Раскид и обнављање дипломатских односа Ватикана и Југославије 1952. и 1966. године

Дипломатски односи Ватикана и Југославије, комунисти према религији и Цркви, Римокатоличка црква у комунистичкој Југославији 1945-1966. године, Степинац, Света Столица и југословенски ратни злочинци, Пацовски канали, Ватикан и Тршћанско питање, прекид дипломатских односа 1952. године, тајни контакти и преговори, обнављање односа 1966. године, само су неке од тема којима се бави ова књига...

Дамир Газетић

РАСКИД И ОБНАВЉАЊЕ ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА

ВАТИКАНА И ЈУГОСЛАВИЈЕ 1952. И 1966. ГОДИНЕ

САДРЖАЈ: УВОД ............................................................................................ 3 1.1. ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ 1945-1951. ГОДИНЕ ........... 11 1.2. КОМУНИСТИ, РЕЛИГИЈА И ЦРКВА ..............................17 1.2а. Комунистичка партија Југославије и религија .................20 1.2б. Народно-ослободилачки покрет и Римокатоличка црква23 1.2г. Државна политика према верским заједницама у Федеративној Народној Републици Југославији ...................................26 1.3. ОДНОСИ СА РИМОКАТОЛИЧКОМ ЦРКВОМ ............. 32 1.3а. Аграрна реформа .................................................................35 1.3б. Бискупска конференција из септембра 1945. године ...... 37 1.3в. Заоштравање сукоба уочи и након новембарских избора 1945. године ..................................................................................38 1.3г. Мисија бискупа Херлија (1946-1950) ................................39 1.3д. Прогони, напади и суђења римокатоличком клеру 19451952. године ..................................................................................42 1.3ђ. Суђење надбискупу Степинцу (септембар - октобар 1946. године) .......................................................................................... 44 1.3е. Посланство Федеративне Народне Републике Југославије при Светој Столици ..................................................................... 46 1.3ж. Ватикан и југословенски ратни злочинци ....................... 48 1.3з. Удружења свештеника ........................................................49 2. РАСКИД ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА ВАТИКАНА И ЈУГОСЛАВИЈЕ 1952. ГОДИНЕ ..................................................... 52 2а. Нови спорови и сукоби ..........................................................52 2б. Ватикан и Тршћанско питање ...............................................53 2в. Ослобођење надбискупа Степинца 1951. године ................54 2г. Прекид дипломатских односа 1952. године ........................ 54 3.1. ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ 1952-1966. ГОДИНЕ ............ 59 3.2. ТАЈНИ КОНТАКТИ И ПРЕГОВОРИ .................................63 3.2а. Југословенска власт и Римокатоличка црква 1953-1958. године ............................................................................................63 3.2б. Промене у Ватикану за време Јована XXIII (1953-1963) и Павла VI (1963-1978) ................................................................... 68 3.2в. Први контакти и преговори ................................................69 3.2г. Преговори у јуну и јулу 1964. године ............................... 80 3.2д. Наставак преговора у јануару 1965. године ..................... 88 3.2ђ. Ватикан, Католичка црква и Југославија 1965. године ... 99 4. ОБНАВЉАЊЕ ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА 1966............ 106 ЗАКЉУЧАК ................................................................................. 108 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА ......................................................... 113

УВОД Прозелитска делатност, ширење католичке вере, као основни циљ Римокатоличке цркве, уобличен у току њене вишевековне праксе, основна је одлика политике Ватикана и према јужнословенским народима. Та политика била је у прошлости одређена самим карактером Ватикана као универзалне, европске и италијанске институције. Ватикан су одувек заокупљали проблеми европске политике, а у склопу ње, нарочито почев од 19. века, и брига за очување најкатоличкије земље на свету - Хабзбуршке монархије. Римске папе, почев од Лава XIII (1878-1903), биле су истовремено и италијански патриоти, браниоци латинства и италијанства. То су услови који су утицали на став Ватикана и одређивали основу његове политике, најпре према Краљевини Србији, а затим и према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији.1 Променом династије, у мају 1903. године, Краљевина Србија кренула је путем економске и политичке еманципације, ослобађајући се утицаја Хабзбуршке монархије. Промене у Србији поклопиле су се са избором папе Пија X (1903-1914), верски и политички конзервативног, који је на православље гледао са пуно мржње и неповерења, у коме је Аустроугарска видела моћног савезника за будућност. Усклађеност верских и политичких интереса два савезника чинила је снажно оруђе притиска на малу балканску краљевину, која ће тежити да ослаби њихово заједничко наступање. У том погледу, од изузетног политичког значаја било је питање једног уговора (Конкордата), којим би се решио положај римокатоличке мањине у Србији, а Ватикан приволео на попустљивији став. Након успеха у Балканским ратовима 1912-1913. године, Србија је успела да приволи Курију, суочену са слабљењем положаја Монархије, да прихвати предлог о закључењу Конкордата. Притисак Аустроугарске доводио је више пута до одлагања коначног споразума. Најзад, 24. јуна 1914. године у Ватикану, кардинал Мери дел Вал и Миленко Веснић потписали су Конкордат, са веома повољним одредбама по Римокатоличку цркву.2 Dragoljub R. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914-1920, Beograd, 1980, 11 (у даљем тексту: Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и ...).

2 Исто, 13-42; текст Конкордата објављен је у: Dragoljub R. Živojinović - Dejan V. Lučić, Varvarstvo u ime Hristovo. Prilozi za Magnum Crimen, Beograd, 1988, 37-40 (у даљем тексту: Д. Живојиновић - Д. Лучић, Варварство ...).

1

3

У Монархији се још није стишала узнемиреност због потписаног Конкордата, када је стигла вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву. Римска курија и католичка хијерархија пружиле су апсолутну подршку Монархији у данима кризе, у току припрема за обрачун са Србијом, као и у току самог Великог рата. Контакти између Ватикана и Србије у току рата били су ограничени на верска питања и проблеме општег карактера, као што су мировне и хуманитарне акције. Курија се притом показивала отвореним непријатељем свих снага које су подржавале идеју јужнословенског уједињења.3 Борба за очување Хабзбуршке монархије била је у средишту ватиканске политике у последњим данима рата. Стога је његова дипломатија развијала широку активност у савезничким и неутралним земљама. После распада Монархије, Ватикан је нашао новог заштитника у Италији.4 Право расположење Ватикана према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца видело се и кроз процес признавања новоформиране балканске државе, који је свим средствима успораван. Признање нове државе уследило је тек 6. новембра 1919. године. После много преговарања, Лујо Бакотић је, 13. марта 1920. године, предао папи Бенедикту XV (1914-1922) акредитивна писма о свом постављењу за посланика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца при Светој Столици, чиме су успостављени редовни дипломатски односи.5 Успостављањем дипломатских односа нису ни издалека била решена многа спорна политичка и верска питања између јужнословенске државе и Ватикана, као на пример она која су се односила на србијански Конкордат и његову примену у новој држави, на сукобе око именовања Антуна Акшамовића за ђаковачког бискупа или на проблем Ријеке.6 Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и ..., 48-108. Исто, 287-346.

5 Исто, 378-390; Viktor Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948 (Beograd, 1986), 107-108 (у даљем тексту: В. Новак, н. д).

6 Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и ..., 391-399; Када је Италија заузела Ријеку, Ватикан је, иако још увек није било спроведено разграничење, послао каноника Цезара Константинија у својству привременог апостолског легата за град Ријеку, и тиме практично отцепио Ријеку од Сењско-модрушке бискупије. Рапалским уговором из 1920. године Ријека је постала самостална држава, а по одласку Константинија (1924) припојена је Италији, да би већ 1925. године била претворена у бискупију - Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и ..., 399-407; Сима Симић, Ватикан против Југославије, Титоград, 1958, 7 (у даљем тексту: С. Симић, Ватикан ...); В. Новак, н. д, 112.

3 4

4

За време понтификата Пија XI (1922-1939), Краљевина је за ватиканску политику, углавном, представљала земљу мисије (terra missionis). Ватикански васпитаници, за које је време показало да су били “пасиониране усташе”, спремани су за мисионарски рад на понтификалним институтима и колегијумима. Папа Пије XI, у складу са активним језуитским курсом, поставио је више бискупа и надбискупа који су се показали отвореним непријатељима јужнословенске државе. Затегнутост у односима Ватикана и Југославије била је приметна више пута, али је период понтификата Пија XI обележен, пре свега, афером око Завода светог Јеронима и Конкордатском кризом.7 Питање Завода било је решено Римским споразумом од 27. јануара 1924, односно једном званичном изјавом Мусолинија, по којој се овај завод признаје као страни завод католика поданика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, Ватикан је, 8. новембра 1925. године, насилним путем заузео Завод, због чега су односи почели да се погоршавају, а афера је достигла врхунац ватиканским неприхватањем нотификације о именовању Милана Јовановића за отправника послова Посланства. Курија је на крају попустила, односи су били нормализовани у новембру 1925, али је питање Завода остало отворено све до јула 1929. године, када је Ватикан предао Завод светог Јеронима на управу ректору, предложеном од југословенске Владе.8 Једно од питања која су у читавом међуратном периоду оптерећивала југословенско-ватиканске односе било је питање регулисања правног положаја Римокатоличке цркве у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославији. Краљ Александар Карађорђевић одлучио се на решење тог проблема путем конкордата. Припреме за преговоре са Ватиканом о том питању започеле су 1922. године. Преговори су вођени од 1925, са пуно одуговлачења, а завржила их је влада Милана Стојадиновића.9 Конкордат је спремљен у потпуној тајности и потписан у Риму 25. јула 1935. године. Стојадиновић је одуговлачио са његовим изношењем пред Народну скупштину, па је тек крајем 1936, на иницијативу Ватикана, упутио Скупштини текст на ратификацију. Иако чуван у најстрожој тајности, текст Конкордата брзо је продро у јавност и изазвао велику узнемиреност у свим круговима, нарочито у редовима Српске православне 7 8 9

С. Симић, Ватикан ..., 9-11. Исто, 11-15. Исто, 15-19.

5

цркве. Влада је цензуром штампе покушала да избегне дискусију о том питању, али је тиме само допринела ширењу најразноврсније илегалне литературе. Ситуација је почела да добија трагичан обрт и због болести патријарха Варнаве, нарочито онда када се међу народом почела ширити вест да је патријарх отрован. Дискусија о Конкордату, вођена у Скупштини, почела је 19. јула 1937. године. Полиција је истог дана, по наређењу министра унутрашњих послова, Антона Корошеца, некадашњег римокатоличког свештеника, у краћој борби, у којој је било много рањених, растурила литију која се одржавала за оздрављење патријарха Варнаве (“Крвава литија”). Ратификација Конкордата изгласана је у Скупштини 23. јула. Истога дана умро је патријарх Варнава. Стојадиновић се није усуђивао да изнесе Конкордат пред Сенат, па је споразум ускоро био скинут са дневног реда.10 Одустајање Стојадиновића од Конкордата изазвало је разочарење у Ватикану. L’ Osservatore Romano, службени ватикански гласник, објавио је о говору папе Пија XI на Ватиканском консисторијуму од 16. децембра 1937, између осталог, и следеће: “Doći će dan, nastavila je Njegova Svetost i on to ne bi htio da kaže, ali je o tome posve siguran, kada će biti ne malo njih, koji će jako žaliti što nisu širokogrudno i velikodušno u stvari primili jedno dobro, koje je namjesnik Isusa Krista nudio njihovoj zemlji...”.11 Огромно незадовољство римокатоличког епископата у земљи показало се на његовим конференцијама од 22. до 28. октобра, као и приликом антиправославних и проримских манифестација од 6. децембра, одржаних поводом проласка нунција Пелегринетија кроз Загреб (који се налазио на путу за Рим, где је требало да буде именован за кардинала). Загребачки надбискуп Јосип Бауер умро је 7. децембра 1937. године, па је и његова сахрана искоришћена за велику политичку манифестацију. Нови надбискуп, Алојзије Степинац, наставио је борбу против одбацивања Конкордата. Овим питањем позабавиле су се и бискупске конференције у Загребу, на којима је епископат 4. маја 1938. године објавио Деккларацију, намењену свештенству, и Посланицу, упућену верницима.12 И поред извесног размимоилажења у интересима, све је приметније било чврсто везивање Исто, 19-22; В. Новак, н. д, 431-457. Исто, 463-464; Против поступка југословенске Владе Ватикан је протестовао и једним ед-мемоаром, фебруара 1938. године - исто, 465.

12 Исто, 458-467.

10 11

6

епископата за Хрватску сељачку странку Владимира-Влатка Мачека. Према схватањима представника Римокатоличке цркве у земљи, није се смео слабити хрватски народни покрет, јер би се тиме неизбежно слабио и положај Цркве. Политичка повезаност клерикалаца са Хрватском сељачком странком најбоље се показала приликом демонстративног гласања надбискупа Степинца на децембарским изборима 1938. године.13 После вештачки изазване кризе Владе, фебруара 1939. године, кнез намесник Павле Карађорђевић уклонио је са власти Милана Стојадиновића, између осталог и зато што је на пољу унутрашње политике његова влада пропустила да умири Хрвате. За новог предедника Владе постављен је Драгиша Цветковић, човек који је одраније одржавао везе са хрватским политичарима и уживао пуно поверење Мачеково.14 Споразумом Цветковић-Мачек, од 26. августа 1939. године, створена је Бановина Хрватска, која је обухватала територију Хрватске, Славоније, Далмације, део Срема и делове Босне и Херцеговине.15 Убрзо после Споразума, 1. септембра, избио је Други светски рат. Кнез Павле успевао је да одржи некакву неутралност до 25. марта 1941, када је југословенска Влада била принуђена да у Бечу потпише приступање савезу Немачке, Италије и Јапана Тројном пакту. Група официра, под вођством ваздухопловних генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића, извршила је државни удар у ноћи између 26. и 27. марта, збацила Намесништво, прогласила краља Петра II Карађорђевића пунолетним и образовала нову Владу, са генералом Симовићем као председником. Немачки вођа Адолф Хитлер је одмах одлучио да нападне Југославију. Рат је почео 6. априла, а формално се завршио 17. априла 1941. године, безусловном капитулацијом Краљевине Југославије.16 Исто, 484. Јакоб Б. Хоптнер, Југославија у кризи 1934-1941, Ријека, 1973, 149-150 (у даљем тексту: Ј. Б. Хоптнер, н. д).

15 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd, 1981, 145 (у даљем тексту: Б. Петрановић, Историја ...); Приликом утврђивања граница нове бановине поштована су сва начела која су Хрватима била од користи, а у извесним случајевима прелазило се преко њих, што је имало за последицу да унутар њених граница остане 847.000 Срба. Незадовољство српског дела народа Бановине Хрватске још је више повећано тиме што су на тим територијама одмах почела убијања и прогони многих Срба, уз стварање отвореног антисрпског расположења - Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Бања Лука - Београд, 1997, III, 474.

16 Ј. Б. Хоптнер, н. д, 238-279.

13 14

7

У времену које је претходило Априлском рату, југословенска дипломатија се, помало наивно, обраћала и Ватикану са молбама да посредује у одвраћању агресивних намера Италије према Југославији. Уз очигледан проиталијански став Курије, ватиканско посредовање више је користило италијанској него југословенској страни. Југословенска дипломатија се ангажовала и поводом све очигледнијег повезивања и сарадње једног дела римокатоличког свештенства у земљи са усташким покретом Анте Павелића. У том погледу се, априла 1940. године, обратила директно папи Пију XII (1939-1958) и државном секретару кардиналу Маљонеу. За време Априлског рата, Ватикан се држао неутрално и није се изјашњавао ни о једној од зараћених страна, што му није сметало да упути молбу југословенској страни да не бомбардује Рим.17 У току овог рата, пуковник Славко Кватерник је, 10. априла у Загребу, уз асистенцију Едмунда Фезенмајера, изасланика немачког министра иностраних послова, а у име поглавника Анте Павелића, прогласио Независну Државу Хрватску. Павелић се у том тренутку налазио у Италији одакле је, након обећања датих италијанском вођи Бениту Мусолинију, кренуо у Загреб, у који је стигао у ноћи уочи 15. априла и преузео владу.18 На територији нове хрватске државе, чија је површина износила 102.000 км2, живело је око шест милиона становника, од тога нешто више од три милиона Хрвата и око два милиона Срба. Усташки режим тежио је свим средствима да постигне хрватски карактер земље.19 Хрватска влада започела је страховиту пропаганду у циљу подстицања мржње против Срба, Јевреја и свих оних који се нису мирили са усташком влашћу. Основа за злочине налазила се у Законској одредби за одбрану народа и државе, од 17. априла 1941. године.20 Иза ње објављен је читав низ законских одредби, наредби и указа којима је српско становништво доведено у изузетно тежак положај.21 Предраг Илић, Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату, Нови Београд, 1995, 152-181 (у даљем тексту: П. Илић, н. д).

18 Ладислаус Хори, Мартин Бросцат, Усташка држава Хрватска 1941-1945, Београд, 1991, 75-84.

19 Исто, 103.

20 Вељко Ђ. Ђурић, Усташе и православље. Хрватска православна црква, Београд, 1989, 38 (у даљем тексту: В. Ђурић, Усташе ...).

21 Исто, 53-57.

17

8

Најсигурнији начин за решавање проблема српског православног становништва у Независној Држави Хрватској било је стварање концентрационих логора (у Јасеновцу, Лепоглави, Крушчици код Травника, Госпићу, Јадовну, Ђакову, Лоборграду итд). Није утврђено, а можда то и никада неће бити урађено, колико је жртава страдало у логорима и на другим местима. Према исказу једног од усташких првака - Вјекослава Макса Лубурића, за четири године постојања ове државе убијено је око 500.000 Срба и око 200.000 Јевреја, Цигана, Хрвата и осталих. Процене настрадалих само у логору Јасеновац крећу се између 500 и 700-750.000 људи, док процене једне комисије Српске православне цркве говоре о 400.000 настрадалих само у 1941. години.22 Упоредо са убијањем и прогонима текао је и процес прекрштавања Срба. Прогоном православног свештенства, затварањем, паљењем и рушењем цркава, учињене су прве припреме за мисионарски рад широких размера.23 Тенденције ка масовном покатоличавању имале су свој нарочити смисао у претварању покатоличених Срба у Хрвате.24 Денационализацији и асимилацији српског становништва требало је да послужи и формирање Хрватске православне цркве.25 У свим овим активностима сасвим је природна повезаност усташког режима и римокатоличког клера, која је постала очигледна већ од првих дана нове државе. Несумњив допринос Павелићевој влади учинио је загребачки надбискуп Степинац, а важну улогу имали су и остали великодостојници.26 Чврста сарадња усташа и Римокатоличке цркве огледала се и у односима Хрватске и Ватикана. Иако Ватикан никада формално није признао Независну Државу хрватску, његов став према овој држави показао се пријемом Павелића, а затим и других усташких првака и њихових сарадника код папе Пија XII од 18. маја, а именовање опата Марконеа за апостолског легата у Хрватској, 13. јуна 1941. године, несумњиво је означило посредно признање.27 Исто, 62-64. В. Новак, н. д, 617; Претпоставља се да је до краја постојања Независне Државе Хрватске прекрштено више од 350 хиљада православних Срба - В. Ђурић, Усташе ..., 243.

24 В. Новак, н. д, 624; Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград, 1958, 33.

25 В. Ђурић, Усташе ..., 173-180.

26 В. Новак, н. д, 543-571.

27 С. Симић, Ватикан ..., 55-57.

22 23

9

После капитулације југословенске краљевске војске, 17. априла 1941, дипломатски односи Југославије и Ватикана почели су видно да се погоршавају, иако је југословенска Влада била заинтересована за одржавање тих односа. Они су се, бар наизглед, одвијали нормално само до краја јула 1941. године, да би се после тога свели на најнижи могући ниво, на коме су остали до краја рата.28

П. Илић, н. д, 309; У том погледу, карактеристична је и трагична судбина шефа југословенског Посланства при Ватикану, др Ника Мирошевића-Сорга, коме је од стране италијанских власти био ускраћен даљи боравак у Риму. Ватикан поводом тога није могао ништа да учини, па је први човек посланства, крајем јула 1941, био принуђен да напусти Италију. Остатак Посланства примљен је на територију Ватиканског града, где је остао све до краја рата. Послове је преузео саветник Посланства Никола Москатело - Исто, 320-346.

