, 218-22.

15

То је виђење загробног живота Хомеровог човека, од чега је сваки, па и најбеднији овоземаљски живот бољи. Ахилејева душа се управо због тога на следећи начин обраћа Одисеју: “Немој ме тешити зато што умрех, Одисеју дични, Ја бих радије био и себар и служио другом, који својега нема имања те живи од мраке него ли владати мртвима свим што не виде сунце!”21 Негативан однос Хелена према смрти и животу у подземном свету задржан је и касније. Поменимо само један одломак Анакреонта из Теоса (око 570-480. године пре Христа), лиричара који је извршио огроман утицај на потоње хеленске песнике (па и римски Хоратије се угледао на њега) и мислиоце, а чију су версификацију, поред паганских граматичара и ретора, неговали и поједини хришћански епископи (свети Григорије Богослов, Синесије, Софроније)22: Ἀίδεω γὰρ ἐστι δεινὸς Одисеја, XI, 488-91. Види: Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, 1990, 204.

21 22

16

μυκός, ἀργαλῆ δ' ἐς αὐτὸν κάτοδος˙ καὶ γὰρ ἐτοῖμον καταβάντι μὴ ἀναβῆναι. “Страшна је хадска нутрина и грозно је сваком доле да пропадне, јер кад сиђе се једном – нема изласка.”23

УТЕХА МИСТЕРИЈА Размишљања о смрти и песимизам који је из тих размишљања произлазио принудили су Хелене да потраже утеху у разним мистеријским култовима у којима су, бар на кратко, бежали од пролазности овоземаљског. То нарочито важи за култ бога Диониса, персонификацију природе која се сваке године с пролећем изнова рађа. Култ је у античку Грчку стигао највероватније из Тракије. Дионис, кога су Титани раскомадали, па се поново родио сам од себе, млад као и раније, Нав. према: Хеленска лирика, превод и пропратни текстови Александар Гаталица, Београд, 2003, 125, 155.

23

17

схватан је као бог патње. Обожаваоци овог бога, у првом реду жене, у екстатичкој опијености, уз светлост бакљи и игру, комадали су жртвену животињу (бика) и, пијући њену крв помешану с вином, сједињавали се са својим божанством.24 О суштини ноћних пировања у част бога Диониса довољно речито говори чувени хелениста и етичар Милош Н. Ђурић: “Природа се сваке године дизала у нов живот, и човек би у бесној опијености учествовао у рађању великог божанства природе. Дионисови верски поштоваоци предавали би се тада највишим религиозним екстазама, те би им се чинило да се избављају од уског свакодневног живота свог индивидуалног тела и сливају са суштином божанске природе. У хучном ликовању, уз ијук божанских речи, свим пожаром анималне радости, свом елементарношћу раскликтале душе, они би се предавали екстатичким визијама ослобођења у царству бога Диониса, који је зато и називан Λύσιος = Разрешавалац и Ἐλευθέριος = Ослободилац. Они би тада пламтели светим ентузијазмом, постајали ἔνθεοι, налазили се у богу, и бог би говорио и делао из њих. У томе религиозном оргијазму и тој религиозној екстази душа се избављала из тамнице индивидуалног тела и сједињавала се са божанством као вечно-стваралачком снагом природе, и на тај начин Михаил Ростовцев, Историја старога света, Нови Сад, 1990, 80.

24

18

своје слабо земаљско Ја замењивала вишим божанским. У Дионисову култу човек је, дакле, налазио утешно прибежиште од беде пролазности...”25 Наведени цитат, како ми се чини, на овом месту ипак захтева извесну противтежу и допуну кроз схватање Дионисијских мистерија исказано у духу више хришћанском: “Оргијастичка космичка мистика сједињује одвојено, ограничено, зависно људско биће с душом космоса, народа и земље, с полном стихијом која надилази индивидуалне границе и разлива се по читавом животном пољу. То је виталистичка, пре душевно-телесна него духовна мистика. Она жели да надиђе границе свести, да се извуче из окова рационалности. Грчки дионизам који уосталом и није грчког порекла, прототип је овакве оргијске мистике; он тежи подземним боговима; у дионизијским оргијама човек се губи, ишчезава личност; дионизијска мистика нема богочовечје већ богоживотињско обележје, човек се стапа с божанском анималношћу.” (подвукао Д. Г)26 Такав дионисијски култ ипак је, већ на хеленском земљишту, био оплемењен извесним “чистијим церемонијама и јачом етичком продубљеношћу”. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд, 1997, 23. Томислав Гаврић, Православна мистика, Нови Сад, 1994, 1920.

25 26

19

Реч је о орфизму, у коме Дионис и даље остаје главни бог, али се сада поистовећује са Загрејем.

ОРФИЧАРИ И ЊИХОВА ЕТИКА Постанак орфизма везује се за легендарног трачког певача Орфеја. Оно што је сачувано из античке традиције о њему и списима који му се приписују говори о богатој теолошкој основи ове “хеленске религије спасења”, што је и чини битно различитом у односу на остале хеленске верске заједнице.27 Орфичка теологија, суочена са размишљањем о животу и смрти, нуди ново схватање душе које представља значајан напредак у односу на оно Хомерово: “ ... душа није више бескрвна сенка, него се тело и целокупна стварност за коју је душа везана схватају као одсјај више стварности, а ова на неки начин припада души. У сваком случају, душа треба да је драгоценија, чистија и јача него тело.” То је управо оно схватање које чини темељ орфичке етике, етике која је у многим својим тачкама слична каснијој хришћанској. Основна идеја је “испаштање “Ни Веда, ни Авеста, ни Трипитака, ни Стари и Нови завет, ни Коран немају никаквих себи сличних списа у Хелена. Само Орфеј говори својим верницима кроз свете списе.” – Ђурић, Историја хеленске етике, 25-6.

27

20

кривице и припремање за блажен живот у ономе свету на основу светог, честитог и Богу приступачног живота у овом свету”.28 Порекло греха и потребу његовог окајавања орфичари су налазили у миту о Загреју, кроз, у мит уклопљено, сазнање о “титанском прагреху”. Загреј је био син Дива и Персефоне, рођен пре него што је ова била одведена у Подземни свет. Дивови непријатељи Титани успели су да намаме малог Загреја из колевке у једној пећини и да га, када се овај, мењајући свој облик, најзад претворио у бика, растргну и прождеру. Атина је, међутим, у последњем тренутку спасла Загрејево срце, ставила га у једну гипсану фигуру и оживела је.29 Према другој верзији, Атина је срце однела Диву који га прогута, након чега је из тог срца произашао нов Дионис. У сваком случају, Загреј је тако постао бесмртан, а Зевс је громом побио Титане. Из пепела Титана, расутог на све стране, рађа се нови људски род, који у себи има и добре и зле крви, која је, дакле, делом диониска-загрејска, небеска, божанска (јер су Титани прогутали Загреја), делом титанска, земаљска. Објашњавајући на тај начин порекло добра и зла, “орфички верник налази да му се циљ живота састоји у томе да се ослободи од титанског прегреха, 28 29

Исто, 27.

Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2002, 97.

21

тј. да се очисти од мрља што их доноси веза с телесним елементом, титанским и да поради како би у њему победио божански елеменат, диониски. Човек треба да се ослободи од робовања телу и његовим нагонима, да савлада титански елеменат у себи као извор зла, и да се чист поврати к богу, од којега један део живи у нама. Другим речима, човек треба да се ослободи од окова тела у којима душа борави као затвореник, тј. да успостави првобитну чистоту свога бића и тако богу у себи омогући слободу и задобије непомућено јединство с њиме.”30 То је она тачка у којој се орфичко и хришћанско морално учење нарочито приближавају, али начин на који се душа чисти од греха суштински је различит, толико да их опет неумитно удаљава. Орфичари, наиме, прихватају учење о сеоби душе, реинкарнацији односно метемпсихози.31 Душа проЂурић, Историја хеленске етике, 28. Реинкарнацијом се душа човекова “после смрти тела у коме је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег усавршавања.” Метемпсихоза је шири појам, који “допушта могућност да се душа оваплоћава не само у људска тела него и у животињска, биљна, па чак и у минерале.” – Епископ Артемије, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Земун – Манастир Сопоћани, 2003, 9. Према Барнету, прави грчки израз за сеобу душе је παλιγγενεσία = поновно рођење, док се непрецизан израз μετεμψύχωσις = прелазак душе из једног тела у друго, јавља касније. Прецизнији је израз који користе неки неоплатоничари и хришћански апологети – μετενσωμάτωσις = прелазак једног 30 31

22

лази кроз разне стадијуме очишћења, прелазећи након телесне смрти у разна створења, док се, најзад, на крају тог кружног лутања, очистивши се од греха и сама не сједини са Божанским. Смрт је, у том смислу, ослобођење од телесних окова, а орфичка душа враћа се блаженом животу од кога је била отргнута.32 Блажени живот, међутим, нуди се само верницима, док се неокајаним грешницима и порочнима прети мукама.33 Тако се у свести тела у друго. На пример, код Олимпиодора: “ ... τὴν μετεμψύχωσιν, ἤτοι τὴν μετενσωμάτωσιν, διότι οὐ πολλαὶ ψυχαὶ ἓν σῶμα εἰδοποιοῦσιν, ἐπεὶ αὔτη μετεμψύχωσις ἦν, ἀλλὰ μία ψυχὴ διάφορα σώματα μεταμπίσχεται = ... метемпсихозу – или, боље речено, метенсоматозу због тога што не твори више душа једно тело, јер то би била метемпсихоза, већ се једна душа огрће разноликим телима.” – Džon Barnet, Rana grčka filozofija, Beograd, 2004, 115, напомена 52. Хеленска мисао још није знала за васкрсење тела. Есхил (525-456. пре Христа) тако, у Еуменидама, каже: „Ал' крви кад се прах једаред напије, мртвацу никад више нема васкрса!“ (стихови 650-1), а Софокле (око 495-406. пре Христа) у Антигони, на уста главне јунакиње, поручује: „Морам дуже времена да доњем свету угађам но овоме. Јер онде вечно бићу.“ (стихови 74-6) – Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке трагедије, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2001.

32 Ђурић, Историја хеленске етике, 29.

33 О блаженом животу душе после окајања грехова и њеног очишћења сведоче и орфичке златне плочице, од H. Diels-a назване “Orphische Totenpässe” – Исто, 30. Старост до сада пронађених плочица креће се у распону од 400. год. пре Христа до III века наше ере. Натпис на њима, дужине 4 до 20 стихова, садржао је формулу коју је покојник имао да изговори не би ли

23

орфичких верника буди осећај одговорности према сопственом спасењу. Душа која се изнова утеловљује може се спасити тог бесконачног лутања само ако верник живи придржавајући се строгих орфичких правила. Верника избавља сам Дионис, али само уколико он “очува у себи Дионисово наследство, тј. божански и непролазни елеменат у души, избављајући га од недостојних облика постојања...” Орфичари се стога и одају аскетском, морално прочишћујућем животу, уздржавајући се од проливања крви, што за последицу има неприношење животиња на жртву боговима, неједење меса, јаја, чак ни пасуља (као клице новог живота који немају право одузети). Зато Милош Н. Ђурић с правом закључује: “Орфичари су,

био пуштен да ужива у блаженом животу онога света. Анализирајући садржај плочице из Хипониума у Калабрији (око 400. године пре Христа), М. Марковић истиче пресудан значај богиње Сећања – Μνημοσύνη, која се у 16 хексаметара помиње четири пута. Сама плочица је њен поклон: “Μναμοσύνας τὸδε σρῖον (= Μνημοσύνης τὸδε δῶρον – према плочици из Рима из око 250. године после Христа), ἐπεὶ ἂμ μέλληισι θανεῖσθαι.” Мнемосини у Хаду припадају поток и језеро Сећања, јер управо она помаже посвећеној души да не заборави магичну формулу. Та формула (“υἱὸς Γᾶς εἰμι καὶ Οὐρανοῦ ἀστερόεντος…”) указује и на сестрински однос орфичке душе и Мнемосине, која је и сама кћи Земље и Неба – вид. Хесиод, Теогонија, 135. “Богиња и орфичка душа су заправо сестре. И зато је света дужност бесмртне богиње да својој смртној сестри помогне да и она стекне бесмртност у Елисиуму” – Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић, 2001, 52-6.

24

дакле, најранији европски вегетаријанци за које знамо.”34 Наравно, нису се сви орфички верници могли похвалити беспрекорним животом: “Јер, као што кажу они који знају свете тајне, има их много који носе штап нартеков, али мало оних који су надахнути правим заносом.” (Платон, Федон)35

ПЛАТОН И “ПРИПРЕМА ЗА СМРТ” Несумњив је утицај орфичке теологије на развој хеленске философије. Трагови тог утицаја приметни су већ у доплатонској мисли, у првом реду код Питагоре и његових следбеника. Питагора (568-493. пре Христа) узима себи за узор самог Орфеја, примењујући правила орфичког живота у својој научној и аскетској пракси. Филолај из Кротона, млађи питагорејац (V век пре Христа), који је први у писаном облику изложио основе питагорејског учења, говори о телу (σῶμα) као о гробници (σῆμα) душе,36 и сасвим у духу орфизма бележи:

Ђурић, Историја хеленске етике, 31. Исто, 32. Упореди и: Мт. 20, 16.

36 Barnet, Rana grčka filozofija, 327.

34 35

25

“Μαρτυρέονται δὲ καὶ οἱ παλαιοὶ θεολόγοι τε καὶ μάντιες, ὡς διά τινας τιμωρίας ἀ ψυχὰ τῷ σώματι συνέζευκται καὶ καθάπερ ἐν σάματι τούτῳ τέθαπται = Како сведоче и стари теолози и пророци, да је због извесне казне душа с телом спрегнута и као у гробу у њему покопана.”37 Етика питагорејаца, која представља и “први етички систем у Хелена”, опет сведочи о блиској вези са орфизмом. Нарочито су индикативни поједини делови те, у “Златним стиховима”, популарно изложене етике: “Никако не дај да сан на нежне спусти се очи пре него посао сваки претресеш онога дана: "Где ли погреших? Шта ли учиних? Шта дужан пропустих?" Почни најпре од првог и затим пођи по реду: учини ли зло, прекори се; радуј се, учини л' добро. У том се вежбај, то ради, и на то треба да тежиш: Miroslav Marković, Florilegium philosophum Graecum, Beograd, 1951, 78.

37

26

такав труд извешће те на пут божанске врлине...”38 “Него ти без бриге буди, јер људи божанског су рода којима природа нудећ' показује светињу сваку. Ако је до њих ти стало, излечићеш све што ти кажем и јак бићеш, а душу из ових ћеш невоља спасти. Не једи јела што их забранисмо у Очишћењу и Одрешењу душе, оцењуј и мисли на сваки пропис узевши разум одозго да возар ти најбољи буде. А кад оставиш тело и уђеш у слободан етар, бићеш бесмртан, бог вековити, не више смртан.”39

38 39

5.

Стихови 40-6. Стихови 63-71, превод: Ђурић, Историја хеленске етике, 114-

27

На потребу аскетског живота и на правила којих се треба придржавати ради ослобођења од греха, указује Емпедокле (око 490-430. пре Христа) у својим “Очишћењима”. Дело је засновано на орфичком учењу о сеоби душе и последицама тог учења. О самом себи Емпедокле каже: “... с каквих сам почасти и блажених висова павши Зевсов напустио дом, те међ' смртнима боравим овде.”40 Једини начин на који човек поново може постати бесмртан бог јесте неговањем обредне светости, очишћењем и придржавањем забране убијања животиња и једења њиховог меса. Последица примене у пракси учења о сеоби душе је та да животиње, у ствари, нису ништа друго до наши сродници: “Рођеног сина, подиже отац,

што

обликом

промени,

те га уз молитву коље! ... Тако је и син за оцем посегнуо, деца за мајком: најпре им уграбе живот па рођачко поједу месо.”41

Фрагмент 119. Фрагмент 137 – Barnet, Rana grčka filozofija, 264-8, 294-5; Ђурић, Историја хеленске етике, 35-6, 152-3.

40 41

28

Ипак, орфичко учење, посредством питагорејаца, свој најпотпунији израз добија код Платона (427-347. пре Христа). Још су Симија и Кебет, ученици горе поменутог Филолаја, упознали атинског мислиоца с питагорејским учењем.42 Платон, попут орфичара и питагорејаца, прихвата учење о сеоби душе и њеном окајању грехова, из терминологије орфичких и елеусинских мистерија преузима појам катарсе и уопште излаже основе свога схватања о души, људском животу и смрти у орфичкој форми. Главни извор беде овоземаљског живота за Платона је несавршено људско тело, због чега и философију сматра не као бригу за тело и живот на овом свету, већ као старање за душу и њену припрему за тренутак телесне смрти. Зато у Федону и налазимо оваква места: “Сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умру и да буду у смрти”, “Философи чезну за смрћу”, “Прави философи истински теже мрети, и од свих људи њима је смрт најмање страшна”.43

42 43

Ђурић, Историја хеленске етике, 112-3. Исто, 37.

29

У том свом чезнућу и ишчекивању философ својим умовањем и животом настоји да се што боље припреми. Живот сваког философа јесте темељна припрема за сам тренутак смрти, јер умирање ослобађа душу телесних окова. Задатак философа је да за живота очисти душу “од свега безумља телеснога”: “После смрти душа ће бити сама за се, одвојена од тела, а пре не. А докле год живимо, бићемо, како се чини, сазнању ближи онда ако се будемо, колико је год могућно, клонили саобраћаја са телом и долазили с њим у заједницу само утолико уколико је безусловно нужно, и ако се не будемо испуњавали његовом природом, него ако се будемо чистили од њега, док нас бог сам не ослободи...” – Федон, 67А Према томе, “ослобођење” можемо очекивати само од Бога, уз обавезу припреме себе за тај час. Када пак у Теету каже да “треба тежити да из овога света што брже бежимо у свет богова”, Платон не мисли на телесну смрт, већ на тежњу да, колико је год то могуће, “постанемо богу слични”, односно, “путем сазнања” постанемо “праведни и свети”. Платоново учење, које, уствари, представља “облагорођење орфичког песимизма”, допринело је продору орфичког утицаја и у касније философске школе. Неоплатонизам, тако, “не представља друго 30

него коначну победу орфизма и питагоризма”,44 а од сличних утицаја нису остали имуни ни поједини стоичари. Сенека (4. пре Христа – 65. наше ере), попут орфичара, питагорејаца и Платона, доживљава тело као тамницу душе, која је “света и вечна”, док је тело њен “терет и казна”, окови којих се у правом тренутку треба ослободити.45 Што се саме смрти и страха од ње тиче, и стоичарима је било јасно да у мислима философа таквом страху дефинитивно нема места. Епиктет (око 50/60 – око 130), стоичар чија је етика извршила утицај и на рану хришћанску идеологију,46 стога и може с пуним правом рећи: “... ὁ θάνατος οὐδὲν δεινόν (ἐπεὶ καὶ Σωκράτει ἂν ἐφαίνετο), ἀλλὰ τὸ δόγμα, τὸ περὶ τοῦ θανάτου, διότι δεινόν, ἐκεῖνο τὸ δεινόν ἐστιν = смрт није ништа страшно (јер би се и Сократу тако чинила), већ мисао о смрти као страшној, то је страшно.”47 Исто, 38-9. Исто, 486.

46 Исто, 492.

47 Грчки текст према: Marković, Florilegium philosophum Graecum, 212. Стоички однос према смрти изузетно упечатљиво показује највећи поштовалац Епиктетов, цар Марко Аурелије (121-180): “Јер завршетак одређује онај који је некад изазвао твоје постојање, а сада изазива твоје растурање, а ти сам ниси изазвао ни једно ни друго. Опрости се, дакле, ведро! Јер је ведар и онај који те отпушта.” – Разматрања о 44 45

31

На крају овог одељка, чини ми се примереним навести речи преподобног Антонија Великог (251-356), светитеља који се обично сматра оснивачем православног монаштва: “Немогуће је и неоствариво избећи смрт. То знају истински словесни људи те, извежбани у врлинама и богољубивим мислима, смрт прихватају без уздисања, страха и плача, сећајући се њене неизбежности и избављења од овоземаљских зала.”48

самом себи, наведено према: Ђурић, Историја хеленске етике, 495.

48 Добротољубље, I том, Манастир Хиландар, 2002, 67-8.

32

ДРУГИ ДЕО

СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ

О СМРТИ “Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.”49 Зашто су Адам и Ева постали смртни и каква је природа те смрти? Одговори се налазе у наведеним речима Светог писма. Најпре, наши прародитељи окусили су плод са дрвета познања добра и зла. Они, који су до тада знали само за добро и Бога који јесте Добро, упознали су се и са злом.50 Наши прародитељи, заправо, кроз непослушност, не покоравајући се Божијој заповести, удаљавају се од Божијег добра. Тако постају подложни греху, а њихова тела бивају изложена пропадљивости и смрти.51 Господ, Пост. 2, 17, превод Ђуре Даничића. Зло, према учењу светих отаца, не постоји у онтолошком смислу, нема своје биће, већ се третира као недостатак добра – Антоније Алевизопулос, Реинкарнација или васкрсење? Православно поимање зла, Нови Сад, 2001, 156.

51 “Удаљавајући се од Бога, Адам је самоме себи уготовио смрт, као што је написано: Који себе удаљује од Тебе, пропашће (Пс. 72, 27). Бог, дакле, није створио смрт, него смо је 49 50

33

међутим, каже: “у који дан окусиш ... умријећеш.” О каквој смрти се ту ради? Реч је о духовној смрти, смрти душе која је грехом отпала од Бога. Пропадљивост и смртност тела јесу само последица грехопада и смрти душе. Како каже старац Клеопа, на човечанство су са првим грехом наишле две смрти: “Адам, након 930 година и Ева, након 950 година примили су телесну смрт, а духовна смрт трајала је 5508 година,52 до доласка у телу Новога Адама – Христа, Бога и Спаситеља нашег.”53 Још једна битна чињеница је та да Адам тек након изгнања из Раја даје својој жени име Ева, што значи живот. Два су разлога постојала за то: први, зато што је Ева кроз рађање заиста обезбеђивала телесни живот човечанства, и други, много важнији – кроз жену, Богородицу Дјеву Марију, дошао је међу нас Спаситељ и Победилац смрти Господ Исус Христос.54 Шта је, заправо, смрт? Разлог због кога наводим објашњења овог појма на овом месту, а не, што би можда било логичније, на почетку књиге, је ми сами привукли својом рђавом вољом” – Свети Василије Велики, Беседе, Манастир Хиландар, 2002, 124.

52 Свет је, према византијском рачунању времена, створен 5508. године пре Христа – прим. Д. Г.

53 Господ није створио смрт, приредио Јован Србуљ, Београд, 1998, 154.

54 Исто, где старац Клеопа цитира светог Григорија Ниског.

34

тај што сам уверен да је једино прихватљиво тумачење смрти оно хришћанско. Ево тог тумачења: “СМРТ (гр. θάνατος, лат. mors, -tis, граница битисања, распадање бића): последица дељења јединства душе и тела враћањем тела у елементе од којих је створено: "Земља си и у земљу ћеш се вратити" (Пост. 3, 19). Стање смрти јесте последица греха (Рим. 5, 12-14), који је у биће увео кварење, пропадање, склоност ка дезинтеграцији првотног јединства на распадиве елементе у телу. (...) Бог није створио смрт (Приче? 1, 8) него је "кроз човека дошла смрт" (1. Кор. 15, 21). Смрт је загосподарила телом због греха, којим је човек изашао испод власти бесмртнога духа који сам од себе постоји. (...) Смрт додирује само телесни елеменат, али не божански лик човека, који је бесмртна душа. (...) Бог је допустио распадање човека у саставне делове како зло не би било без смрти. Али човекова духовна личност није тиме уништена и сведена у небиће и ништавило. Смрт је услов и последица ограничења егзистенције, дезинтеграције унутрашњости човечанскога, коначан процес кварења, али она не преноси човека из бића у небиће...”55

Протојереј др Јован Брија, Речник православне теологије, Београд, 1999, 494.