28

10

1.1. ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ 1945-1952. ГОДИНЕ Поразом Немачке (капитулирала 9. маја 1945) и Јапана (капитулирао 2. септембра 1945. године) у Другом светском рату, радикално је измењен однос снага у свету. Антифашистичка коалиција Сједињених Америчких Држава, Савеза Совјетских Социјалистичких Република и Велике Британије, створена у току рата, почела је рано да се распада услед низа противуречности, сукоба интереса и узајамног неповерења. Политика интересних сфера, у којој су се дојучерашњи савезници сукобљавали око послератног уређења, граница, схватања демократије, обележила је свет после Другог светског рата. Нови односи били су обележени изразитом војном, економском и политичком надмоћношћу Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Са намером да воде глобалну политику, Американци су преузели водећу улогу у западном свету, правдајући је потребом заустављања ширења совјетског утицаја и комунизма. Моћ Совјетског Савеза, која се одражавала на промени политичке конфигурације Европе и у ширењу комунизма на Западу, узнемиравала је Америку и Велику Британију. Бивши британски премијер, Винстон Черчил, у присуству америчког председника Харија Трумана, позвао је, марта 1946. године, на крсташки рат против комунизма. Његова иступања као најмилитантнијег браниоца Запада од комунистичке диктатуре, била су предзнак уласка света у хладни рат.29 Труманова доктрина формално је обележила поделу света на два супротна блока, коју је са совјетске стране инаугурисао Андреј Жданов на оснивачкој конференцији Комунистичког информационог бироа (Коминформ), одржаној у Пољској септембра 1947. године, који је заменио некадашњу Коминтерну (расформирана 1943). За седиште организације изабран је Београд. Оснивање Информбироа био је совјетски одговор на повезивање западних земаља у првој фази поларизације у међународним односима.30 Окосницу нове америчке спољне политике чинила је Труманова доктрина од 12. марта 1947. године, којом су Сједињене Америчке Државе прихватиле обавезу војне и економске помоћи Грчкој и Турској. Она је допуњена Маршаловим планом од 5. јуна исте године, којим су била предвиђена средства за обнављање, ратом опустошених, западноевропских земаља - Б. Петрановић, Историја ..., 401-404; Darko Bekić, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi s velikim silama 1949-1955, Zagreb, 1988, 18 (у даљем тексту: Д. Бекић, н. д).

30 Исто, 467-468.

29

11

До стварања војног савеза на Западу - Северноатлантског (НАТО) пакта дошло је априла 1949. године. Исток је одговорио стварањем свог војног блока, под називом Варшавски пакт, шест година касније, 1955. године.31 У Москви је, 11. априла 1945. године, потписан југословенско-совјетски Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи. Приближавање Југославије Совјетском Савезу наишло је на неразумевање и отпор западних савезника, за које је потписани уговор био знак да нова југословенска Влада напушта политику равнотеже са свим државама. Већ ионако захладнели, односи са западним државама били су затегнути покушајем југословенске армије да запоседне Истру, Трст и Горицу, у мају 1945. године. На тај начин је, на самом крају рата у Европи, сукоб супротних интереса довео до Тршћанске кризе, која је открила да западни савезници не маре много за прокламовано начело о праву народа на самоопредељење и да питање ревизије северозападних граница превазилази југословенско-италијанске односе. Неразумевање западних савезника показало се и код одбијања југословенског захтева за словеначким делом Корушке. Сукоби су се настављали и због омогућавања рада југословенској емиграцији, прихватања колаборациониста, пропагандног рата против комунистичког режима, недозвољеног прелетања англо-америчке авијације преко југословенске територије итд. Сукоб је избио и након заробљавања генерала Драгољуба Драже Михаиловића, његовог извођења пред војни суд и осуде на смрт, јула 1946. године. Одбијање југословенске Владе, јула 1947. године, да прихвати помоћ предвиђену Маршаловим планом, као и учешће Комунистичке партије Југославије на састанку Коминформа, у септембру исте године, на Западу је протумачено као коначни прелазак Југославије на страну совјетског блока.32 Упоредо са заоштравањем међублоковских односа, незадовољство Џугашвилија-Стаљина југословенским руководством постајало је све приметније. Разлике у ставовима двају комунистичких руководстава јевљале су се у погледу међународних питања, као и унутрашњег развоја Југославије и билатералних односа.33 Броз и остатак југословенског руководства били су Б. Петрановић, Историја ..., 404-405. Исто, 452-461.

33 Стаљин је неке југословенске потезе (обарање америчког авиона изнад Југославије, слање јединица Југословенске Народне Армије у Албанију) и ставове (око Трста, Корушке) сматрао претераним и авантуристичким. С друге стране, амбициозни програ31 32

12

одлучни да бране своје виђење спољнополитичких и економских интереса Југославије, начело пуне равноправности у односима са Совјетским Савезом, чиме су, у ствари, бранили своју власт.34 Сам конфликт био је изражен писмом Централног комитета Совјетске комунистичке партије (бољшевика), од 27. марта, одговором Централног комитета Комунистичке партије Југославије, од 13. априла 1948, и Резолуцијом о стању у овој Партији, усвојеном на Букурештанском заседању Информбироа, јуна 1948. године. Руководство Комунистичке партије Југославије оптужено је за антисовјетску политику, за заташкавање класне борбе у југословенском друштву, нарочито на селу, за умањивање улоге Комунистичке партије у земљи, која је окарактерисана као секташко-бирократска организација без критике, самокритике, унутрашње демократије, изборности. Пети конгрес Комунистичке партије Југославије, на коме је пружена политичка подршка партијском Централном комитету у одбрани независности Југославије, одржан је између 21. и 28. јула 1948. године. У току наредних година, Југославија је била изложена огромном политичком, економском, дипломатском и војном притиску од стране Совјетског Савеза и других социјалистичких земаља. Могућност за нормализовање међусобних односа наступила је тек са Стаљиновом смрћу, марта 1953. године.35 Како би изашла из економске и политичке блокаде, Југославија је предузела мере за поправљање односа са западним земљама. Прва бесплатна помоћ у храни добијена је од америчке Владе 1950. године. Југословенско-амерички споразум о војној помоћи закључен је новембра 1951. године. Амерички пример следиле су Велика Британија и Француска. Њихове владе су, међутим, ставиле Југославију пред свршен чин додељивањем Трста и околине Италији, у мају 1952. године.36 ми индустријализације Југославије, састављени од стране Комунистичке партије Југославије по узору на совјетске петолетке, засновани на очекивању огромне помоћи Совјетског Савеза и других социјалистичких земаља, косили су се са објективним могућностима Совјетског Савеза, као и са погледима совјетског руководства о будућем месту и улози Југославије у социјалистичком табору. Огорчење југословенске стране изазивали су и израбљивачки уговори мешовитих југословенско-совјетских предузећа. Као и нелегалне активности и понашање совјетских војних и цивилних представника - Д. Бекић, н. д, 26.

34 Исто, 26.

35 Б. Петрановић, Историја ..., 473-503.

36 Исто, 495-497.

13

Незадовољан Београдским споразумом Броз-Шубашић (новембра 1944), краљ Петар II извео је “салонски удар” јануара 1945. године, пражећи оставку председника Владе Шубашића. На Кримској конференцији, фебруара исте године, савезничке вође су, у виду препоруке, прихватиле идеју да се Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) прошири некомпромитованим посланицима Народне скупштине Краљевине Југославије, изабраних децембра 1938. године. Краљ Петар је, 2. марта 1945. године, именовао за краљевске намеснике Срђана Будисављевића, Анту Мандића и Душана Сернеца. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) и југословенска Влада поднели су оставке 5. марта, а Јосип Броз, генерални секретар Комунистичке партије Југославије и врховни командант Народно-ослободилачке војске Југославије (НОВЈ), образовао је, 7. марта 1945, јединствену привремену владу Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ). Владе федералних јединица, Србије, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Словеније, образоване су априла и маја исте године. Комунисти су држали најважније положаје у Влади.37 Након свог проширења на основу кримске препоруке, Антифашистичко веће народног ослобођења задржавало је у свом саставу већину посланика Народног фронта, а 10. августа 1945. године претворено је у Привремену народну скупштину. Ова скупштина распуштена је 26. октобра. Избори за Уставотворну скупштину одржани су 11. новембра.38 Уставотворна скупштина сазвана је 29. новембра 1945. године у Београду. Њен први уставотворни акт било је проглашење Федеративне Народне Републике Југославије. Југославија је дефинисана као савезна народна држава републиканског типа, заједница равноправних народа. Овом одлуком престала је функција Намесништва, укинута је монархија, а краљ Петар и остали чланови династије Карађорђевића лишени су свих права. Први Устав Републике проглашен је јануара 1946. године. Народна скупштина је 1. фебруара потврдила листу Владе, коју је саставио мандатар Јосип Броз.39 Процес срастања партијске и државне власти у рату наставио се и после рата. У партијским руководствима створени су сектори рада који су покривали целокупну проблематику држав37 38 39

Исто, 351-353, 383. Исто, 381-393. Исто, 393.

14

них послова и активности масовних организација. На челу Партије налазио се Централни комитет, који је имао монопол на доношење свих најважнијих одлука. Фактичко одлучивање и стварна власт налазили су се у рукама ужег тела - Политбироа, односно Броза и његових сарадника. Партијски апарат постепено се претварао у копију државног, где су закључци руководећег дела Партије обавезивали све државне органе, на чијем су челу, као и на челу масовних организација, стајали руководећи комунисти.40 У складу са партијском политиком о настављању револуције, које је за Партију било незамисливо без подржављења својине, директивног планирања у области производње, размене и расподеле, Устав из 1946. године предвиђао је установу планирања, експропријацију и право контроле над приватним сектором. По доношењу Закона о национализацији крупних предузећа, Централни комитет је, крајем 1946, ставио у задатак Савезној планској комисији да што пре изради општи план развоја. Народна скупштина је, априла 1947. године, усвојила Закон о петогодишњем плану развоја југословенске привреде за период 1947-1951. године.41 Партијско руководство није одустајало од петогодишњег ни након сукоба са Совјетским Савезом, 1948. године. Одлуком Народне скупштине, извршење плана продужено је за једну годину. Други партијски пленум, јануара 1949. године, ревидирао је економску политику и поставио реалније циљеве.42 Како би доакзала неоправданост оптужби из Резолуције Информбироа, Комунистичка партија је, до краја 1948. и у првој половини 1949. године, проводила национализацију мале привреде и убрзану колективизацију земље. Поред тога, притисак Информбироа и његових присталица у земљи није се смањивао, па је власт и у борби против њих почела да користи совјетска искуства.43 Радничко самоуправљање, које је довело до стварања радничких савета и извесне децентрализације у управљању производњом, озакоњено је на седници Народне скупштине, 27. јуна 1950. године. Реорганизација органа државне управе извршена је у току 1950. и 1951. године.

40 41 42 43

Исто, 419-422. Исто, 446-449. Исто, 508. Д. Бекић, н. д, 27.

15

На Четвртом пленуму Партије, одржаном 1951. године, подвргнуте су критици самовоља и незаконитост у раду правосудних органа. Доношење Кривичног законика исте године и судска контрола управних аката требало је да правно потврде заштиту личних права и слобода грађанина.44 На Шестом конгресу Партије, одржаном новембра 1952. године у Загребу, прокламована је њена нова друштвена улога. Партија је променила име у Савез комуниста Југославије (СКЈ).45

44 45

Б. Петрановић, Историја ..., 519-524. Исто, 528-529.

16

1.2. КОМУНИСТИ, РЕЛИГИЈА И ЦРКВА Политика комунистичких државних власти према верским заједницама не може се потпуно разумети без познавања теоријског односа комунистичке доктрине према религији. Те идеолошке основе, које су битно одређивале став и однос комунистичких власти према Цркви, постављене су још у 19. веку.46 У поставкама Карла Маркса, на религију и остале облике социјалне свести (морал, уметнсот, философију) гледа се као на друштвену надградњу, односно као на сплет друштвених односа одређених економским животом друштва. Религија је једно од средстава експлоатације, “опијум народа”, који спречава револт експлоатисаних. Религија неће бити потребна у друштву без експлоатације, па ће ишчезнути. Самим тим, Маркс је сматрао (са чиме се слагао и Фридрих Енгелс) да су бесмислене насилне мере и административна борба против религије, да је за њено превладавање битан сам друштвени развој, односно да религија ишчезава са друштвеним преображајем.47 За разлику од Марксовог, Лењинов атеизам имао је много борбенији карактер. Он је истицао да религија не може бити сматрана приватном у односу на радничку партију, да је основни захтев пролетаријата савременој Цркви и савременој држави потпуно одвајање Цркве од државе, и да је у борби против “религиозних предрасуда” најбољи приступ убеђивање, комбиновано са акцијом државе. У том циљу је и пожуривано мењање свести радничких маса кроз ширење научних сазнања, развијање социјалистичких друштвених односа и идеологије, уз сталну потребу за развијањем класно-политичког и револуционарног погледа на свет. На тај начин били би укинути битни материјални и духовни услови постојања “верских заблуда”.48 Прилика за спровођење оваквих теоријских поставки у пракси указала се у Русији после Октобарске револуције 1917. године. Више закона, којима је била укинута свака социјална подршка религији, донето је 1918. године и надаље. Законом о одвајању Цркве од државе гарантована је слобода религиозних обреда све док се њима не ремети јавни ред. Школа је, такође, одвојена од Цркве. Без компензације је била национализована црквена имовина, а Црква је изгубила и новчану годишњу Radmila Radić, Verom protiv vere. Država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953, Beograd, 1995, 85 (у даљем тексту: Р. Радић, н. д).

47 Исто, 85-87.

48 Исто, 87-88.

46

17

потпору од државе. Државна политика према Цркви заснивала се на три главна принципа: ограничити утицај Цркве у друштву, контролисати њену активност и одржавати лојалност водећих црквених личности режиму.49 Црква је покушавала да се одупре оваквим мерама, због чега су многи храмови били затворени, имовина конфискофана, штампа обустављена, свештеници хапшени или убијани. Једна од последица напада власти на епископално вођство показала се и у дезинтеграцији централне црквене администрације, што је на крају довело и до аутономије архиепископија унутар и ван Совјетског Савеза.50 Положај Руске православне цркве поправио се од почетка Другог светског рата, у коме је свештенство показало велики патриотизам. Схватајући потребу народног јединства, Стаљин је примио најистакнутије архијереје Руске православне цркве, 1943. године, после чега је дао и дозволу за избор новог патријарха. Нова политика владе огледала се на Сабору одржаном јануара 1945. године у Москви, на коме је за патријарха био изабран митрополит Алексеј. Црква је, међутим, и даље била под потпуном контролом комунистичке власти, а побољшање црквеног положаја може се тумачити и у вези са могућностима коришћења Руске православне цркве у совјетској спољној политици, где је она била средство обезбеђења совјетске хегемоније у источној Европи и ширења совјетског утицаја.51 Када је у питању однос према Цркви у осталим државама источне Европе, комунистичке партије, дошавши на власт у овим земљама, руководиле су се совјетским моделом, али његова примена у пракси разликовала се у зависности од националне културе, историје, места и времена у којима се он примењивао. Различит је био степен у коме је атеизам, као интегрални део комунистичке идеологије, могао бити примењен у појединим комунистичким државама. Није постојао општи план уништења утицаја Цркве у источној Европи, већ се он развијао постепено, као комбинација совјетског искуства и конкретних услова у којима се налазила свака земља.52 Устави источноевропских земаља, у деловима који се тичу верских ствари, изведени су, углавном, из совјетског устава. Притом, одвајање Цркве од државе, проглашено декретом од 49 50 51 52

Исто, 88-90. Исто, 90-91. Исто, 92-93. Исто, 94.

18

1918. године у Совјетском Савезу, није уграђено у уставе Чехословачке, Румуније и Немачке Демократске Републике. Уз овај декрет, главни узор источноевропским владама представљао је и Закон о верским организацијама из 1929. године, којим је учвршћена државна контрола над црквеним активностима. Овакве регулативе усвојиле су, између 1948. и 1953, и друге источноевропске државе (Румунија, Југославија, делом Пољска). Једино Немачка није усвојила никакав генерални закон. Закони су санкционисали иста три принципа као и у Совјетском Савезу.53 Контрола верског живота остваривана је и преко државне финансијске помоћи Цркви. Једино Совјетски Савез, Албанија и Пољска нису пружале редовну финансијску помоћ Црквама на својој територији. У прва два случаја, то је било повезано са намером гушења верског живота. Код трећег, Римокатоличка црква у Пољској била је довољно јака да одбије помоћ и да тиме умањи зависност од власти.54 Извршавање црквених закона и спровођење разних активности било је пренето на специјалне верске комисије, које су формиране по совјетском узору. Међу првим послератним потребама у свим источноевропским земљама биле су аграрна реформа и реформа школства, које су се огледале у експропријацији црквеног земљишта и у преузимању приватних и црквених школа. Различит је био однос појединих земаља источне Европе према веронауци: у Чехословачкој, Мађарској и Немачкој веронаука је била строго контролисана у школама; у Пољској, Румунији и Југославији она се одржавала само у црквеним просторијама или у црквеним центрима; у Совјетском Савезу, Бугарској и Албанији верска обука није била дозвољена за млађе од 18 година. Црква је имала и ограничене могућности да обучава свештенике, а од нарочитог значаја за сузбијање утицаја и активности Цркве у друштву било је и ограничење или забрана црквене штампе и удружења.55 Након рата, комунисти у појединим земљама покушавали су да одвоје локалне римокатоличке Цркве од Рима. У томе се успело једино у Албанији где је, 1951. године, проглашена национална Католичка црква. Слични покушаји у Југославији и Пољској нису довели до одговарајућих резултата, након чега су комунисти, опет по узору на Совјетски Савез, стварали органи53 54 55

Исто, 95-96. Исто, 96. Исто, 96-97.

19

зације свештенства оданог режиму, спремног на компромис са властима. Овакве организације образоване су у периоду од 1949. до 1951. године у свим земљама источне Европе.56 У већини источноевропских држава после Другог светског рата посебно је био актуелан проблем односа комунистичких власти са Римокатоличком црквом, иза које су стајале државе на Западу и читава једна светска организација са центром у Ватикану. Конфликт је нарочито поспешиван антикомунизмом Пија XII,57 политиком Ватикана према источној Европи, држањем Римокатоличке цркве у појединим земљама у току рата, као и настојањима комуниста да контролишу црквени живот.58 Ватикан је, 1. јула 1949. године, издао декрет по коме је католицима забрањена свака сарадња са комунистима, уз претњу екскомуникације свим члановима комунистичке партије. L’ Osservatore Romano се, током 50-их година, свим силама борио против било какве коегзистенције са комунистичким властима, али реална ситуација римокатоличког клера у појединим земљама налагала је потребу компромиса. Први компромис постигнут је између Римокатоличке цркве у Пољској и комунистичких власти 1950. године, без одобрења Ватикана. Папа Пије XII признао је други договор, из 1956. године, али под условом да се пољски модел не може применити на друге земље.59 1.2а. Комунистичка партија Југославије и религија Програм Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) - СРПЈ(к) из 1919. године предвиђао је извесне реформе, као што су одвајање Цркве од државе и укидање свих јавних функција Цркве у области културне политике, оснивање Фонда сирочади, у који би ушла и имовина верских заједница, у Исто, 98. Антикомунизам има дугу традицију у Римокатоличкој цркви, почев од папе Лава XIII који је још 28. децембра 1878. године у својој енциклици осудио комунизам и социјализам, преко бројних беседа и енциклика папе Пија XI уперених против комунизма и марксизма, па све до активности Пија XII, нарочито у време црквеног ангажовања у хладном рату. Теоријске поставке Римокатоличке цркве кретале су се у оквирима схватања да је немогућа коегзистенција римокатолицизма и комунизма, Римокатоличке цркве и комунистичке државе, те да су ту у питању два појма која се међусобно искључују. Антикомунизам се толико укоренио у Римокатоличкој цркви да је чак и папа Јован XXIII (1958-1963) апострофирао ставове Пија XI о супротнсти римокатолицизма и комунизма, те да католици не смеју приступати ни умереном социјализму - Andrija Krešić, Kraljevstvo božje i komunizam, Beograd, 1975, 25-27.

58 Р. Радић, н. д, 94-95.

59 Исто, 98-99.

56 57

20

области социјалне политике. Одвајање Цркве од државе и аграрна реформа црквених поседа предвиђени су на Другом конгресу Партије, одржаном у Вуковару 1920. године, на коме је Партија променила име у Комунистичка партија Југославије.60 Југословенски комунисти између два рата нису детаљније разрађивали свој однос према Цркви. Њиме су се бавили узгредно, критикујући Цркву, и православну и римокатоличку, као “оруђе у рукама реакције”, истичући потребу конфискације црквене имовине и њеног додељивања сељацима.61 Нешто умеренији написи у питањима која се тичу Цркве приметни су после Седмог конгреса комунистичке интернационале, одржаног у Москви 1935. године, када је требало да се, према одлуци Политбироа Партије, верски скупови користе за организовање антифашистичких манифестација.62 Комунисти, не иступајући отворено против Цркве и религије, активно учествују и у Конкордатској кризи (1937) и укључују се у борбу против Конкордата на страни противника режима.63 За време Другог светског рата окупатор је успешно користио верске и националне разлике за своје циљеве. Партија је, са друге стране, позивала на национално јединство и привлачила на своју страну све шире слојеве становништва. У регулисању будућих односа са верским заједницама, један од кључних момената за комунисте била је тесна веза између нације и вере код југословенских народа. Идентификација националног и религиозног довела је до погубних последица у Југославији у току Другог светског рата и, у том погледу, једино решење за комунисте било је у одвајању Цркве од државе. Тенденције у том правцу постојале су и у току рата, али се на томе није инсистирало.64 Као руководећа снага Народно-ослободилачког покрета, комунисти су били атеисти, али реална ситуација на терену захтевала је обазрив однос према религији. Партизанима се придружио и један део православних и неколико римокатоличких Исто, 99. Исто, 99-100.

62 Исто, 100; У атмосфери насталој после Седмог конгреса Коминтерне, Броз је, новембра 1936. године у Бечу, написао чланак за партијско гласило Пролетер, под називом “Комунисти и католици”, у коме се обраћа верницима и предлаже им борбу против заједничког непријатеља - фашизма. Ћирил Петешић доноси текст чланка у целини - Ćiril Petešić, Katoličko svećenstvo u NOB-u 1941-1945, Zagreb, 1982, 7-12 (у даљем тексту: Ћ. Петешић, н. д).

63 Р. Радић, н. д, 100-101.

64 Исто, 101-102.

60 61

21

свештеника. Свештеницима је дозвољавано да обављају верске обреде, обележавају славе, венчавају, сахрањују. Наредбом од 23. јуна 1942. године у партизанским јединицама уведена је функција верских референата, који су имали дужност да воде књиге умрлих и погинулих и да обављају бесплатне верске обреде. Главни њихови задаци, према неким изворима, били су да врше пропаганду и обављају свештеничке послове у местима кроз која су пролазиле партизанске јединице.65 Верски одсек формиран је, највероватније, крајем новембра 1942. године. Његов рад био је позитивно оцењен на заседању партизанске скупштине у Бихаћу, па је верски одсек припојен Извршном одбору Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, а Владимир Зечевић постао је члан Извршног одбора и био задужен за верска питања. Упутство о односу према вероисповедању и односу верских службеника према покрету објављено је после заседања партизанске скупштине у Јајцу. Вероисповедање је остало слободно, с тим што су верски службеници морали ускладити своју службу и утицај на вернике са духом партизанске борбе, а била су загарантована и материјална права Цркава. Настава веронауке, као и похађање верских школа, била је дозвољена по свим документима из 1941. и 1942. године.66 Државна комисија за верска питања формирана је 3. децембра 1943. године. Потом су, у току 1944, поједина земаљска већа формирала своје верске комисије. Прва комисија образована је у Словенији, 19. фебруара, а касније су формиране комисије и у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Главни њихов задатак био је решавање свих питања у односима између народних власти и верских заједница, мада им је функција, углавном, била саветодавна.67 По упутству о организацији просвете, од маја 1944. године, први пут је родитељима остављена могућност избора. Броз је, неколико месеци касније, упутио оштру критику Андрији Хебрангу због одлуке Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) да се, као обавезан предмет, у школама у Хрватској уведе веронаука.68 Исто, 104-105; Ћ. Петешић, н. д, 25-31; Крајем 1942. године било је седам православних верских референата, два исламска, док римокатоличких још увек није било Исто, 32.

66 Р. Радић, н. д, 105; Ћ. Петешић, н. д, 32-37.

67 Р. Радић, 106-107; Ћ. Петешић, н. д, 43-46.

68 Р. Радић, н. д, 107.

65

22

Декларацијом о народној власти, од марта 1944. године, била су загарантована једнака права грађана, без обзира на националност, веру и религиозно опредељење (чл. 8), слобода савести и вероисповести (чл. 10), слобода говора, штампе и удруживања за све грађане осим оних који су, на било који начин, служили непријатељима народа (чл. 11). Простор који је могао бити различито интерпретиран и примењиван према верским заједницама остављен је у другом делу члана 11. Слична ограничења налазила су се и у Декларацији о основним правима нације и грађана Демократске Федеративне Југославије, од новембра 1944. године.69 1.2б. Народно-ослободилачки покрет и Римокатоличка црква Сврставање Римокатоличке цркве уз усташки режим Независне Државе Хрватске показивало је да није било могуће привући хрватске католичке масе на страну комуниста. Поред тога, комунистичке вође, свесне њене снаге и утицаја, богатства и организованости, тежиле су остваривању било какве сарадње са Римокатоличком црквом. Прихватани су малобројни свештеници наклоњени њиховој борби, какав је био Светозар Ритиг.70 У току рата одржавани су контакти и са појединим бискупима. Тако су Иван Рибар и Владимир Зечевић посетили, у јесен 1943. године, крчког бискупа Сребрнића, али је овај контакт са њим, као и многи други, остао без ефекта. Сребрнић је, октобра 1944, упутио писмо свештенству своје бискупије, у коме је забрањивао било какво учествовање или помагање партизанском покрету. Сличан став имала је већина бискупа.71 У покушајима да обезбеди подршку Римокатоличке цркве, Броз је, према једној изјави надбискупа Степинца, овоме предлагао, 1943. године, да буде генерални викар партизанских снага, на шта је надбискуп одговорио да ће прихватити понуду уколико га папа Пије XII постави на тај положај.72

Исто, 110. Драгољуб Р. Живојиновић, Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958, Београд, 1994, 86 (у даљем тексту: Д. Живојиновић, н. д); Светозар Ритиг (1873-1961), жупник цркве Светог Марка у Загребу, придружио се партизанима 1943. године. О њему видети у: Ћ. Петешић, н. д, 130-154.

71 Р. Радић, н. д, 109.

72 Д. Живојиновић, н. д, 86.

69 70

23

Комунисти су покушали да ступе у додир и са представницима Свете Столице. Одлуку о томе донели су Броз и Едвард Кардељ, а за изасланика је био одређен Едвард Коцбек, словеначки хришћански социјалиста. Циљ његове мисије био је да опише положај Католичке цркве у Југославији до рата, објасни гледиште партизанског покрета према Римокатоличкој цркви и испита могућност промене става Ватикана према партизанима. Коцбек је, 8. августа 1944. године, упутио Брозу писмо, уз текст меморијала који је саставио за Свету Столицу, тражећи да он изнесе своје предлоге и мишљење. У Уводу меморијала наводи се да је Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) одлучио да пошаље Коцбека да ступи у везу са Ватиканом, у циљу успостављања срдачних односа између Римокатоличке цркве и југословенске државе. У првом делу меморијала говори се о достигнућима ослободилачке борбе, из које ће произаћи нова Југославија са новим друштвеним поретком, у коме ће постојати сви облици својине, осигурана верска права појединаца и слободно деловање верских заједница. Други део говори о слому Краљевине Југославије, првобитном помагању генерала Михаиловића од стране избегличке Владе, а затим о одрицању од њега и промени Владе, на чије чело је постављен Шубашић, који је сарађивао са партизанском Владом. У трећем, последњем делу меморијала, указано је на потребу уређивања односа између Свете Столице и Националног комитета народног ослобођења. Партизанска влада била је спремна да прихвати независан и самосталан развитак Римокатоличке цркве у Југославији и њено несметано одржавање веза са Светом Столицом, положај Цркве какав јој и припада у законској и правној држави, али уз упозорење да она не сме учествовати у политици. Од Ватикана се тражило да наложи црквеним представницима у Југославији да, у договору са Владом, именују војне свештенике. Изражена је жеља да Ватикан упути свог представника на ослобођену територију, како би се упознао са приликама у земљи.73 Броз је, по свом повратку из Италије, где је боравио од 5. до 15. августа и у више наврата разговарао са британским премијером Винстоном Черчилом, другим дипломатама и генералима, предложио да партизанска Влада размотри текст Коцбековог меморандума, о чему је обавестио Коцбека писмом од 26. августа. У њему су дате важне допуне и упутства за изасланика, у којима се огледа промена става партизанског вођства према 73

Исто, 86-88.

24

Римокатоличкој цркви и Ватикану. Ове промене су, највероватније, дошле као последица промењеног става Савезника према Брозу и комунистима, стварања нове Владе у Лондону, као и приближавања Црвене армије балканским просторима. У писму се истиче недолично држање Цркве у току рата, док се партизански покрет, ни на који начин, није огрешио о Римокатоличку цркву. У таквој ситуацији не може се гарантовати њен правни положај све док се она не поправи, а ишло се чак и дотле да се претило променама у Римокатоличкој цркви без сагласности Свете Столице. Броз је наложио Коцбеку да у Ватикану изложи примедбе на држање Цркве, а да преговоре не води званично, као представник партизанске Владе. Тиме је Коцбекова мисија практично била онемогућена, а Брозово писмо дало је нови замах заоштравању сукоба са Ватиканом и Римокатоличком црквом. Коцбек се, 20. септембра 1944. године, вратио на Вис, где је поднео извештај о својој мисији у Риму.74 Са приближавањем краја рата, став Ватикана према комунистима био је све одлучнији и непомирљивији. Пије XII је, крајем јануара 1945. године, упутио допис Хрватском епископату у коме је дао нов подстицај Римокатоличкој цркви у Независној Држави Хрватској да се супротстави комунистима. Тиме као да је намерно желео да се она изложи њиховом притиску и насиљима.75 Обрачуни комуниста и њихових симпатизера са католичким свештенством почели су већ 1942. године, а постајали су све чешћи како се рат ближио свом завршетку. Повећан број жртава убрзо је привукао пажњу посматрача и постао предмет све чешћег извештавања, у чему су нарочито ревносни били представници Римокатоличке цркве и Ватикана, као и савезнички дипломати и обавештајне службе које су деловале на тлу Југославије. Нема сумње да су одређени ватикански подаци, као на пример они из меморандума који је Пије XII уручио Ричарду Патерсону, америчком амбасадору у Београду, након аудијенције од 27. марта 1945. године, и поред извесних претеривања, одговарали стању у појединим срединама.76 Ови наводи често су били потврђивани савезничким обавештајним изворима, па су, самим тим, оптужбе Ватикана упућене на рачун југословен-

74 75 76

Исто, 88-92. Исто, 95. О томе видети: Д. Живојиновић - Д. Лучић, Варварство ..., 822-832.

25

ских комуниста добијале на снази и тежини.77 Тежило се дискредитовању комуниста, ублажавању или мењању њихове политике, а оптужби нису биле ослобођене ни савезничке владе (у првом реду британска), наклоњене југословенским комунистима.78 1.2в. Државна политика према верским заједницама у Федеративној Народној Републици Југославији У процесу консолидације своје власти, постепеном преображају Народног фронта и коалиционе владе ка комунистичком режиму (од јесени 1944) и сређивању административног система у Југославији, нарочито у Србији, за комунисте је било од посебног значаја да дефинишу свој однос најпре према Српској православној цркви,79 док су односи са Римокатоличком црквом остали по страни све до потпуног ослобођења земље, у мају 1945. године.80 Прве везе са представницима Српске православне цркве успостављене су убрзо по ослобођењу Београда. Односи су били коректни, мада од самог почетка пуни међусобне сумње. Поводом ослобођења Београда, у Саборној цркви је 22. октобра 1944. године одржано свечано благодарење, а 12. новембра служен је парастос свим руским и југословенским војницима погинулим у борбама за ослобођење. Поред учешћа у верским службама, митрополит Јосиф, који је до новембра 1946. године у администрирању Патријаршијом замењивао одсутног патријарха Гаврила, појављивао се у јавности, обилазио је рањенике, организовао прикупљање хране, одеће и обуће за њих. Највиши партијски руководиоци присуствовали су благодарењима, опелима, парастосима, црквеним славама. Црквеним достојанственицима укаПрема наводима у једном од Хартових извештаја, који је садржао анализу верских прилика у Хрватској, Далмацији, Босни, Херцеговини и Словенији, у времену од октобра 1944. до марта 1945. године, у читавој Југославији било је убијено 157 световних свештеника, 80 редовника, 9 семеништараца и 10 братственика - Д. Живојиновић, н. д, 98-99.

78 Исто, 95-100.

79 Од свих верских заједница на територији Југославије, највише штете у Другом светском рату претрпела је Српска православна црква. Она је из рата изашла са разореном организацијом, великим бројем уништених или оштећених храмова и црквених објеката, упражњених епископских места и испражњених парохија, нарочито на територији некадашње Независне Државе Хрватске. Патријарх и један део епископа налазили су се изван Југославије, а Цркви су била потребна огромна материјална средства за враћање на стање од априла 1941. године, која она није имала - Р. Радић, н.д, 133.

80 Исто, 135-136.

77

26

зиване су све службене почасти. Исти су, међутим, били забринути могућношћу одвајања Цркве од државе, као и тенденцијама да се додели црквена аутономија у републикама Македонији и Црној Гори.81 Први званични контакт Српске православне цркве са представницима нове власти била је посета Команданта града Београда, генерал-мајора Љубодрага Ђурића, митрополиту Јосифу и још тројици епископа, 5. новембра 1944. године. Том приликом разговарало се о односу државе и Цркве, црквеној штампи и просвети, али без давања икаквих званичних изјава. Сви архијереји били су позвани да дођу у Београд, већ за 1. децембар 1944. године, ради саветовања о новим приликама. Конференција, на којој су разматрана питања односа Цркве према држави, буџета, унутрашњих црквених проблема, била је одржана 5. и 6. децембра. На том састанку већина је сматрала да ће доћи до одвајања Цркве од државе и да се црквена имовина мора обезбедити. С тим циљем, делегација од три члана упућена је Ивану Рибару, председнику Скупштине. Он је саветовао да се представници Цркве, поводом приреза и помоћи, обрате Поверенику за финансије, а да митрополит Јосиф што пре посети Броза, као што је то већ учинио римокатолички београдски надбискуп Јосип Ујчић. Рибар је, даље, рекао да је у погледу веронауке у школама разматрана могућност да је похађају само деца оних родитеља који то желе, а да ће се све промене вршити у споразуму са Црквом, редовним законодавним путем. Црквена имовина, по њему, била је неприкосновена. Убрзо је Синод упутио делегацију поверенику за финансије, који је обећао могућност материјалне помоћи Српској православној цркви.82 По схватању комуниста, најцелисходнијом политиком за решавање верског и националног проблема у Југославији сматрана је политика умерености, толеранцје, коректних односа између државе и верских заједница, као и између појединих Цркава, пре свега Православне и Римокатоличке. Притом, комунисти нису били спремни да верским заједницама допусте да оне, на било какав начин, утичу на политички живот у земљи. Законом о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора, од 24. маја 1945. године, било је кажњиво свако ограничавање, као и пружање повластица и привилегија 81 82

Исто, 136. Исто, 139-140.

27

грађанима у зависности од њихове националне, верске и расне припадности. Кажњива је била и свака пропаганда којом се изазивала расна, верска и нацонална мржња. Међутим, за научну критику религије и критику неисправног рада верских представника и црквених службеника није се сматрало да изазива верску мржњу, а распиривање верске мржње од стране црквених великодостојника сматрало се отежавајућом околношћу. Положај Српске православне цркве и других верских заједница нарочито је био отежан одредбом од 3. фебруара 1945. године, којом су били укинути сви правни прописи донети у ратним годинама. Овом уредбом укинути су и сви правни прописи који су били на снази до 6. априла 1941, ако су у супротности са тековинама партизанске борбе. У зависности од схватања нижих органа власти шта јесте а шта то није, створена је једна правна несигурност, заснована на могућностима различитог тумачења правних прописа и закона, важећих до окупације.83 У покушајима да побољшају свој положај, епископи су 17. марта 1945. године посетили краљевске намеснике, али посета је остала без ефекта, јер они нису имали политичког утицаја. С друге стране, митрополит Јосиф је упорно одбијао да се сретне са Јосипом Брозом. Односи између власти и Српске цркве све више су се погоршавали. Сукоб је најпре избио због помињања краљевог имена у молитвама на богослужењима, које је било забрањивано од стране појединих чланова месних одбора, а било је и интервенција од стране неких државних органа власти код Синода, да се свештеницима изда наредба у том правцу. Односи су се погоршавали и због промене имена приликом монашења или промене вероисповести. Повереништво унутрашњих послова Националног комитета ослобођења Југославије, расписима из јануара 1945. године, забранило је промену имена и презимена без дозволе месног одбора, како би се тиме спречило евентуално прикривање идентитета ратних злочинаца и сарадника окупатора. До сукоба је долазило и због грба Српске цркве, који је нове власти подсећао на грб Краљевине Југославије, па није био у складу са “духом инаугурисаним у нашој земљи народноослободилачком борбом и њеном победом”.84 Верски послови пре Другог светског рата били су у надлежности Министарства правде, одакле су, 1942. године, на окупиИсто, 140-141. Исто, 141-143; Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне Цркве 1946-1958. године. Време патријарха Гаврила (1946-1950) и Викентија (1950-1958), I, 35-36 (у даљем тексту: В. Ђурић Мишина, Летопис ...).

83 84

28

раном подручју Србије, пренети у надлежност Министарства просвете. Ова одлука укинута је уредбом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења, од 3. фебруара 1945, али верски послови нису враћени у Министарство правде. Уместо тога, основане су верске комисије. Верска комисија при Председништву Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС) основана је 26. фебруара 1945, а Државна комисија за верска питања при Председништву Министарског савета Демократске Федеративне Југославије основана је 21. августа 1945. године. Земаљске комисије требало је да се формирају при свим председништвима земаљских влада и да раде по упутствима Државне комисије. Комисија је требало да одржава што чвршћи контакт са органима верских заједница, који су, као и органи народних власти, били дужни да на захтев Комисије достављају све потребне податке. Правилник о унутрашњој организацији и пословању Државне комисије прописан је после доношења Устава из 1946. године. Међутим, Комисија није функционисала стварно све до 1948. године. Интензивно је почела са радом тек 18. марта 1949, када је за председника постављен Милоје Дилпарић. На његово место је, априла 1951. године, дошао Мирко Ћуковић, а Дилпарић је постављен за секретара. Председник Савезне комисије за верска питања, од јуна 1953. године, био је Добривоје Радосављевић, члан Савезног извршног већа, док је Дилпарић и даље био секретар. У складу са државном политиком према верским заједницама, Државна комисија координирала је рад републичких комисија, али и Савеза удружења свештеника и републичких удружења. Комисија је руководила и пословима око признања свештеничких удружења и решавања проблема тзв. Македонске православне цркве, па је, нарочито са доласком Радосављевића за председника Комисије (1953), појачан притисак на Српску православну цркву и њене представнике.85 Привремена народна скупштина изгласала је, 23. августа 1945. године, Закон о аграрној реформи и колонизацији, по коме је било предвиђено да држави припадну и земљишни поседи цркава, манастира, верских установа и свих врста задужбина. Притом, у зависности од месних услова, црквама, манастирима и верским установама могле су се оставити баште, виногради, воћњаци, њиве, утрине и шуме, до 10 хектара укупне површине, а ако се радило о установама од већег историјског значаја, мо85

Р. Радић, н. д, 143-147.

29

гло им се оставити до 30 хектара обрадиве земље и 30 хектара шуме. Верске заједнице протестовале су против Закона, али без резултата. Експроприсано је 85% укупне површине црквених поседа.86 Према Закону о национализацији, објављеном 5. децембра 1946. године, држава није требало да плати компензацију за национализовану имовину која је служила социјалним, добротворним, културним и сличним функцијама. Православна и Римокатоличка црква биле су погођене одузимањем штампарија без компензације. Све што је остало у приватном сектору (санаторијуми, болнице и друго), национализовано је допуном из 1948. године.87 Верске заједнице суочавале су се и са проблемима око учења веронауке у школама. У том погледу, разне тешкоће од стране органа власти и партијског врха чињене су све до 1952, када је верска обука у школама била службено забрањена, па се смела изводити једино у црквама и одређеним зградама. Притом се наставило са разним административним препрекама.88 Према уставима из 1921. и 1931. године, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца односно Југославији није било државне Цркве, већ су верске заједнице, законски признате пре 1918, биле третиране као прихваћене у односу на одређен број малих верских заједница. Највеће верске заједнице имале су одређене функције државе (регистрација рођења, венчања, смрти), јурисдикцију у брачним споровима, а припадале су им и поједине основне и средње школе. Била је гарантована слобода савести, али је верска обука у школама била обавезна. Црква је одвојена од државе Уставом из 1946. године. Религија је, гарантовањем слободе савести и вероисповести, сматрана за лично опредељење грађанина. Уставом је била предвиђена и могућност материјалног помагања верским заједницама, али су о томе одлучивали државни органи.89 Неуспели покушај одвајања Римокатоличке цркве од Ватикана, као и неуспех у стварању аутокефалне Цркве у Македонији, натерао је државне власти на нову тактику, произашлу из немогућности договарања са врховима Српске православне и Исто, 147-148; Branko Petranović, Aktivnost rimokatoličkog klera protiv sređivanja prilika u Jugoslaviji (mart 1945 - septembar 1946), Istorija XX veka, Beograd, 1963, 285-292 (у даљем тексту: Б. Петрановић, Активност ...).