55

35

Или, једноставније речено: “Смрт је разлучење душе од тела, после кога душа остаје вечна и непропадљива, а тело лишено живота предаје се земљи, у којој ће се растворити по речима Св. писма... (Екл.

12, 7)”56 Када поменемо смрт, најчешће, дакле, мислимо на тренутак када се душа раздваја од нашег земног тела. Смрт овде углавном и користим као синоним за крај овоземаљског живота. Али, није то и дефинитиван крај, одлазак у ништавило и небиће, јер и након пропасти тела остаје оно вредније, душа која је бесмртна и непропадљива. Бесмртност душе узимам као готову чињеницу коју је излишно на овом месту доказивати, јер сматрам да је сасвим довољно доказа изнето томе у прилог.57 “Бог није створио смрт нити се радује пропасти живих.” – Прем. Сол. 1, 13.58

Сава Теодоровић, Православна догматика са апологетским разјашњењима, Београд, 1931 (фототипско издање 2002), 143.

57 Види, на пример: Свети Нектарије Егински, О бесмртности душе, у: Господ није створио смрт, 98-121; Архимандрит Јован Крестјанкин, О бесмртности душе, Београд, 2005; Лазар Тобожан, Докази о бесмртности душе. Филозофска расправа, Панчево, 1937.

58 Превод митрополита Амфилохија (Радовића).

56

36

Човек је створен за нетрулежност, али је “завишћу ђавола” смрт ушла у свет.59 Наравно, све је с Божијим допуштењем. Јер, иако је “велик откуп за душу, и неће бити нигда да ко довијека живи, и не види гроба”,60 а због смрти пријатеља Лазара, чак су и Господу Исусу Христу сузе на очи удариле,61 смрт, у крајњој линији, није ништа лоше.62 “На физичку смрт не треба првенствено гледати као на казну, већ као на средство ослобођења које пружа љубећи Бог. Сходно својој милости, Бог није желео да људи неограничено наставе да живе у палом свету, заувек ухваћени у круг чији су творци. Стога је обезбедио пут изласка. Јер, смрт није крај живота, него почетак његове обнове. Преко физичке смрти ми гледамо ка будућем поновном сједињењу тела и душе приликом општег васкрсења у Последњи дан. Раздвајајући душу од тела, Бог се понаша као грнчар: када се посуда на точку упрља и искриви, он глину ломи у комадиће како би могао да

Прем. Сол. 2, 23-4. Пс. 49, 8-9.

61 Јн. 11, 35.

62 “Наравно, смрт је од Бога. Међутим, смрт уопште није зло, изузев уколико (човек) мисли на смрт грешника. Јер, за њега прелазак одавде означава почетак мучења у аду. И опет, Бог није узрок зла у аду, него ми сами, с обзиром да је начело и корен греха наша слобода и самовласност.” – Св. Василије Велики, Беседе, 119.

59 60

37

је поново обликује (уп. Јер. 18, 1) ...”63 О том поновном обликовању биће речи у следећем одељку. Послушајмо пре тога шта о смрти кажу још неки свети оци и хришћански писци. Свети Јован Златоусти (око 340-407): “Подсетимо се како нас људе неочекивано и изненадно постиже смрт и како су све земаљске вредности пролазне. Кратак је наш животни пут и једва да може да се назове путовањем. Јер, путник иде куд хоће и пребива у гостионици колико хоће. Ми, пак, морамо, хтели или не, на позив да напустимо овај свет. Нас и против наше воље постиже страшна смртна тајна. Душа се са муком одваја од тела, раскидајући своје природне везе. У том горком часу она сазнаје шта смрт значи и подиже велико запомагање. Али, никога нема да јој помогне, осим Бога и њених добрих дела.”64 Свети Теодор Студит (759-826): “О каквој се тајни ради међу нама? Какво обиталиште очекује све? Гроб од три аршина. Од земље смо узети и у земљу ћемо се вратити. Тело остаје овде, а душа се подиже горе. Шта смо ми били раније и шта смо Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир Хиландар, 1997, 67-8.

64 Обитавање безграничног у срцу. Бисери из “Добротољубља” и других духовних списа о непрестаној Исусовој молитви, сабрала: Ала Селаври, Манастир Хиландар, 2000, 55.

63

38

постали по преступању заповести? Оно је породило и смрт и због њега смо постали трулежни. Таквима треба и ми да се видимо с обзиром да ћемо умрети. Шта нас очекује? Где ћемо поћи? Шта ћемо срести? Због чега ми толико негујемо ово тело које је и наше и није наше, које је и пријатељ и непријатељ, које је и клеветник и старатељ, које је и погубно и спасоносно? Ма колико да га хранимо, да га одмарамо и да га наслађујемо, оно ће се ипак превратити у црве и смрадно блато. И каква је корист да се старам за пепео и да се борим за прах? Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1. Кор.

15, 50).”65 Свети Максим Исповедник (580-662): “Крај садашњег живота није праведно, како ми се чини, називати смрћу. Пре би га требало назвати избављењем од смрти, удаљењем из области трулежности, ослобођењем од ропства, престанком узнемирења, пресецањем борбе, изласком из таме, одмором од трудова, смиривањем кључања, скривањем од стида, бежањем од страсти, и уопште – од границе свих зала. Исправивши се кроз слободно самоумртвљивање, свети су себе учинили туђима и странцима за овај свет. Храбро се борећи са светом и телом и са изданцима који из њих израстају, они су у себи сачували неокрњено 65

Добротољубље, IV том, Манастир Хиландар, 2003, 93-4.

39

достојанство душе, избегавши саосећање према чулима која порађају прелест.”66 Јеромонах Никифор Теотокије (XVIII век): “Смрт је, заправо, најбоље од свих духовних огледала којима можемо приступити. У огледалу смрти јасно ћемо сагледати не само оно што нас окружује, него и стање у коме сами пребивамо. Њоме ћемо познати да су сва блага наша попут росе, која сада јесте, а кроз неколико тренутака ишчезава; да су лепота лица и снага тела попут траве што се сада зелени на пољима, а сутра већ вене; да је сав живот наш попут сна који ноћу видиш а изјутра заборавиш. У огледалу смрти увиђамо, најзад, и да тело није ништа друго до незнатни прах. Због тога је тако велика сила сећања на смрт. Оно нам јасније од свега открива суштину ствари у свету, бит нашег живота и срж стања у којима се налазимо. Чим сагледамо да су све ствари овог света пустошне, да је живот наш и да смо ми сами тек незнатни прах, ми ћемо презрети овај телесни живот, и са свом ревношћу и усрђем се посветити духовном животу.”67

66 67

Добротољубље, III том, Манастир Хиландар, 2003, 213. Материк, Манастир Хиландар, 1997, 28.

40

Свети Симеон Нови Богослов (949-1022): “Као што тело умире када се од њега одваја душа, тако и душа гине када се од ње одваја Дух Свети. Жалац ове смрти јесте грех, јер су смрт и трулеж последице греха. Душа је кроз грех умрла за живот вечни, одвојивши се од Духа Светога и од царства Његовог. Видиш ли каква је веза између душе и тела, односно да тело не може живети без душе? И опет, како се душа удаљава и оставља тело са којим је била заједно и чијим је посредством испољавала своју снагу и делатност? Ово видећи, помисли да је на сличан начин и првостворени човек био сједињен са Светим Духом Саздатеља свега, Бога; али пошто је прелашћен од лукавог ђавола, и пошто је злоупотребио слободну вољу којом га је Бог обдарио, прекршио је заповест Божију и одмах био лишен благодати Светога Духа, која га је закриљавала. Услед овога замрла је душа, а затим је и тело умрло; и телесна смрт догодила се на такав начин да се након ње, која нам је видљива, ми домишљамо о смрти душе, која нам је невидљива: јер смрт и трулеж тела јесте прилика (представа) смрти и разврата душе.”68 Архимандрит Софроније (1896-1993): “Створитељ овог света живи вечно. Он је у основи нашег бића и Његова снага је довољна да нас васкрсне 68

Господ није створио смрт, 90.

41

после наше смрти. Али, искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из "ништавила". Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебљивим Бићем.”69 Свети Амвросије Милански (око 340-397): “У природи није било смрти, али се она касније претворила у природу, јер Бог у почетку није установио смрт, него ју је дао уместо лека. (...) Творевини Божијој, заправо, није била потребна смрт када је човек, обитавајући у Рају, био награђен свим добрима, али је, након грехопада, услед свакодневних напора и неподношљивих уздаха, људски живот постао несрећан и требало је одредити крај злу, требало је да смрт врати оно што је живот одузео, јер бесмртност без благодати у много већој мери представља бреме него корист.”70 “Смрт је недостојна јадиковања, као прво, зато што је свима својствена, а уз то нас и избавља од жалости и несрећа овога века и, након што отпочинемо од овоземаљског труда она, слично сну, васпоставља животност и силе. Благодат васкрсења може да уклони сваку тугу и бол, ако верујемо да са Архимандрит Софроније, О молитви. Збирка чланака, Манастир Хиландар, 2000, 59.

70 Господ није створио смрт, 375.

69

42

смрћу ништа не пропада, него да она, штавише, води ка непропадљивости и вечности.”71

О ВАСКРСЕЊУ Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν, θανάτῳ θάνατον πατήσας, καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι ζωὴν χαρισάμενος. Хрїстосъ воскрєсє изъ мєртвыхъ смєртїю смєрть поправъ, и сущимъ во гробјахъ животъ даровавъ. (Тропар на Васкрс) Васкрсење мртвих (грч. ἀναστασία τῶν νεκρῶν, лат. resurrectio mortuorum) је хришћански антипод смрти.72 Вера у васкрсење тела умрлог присутна је већ у Старом завету. Илија Тесвићанин моли Бога да оживи удовичиног преминулог сина, “и Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дијете душа његова, и оживје.”73 Јелисије буди из смрти сина Исто, 366-7. Брија, Речник православне теологије, 494.

73 1. Цар. 17, 22.

71 72

43

Сунамке,74 па и сами посмртни остаци његови били су довољни за оживљавање умрлих: “И догоди се кад погребаваху некога човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје.”75 Праведни и многострадални Јов, и поред тешких искушења која га сналазе, каже: “Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом. И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.”76 О општем васкрсењу мртвих говори се у пророчким књигама Старога завета: “Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље; јер Господ рече.”77 “Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце.”78 “Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из 2. Цар. 4, 35.

2. Цар. 13, 21.

76 Јов 19, 25-6.

77 Ис. 25, 8.

78 Ис. 26, 19.

74 75

44

гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.”79 “И много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни.”80 О очекивању васкрсења може се прочитати и у Другој књизи Макавејској, која спада у тзв. девтероканонске књиге: “а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење (=васкрсење) живота.” (7, 9) “Јер кад не би очекивао да ће и ови погинули васкрснути, било би сувишно и неразумно молити за мртве.” (12, 44)81 Свој потпуни израз, међутим, васкрсење добија у Новом завету Господа нашег Исуса Христа. Централна личност васкрсења је Син Божији, “Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; Јез. 37, 12-4. Дан. 12, 2.

81 Књиге Макавејске, у преводу са јелинског изворника Епископа б. ЗХП Атанасија, Требиње – Никшић – Врњци, 2002.

79 80

45

И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на Небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја...”82 Никео-цариградски Символ вере коначно је уобличен на Другом васељенском сабору, одржаном 381. године у Цариграду. Завршава се речима: “Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.”83 Христос је “ради нас људи”, дакле целог људског рода, дошао носећи спасење.84 Кроз Њега, истинског Бога и истинског Човека, пали човек је добио искупљење од греха, помирење са Богом и ослобођење од проклетства смрти.85 Христос је “распет за нас”, предао се вољној смрти да би Символ вере, чл. 3-7. Исто, чл. 11-12.

84 “А Он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета.” – Јн. 2, 2; упореди и 1. Тим. 2, 3-4.

85 О тумачењу Символа вере види: В. Н. Лоски, еп. Петар (Луиље), Тумачење Символа вјере, Светигора, 2006; Свети Владика Николај, Вера светих. Катихизис Источне православне цркве, Земун – Сопоћани, 2003, 29-46, 63-8.

82 83

46

уништио њену власт. Сишао је у Ад, победио Сатану и смрт и васкрсао, јер смрт није могла да победи Богочовека. Спасење човечанства остварује се, дакле, у јединству Бога и човека у Христовој личности.86 Богочовек Исус Христос побеђује смрт не “ослобађањем” душе од тела или уништењем тела, већ васкрсењем тела.87 Четрдесет дана по Васкрсењу Син Божији се узнео на Небо и то у свом људском телу, “да увери све који повероваше у Њега да ће се и они тако узнети на небо после општег васкрсења мртвих.”88 Према томе, када говоримо о васкрсењу мртвих, мислимо на наша тела, која ће Бог, попут душа, учинити бесмртнима. “Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио.” – Свети Григорије Богослов, Архиепископ Цариградски, Празничне беседе, превео са грчког епископ Атанасије, Требиње – Врњачка Бања, 2001, 57, 179; “И Син Божији пристаје да постане и назове се Син Човечији; не мењајући оно што је био – јер је непроменљив, него примајући (на Себе) оно што није био – јер је човекољубив, да би Несместиви постао сместив, и кроз тело, као кроз завесу, сјединио се са нама; (...) и пошто је изумитељ зла (=ђаво) мислио да је непобедив, обманувши нас надом обожења, (сада) сам бива обманут истицањем напред тела, да би напавши Адама – налетео на Бога, и тако Нови Адам старога (Адама) спасе, и осуду тела укине, пошто смрт буде усмрћена телом.” – Исто, 78-9.

87 Алевизопулос, 68.

88 Св. Владика Николај, 42.

86

47

Каква је природа тако васкрслога тела? “Несумњиво да су тијело васкрсло и тијело погребено један исти субјекат, али модус њиховог постојања је различит.”89 “Међутим, наше живљење је на небесима, отуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.”90 При Другом Христовом доласку опет ће бити сједињена душа с телом, јер човек може на Суд Божији само као целовита личност.91 Свака ће душа притом, у сагласности са својим делима, бити одевена у тело бесмртно, духовно и непропадљиво: “Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Победа прождрије смрт.”92

В. Н. Лоски, еп. Петар, 29. “Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити.” – 1. Кор. 15, 51.

90 Фил. 3, 20-1.

91 “Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло.” – 2. Кор. 5, 10.

92 1. Кор. 15, 53-4.

89

48

“Смрт није ишчезнуће или уништење човека и његове личности, него прелаз у јединствену егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу, природна особина тела чува се, а ишчезла је пропадљивост, односно распадање. Тело, дакле, остаје као материјална супстанција, а његове функције које су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, боље речено, тело је апсорбовано од продуховљене душе коју обавијају божанске нестворене енергије.”93 Свети Григорије Богослов (329-390), један од највећих и најученијих отаца Цркве, на више је места богонадахнуто говорио о смислу Христовог страдања, Његове искупитељске жртве и васкрсења. Наводим краћи цитат из његове 38. беседе (“На Богојављење”): “И као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо. Јер треба да доживим добри повратак. И као што су (грехом Адамовим) од добрих ствари дошле жалосне, тако ће (са Христом) од жалосних опет повратити се добре. "Јер тамо где се умножио грех, онде се још већма умножи благодат" (Рим. 5, 20). И ако (нас) је 93

Брија, Речник православне теологије, 73.

49

окушање (забрањеног плода) осудило, колико нас је већма оправдало Христово страдање?”94 Шта након такве жртве и искупљења треба да ради хришћански верник? Ништа друго до да живи у Христу.95 Да се вратимо на тумачење Символа вере с почетка овог одељка: “У Христу, посредством Духа Светога живот вјерних се преображава, зато што хришћанин иако живи у "овом свијету" није од "овога свијета". Његов поглед је устремљен ка Царству свјетлости, зато се Символ вјере и завршава радосним исповиједањем надања у васкрсење и живот будућег вијека у ком више неће бити "ни болести, ни жалости, ни уздисаја."“96 Или, како то каже отац Александар Шмеман (1921-1984): “И уколико учиним својим Христов живот, и жеђ и глад за Царством, и очекивање Св. Григорије Богослов, Празничне беседе, 48. Упореди код св. апостола Павла: “Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.” – Рим. 5, 18-9; “Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови.” – 1. Кор. 15, 21-3.

95 “И Он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе.” – 2. Кор. 5, 15.

96 В. Н. Лоски, еп. Петар, 30.

94

50

Христа и опит Христа као живота – и сама смрт моја ће постати усхођењем у живот. Ја не знам када ће наступити и како ће се остварити последње испуњење свега у Богу. Мени није ништа познато о свим тим "када" и "како". Ипак, ја знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелаз и његово претварање у Царство Божије, те да је њеном светлошћу, њеним миром и радошћу у Духу Светом већ прожет живот. Јер, Христос је васкрсао и живот живи.”97

ХРИШЋАНСКА ДИМЕНЗИЈА СТРАХА ОД СМРТИ “Зашто да се бојим смрти? За нас смрт значи велику радост. Одувек смо били, увек ћемо бити.”

– Свети Серафим Саровски (1759-1833) Заиста, имајући у виду пролазност и краткотрајност овога живота, који је тек трен у односу на вечност која ће наступити после наше смрти, чини се да у животу хришћанина таквом страху нема Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, 2004, 74. Види и 1. Јн. 5, 12: “Онај који има Сина има живот; ко нема Сина Божијега нема живота.”

97

51

места. Па ипак, страх од смрти постоји, како код неуких и неупућених, тако и код образованих и мислећих људи, па и код оних који су још за овога живота стекли ореол светости. Овај страх, међутим, у Хришћанству добија једну потпуно нову димензију. На први поглед, то јесте страх од пролазности живота и неизвесности с којом се суочавамо на његовом крају: “Плачем и ридам када мислим о смрти и гледам како у гробовима безоблична, без славе и безлична лежи по образу Божијем саздана наша красота. О чуда, каква нам се тајна догоди? Како смо предани трулежи? Како смо се подјармили смрти?”98 Свети Теодор Студит, у једној од својих беседа упућених манастирској братији, каже: “Сетивши се смрти једног од поштоване братије, ја сам застењао и ожалостио се душом мојом помишљајући на престављење, на раздвајање и одељивање душе од тела, и на узимање у другу земљу, на ступање на неки други пут, на прелажење у други, необични, неиспитани, непознати, необјашњиви и неизрециви свет...”99 Ако пређемо на неке од духовника нама ближег времена, видимо да се мишљење о смрти и Свети Петар Дамаскин, Подсетник пустињског трезвоумља, Манастир Хиландар, 2001, 46.

99 Добротољубље, IV, 106.

98

52

страху од ње није променило. Један од стараца чувеног руског манастира Валаама писао је, средином XX века, следеће: “Људској природи својствено је да се боји смрти. Смрт није ушла у људски род по неком природном току ствари. Баш зато што је неприродна, природа се људска боји смрти и бежи од ње. (...) Многи кажу: "Ја се не бојим смрти, спреман сам да одмах умрем." То је само наклапање, када се смрт приближи, страх ће се сигурно јавити!”100 Овде би, уствари, требало направити разлику између “обичног” страха од смрти и дрхтања пред њом, као што чине неки свети оци. Свети Јован Лествичник (525?-608?) тако, каже: “Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе.”101 Христос, дакле, будући безгрешан, не дрхти. Шта је са нама грешнима? “Све до изласка одавде дрхти за себе због неизвесности будућности, с обзиром да си због самовлашћа (тј. слободе) створен са отвореношћу за непостојаност и промењивост” – Писма валаамског старца, Српска православна парохија Линц – Аустрија, 163.

101 Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 2003, 6. поука.

100

53

речи су преподобног Теогноста.102 Ава Исаија (XIVXV век) пак, каже: “Ми треба да се бојимо неизвесности смрти, будући да не знамо у каквом ће нас стању затећи.”103 Сада је већ јаснији разлог за страх од смрти који се јавља чак и код светих отаца, без обзира да ли се о њему говори као о дрхтању, бојазни, страху, стрепњи или нечему сличном. Страх од смрти постаје страх од тога да нас смрт не затекне неспремне, јер “и ја и ти сваки дан и сваке ноћи само једно радимо: идемо или ка вечном блаженству или ка вечним мукама. Пут светих еванђелских врлина води нас у вечно блаженство – рај; пут непокајаних и неисповеђених грехова води нас у вечне муке – пакао.” (Ава Јустин Ћелијски)104 Свети Јефрем Сирин (306-373) каже: “Присетио сам се оног часа и задрхтао. Помислио сам на Страшни суд и – ужаснуо се. Помислио сам на рајско весеље и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам све док ми није понестало сила за плакање, будући да сам у лењости и расејаности провео своје дане, и у нечистим помислима проживео своје године. И нисам схватио како су они прохујали, нисам осетио Добротољубље, III, 297. Материк, 167.

104 Еп. Мелентије Хиландарац, Духовно злато којим се небо купује, Београд, 1981, 142.

102 103

54

како су они протекли. Дани су се умањили, а моја безакоња су се умножила. Авај! Шта ћу радити у час када ме окруже познаници који су ме прослављали видећи ме у побожном чину, иако сам у унутрашњости био пун безакоња и нечистоте, заборављајући на Господа који испитује срца и утробе.”105 Свети Кирило Александријски (†444. године) наставља у сличном духу: “Бојим се смрти због горчине њене. Страшим се геене бесконачне. Ужасавам се тартара, где ни најмање топлине нема. Грозим се таме, камо се ни трачак светлости пробити неће. Трептим кад помислим на црва који ће разједати неподнишљиво, и чијем нагризању неће бити краја. Цептим пред ангелима страшним који ће бити присутни на Суду. Ужас ме обузима при помисли на дан страшног и нелицепријатног Суда, на страхобни престо, на праведно Суђење. Стравим се реке огњене што пред престолом тече, киптећи грозовитим пламеном чији су језици попут мачева оштрих. Плашим се мука непрекидних. Дрхтим пред казнама којима краја бити неће. Зебем од мрака. Тресем се пред тамом најкрајњом. Стрепим од ланаца што никада неће бити

105

Добротољубље, II том, Манастир Хиландар, 2000, 241.

55

раскинути – од шкргута зуба, од ридања неутешног, од неминовних разобличења.”106 Такав Суд очекује све оне који свој живот проводе немарно. “Какав ћемо страх и трепет сусрести при свом исходу уколико будемо немарно проводили свој живот, нарочито онога страшног дана када арханђелова труба пробуди све људе, сваки народ, свако поколење и свако племе.” (Свети Теодор Студит)107 Ето опет речи о припреми за смрт. Припрема за смрт подразумева темељно покајање за своје грехе, знане и незнане, учињене хотимично и нехотице.108 Покајање (μετάνοια, у буквалном преводу преумљење, “промена ума”, односно потпуни преображај ранијег стања нашег ума), свеобухватно, дубоко и искрено, није лако ни једноставно, на шта упозоравају и свети оци. Када је ава Сисоје био на самрти, замолио је анђеле који су дошли по њега да га оставе да се још покаје. Оци који су посматрали његове последње овоземаљске тренутке приметили су да велики старац нема потребе за покајањем. На то је ава Сисоје одговорио: “Заиста вам кажем да не Господ није створио смрт, 50. Добротољубље, IV, 77.