87 Р. Радић, н. д, 155.

88 Исто, 155-161.

89 Исто, 161-163.

86

30

Римокатоличке цркве. Организације лојалних свештеника, спремних на компромис и сарадњу са режимом, створене су између 1947. и 1953. године, из скоро свих верских заједница. Овакво удружење формирано је најпре у Црној Гори (у Никшићу, јуна 1945), а затим и у другим деловима Југославије. Удружења су пратила федералну структуру државе, одржавала састанке по целој земљи, регрутовала нове чланове и пружала подршку властима. Она су врло брзо постала снажно оруђе у рукама државе, и као таква остају све до 1954. године, када је нађена могућност за директно општење са епископатом.90

90

Исто, 251-280.

31

1.3. ОДНОСИ СА РИМОКАТОЛИЧКОМ ЦРКВОМ У оквиру напора усмерених ка спасавању Независне Државе Хрватске, усташки режим је, пред сам свој крај, још једном потражио ослонац у врховима римокатоличког епископата. Тако су биле организоване Бискупске конференције, са којих је требало да римокатолички и други епископи упуте посланице и тиме допринесу очувању самосталне хрватске државе. За усташку владу најважнија је била изјава римокатоличких бискупа, али су били ангажовани и представници других вероисповести: исламске, евангелистичке и православне (Хрватска православна црква). Међутим, неки бискупи нису дошли на Конференцију - сењски Бурић, крчки Сребрнић, бискупи чије су дијецезе улазиле у састав ослобођених територија. На Конференцијама су учествовали: надбискуп Степинац, надбискуп Иван Шарић, бискуп бањалучки фра Јозо Гарић, ђаковачки Антун Акшамовић и крижевачки унијатски (грко-католички) Јанко Шимрак. Са састанка, одржаног 24. марта 1945. године, упућена је Посланица, којој је дат огроман публицитет у црквеној и усташкој штампи и која је разаслана по европским земљама. Најважнији део Посланице давао је подршку очувању хрватске државе. Но, она није успела да изазове очекивани ефекат у иностранству.91 Упоредо са продирањем партизанских јединица према западним границама, део римокатоличког клера, компромитован својим држањем у току рата, напуштао је земљу. Надбискуп Шарић, љубљански бискуп Рожман и бањалучки Гарић, напустили су своје дијецезе без папине сагласности, а са њима и око 500 свештеника. Међутим, велики део клера остао је у земљи, од којих, у првом реду, загребачки надбискуп Степинац.92 Нова власт је према Римокатоличкој цркви у земљи заузела изненађујуће умерен став. На ванредном заседању Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске, већ априла 1945. године у Сплиту, Владимир Бакарић изнео је извесне програмске основе за уређење међусобних односа и подвукао да ће само непосредни извршиоци злочина из редова клера бити позвани на одговорност. Тиме су ослобођени кривице многи други свештеници наклоњени усташама или окупаторима. Истом заседању присуствовали су и бискуп хварски Михо Пушић, шибенски Јероним Милета, и викарни бискуп Вицко Фул91 92

Б. Петрановић, Активност ..., 266-270; Текст Посланице: В. Новак, н. д, 1038-1041. Б. Петрановић, Активност ..., 271-272; Д. Живојиновић, н. д, 128-129.

32

госи, који је замењивао сплитског бискупа Квирина Бонефачића. Био је то први запаженији сусрет нових власти и римокатоличких бискупа. У току завршних операција за ослобођење земље, партизанске јединице водиле су рачуна да се католички храмови поштеде ратних разарања. Локалне народне власти су у извесним местима помагале у обнављању порушених и оштећених цркава. Римокатоличка црква у Југославији задржала је своје предратно уређење, састојала се и даље од четири надбискупије, четрнаест бискупија и три апостолске администратуре.93 Мирољубив став нових власти према Римокатоличкој цркви показао се и убрзо по уласку партизанских јединица у Загреб, 8. маја 1945. године. Надбискуп Степинац је, 17. маја, смештен у кућни притвор, који је, у ствари, био нека врста заштите од насртаја осветнички расположених појединаца. Он је, заједно са Владимиром Бакарићем, присуствовао једној од првих смотри партизанских јединица у Загребу.94 До првих сусрета највиших представника државе и Цркве дошло је почетком јуна у Загребу. Делегација загребачког свештенства, на челу са бискупом Фрањом Салис-Севисом, посетила је 2. јуна 1945. године најпре Бакарића, председника владе Хрватске, а затим и Броза. Том приликом, Салис-Севис изложио је мисао о сарадњи Цркве и државе, али уз ограничење да је једино надбискуп позван да у том погледу ступи у везу са Владом и правилно тумачи потребе Цркве. Он је у изјави истакао да ће Црква лојално сарађивати са државом, у складу са “божјим и црквеним законима”. Подвукао је повезаност Католичке цркве са хрватским народом у прошлости, што је указивало на политичке претензије Цркве и њене намере да, и верски и политички, представља хрватски народ. Није споменуо држање клера у току рата, нити прихватање новог поретка у земљи. Истакао је потребу оживотворења декларације југословенске Владе из марта 1945. године, пре свега по питању слободе савести и вероисповести, права Цркве на удруживању верских организација, слободе у хришћанском образовању и поштовања приватне својине. Бискуп је заобишао најважнија питања која се тичу односа Римокатоличке цркве и државе. Броз је у одговору заузео одмерен и благонаклон став. Истакао је да, мада као Хрват и Б. Петрановић, Активност ..., 272-276; Д. Живојиновић, н. д, 132-133; Р. Радић, н. д, 220-221.

94 Исто, 221; Д. Живојиновић, н. д, 132; Б. Петрановић, Активност ..., 278.

93

33

католик95 није био задовољан држањем дела Цркве у току рата, није желео да је осуди или приговори њеном држању. Веровао је да се односи са Црквом не могу решавати декретима, па је, ради проналажења одговарајућих решења, желео да дође до сусрета са бискупима. Нагласио је да Црква треба да буде више национална и самостална, што не би значило и одрицање од Ватикана као највише инстанце у склопу централизованог устројства Римокатоличке цркве. Брозове речи, нарочито оне о јачању аутономије Цркве у земљи у односу на Ватикан, изазвале су приметну реакцију Салис-Севиса. Бискуп је у каснијој дискусији устао у одбрану политике Ватикана према Хрватској у току рата, бранио је понашање надбискупа Степинца и осврнуо се на поједине поступке власти према Римокатоличкој цркви у земљи. Броз је обећао да ће испитати поменуте инциденте, нагласивши да би спорна питања требало решавати договором и да не би смело бити никаквих препрека у сређивању стања у земљи.96 Броз је, 4. јуна 1945, примио надбискупа Степинца. У разговору су дотакнута сва питања са састанка од пре два дана. Степинац је упозорио да коначне одлуке у тим питањима може доносити једино Света Столица, па се залагао да се питање односа између Цркве и државе реши путем конкордата. Како у земљи још нису постојали услови за његово формално закључење, могао се привремено успоставити неки модус вивенди, по узору на Чехословачку. Брозу је тада постало јасно да неће моћи да оствари споразум какав је замишљао, па после тога више није разговарао са Степинцем.97 При таквом стању ствари, непомирљивост две стране временом је прешла у оштре сукобе. Комунистичка власт није одустајала од својих намера за спровођењем реформи у свим доменима живота. Прва се на удару нашла веронаука. Степинац је, на одлуку хрватске владе, да се настава веронауке изостави у вишим У Službenom vjesniku zagrebačke nadbiskupije, од 5. октобра 1945. године, стоји: “Ja, kao Hrvat i katolik”. На интервенцију Радована Зоговића, Милована Ђиласу и Едварда Кардеља део изјаве је избрисан, па је према загребачком Vjesniku од 3. јуна 1945, Броз рекао само: “Ja, kao Hrvat” - Р. Радић, н. д, 380.

96 Р. Радић, н.д, 221-222; Б. Петрановић, Активност ..., 277-278; Д. Живојиновић, н. д, 133-135.

97 Д. Живојиновић, н. д, 135; Б. Петрановић, Активност ..., 278-279; Степинац је после тога наставио разговоре са Едвардом Коцбеком, који је због тога посебно допутовао из Београда. По његовој препоруци, Степинац је о садржају разговора са Брозом саставио извештај за потпредседника Владе, Едварда Кардеља. Надбискуп је посетио и Владимира Бакарића, али ни разговори са њим нису довели до усаглашавања ставова - Б. Петрановић, Активност ..., 279.

95

34

разредима гимназије а да се обавља факултативно у нижим разредима, одговорио окружницом од 14. јуна 1945. године, у којој је упозорио родитеље да су дужни да за своју децу траже верску наставу као “свето право”. Окружница је изазвала многе испаде на улицама, испред цркава, у процесијама. Надбискуп је раније, у окружници од 6. јуна, налагао свештенству да упозорава вернике на то да не купују књиге и брошуре у којима се говорило против Бога, вере и Цркве, и да брину о томе да им се деца примерно понашају, моле и посећују мисе.98 Као одговор на захтев власти да јој се доставе спискови чланова свих верских организација, надбискуп Степинац је, у јулу 1945. године, упутио циркуларно писмо свештенству, у коме је наредио свим верским удружењима, са изузетком Каритаса, да прекину рад. Циркуларно писмо у коме је оштро осудио Закон о браку упутио је Брозу и Скупштини 5. јула, и наложио свештенству да се оно чита у црквама.99 Страсти су се разбуктале и приликом процесије у Марији Бистрици, 8. јула 1945. године, на којој се нашло око 40-50 хиљада људи, а дошло је и до проусташких испада и инцидената. Нередима је знатно допринела и надбискупова проповед одржана том приликом.100 1.3а. Аграрна реформа Упркос настојањима комунистичкие власти да у првим послератним месецима оствари коректне односе са Црквом, власт није била спремна да прави уступке у неким кључним питањима, битним за своје учвршћење. У том погледу, извор нарочито оштрих сукоба између државе и Цркве био је Закон о аграрној реформи и колонизацији, донет на заседању Привремене народне скупштине, 23. августа 1945. године. Био је то један од првих закона нове власти. У оном делу који се односио на црквене поседе,101 Закон је наишао на оштру критику верских заједница у земљи. Најгласнији у тој критици били су представници Римокатоличке цркве.102 Исто, 282-283. Д. Живојиновић, н. д, 136.

100 Б. Петрановић, Активност ..., 283.

101 Према чл. 8 усвојеног Закона, било је предвиђено да се богомољама, манастирима и верским установама могу оставити баште, виногради, воћњаци, њиве, утрине и шуме највише до 10 хектара укупне површине, односно највише до 30 хектара обрадиве земље, као и 30 хектара шуме, ако се радило о установама од већег историјског значаја - Исто, 287-288.

102 Исто, 285-288; Д. Живојиновић, н. д, 139; Р. Радић, н. д, 147-149.

98 99

35

Надбискуп Степинац је, на вест о припреми Закона, 10. јула упутио представку Моши Пијади, председнику Законодавног одбора, у којој је изражен званичан став Римокатоличке цркве према аграрној реформи. Надбискуп је у њој упозорио на изјаву Броза, дату делегацији бискупа и њему, према којој се договором морају решавати сва питања од значаја за Цркву. Представка није била уперена против аграрне реформе као мере, већ је њено тежиште било на оним разлозима који су против извршења реформе на црквеним поседима. Надбискуп је истицао да су данашњи поседи Цркве само “остаци остатака”, те да се остављени минимум не може дирати јер служи за издржавање Цркве. Држава треба да води рачуна и о својим “духовним радницима”, а одузимање црквене земље, која служи и за одржавање семеништа, онемогућило би школовање свештеничког подмлатка. Степинац је упозорио да коначно решење питања аграрне реформе на црквеним поседима припада Светој Столици. Представка садржи извесне примедбе на ефекат који може изазвати аграрна реформа без спровођења колонизације, а у случају да се она спроведе, треба је прво извести на напуштеним подручјима. Истакнуто је да извођење аграрне реформе, без претходног уређења односа са Светом Столицом и одвајања Цркве од државе, може оставити Цркву без прихода, а то би значило исто што и њен прогон.103 Привремена народна скупштина је ипак наставила са радом, па је Степинац, 17. августа, упутио нови допис председнику Владе, у коме је подсећао на садржај претходног писма, истичући да је оно остало без одговора. Нарочито је критиковао усвојено начело према коме земља припада ономе ко је обрађује, што би Римокатоличку цркву оставило без земљишних поседа, осим оних поседа од пет и двадесет хектара остављених верским установама за издржавање, колико је првобитно било предвиђено за црквене поседе.104 Отворено је казао да је намера Закона онемогућење рада Римокатоличке цркве у будућности, и истакао је да у Југославији постоји још око 600.000 хектара непоседнуте земље, која се може поделити беземљашима.105

Д. Живојиновић, н. д, 139-140; Б. Петрановић, Активност ..., 288. Исто, 287.

105 Д. Живојиновић, н. д, 140-141; Како ни на ово писмо није добио одговор, Степинац је 20. августа упутио ново писмо председнику Владе, у коме је поновио своје раније ставове и захтеве, упозоравајући да ће Закон, који се доноси исувише брзо и уз све неправде које садржи, даље погоршати односе између државе и Цркве - Исто, 141.

103 104

36

Писмо исте садржине упућено је и влади Хрватске.106 Броз је одговорио 1. септембра, након што је Закон био изгласан у Скупштини. У писму је, поводом Закона о аграрној реформи, истакао да је након многих разговора преовладало уверење да се он мора односити и на црквена имања. Нагласио је да је првобитни предлог био измењен и да су власницима остављени већи поседи. Није прихватао надбискупове критике поводом неодржаног обећања да ће се са њим договарати о свим питањима од важности за Цркву. Броз је очекивао резултат Бискупске конференције. На крају је подвукао спремност на договоре само око неких питања, стављајући тиме до знања да се о неким проблемима, као на пример о аграрној реформи, није могло разговарати онако како је надбискуп предлагао.107 1.3б. Бискупска конференција из септембра 1945. године Стално гомилање проблема, уз све приметније непријатељство власти према Римокатоличкој цркви, натерало је њене врхове на предузимање енергичнијих мера ради заштите њеног положаја. Уочи избора за Уставотворну скупштину, у Загребу је, од 17. до 22. септембра 1945. године, одржавана Конференција бискупа. На Конференцији је, 20. септембра, издато Пастирско писмо упућено верницима, које је представљало отворени изазов властима и означило прекретницу у односима између Цркве и државе. У Посланици је наведен читав низ оптужби на рачун власти, која се окривљује за судбину 501 свештеника (од чега је 243 мртвих, 169 у затворима и логорима, 89 несталих, 19 убијених клерика, као и три лаика редовника и четири часне сестре). Наведено је да је највећи број свештеника неправедно осуђен. Дигао се и глас у одбрану “тисућа и тисућа” католичких верника осуђених на смрт. Указивало се на то да од стотину часописа који су штампани пре рата више не излази ниједан. Веронаука је постала необавезна, а васпитни заводи су углавном одузети. Недељне мисе су онемогућене митинзима и састанцима који се одржавају у исто време. Браку је одузета његова светост. Нарочито је нападана аграрна реформа. Поред тога, бискупи су одлучно осудили материјалистички дух, као и сваку идеологију и друштвени поредак који се заснива “на шупљим темељима материјалистичке, дакле безбожне, филозофске науке”. На крају, 106 107

Б. Петрановић, Активност ..., 289-290. Д. Живојиновић, н. д, 141-142.

37

као услов за успостављање трајног мира у земљи, епископат је изнео своје захтеве: пуну слободу католичке штампе, католичких школа, слободу католичког удруживања, каритативне делатности, слободу личности и њених права, поштовање хришћанског брака, враћање конфисковане имовине. Посланицу су потписали надбискуп Степинац и седамнаест других бискупа и викара присутних на Конференцији.108 Посланица је наишла на оштру осуду власти. У оптужбама које су уследиле од стране комунистичких првака, најдиректнији је био Јосип Броз. Он је, као председник Владе, у изјави објављеној 25. октобра 1945. године, оптужио бискупе да такву посланицу нису објавили и читали у свим црквама за време усташких злочина у Независној Држави Хрватској, да тада нису били спремни да дају своје животе за стотине хиљада хришћана, а сада су, због аграрне реформе и својих личних интереса, спремни на сваку жртву. Броз је истакао да су свештеници за које се бискупи заузимају били “окорјели усташе-кољачи и духовни инспиратори усташких покоља”, и да од њих Црква жели да направи мученике. Одбацио је тврдње да је Црква била прогоњена и упозорио је бискупе на постојање закона против ширења верске и друге мржње.109 1.3в. Заоштравање сукоба уочи и након избора у новембру 1945. године До нових сукоба између власти и Цркве дошло је уочи избора за Конституанту. Поједини бискупи позвали су вернике да не изађу на гласање 11. новембра, на шта су власти одговарале претњама и физичким нападима. Нападима је нарочито био изложен надбискуп Степинац, који је на крају наложио жупницима да се уздрже од свега што би могло да се протумачи као изјава о политичким приликама у земљи.110 Б. Петрановић, Активност ..., 296-298; Д. Живојиновић, н. д, 144-145; Поред ове Посланице, са Конференције је упућено Пасторално писмо свештенству, у коме су поновљени сви ови захтеви: односи између Цркве и државе, верско образовање, штампа, брак, приватна својина, милосрдни рад - Исто, 146-147.

109 Исто, 145-146; Верске и политичке прилике у Југославији наилазиле су на буран одјек у Ватикану, како пре, тако и после одржавања Бискупске конференције. У Меморандуму који је папа уручио Патерсону приликом пријема од 29. септембра 1945, нашироко се говорило о приликама у Хрватској и Словенији у току августа и септембра те године. У приказивању тешких прилика и прогона Римокатоличке цркве нарочито је предњачила језуитска La Civilta Cattolica - Исто, 143-144.

110 Исто, 148.

108

38

Након избора од 11. новембра, сукоб власти и цркве се још више заоштрио.111 Владимир Бакарић је, 15. децембра, на конференцији за штампу, саопштио чињенице које су даље компромитовале римокатолички клер. Пуковник Ерих Лисак, један од најповерљивијих Павелићевих људи, боравио је у надбискупској палати у време одржавања Бискупске конференције. Убрзо су ухапшени и надбискупов секретар и два свештеника. Одељење за заштиту народа (ОЗН) извршило је два пута претрес надбискупске палате, приликом чега су нађени Павелићеви говори и санитетски материјал намењен крижарима. Према Шалићевом признању, у приватној надбискуповој капели била је освећена крижарска застава, која је касније однета у шуму. Бакарић је тврдио да су Лисакове посете биле у вези са Посланицом епископата од 20. септембра и припремањем усташке побуне. Иако суочен са необоривим чињеницама, Степинац је одбацио Бакарићеве оптужбе, нагласивши да му је савест чиста и да је одговоран пред Богом, Светом Столицом, римокатоличким верницима и хрватским народом.112 Папа Пије XII је, у фебруару 1946. године, изјавио да у Југославији постоји владавина терора против Цркве. Ватикан је, још у току 1945. године, почео да ствара основе снажне антикомунистичке пропаганде, која ће се постепено ширити у току наредних месеци и година. У међународној јавности је стварана негативна представа о Југославији и њеном режиму, који је приказиван као диктаторски, тирански, уз који не постоје институције које би гарантовале правду, демократију, независно судство, слободу савести, вероисповести, штампе, удруживања, образовања. На тај начин, ширило се и уверење да је Римокатоличка црква прогоњена, лишена материјалних и духовних основа, да је без могућности да обавља своје дужности.113 1.3г. Мисија бискупа Херлија (1946-1950) Ватикан је у време погоршања односа између римокатоличке хијерархије и југословенских власти, у лето и јесен 1945, Велика узнемиреност владала је у Ватикану уочи и после ових избора. Подстакнут приликама у Совјетском Савезу, Пољској и Југославији, папа је децембра 1945. године објавио енциклику “Orientales Omnes Ecclesia”, у којој је осудио прогоне католика у тим земљама - Исто, 148-149.

112 Исто, 149; На каснијем суђењу, Степинац је одбијао оптужбе да се свесно састајао са Лисаком и тврдио је да је до састанка дошло после Бискупске конференције: 24-ог, а не 17. септембра - Б. Петрановић, Активност ..., 299-300.

113 Д. Живојиновић, н. д, 149-152.

111

39

почео да размишља о слању свог дипломатског представника у Београд.114 Средином октобра било је одлучено да се у својству регента нунцијатуре у Београд упути амерички бискуп Џозеф Патрик Херли, бискуп Светог Августина у Флориди који је, децембра 1945. године, стигао из Америке у Рим. Истовремено, у Државном секретаријату су, уз пуну сарадњу папе Пија XII, уобличени карактер и обим његове мисије, која је садржала приметна ограничења. Папа је у разговору са Френком Говеном, секретаром америчке мисије при Светој Столици, истакао да се Херлијева мисија не може схватити као ватиканско признање нове југословенске Владе. Херли је у разговору са Говеном, јануара 1946. године, признао да мисија није била искључиво верске природе, већ је требало да “пажљиво прати политичке прилике, као и односе између Стаљина и Тита”. Херлијева мисија је, у ствари, имала двоструку улогу: да заштити католике у Југославији и да прикупи податке о приликама у римокатоличким земљама источне Европе.115 Комунистичка власт очекивала је Херлијев долазак са видном уздржаношћу, свесна да он долази да пружи подршку надбискупу Степинцу, кога је југословенска Влада желела да уклони. Херли је стигао у Загреб 27. јануара 1946. године, одакле је, након неколико дана, допутовао у Београд. Броз је, у својству министра иностраних послова, 9. фебруара примио Херлија. О садржају разговора, вођеног том приликом, Херли је касније обавестио амбасадора Патерсона. Према Херлијевим речима, разговор је од самог почетка био оштар и непријатан. Пуна Иако су формално постојали, дипломатски односи између Ватикана и Југославије одавно су били суспендовани. Уместо протераног Мирошевића, послове Посланства при Светој Столици, од лета 1941. године, обављао је др Нико Москатело, који је ту остао све до пролећа 1946. године, када је, наводно због прогона Римокатоличке цркве од комунистичких власти, поднео оставку. Није функционисало ни представништво Свете Столице код југословенске Владе: апостолски нунције, монсињор Хектор Феличи, напустио је Београд у мају 1941. и више се никад није вратио. Ватикан је упорно тврдио да дипломатски односи са југословенском Владом нису прекинути. Извесно преиспитивање ставова обе стране наступило је у пролеће 1945. године, са борбом нове владе да обезбеди легитимитет и међународно признање, и са забринутошћу Свете Столице за судбину Римокатоличке цркве у комунистичкој Југославији. У једном меморандуму ОСС-а (Office of Strategic Services - америчка тајна обавештајна служба), с краја марта 1945, забележено је да је помоћник југословенског министра иностраних послова, др Стојан Гавриловић, приликом боравка у Риму посетио државног подсекретара Монтинија, када му је пренео захтев Владе да се Феличи врати у Београд. Према меморандуму, тај захтев био је прихваћен са ватиканске стране. Међутим, Феличи ипак није био упућен у Београд, што је највероватније било последица све оштријих сукоба римокатоличке хијерархије и југословенске власти - Исто, 152-153.

115 Исто, 154-155.

114

40

непопустљивост обе стране указивала је на даље заоштравање сукоба. Притом, Брозове ставове подржавао је део клера наклоњен режиму, на чијем се челу налазио Светозар Ритиг, председник хрватске Комисије за верске послове.116 Прве вести о Херлијевој мисији стигле су у Ватикан почетком маја 1946. године. Папа је у разговору са амбасадором Тејлором, специјалним изаслаником америчког председника при Светој Столици, саопштио да ватикански изасланик није имао слободу кретања, па није био у стању да процени прилике у свим деловима земље. Папине изјаве о приликама у Југославији, дате у мају и јуну, представљале су ситуацију у врло неповољном светлу. Управо у то време, Броз је предложио Херлију да Света Столица повуче Степинца из Југославије. Међутим, у Ватикану су на читаву ситуацију око Степинца гледали као на повољну прилику да се од загребачког надбискупа створи мученик и жртва комунизма. Поред тога, његово се повлачење могло схватити као признање кривице.117 L’ Osservatore Romano је, 21. јуна 1946. године, објавио дуг и оштар напад на југословенску Владу, Броза и његову политику према Римокатоличкој цркви. Чланак је наишао на оштру реакцију у владиним круговима. Како се садржај извештаја приписивао Херлију, размишљало се чак и о томе да се прекину дипломатски односи са Светом Столицом. Херли је, у међувремену, успео да развије живу активност међу клером и епископатом, при чему је учврстио дисциплину у редовима југословенске хијерархије, као и утицај нунцијатуре над њом и њеним радом. Забрањивао је свештенству да ради на стварању свештеничких Д. Живојиновић, н. д, 155-157; У писму упућеном Брозу 4. фебруара, Ритиг је подсетио да се питање Степинца не може одуговлачити, па му је предложио да то саопшти папском изасланику. У циљу смиривања прилика у земљи, Ритиг је предложио да администрацију загребачке надбискупије папа повери неком другом, а да Степинац сам изабере место свог боравка, најбоље изван Загреба. Управљање надбискупијом поверило би се двојици или тројици каноника који нису били уплетени у усташке радње, а папа би обавио наведена именовања у договору са државним властима. Ритиг је споменуо да Херлију треба рећи да се одбегли надбискупи и бискупи не могу вратити у своје дијецезе и да се њихова места прогласе упражњеним. Предлагао је, такође, што брже решавање питања тзв. Партизанских свештеника и да се расправи изјава крчког бискупа Сребрнића из 1943. године, којом је запрећено суспензијом свештенству уколико се оно прикључи партизанском покрету. Крчки бискуп је 1945. године повукао ову изјаву, али је увреда остала. Ритиг је желео да пође у Ватикан и да тамо одбрани ставове партизанског свештенства и укаже на штетно држање епископата у току рата. Предлагао је Брозу и решавање других значајних питања: одгој свештенства у словенском духу, завођење старословенског богослужења, стварање посебне хијерархијске организације у Југославији - Исто, 158; Р. Радић, н. д, 227-228.

117 Д. Живојиновић, н. д, 159; Б. Петрановић, Активност ..., 302.

116

41

удружења, а пред изборе за Народну скупштину захтевао је од њега да се уздржи од гласања. Херли је био у центру свих акција подршке загребачком надбискупу и пре и после хапшења Степинца (у септембру 1946). Поред тога, новчано је помагао успостављање тајног канала за пребацивање појединих свештеника у иностранство. Другим речима, Херли је био присутан у свим сферама живота и рада Римокатоличке цркве у Југославији.118 1.3д. Прогони, напади и суђења римокатоличком клеру 1945-1952. године Комунистичка власт користила се свим расположивим средствима у борби против Римокатоличке цркве и њеног клера, њеног учења и утицаја на масе. Саставни део те борбе биле су разне репресивне мере, па су многи, од надбискупа до сеоских жупника, били изложени прогонима, хапшењима, нападима и суђењима.119 Са циљем да свештенство и вернике лиши вођства, власт је настојала да уклони и онемогући деловање најистакнутијих прелата. Међу првима који су се нашли на удару нове власти био је крчки бискуп Сребрнић, ухапшен већ 18. априла 1945. године, да би, након Брозовог сусрета са Степинцем од 4. јуна, био пуштен на слободу. Сукоб власти и римокатоличког клера добио је нови замах након Бискупске конференције одржане септембра 1945. године.120 Напади, хапшења и суђења бискупима настављени су у току 1946. и каснијих година. Маса људи је, јануара 1946. године у Сплиту, напала куће и станове свештеника који су читали поруку бискупа Бонефачића о светости брака. Помоћни загребачки бискуп, Салис-Севис, ухапшен је 25. септембра 1946. године због Пастирског писма упућеног верницима након хапшења Степинца. Каноник др Станислав Ленич, некадашњи секретар бискупа Рожмана, осуђен је на шест година затвора, децембра 1947. године, због одржавања веза са страним агентима. Бискупи Салис-Севис и Лах, средином 1948. године, налазили су се под будном присмотром власти, уз ограничену слободу кретања и салушавање полиције, због сарадње са Степинцем и наводног деловања у корист усташа.121 118 119 120 121

Д. Живојиновић, н. д, 160-161. Исто, 162-163. Исто, 164-166. Исто, 169.

42

Мостарски бискуп Петар Чуле ухапшен је 1946. године.122 Судски процес против овог бискупа и других оптуженика вођен је од 14. до 19. јула пред окружним судом у Мостару. Оптужени су одговарали због помагања окупатора и његових сарадника у току рата, због пружања подршке крижарима после рата и пропаганде против владајућег режима. Чуле је осуђен на једанаест и по година затвора.123 Скопски бискуп Смиљан Чекада био је, почетком 1950. године, протеран из Бања Луке, где је обављао дужност администратора. Разлог је био његово одбијање да призна стварање Удружења католичких свештеника Босне и Херцеговине. Бискуп Чекада је о овоме писмом обавестио Броза, након чега је овај у телефонском разговору са председником босанске владе, Ђуром Пуцаром, од 5. фебруара 1951, напоменуо да се скопски бискуп треба оставити на миру уколико не иступа непријатељски. Међутим, бискуп Чекада је, почетком фебруара, без дозволе локалних власти и без Брозовог одговора, дошао у Бања Луку. Почетком марта било му је наређено да напусти град и ову републику у року од 24 часа.124 Унапред припремљен напад на помоћног бискупа Вовка, администратора љубљанске бискупије, изведен је јануара 1952. године. Вовк је задобио тешке повреде тела и главе, а инцидент је претио да изазове оштру међународну реакцију. Католичка хијерархија у Америци оштро је нападала своју Владу и њену политику према Југославији.125 Ниже свештенство било је, такође, изложено снажном притиску, слабљењу и уклањању са политичке сцене, чему је, не ретко, само доприносило. Судски процес против групе фрањеваца и цивила, оптужених за подметање бомбе у једној текстилној фабрици у Загребу, од које су три радника погинула, отпочео је 23. јула 1947. године. Два редовника била су осуђена на смрт, док су остали осуђени на различите временске казне затвора.126 Писмо Апостолске нунцијатуре у Београду, бр.94/1/48 од 29. априла 1948, Министарству иностраних послова - Архив Савезног Министарства иностраних послова, фонд Ватикан (у даљем тексту: А СМИП, Ватикан).

123 Д. Живојиновић, н. д, 171-174.

124 Исто, 175-176.

125 Исто, 176-177.

126 Исто, 187; Поводом осуде на смрт двојице редовника, Серафима Рајића и Матије Воденовића, Апостолска нуцијатура обратила се Министарству иностраних послова, на шта је Министарство одговорило да оно не може улазити у мерила случаја, јер је за то компетентна једино пресуда суда - Писмо Апостолске нунцијатуре у Београду, бр.

67/1/47 од 30. јула 1947, Министарству иностраних послова; Писмо Министарства 122

43

Власт није одустајала од обрачуна са свештенством, уплетеним или осумњиченим за непријатељско деловање против државе, ни у току 1948. и 1949. године. Велики судски процес против језуита у Љубљани, оптужених за непријатељску делатност и сарадњу са окупатором у току рата, као и настављање непријатељских активности против комунистичких власти после рата, вођен је од 26. до 29. априла 1949. године. Пет језуита осуђено је на краће временске казне затвора, док је имовина језуитског самостана, укључујући и цркву Светог Јосипа, била конфискована.127 Напади, хапшења и суђења настављали су се и у току наредних месеци и година, али са смањеном жестином. Став режима према Римокатоличкој цркви и клеру постепено се ублажавао, на шта је утицала, пре свега, потреба успостављања срдачнијих односа са Сједињеним Америчким Државама и западноевропским земљама ради добијања њихове материјалне, финансијске, војне и политичке помоћи. Помирљиво држање према Цркви налагало је и питање Трста. Међутим, притисак на клер је и даље трајао, нарочито на онај његов део у Словенији. То се може објаснити и стратешким потребама, односно недозвољавањем било каквих диверзантских активности на граници према Италији, па је у Словенији и у току 1952. године покренуто више судских процеса.128 1.3ђ. Суђење надбискупу Степинцу (септембар - октобар 1946. године) Суочена са све изразитијим отпором свом режиму, комунистичка власт је и пре септембра 1946. показивала намеру да се судским процесом обрачуна са загребачким надбискупом.129 Одлука да се надбискуп изведе пред суд донета је на Бледу, у иностраних послова, бр. 415293 од 16. августа 1947, Апостолској нунцијатури у Београду - А СМИП, Ватикан.

127 Д. Живојиновић, н. д, 189; Просторије самостана заузео је један од рејонских НО у Љубљани, а црква је претворена у филмски студио - Писмо Министарства унутрашњих послова, бр. 548 од 27. јуна 1949, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан.

128 Д. Живојиновић, н. д, 190-192.

129 Додуше, због могућих бурних одјека у свету, настојала је најпре да избегне овај корак. Броз није скривао своје намере да проблем надбискупа Степинца реши његовим повлачењем са надбискупске столице, али сви предлози Ватикану, учињени по том питању, остали су без одговора - Исто, 195.

44

лето 1946. године.130 Терен за судски процес био је припремљен суђењем Лисаку, Шалићу, Шимецком и другима, које је почело 9. септембра. Оптужени су одговарали за злочине против народа и државе, а јавни тужилац је, 18. септембра, саопштио да је Степинац био директно уплетен у противдржавне радње и да га треба извести пред суд са осталима. Процес је био одложен, а исте вечери надбискуп је ухапшен.131 Суђење је настављено 28. септембра, са Степинцем међу оптуженима. Надбискуп је био оптужен са сарадњу са усташким режимом и Павелићем, за насилно прекрштавање православних Срба, тражење стране војне интервенције у циљу спасавања Независне Државе Хрватске, чување државних архива у надбискупији, подстицање усташког отпора после ослобођења земље, сарађивање са крижарским групама, прикривање њихових акција, итд.132 Пресуде су биле изречене 11. октобра 1946. године. Надбискуп Степинац осуђен је на шеснаест година затвора са тешким радом.133 Први протести из света поводом пресуде у Загребу, стигли су већ истог дана. Заменик државног секретара Дин Ачесон је, на конференцији за штампу одржаној 11. октобра у Вашингтону, упутио прекор југословенској Влади због повреде људских права. Тиме су почели сукоби око пресуде надбискупу. Многи чланови Конгреса и функционери Демократске странке захтевали су од владе Сјдињених Америчких Држава одлучну интервенцију против Југославије, а слање многобројних писама и посете Вашингтону тим поводом постали су уобичајена појава.134 Броз се у свом говору у Загребу, од 31. октобра 1946. године, осврнуо на нападе и осуде међународне јавности. Том приликом, одбацио је оптужбе да је југословенска власт прогонила веру и Цркву, а говор је закључио тврдњом да се Југославија не плаши кампање која се води у свету. Међутим, упркос оштрим изјавама, Брозов стварни став био је много уздржанији, што се показало у разговору са британским амбасадором Пиком, 14. децембра Тамо су се нашли Броз, Кардељ, јавни тужилац Југославије Јосип Хрнчевић и јавни тужилац Хрватске Јаков Блажевић. Према наводима Блажевића, оба тужиоца дошла су на Блед по Брозовом позиву, где су читав дан разговарали о начину постављања оптужнице против Степинца - Исто, 196; Упореди и: Јосип Хрнчевић, Свједочанства, Загреб, 1984, 174 (у даљем тексту: Ј. Хрнчевић, н. д).

131 Д. Живојиновић, н. д, 196-197.

132 Исто, 203-204.

133 Лисак и Гулин осуђени су на смрт, Шапић на 12 година затвора, Шимецки на 14, Маргетић на 13, Мартинчић на 5, итд - Исто, 208.

134 Исто, 209-213.

130

45

1946. године. Броз је тада нагласио да би желео да ослободи Степинца, али то не може учинити јер народ не би разумео такву промену политике. Том приликом је додао да ће надбискуп бити ослобођен уколико Црква заузме реалнији став. Пик је на основу ових речи закључио да би се ситуација смирила ако Степинац поднесе оставку на свој положај, што у том тренутку још увек није било могуће. Броз је у разговору практично признао да је суђење створило знатне проблеме режиму у земљи и иностранству, али се на помиловање надбискупа морало још чекати.135 Ватикан је, с друге стране, покренуо страховиту пропагандну акцију против југословенског комунистичког режима. Подстицај за њу дао је лично папа Пије XII који је, убрзо након изрицања пресуде Степинцу, изјавио да је суђење било “најжалоснији процес” у историји Цркве.136 L’ Osservatore Romano је, 14. октобра 1946. године, објавио декрет Свете конгрегације Концила, према коме су сви они који су физички или морално учествовали у суђењу степинцу били екскомуницирани.137 За даљи напад увелико је коришћен извештај који је бискуп Херли саставио о суђењу. Херлијева опширна анализа прилика и услова у којима је вођен судски процес у Загребу, несумњиво је указивала на монтирани и, по западним мерилима, нерегуларни процес.138 Садржај извештаја, иако чуван у тајности, полако је ширен у католичким круговима у свету, користећи као основа за напад на комунистички режим у Југославији. Међутим, владе великих сила, пре свега Сједињених Америчких Држава, нису пружиле очекивану политичку подршку Ватикану.139 1.3е. Посланство Федеративне Народне Републике Југославије при Светој Столици После пензионисања Николе Москатела, у септембру 1946. године, послове југословенског Посланства при Светој Столици обављао је секретар Бранимир Габричевић.140 Он је био привреИсто. 213-214. Б. Петрановић, Активност ..., 302; Д. Живојиновић, н. д, 225.

137 Исто, 215; Р. Радић, н. д, 230.

138 Д. Живојиновић, н. д, 215-224, даје текст Херлијевог меморандума у целини.

139 Исто, 225-230.

140 Р. Радић наводи вест New York Times-a, према којој је монсињор Москатело дао оставку у знак протеста због суђења Степинцу - Р. Радић, н. д, 230. и 382; Међутим, Д. Живојиновић каже да је Москатело оставку поднео већ у пролеће 1946, наводно због прогона свештенства од стране комунистичког режима - Д. Живојиновић, н. д, 152. 135 136

46

мени отправник послова све до 26. маја 1947. године, када је у Рим стигао Петар И. Бензон.141 Нови отправник је 6. јуна у ватиканском Државном секретаријату предао акредитивно писмо, да би 30. јуна био примљен у аудијенцију код Тардинија, првог вршиоца дужности државног секретара. Њему је још раније био доставио меморандум о усташким злочинима и колаборацији римокатоличких кругова за време окупације.142 У току разговора, Тардини је указао на писање београдске Борбе о случају бискупа Сантина и жалио се на неправедно поступање са надбискупом Степинцем. Бензон је скренуо пажњу на писање штампе о прогањању вере у Југославији и на побољшање односа власти са једним делом католичког свештенства, где је поменуо бискупе Акшамовића, Бурића, Милету и Пушића. Нагласио је да му је у Министарству спољних послова напоменуто “да ће наша Влада излазити у сусрет потребама католичке Цркве онако како Црква буде излазила у сусрет Влади и Народној Републици”. Потом је поменуо и питања постављења нових бискупа. На тврдњу Тардинија да Света Столица не може одступити од своје праксе, према којој се у постављењу бискупа консултује само с владама оних држава са којима има уговоре, Бензон је одговорио да је у интересу саме Цркве да на челу дијецеза буду “политички коректни” бискупи.143 Бензон је 3. јула обавестио Министарство спољних послова о уручењу протестне ноте Државном секретаријату, поводом чланка објављеног у L’ Osservatore Romano, од 25. јуна 1947. године.144 После овог чланка, у југословенској штампи се почела наговештавати могућност прекида дипломатских односа са Ватиканом. Тим поводом, Светозар Ритиг је у писму Брозу, од 3. Извештај Бранимира Габричевића, Пов. бр. 4 од 28. јануара 1947, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан.

141 Бензон је, пре свог поласка, заједно са Ритигом , обишао Хрватску и Словенију да би се упознао са тамошњим приликама. У разговору са Марјаном Брецељом и Борисом Крајгером, 18. априла, изложио је своју функцију код Ватикана. По налогу Броза, Бензон је требало да: протестује због заштите југословенских ратних злочинаца у Заводу светог Јеронима у Риму; изрази став Владе ФНРЈ, која неће пристати на именовање бискупа у Југославији без претходне своје дозволе; истакне да католичко васпитање треба да носи словенски карактер и да у целој земљи треба завести богослужење на словенском језику, у духу традиција Св. Ћирила и Методија - Р. Радић, н. д, 232.

142 Писмо Петра И. Бензона, Стр. пов. бр. 5 од 6. јуна 1947, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан; Д. Живојиновић је погрешно везао Бензонов долазак за 1946. годину - Д. Живојиновић, н. д, 160.

143 Писмо Петра И. Бензона, Стр. пов. бр. 6 од 30. јуна 1947, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан.

144 Писмо Петра И. Бензона, Пов. бр. 54/47 од 3. јула 1947, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан.