108 „Јер свест о гресима нас увек мучи, а нарочито онда кад треба да будемо одведени на тамошње муке и Страшни суд.“ – Свети Јован Златоусти, у: Господ није створио смрт, 31.

106 107

56

знам ни да ли сам почео.”109 Свети Јован Лествичник, указујући на потребу сталног кајања, говори: “Не варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш лако надокнадити изгубљено време: ни читав један дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што си му само тог дана згрешио.”110 Управо у томе је велики педагошки значај страха од смрти у животу хришћана. Смрт нас може стићи сваког трена, и после ње стајемо пред Господа спремни или неспремни. А Он вели: “Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.”111 Ава Варсануфије и Јован Пророк, попут многих отаца пре и после њих, саветују нас да се увек бојимо смрти која ће нас сигурно сустићи, јер мислећи о њој нећемо сагрешити пред Богом.112 Свети Теофан Затворник (1815-1894), у једној од беседа упућених руским монахињама, говори о истом: “Вазда над собом гледајте око Божије које нетремице посматра срце ваше, те се чувајте да га не ожалостите нечиме што би му било неугодно. Зар пред царем не бисте стајале са страхом и трепетом? Па, како онда без страха да излазите пред Врлинослов, I, 58. Лествица, 6. поука.

111 Мт. 24, 42.

112 Духовно руковођење, Манастир Хиландар, 2000, 377, одговор 798.

109 110

57

лице Господње, пред Сведржитеља у чијој је руци и живот и смрт? И, с друге стране, шта је наш живот? Упоредићемо га са ходањем по стрмим литицама, где свакога трена вреба опасност да се оклизнемо и сурвамо у бездан. Како онда корачати без страха и бојазни?”113 Страх од смрти представља, дакле, страх од доласка пред лице Божије. Још је у Причама Соломоновим забележено да је “почетак мудрости страх Господњи” (1, 7). То је тај, толико битан, страх Господњи, који нас тера да пазимо на себе, да упознајемо себе, и сматрајући се недостојним Божије милости, увек тежимо бољем, врлинском животу. Колико пута нам се на причешћу десило да смо се осетили недостојним примања Христових тајни? Наравно да смо недостојни! Не постоји смртно створење које је достојно да се причешћује Телом и Крвљу Господњом. Али ту се налази и суштина Божијег милосрђа. Не постоји грех који превазилази Његову милостивост.114 113 114

Материк, 77. “Милостив је и добар Господ, спор на гњев и веома благ, Не гњеви се једнако, нити се довијека срди. Не поступа с нама по гријесима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост Његова к онима који га се боје.”

58

Зато, колико год то изгледало нелогично, не постоји никаква стварна контрадикторност међу светим оцима када они, као што је већ наведено, с једне стране инсистирају на страху од смрти, или пак, на другом месту, поричу тај страх. Један од свремених грчких стараца (XX век), Епифаније (Теодоропулос) (1930-1989), каже: “Смрти се не бојим, наравно, не због свог труда већ зато што верујем у Божију милост.”115 Свети Јован Лествичник и блажени Дијадох Фотички изричу сличне мисли и прихватању смрти: “Као што оци тврде да савршена љубав на може пасти, тако и ја мислим да је савршено осећање смрти слободно од страха,”116 и “Крајња граница савршеног преображаја у сладосном окушању Бога јесте прихватање тескобе смрти као радости.”117 Или, нешто јаснијим речима преподобног Нила Анкирског († око 450. године): “Свагда очекуј смрт, али се немој бојати: и једно и друго су црте мудрољубља.”118 Оно чега се заиста треба плашити јесте права смрт – смрт душе.

– Пс. 103, 8-11. Дионисије Тацис, Поуке грчких стараца, Цетиње, 2002, 133.

116 Лествица, 6. поука.

117 Добротољубље, III, 17.

118 Добротољубље, II, 212.

115

59

О ПРАВОЈ СМРТИ “И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.”119 Свети Амвросије Милански, позивајући се на Свето писмо, помиње тројак карактер смрти. “Једна је смрт када умиремо за грех и живимо ради Бога. Зато је блажена та смрт која нас, будући невезана за кривицу и предана Богу, одваја од смртног и посвећује бесмртном.” Друга смрт представља разлучење душе од тела, крај овоземаљског живота. Трећа смрт је смрт душе: “Која душа згреши, она ће погинути (Јез. 18, 4), јер она умире за Бога, не због своје слабе природе, него због своје кривице. Та смрт, међутим, није губитак живота него пад због греха.”120 Ова последња је, заправо, и најстрашнија смрт, јер се баш греха, који удаљава од Бога, морамо највише плашити: “Нећемо се дакле тако много старати о погребењу код куће, и задрхтаћемо не пред смрћу, него пред грехом.”121 Јер, “истинска Мт. 10, 28. Господ није створио смрт, 372-3.

121 Свети Јован Златоусти, у: Господ није створио смрт, 316.

119 120

60

несрећа је само грех и вечна смрт, односно вечна одвојеност од Бога.”122 Права, вечна смрт, изазвана грехом, постоји пре телесне смрти, као што истичу многи свети оци: “На делу, у искуству, у сили и истини постоји смрт још пре природне (телесне) смрти, као што постоји васкрсење душе још пре васкрсења тела.”123 Свети Макарије Велики (300-390) говори следеће о истинској смрти: “Истинска смрт је унутра – у срцу, и она је скривена; њоме умире унутарњи човек. Стога, ако је неко прешао из смрти у скривени живот, он заиста заувек живи и не умире. Чак и ако тела таквих временом пропадну, опет ће васкрснути у слави јер су освештана.”124 Свети Григорије Палама (1296-1359) такође је говорио о смрти душе: “Удаљавање душе од тела јесте смрт тела, а одвајање Бога од душе јесте смрт душе. Заправо, права смрт и јесте смрт душе. На њу је указивао Бог када је у рају, дајући заповест, рекао Адаму: У који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умрети (Пост. 2, 17). И његова Алевизопулос, 195. “Суштина зла или греха састоји се у удаљености од Бога, у удаљености од апсолутног Добра и јединственог добра свима створењима.” – Лав П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор, 1997, 196.

123 Свети Симеон Нови Богослов, у: Добротољубље, V, 48.

124 Господ није створио смрт, 85.

122

61

душа је реченог часа умрла, иако је његово тело наставило да живи све до девет стотина тридесет година.“125 „Истински живот душе јесте Божанствена светлост која долази од плача по Богу, као што су рекли оци. Смрт, пак, душе јесте лукави мрак који на њу долази од жалости овога света.”126 Господ Исус Христос зато с правом говори: “Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.”127 Удаљавање од Бога је удаљавање од живота: “Истинска је једино она смрт која душу од Бога удаљује, а не она што је од тела разлучује. Јер Бог је живот; и ко себе самога од Њега одваја, тај умире и нема смелости пред Богом, јер се од живота удаљио. Истинска смрт јесте смрт од ђавола.” (Свети Кирило Александријски)128 На крају овог одељка, након свега горе наведеног, обраћамо се једноставним и лако памтљивим речима светог Максима Исповедника (580-662), који закључује:

Добротољубље, V, 226. Исто, 241.

127 Јн. 8, 12. И још: “А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.” – Јн.

17, 3.

128 Господ није створио смрт, 59.

125 126

62

Бога.”

“Смрт у правом смислу јесте одвајање од

129

129

Добротољубље, III, 148.

63

ТРЕЋИ ДЕО

СЕЋАЊЕ НА СМРТ

ШТА ЈЕ СЕЋАЊЕ НА СМРТ? Сећање на смрт представља својеврсно размишљање о смрти. Оно је, пре свега, сећање на Суд Божији, јер ће се, након разлучења душе од тела, судити „свакоме по дјелима његовим“.130 Тренутак смрти је неизвестан, и ми до самог овоземаљског краја не смемо бити немарни према нашем спасењу, јер “душа ће добити уздарје према стању у коме при смрти буде затечена”.131 Нису, нажалост, сви подједнако ревносни у старању о свом спасењу. Превише нас је исувише везано за овоземаљско. Сећање на смрт, као духовна делатност, зато се најчешће и везује за оне који су остатак свог овдашњег живота предали Богу и оноземаљском. Реч је, наравно, о православном монаштву. Размишљање о смрти спада у најважније мисаоне активности сваког монаха – подвижника. Духовни живот монаха испуњен је двојаком умном делатношћу: молитвом и медитацијом. Медитирање 130 131

Мт. 16, 27. Преподобни Никита Ститат, у: Добротољубље, V, 75.

64

се, пак, углавном састоји од сећања на смрт (μνήμη θανάτου) и сећања на Исусове муке (μνήμη παθημάτων Ἰησοῦ). Сећање на смрт је “свеопшта монашка традиција Истока”, која, пре свега, “има педагошки значај”. “Медитирајући смрт, аскет жели да у живом сазнању пролазности свега земаљског живота постигне што потпуније одвајање од света, да достигне врлину непристрашћа.”132 “Подвижник треба да се ослободи свега што је у њему и око њега начињено по мери човека, да буде спреман да се одене у друго ја, да уђе у један други живот, да прими Онога који човека превасходи, да прими Бога. Умревши тако за свет биће васкрснут за (бого)сазнатељни живот. (...) У својој потпуној повучености монах ће имати верног друга у истрајном сећању на смрт. (...) Подвижник има ужасан страх од смрти, јер га ова може снаћи у часу у коме он није за њу спреман; он се ужасно плаши смрти као богоодвојености, од смрти у контемплацији која би значила васкрснуће за овај свет. Сећајући се смрти, он се бори против ње и дела за вечност.” Ово је тачка у којој се монашко учење

Димитрије Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд, 1968, 95-6.

132

65

подудара са оним делом хеленске философије оличеним у Платоновом Федону.133 Да бисмо могли одговорити на питање шта је то сећање на смрт, можда би најбоље било да најпре наведемо шта сећање на смрт није. “Под појмом – сећање на смрт, свети оци нису подразумевали посебну мисао о смрти и њеним последицама, мисао која често узнемирава сваког грешника и од које он покушава да се избави; нису подразумевали ни несумњиву увереност о смрти као неизбежном уделу сваког човека, што је иначе увереност хладног ума који на све гледа уопштено, као из далека, као на нешто што се њега не дотиче; нису подразумевали најзад, ни само очекивање блиске смрти, што иначе на телесног човека наводи ужас. Не! Под њим оци Цркве схватају посебно духовно сагледавање које се лакше може осетити по његовом спасоносном дејству на душу, него што се може одредити и изразити речима.”134 Епископ Јеротеј Влахос, у речнику на крају своје књиге Вече у пустињи Свете Горе, даје следеће објашњење овог појма:

Татакис, Историја византијске философије, 65. Православље као правоживље, саставио А. В, Манастир Хиландар, 1998, 24.

133 134

66

“Сећање на смрт (μνήμη θανάτου) – То није само свест о крају нашег биолошког постојања, него више од тога. Реч је о осећању сопствене смртности – условљене „хаљинама од коже“ које човечанство носи од тренутка пада. Сећање на смрт се буди благодаћу Божијом и ствара жељу за покајањем. Сећање на смрт јесте такође искуство губитка благодати Божије.”135 Архимандрит Софроније (1896-1993), писац знамените књиге о светом Силуану Атонском, на више места помиње посебно духовно осећање које прати благодат сећања на смрт: “Сећање на смрт почиње доживљавањем краткотрајности овоземаљског живота. Ово доживљавање бива понекад слабије, понекад снажније, а понекад прелази у дубоко осећање трулежности и пролазности свега земаљског, услед чега се мења човеков однос према свему у свету. Све што не траје вечно губи свој значај и у човеку се рађа осећање бесмислености сваког стицања на земљи. Пажња ума се окреће од спољашњег света и усредсређује унутра. Душа се поставља пред несхватљиву дубину таме. Ово виђење душу доводи до ужаса који побуђује на усрдну молитву која не престаје ни дању ни ноћу. Епископ Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе. Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве, Манастир Хиландар, 2000, 136.

135

67

Време почиње да губи своје трајање, али у почетку не због тога што је душа угледала светлост вечног живота, већ, напротив, због тога што је читаво биће прожето осећањем вечне смрти. Најзад, пролазећи кроз многе и различите ступњеве, душа се под утицајем благодати уздиже у област беспочетне Божанске светлости.”136 Пут ка Вечном “почиње нашим силаском у пакао”.137 Сећање на смрт, упркос свом делимично негативном карактеру, “пресеца деловање страсти и тиме полаже темељ за корениту промену целокупног нашег живота и опажања свих ствари. Чињеница да нам оно даје да доживимо своју смрт као крај целокупног створеног света, потврђује нам Откривење о томе да је човек образ Божији и да је као такав способан да у себе смести и Бога и створени козмос”.138 “Чудан је и ничему сличан живот Хришћанина: богоостављеност и мрак вечите погибли преплићу се са јављањем Бога у Нетварној Светлости. Слично томе се при благодатном сећању на смрт вечност у Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар, 2001, 106.

137 Исти, Видети Бога као што јесте, Манастир Хиландар, 2001, 53; “Искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из „ништавила“. Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебивим Бићем.” – Исти, О молитви, 59.

138 Исто, 14.

136

68

почетку представља под знаком минуса, тј. као свеопште гашење бића, да би се затим преобликовала у примање Светлости Васкрсења.”139 Сећање на смрт прати чудан осећај очајања због удаљености од Бога. Из тог очајања рађа се врела молитва,140 а сећање на смрт “постаје позитивно искуство васкрсења душе, пошто Нетварна Светлост, која силази на човека који се моли, у њему породи дубоку молитву за свег Адама”.141 Послушајмо, најзад, шта о сећању на смрт кажу свети оци. Преподобни Антоније Велики (251-356): “Свагда се сећај изласка из тела и не испуштај мисао о вечној осуди. Уколико будеш тако поступао, нећеш никада сагрешити.”142 “Сећајући се и помишљајући на зла после смрти, словесна и богољубива душа живи побожно да не би била осуђена и да их не би допала.”143 “Умири сваки дан да би живео. Јер, ко се боји Бога живеће у векове.”144 Исто, 108. Исти, О молитви, 72.

141 Исти, Видети Бога као што јесте, 166.

142 Добротољубље, I, 88.

143 Исто, 71.

144 Исто, 89.

139 140

69

Преподобни Јефрем Сирин (306-373): “Непрестано се сећај смрти и свога гроба уколико хоћеш да ти Бог дарује сузе, скрушеност и бестрашће.”145 “Ако си истински заволео Господа, ако се стараш да задобијеш Царство и ако си дао завет да ћеш се трудити због својих грехова, сећај се Суда и вечних мука, са страхом очекујући свој одлазак из овога света.”146 Свети Василије Велики (329-379): “Шта је својствено Хришћанину? Да сваки дан и час буде бодар и спреман за савршено угађање Богу, знајући да ће Господ доћи у час у који га нећемо очекивати.”147 Свети Јован Златоусти (око 340-407): “Ништа толико не помаже унутрашњу промену и топлу пажљиву молитву као сећање на

Добротољубље, II, 361. Исто, 362.

147 Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 1999, 90. Када је Еуб, знаменити александријски философ, упитао светог Василија Великог која је то најузвишенија хришћанска философија, овај му је одговорио да је “највећа философија под небом да увек имамо пред собом сећање на смрт.” – Господ није створио смрт, 150, 156.

145 146

70

смрт и на Страшни суд у светлосној или тамној вечности.”148 Свети Амвросије Милански (око 340-397): “Размишљање о смрти није ништа друго до извесно раздвајање тела и душе, јер сама смрт и не значи ништа друго него разлучење душе од тела.”149 Преподобни Исихије Јерусалимски († 432/3): “Мислимо непрестано на смрт, будући да се од тог сећања рађа напуштање свих брига и сујета, чување ума и непрестана молитва, непристрасност према телу, мржња према греху. Из њега се, ако хоћемо рећи истину, рађа свака жива и делатна врлина. Стога, уколико смо у могућности, мислимо на смрт непрекидно као што непрекидно дишемо.”150 Преподобни Нил Анкирски (погрешно назван Синајски, † око 450): “Мудар је човек који пре оствареног покајања не престаје да се са тугом сећа својих грехова и праведне осуде на вечни огањ.”151 “Ноћу и дању

Обитавање безграничног у срцу, 55. Господ није створио смрт, 372.

150 Добротољубље, II, 146.

151 Исто, 170.

148 149

71

гледај на свој задњи дан, па те никаква љубав према садашњем животу неће привезати за земљу.”152 Преподобни Исаија Отшелник († 489): “Онај ко очекује Страшни суд на који има да изађе, на сваки начин ће се усиљавати да му се у онај страшни час не затворе уста, немајући шта да каже као оправдање.”153 “Свакодневно помишљај: ''Само ћу данашњи дан провести у овом свету'', и нећеш сагрешити пред Богом.”154 Свети Јован Лествичник (525?-608?): “Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање.” “Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од сваког другог подвига.”155 “Као што је немогуће да гладан човек не мисли на хлеб, тако се не може спасти ни онај који не помишља на смрт и Божији суд.”156 “Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему што је Исто, 203. Добротољубље, I, 229.

154 Исто, 243.

155 Лествица, 6. поука.

156 Исто, 26. поука. Сличну мисао понавља и преподобни Нил Сорски († 1508): “Онај који тражи спасење треба да мисли на смрт као што гладан мисли на хлеб.” – Обитавање безграничног у срцу, 55.

152 153

72

створено, и свецело одрицање од своје воље.” “Човеку је немогуће, рекао је неко, немогуће је да побожно проведе данашњи дан, ако не буде мислио да је то последњи дан његова живота.”157 Свети Максим Исповедник (580-662): “Онај ко се уводи на пут благочашћа не треба само благошћу да се руководи на испуњавање заповести. Он и сећањем на строгост судова Божанствене правде чешће треба да се подстиче на подвиг. Тако ће он љубављу желети Божанствено, а страхом се уздржавати од рђавог.”158 Преподобни Филотеј Синајски: “Делатно сећање на смрт заиста садржи много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве и суза, чува срце, (учи) непристрасности према блату с обзиром да смо блато, постаје извор оштроумља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли страх Божији и очишћење срца од страсних помисли – садрже у себи (поштовање) многобројних Владичанских заповести. У њему се подиже тежак

157 158

Лествица, 6. поука. Добротољубље, III, 185.

73

непрестани подвиг, који представља сву бригу многих бораца Христових.”159 Свети Теодор Студит (759-826): “Постоје многа корисна казивања од којих душа долази до умилењаи скрушености. Ипак, ниједно није корисно колико најављивање смрти. Јер, смрт је за нас страшна тајна и када слушамо и када размишљамо.”160 “Има ли ичега благотворнијег и спасоноснијег за душу од сећања на смрт?”161 “Последњи час не стоји, већ се брзо приближава, а за понеке је већ пред вратима. Стојећи пред нашим очима и пред нашим ногама, нека нас он страши, смирава, чисти и отклања од кривице за било шта рђаво и скретање са правог пута, учећи нас да узајамни живот водимо у побожности, безметежности и добром једномислију, те изучавању Божанствених Писама, у чистој молитви и напору у складу са снагама.”162 Свети Симеон Нови Богослов (949-1022): “Онај ко успе да сећање на смрт буде његова сапутница свакако ће упорно тражити да сазна како ће му бити по исходу и удаљавању из овог Исто, 314. Добротољубље, IV, 432.

161 Исто, 388.

162 Исто, 50.

159 160

74

живота. Ко се, пак, приљежно стара да сазна будуће, најпре треба да се лиши свега садашњег.”163 Свети Филарет Московски (1782-1867): “Пази да не заборавиш своју бесмртност, да тај заборав бесмртности не постане смртоносни отров и за смртни живот твој и да те заборављена бесмртност не би убила заувек, ако ти се кад је не очекујеш и ниси спреман одједном јави. Не говори очајнички: сутра ћу умрети, да би се још необузданије предао уживањима смртног живота. Већ кажи с надом и страхом: ''сутра ћу умрети на земљи и родићу се или на небу или у аду''. Дакле треба хитати, треба се подвизавати, да би се хранио и учвршћивао у теби почетак небеског, а не адског рођења.”164

ПОРЕКЛО Сећање на смрт је Божија установа, по времену свог настанка старија и од саме смрти. Бог је Адаму, показујући на Дрво познања добра и зла, истовремено дао и сећање на смрт, речима: “у који дан окусиш с њега, умријећеш”. Видели смо да Адам 163 164

Добротољубље, V, 16. Господ није створио смрт, 19-20.

75

и жена његова нису послушали ову заповест, а видели смо и последице ове непослушности.165 У сваком случају, неки од светих отаца сећање на смрт називају и “кћерком Адамовом”.166 Сећање на смрт је дар Божији. Мисао о исходу из овог света, која се благодатном силом полаже у човека, представља основу врлинског живота хришћанина, без које се у души не може родити никакав добар подвиг.167 Јеромонах Никифор Теотокије, потоњи архиепископ Астрахански и Ставропољски (XVIII век), придаје, чак, подједнаку важност дејству које на човека остављају Божије присуство и сећање на смрт, наводећи као пример праоца Авраама. Господ се често јављао и говорио са Авраамом, али јављања су престала оног тренутка када је Авраам у Хеврону припремио себи гроб. Спремивши сам себи гроб, Авраам је у себи учврстио сећање на смрт, које је од тада, у недостатку видљивог општења са Богом, подгревало ревност његову, подстичући душу на добра дела. Јеромонах Никифор закључује: “Авраам живљаше духовним животом док гледаше Упореди: “Они изгубише сећање на смрт, и истога трена постадоше обнажени од врлине, лишише се нетрулежности, оставише живот по Богу и започеше телесно живљење.” – Јеромонах Никифор Теотокије, Беседе на монашењу, у: Материк, 30.

166 Преподобни Филотеј Синајски, у: Добротољубље, III, 303.

167 Православље као правоживље, 23-4.

165

76

Бога пред собом; свети живот провођаше и од оног трена када поче да помишља на смрт. Докле гледаше лице Божије, Авраам украшаваше душу своју вером, љубављу и сваком врлином; исто тако, од доба када се поче сећати смртнога часа, праотац проведе остатак живота са страхом Божијим, са надањем на блаженство и осталим добрим делима.”168 Огромна душевна корист од сећања на смрт била је позната, дакле, и старозаветном човеку. Као потврду наведеног овде цитирам међу монасима нарочито често навођен стих из девтероканонске Књиге премудрости Исуса сина Сирахова (написане око 180. пре Хр): “У свим ријечима својим сјећај се своје кончине и навијек нећеш сагријешити.” (Сирах, 7, 36)169 Старим Латинима је такође била позната ова мудрост, коју су они сажели у две речи: “Memento mori = сећај се смрти!”170 Свети апостол Павле, такође сажето, саопштава ову мудрост својој браћи у Христу, Материк, 28-9. Превео митрополит Амфилохије, Светигора, бр. 175, 2007.

170 Упореди и: “Memento, homo, quia pulvis es et in pulverem reverteris = Сети се, човече, да си прах и у прах ћеш се вратити.”

168 169

77

поручујући: “сваки дан умирем”.171 Апостол Павле је, у ствари, само подражавао и придржавао се заповести Господа Исуса Христа, који је говорио: “Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе и узме крст свој сваки дан, па нека иде за мном.” (Лк. 9, 23)172 У српском синодалном преводу Новога завета, као и у преводу Вука Караџића, изостављен је део значења грчког изворника, изостављањем речи καθ' ἡμέραν = сваки дан.173 У овом случају, међутим, нарочито је битно нагласити ово “сваки дан”, које нас одвраћа од немарности и опомиње на потребу сталне будности и размишљања о смрти.