47

јула, истакао да није оправдано да се односи прекину због једног чланка, нарочито у тренутку када се поправља сарадња са представницима Римокатоличке цркве. Дипломатски односи нису тада били прекинути, али Броз је, почетком августа 1947. године на Бледу, делегацији представника америчких верских заједница рекао да у односима са Ватиканом нема напретка и да је кривицом Свете Столице умало дошло до њиховог прекида.145 Питање које је претило да доведе до новог заоштравања односа Ватикана и Југославије било је у вези са објављивањем папског декрета из јула 1949. године, којим су из Цркве били искључени сви они који су припадали комунистичком покрету. Декрет је био, у првом реду, одговор Свете Столице на став источноевропских режима према Римокатоличкој цркви и вернима. Реакција југословенске Владе стигла је већ крајем истог месеца. Срђан Прица, начелник једног одељења Министарства иностраних послова, позвао је, у вези са папским декретом, Сигисмондија, отправника послова Нунцијатуре. У разговору вођеном том приликом, Прица је истакао да декрет представља мешање у унутрашње послове других земаља. Према писању L’ Osservatore Romano, од 27, јула, декрет би се односио и на Југославију, па је Прица упозорио Сигисмондија да би се читање декрета од стране римокатоличког свештенства у земљи могло сматрати грубим мешањем у њене унутрашње ствари, и тиме би се свесно ишло на погоршање односа између Ватикана и Југославије.146 1.3ж. Ватикан и југословенски ратни злочинци Негативно расположење Курије према комунистичком режиму у Југославији видело се и из њеног односа према ратним злочинцима и политичким избеглицама из Независне Државе Хрватске и Словеније. У том погледу, подршка коју је Ватикан пружао Хрватској и усташком режиму у току рата наставила се и после њега.147 Најважнији канали западних земаља којима су кријумчарене избеглице из источне Европе (тзв. Пацовски канали), деловали су уз подршку Ватикана. Избегли ратни злочинци привремено су налазили уточиште и заштиту у Италији. У Државном секреР. Радић, н. д, 232-233. Забелешка Срђана Прице о разговору са Сигисмондијем, од 30. јула 1949. годинеА СМИП, Ватикан.

147 Д. Живојиновић, н. д, 231.

145 146

48

таријату чинили су све што је било у њиховој моћи да се избеглице прикупе, заштите од екстрадиције, снабдеју потребним документима и упуте преко Атлантика. Ватикан и његове институције и организације деловале су уз велику помоћ савезничких дипломатија и обавештајних служби, италијанске полиције и Међународног црвеног крста. Свакодневне послове око прихвата, смештаја, обезбеђења потребних докумената, новца, путовања, Ватикан је препуштао посебно створеним телима и агенцијама организованим, углавном, на националној основи. Хрвати су имали свој центар у Риму, у Заводу светог Јеронима, чији је секретар, др Крунослав Драгановић, био у средишту свих активности усмерених ка њиховом прихвату и прикривању.148 Протести југословенских власти због ових активности остајали су без одговора.149 1.3з. Удружења свештеника Тежња власти да под своју контролу стави део клера јасно се огледала у стварању свештеничких удружења. Стварање неке врсте свештеничког синдиката, преко кога би се остваривало социјално осигурање, субвенције, пензије и друго, изгледало је, са становишта власти и једног дела свештенства, реално и остварљиво. Римокатолички бискупи, међутим, слично као и епископат Српске православне цркве, били су од почетка противници оваквих удружења, уверени да ће она умањити њихову власт и да ће бити оруђе у рукама режима.150 Прво католичко удружење свештеника створено је у Истри 1948. године, на челу са др Божом Милановићем, деканом семеДрагановић је, августа 1943. године, био именован за саветника хрватске делегације при Светој Столици. У време када је усташки режим био крајње дискредитован, а папа и Римокатоличка црква у Независној Држави Хрватској у све већем страху од ширења комунизма и његовог учвршћивања на Балкану, хрватски епископат преузео је на себе улогу да у међународној јавности умањи значај усташких злочина и да успостави везе са бтитанским и америчким дипломатама и обавештајним службама. Степинац је, почев од 1944. године, предузео више корака усмерених на спасавање хрватске државе. За посредника у том послу одредио је Драгановића - Исто, 66-68; О Драгановићу (1903-1983), који је, са пропашћу Независне Државе Хрватске, преузео на себе посао спасавања ратних злочинаца и политичких избеглица, видети више у: Бранимир Станојевић, Тунел пацова, Београд, 1988, и Mark Arons, Džon Loftus, Pacovski kanali. Kako je Vatikan, krijumčareći naciste iz Evrope, izdao Sovjetima obaveštajce sa Zapada, Beograd, 1991, 99-166 (у даљем тексту: М. Аронс, Џ. Лофтус, Пацовски канали ...).

149 Д. Живојиновић, н. д, 243-277.

150 Исто, 310; Р. Радић, н. д, 280.

148

49

ништа у Пазину. У Словенији је, у Приморској области 1947, био створен Организациони одбор, који се касније проширио на целу Словенију. Одбор је, октобра 1948. године у Марибору, донео одлуку о покретању недељника Bilten. У резолуцији, усвојеној том приликом, осуђени су поједини високи римокатолички прелати због моралне подршке западним земљама, као и сви свештеници који су сарађивали са окупатором. Ватикан и хијерархија били су касније осуђени због прогона и кажњавања свештенства које је учествовало у партизанском покрету, подржавало стварање свештеничких удружења, осуђивало ћутање о злочинима дела клера. Све ово изазвало је оштру реакцију хијерархије и Ватикана, који су, априла 1949. године, забранили излажење Biltena. Забрана излажења листа довела је до нових неспоразума југословенске Владе и Ватикана и до оштрих сукоба између чланова Одбора и регента Нунцијатуре, бискупа Херлија.151 Потреба за решавањем неспоразума и ублажавањем сукоба захтевала је нове методе рада од стране комунистичких власти. Нова група свештенства наклоњена режиму, али уздржанија и мање компромитована својим радом и држањем, избила је у први план, августа 1949. године. На састанку у Гросупљу одлучено је да се обустави рад Одбора и створи ново удружење. Ватикан то није одобрио, али хијерархија је прихватила његово постојање. Удружење је формално створено на састанку у Љубљани, септембра 1949, под називом Ћирило-Методијевско друштво, на челу са др Антоном Бајтом. У Босни и Херцеговини, на састанку одржаном у Сарајеву, јануара 1950. године, створено је слично удружење, названо Dobri pastir. Фрањевци, са фра Боном Остојићем као председником удружења, представљали су највећи број његових чланова. У Хрватској је било много отпора оваквим акцијама, па је свештеничко удружење створено тек новембра 1953. године, на челу са Светозарем Ритигом. Слична друштва настала су и у Србији и Црној Гори.152 Стварање свештеничких удружења било је извор многих сукоба и спорова између југословенске Владе и Ватикана. Бајт, Ламперт и Мерц, као руководиоци Ћирило-Методијевског друштва, били су, у јесен 1950. године, екскомуницирани због непослушности. Као одговор Владе, уследио је претрес управо отвореног Загребачког семеништа. Ухапшено је осамнаест 151 152

Д. Живојиновић, н. д, 311-312. Исто, 312-314; Р. Радић, н. д, 280-281.

50

семеништараца, а нешто касније ухапшена су и два професора, као и ректор семеништа.153 Пленум бискупске конференције одржан је у надбискупском двору у Загребу, септембра 1952. године, у најстрожој тајности. “Декларацијом о свештеничком удружењу” нису дозвољени (“Non licet”) рад и стварање свештеничких удружења. Власти су забраниле примену ових одлука, а бискупи који су и даље покушавали да их примењују били су кажњавани.154

153 154

Д. Живојиновић, н. д, 314-316. Р. Радић, н. д, 281.

51

2. РАСКИД ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА ВАТИКАНА И ЈУГОСЛАВИЈЕ 1952. ГОДИНЕ 2а. Нови спорови и сукоби Сукоби између Цркве и власти све су више добијали одређени облик. Комунистичка власт била је одлучна у својим настојањима да уклони Цркву из политичког живота, умањи њен утицај на вернике и ограничи везе са Ватиканом. Њена одлучност потицала је из намере за практичном потврдом марксистичких теоријских поставки, али још више из уверења да је Црква подстицала национализам и мржњу између Срба и Хрвата. Вера и национализам, удружени у Римокатоличкој цркви у земљи, представљали су велику опасност по режим и прокламовано начело “братства и јединства”. Требало је ослабити политичку моћ Цркве и свести њену улогу на обављање верских обреда.155 Економска база Цркве била је радикално измењена аграрном реформом, национализацијом и експропријацијом црквених поседа и имовине. Национализацијом школа, забраном веронауке у њима, издвајањем теолошких факултета из оквира универзитета156 и другим мерама, Римокатоличка црква уклоњена је из образовног система. Власт је, истовремено, иницирала и охрабривала стварање свештеничких удружења. Два основна разлога сукоба власти, Цркве и Ватикана, у читавом периоду до 1952. године, била су питања веронауке и свештеничких удружења. Треће спорно питање био је однос Ватикана и Цркве у земљи према Тршћанској кризи.157 Сукоби између Цркве и власти избијали су и због великог броја ухапшених и осуђених свештеника. Папски представници повремено су интервенисали због услова живота у затворима. Херли је, марта 1950. године, интервенисао код Министарства иностраних послова, тражећи да се побољшају услови живота затворених свештеника и да им се дозволи вршење верских обреда. Помоћник министра иностраних послова, Иво Вејвода, Д. Живојиновић, н. д, 296. Као последица заоштравања односа са Ватиканом, на састанку чланова Секретаријата ЦК КПЈ, чланова Политбироа ЦК КП Словеније и Хрватске, одржаном почетком 1952. године, одлучено је да се “пређе у офанзиву против Католичке цркве” и да се веронаука потпуно избаци из школа. Ударац који је погодио Римокатоличку цркву, одвајањем теолошких факултета из оквира универзитета у Љубљани и Загребу, није могао заобићи ни друге верске заједнице, па је тако дошло и до одвајања Богословског факултета из састава Београдског универзитета - Р. Радић, н. д, 186.

157 Исто, 287.

155 156

52

одбацио је ове оптужбе и упозорио регента да такав захтев представља мешање у унутрашње ствари ФНРЈ.158 Неспоразуми су избијали и око питања администрације упражњених бискупија, као и питања реорганизације појединих бискупија на граници између Италије и Југославије. Примери ријечке и задарске бискупије, жупа на Цресу и Лошињу, потврђивали су да је Ватикан настојао на очувању стања створеног након италијанске окупације и да није био спреман да прихвати територијалне промене до којих је дошло у току рата.159 Најзад, то се најбоље видело на питању Трста.

2б. Ватикан и Тршћанско питање Након повлачења Југословенске армије из Трста, у јуну 1945. године, успостављена је Савезничка војна управа у Трсту и на делу истарске обале са Пулом (зона А), док је у осталим крајевима остала југословенска управа (зона Б). Стварање Слободне територије Трста, у Паризу јула 1946. године, представљало је велики пораз ватиканске дипломатије и активности тршћанског бискупа Сантина, који су се свим силама залагали за решење Тршћанског питања у италијанском интересу.160 На конференцији у Лондону, маја 1952. године, владе великих сила донеле су одлуку да се управа у зони А преда Италији.161 Пред крај исте године, Ватикан је обновио стари спор са југословенском Владом око случаја надбискупа Степинца и Исто, 288; Д. Живојиновић, н. д, 318-319; Нунцијатура се, још 1947. године, обраћала Министарству иностраних послова поводом тешког положаја у коме се налазило 60-70 католичких свештеника у затвору у Старој Градишки. Наводило се да им је било забрањено да примају посете, да су им одузети бревири, крстови, бројанице и да им није било дозвољено да врше или присуствују верским обредима. Тешка ситуација била им је и у погледу хране, одеће, смештаја, вежбања, па је долазило и до смртних случајева. Умрли свештеници нису смели да приме последњу причест и нису били хришћански сахрањени. Министарство иностраних послова се, тим поводом, обратило Министарству правосуђа Хрватске ради добијања потребних података. Одговор је стигао из Министарства унутрашњих послова. У њему се наводило да се по питању посета не одступа од важећих прописа. Употреба молитвених предмета је дозвољена и они се не одузимају. У погледу хране и шетње свештеници су у истом положају као и други осуђеници. У случају смрти свештеника дозвољава се обављање верских обреда - Писмо Апостолске нунцијатуре у Београду, бр. 65/1/46 од 25. јуна 1947, Министарству иностраних послова; Писмо Министарства иностраних послова, Пов. бр.

411591 од 1. јула 1947, Министарству правосуђа Хрватске; Писмо Министарства унутрашњих послова, Пов. бр. 4266 од 7. октобра 1947, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан.

159 Д. Живојиновић, н. д, 319-320.

160 Исто, 119-127.

161 Исто, 497.

158

53

положаја Римокатоличке цркве, са циљем да се Југославија политички дискредитује и онемогући њена војно-стратешка сарадња са западним силама. Другим речима, стварани су предуслови за проиталијанско решење Тршћанског питања. Међутим, ово је пружило прилику Београду да узврати ударац - раскидом дипломатских односа.162 2в. Ослобођење надбискупа Степинца 1951. године Суђење и пресуда загребачком надбискупу изазвали су велико узбуђење у међународној јавности, где је судски процес, углавном, био схваћен као политички обрачун државе са најистакнутијим представником Римокатоличке цркве у земљи. Католички кругови у Европи и Америци тражили су да надбискуп буде ослобођен, а да се процес прогласи незаконитим. Спремност југословенске стране да са више пажње размотри захтеве за ослобођење Степинца показала се након сукоба са Совјетским Савезом, 1948. године. Постепеним приближавањем Југославије Западу пружила се прилика западним земљама, у првом реду Сједињеним Америчким Државама и њеној администрацији, да покрену питање надбискуповог ослобођења. Ватикан је заузео непопустљив став: сматрао је да је Степинац невин, његово држање у току рата исправно и да су неприхватљиве југословенске понуде да надбискуп, уколико би био ослобођен, напусти земљу. Једино решење било је да се Степинац врати својим дужностима. Имајући у виду овакву непопустљивост Ватикана, ослобођење надбискупа Степинца, у децембру 1951. године, представљало је једнострани чин и одлуку југословенске Владе. Према њој, он је пуштен из затвора у Лепоглави, а до истека рока условног ослобођења боравиће у свом месту рођења, Крашићу, недалеко од Загреба.163

2г. Прекид дипломатских односа 1952. године Ослобођењем надбискупа Степинца и његовим преласком из затвора у Лепоглави у родни Крашић, није дошло до смањења затегнутости између Ватикана и Југославије. Ватикан је био 162 163

Д. Бекић, н. д, 448. Д. Живојиновић, н. д, 328-351.

54

видно незадовољан таквим решењем.164 С друге стране, његов став и држање, нарочито у питању Трста, изазивало је све приметније незадовољство у врховима југословенског режима. Све је присутније било уверење да Ватикан и римокатоличка хијерархија делују против Југославије и њених интереса, а у корист Италије. Поред тога, југословенска Влада није крила своје нерасположење због деловања Силвија Одија, отправника послова Нунцијатуре у Београду, који је на том положају заменио бискупа Херлија. Одију се замерало због именовања нових бискупа, непријатељски расположених према режиму, извршених по налогу Ватикана. Оди је често путовао, био веома активан међу клером и сакупљао вести о приликама у земљи. Имао је велики утицај на београдског надбискупа Ујчића, који је вршио дужност председника Бискупских конференција Југославије. Власт је Одија оптуживала да је радио на разбијању свештеничких удружења и да се борио против увођења глагољице у истарске жупе, а штампа га је нападала због ширења неистина у иностранству о положају Римокатоличке цркве у Југославији.165 Едвард Кардељ је, као југословенски министар иностраних послова, у разговору са Одијем одржаном крајем јануара 1952. године, а поводом инцидента који се догодио љубљанском викарном бискупу Вовку у Новом Месту, изрекао мисао о корисности даљег одржавања дипломатских односа. Кардељ је у току разговора истакао да је, у знак добре воље, југословенска Влада “пустила на слободу окупаторског сарадника бившег надбискупа Степинца”. Међутим, у Ватикану је то схваћено као знак слабости, “као сигнал за појачавање анти-југословенске кампање и тражење привилегија за католички клер, које нема ниједан југословенски грађанин”. Догађај у Новом Месту био је, према Кардељу, упозорење клеру због његове противдржавне активности, доказ да народ, за разлику од режима, није био попустљив према Цркви. Кардељ је рекао да неспремност Ватикана да помаже лојалност клера према држави доводи у питање Званично саопштење о ослобођењу Степинца, објављено 5. децембра 1951. године у Београду, изазвало је праву буру у Ватикану. L’ Osservatore Romano је, у броју од 7. децембра, истакао да саопштење о ослобођењу “бившег надбискупа загребачког” показује да је државна власт преузела на себе овлашћења која јој нису припадала. Прелазак надбискупа у Крашић није се могао сматрати ослобођењем. У нападима на југословенски режим предњачила је, као и увек, La Civilta Cattolica, истичући да је југословенска власт само пребацила из једног у други затвор невино осуђеног човека Исто, 351-352.

165 Исто, 364-366; Frane Barbieri, Vjera je novac. Credo pod Petrovom kupolom, Zagreb, 1956, 324-325.

164

55

и саме дипломатске односе, који “у таквим условима само отежавају сређивање односа између Цркве и државе у Југославији”. Додао је да југословенско јавно мњење има утисак да политика Ватикана према Југославији често није вођена интересима Цркве, већ интересима “неких страних сила у Југославији”, мислећи на Италију.166 Јосип Броз је у говору, одржаном маја 1952. године у Зрењанину, упозорио да је много оних у редовима римокатоличког клера који су деловали против своје земље и народа и били агенти земље која је деловала против Југославије (назвао их је “римским коминформовцима”). Оштро је напао италијанског председника Владе, Де Гасперија, који у Тршћанском питању није желео да се среде односи са Југославијом, а главни помагач такве политике био је Ватикан.167 Нерасположење југословенског врха нарочито је појачан након Бискупске конференције у Загребу (23-25. септембар 1952) и њене одлуке о свештеничким удружењима. Надбискуп Ујчић је, у том погледу, тражио упутства из Ватикана, а Оди је, да би са себе отклонио сваку сумњу, напустио Југославију. Секретар Нунцијатуре пренео је Ујчићу упутство из Ватикана, према коме је Црква требало да се одупре претњама које су представљала свештеничка удружења. Полиција је, међутим, на основу бискупских бележака, сазнала за садржај овог упутства, а копије бележака појавиле су се и у штампи. Режим је, на тај начин, доД. Живојиновић, н. д, 366-367; Броз је, почетком априла 1952. године, у разговору са групом француских посланика потврдио овакав југословенски став. Истакао је да је покушај споразума са вишим католичким клером пропао, јер “то спречава Ватикан, који директно подржава Италију у њеним захтевима против ФНРЈ” - Исто, 369.

167 Исто, 369; Ватикан је одлучно одговорио на говор Броза и изјаве појединаца у Југославији. У напису који је 7. јула објавила La Civilta Cattolica, оштро је нападан југословенски режим, који је у унутрашњој политици и друштвеним превирањима намеравао да се користи и свештенством, због чега су стварана свештеничка удружења. Затим се указало на свеобухватан напад власти на Цркву, па се наводило ометање припреме свештеничког подмлатка, затварање верских школа, забрана веронауке у школама, велико сиромаштво свештеника (јер се помоћ пружала само онима који су сарађивали са режимом), ширење лажи о свештенству и напади у штампи, свакодневни напади на бискупе, забране клеру да преузимају жупе и бискупије, обављају проповеди, воде процесије и посећују светилишта, стварају верска удружења. Наведено је и скрнављење црквених предмета, забрана верницима у војсци да иду на мисе, уништавање верске штампе. Поменуто је, такође, да је у Југославији убијено или нестало 378 свештеника, док се око 200 налазило у затворима или на принудном раду. Свештеници су позивани на одслужење војног рока, а често пута су били пребијани и рањавани од стране нахушкане гомиле. На крају се закључује да све ово југословенски режим није сматрао прогоном Цркве, већ је упорно тврдио да она ужива пуну слободу у Југославији - Исто, 369-370.

166

56

био потврду својих навода да су став и држање југословенских бискупа одређивани из Ватикана.168 Након Бискупске конференције, уследили су оштри напади и осуде од стране југословенске власти. Штампа је Конференцију приказивала као дело Ватикана и Нунцијатуре, наводећи да је одржавање Конференције било у супротности са законом. Броз је у говору, одржаном 8. октобра у Ранковићеву (данашње Краљево), изјавио да Ватикан улаже огромне напоре да дискредитује Југославију у земљама од којих је она тражила помоћ. Као одговор на то, L’ Osservatore Romano је, у броју од 10. октобра, упозорио да Брозов говор представља покушај да се Цркви припише одговорност комунистичког режима.169 Сукоб се убрзано ближио свом расплету. Алеш Беблер је, 1. новембра, у име југословенске Владе, уручио Одију протестну ноту због мешања Ватикана у унутрашње ствари Југославије.170 На Шестом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаваном од 2. до 7. новембра 1952. у Загребу, Броз се, у свом реферату, осврнуо и на Ватикан, па је поновио своје раније оптужбе. Борба је, истовремено, покренула серију напада на Ватикан у југословенској штампи. С друге стране, одговор Свете Столице на ноту од 1. новембра није стизао. Ватикан је, уместо тога, на југословенски Дан републике, 29. новембра, објавио листу имена нових кардинала, на којој се нашло и име надбискупа Степинца.171 Са Конференције је упућена представка Брозу, потписана од стране двадесет присутних бискупа. У њој епископат, уз осврт на положај и невоље Римокатоличке цркве у Југославији, углавном понавља раније своје захтеве - Исто, 371-372.

169 Исто, 372.

170 Исто, 373; Протестовало се због “neprihvatljivog miješanja Vatikana i njegovih predstavnika u Jugoslaviji u odnose države i Crkve” - Д. Бекић, н. д, 448.

171 Именовање Степинца за кардинала није било никаква новост, и тешко да је југословенска Влада била изненађена оваквим кораком Ватикана. Наиме, амбасадор Младен Ивековић је, још децембра 1947. године, јављао Министарству иностраних послова из Рима о информацијама да ће се 25. децембра састати консисториј кардинала и да ће се том приликом поставити нови кардинали, међу њима и Степинац. Овакве информације, које су кружиле нарочито по новинарским круговима, потврдио је и секретар Посланства при Светој Столици, Габричевић, у извештају који је поводом приближавања Божићног консисторијума упутио Министарству, али их није сматрао вероватним. Амбасадор Шакота је, почетком фебруара 1948. из Париза јавио Министарству о вести коју Le Monde доноси, а према којој би и Степинац требало да буде промовисан за кардинала на Ускрс 1948. године. Тим поводом, Министарство се обратило Посланству при Ватикану, тражећи да се ова вест провери. Габричевић је у одговору јављао да је вест Monde-a највероватније преузета из римског дневника La Repubblica d’ Italia, а ако није, онда и даље није вероватна - Телеграм Ивековића, Стр. пов. бр. 42 од 11. децембра 1947, Министарству иностраних послова; Извештај Бранимира Габричевића, Пов. бр. 87 од 17. децембра 1947, Министарству иностраних послова; 168

57

Југословенска штампа одмах је одговорила на ову срачунату увреду, а одговор власти уследио је половином децембра. У међувремену, стигла је и изјава кентерберијског надбискупа, према којој је режим у Југославији прогонио Православну и Католичку цркву. Био је то део притиска црквених кругова на британску Владу да откаже Брозову посету Лондону. Броз је, у разговору са амбасадором Аленом, 14. децембра, рекао да су се односи са Ватиканом толико погоршали да је југословенска Влада одлучила да Оди буде persona non grata.172 Броз је у говору, одржаном 16. децембра у Смедеревској Паланци, оштро осудио Ватикан и Римокатоличку цркву, који су упорно одбацивали Владине поруке помирења. Поновио је повезаност ватиканске и италијанске “империјалистичке” политике, а осврнуо се и на унапређење Степинца у кардинала. Нагласио је да Степинац не може бити устоличен у Загребу, већ једино у Риму, након чега се више неће моћи вратити у Хрватску. Беблер је већ сутрадан, 17. децембра 1952. године, уручио Одију ноту са захтевом за повлачење ватиканске мисије из Југославије, чиме су односи формално били прекинути. Оди је истог дана упутио Министарству иностраних послова одговор Свете Столице на југословенску ноту од 1. новембра. Папина нота је, међутим, враћена Нунцијатури неотворена. Министарство је одбило да је прими јер су односи били прекинути.173 Оди је напустио Београд 27. децембра 1952. године.174 Телеграм Шакоте, Пов. бр. 440 од 3. фебруара 1948, Министарству иностраних послова; Писмо Бранимира габричевића, Пов. Бр. 12 од 12. фебруара 1948, Министарству иностраних послова - А СМИП, Ватикан.

172 Д. Живојиновић, н. д, 374-377.

173 Д. Бекић сматра да је Министарство враћањем ноте направило грешку, јер се папин непомирљиви одговор могао искористити за најаву раскида. Међутим, Бекић ово своје уверење заснива на податку да је папина нота стигла 15. децембра, пре прекида дипломатских односа - Д. Бекић, н. д, 449.

174 Д. Живојиновић, н. д, 378-382; Све ово наишло је на очекивани одјек у италијанској штампи. Саветник југословенске амбасаде у Италији, Далибор Солдатић, упутио је, 6. фебруара 1953. године, Државном секретаријату за иностране послове акт са копијом извештаја саветника за штампу Фотића, “О pisanju italijanske štampe povodom antijugoslovenske kampanje Vatikana, u periodu od 25. novembra 1952 do 1. februara 1953”, у прилогу. Према извештају, кампања италијанске штампе имала је изразито ватиканско обележје и углавном је третирала два догађаја: а) именовање Степинца за кардинала и прекид односа између Југославије и Ватикана, б) наставак пропаганде против посете Броза Великој Британији. Прекид дипломатских односа тумачен је као још један пример нетрпељивости комунистичког режима према Цркви. Занимљиво је то да је L’ Osservatore Romano о прекиду дао само једну малу вест, док су листови као Il Popolo, Quottidiano, Il Popolo di Roma у ствари тумачили став Ватикана - Писмо Далибора Солдатића, Пов. Бр. 77/53 од 6. фебруара 1953, Државном секретаријату за иностране послове. У прилогу копија извештаја Фотића - А СМИП, Ватикан.

58

3.1. ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ 1952-1966. ГОДИНЕ Ослањање Југославије на западну економску и војну помоћ наставило се и у току 1952, а и каснијих година. Трипартитна (америчка, британска и француска) економска помоћ Југославији је октобра 1952. продужена на период од 1. јула 1952. до 30. јуна 1953. године. С друге стране, и даље је остајало нерешено питање Слободне територије Трста. Југославија се оштро супротставила одлуци великих сила из маја 1952. године, да се управа у зони А преда Италији. Предложила је интернационализацију града Трста и прикључење словеначког залеђа Југославији. Тршћанска криза достигла је врхунац у октобру 1953, концентрацијом војски са обе стране. Споразум је, најзад, постигнут октобра 1954. године у Лондону. Према њему, читава ранија зона Б и део зоне А дати су Југославији, док је преостали део припао Италији. У Трсту је успостављена слободна лука.175 Смиривањем прилика на грчко-југословенској граници, створени су услови за развијање економских односа између Грчке и Југославије у току 1950. и 1951. године. Текао је и процес приближавања Турској, тако да су Југославија, Грчка и Турска, фебруара 1953. године у Анкари, потписале уговор о пријатељству и сарадњи. Допунски споразум закључен је новембра у Београду, а уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи (Балкански пакт) закључен је 9. августа 1954. године на Бледу. Међутим, овај савез трију земаља је, због промењеног међународног положаја Југославије после 1955. и грчко-турског сукоба око Кипра, брзо изгубио свој значај.176 Сређивање односа са Совјетским Савезом и источноевропским земљама постало је могуће после Стаљинове смрти, марта 1953. године. Почело је разменом амбасадора и сређивањем стања на границама, а наставило се обнављањем економских, културних и спортских веза између Југославије и других социјалистичких земаља. Антијугословенска пропаганда у источноевропским државама престала је крајем 1954. године, када су обустављени листови југословенске политичке емиграције и растурене њене организације. Совјетска делегација, на челу са Никитом Сергејевичем Хрушчовим, првим секретаром Централног комитета Партије, боравила је, од 26. маја до 3. јуна 1955.

175 176

Б. Петрановић, Историја ..., 496-498. Исто, 499-500.

59

године, у Београду. Београдска декларација, којом су дефинисани односи између две државе, потписана је 2. јуна. Информациони биро комунистичких и радничких партија распуштен је априла 1956. године. Броз је, јуна исте године, узвратио посету Совјетском Савезу. Том приликом потписана је тзв. Московска изјава (Декларација о односима између Савеза комуниста Југославије и Комунистичке партије Совјетског Савеза).177 Југославија је, крајем 1957. године, затражила обустављање америчке војне помоћи и посветила се редовној економској размени. Била је то последица промена у међународним односима. Односи са овом државом на кратко су се погоршали за време Кубанске кризе (1962. године), када су југословенски бродови и роба за Кубу били бојкотовани у америчким пристаништима, а Југославији била ограничена могућност за добијање кредита. Броз је, међутим, октобра 1963. године посетио Америку и сусрео се, у Вашингтону, са америчким председником Џоном Кенедијем. Југославија је већ следећег месеца, према одлуци америчког Конгреса, задржала третман најповлашћеније нације.178 Међународни положај Југославије овог периода обележила је политика “активне мирољубиве коегзистенције”. Југославија је, налазећи се између два блока, две интересне сфере, изабрала трећи пут - несврстаност, и од 1954. године постала стециште државника који су ударили темеље таквој политици. Броз, Нехру и Насер су, јула 1956. на Брионима, усвојили декларацију у којој је осуђивана блоковска подела света и политика доминације. Прва конференција несврстаних земаља одржана је септембра 1961. године у Београду, а друга три године касније, октобра 1964. у Каиру. Међутим, акциони програм мењања света није ишао даље од захтева за трговинским олакшицама и економском помоћи неразвијеним земљама и земљама у развоју.179 Унутрашње промене до којих је дошло у току 1950-1952, потврђене су Уставним законом о основама друштвеног и политичког уређења Југославије, од јануара 1953. године, и уставним законима република, донетим у првој половини исте године. Савезна и републичке владе биле су укинуте, а уведена Извршна већа. Министарства су замењена државним и републичким Секретаријатима извршних већа. Народна скупштина била је реор177 178 179

Исто, 503-506. Исто, 558. Исто, 559-564.

60

ганизована, а предвиђена је и установа председника Републике. За првог председника изабран је Броз.180 После Шестог конгреса Партије из 1952. године, појавила су се струјања која одударају од ранијег монолитног карактера. Слободнија схватања и тумачења друштвено-политичких појава била су све присутнија. У нападима на карактер Партије и морал владајућег слоја нарочито се истицао члан Извршног комитета Централног комитета, Милован Ђилас, и то низом чланака у Борби и часопису Нова мисао, објављеним у току 1953. године. Његова иступања довела су до Трећег ванредног пленума Централног комитета, у јануару 1954, на коме је Ђилас означен као главни носилац антисоцијалистичких појава. Био је искључен из Централног комитета и удаљен са свих осталих функција у Партији.181 Завођењем самоуправљања, 1950-1954. године, држава није била потиснута из привреде. Самоуправни систем креиран је од стране државног (партијског) врха, па је држава (Партија) и даље одлучивала о битним привредним питањима. Савез комуниста Југославије поклонио је већу пажњу развитку самоуправљања након догађаја у Мађарској и Пољској, из јесени 1956. године, и са дестаљинизацијом у Совјетском Савезу.

Исто, 525-526. Исто, 533-534; Нешто касније, јануара 1955. године у Београду, одржано је суђење Ђиласу и Владимиру Дедијеру, због изјава датих иностраној штампи, које су окарактерисане као кривично дело непријатељске пропаганде. Обојица су били “опоменути” затворским казнама од осамнаест месеци, условно на три године, за Ђиласа, односно шест месеци, условно на две године, за Дедијера. Друго суђење Ђиласу одржано је децембра 1956. године. Повод су биле Ђиласове оптужбе у иностраној штампи на рачун југословенске Владе, а због њене одлуке да се у Савету безбедности, поводом совјетске оружане интервенције у Мађарској (у јесен 1956), уздржи од гласања. Ђилас је осуђен на казну затвора од три године. Треће суђење одржано је октобра 1957. године у Сремској Митровици, где се Ђилас налазио на одслужењу казне. Повод је био објављивање књиге “Нова класа - једна анализа комунистичког система”. Био је то, према речима енглеског публицисте Едварда Кренкшоуа, “политички динамит, који у парампарчад разбија теоријско оправдање комунизма...”. Ђиласу је казна продужена на девет година затвора, ограничена су му поједина грађанска права и одузета југословенска одликовања. Ђилас је 1961. пуштен на условну слободу, а већ му је 1962. године одржано четврто суђење, због књиге “Сусрети са Стаљином”, у којој је он по наводима оптужнице изнео низ поверљивих података о односима између Југославије, Совјетског Савеза и појединих балканских земаља, који су искоришћени за непријатељску пропаганду против Југославије. Укинувши му условни отпуст, суд је Ђиласу изрекао јединствену казну строгог затвора у трајању од тринаест година. Помилован је решењем председника Републике, од децембра 1967. године - Ј. Хрнчевић, н. д, 219-224.

180 181

61

Нови Устав, којим је прокламован јединствен друштвеноекономски положај свих радних људи, усвојен је на седници Савезне народне скупштине, априла 1963. године. Први пут је било утврђено и место друштвено-политичких организација у политичком систему: Савеза комуниста Југославије, Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ), Савеза синдиката и других. Промењен је назив државе, која је постала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Савезну народну скупштину сачињавало је пет већа. За председника Скупштине изабран је Едвард Кардељ. Одвојена је функција председника Републике од функције председника Савезног извршног већа. Председник Републике бирао се на четири године, уз највише два мандата, с тим што се ова одредба није односила на првог председника, Јосипа Броза. Осми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је децембра 1964. године. Први пут после рата отворено је национално питање.182 Броз је, половином 1966. године, уклонио са политичке сцене Александра Ранковића, другог човека у држави и шефа Службе државне безбедности.183

Исто, 545-546. На основу Брозових оптужби, Извршни комитет Централног комитета Савеза комуниста Југославије је, 16. јуна, донео одлуку да се испита рад Службе државне безбедности. Четврти (Брионски) пленум, одржан 1. јула 1966. године, искључио је из Централног комитета Светислава Стефановића, државног секретара за унутрашње послове, док је Ранковић поднео оставку на чланство у Централном комитету и на положај потпредседника Југославије - Исто, 571-572.

182 183

62

3.2. ТАЈНИ КОНТАКТИ И ПРЕГОВОРИ 3.2а. Југословенска власт и Римокатоличка црква 1953-1958. године Неколико недеља након прекида дипломатских односа, 8. јануара 1953. године, дошло је до састанка Броза и представника римокатоличког епископата на челу са београдским надбискупом Ујчићем.184 Разговор о могућностима налажења некаквог modus vivendi између Цркве и државе вођен је на Брозову иницијативу, и након њега је објављено обавештење да ће обе стране именовати представнике у заједничку комисију која је требало да припреми нацрт споразума. Надбискуп Ујчић и бискупи присутни на овом састанку разматрали су Брозов предлог крајем јануара у Загребу. Преовладало је мишљење да су сусрет и одлука о стварању заједничке комисије били пропагандни корак од стране режима, али је Ујчић ипак предложио представнике комисије са стране Цркве. Тардини је, средином фебруара 1953. године, упутио писмо београдском надбискупу, у коме је истакао да једино Света Столица има право да закључује споразуме са владама других држава, као и да је Ватикан спреман да преговара уколико југословенска Влада изрази спремност да поштује права Цркве.185 Борба је, у броју од 12. фебруара 1953. године, објавила нацрт Закона о правном положају верских заједница у Југославији. Нацрт је предвиђао једнак положај свих верских заједница пред законом. Верске активности, церемоније и образовање, били су ограничени одредбама и прописима у интересу јавног реда. Што се тиче образовања, било је предвиђено да наставу у школама обављају лаици и да се она темељи искључиво на научним достигнућима. Верска настава могла се обављати у црквама уз сагласност родитеља и детета (ако је оно способно да се изјасни). Могла су се оснивати семеништа за образовање свештеника, под условом да не делују противно Уставу и законима. Прилози за верске потребе могли су се прикупљати једино уз сагласност локалних власти. Све верске заједнице морале су да буду региПоред надбискупа Ујчића, били су присутни и бискупи Акшамовић, Салис-Севис, Лах, Вовк, Алауповић и Бурић - Р. Радић, н. д, 292.

185 Писмо је брзо дошло у руке полиције, а Борба је 23. фебруара објавила факсимил писма, испустивши део у коме је истицана спремност Ватикана на преговоре. L’ Osservatore Romano је, крајем фебруара, одговорио на ово, истичући да југословенска Влада жели да прикрије став Ватикана - Д. Живојиновић, н. д, 405-407.

184

63

строване у Министарству унутрашњих послова. Комисија, састављена од представника хијерархије и представника Владе, на челу са Борисом Крајгером, састала се истог дана када је нацрт Закона објављен, 12. фебруара у Загребу. Представници хијерархије били су јако незадовољни одредбама Закона, посебно оним које су се тицале образовања, скупљања прилога и овлашћења Министарства унутрашњих послова у погледу црквених активности.186 С друге стране, настојања Владе и Броза ка постизању споразума била су, у великој мери, подстакнута предстојећом посетом Броза Великој Британији.187 Преговори су прекинути крајем априла. Бискупи су се изјаснили да не могу прихватити Закон као добро решење односа између Цркве и државе.188 Закон о верским заједницама усвојен је 22. маја 1953. годи189 не. Други пленум Централног комитета Савеза комуниста Југославије, на коме се разматрало о спровођењу одлука Шестог конгреса, одржан је крајем јуна 1953. године на Брионима. Одлуке, донете том приликом, да се учини крај пасивности комуниста и да се доследно спроводи партијска политика, довеле су до новог заоштравања сукоба са Римокатоличком црквом. Сукоб је почео најпре у Далмацији, због отпора бискупа Пушића, Бонефачића и Франића стварању свештеничких удружења, да би се ускоро проширио и на Босну и Херцеговину. Нападима гомиле били су изложени викарни бискуп мостарски Андрија Мајић и бискуп бањалучки Драгутин Челик.190 Са заоштравањем Тршћанске кризе, Влада је привремено гурнула у позадину решавање спора са Црквом. Догађаји око Трста 1953-1954. били су прилика да и римокатоличка хијерархија докаже свој патриотизам. Бискуп Салис-Севис је, октобра 1953. године, упутио писмо Бакарићу, у коме је, у своје и у име осталих прелата у Хрватској, изразио пуну подршку југословенИсто, 407. До ње је дошло у марту 1953. године, и том је приликом Броз наишао на уверавања да Запад, и након Стаљинове смрти, подржава Југославију - Исто, 407-408.

188 Р. Радић, н. д, 293.

189 У расправи приликом доношења Закона у Скупштини, Александар Ранковић, тада министар унутрашњих послова, оштро је осудио Ватикан због мешања у унутрашња питања Југославије, и као доказ навео Тардинијево писмо Ујчићу - Д. Живојиновић, н. д, 409.

190 Исто, 409-410; Напади нису заобишли ни представнике Српске православне цркве - митрополита дабробосанског и администратора Зворничко-тузланске епархије Нектарија и епископа бањалучког Василија - В. Ђурић Мишина, Летопис ..., I, 203-209.

186 187

64

ској Влади у тршћанском спору. Бискуп Акшамовић јавно је подржао југословенски став, и са осталим грађанима учествовао у демонстрацијама на улицама Ђакова.191 Након коначног решења Тршћанског питања, у октобру 1954. године, све су чешћи били гласови о настојањима југословенске Владе и Ватикана да обнове дипломатске односе. Помињали су се и тајни преговори. На састанку Бакарића и Шепера, загребачког надбискупа коадјутора, до кога је дошло почетком децембра, нису разматрана шира питања односа државе и Цркве.192 Споразум није био постигнут, али је било договорено да се разговори наставе. Постојало је уверење да је Бакарић био овлашћен од стране Владе да води разговоре о спорним питањима. Пре него што је постављен за надбискупа Милана, Монтини је, у разговору са француским амбасадором у Ватикану, признао да преговори, који се воде путем необичних канала, нису уродили плодом. Главни разлог за то био је предлог југословенске стране да Ватикан, у циљу вођења формалних преговора, упути у Београд апостолског изасланика који би био југословенски држављанин. У Ватикану су, међутим, захтевали да он буде странац.193 Милоје Дилпарић, секретар Савезне комисије за верска питања, доставио је, априла 1956. године, Државном секретаријату за иностране послове меморандум о ватиканској пропаганди против Југославије за период од октобра 1955. до марта 1956. године. У меморандуму се наводи да је Ватикан, као и раније, развијао систематску и сталну пропагандну акцију против Југославије, као и да многе стране новинске агенције и листови преносе вести Радио Ватикана. Помирљиви потези југословенске Владе, као што су условно ослобађање мостарског бискупа Чуле, у октобру 1955. године, помиловање више свештеника поводом 29. Новембра и Нове године, нису наишли на повољне коментаре Ватикана. Радио Ватикан, у емисији од 30. новембра 1955. године, јавља вест да је више свештеника амнестирано поводом Д. Живојиновић, н. д, 412-413. Фрањо Шепер, школски друг и једно време лични секретар надбискупа Степинца, именован је, 21. септембра 1954. године у Загребу, у највећој тајности, за надбискупа коадјутора загребачке надбискупије. Неизлечива болест од које је боловао Степинац, стално погоршавање његовог здравља и немогућност да из Крашића обавља послове дијецезе, уверили су Ватикан да је његова улога мученика за Цркву завршена. Степинац је постепено одлазио у сенку, проводећи последње дане заборављен од оних који су га некада величали. Умро је непокретан, фебруара 1960. године. Сахрањен је у Катедрали у Загребу - Исто, 401-404.