ПРАКСА Свети оци слажу се са тим да размишљање о смрти мора да буде непрестано. Наводим неколико краћих примера. Ава Евагрије Понтијски (346-399): 1. Кор. 15, 31. “Јер, ми нећемо сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. (...) Свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да мислимо да се нећемо пробудити.” – свети Антоније Велики, у: Добротољубље, I, 26.

172 Превео др Емилијан М. Чарнић.

173 Види: Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир Хиландар, 1997, 124.

171

78

“Увек се сећај свог изласка и не заборављај вечни Суд.”174 Свети Јефрем Сирин : “Непрестано се сећај смрти и свога гроба уколико хоћеш да ти Бог дарује сузе, скрушеност и бестрашће.”175 Ава Доротеј († око 620): “Онај ко уистину жели да се спасе, не сме да буде безбрижан све до последњег издисаја.”176 Преподобни Јован Касијан (365-435): “Имајући пред очима неизвесност границе човековог живота, ми постојано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из тела.”177 Свети Теодор Студит: “Ми треба да смо пажљиви према сваком поступку, покрету и речи као да ћемо сваког тренутка бити узети одавде.”178 Због чега је то неопходно? Једноставно зато што је тренутак смрти неизвестан, и може наступити онда када му се најмање надамо. Преподобни Јефрем Сирин упозорава на то следећим речима: “Зар ћеш смрти рећи: ''Сачекај! Дај ми времена да се покајем.'' Отрезни се, вољени, отрезни се. Последњи час ће као замка доћи на тебе.”179 Немарност према тренутку свог исхода представља врло поуздану основу за нестарање о свом спасењу, Добротољубље, I, 461. Добротољубље, II, 361.

176 Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000, 99.

177 Добротољубље, II, 56.

178 Добротољубље, IV, 90.

179 Добротољубље, II, 240.

174 175

79

јер: “Онај ко очекује блиску смрт, не греши много, а ко је очекује кроз многе године, заплиће се у многе грехе.” (Преподобни Исаија Отшелник, † 489. године)180 “Оно што се од нас иште јесте да при исходу одавде имамо добре залихе испуњавања заповести и угађања Господу нашем Исусу Христу.” (Свети Теодор Студит)181 Јако је битно не заборављати на своју смрт ни на један тренутак, јер такво заборављање може довести у питање и само наше покајање пред Господом. “Ми треба да пазимо да нас ђаво из дана у дан не обмањује заборављањем смрти, те да нас изненада не приведе последњем часу у крајњој избезумљености, при чему нећемо бити у стању да било шта учинимо на делу покајања.”182 О значају непрекидног сећања на смрт и опасностима од ђаволових напада говори се и у духовним упутствима монаха Исаије (XIV-XV век?) монахињи Теодори: “Када монах храбро и са усрдношћу ступи у борбу, не рачунајући смрт ни у шта, са пуном ревношћу и жаром ушавши у блажено безмолвије, предавши себе на свако искушење и смрт, и презревши привремени живот, свет и само тело ради љубави Божије, Бог га покрива, не Добротољубље, I, 257. Добротољубље, IV, 64.

182 Исто, 326.

180 181

80

допуштајући ђаволу чак ни да му се приближи. Тада овај пакосник стане негде даље и чека тренутак монахове раслабљености. Чим монах макар на кратко пренебрегне сећање на Бога и на смрт, или почне да ради нешто световно, или себи дозволи да лута ван своје келије, он одмах насрће на њега, као дивљи вук на залуталу овцу. Уколико се монах одмах не обрати Господу, коначно ће пропасти, јер ће га он прождрати, будући да нема помоћника.”183 Сећање на смрт представља, усуђујем се рећи, универзално средство спасења на овоземаљском, привременом и краткотрајном путу ка Вечности врлинских Хришћана. Противник нашег спасења, међутим, поставља на том путу разне замке и лукавства, па је подвиг сећања на смрт суочен са многим тешкоћама и искушењима. Заборавношћу ометајући спасоносно сећање,184 Сатана се на сваки начин труди да расеје пажњу подвижника, покушавајући да га оптерети овоземаљским бригама. Зато свети Јован Лествичник и каже: “Онај који хоће стално да држи у себи помисао на смрт и на суд Материк, 156. “Ту кћер Адамову, тј. сећање на смрт, како рекох, одувек желех да имам за животну сапутницу, наиме, да са њом спавам, и да са њом разговарам о ономе што ће бити када се напусти тело. Међутим, у (мојој намери) ме је често ометала погибељна заборавност, тј. мрачна кћер ђаволова.” – Преподобни Филотеј Синајски, у: Добротољубље, III, 303.

183 184

81

Божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива а да и не покреће руке.”185 Расејавање пажње врши се и “са десне стране”, кроз претеривање у изразима братске љубави и услужности. Даље, подвижник се лукаво уверава у добро стање телеснога здравља, при чему се у његовим мислима све даље и даље одлаже брига о тренутку исхода.186 Свети Јефрем Сирин о томе каже: “Немој веровати лукавоме који ти подмеће обмањиве помисли, говорећи: ''Још си млад и још много година треба да живиш. Стога се сада весели и немој жалостити своју душу. У старости својој ћеш принети покајање.'' Зар је могуће да си тако неразуман, брате, и да не знаш да те лукави обмањује? Ако се не покајеш у младости, тј. у узрасту који обилује снагом и када си у стању да поднесеш сваки труд и подвиг, у старости ћеш се, утолико пре, изговарати немоћу? И шта ћеш радити ако још у својој младости будеш узет одавде?”187 Свети Василије Велики говори на следећи начин о овим обманама нечастивог: “Господ каже: Данас, ако глас мој чујете (уп. Пс. 94, 8). Онај, пак, говори: ''Данас (посветите) мени, а сутра Богу''. Господ, међутим, гласно говори: ''Данас послушајте глас мој''. Схвати свог непријатеља. Он Лествица, 6. поука. Православље као правоживље, 30-1.

187 Добротољубље, II, 242.

185 186

82

не сме да нам саветује да сасвим отпаднемо од Бога, знајући да ће Хришћанима речено изгледати неприхватљиво. Он свој подухват извршава лукавством и варљивим уступцима. Он је мудар у чињењу зла (уп. Јер. 4, 22). Он види да ми људи живимо садашњим и да свако дело творимо ради садашњег. Лукаво нам пљачкајући ''данас'', он нам оставља наду за сутра. Када, пак, дође ''сутра'', опет долази злобни разделитељ и тражи ''данас'' за себе, (остављајући) ''сутра'' за Господа. Отимајући нам садашње уживањима и остављајући нашим надама будуће, он нас неприметно одвлачи од живота.”188 Наведеним искушењима треба додати и осећај тескобе који се јавља на почетку и на средини подвига, осећај који ђаволу даје повода да подвижника обесхрабри и одвоји од плодоносног труда на стицању сталног сећања на смрт.189 Наравно, крајње је погрешно журити се на духовном путу, тражити било какве врлине, па и сећање на смрт, пре времена.190 Беседе, 76. Православље као правоживље, 31-2.

190 Упореди: “Завири у душу неискусних подвижника, и наћи ћеш тамо порешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по 188 189

83

Онолико колико се ђаво труди да потисне у нама сећање на смрт, ми морамо устрајавати и борити се против његових лукавстава. Сећање на смрт је неопходно, чак потребније световњацима него монасима подвижницима.191 Сећањем на смрт боримо се против греха, те духовне смрти, и чини се да не постоји грех који не може бити побеђен спасоносним размишљањем о исходу. Потврду реченога потражићемо опет код светих отаца. ГОРДОСТ не обузима душе оних који стално размишљају о својој кончини. Сећање на смрт смирује душу, а “срце скрушено и смирено Бог неће презрети”.192 “Уколико се подвижник буде узвисивао, стећи ће суровог и силног смиритеља, који га може свести до ада. А уколико се буде смиравао, биће блиставо и узвишено узнесен, будући да Бог сопственом снагом узвисује смиренога.” (Свети Василије Велипромислу Божијем нису дате у почетку њихова подвига, они непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига, преварени од стране ђавола, који их подстрекава да те врлине траже пре времена, те да не издрже и не добију их ни онда када би иначе био погодан тренутак за то.” – Свети Јован Лествичник, Лествица, 4. поука.

191 Православље као правоживље, 38.

192 Пс. 50, 17 – према старословенском преводу; Даничићев превод (Пс. 51, 17): “срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже.”

84

ки)193 Каква је, у том смирењу, улога сећања на смрт? “Када нас духови који нападају на душу распаљују на душевне страсти, понајпре на самомнење и гордост (тј. мајку свих зала), ми треба да помишљамо на (предстојеће) распадање свога тела. На тај начин ћемо постидети надменост самољубивог самоузношења.” (Блажени Дијадох Фотички)194 “Када тражимо славу, и када нам се она (нетражена) указује од стране људи, или када се из славољубља прихватимо неких подвига, сетимо се свог плача и помислимо одмах на онај страх и трепет са којим смо стајали пред Богом у нашој усамљеној молитви. Тако ћемо без сумње отерати бестидну таштину, тим пре ако се старамо да постигнемо истинску молитву. А ако ни то не помогне, подсетимо се одмах на своју смрт.”195 “Кад се сећам смрти, газим своју охолост и схватам да сам ништа. Осећам да су богатство, части и маштања о пролазном сујетни и бескорисни, а да само смирено самопознање, љубав према

Трагом јеванђелског подвига, 303. Добротољубље, III, 47.

195 Св. Јован Лествичник, Лествица, 22. поука.

193 194

85

ближњем и томе слично могу да ми помогну много у тренутку мог одласка.”196 Поменућу овде приповест из живота светог Силуана Атонског (1866-1938). Старац је, седећи једне ноћи у својој келији, имао много мука од ђавола. Замоливши Господа да му помогне и каже шта да ради да би их отерао, старац је у души чуо Божији одговор: “Горди увек тако страдају од ђавола”. На ново Силуаново питање: “Кажи ми шта треба да радим да бих стекао смирење?” Господ је одговорио: “Држи свој ум у аду и не очајавај.”197 СРЕБРОЉУБЉЕ је, по речима светог апостола Павла, “коријен свију зала”.198 А шта рећи више кад сам Господ неразумном богаташу каже: “Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?”199 Ето опет сећања на смрт! “Помишљајући на смртност наше природе и неизвесност смртног часа, побојмо се да Дан Старац Данило (Димитриадис) (1846-1929), у: Д. Тацис, Поуке грчких стараца, 132-3.

197 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 351.

198 1. Тим. 6, 10.

199 Лк. 12, 20.

196

86

Господњи, који наступа као лопов у ноћи, нашу савест не затекне упрљану стицањем макар и једне паре. Јер, и она једна ће уништити све плодове нашег одрицања од света и учинити да се оно што је Господ у јеванђељу рекао богаташу односи и на нас.” (Речи које преподобни Јован Касијан упућује монаштву)200 “Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати.” (Свети Антоније Велики)201 “Онај ко изгуби злато или сребро, може стећи друго. Међутим, ко изгуби време у таштини овога живота, неће наћи друго. У час смрти он ће се много кајати, будући да ће његов удео бити са демонима.” (Блажена Теодора)202 “Човеку који пребива у неграмжљивости непрестано на мисао долази сеоба из овог живота. Он прилаже свагдашње старање о припреми за то, бежи од сваког покоја, при чему мисао о пренебрегавању света трепери у његовом уму. Он стиче крепко срце које опасности сусреће без страха, не боји се смрти будући да свакочасовно ка њој устремљује свој поглед, невоље које га задесе сусреДобротољубље, II, 49. Добротољубље, I, 26.

202 Материк, 126.

200 201

87

ће са весељем и радовањем знајући да достављају венце. Уколико се, пак, деси да стекне било шта пролазно, истог часа се у његовој души буди љубав према телу, ничу помисли о телесном покоју и о начинима да се дође до онога што томе служи. Од њега се, даље, одузима тврдоћа срца коју је имао док је у својој неграмжљивости био изнад света, и његову душу почињу да узнемиравају мисли које наводе страх за живот, услед чега од њега одлази крепко уздање на Бога.” (Преподобни Исаак Сирин)203 РАЗВРАТ – НЕЧИСТОТА – БЛУД такође се побеђују сећањем на смрт. Свети оци нарочито инсистирају на правовременом пресецању похоте и порочних страсти: “Ма колико пута дневно да напада таква помисао (похоте – Д. Г), ви је у потпуности истребљујте и нећете бити осуђени. Уколико са том похотом заједно долази и помрачење помисли са осећањем тежине подвижништва, ти горе подигни очи срца свога, те ђавољу замку расеци помишљањем на могућност да се умре сваког часа.” (Свети Теодор Студит)204

203 204

Добротољубље, II, 506-7. Добротољубље, IV, 35.

88

“Похоту кроте уздржање и труд, а истребљују безмолвије и сећање на смрт.” (Блажена Теодора)205 “Сластољубље се уништава доласком туге, а страх од адских мука чини да вене похота.” (Блажени ава Таласије)206 “Ако хоћеш да победиш блуд, заволи бдење и жеђ, увек мисли на смрт и никада не разговарај са женама. Тако ћеш победити.” (Свети Јефрем Сирин)207 “Кога нападају телесне страсти, нека не занемарује кајање и оплакивање себе, да нас не би сустигао плач Суда.” (Преподобна Пелагија)208 “При сваком сусрету с јачим искушењем, пред страшним изгледом смрти, гасиће се у нама порочне страсти, а чисти пламен љубави према Богу гореће у нама без гашења.” (Игуман Антоније)209 “Нека се твоја душа чисти од злих успомена и нека се просвећује добрим помислима, држећи Материк, 139. Добротољубље, III, 227.

207 Добротољубље, II, 281.

208 Материк, 116.

209 Игуман Антоније, Вечне загробне тајне. Како живе наши умрли, њихова веза са живима, њихово блаженство и муке, прев. Живан М. Маринковић, Параћин, 2006, 20.

205 206

89

увек на уму изреку да у време изласка (из тела) сластољубиво срце представља тамницу и ланце, а трудољубиво – отворена врата.” (Свети Теодор Едески)210 “И опет, рецимо да рђаве похоте распаљују твоју душу и бацају је у неуздржана и нечиста стремљења. Уколико, пак, пазиш на себе и сетиш се да ће оно што ти је сада слатко имати горак крај, да ће голицање које сада уживање изазива у нашем телу родити отровног црва који ће нас бесконачно мучити у геени и да ће распаљивање тела бити мајка вечног огња, уживања ће истог часа ишчезнути и дати се у бекство, док ће у души остати чудесна тишина и безмолвије, као што и присуство целомудрене госпође утишава жагор живахних служавки.” (Свети Василије Велики)211 “Не чини ништа што те у Дан суда може застидети и подвргнути протеривању.” (Ава Исаија)212 ЗАВИСТ не осећа онај који се боји смрти, јер

Добротољубље, III, 244. Беседе, 67.

212 Материк, 188.

210 211

90

“чека нас гроб, и чему толика злоба?”213 “Када се душа сећа смрти, постаје смирена, потпуно се препушта вољи Божијој, и жели да са свима буде у миру и да све воли. Душа у коју се усели Христов мир пристаје да као Јов седи на ђубришту а друге да види у слави. Тада је души драго што је гора од свакога. Тајна Христовог смирења је велика и не може се објаснити. Од љубави душа жели сваком човеку више добра него самој себи, и радује се кад види да је другима боље него њој, а тугује када се други муче.” (Преподобни Силуан Атонски)214 “Гледај, дакле, пажљиво да, наведен демонским привидом, не назовеш блаженим онога кога видиш како у обиљу моћи и богатства живи срећно. Нека ти одмах смрт изиђе пред очи, како никада не би пожелео ништа зло или житејско.” (Свети Антоније Велики)215 Завист је често везана за осуђивање ближњих, које се исто тако искорењује:

Преподобни Роман Мелод (Слаткопојац), Шибеник, 2006, 14.

214 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 259.

215 Добротољубље, I, 69.

213

91

“Ко верује да ће бити Суд неће осуђивати ни једног човека.” (Свети Јефрем Сирин)216 “Онај који верује да ће предстати Суду по изласку из тела, не може да осуђује ближњега ни за какво дело, будући да ће сам дати одговор Богу за сва своја дела, као што је написано.” (Ава Исаија Отшелник)217 НЕУМЕРЕНОСТ У ЈЕЛУ И ПИЋУ (СТОМАКОУГАЂАЊЕ): “Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни.”218 Свети Јован Лествичник нуди и практичне савете за пресецање ове врсте неумерености: “Нека те седење за столом подсећа на језиву трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш воду, па ћеш свакако победити своју природу.”219 “Седајући за сто на коме је изнет ручак, духовно стави на средину сећање на смрт и на Суд. Па и тако ћеш једва мало уклонити ову страст (стомакоугађање – Д. Г). Кад пијеш пиће, немој престајати да мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти

Добротољубље, II, 361. Добротољубље, I, 253.

218 Лествица, 6. поука.

219 Исто, 7. поука.

216 217

92

ћеш се свакако уздржати, или ћеш уздахнути, или ћеш мисао начинити смиренијом.”220 Насупрот неумерености стоји уздржање: “Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат Господа и Бога.”221 “Онај ко је испуњен страхом од смрти гнуша се сваког јела, пића и украшавања. Он хлеб не једе и воду не пије ради задовољства, већ ради пружања телу оног што му је неопходно ради одржавања живота. Он одбацује сваку својевољност и бива благоразумни слуга, испуњавајући све што му се нареди.” (Свети Симеон Нови Богослов)222 ГНЕВ и злопамћење такође се истребљују размишљањем о смрти. “Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио.” Али, “као што тама нестаје када засија светлост, тако и мирис смирења потискује сваку горчину и јарост.” (Свети Јован Лествичник)223 Чиме се постиже безгневљивост и кротост – трпељивост?

Исто, 14. поука. Исто, 26. поука.

222 Добротољубље, V, 27.

223 Лествица, 8. поука.

220 221

93

“Шта је потребно да бисмо имали мир у души и телу? Потребно је волети све као самога себе и сваког тренутка бити спреман на смрт.” (Преподобни Силуан Атонски)224 “Кад бисмо пред очима стално држали награду која нас очекује и оно што ће бити после смрти, не само да бисмо трпели увреде, него бисмо и батине и најбесмисленији терет подносили не само без противљења, већ и веома радо.” (Старац Неофит, †1886)225 “Онај ко плаче и помишља на ужасе пре и после смрти и пре њиховог доласка не може да нема трпљење и смирење, који представљају два темеља тиховања.” (Свети Григорије Синаит, †1360. године)226 “Чиме се истребљује злопамћење?” пита свети Јефрем Сирин. “Држањем у души страха Божијег и сећања на дан смрти. Сећај се своје кончине и престани са непријатељством (Сир. 28, 6).”227

Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 116. Јеромонах Антоније Светогорац, Атонски подвижници деветнаестог века, Манастир Хиландар, 2001, 134.

226 Добротољубље, V, 173-4.

227 Добротољубље, II, 301.

224 225

94

ОЧАЈАЊЕ У ЛЕЊОСТИ И НЕМАРНОСТ ПРЕМА СВОМ ВЕЧНОМ СПАСЕЊУ, насупрот ревности у вери и молитви, спадају у један од смртних грехова. Свети оци нарочито саветују сећање на смрт у борби против унинија (ἀκηδία = чамотиња, клонулост, умор, тромост и мрзовоља духа, пасивна безвољност душе).228 “Сећање на смрт и Суд јесте мач против демона унинија.” (Свети Јефрем Сирин)229 “Када те обузме униније (тј. малодушност) за време молитве или због разноврсних притисака непријатеља, сети се смрти и ужасних мука.” (Свети Марко Подвижник)230 “Ако хоћеш да поставиш чврст темељ Божијем делу – учини завет са својим помислима да нећеш живети дуже од три дана. Имајући увек такво расположење у свом срцу, храбро ћеш почети добро дело и никада нећеш пасти у чамотињу.” “Павши у униније по дејству злог демона, и мучећи се у келији својој, сети се часа смрти и тога како ћеш дати одговор преведноме Судији. Тако ћеш се,

Види речник на крају Богдановићевог превода Лествице, стр.

221.

229 Добротољубље, II, 310.

230 Добротољубље, I, 391.

228

95

благодаћу Божијом, брзо ослободити унинија.” (Ава Исаија)231 “Помисао на вечни огањ нека те свако вече прати у сан, и заједно с тобом нека се буди, па лењост никад неће овладати тобом за време опште молитве.” (Свети Јован Лествичник)232 “Усни увече и устај изјутра са сећањем на вечни огањ, и чамотиња никад неће овладати тобом за време псалмопојања.” (Ава Исаија)233 “Уколико поводом сећања на смрт демони почну да нам подмећу мисао о ништавности људске природе, која због распадања у себи нема ничег доброг (с обзиром да они воле да узвраћају онима који их муче сличним мислима), ми треба да се сетимо части и славе Царства небеског, не заборављајући, уосталом, да у мислима држимо страхоту нелицемерног Суда Божијег. На тај начин ћемо одбити и малодушну безнадежност, (у исто време) пружајући чврстину и снагу за супротстављање нашем срцу, које је склоно лакомислености.” (Блажени Дијадох Фотички)234

Материк, 169, 194. Лествица, 7. поука.

233 Материк, 178.

234 Добротољубље, III, 47.

231 232

96

Наравно, све наведено важи када се сећање на смрт упражњава правилно, јер: “Није свака жеља смрти добра.”235 смрти?

Које су одлике правилног размишљања о

“Чуј како да се разликује истинско сећање од оног које се дешава по ђаволском дејству: Сећање је истинско уколико се на основу њега стараш да на делу покажеш побољшање. Њиме се добија опроштај грехова. Када, пак, сетивши се страха Божијег и Суда, долазиш до умиљења, али затим поново падаш у исте или још теже грехе, нека ти је на знање да ти је присећање од непријатеља: демни га у тебе полажу на осуду твоје душе. То су два јасна пута. Према томе, ако желиш да се бојиш осуде, бежи од дела којима се она (заслужује).” (Ава Варсануфије и Јован Пророк)236 “Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему Лествица, 6. поука. Свети Јован Лествичник наставља о овоме: “Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу.” – Исто.

236 Духовно руковођење, одговор 391.

235

97

што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели.” (Свети Јован Лествичник)237

ПОСЛЕДИЦЕ Које су последице уништења греха? Из свега до сада наведеног, одговор је више него јасан: ако смо грехом отпали од Бога, уништењем греха Му се поново приближавамо; ако смо грехом потпали под власт смрти, уништењем греха прелазимо из смрти у живот. Сећање на смрт ставља нас на пут спасења, пут који, са наше стране, док смо у овом телу, тражи вођење врлинског живота. Једно од најсигурнијих средстава за стицање и чување врлина јесте управо постојано размишљање о смрти: “Свако творење врлине, и свака врлина одржавају се и чувају сећањем на Бога и на смрт, и, благодаћу Христовом, безмолвника брзо уводе у Царство Божије.” (Ава Исаија)238

237 238

Лествица, 6. поука. Материк, 195.

98

“Делатно сећање на смрт заиста садржи много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве и суза, чува срце, (учи) непристрасности према блату с обзиром да смо блато, постаје извор оштроумља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли страх Божији и очишћење срца од страсних помисли – садрже у себи (поштовање) многих Владичанских заповести. У њему се подиже тежак непрестани подвиг, који представља сву бригу многих бораца Христових.” (Преподобни Филотеј Синајски)239 Сећање на смрт рађа искрену покајничку молитву: “Душа која је увек спремна за смрт, више се не боји, већ приступа смиреној покајничкој молитви.” (Преподобни Силуан Атонски)240 Душа ослобођена страха ослобађа се и ропства: “Онај који се не плаши смрти стоји на путу ка слободи. Човек се држи у ропству ако у њему доминира зависност од земаљског.” (Архимандрит Софроније)241 Пут спасења, који води од немарности, преко страха од смрти и сећања на њу, до крајњег одредишта које је живот вечни, кратко и упечатљиво појашњава преподобни Исаак Сирин: Добротољубље, III, 314. Упореди и: Православље као правоживље, 36.

240 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 339.

241 Исти, Видети Бога као што јесте, 95.

239

99

“Док је немаран, човек се боји смртног часа, а када се приближи Богу, боји се доласка Суда. Када се, пак, свецело преда будућем, љубављу гута и један и други страх. Због чега? Све док остаје у телесном познању и животу, човек се ужасава смрти. Ако се, пак, налази у духовном познању и добром животу, његов ум је сваког часа заузет сећањем на будући Суд. Он право стоји у својој природи, креће се у душевном поретку, занима се својим познањем и животом и приправан је да се приближи Богу. Када, међутим, достигне познање истине, пошто позна тајне Божије и утврди се у нади будућег, у њему љубављу бива прогутан и онај телесни човек (слично животињи која се боји клања), и разумни човек (који се боји Суда Божијег). Тада он постаје син који стиче украс љубави и који се више не уразумљује жезлом страха, већ говори: Ја и дом оца мога ћемо служити Господу (Ис. Нав. 24, 15).”242 Последњи плод сећања на смрт био би, према светом Јовану Лествичнику, “ненарушива непорочност душе” и њена отпорност према греху.243 “Као што неки замишљају бездан бесконачним (већ на основу самог назива), тако и помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни.” Тако он вели у својој 6. поуци, а као потврду је 242 243

Добротољубље, II, 495. Православље као правоживље, 37.

100

навео последње речи Исихија Хоривског (или: безмолвника са горе Хорив): “Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши.”244 Притом, не смемо заборавити на (једино) Безгрешнога, јединородног Сина Божијег, који се драговољно предао на искупитељску жртву за нас грешне, “смрћу победио смрт”, остављајући нам живу веру у васкрсење и живот вечни. Сећањем на смрт сећамо се и Његових мука и страдања, размишљајући о смрти састрадавамо са Њиме, а све то да бисмо и ми, једног дана, могли постати бесмртни. Видели смо како се сећањем на смрт побеђују греси и страсне навике. На тај начин и ми, у крајњој линији, побеђујемо смрт,245 узрастајући у “меру раста пуноће Христове”.246

Лествица, 6. поука. Упореди и : Сирах 7, 36. Јер: “Смрт без грехова није смрт, него прелаз од патње ка покоју, од таме у неизрециву светлост и живот вечни.” – Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 144.

246 Еф. 4, 13.

244 245

101

ЗАКЉУЧАК

“Потребно је размишљати, возљубљена браћо, и почесто мислити на то да смо се ми одрекли света и да овде боравимо само привремено, као гости и странци. А благословићемо дан који ће сваког од нас привести његовом властитом пребивалишту, и који ће, узевши нас са земље и разрешивши нас од светских уза, вратити у Рај и Царство Небеско. А ко то, налазећи се у туђој земљи, не би пожелео да се врати у отачаство?” – Свети Кипријан Картагински, О смрти247 Ежен Јонеско (1912-1994), француски драмски писац румунског порекла, рекао је, у једном свом говору, следеће: “Заборавили смо на основни проблем нашег битисања, на проблем смрти. Коначан крај је удаљен из наше мисли, јер пред собом имамо само непосредне циљеве... Не знамо шта морамо да чинимо, нити куда треба да пођемо. Будући да је наша једина жеља да наставимо да живимо, наш живот је постао такав да се не може живети.”248 Чињеница да је наведене речи изговоНаведено према: Протојереј Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, књига прва, Врњачка Бања, 2005, 87.

248 Архимандрит Василиос Бакојанис, у: Господ није створио смрт, 187.

247

102

рио световњак, а не неки од светих отаца, не умањује њихов значај. Ми не смемо заборављати смрт. Ова књижица је и написана с тим превасходним циљем: сталног подсећања, увек изнова и изнова, на то колико смо краткотрајни на овом свету, и да од нас зависи да ли ћемо након смрти имати живот вечни или ћемо бити послани у “таму најкрајњу” – “Наша смрт и живот у нашим су рукама.”249 Овде је неопходно нагласити посебан, рекао бих чак и јединствен однос који Хришћанство има према смрти: “Од давних времена и религија и философија су представљали пре свега покушај да човека помире са смрћу, тј. да је објасне (говорећи језиком философије) као phaenomenon bene fundatum ''добро засновану појаву'', тј. као оправдану појаву. (...) Хришћанство смрт представља као непријатеља кога треба савладати. Оно је откривење о смрти, стога што је пре свега откривење о животу. А тај живот јесте Христос. У односу на Њега и на живот који се кроз њега открива и дарује, смрт и јесте оно чиме је именује наша вера, тј. последњи непријатељ који ће се укинути.”250

249 250

Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 227. А. Шмеман, За живот света, 70. Упореди: 1. Кор. 15, 26.

103

смрти:

Живот Цркве везан је, пре свега, за проблем

“У извесном смислу, читав живот Цркве јесте тајинство смрти, с обзиром да представља разглашавање Христове смрти и исповедање и сведочење о Његовом Васкрсењу.”251 Верујем да једино права и истинита Црква Христова на задовољавајући начин решава тај проблем: “О победи над смрћу, о општем васкрсењу и о свеопштем Царству ми знамо и вечно ћемо знати од Христа, од опита Његовог присуства у нама, од радости због Његовог доласка нама и од (чињенице) да нас је примио за Његову трпезу у Његовом Царству. А све речено се дешава сада и данас: све нам дарује Црква.”252 Притом, дужност је свакога Хришћанина да стално “истражује што је угодно Господу”253 и пази на себе, по “рецепту” светих отаца: “Изјутра испитај себе како си провео ноћ, а увече, такође, како си провео дан. И у подне, када се оптеретиш помислима, испитај себе.”254

А. Шмеман, За живот света, 72. Исто, 73.

253 Упореди: Еф. 5, 10.

254 Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 288.

251 252

104

Свети Игњатије Брјанчанинов (1807-1867) каже: “Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне (Лк. 12, 37) и трезвоумне, који правилно гледају на земаљски живот, који се сећају смрти и припремају се за њу, знајући да им она може доћи у сваком узрасту и без обзира на здравствено стање. Пут земаљског туђиновања мора се савршавати уз највећу пажњу и будност над собом; он се мора савршавати уз непрестано молитвено призивање Бога у помоћ.”255 “Чак и ако није сигуран у погледу тога шта га чека ''са оне стране'', љубав према животу, која му је усађена у срце, налагаће човеку да води рачуна да себи не нанесе неправду, да му се не деси да исувише касно схвати да је назначен да, по окончању овога живота, живи новим животом.” (Фотије Кондоглу)256 Наведено се односи на све нас док смо на овом свету, односно пре него што нас сустигне смрт, јер је “човеку као тајинство општења са Богом дат управо овај свет и овај живот, а не неки ''загробни свет''.”257 Хришћанин се зато још за овога

Свети Игњатије Брјанчанинов, монаштву, Београд, 2004, 237.

256 Господ није створио смрт, 245.

257 А. Шмеман, За живот света, 70.

255

105

Принос

савременом

живота причешћује васкрслим телом Христовим, сједињујући се с Христом у светој Евхаристији.258 На крају, преостаје ми да ово дело завршим онако како сам га и почео – речима светог Јустина Ћелијског: “Једном, само једном шаље Бог душу човечију у тело, на пут кроз иловачу. Сувише озбиљан посао Божији да бих га омаловажио; сувише озбиљна мисија дата души да је испуни у иловачној чаури тела. Мисија је њена: да са телом пронађе пут кроз овај свет ка оном свету. И не може га пронаћи док не поверује у Господа Христа. Не поверује ли, не поведе ли тело путем Христовим, на крају је чека очај, лелек и ужас. Жалосна је душа човекова до смрти и иза смрти ако је Чудотворни Господ не изведе на пут Свој богочовечански...”259

Завршено у Нишу, На светог апостола Андреја Првозваног, 2008. године Алевизопулос, 70-1. Упореди и Јн. 6, 54: “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.”

259 Јустин Поповић, Apologia de via mea, Искон. Теолошке свеске, бр. 8, 9-11.

258

106

ДОДАТАК Свети Игњатије Брјанчанинов, Позив на сећање и размишљање о смрти: “Схвативши краткоћу нашег земног живота и сујетност свих земних добитака и преимућстава, схвативши ужасну будућност која очекује оне који, пренебрегавши Искупитеља, принеше себе свецело на жртву греху и трулежи, - одвратимо мислене очи наше од нетремичног гледања на варљиву и опчињујућу лепоту света, која лако заробљава слабо срце човечије у љубав према себи и у служење себи; обратимо их страшном, али спасоносном призору смрти која нас очекује. Оплачимо себе благовремено, умијмо, очистимо сузама и исповедањем грехова својих записаних у књигама кнеза овога света. Потрудимо се да задобијемо благодат Светога Духа - тај печат, то знамење изабрања и спасења: оно је неопходно за несметан ход по ваздушном пространству и стицање права на улазак кроз небеска врата и небеске обитељи. Неправедно богатство (Лк. 16, 11) тако је названо у Јеванђељу свако земно имање, што је последица нашег пада - употребимо, по савету Јеванђеља, на задобијање небеских ризница обилним раздавањем милостиње. Употребимо наш земаљски 107

живот, тај велики дар Божији, сходно одређењу назначеном од Бога, на познање самих себе, на назидање свога вечног удела. Немојмо губити време; искористимо га правилно: други пут оно се неће дати; губитак је његов ненадокнадив. Изгнаници из Раја! Не налазимо се ми на земљи ради весеља, ни ради славе, ни ради игре, него зато, да бисмо вером, покајањем и крстом убили смрт која је убила нас и повратили себи изгубљени рај. Милосрдни Господ нека подари читаоцима ове књиге и њеном састављачу да се сећају смрти за време земног живота; да сећањем на њу, умртвљавањем себе за све сујетно и животом за вечност одстране страхоту смрти, када наступи њен час, и пређу из ње у блажени, вечни, истински живот. Амин.”260

Свети Игњатије Брјанчанинов, Слово о смрти, Београд, 1994, 129.

260

108

ЈЕЛЕНИ И ЗМИЈЕ

ЈЕЛЕНИ И ЗМИЈЕ

Ὃν τρόπον ἐπιποθεῖ ἡ ἔλαφος ἐπὶ τὰς πηγὰς τῶν ὑδάτων, οὕτως ἐπιποθεῖ ἡ ψυχή μου πρὸς σε, ὁ Θεός. ἐδίψησεν ἡ ψυχή μου πρὸς τὸν Θεὸν τὸν ζῶντα˙ πότε ἣξω καὶ ὀϕθήσομαι τῷ πρωσώπῳ τοῦ Θεοῦ;261 Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему? (Пс. 42, 1-2)262 Шта је навело Псалмопојца на поређење кошуте и душе жељне Бога? Можда је у питању једна животињска драма која се одиграва у природи, а која се налази описана код неких хришћанских писаца. Јелен, силином свога даха, извлачи из рупе змију и гута је. Тај подвиг је, међутим, и извор мука за јелена, који након тога осећа огромну жеђ. Грчки текст 41/42. псалма преузет је из: The Psalms in Greek According to the Septuagint with the Canticles, by Henry Barclay Swete, London, 1896, 267.

262 Превод Ђ. Даничића 261

111

Уколико је у року од три сата не утоли, јелен умире.263 Нешто слично налази се, на пример, код Илије Презвитера: “Јелен жури ка изворима чулне воде када га уједе змија, а душа која је рањена најслађом стрелом молитве стреми ка бестелесним озарењима”,264 или код преподобног Никите Ститата: “Прогутавши змије, јелени путем ватрености од дугог трчања по природи, како говоре, отровну природу змија дивно претварају у храну која није штетна.”265 Свети Јован Лествичник, у својој XXX поуци, овако користи причу о јелену и змијама: “Запази, о душо пуна вере: кад јелен истреби отровнице (тј. страсти), тада душа жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као омађијана.”266 Поистовећивање људске душе са јеленом, односно кошутом (грчка реч за оба рода је иста, разлика је само у члану: ὁ, ἡ ἔλαφος) као и повезивање ове животиње са смрћу приметни су у религијама и митологијама појединих народа. Свети Јован Лествичник, Лествица, превод Димитрија Богдановића, Манастир Хиландар, 2003, 138, напомена 1.

264 Добротољубље, III том, Манастир Хиландар, 2003, 236.

265 Добротољубље, V том, Манастир Хиландар, 2007, 109.

266 Лествица, 199.

263

112

Ἐλαφηβολιών, девети месец атичке године (март/април), када су се рађали јелени и кошуте, био је посвећен Крону, “koji je uvek bio izjednačavan sa Hadom, bogom smrti.”267 Нарочито индикативна може бити распрострањеност фолклорног мотива la soif des morts, веровања у жеђ мртвих. Код Срба се веровање у жеђ мртвих одразило на стари, пагански обичај о коме говори и Веселин Чајкановић: “Пуштање воде мртвима преко прага; праг се залива водом зато што се жели дотурити вода душама покојника који су испод њега.”268 Код Хелена је мотив жеђи умрлих уочљив од давнина. Хомерове душе осуђене су на вечно и бесциљно лутање у Царству сенки, долазећи себи тек повремено, након што утоле своју жеђ, у овом случају за крвљу: “Којему год од ових преминулих допустиш амо крви да приступи ближе, говориће истину праву... А ја сам устрајно чек`о док најзад стиже ми мати

Prof. dr Radmilo Petrović, Mistica sacra. Najlepše legende i mitovi Balkana, Beograd, 2004, 47.

268 Наведено према: Проф. др Момир Јовић, Срби пре Срба, Краљево, 2002, 81.

267

113

па се црне напије крви. Тада ме позна... Он ме препознаде одмах кад крви окуси црне...” (Одисеја, XI, 147-8, 152-3, 390)269 Жедна душа орфичара, с друге стране, уколико не пије с Мнемосининог извора, остаје лишена блаженог живота у Елисеуму. “Δίψαι δ' εἰμ' αὖος καὶ ἀπόλλυμαι - од жеђи сам сува и пропадам” гласи део текста који орфичка душа мора да изговори не би ли, после смрти, обезбедила себи трајан боравак у Јелисејским пољима. Пред њом би стајао избор: да своју жеђ утоли на извору богиње Заборава (Λήθη), чиме себе аутоматски осуђује на заборав магичне формуле и на недостижност Елисеума, или да, нешто касније, пије са извора богиње Сећања (Μνημοσύνη), што јој омогућава блажени живот на другом свету.270 Вратимо се сада јелену и змијама. Трка јелена до воде на којој ће утолити своју жеђ јесте његова трка са смрћу. Уколико је изгуби, јелен умире у страшним мукама. У већ поменутој XXX поуци Лествице, свети Јован Лествичник нуди своје објашњење зашто се баш жеђ помиње код Псалмопојца: “Дејство глади је некако нејасно и Превод Милоша Н. Ђурића Мирослав Марковић, Орфичка златна плочица из Хипониума, у: Студије о религији антике, Никшић, 2001, 53-5.

269 270

114

неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару.”271 О овом унутрашњем жару реч је у, горе цитираном, одломку из дела преподобног Никите Ститата, ученика светог Симеона Новог Богослова: “Прогутавши змије, јелени путем ватрености од дугог трчања по природи, како говоре, отровну природу змија дивно претварају у храну која није штетна. И ми сваку страсну помисао коју примамо у утробу разума треба дејством огњеног трчања путем заповести Божијих и силе Духа да претварамо, пошто је заробимо, у миомирисно и спасоносно делање врлина.”272 Душа која је, змијом заведена, пала прародитељским грехом – не послушавши заповест да не сме окусити плод са дрвета познања добра и зла, плод који се уобичајено представља као јабука – обучена у тело пропадљиво и смртно, једино се врлинским и бестрасним животом може избавити од вечне смрти. Јелен који трага за изворима воде није ништа друго до та иста душа која путем врлина иде у сусрет Царству Божијем. Ово је, на известан магловит начин, било познато и старим Хеленима, па и другим древним 271 272

Лествица, 199. Добротољубље, V, 109.

115

народима, тако да није нимало случајно то што се у ирској митологији кошута налази испод јабуковог дрвета, ни то што Роберт Гревс Хераклову потрагу за Керинском кошутом и Хесперидиним јабукама поистовећује са потрагом за мудрошћу, потрагом која се завршава у келтском рају, тј. једино – смрћу.273 У Нишу, фебруар 2005 – Васкрс 2008. године

273

Вид. Robert Grevs, Grčki mitovi, 125, 1.

116

ИЗ “РАТНИКА ПУСТИЊЕ”

ДЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

“Једном приликом је светом Антонију у пустињи пришао један од мудраца његовог доба и упитао га: - Оче, како можеш овде да пребиваш, лишен сваке утехе од књига? Антоније му одговори: - Моја књига, философе, јесте природа створених ствари. Она је увек са мном и, када год пожелим, могу из ње да ишчитавам дела Божија.”274 Одушевљавао се овом, као и многим другим приповестима из живота пустињских отаца. Годинама је читао, преписивао, напамет учио и у себи понављао цитате преподобних стараца. У њему се јавила жеља да свој живот у Господу настави новим подвигом, потпуним осамљивањем, одласком у пустињу.

- Ниси спреман - гласио је одговор оца Илариона, старца коме је још од првог дана Евагрије Понтијски, Сто поглавља о делатном животу, 92.

274

119

предат на духовно руковођење. То је било довољно. Морао је веровати ави који је познавао и најтананија настројења његовог душевног живота. Из списа се поново сетио како је ава Силуан доказивао старцима послушање свог ученика: “Угледавши малу дивљу свињу, рече му: - Видиш ли ону антилопу, чедо моје? Он одговори: - Да, аво.

- А њене рогове, како су само лепи? Вели: - Да, аво. И задивише се старци његовом одговору и укрепише се његовим послушањем.”275 Савршен пример монашке послушности! Ако ништа друго, у ових неколико година се барем њој научио. И осећао се сигурним уз свог духовног оца. Од самог почетка свога боравка у манастирском братству, још од тренутка када је, заједно са њим, измолио игума275

Старечник, Нови Сад, 2008, 256.

120

нов благослов да, већ као искушеник, може да носи расу и камилавку. Тако је постао расофор. Брзо се научио посту, по “рецепту” аве Доротеја, који је знаменити преподобни примењивао на свом ученику Доситеју: постепено смањујући оброке, дошао је до тога да му је био довољан и осми део онога што би некада појео! “Јер, и у једењу постоји навика.”276 Зачудо, није се много сећао самог чина свог монашења, које је уследило три године касније. До тада, редовно је и радо своме старцу исповедао своје мисли и дела, често и више од наложена три пута на дан. Ништа чега би се прихватао није чинио без авиног благослова. Заповести његове, колико год понекад биле и нелогичне, беспоговорно су извршаване. У посту, молитви, сталном послушању и самоодрицању, брзо су прошле те три године искушеничког живота. Дошла је на ред и последња исповест Димитријева, уочи литургије на којој ће најзад примити монашки постриг. А сам тај чин, врхунац његових дотадашњих стремљења, остао му је 276

Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000, 16.

121

у памћењу некако магловит, као да се другоме дешавао. Братија са свећама улазе у цркву, два по два, тихо певају тропар... Повратак блуднога сина... Иза њих улази и Димитрије, између старца и еклисијарха, обучен у покајну хаљину, гологлав, бос, руку прекрштених на прсима... Све је завршено пред олтаром. Питање, поука, опет питање, молитва... Маказе, њихово полагање на Свето јеванђеље, уз нова питања и завете и, најзад, крстообразни постриг врха монахове главе уз речи: “Брате наш...” Да, тада је први пут, са своје већ тридесет и три године, чуо “Доротеј” као своје ново име, праћено троструким “Κύριε, ἐλέησον”277 појаца... Након игумановог благосиљања хитона, следило је облачење новог монаха у “свеоружје Божије” (Еф 6, 11), добро утврђеним редоследом. Параман са крстом, раса, кожни појас, мантија, камилавка и клобук (“кацига спасења” - Еф 6, 17), обување сандала, бројанице... Доротеј је опремљен за свој нови живот, о коме је још тога имао да научи од свога духовника.

277

“Господе, помилуј” (прим. аутора)

122

- Уосталом, нас не освештава место, већ начин живота - довршио је свој одговор Иларион - “Јер, онај ко је у правом смислу мудрољубац, од сопственог тела чини уточиште и безбедно пристаниште својој души. Стога, без обзира да ли се налази на пијаци, или на свечаном сабору, или на планини, или у пољу, или у мноштву народа, он је увек затворен у свом природном манастиру, усредсређујући у себе свој ум и мудрујући о ономе што приличи.”278 Доротеју су ове речи светог Василија биле добро познате, па ипак му је и на њима био захвалан.

- Може се и овде бити у пустињи... Прихватио је без поговора речи свога старца. ††† Није жалио због останка. Године проведене уз оца Илариона биле су, можда, и најбољи део његовог живота. Са старцем је био до самог његовог овоземаљског краја. Он Свети Василије Велики, Подвижнички устави, поглавље 5, у: Трагом јеванђељског подвига, Манастир Хиландар, 1999, 280.

278

123

је наступио једног топлог дана, отприлике у време када је до братије стигла и вест о упокојењу великог бугарског цара Асена. Као и многе друге, и ова је вест стигла из суседног Зографа, изазвавши међу бугарским монасима приметну пажњу. Доротеј и остали имали су, међутим, пречу бригу. На вечни починак испраћали су сабрата, узор врлинског живота, припремајући га, сви су били сигурни, за заслужено Царство небеско. Тих последњих неколико дана Иларион није узимао ни хране ни воде. Живео је на светом причешћу. Тачније, гасио се. Попут свеће, чију је воштану боју старчево осушено лице све више примало на себе, попут догорелог фитиља у кандилу, али без пуцкетања, које би правило силну буку у поређењу са тишином у којој је ава отишао... Узалуд су неки од братије чекали последње старчеве речи. Поглед, упрт ка неким недокучивим висинама, казивао је много више, одавао човека који се измирио са свима ближњима и са собом, нашавши последњи мир у Господу. Шта види? Питање које нико од присутних није смео гласно да постави. Одговора, свеједно, не би било. Очи су се, последњом искром обасјавши оне који су се 124

пред њима налазили, склопиле у тишини. Смрт је остала страшном тајном, помисли Доротеј, баш како и треба да буде. Тако је изгледао одлазак угодника Божијег, Илариона. Отишао је и Доротеј. Још је неко време после старчеве смрти водио борбу са старим помислима, за и против пустиње, тражио одговоре у делима светих отаца, супротстављајући један одговор другом. “Пустиња је, дакле, сувишна уколико ми и без ње улазимо у Царство кроз покајање и свестрано држање заповести, што је могуће на сваком месту владавине Божије...”279 А опет: “Пошто су напустили расејаност у Египту и настанили се у шаторима, синови Израиљеви су познали како треба да се боје Бога. И бродови који плове пучином по таласима, остају без дела. Чим, пак, стигну у луку, они почињу са трговином. Слично је и са човеком. Уколико не оде од смућења и не почне стрпљиво да живи на мирном месту, он никада неће стећи спознају о истини.”280

Преподобни Никита Ститат, у: Добротољубље, V том, Манастир Хиландар, 2007, 83.

280 Врлинослов, I том, Манастир Хиландар, 2005, 91.

279

125

Сетио се још једном речи преподобног Никите Ститата: “Бити монах не значи бити далеко од људи и света, већ - одрећи се себе, напустити прохтеве тела и ући у пустињу страсти”281, да би најзад донео другачију, и коначну, одлуку: да физичко тело његово остатак свог живота проведе у пустињи истих таквих обележја. Примајући благослов игумана, веровао је да би исти сада добио и од оца Илариона, да је још увек у животу. ††† Упутио се преко мора. Доживљаји у тих неколико месеци путовања? Многобројна искушења напорне пловидбе, од луке до луке, преко Крита, до Александрије и Дамијете, немирно море, гусари, први сусрет са мухамеданским иноверницима... Ништа што многи пре њега нису проживели и преживели. Све је заборавио стигавши на своје коначно одредиште - у Синајску пустињу. Овде га је чекала права борба, вишегодишње ратовање “против духова злобе у поднебесју” (Еф 6, 12).

281

Добротољубље, V том, 84.

126

О ПОЧЕЦИМА ЦРКВЕНОГ СУКОБА СТАРОГ И НОВОГ РИМА

О ПОЧЕЦИМА ЦРКВЕНОГ СУКОБА СТАРОГ И НОВОГ РИМА

“... само започните једном са Римом, већ сте преварени” - Гете282 Историја Старог Рима обухвата период дужи од једног миленијума, од његовог настанка као малог места у Лацијуму (традиционалне 753. године пре Христа), преко освајања и ширења територије до невероватних граница, у оквиру којих је Средоземно море постало “Римско језеро”.283 Римска историја је по много чему фантастична и представља предмет вишеструког интересовања, уз бројне позитивне, али и негативне назнаке. У литератури се може наићи на податак о својеврсној оптерећености старог Рима идејом владавине и доминације што је, можда, најбоље илустровано стиховима највећег римског песника Вергилија (70-19. пре Христа). У VI певању чувене Енеиде, где се разни народи издвајају по њима особеним карактеристикама, само се за Римљане каже: Наведено према: Бранислав Скробоња, О рачунању времена и православном календару, Призрен - Грачаница, 2000, 75.

283 Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд, 1978 - још увек један од најбољих прегледа старе римске историје.

282

“А ти, Римљанине, знај да владаш народима...”284 Историјски развој, међутим, од 4. века истиче нови центар Царства, који врло брзо засењује стари. Нова престоница, Константинов град – Константинополис, с правом је названа Нови или Други Рим.285 Политички односи и тензије два конкурентска центра пренели су се и на верски план, тим пре што у истом, 4. веку, хришћанство постаје главна вера Царства. У верском погледу, Цариград већ 381. године добија ранг одмах иза римског епископа.286 Будући Велики раскол из 1054. године има тако бурну предисторију, која сеже чак и у време пре настанка Цариграда, а може се пратити кроз карактеристичне епизоде из односа римских епископа (каснијих папа) према осталим, пре свега, источним епископима хришћанске Цркве. Централно место у 284

Tu regere imperio populos Romane memento... - VI, 851. Латински текст наведен према: P. Vergilius Maro Aeneis Buch VI, Leipzig, 1903, 100.

285 О Византији као наследници Римске империје: Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1998,49.

286 Епископима Константинопоља је, на Другом васељенском сабору, одржаном у Цариграду 381. године, признато првенство части иза римских епископа. На истом Сабору, дефинитивно је утврђен Никео-цариградски символ вере - Седам стубова премудрости. Историја Васељенских Сабора, Београд, 2004, 23-29.

130

том односу заузима идеја о папском примату, установљеном као догмат вере Римокатоличке цркве на Првом ватиканском концилу 1870. године, а према коме епископ Рима има функцију највишег пастира и јемства јединства универзалне Цркве, као “викар” Христов и “једини наследник” апостола Петра.287 Много је узрока који су довели до пропасти античког света. Огромна Римска империја је у себи носила и клицу будућих подела, изражених кроз све већу супротстављеност Истока и Запада, која ће се управо на Хришћанској цркви највише манифестовати. Рим на западу, све до успостављања папске средњовековне државе, губи своју политичку власт. Нови Рим, Константинопољ на истоку, прати обрнут процес. Управо уздизање моћи ове нове престонице прати све израженија тежња римских епископа за потврђивањем свог примата. Идеја о папском примату, према којој је апостол Петар свој римски примат над свим осталим црквама добио лично од Господа Исуса Христа, присутна је практично од самих почетака Хришћанства. Првенство римског епископа тумачи се већ у Јермином Пастиру, с краја 1. века, писаном за епископа Климента I (90/92-101). Римски епископи Виктор (189-199), Зефирин (199-217) и Стефан (254-257) међу првима су који примат Рима узимају као свршен чин. Позивање на примат, али без позивања на Христа, присутно је и код епископа Дамаса (366-384) и Сириција (384-399), док су епископи Целестин (422-432), Сикст III (432-440) и Лав I Велики (440-461) први који иступају са ставовима да је апостол Петар римски примат добио од самог Христа.

287

131

Више је спорова које су римски епископи водили у вези са доказивањем свог примата: око 3. канона288 Другог васељенског сабора из 381, па 28. канона Сабора из 451. године,289 око Акакијевог раскола, око титуле “екуменски” код патријарха Јована IV Посника (582-595) и патријарха Кирјака (595-606)... Колико је та борба имала више политичку него верску позадину, може да покаже следећи случај: 28. каноном Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. године потврђено је да је цариградски епископ – као епископ друге престонице у историјском смислу – у рангу патријаршије, те да у складу са 3. каноном Другог васељенског сабора из 381. године има други ранг међу патријарсима. Папа Лав Велики (440-461) прихватио је све одлуке и каноне Сабора изузев 28-ог, инсистирајући на апостолском редоследу: Римска, Александријска, Антиохијска па тек онда Цариградска црква. Рим је, међутим, 1204. го“Фактички, тиме што је утврђено као ‘првенство части’, трећи канон је чинио Цариград посебним центром целе Цркве од Истока, читаво Царство је третирао као његову ‘област’.” Александар Шмеман, Историјски пут Православља, Цетиње, 1994, 179.

289 Четврти васељенски сабор из 451. године, на Петнаестој седници признаје цариградском патријарху исте повластице као и римском папи (канон 28). Папски представници протестовали су на последњој седници тога сабора против источних епископа, а папа није потписао тај канон, чиме је ривалство старог и Новог Рима постало јавно и службено - Јован Брија, Речник православне теологије, 449.

288

132

дине, када је ту исту патријаршију заменила латинска, инсистирао на ваљаности 28. канона Халкидонског сабора! Последице које је наведено стање, верско и политичко, остављало на околне, германске, словенске и друге народе, биле су видљиве већ у раном средњем веку. Уочљива је разлика између Истока и Запада: византијски цареви су, стицајем историјских околности, у својој спољној политици били научени на компромисе – Цариград прихвата самосталност балканских држава, као и самосталност (аутокефалност) њихових цркава. Ту аутокефалност им додељује сам Цариград, што на крају оставља те самосталне Цркве у крилу Православља.290 ПРВИ РАСКОЛ291 Први отворени верски раскид Рима и Цариграда био је тзв. “Акакијев раскол”, назван по цариградском патријарху Акакију (471-489), кога је римски папа Феликс II/III (483-492) прокламовао збаченим (због издавања спорног Хенотикона292), на шта је цариградски патријарх узвратио истом мером. РаМомир Јовић, Рано хришћанство на Балкану, Ниш, 1994, 196-197.

291 Грч. σχίσμα, лат. schisma - раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма - Ј. Брија, н. д, 448.

292 Хенотикон - едикт о уједињењу цара Зенона (474-475, 476491) из 482. године, који је изричито признао одредбе само прва три Васељенска сабора - Г. Острогорски, н. д, 83.

290

133

скол је трајао 35 година (484-519) и носио је у себи све накупљене супротности Рима и Цариграда које, у новонасталим условима након пропасти Западног римског царства 476. године, дозвољавају римским папама да се у потпуности истакну. Раскол је превазиђен тек када је цар Јустин (518-527) потписао формулу којом се признаје правоверност Римске цркве, као и њено достојанство – да се као једина и увек исправна сматра учитељицом целог хришћанства.293

М. Јовић, н. д, 89-91; Видети такође: Σαράντος Ι. Καργάκος, Η Αυτοκρατορία της Κωνσταντινουπόλεως. Από την Αγία Σοφία του Κωνσταντίνου στην Αγία Σοφία του Ιουστινιανού, Τόμος Δεύτερος, Αθήνα, 1993, 114, који Хенотикон из 482. године сматра “увертиром Великог раскола” (προανάκρουσμα του Σχίσματος) из 1054. године.

293

134

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ПОНИШАВЉА

УВОД

1. КРАЋИ ИСТОРИЈАТ СРЕДЊОВЕКОВНОГ ЦРКВЕНОГ ГРАДИТЕЉСТВА КОД СРБА

Српско црквено градитељство је, кроз цео средњи век, у доброј мери делило судбину српског народа и његових држава на Балкану. У раном средњем веку, у централном делу Балканског полуострва, црквено градитељство се развијало пре свега захваљујући византијским установама и ктиторима. Ове грађевине по својим димензијама и начину грађења далеко су надмашивале оне чији су градитељи били Срби. Реч је, углавном, о тробродним базиликама насталим у периоду од IX до XI века, чије су рушевине и трагови прекривени каснијим црквеним грађевинама (Свети Прокопије у Прокупљу, црква у Старом Нагоричину, црква на месту манастирског храма у Светом Прохору Пчињском; овде спада и црква Светог Пантелејмона у Нишу). Поред базилика, Византинци су на територији данашње Србије у овом раздобљу подизали и храмове скромнијих димензија (Стара Павлица код Рашке, Ђунис, Мар-

139

ково Кале и Кацапун код Врања, Горњи Матејевац). Ове цркве дуго су биле ван интересовања Срба, и српски владари им тек у периоду између XII и XIV века поклањају пажњу и обнављају их. Многи споменици из овог раздобља нису сачувани. Поред тога, можемо говорити о континуитету у развоју српског црквеног градитељства. Њега, наравно, није могло бити пре покрштавања Срба: узима се да је рашки жупан/кнез Будимир/Мутимир примио хришћанство око 867-874. године, али право покрштавање Срба, када се хришћанство шири међу народне масе, започеће касније, са проповедањем нове вере на словенском језику. Најстаријим манастирима чисто словенског порекла сматрају се Климентов манастир Светог Пантелејмона у Охриду и манастир Светог Наума на Охридском језеру. После тога долазе манастири познатих словенских испосника: светог Јована Бигорског, светог Јоакима Осоговског, светог Прохора Пчињског, светог Гаврила Лесновског и други. Храмови њима посвећени подизани су касније, од стране владара и властеле, на месту ранијих скромних црквица. Тако је, на пример, манастир Светог Гаврила Лесновског обновио из темеља Душанов властелин Јован Оливер (у периоду између 1341. и 1349. године).

140

Од српских владара за које се зна да су подизали задужбине први се помиње дукљански кнез Јован Владимир († 1016. године), иначе први српски владар од Цркве проглашен за свеца. Њему се приписују: црква Свете Марије (Света Пречиста Крајинска – где се замонашила његова удовица Косара) на Скадарском језеру, Свети Јован Елбасански (Шинђон), Свети Наум, Свети Јован Бигорски на реци Радици и манастир Арденица у Албанији између реке Шкумбе и Семени, под брдом Гурица. Црква Св. Петра и Павла (Светих Апостола) у Расу, од Византинаца подигнута у IX или X веку, највероватније као епископско седиште, била је све до оснивања Архиепископије центар црквеног живота Србије. У њој је Немања, након повратка његове породице из Зете, прешао у православље. Овде је он, као велики жупан, окупио сабор на коме је донета одлука о богомилима у Србији, као и сабор на коме се одрекао престола. Рашка епископија остала је уз овај манастир кроз све време српске средњовековне самосталности. Стефан Немања даје најснажнији подстицај развоју црквеног градитељства у Србији, када, у другој половини XII века, наступа нови период у развоју ове делатности. Немања је, још пре стицања титуле великог жупана, између 1162. и 1168. године, подигао цркву Светог Николе и обновио храм Пре141

свете Богородице код Куршумлије. Након победе над Тихомиром подиже цркву Светог Ђорђа у комплексу манастира Ђурђеви Ступови код Новог Пазара (манастир је обновио краљ Драгутин, који је ту и сахрањен; његов гроб се овде помиње још 1597, а поред њега, у црквеној ризници, једна рука светог Јована Дамаскина) а, пред крај своје владавине, подизањем велелепне Студенице (1183-1195) удара темеље монументалној градитељској традицији у Србији. Посебно место међу свим овим градитељским подухватима припада и обнови и подизању манастира Хиландара на Светој Гори, 1198. године. Добијање самосталности Српске Цркве (1219. године) било је од огромног значаја за даљи развој средњовековне уметности уопште, па и градитељства. Седиште Српске архиепископије постаје Жича (1208-1215), задужбина великог жупана, потоњег краља Стефана Првовенчаног. Жичком црквом се у просторном и архитектонском погледу до краја дефинише рашки тип цркве. Каснији Немањићи настављају подизање задужбина у духу рашке школе: краљ Владислав подиже Милешеву, Вуканов син Стефан манастир Морачу (1252), а краљ Урош I Сопоћане (1263-1268). Манастир Градац, задужбина његове супруге Јелене Анжујске, има цркву на којој по први пут у српској црквеној архитектури долазе до израза готска стилска обележја. И друге цркве,

142

чији ктитори нису владари, усвајају рашки план и конструкцију (Пресвета Богородица у Хвосну, Свето Преображење у Придворици). Раздобље нарочитог градитељског полета у српској црквеној архитектури представља период владавине краља Милутина (1282-1321). Ширење српске државе према југу имало је за последицу напуштање рашког типа храма, а усвајање византијског облика цркве правоугаоне основе с уписаним крстом, с једном или пет купола. Ово је време када у јужним српским крајевима настају споменици тзв. ренесансе Палеолога. Са изузетком цркве Светог Стефана манастира Бањска на Косову (1313-1317), која је рађена у духу традиције Милутинових предака с основним одликама рашког храма, све остале значајније краљеве задужбине грађене су као петокуполне цркве развијеног уписаног крста или једнокуполне са основом сажетог уписаног крста ( Грачаница 1321, црква у Студеници 1314. године). Црква манастира Високи Дечани, задужбина Стефана Дечанског и његовог сина Душана (1335), по својим димензијама највећи српски средњовековни споменик ове врсте, представља спој старе рашке градитељске традиције, византијског стила и западног романско-готског утицаја. Удруживање рашког и византијског стила показивала је и црква манасти-

143

ра Светих Арханђела код Призрена (грађена између 1343. и 1352). Прва половина XIV века је период када се у српско црквено градитељство у све већој мери укључује и ојачала властела као и црквени великодостојници. Вреди напоменути да је, уз наведене, велики био број и сеоских црквица, подизаних још од времена Светог Саве и његових наследника. Тамо где није било средстава за подизање цркава од камена, грађене су цркве од дрвета. За Светог Саву се наводи да је, уколико ни то није било могуће, давао да се подигне барем крст. Распад Српског царства после Душанове смрти (1355) одразио се и на црквено градитељство. Упоредо са ширењем османлијских освајања, нарочито после битке на Марици 1371, северне области некадашњег Царства добијају нови значај. Моравска Србија кнеза Лазара и Деспотовина његовог сина Стефана постају области развоја нове уметности, која је синтетизовала нека ранија искуства Византије и Србије и, нарочито у области градитељства, придодала извесне аутохтоне црте. Овом развоју погодовало је и то што су се у доба турских освајања у Србију стицали многи умни и даровити људи из околних православних држава.

144

Прво место међу храмовима моравске архитектуре, последње велике епохе у развоју српског средњовековног градитељства, заузима црква манастира Раванице, грађена седамдесетих година XIV века. Кнез Лазар око 1377. године у Крушевцу подиже и придворну цркву Лазарицу. Основну замисао раваничког храма прати и Манасија (1408-1417), али црква овог манастира начином грађења и декоративним мотивима ипак одступа од главних споменика моравске школе, па се својим доминантним пластичним украсом враћа рашким традицијама. Падом Српске деспотовине (1459) и осталих српских земаља под османску власт завршава се средњи век српског народа, али српска градитељска делатност не замире, већ се наставља у новим околностима. Али, то већ није предмет овог излагања.

2. АРХИТЕКТУРА СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МАНАСТИРА

Положај српског народа на размеђу Истока и Запада условио је различите утицаје којима је била изложена средњовековна српска црквена архитекту-

145

ра. Постоји више периодизација према којима се српске средњовековне грађевине, по својим особеностима, смештају у два, три или четири периода. Данас је најзаступљенија она која српску средњовековну архитектуру дели на три типа/школе, и то почев од Немањића, с обзиром на то да су грађевине до осамостаљивања Србије у XII веку настајале у оквирима доминантног византијског утицаја. Према томе, разликујемо три школе у српској средњовековној црквеној архитектури: рашку (око 1190-1280), српско-византијску (око 1280-1360) и моравску (око 1360-1450. године).294 РАШКИ ТИП формиран је постепено, органском синтезом двеју супротности одражених у романско-западњачким и византијско-источњачким елементима. Њему припадају грађевине из последње четвртине XII века као што су Богородичина црква у Топлици, црква Светог Николе код Куршумлије, Ђурђеви Ступови у Расу, Студеница. На цркви манастира Жиче овај тип добија једну нову варијанту која ће постати узор за подизање читавог низа грађевина. Олтарски простор није више подељен на три дела већ заједно са својом полукружном апсидом Наведене временске оквире треба схватити условно, јер је не-могуће све грађевине које припадају одређеном типу или имају карактеристике одређеног типа сврстати у овде прецизиране периоде. Постоје, на пример, грађевине са обележјима рашке школе које су настајале и у XIV веку.

294

146

заузима целокупну ширину наоса, бочни вестибили претварају се у ниске трансепте, док непосредно уз првобитну припрату наилазимо са сваке стране на по једну малу капелу са куполом. Истом типу припада и већи број грађевина подигнутих у XIII, па и почетком XIV века: Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, Богородица Хвостанска код Пећи, Милешева, Морача, Придворица западно од Студенице, Сопоћани, Градац, Давидовица, црква Светог Ахилија у Ариљу, Бањска, Троноша код Лознице, Тавна код Зворника и Бела Црква у Карану код Косјерића. За рашки тип се, додуше само својом декоративном обрадом, могу везати и Дечани и Свети Архангели код Призрена. Просторно решење грађевина рашког типа обично је једноставно и сажето, са доминантом у централном делу, у кубету и поткуполном кубичном постољу, које код најстаријих цркава захвата целу ширину наоса, док се касније све више и више сужава. Фасаде су такође обично мирне и подељене пиластрима на вертикалне зоне. Портали припадају романском стилу, и могу се, по извесним елементима, везати за типове у Ломбардији и Апулији. Изузетак чине портали у Градцу, чије су архиволте, на готски начин, решене у облику преломљених лукова. Прозори су углавном романски. Профилација је доста чврста и припада потпуно романском типу, са

147

изузетком готског утицаја код оне у Градцу. Скулпторална декорација је код неких рашких грађевина веома богата. СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКА (КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА) ШКОЛА. Присаједињавањем Македоније српској држави у току последње четвртине XIII и почетком XIV века и премештањем државног центра према југу, у Призрен и Скопље, Срби долазе у ближи додир са наслеђем византијске културе. Тада настаје и погодно тле за коначно оформљивање нове архитектонске школе – српско-византијске – којој припадају Богородица Љевишка у Призрену, Грачаница, црква Светог Јоакима и Ане у Студеници, цркве Светог Димитрија и Пресвете Богородице у Пећкој патријаршији и црква манастира Бање код Прибоја. За разлику од рашких, грађевине овог типа нису рађене само од камена, већ од опеке и камена у наизменичним редовима, а њихови поједини делови, нарочито тамбури купола, рађени су и само од опека. Ову школу карактеришу и веома жива просторна композиција, живописна разрада фасада и обрада појединих архитектонских детаља. МОРАВСКА ШКОЛА синтетише стварно наслеђе рашке, светогорске и косовско-метохијске школе, уносећи у декорацију и извесне источњачке 148

елементе месопотамског, малоазијског и јерменског порекла. Прва карактеристика грађевина моравског типа је та да готово све имају облик триконхоса. Просторна композиција је доста жива, нарочито код петокуполних грађевина. На фасадама наилазимо на слепе аркаде које не одговарају увек, нарочито не на апсидама, унутарњој конструкцији. Аркаде су међусобно повезане прислоњеним трочетвртним колонетама, које обележавају ивице пространих апсида, док су, када се налазе на разним деловима фасада, усечене у слабо истурене пиластре. Портали имају упрошћени облик рашких, без колонета у плитко степенасто засеченим оквирима. Прозори су понекад једноставни, ређе тројни, а најчешће двојни. Отвори прозора завршени су обично удвојеним копљастим лажним луком, усеченим у тимпан, који је израђен од једног јединог комада камена.

149

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ПОНИШАВЉА295

На странама које следе дат је краћи преглед двадесет таквих објеката. Број јесте заокружен, али свакако није коначан.

295

150

МАНАСТИР СМИЛЕВСКИ Манастир се налази у селу Смиловци, 13 километара североисточно од Димитровграда. Посвећен је Светом Кирику и Јулити. Историја храма недовољно је истражена – непознат је ктитор и тачно време градње. Манастир је опљачкан од Турака 1704, а обнова је извршена 1839. године. Изграђен је од класичног материјала за зидање старих храмова, камена тесаника. Приликом обнове, манастир је добио и звоник. Последња обнова извршена је 1939, када је храм покривен црепом. Важна година за историју манастира била је 1925, када је у њега дошло четрдесет руских монахиња које су допринеле да манастир оживи. Манастир је и данас активан и о њему брину монаси.296

МАНАСТИР ПОГАНОВО Налази се у клисури реке Јерме, између Димитровграда и Пирота (око 25 километара јужно од њега). Данашњи манастирски комплекс, са црквом Светог Јована Богослова, представља само део некадашње целине, коју су штитиле снажне манастирске Душан В. Комлушки, Средњовековни манастири и цркве у Србији, Београд, 2003, 314.

296

151

зидине. Сматра се да је манастир основао Константин Дејановић Драгаш мало пре своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. О подизању храма старала се његова ћерка Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. У прилог наведеноме говоре и имена уклесана на три кружне камене плоче на западној фасади цркве: Јован Теолог, Господин Константин и Госпожда Јелена. Црква је скромних димензија, са основом у облику триконхоса. Грађена је каменом опеком у моравском стилу, уз скромније декорисане фасаде. Фреске, настале 1499, веома су добро очуване, и убрајају се међу највиша остварења зидног сликарства на Балкану. Црква је тешко страдала у Првом и Другом светском рату. Храм је рестауриран и обновљен. Бугари су за време Другог светског рата однели иконостас и иконе које се сада налазе у Археолошком музеју у Софији. Једна од две двојне иконе из 1499. године чува се у Црквеном музеју у Нишу. Друга двојна икона, сада у Софији, има на лицу ликове Богородице Прибежишта (Катафиге) и светог Јована Богослова, а на наличју Исаијину Визију Христа, рађену према солунском мозаику из V века. По својим ликовним квалитетима, то је једна од најбољих икона с краја XV века.

152

О манастиру су се, све до 2002. године, успешно бринуле монахиње. Одлуком епископа Нишког господина Иринеја, с почетка те године, манастир је, после више од пола века, поново мушки.297

МАНАСТИР СУКОВО код Пирота Манастир се налази у истоименом селу, на десној обали Јерме. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. О раној прошлости овог манастира мало се зна – непознат је ктитор и тачан датум изградње. Више пута је страдао за време турске владавине. Дозволу за обнову храма Турци су дали 1856. године. Богомоља је подигнута ревношћу и трудом неког младића Видена и попа Јована из Горњег Крупца. У архитектонском погледу, основа је традиционална у облику крста са апсидом на источној страни. Храм нема куполу и скромних је димензија.

Слободан Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Београд, 1995, 309; Комлушки, 170; Културна ризница Србије, саставио и уредио Јован Јанићијевић, Београд, 1996, 376-7; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић-Larousse, II књига, Београд, 1978, 1408; Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Београд, 2002,236.

297

153

Сада је женски монахиње.298

манастир

и

у

њему

живе

МАНАСТИР ВИСОЧКА РЖАНА Манастир се налази код истоименог села на реци Височици, код места званог Аматов Камен. Храм је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Историја манастира је недовољно истражена – непознат је ктитор и тачно време подизања. Храм је више пута страдао од Турака, а прва новија обнова извршена је у XIX веку. Храм је подигнут 1853, а за дозволу да га могу обновити, Височани су дали Турцима 700 гроша. Манастир је обнављан и после Другог светског рата. Сада је активан и о њему брину монаси.299

ЦРКВА СВЕТИХ ПЕТРА И ПАВЛА – РСОВЦИ Село Рсовци налази се 22 километра источно од Пирота. Крај њега, на десној обали реке Височице, у пећини брда Калик налази се црква Светих Милеуснић, 393; Комлушки, 261; Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд, 1884, 180.

299 Комлушки, 286; Милићевић, 180.

298

154

Петра и Павла, познатија као Пећинска црква. До цркве се стиже каменитом стазом, преко сеоског дрвеног моста. Сама црква смештена је у стену, попут других пећинских храмова и испосница. Неједнаких је димензија: јужна страна 7,7 метара, северна око 8,1 метар. Олтарски простор је у источном делу унутрашњости пећине полукружно уобличен у облику апсиде, озидане тесаном сигом. Пећину – храм затвара западни зид, на коме су улазна врата и два прозора. На северном зиду сачуван је остатак првобитног живописа – фигура Христа Младенца у осмоугаоној светлосној мандорли. Према рукопису и бојама датује се у средину или другу половину XIV века. Фреска Христа Младенца је јединствена у српском фреско-сликарству. Мишљења о њеној вредности су подељена. Највероватније су фреску урадили сами испосници, јер је само у пећинској испосници, чије фреске не подлежу епископској цензури, могао бити насликан тзв. „Ћелави Исус“. У време када је црква или испосница живописана, у Србију кнеза Лазара стигао је велики број испосника са Синаја, па се сматра да су управо они донели идеју о „Ћелавом Исусу“. Другим речима, цркву су могли да осликају исти они фрескосликари са

155

Синаја које је Лазар позвао да му живопишу цркву у Крушевцу. Испред улаза налази се, на малој заравни, звоник на дрвеним стубовима, са два звона из 1900. Црква је под заштитом државе од 1981. године.300

ТЕМСКА Манастир се налази у истоименом селу, око 15 километара северно од Пирота, на путу за Књажевац. Манастирски комплекс чине црква посвећена Светом Ђорђу, као и три конака, звоник, бунар, оградни зид и монашко гробље. Према народном предању, манастир је задужбина Константина Дејановића, сестрића цара Душана. Име је добио према остацима старог града Темца, на десној страни реке Темштице. Садашња црква је једним делом саграђена на остацима старијег култног објекта правоугаоне основе и њен изглед је резултат касније обнове, извршене пре 1576. године, када је црква живописана. Црква у архитектонском погледу припада упрошћеној варијанти моравске школе, са триконхоналном основом, где су олтарске апсиде и певница 300

Културна ризница Србије, 376.

156

полукружног облика. Централни део храма надвишен је осмостраном куполом са колонетама. Припрата је нешто касније дозидана и живописана (1654). Спољашњи нартекс у виду трема саграђен је у XVIII веку. Сачуване су две фреско-целине у унутрашњости храма: једна из 1576. и друга из 1654. године. Фреске се, поред извесне наивности и провинцијалних обележја, одликују неуједначеношћу квалитета, али и непосредношћу и живом изражајношћу. Манастир је од XVII до XIX века био истакнути духовни и културни центар пиротског краја. У Темску је 1692. године долазио владика Софијски Теоклит и затекао опустео манастир. У манастир је из Илијинског манастира код Софије 1699. дошао јеромонах Партеније, па је наредне године подигао чесму, а 1713. поправио кров. Године 1716. у Темску је долазио и владика Нишки Јоаникије. За време игумана Висариона осликан је иконостас у цркви (1735). Две године касније манастир је опљачкан и био пуст три године. У западном манастирском конаку дуго је радила манастирска

157

школа, једна од ретких просветних установа XIX века у овом крају.301

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ/ СВЕТЕ ПЕТКЕ У СТАНИЧЕЊУ Село Станичење налази се 20 километара источно од Беле Паланке, поред пута за Пирот. Црква Светог Николе, односно данас Свете Петке, налази се на малој заравни изнад села. Настала је, највероватније, 1331/2. године, када је и живописана, о чему сведочи и фреско-натпис изнад западних улазних врата. Подигнута је као гробна црква а као ктитори се помињу чланови властелинске породице Арсеније, Јефимија и Константин. Црква представља малу једнобродну правоугаону грађевину неугледне архитектуре са олтарском апсидом на истоку и касније дозиданом припратом на западу. Фреске су у доброј мери страдале. Нису очуване оне на сводним површинама, пошто је свод својевремено био порушен. На осталим зидним поМилеуснић, 394; Културна ризница Србије, 375-6; Нова енциклопедија у боји, II, 1721; Милићевић, 177-8; Владимир Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд, 1950, 322.

301

158

вршинама налазе се стојеће фигуре, где се посебно истичу представе ктитора Арсенија и Јефимије са сином, затим ликови умрлих властелина и властелинки у доњој зони, као и сцене из циклуса Христових страдања и Великих празника у горњим зонама. Фреске се уклапају у ликовни развој зидног сликарства по властеоским црквама XIV века у источној Србији и западној Бугарској, који је у основи следио стилске одлике тзв. ренесансе Палеолога. Археолошки радови изведени су између 1974. и 1979. године. У крипти је откопано 113 гробова, али само четири укопа су средњовековна. Археолози су закључили да су покојници сахрањени у храстовим сандуцима и уверени су да су то посмртни остаци управо властелина и властелинке, односно ктитора храма. Њихови гробови су били покривени каменом плочом. Друга два гроба су дечија. Иако су гробови опљачкани, преостало је нешто делова одеће златом урађене. Црква је вероватно између XV и XVIII века била обновљена и постала сеоска, па је тако и променила име. У време када је грађена надземна гробница село је имало цркву Светог Јована Крститеља на гробљу. У међувремену је порушена, па је крипта

159

преуређена у сеоску цркву. Не зна се тачно када. Црква је од 1967. године под заштитом државе.302

ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА У ОСМАКОВУ Село Осмаково налази се између Беле Паланке и Пирота.303 Црква Светог Ђорђа вероватно је подигнута у XV веку. Не зна се ктитор. Црква је једноставна једнобродна грађевина подигнута на старијем култном месту, о чему сведоче фрагменти касноантичке пластике. Засведена је полуобличастим сводом. На истоку има олтарску апсиду и споља и изнутра полукружног облика. Светлост продире у унутрашњост храма кроз три прозора на источној, северној и јужној страни. На западној страни је улаз изнад којег је избачени полукружни лук као једини декоративни елемент. Црква је споља омалтерисана и окречена. На унутрашњим зидним површинама су остаци фресака, највероватније из првих деценија XVII века. РаспоКултурна ризница Србије, 374. Види и: Марко Поповић, Црква Светог Николе у Станичењу, Београд, 2005.

303 На 15. километру источно од Беле Паланке, на Нишави, налази се село Црноклиште. Осмаково је седам километара северозападно од њега.

302

160

знају се Благовести на источном зиду, затим Причешће апостола хлебом и вином у конхи апсиде. На јужном зиду видљиве су сцене: Рођење Христово, Сретење, Крштење и Лазарево васкрсење. На западном зиду разазнаје се Богородичино Успење. Циклус Великих празника од стојећих фигура одвајао је фриз медаљона са попрсјима светитеља. Црква Светог Ђорђа у Осмакову под заштитом је државе од 1984. године.304

МАНАСТИР СИЊАЧКИ Манастир се налази у живописној клисури осам километара источно од Беле Паланке, у селу Сињац (М. Ђ. Милићевић га помиње као “Манастир Сињачки до Нишаве, испод села Клисуре”). Манастирска црква, посвећена Светом Николи, налази се уз саму леву обалу Нишаве. Историја манастира је недовољно проучена, не зна се ктитор и тачно време градње. Сматра се да је настао у XIV веку, и да је првобитно био посвећен светом Јовану Рилском. Манастир је грађен у стилу моравске школе, традиционалне основе са уписаним крстом. У време када су манастир својевремено посетили Драгутин 304

Културна ризница Србије, 374.

161

Милутиновић и Михаило Валтровић, који су и документовали овај споменик, постојао је натпис у коме је била наведена 1618. као година украшавања храма фрескама. Фреске спадају у најзначајније сликарске целине с почетка XVII века у овом делу Србије. Данас је стање манастира добро, али је без монаха.305

ДИВЉАНСКИ МАНАСТИР Манастир се налази шест километара југозападно од Беле Паланке, недалеко од античког пута за Скопље и Солун, између древних села Дивљане и Мокре. Сам назив див, дивљане у српском језику представља изведеницу од речи deivo, којом су сви индоевропски народи називали своје богове: инд. deva, староперс. daeva, лат. divus и deus, грч. θεός итд. Манастир, познат и под именом Прњавор, има дугу традицију. Сматра се да је прво манастирско братство основао свети Никита, епископ Ремезијански, у IV веку. По неким писаним изворима његове мошти почивају у кругу манастира. Неколико Комлушки, 290; Културна ризница Србије, 373; Милићевић, 180.

305

162

векова по доласку Словена, с почетком њихове христијанизације, почиње обнова манастира. Манастир Светог Димитрија тада постаје центар црквеног живота у средњем Понишављу, што је потврђено и повељом цара Василија II из 1019. године. По народном предању, манастир крајем XIV и почетком XV века обнављају браћа Мрњавчевићи. М. Ђ. Милићевић је у XIX веку забележио казивање калуђера како је манастир у ствари метох солунског манастира у коме почивају мошти светог великомученика Димитрија. Манастир је више пута страдао од Турака, а свој духовни препород доживљава 1863, када у њега, из манастира Свете Петке код Пирота, долази протосинђел Агатангел, пореклом Грк. Нови конак, саграђен 1874, Турци пале. После ослобођења 1878. Агатангел започиње нову обнову. Темељ новог храма освећен је 1902, а градња је завршена 1908. У нову цркву су из старе пренете четири древне иконе: Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, светог Димитрија и светог Јована Крститеља. Нови храм спада у ред најакустичнијих на Балкану. Бугари су за време окупације 1915-1916. године опљачкали и оштетили манастир. Тада нестаје и стари запис о боравку Светог Саве у овом крају. После Октобарске револуције у Русији, у манастир долази велики број руских минахиња, офи163

цира и доктора. Црква је тада живописана и уређена, а подигнута је и мања, зимска црквица, посвећена светом Серафиму Саровском. Свети Николај Велимировић доноси, 1935. године, у манастир делић Часног Крста и мошти светих Кирика и Јулите. По одласку руског монаштва, пред Други светски рат, у манастиру остају српске монахиње. Комунисти након рата на све начине покушавају да застраше сестринство и отимају скоро сву имовину тако да данас манастир има 13 хектара земље. У манастиру је постојало и обданиште за ратну сирочад. Нова звонара са три звона, коју је на Петровдан осветио владика Нишки г. Иринеј, подигнута је 1997. године.306

МАНАСТИР СВЕТЕ ПЕТКЕ – ИВЕРИЦА Манастир се налази на некад неприступачном месту десне обале Нишаве, у Сићевачкој клисури. Рушевине старог манастира Свете Петке Трновске, под брдом Вишеградом, биле су видљиве све до последње деценије XIX века. Сам назив, “Иверица”, упућује на претпоставку да су манастир основали Милеуснић, 139; Милићевић, 180; Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2004, 203.

306

164

монаси из грузијског манастира Ивирона на Светој Гори. Било је то време када су се, крајем XIV века, многи монаси склањали пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре. Последњи пут манастир се помиње у турском катастарском попису из времена султана Мехмеда III (1595-1603). Данас је од старог манастира видљив само мутвак – оџаклија манастирског конака. М. Ђ. Милићевић забележио је, у XIX веку, народно предање, према коме је манастир био поробљен баш у време великог сабора. Том приликом, Турци су, пред црквеним вратима, баш на месту где прво огреје јутарње Сунце, закопали дванаест живих невеста, са свим накитом на њима. Данашњу цркву Свете Петке, на темељима старијег храма, подигле су 1898. инжињеријске јединице српске војске, у знак захвалности због чудотворног спасења краља Александра Обреновића од скоро сигурног дављења у таласима мора код Бијарица у Француској. Указом краља Александра, од 19. фебруара 1901. године, за старешину Војног манастира Свете Петке (јединог те врсте у СПЦ) постављен је војни свештеник г. Жунић.

165

Црква је грађена у духу византијске традиције. Манастирски конак подигнут је 1937. године.307

МАНАСТИР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – СИЋЕВО Манастир се налази на око 18 километара од Ниша, у живописним пределима Сићевачке клисуре. Према народној традицији, старији манастир Ваведења Пресвете Богородице, задужбина браће Мрњавчевића, постојао је на десној обали Нишаве, али су га Турци разорили.308 Садашња манастирска црква подигнута је од преосталог материјала, овога пута на левој обали реМиша Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш, 1998, 117-9; Милићевић, 23; Милеуснић, 172; Марковић, 261.

308 Народно предање у коме се често помињу Мрњавчевићи као задужбинари у овим крајевима има своју историјску позадину. У бици на планини Куновици, у близини Сићевачке клисуре, око Божића 1443. или почетком 1444. године, хришћанска војска под вођством Јана Хуњадија и деспота Ђурђа Бранковића потукла је Турке. Са хришћанске стране нарочито се истакао Ђурађ Мрњавчевић, син војводе Гојка а брат од стрица Краљевића Марка, који је у боју заробио главног заповедника турске војске. Као награду за показано јунаштво добио је од угарског и пољског краља Владислава Ниш са околином, која је од најстаријих времена била баштина породице Мрњавчевић. Право на ово своје власништво Ђурађ Мрњавчевић је доказивао на Сегединском сабору 1443. године. Ова баштина Мрњавчевића је дефинитивно пала под турску власт 1454. године.

307

166

ке. Према сачуваном ктиторском натпису на западном зиду наоса, црква је саграђена и живописана 1647. године, уз помоћ ктитора Веселина с браћом Симеоном и Живком у време духовника поп Јована. Турци су опустошили и новосаграђени храм, па је манастир остао пуст све до 1875, када је, захваљујући свештенику Петру, црква обновљена, а нешто касније саграђен и конак. Опљачкан и оскрнављен за време Првог светског рата, манастир је обновљен захваљујући неуморном раду манастирског старешине од 1921. године – Руса Порфирија Иљчинског (од 1925. у чину игумана). Црква је обновљена током те године. Целокупну фреско-декорацију осликао је и досликао, поштујући старије сликарство, професор Василије Рудановски. Том приликом израђене су и иконе за иконостас. Игуман Порфирије премештен је 1929. у манастир Наупаре код Крушевца. Након њега смењивале су се манастирске старешине. За време Другог светског рата на то место долази, 1943. године, игуманија Мелентина (Рускиња). Своју духовну и материјалну обнову манастир доживљава од 1977, за време игуманије Јустине (Митровић) (1928-2001). Вреди поменути да се у манастиру подвизавао и монашки постриг примио потоњи патријарх српски Гаврило (Дожић).

167

Манастирски комплекс чине: црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, конаци из 1880. и 1970. године и два новија пратећа објекта. Црква је скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној и мањом, некад отвореном, припратом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводом који је положен на две воде. Зидана је ломљеним и притесаним каменом уз местимичну употребу опеке. Вредности овог споменика доприносе фреске на унутрашњим зидним површинама наоса и припрате. Доминантно место у припрати заузимају сцене из Богородичиног акатиста и део Страшног суда на источном зиду, а у наосу зидне декорације чине илустрације циклуса Великих празника и Христових страдања. Манастирска црква је једини у нишком окружењу у целости сачуван храм из времена турске окупације. Својим ликовним особеностима она је непобитно сведочанство о стваралачким достигнућима и уметничким схватањима житеља овог краја. Црква својим историјскоуметничким одликама попуњава празнину у поствизантијској уметности Балкана. Завод за заштиту споменика културе у Нишу извео је, у току 80-их и 90-их година прошлог века, низ рестаураторских радова. За време извођења археолошких радова 1985, дуж јужног и источног дела цркве откривено је 16 гробова – костура, у по-

168

ложају православног сахра. Следеће године, приликом откопавања унутар цркве откривена су још четири гроба са правилно сахрањеним костима. Све нађене кости су по наређењу владике Нишког г. Иринеја 1986. године поново закопане у заједничку гробницу у припрати, где је заједно са остацима закопан и стари дотрајали престо од сига камена.309

ЦРКВИШТЕ СВЕТОГ АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ Црквиште се налази на левој обали Нишаве, испред села Островице. Не зна се ко је и када саградио ово, како изгледа, некад импозантно здање. Без сумње је реч о значајном објекту. Од некад монументалног храма, данас су видљиви зидови који образују правоугаоник. Источна страна овог правоугаоника затворена је, својим јужним делом, видљивом апсидом. На северној страни у целости је очувана већа подземна просторија прекривена земљом и шутом. Сва је изидана од опека и засведена полуобличастим сводом. Улаз у њу је приступачан кроз мањи лучно обликован оМанастир Пресвете Богородице – Сићево, приређивач Емилија Спасић, Ниш, 2003, 15-24, 41-2; Културна ризница Србије, 372-3; Милеуснић, 49; Милићевић, 86.

309

169

твор, чију архиволту чине радијално поређане опеке. До извесне висине у унутрашњости је испуњена водом. У народу се верује да је унутра извор лековите воде. Миша Ракоција, који је описао овај објекат, сматра да је црквиште византијска базилика са криптом, чије присуство потврђује историјски континуитет слабо истраженог монаштва у Сићевачкој клисури. Чињеница да је базилика изграђена изнад извора свете воде наводи на закључак да је ту била развијена институција Агијазма (αγιασμός) – освећење воде, кроз коју се у византијском градитељству наставља поштовање култа воде.310

МАНАСТИР ГАБРОВАЧКИ Постоји народно предање према коме је цар Душан причестио своју војску у манастиру Пресвете Богородице Габровачке, око два километра јужно од данашњег села Габровца. Међутим, ова могућа историјска истина још увек чека потврду у систематским археолошким ископавањима. Садашња парохијска црква Свете Тројице сазидана је, како изгледа, на темељима старије мана310

Ракоција, 61-2.

170

стирске цркве Пресвете Богородице, 1833. године, понајвише заслугом нишког трговца кир Косте Тодоровића. Манастир је, као јако упориште устаника из Нишке буне 1841, разорен од стране Турака. Црква је обновљена око 1873. године, када је дограђен дрвени трем и осликане унутрашње зидне површине. Манастир је поново био стециште устаника, овога пута нишких првака на челу са Николом – Колетом Рашићем, који су се у периоду од 1874. до 1877. године у манастиру тајно састајали. Устанички одреди организовани су захваљујући оружју донетом из Србије и борба против Турака у околини манастира започела је пре српског ослобођења Ниша. Црква Св. Тројице је једнобродна грађевина са развијеном полукружном олтарском апсидом на истоку и отвореним дрвеним тремом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводом који се ослања на шест попречних лукова, подупртих плитким пиластрима. Покривена је кровом на две воде. Зидана је фино обрађеним тесаницима сиге, уз зналачку употребу опеке. Под је покривен квадратним опекама, а за амвонску розету служи округла камена плоча. У храм се улази са северне, западне и јужне стране. Светлост у цркву улази кроз седам прозора, конусно обликованих, споља четвртасто а изнутра лучно завршених.

171

Фреско декорацију радио је, око 1873. године, живописац Марко Милосављевић. На храмовним фрескама се, поред кнеза Лазара, може наићи и на лик Милоша Обилића, који је овде приказан као светац! Јужно од цркве налази се спомен-чесма ратницима изгинулим у ратовима 1912-1918. године.311

ЦРКВА СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА У НИШУ Манастир Светог Пантелејмона помиње се у историјским изворима тек за време Стефана Немање, који је, освојивши Ниш од Византије, манастир обдарио и манастирску цркву обновио. Освајањем Ниша од стране Турака 1386, манастир је разрушен. За време турске владавине народ се, сваког 27. јула, у хиљадама окупљао око црквишта Светог Пантелејмона. Данашња црква Светог Пантелејмона, са десне стране Нишаве, смештена је југоисточно од старе цркве, непосредно изнад легендарног извора лековите воде. Био је то први храм подигнут у Нишу по ослобођењу од Турака. Место за цркву освећено је на Марковдан 1878, када је и зазвонило звоно 311

Милићевић, 28; Ракоција, 99-101.

172

скинуто са сатске куле у Нишу. Нова црква освећена је већ 27. јула 1878. године. Археолошким ископавањима у току 1969-70. године откривени су темељи објекта који, по свему судећи, припадају старој манастирској цркви. Утврђено је да се ту налазе, и данас видљиви, остаци два култна објекта. Први је ранохришћанска базилика с краја IV или из прве половине V века. Други је византијска базилика која се, на основу материјала откривеног у њиховом окружењу (крстови, наушнице, прстење, наруквице, византијски новац) као и познатих историјских извора, временски може сместити у прву половину XI века. Због наведених налаза није сасвим извесно да ли је Немања цркву из основе сазидао, као што тврди његов син Стефан Првовенчани, или је само обновио. Питање остаје отворено до нових, систематских археолошких ископавања.312

МАНАСТИР СВЕТОГ ЂОРЂА ИЗНАД КАМЕНИЦЕ Манастир се налази у живописној долини изнад села Каменице (око 7 километара североистоЦрква Светог Пантелејмона у Нишу, приредио др Драгиша Бојовић, Ниш, 2002; Ракоција, 113-4; Културна ризница Србије, 125, 368; Милићевић, 89, 104; Марковић, 97, 128.

312

173

чно од Ниша). Саграђен је у другој половини XV века,313 непосредно испод римског водовода из кога се антички Ниш снабдевао водом, а такође и оновремени становници манастира. Својевремено међу највећим манастирима нишке области, манастир је откривен тек археолошким ископавањима 1988. године. Помиње се у турским пописима из 1498, 1515, 1564. и крајем XVI века. Манастир је у XVI веку био значајан преписивачко-илуминаторски центар. Манастирска црква је скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и припратом на западу. Као часна трпеза служио је римски жртвеник, а римске опеке покривале су подове наоса и припрате. Храм је грађен од материјала са неког оближњег римског објекта, можда храма који је обично подизан поред извора. Мермерна плоча са Христовим монограмом, овде откривена, сада је амвонска розета у цркви Светог Николе у Каменици. Археолошким ископавањима откривен је и мермерни фрагмент тракасто профилисаног довратника, као и капител од ситнозрнастог мермера са, у плитком рељефу урађеним крстом, као дрво живота. Све је то био део касносредњевековног обичаја да се при изградњи нове цркве, ради већег угледа, доносе карактеристични архитектонски детаљи са старијег објекта.

313

Комлушки наводи да је изграђен после 1459. године.

174

Обнова цркве Светог Ђорђа, по пројекту Чедомира Васића, завршена је 1996. године. О значају манастира за духовни и културни живот оновремених Срба, говори и откривени фрагмент керамике са урезаним словима ТАРП. Манастир се тако убраја у групу од шест налазишта у средњовековној Србији, где су откривени фрагменти керамике са урезаним словима.314

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ГОРЊЕМ МАТЕЈЕВЦУ – ЛАТИНСКА ЦРКВА Црква се налази на брду званом Метох, изнад Горњег Матејевца (око 8 километара североисточно од Ниша). Саграђена је по налогу неког локалног достојанственика у првој половини XI века, у време обнове византијске власти на овим просторима. “Голема црква”, како је још зову, позната је међу локалним становништвом као Латинска црква. Овај назив далеко је сећање овог становништва на дубровачке трговце (“Латине”) који су је користили у XVI веку. Старији мештани је знају као цркву Свете Тројице Русалије или чак као Свете БогороРакоција, 73-5; Културна ризница Србије, 370; Комлушки, 283.

314

175

дице Русалије, што упућује на велику старост цркве. У питању је занимљиво прожимање хришћанске и паганске традиције.315

Ко су биле русалке? У питању су словенске нимфе, богиње вода и шума. Мада се везују за римски празник ружа – Rosalia, већина истраживача сматра да је њихов назив словенског порекла и да означава “богиње река и потока”. У прилог томе говори само име, настало од старосл. речи “руса” – река, данас садржана само код Руса у речи “русло” (у значењу: вода – мала проточна речица; дубина – понор, вртлог; речно корито). На Балкану је стари словенски ритуал посвећен старословенском женском речном божанству плодности – русалкама, завршио у својеврсној симбиози са римским обичајем Rosalia – светковином ружа, паганским обичајем везаним за поштовање предака у пролеће. И поред забрана Rosalia од стране Цркве (на пример на Шестом Васељенском сабору 680. године) овај пагански празник се одржао, с тим што је пренесен на хришћански празник Духове. Код Срба се русалке замишљају као младе лепе жене са дугом расплетеном косом “русе” боје. Места на којима оне играју, попут вила (с којима их неки поистовећују), су шумски пропланци, као и обале река на којима је трава бујније расла. И данас се у Србији росуљом зову подводна места, негде су то и “слатине”, чије је растиње неквалитетно за сточну исхрану. Према веровању Срба, русалке су се најчешће појављивале у уторак пре Духова и разилазиле су се у следећи уторак. Најактивније су у четвртак “Духовске”, “Тројичке” или “Русалске недеље”, како је народ у источним нашим крајевима назива. У сваком случају, када је М. Ђ. Милићевић први пут видео цркву о којој је реч, давне 1878, запитао је сељака о њеном називу. Овај је одговорио да је то Св. Богородица Русалија. На тврдњу да Богородице Русалије нема, сељак одговори: “А оно ће бити Св. Тројица Русалија”. Милићевић сам није видео али је чуо да је неки свештеник прочитао на цркви некакав натпис из кога се видело да је црква славила Св. Тројицу.

315

176

Црква је једнобродна грађевина са куполом над средишњим делом. Осмострана купола без колонета ослања се на четвртасто постоље конструисано на уобичајен начин. Полуобличасти свод са стране се наслања на бочне прислоњене луке. Складних пропорција, са припратом која је порушена, црква је грађена комбинацијом камена и опеке. Западна, северна и јужна страна оживљене су двојним нишама.316

МАНАСТИР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА Налази се северно од Горњег Матејевца, на истуреној заравни испод брда Бели Врх са једне и Теменог Врха с друге стране. До манастира се стиже уз поток звани Калуђере, узаном пробојницом дужине око један и по километар. Манастирски комплекс чини црква посвећена светом Јовану Крститељу и повећи конак подигнут почетком XX века. Сматра се да манастир потиче још из времена цара Константина (IV век). Од тада па све до средњег века манастир се скоро не помиње. Судећи по начину зидања, настао је у првој половини XI века.

Ракоција, 63; Културна ризница Србије, 370; Милићевић, 25; Јиречек, Историја Срба I, 305, II, 290-1; Петровић, 531-9.

316

177

Према народном предању, обновио га је Стефан Немања. Следећа обнова извршена је за време Стефана Лазаревића. Манастир се помиње у турским пописима из 1498, 1516. и 1564. године, али као већ опустео. Манастирска црква обновљена је крајем XVI века, када је дозидана припрата. Живописана је у првим деценијама XVII века. Према једном предању, у манастиру се, пре боја на Чегру, причестио Стеван Синђелић са својим војницима. Манастир је некада био мушки и активан. Данас се, на дан Свете Тројице, око њега окупљају свештеници и народ, да прославе ранију манастирску славу. Црква Светог Јована је једнобродна триконхална грађевина са мањом припратом на западној страни. Пластична декорација западне фасаде начињена је угледањем на стару Латинску цркву из прве половине XI века. Црква је око једног метра укопана у тло. Подне површине наоса и припрате покривене су брижљиво клесаним и педантно слаганим каменим плочама. За часну трпезу послужио је антички стуб. Од првобитног живописа, с почетка XVII века, данас је видљива једино композиција Imago pietatis – мртав Христос у гробу. Преко старог живописа путујућа зографска дружина исликала је 1869. године нови. Из истога времена је и иконостас, који 178

представља значајно остварење наше уметности XIX века.317

ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ КОД ДОЊЕГ МАТЕЈЕВЦА Смештена је са северне стране Чегра. Садашња грађевина је скромна једнобродна црква са развијеном олтарском апсидом на истоку. Зидана је од грубо ломљеног камена заливаног кречним малтером. Масивни стари зидови неједнаке висине, у једном тренутку порушени, консолидовани су у првим деценијама XX века а зидна платна надограђена у опеци. Црква је тада покривена кровом на две воде. На месту амвонске розете је четвртасти камени блок са, у плитком рељефу, зракасто рашчлањеним кругом. За часну трпезу послужио је римски жртвеник са натписом: I. O. M. VAL. DOMETIANUS EX. V. S. P.

Ракоција, 67-8; Културна ризница Србије, 370-1; Комлушки, 241; Милићевић, 24; Марковић, 97; Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи, Цетиње – Београд, 2009, 154.

317

179

На жртвеник је 1898. године постављена камена плоча. Једноставна улазна врата су на западу, уз чији довратник је узидан фрагмент античког стуба, док се наоколо срећу римско-византијске опеке. Пажњу заслужује касносредњовековна надгробна плоча од ситнозрнастог мермера, украшена у плитком рељефу таласастим линијама на ободу, а у средини малим розетама. Црква у градитељском погледу спада у типичне представнике поствизантијске архитектуре сеоских цркава. Присуство цркве било је од огромног значаја за јунаке Стевана Синђелића, са чијим спомен-обележјем на Чегру представља недељиву целину.318

ВИЗАНТИЈСКА БАЗИЛИКА У ЋУРЛИНИ Село Ћурлина налази се надомак Ниша, десетак километара јужно од центра града. Византијска базилика у селу заузима видно место у историји византијске архитектуре. Различита су мишљења о времену њеног настанка. Грађевина по своме распореду, облику и распореду стубова показује један особени тип који нема никакве сличности са грађевинама каснијег периода, тако да се, како је своје318

Ракоција, 87-8.

180

времено писао Андра Стефановић, може закључити да је настала утицајем Запада, те припада грађевинама преднемањићког периода. Својом основом најближа је грађевинама из постјустинијановске епохе, а историјске околности у овим крајевима могле би је ближе датовати у прву половину XI века. Базилика је, у оно време када је настала, била од великог значаја за епархију којој припада. Ипак, многа питања морају остати отворена до систематских археолошких ископавања. Постоји мишљење, између осталог, да је базилика још неидентификована катедрална црква Светог Прокопија.319 Данас на овом месту, прекривши једним делом темеље византијске базилике, стоји спомен црква Свете Петке, саграђена у славу краља Милана Обреновића. Црква је подигнута 1900. године, „за владе његовог величанства краља Александра I Обреновића“. Освећена је од стране епископа Нишког Никанора 11. септембра 1901. године. Спомен Манастир Светог Прокопија, палестинског мученика из времена Диоклецијанових прогона који је у средњем веку био заштитник града Ниша, први пут се помиње 1072. године, када су Мађари из манастира однели руку свеца и оставили је у цркви Светог Димитрија у Сирмијуму. Рука је враћена осталим моштима у Нишу за владе цара Манојла Комнина (1143-1180), највероватније 1162. године. После овога се манастир Светог Прокопија помиње још 1204. године, у писму архиепископа велбуршког и преславског папи, као седиште Нишког епископа.

319

181

чесма “палим синовима за отаџбину” подигнута је 1925. године.320

Ракоција, 57-8; Милићевић, 19-20; Марковић, 96-8; Јиречек, I, 127.

320

182

МАЊЕ ПОЗНАТЕ РЕЧИ: АМВОН – кружно узвишење испред олтара у православној цркви; проповедаоница АПСИДА – полукружан простор надсвођен полукуполом; на православном храму олтарска апсида је на источној страни, а могу постојати и певничке апсиде на северном и јужном делу зида храма. АРКАДА – низ лукова на стубовима или ступцима; тзв. слепе аркаде декоративно рашчлањују зид који не пробијају. АРХИВОЛТ(А) – лук који спаја два стуба; профилисани украс на луку. БАЗИЛИКА – правоугаона грађевина подељена низовима стубова или стубаца на виши и шири средњи брод и бочне бродове. БРОД – део простора у цркви у облику правоугаоника, може бити уздужни (средњи и бочни) или попречни (трансепт). ВЕСТИБИЛ – предворје римске куће. ЕГЗОНАРТЕКС – спољна припрата, просторија испред нартекса, у којој су сахрањивана заслужна лица. ЗОГРАФ – живописац, иконописац, сликар.

183

КАПИТЕЛ – глава (горњи, завршни део) стуба. КЕРАМОПЛАСТИКА – пластично украшавање спољних површина грађевине керамиком. КОЛОНАДА – низ повезаних стубова; ходник са стубовима. КОЛОНЕТА – стубић КОНТРАФОР – бочни подупирач управан на правац главног зида; зидани стуб који се ослања на потпорни лук на спољној страни грађевине. КОНХА – полукупола изнад апсиде, сама апсида. КРИПТА – капела испод цркве, која понекад служи за сахрањивање угледних личности; гробница у катакомбама. КУБЕ, КУПОЛА – полулоптаст свод или кров, обично на врху грађевине. ЛУНЕТА, ЛИНЕТА – полукружни простор изнад врата или прозора оивичен каменим оквиром, обично испуњен рељефном представом или фреско-сликом. МАНДОРЛА – врста ореола елиптичног (бадемастог) облика, који окружује цео лик (Христа или Богородице).

184

МУТВАК – мања дворишна зграда, вајат. НАОС – средишњи простор цркве између олтара и припрате. НАРТЕКС, ПРИПРАТА, ПАПЕРТА, ПРЕДВОРЈЕ, ПРИТВОР, ПРОНАОС, ЖЕНСКА ЦРКВА – предње покривено одељење кроз које се са западне стране улази у православни храм. ПАРАКЛИС – црквица сазидана у већој богомољи или дозидана уз њу – капела. ПЕРИСТИЛ – трем или ходник са стубовима; четвороугласто унутрашње двориште оивичено са свих страна тремом са стубовима. ПИЛАСТАР – плитак четвороугласт стуб дозидан уза зид или узидан у њега, тако да има само три стране; служи као подупирач претежно декоративне намене. ПОРТАЛ – ликовно обрађен главни улаз на прочељу цркве или друге веће грађевине; украшен свечани улаз. РЕНЕСАНСА ПАЛЕОЛОГА – сликарство наглашене наративности, ослоњено на антику и хеленизам, названо по византијској династији (XIII-XV век).

185

РОЗЕТА – округао прозор са зракастим украсом; кружни орнамент у облику расцветале руже. СВОД – конструкција издубљеног, сведеног (ваљкастог, лоптастог и сл.) облика ослоњена на ивичне зидове или стубове, којом се прекрива простор. ТАМБУР – ваљкаста конструкција кружне или полигоналне основе, која носи кубе; кружни зид кубета. ТРАВЕЈ – сводно поље омеђено уздужним и попречним луковима; основна просторна јединица четвороугаоне основе, одвојена стубовима, ступцима, пиластрима. ТРАНСЕПТ – попречни брод испред олтарског простора, који под правим углом сече уздужни брод и даје основи цркве облик латинског крста. ТРИКОНХОС – једнобродна црквена грађевина са основом у облику тролиста, тј. са три полукружне апсиде: на истоку, југу и северу. ФРИЗ – украшен хоризонтални појас који служи за декорацију и рашчлањивање зидова или за одвајање зидних површина од кровног венца.

186

“БОГ ЈЕ МРТАВ”

„БОГ ЈЕ МРТАВ“ ИЛИ КРАТКА КРИТИКА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА

“А кад остаде Заратустра сâм, овако је говорио у своме срцу: ‘Зар је то могућно! Овај стари светац у својој шуми још ништа не зна о том, да је Бог умро!’”

- Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра Редови који следе настали су под утиском читања књижице “Кратка историја мита”, британске историчарке религије Карен Армстронг (српско издање: Геопоетика, Београд, 2005). Пар навода из овог необимног, али прилично промишљеног дела послужиће као илустрација неопходности превазилажења духовног сиромаштва савременог света. Најпре, осврт на Ничеа: “Godine 1882. Fridrih Niče (1844-1900) je proglasio da je Bog mrtav. Na neki način, on je bio u pravu. Ako nema mita, kulta, obreda i etičkog načina života, gasi se osećanje za sakralno.

Svevši ‘Boga’ na isključivo pojmovnu istinu, do koje se stiže jedino pomoću kritičkog intelekta, moderni ljudi su

ga sami ubili”.321 Какве су последице наведеног за модерног човека? “Možda smo u materijalnom pogledu mi napredniji, ali u duhovnom pogledu [...] nismo ostvarili nikakav napredak; zbog našeg potiskivanja mythosa možda smo čak i nazadovali.”322 Наведено духовно назадовање доводи у питање и саму људску егзистенцију, односно физички опстанак савременог света: “Ukoliko ne dođe do neke vrste duhovne revolucije koja će biti u stanju da se nosi sa našom tehničkom genijalnošću, mi nećemo moći da spasemo našu planetu.”323 На крају, након упозоравајућег осврта на могуће последице духовне пустоши модерног света, следи и један од могућих одговора с моје стране. Дубоки јаз између материјалног и духовног развоја савременог човека мора се премошћавати. Наравно, у корист духовне сфере и повратка етичким вредностима којих, како изгледа, не може бити без правилног односа према божанском и светом. Када је у питању стварно разумевање (онолико колико је то човеку дато) света који нас окружује, као и онога у нама самима, Истина је давно записана у неколико

Karen Armstrong, Kratka istorija mita, prevela s engleskog Zorica Đergović-Joksimović, Geopoetika, Beograd, 2005, 103.

322 Исто, 105.

323 Исто, 107.

321

190

речи, никада до краја потиснутих разним атеистичким искушењима: Φόβος Θεοῦ ἀρχὴ σοφίας!324

324

“Почетак је мудрости страх Господњи” – Пс. 111, 10.

191

ЛИТЕРАТУРА:  Антоније Алевизопулос, Реинкарнација или васкрсење? Православно поимање зла, Нови Сад, 2001.  Митрополит Амфилохије, Историја тумачења Старог завјета. Премудрости Соломонове, превео с јелинског митрополит Амфилохије, Никшић, 2002.  Игуман Антоније, Вечне загробне тајне. Како живе наши умрли, њихова веза са живима, њихово блаженство и муке, превео Живан М. Маринковић, Параћин, 2006.  Јеромонах Антоније Светогорац, Атонски подвижници деветнаестог века, Манастир Хиландар, 2001.  Karen Armstrong, Kratka istorija mita, Beograd, 2005.  Епископ Артемије, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Земун – Манастир Сопоћани, 2003.  Džon Barnet, Rana grčka filozofija, Beograd, 2004.  Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета, превео Стари завјет Ђура Даничић, Нови завјет превео Вук Стеф. Караџић, у Београду, изд. Библијског друштва.

 Димитрије Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд, 1968.  Ђурђе Бошковић, Архитектура средњег века, Београд, 1967.  Протојереј др Јован Брија, Речник православне теологије, Београд, 1999.  Свети Игњатије Брјанчанинов, Принос савременом монаштву, Београд, 2004.  Свети Игњатије Брјанчанинов, Слово о смрти, Београд, 1994.  Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно руковођење, Манастир Хиландар, 2000.  Свети Василије Велики, Беседе, Манастир Хиландар, 2002.  Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 1999.  Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир Хиландар, 1997.  Свети Владика Николај, Вера светих. Катихизис Источне православне цркве, Земун – Сопоћани, 2003.  Епископ Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе. Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве, Манастир Хиландар, 2000.  Врлинослов, I том, Манастир Хиландар, 2005.  Томислав Гаврић, Православна мистика, Нови Сад, 1994.

194

 Петар В. Гагулић, У Сићевачкој клисури цркве и манастири, I књига, Ниш, 1979.  Гилгамеш. Сумерско – акадски еп о Гилгамешу, приредио и превео, коментаре и поговор написао др Марко Вишић, Београд, 1998.  Господ није створио смрт, приредио Јован Србуљ, Београд, 1998.  Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2002.  Свети Григорије Богослов Архиепископ Цариградски, Празничне беседе, превео са грчког епископ Атанасије, Требиње – Врњачка Бања, 2001.  Добротољубље, I – V, Манастир Хиландар, (I том 2002, II 2000, III – IV 2003, V 2007. године)  Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000.  Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд, 1997.  Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, 1990.  Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке трагедије, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2001.  Истина је једна. Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму, приредио Владимир Димитријевић, Горњи Милановац, 2001.  Владета Јеротић, Духовни разговори, Београд, 2005.  Владета Јеротић, Старо и ново у Хришћанству, Београд, 2000.

195

 Константин Јиречек, Историја Срба I-II, Београд, 1952.  Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, први део, Манастир Хиландар, 2002.  Σαράντος Ι. Καργάκος, Η Αυτοκρατορία της Κωνσταντινουπόλεως. Από την Αγία Σοφία του Κωνσταντίνου στην Αγία Σοφία του Ιουστινιανού, Τόμος Δεύτερος, Αθήνα, 1993  Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 2003.  Момир Јовић, Рано хришћанство на Балкану, Ниш, 1994.  Момир Јовић, Срби пре Срба, Краљево, 2002.  Лав П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор, 1997.  Књиге Макавејске, у преводу са јелинског изворника Епископа б. ЗХП Атанасија, Требиње – Никшић – Врњци, 2002.  Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, превео митрополит Амфилохије, Светигора, 2007.  Душан В. Комлушки, Средњовековни манастири и цркве у Србији, Београд, 2003.  Архимандрит Јован Крестјанкин, О бесмртности душе, Београд, 2005.  Културна ризница Србије, саставио и уредио Јован Јанићијевић, Београд, 1996.  В. Н. Лоски, еп. Петар (Луиље), Тумачење Символа вјере, Светигора, 2006.

196

 Протојереј Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, књига прва, Врњачка Бања, 2005.  Манастир Пресвете Богородице – Сићево, приређивач Емилија Спасић, Ниш, 2003.  Чедомир Марјановић, Историја српске Цркве, Београд, 2001.  Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Београд, 2002.  Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић, 2001.  Miroslav Marković, Florilegium philosоphum Graecum, Beograd, 1951.  Материк, Манастир Хиландар, 1997.  Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд, 1978.  Еп. Мелентије Хилендарац, Духовно злато којим се небо купује, Београд, 1981.  Слободан Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Београд, 1995.  Слободан Милеуснић, Манастири Србије. Велика илустрована енциклопедија, I-II, Нови Сад, 2002.  Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд, 1884.  Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић – Larousse, II књига, Београд, 1977.

197

 Нови завет, превео др Емилијан Чарнић, изд. Библијског друштва, Београд.  Обитавање безграничног у срцу. Бисери из “Добротољубља” и других духовних списа о непрестаној Исусовој молитви, сабрала: Ала Селаври, Манастир Хиландар, 2000.  Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1998.  Свети Петар Дамаскин, Подсетник пустињског трезвоумља, Манастир Хиландар, 2001.  Владимир Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд, 1950.  Radmilo Petrović, Mistica sacra. Najlepše legende i mitovi Balkana, Beograd, 2004.  Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2004.  Писма валаамског старца, Српска православна парохија Линц – Аустрија.  Јустин Поповић, Apologia de via mea, Искон. Теолошке свеске, 8.  Светлана Поповић, Крст у кругу. Архитектура манастира у средњовековној Србији, Београд, 1994.  Православље као правоживље, саставио А. В, Манастир Хиландар, 1998.

198

 Православна црква и римокатолицизам (од догматике до аскетике), приредио Владимир Димитријевић, Горњи Милановац, 2002.  Миша Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш, 1998.  Преподобни Роман Мелод (Слаткопојац), Шибеник, 2006.  Михаил Ростовцев, Историја старога света, Нови Сад, 1990.  Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи, Цетиње – Београд, 2009.  Свето писмо. Нови завјет Господа нашег Исуса Христа, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 2002.  Седам стубова премудрости. Историја Васељенских Сабора, Београд, 2004.  Бранислав Скробоња, О рачунању времена и православном календару, Призрен - Грачаница, 2000.  Архимандрит Софроније, Видети Бога као што јесте, Манастир Хиландар, 2001.  Архимандрит Софроније, О молитви. Збирка чланака, Манастир Хиландар, 2000.  Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар, 2001.  Старечник, Нови Сад, 2008.  Љиљана Стошић, Мали речник црквених појмова, Београд, 2001.

199

 Василије Татакис, Историја византијске философије, Никшић, 1996.  Дионисије Тацис, Поуке грчких стараца, Цетиње, 2002.  The Psalms in Greek According to the Septuagint with the Canticles, by Henry Barclay Swete, London, 1896.  Сава Теодоровић, Православна догматика са апологетским разјашњењима, Београд, 1931 (фототипско издање 2002)  Лазар Тобожан, Докази о бесмртности душе. Филозофска расправа, Панчево, 1937.  Хеленска лирика, превод и пропратни текстови Александар Гаталица, Београд, 2003.  Hesiod, Teogonija, Podgorica, 2000.  Хомер, Илијада, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2002.  Хомер, Одисеја, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2002.  P. Vergilius Maro Aeneis Buch VI, Leipzig, 1903.  Григорије Цамблак, Житија и стихире, Београд, 1998.  Црква Светог Пантелејмона у Нишу, приредио др Драгиша Бојовић, Ниш, 2002.  Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, 2004.  Александар Шмеман, Историјски пут Православља, Цетиње, 1994.

200