193 Исто, 417-418.

191 192

65

десетогодишњице Републике, уз коментар: “Ко зна шта су ти јадни људи морали потписати да би могли изаћи из тамнице...”. Предмет нарочито оштрог напада католичке пропаганде била су свештеничка удружења. Deutsche Zeitung und Wirtschaftzeitung је, 16. септембра 1955. године, објавио чланак “Црква у Југославији”, у коме се наводи да се и југословенски режим, као и друге комунистичке владе, користи свештеничким удружењима, на чијим су челима махом били “отпадници-свештеници”. Ватикан је нарочиту осетљивост показивао према утицају на омладину. L’ Osservatore Romano, у броју од 16. октобра, јавља о великом притиску власти на Цркву, са циљем да се младима одузме верско осећање а Црква лиши свештеничког подмлатка. Наводе се и напади на семеништа: у Ријеци су ухапшена четири нова свештеника, а семениште је затворено на пет година. Исповедање вере било је, такође, под присмотром власти, а Црква је ометана тешким порезима и административним мерама. Сличну вест, према којој су свештеници због високих пореза “присиљени да живе у великој беди”, објавила је и АФФ, преносећи наводе Радио Ватикана из јануара 1956. године. Ватиканска пропаганда је тврдила и то да у Југославији нема католичке штампе. У Меморандуму се одбацују све наведене оптужбе.194 До новог заоштравања односа између власти и Римокатоличке цркве у земљи дошло је почетком 1956. године. Први сукоби избили су јануара у Загребу, због одржавања позоришне представе са врло увредљивим садржајем за Цркву. У штампи се, у току фебруара, појавио велики број оптужби на рачун клера, због најразноврснијих преступа. Притисак власти на Цркву потврђен је и у изјавама представника режима у току наредних месеци. Светислав Стефановић, министар унутрашњих послова је, у свом говору у Скупштини, марта 1956. године, упутио оптужбе на рачун хијерархије, која је за свој отпор налажењу решења добијала подстицај из иностранства, нарочито из Ватикана. Бакарић је, на пленуму Централног комитета омладине Хрватске, у априлу, говорио о постепеном потискивању вере из живота људи, о одступању Цркве, свештенства и његовог штетУ Југославији је радило двадесет верских школа: три теолошка факултета, пет виших богословских школа и дванаест средњих верских школа. За верску штампу наводи се да редовно излази, а поред месечника појединих надбискупија штампају се и календари, разне верске књиге и молитвеници - Писмо Милоја Дилпарића, Пов. бр.73 од 7. априла 1956, Државном секретаријату за иностране послове. У прилогу меморандум Ватиканска пропаганда против Југославије, од 3. априла 1956. године - А СМИП, Ватикан.

194

66

ног утицаја из политичког живота. Ранковић је, у говору у Народној скупштини, крајем јуна, упозорио на мешање Цркве у унутрашње послове земље. Успостављање нормалних односа условио је избацивањем политичких садржаја из верског живота. Најоштрије речи биле су упућене на рачун Ватикана. Решеност режима да потврди своје оптужбе о антидржавној делатности Цркве показала се почетком августа, када је објављена вест о суђењу и пресудама професорима и студентима теолошког семеништа у Сплиту. Оптуженима су изречене краће временске казне затвора, а семениште је било затворено на пет година. До новог сукоба дошло је због одлуке савезног јавног тужиоца од 6. августа, да забрани објављивање и растурање Апостолског писма од 29. јуна 1956. године, упућеног бискупима и католичким верницима у источној Европи.195 Након догађаја до којих је дошло у Пољској и Мађарској, у лето и јесен 1956. године, незаобилазно је било помирљивије држање обе стране. Побуна у Пољској, догађаји и совјетска оружана интервенција у Мађарској били су јасно упозорење југословенском режиму, који је морао да уложи знатне напоре за отклањање евентуалних последица по Југославију. Црква, у таквим околностима, није имала намеру да преговара са режимом. Како је, средином 1957. године, истакао представник београдске надбискупије у разговору са представницима америчке амбасаде, југословенски режим није променио свој став, али је његова снага била знатно ослабљена, па је и положај Цркве постао подношљивији. Када се, према речима представника надбискупије, постигне споразум са режимом, Црква ће тражити да предмет договора не буде само модус вивенди, већ да морају бити разматрана и друга важна питања, попут верског образовања у школама, жупних школа итд.196 Спремност режима на попустљивију политику потврђена је следеће, 1958. године, дозволама прелатима да посете Ватикан и групи римокатоличких свештеника да посети светилиште у Лурду.197 Папа Пије XII умро је 9. октобра 1958. године. Његовом смрћу, са политичке и верске сцене нестао је велики непријатељ комунизма и свега што је било у вези са њим. Ступањем на папски престо кардинала Ронкалија, под именом Јована XXIII, очекивао се заокрет у политици Свете Столице, ублажавање става Д. Живојиновић, н. д, 420-423. Исто, 424-426.

197 Надбискуп коадјутор загребачки Шепер и љубљански бискуп Вовк путовали су у Ватикан у пролеће и лето, а на јесен је путовао и надбискуп Ујчић - Исто, 428.

195 196

67

према комунистичким земљама и сређивање положаја Римокатоличке цркве у њима. Ипак, за значајније иницијативе Цркве и југословенског режима требало је да прође још неко време.198 3.2б. Промене у Ватикану за време Јована XXIII (1958-1963) и Павла VI (1963-1978) Брзи друштвено-економски преображај савременог света, општа секуларизација модерног човека, развијање свести о плурализму политичких, друштвених, економских и културних облика и религиозних израза, доводили су Римокатоличку цркву у све тежу кризу, рушећи њен углед и традиционални друштвени положај. Нови односи између државе и Цркве успостављени су и у капиталистичким и у социјалистичким земљама. Црква је изгубила бројне друштвене функције, монопол над одгојем, образовањем, културном делатношћу. Постојећа црквена структура била је у раскораку са тежњама за обновом Цркве у модернијем духу. Папа Јован XXIII видео је излаз из кризе у потреби осавремењивања Цркве. Он је борбу у овом правцу водио на два колосека - превладавањем унутрашње кризе у Цркви њеном реформом, и отварањем Цркве према модерном друштву и њеним укључивањем у општи развој савременог света. Крај периода наглашеног конзерватизма у ставовима Римокатоличке цркве према актуелним социјалним питањима означила је енциклика “Mater et magistra”, од 15. маја 1961. године, која се није изричито супротстављала марксистичком концепту друштва. Црква више не наступа фронтално против комунизма. Папа је Други ватикански концил најавио свега три месеца по свом избору. У инаугуралном говору, којим је 11. новембра 1961. године отворио његово прво заседање, указао је, пре свега, на потребу усклађивања Цркве са модерним светом. Своју енциклику “Pacem in terris” папа је посветио питању светског мира, хладног рата и општег разоружања. Енциклика није била упућена само бискупима, већ свим људима добре воље. Папа је први пут енциклику свечано потписивао пред телевизијским камерама, 9. априла 1963. године. По први пут је папина енциклика, преведена на руски језик, стигла у Москву.199 Исто, 430-432.

Vjekoslav Cvrlje, Vatikan u suvremenom svijetu, Zagreb, 1980, 63-96 (у даљем тексту: В. Цврље, н. д).

198 199

68

Јован XXIII умро је јуна 1963. године. Наследио га је кардинал Монтини, дотадашњи надбискуп Милана, узевши име Павле VI. Нови папа имао је велико дипломатско и животно искуство. Као искусан државник, темељно је познавао међународне проблеме. На дипломатско-политичком плану ниједан папа пре њега није био тако активан и имао толико сусрета са шефовима држава и влада и другим личностима из света дипломатије, политике, културе, науке, уметности и спорта. Непрекидно је апеловао за мир, па је, 4. октобра 1965. године, о проблему светског мира говорио и са трибине Уједињених нација у Њујорку. У управљању Црквом био је умерен и опрезан, спроводио је њен “дозирани aggiornamento”. Ово је нарочито дошло до изражаја на преостала три заседања Другог ватиканског концила, одржаних за време његовог понтификата.200 Римокатоличка црква остала је значајна морална и духовна сила и утицајан међународни фактор. Веће учествовање Ватикана и Цркве у решавању проблема савременог света означено је и кроз нову социјално-политичку доктрину, изложену у папиној енциклици “Populorum progressio” од 26. марта 1967. године, која, у ствари, представља даље развијање идеја Јована XXIII.201 Најзад, период папинства Павла VI обележен је и сређивањем односа са многим социјалистичким земљама. Између осталих, и са Југославијом.

3.2в. Први контакти и преговори До првих непосредних контаката две стране дошло је 1962. године. Иницијатива је потекла од тадашњег миланског надбискупа а будућег папе, кардинала Монтинија. Монтини, као један од најближих сарадника папе Јована XXIII, пратио је, с нарочитом пажњом, унутрашњу и међународну политику Југославије, и интересовао се за положај Римокатоличке цркве у њој. Сазревањем услова за међусобно сређивање односа, милански надбискуп почео је да тражи везу са југословенским представницима. Он је успоставио контакт са Вјекославом Цврљем, генералним конзулом у Милану, посредством својих пријатеља, католичких политичара и јавних радника - судије Уставног суда Италије професора Николе Јегера, потпредседника Градског већа МилаДруги ватикански концил имао је четири заседања, која су с прекидима трајала више од три године - од 11. октобра 1962. до 8. децембра 1965. године - Исто, 155.

201 Исто, 107-166.

200

69

на Луиђија Меде, и директора Института за међународну политику професора Ђиролама Басанија.202 Монтини и Цврље срели су се неколико пута у току 1962. године. Монтини је показивао велико интересовање за односе између државе и Цркве у Југославији и желео је да проучава те односе. Добио је југословенски Устав и Закон о правном положају верских заједница. Могућност обнављања југословенско-ватиканских односа наслућивала се већ у тим разговорима. Монтини је своје идеје о могућим неформалним контактима југословенских и ватиканских представника преносио католичким политичарима и заинтересованим круговима у самом Ватикану. У том смислу, лично је интервенисао код папе Јована, упознавши га са својим ставом и иницијативом, што је папа одобрио.203 До првих неформалних разговора између представника Свете Столице и Југославије дошло је посредовањем Николе Јегера. Југословенски амбасадор у Риму, Иво Вејвода, имао је почетком 1963. године, по свом повратку из Београда, два разговора са Јегером, који се интересовао за контакте између југословенских представника и представника Ватикана. Вејвода му је одговорио да такав контакт још увек није био успостављен, јер Нунцијатура није представљала неутралан терен, није био договорен ниво, а десио се и злочин у Бону у организацији свештеника Медића (усташка штампа лансирала је вест да је папски представник интервенисао за ослобођење Медића).204 Предложио је да би најбоље било да се састанак одржи код Јегера, а да се ниво одреди у зависности од ватиканских представника. Јегер га је, убрзо након тога, известио да је предложио Ватикану незваничан и поверљив разговор који би се састојао у размени мишљења, а одржао би се половином маја, на нивоу подсекретара Агостина Казаролија и саветника амбасаде Николе Мандића. Папа и Ћићоњани били су обавештени о свему. Јегер је инсистирао на томе да Југославија буде прва социјалистичка земља са којом би Вјекослав Цврље је, поред разних дипломатско-конзуларних дужности у иностранству, радио и у Државном секретаријату за иностране послове, а у Хрватској је обављао и дужности републичког секретара за информације, као и председника Комисије за верска питања Извршног већа Сабора - Darko Stuparić, Diplomati izvan protokola, Zagreb, 1978, 315 (у даљем тексту: Д. Ступарић, н. д).

203 Исто, 324-325; В. Цврље, н. д, 113.

204 Реч је о терористичком нападу на зграду југословенске амбасаде у Бону и убиству домара, 1962. године. Свештеник Медић, који је у овоме учествовао, осуђен је, 1964, на четири године затвора - Милан Булајић, Разбијање југословенске државе 1991/1992 - Злочин против мира. Одговорност Ватикана и Њемачке, Београд, 1994, 127.

202

70

Света Столица успоставила односе, али је избегао директан одговор на питање да ли је то и мишљење Ватикана. Истакао је да на држање хијерархије у Југославији не би требало гледати као на став Ватикана. Сугерисао је да би југословенска страна требало да затражи именовање бискупа у сагласности са Владом, јер она мора бити сигурна у лојалност хијерархије. На крају је изјавио да је он лично дао анализу оних делова југословенског Устава који се односе на слободу вероисповести и односе између Цркве и државе, и доставио је папином секретару Каповилију.205 Прелиминарно-информативна фаза разговора између Мандића и Казаролија започела је 23. маја 1963. године. Обављено је више разговора, који су послужили бољем сагледавању фактичког стања и у којима су обе стране изнеле спорна питања. Стање односа Југославија-Ватикан-Римокатоличка црква и могућности њиховог даљег развоја били су предмет разматрања на седницама Савезне комисије за верска питања, од 25. новембра и 13. децембра 1963. године. Истакнуто је да читав низ поступака Ватикана према Југославији указује на жељу папе за што скоријом нормализацијом односа: његове изјаве амбасадору да жели побољшање међусобних односа, позитивни кораци приликом Брозове посете Латинској Америци, упућивање папине златне споменице Брозу, изјава саучешћа поводом земљотреса у Скопљу, јавни говор и прилог пострадалима, препорука Каритасу да их што више помогне, позитивно држање L’ Osservatore Romano-a и Радио Ватикана према Југославији, препорука бискупима да сарађују са југословенским властима. Папа је дао и писмену инструкцију Казаролију за последњи разговор са Мандићем. Међутим, у Ватикану и извесним црквеним круговима у иностранству, “извесни фактори делују и у супротном правцу”. Ватикан, сређивањем односа, жели да ојача положај Римокатоличке цркве у земљи и обезбеди боље услове за њено деловање, припреми терен за евентуално сређивање односа са другим социјалистичким земљама, појача своје везе са несврстаним земљама, ублажи тешкоће на које Црква наилази у свету, а присутни су и италијански национални интереси. Предности за Југославију биле би следеће: пружање подршке позитивним кретањима Цркве у свету и умеренијим снагама и тенденцијама у ватиканској политици, у извесној мери неутралисање активности реакционарних католичких кругова у Ватикану и свету, Белешка начелника II управе Савезног секретаријата за иностране послове Љуба Дрндића, Пов. бр. 415528 од 27. маја 1963. године - А СМИП, Ватикан.

205

71

допринос бољем разумевању југословенске политике, слабљење активности једног дела емиграције, као и слабљење антикомунистичке пропаганде, која се користи несређеним односима Цркве и државе. Односи са Римокатоличком црквом у земљи се све видније побољшавају, чему се супротставља екстремни део епископата, као и један део нижег клера. Југословенски бискупи на Другом ватиканском концилу били су пасивни и деловали су разједињено. Није било отворених антијугословенских иступа, али је било политичких алузија од стране појединих бискупа (Франића, Арнерића, Алауповића). Франић је “енергично деловао на конзервативној линији”, док је друга група југословенских бискупа, са Шепером на челу, деловала на “тзв. реформистичкој линији”. Црква у земљи успела је да “у великој мери консолидује своје редове и делује уз боље услове него остале цркве”. Успела је да обнову свештеничког кадра изједначи са предратним, уз могућности даљег његовог раста, да обезбеди материјалне потребе, одржава старе и гради нове верске објекте, поспешује издавачку делатност, организује верске манифестације, развија везе са верским и другим организацијама итд. У разговорима вођеним у Риму, нови ставови Ватикана сматрани су реалнијим и прихватљивијим у односу на раније. Представник Ватикана је, у последњем разговору са Мандићем, предложио следеће: а) да се информативни разговори, до тада вођени, подигну на ниво преговора (Вејвода-Саморе); б) уколико југословенска страна то не прихвати, Света Столица ће бити спремна да “уз југословенски епископат и поред њега ради на томе да се односи епископат-држава среде”. Имајући у виду ову изјаву, може се претпоставити да је Ватикан био спремнији да пренесе веће надлежности на епископат по овом питању; в) “Ватикан прихвата регулисање односа на основу Устава СФРЈ и Закона о правном положају верских заједница и не инсистира више на писменом већ би се задовољио и усменим споразумом.” г) Сређивање односа између државе и Римокатоличке цркве у земљи не условљава се више претходним обнављањем дипломатских односа, већ се та два процеса третирају паралелно. Ватикан би се сада задовољио “успостављањем односа на конзуларном нивоу или повременим слањем свог делегата у земљу”. С југословенске стране, у разговорима су истицана следећа питања: Црква треба да призна друштвено-политичко уређење државе и да одустане од било каквих активности уперених против тог уређења, да ограничи своје деловање на верске оквире, 72

да уређује односе са државом на принципу одвојености Цркве од државе, на основу Устава и Закона о правном положају верских заједница. Бискупи би требало да питања из ових односа решавају са властима у земљи. Црква треба да предузима мере против антијугословенске активности католичке свештеничке емиграције, да допринесе решавању питања територија граничних бискупија, да спречи беатификацију Степинца, да усвоји право приговора југословенске Владе приликом именовања бискупа и кардинала од стране Свете Столице. Било је и захтева за укидањем екскомуникације члановима свештеничких удружења од стране Ватикана, да се повуче одлука “Non licet” епископата, да се не прихвати предлог за посвећивање Тавелића206 и др. Казароли се држао резервисано према скоро свим овим питањима. За разлику од епископата, он је заузимао знатно умеренији и толерантнији став када је реч о положају Цркве у земљи, али ни код ових питања није био сасвим одређен. Истицао је представку епископата, упућену Савезном извршном већу 1960. године, са великим бројем питања, од који су нека била изнета на неприхватљив начин. Истакао је два основна захтева: обезбеђење доследне примене уставних и законских одредби у погледу слободе вероисповести (у првом реду да професори, учитељи и други који су римокатолички верници не буду дискриминисани у просветној служби); да се за похађање веронауке тражи писмени пристанак једног, а не оба родитеља. Казароли је поставио још неке захтеве, којих се Црква није могла одрећи из принципијелних разлога: не ограничавати католичку штампу, не правити тешкоће у набавци папира, штампи и другоме; свештеничка удружења треба препустити бискупима; школе за спремање свештеника и њихове полазнике изједначити у правима и повластицама са осталим школама у земљи; ради обављања верских обреда, свештеницима треба омогућити приступ болницама, казнено-поправним домовима, интернатима и слично. На основу свега изнетог, Комисија је предложила следеће: 1. Мандић треба да настави разговоре и да представнику Ватикана пренесе повољну оцену југословенске стране о развоју односа између Југославије и Ватикана, као и између државе и Римокатоличке цркве у земљи; 2. Најпре треба прецизирати начелне ставове обе стране, како би се могло утврдити докле се обострано може ићи у уступцима и захтевима; 3. Уколико се постигне О Шибенчанину Николи Тавелићу (погинуо 1391. у Јерусалиму), као хрватском антиподу Светом Сави (!), видети у: В. Новак, н. д, 474, 1004-1011.

206

73

обострано прихватљива основа, даљи разговори могли би се подићи на ниво преговора Вејвода-Саморе. Питања из односа државе и епископата треба решавати између представника државе и Цркве у земљи, а у Риму треба само утврдити која су то питања, као и да су основа за њихово решавање само Устав и закони Југославије; 4. Решење свих питања не треба се утврђивати писаним споразумима, већ усменим договором, који би обавезао обе стране; 5. Након успешно завршених разговора у Риму и у земљи Ватикан би повремено могао слати папског делегата у земљу, што би за сада више одговарало од успостављања дипломатских или конзуларних односа. Долазак папског делегата био би јаван. Он не би могао да представља Римокатоличку цркву код државе, али би био у прилици да се код надлежних државних органа информише о односима државе према Цркви и ставовима по појединим питањима. Корисно би било да Ватикан, приликом избора делегата, омогући југословенским властима право приговора. СФРЈ би контактирала са Ватиканом преко своје амбасаде у Риму; 6. На крају би се пришло реализацији утврђеног договора. Држава би делимично изменила неке прописе, дала интерно упутство или неку пригодну изјаву. Епископат би то учинио једном јавном посланицом, а на сличан начин поступио би и Ватикан. Притом, мора се водити рачуна о пригодном начину, како се не би ослабили односи са осталим верским заједницама.207 Београдски надбискуп Ујчић умро је 24. марта 1964. године. Непосредно после сахране, 27. марта, загребачки надбискуп Шепер и нови београдски надбискуп др Габријел Букатко, посетили су председника Савезне комисије за верска питања Мому Марковића. Пријему је прсуствовао и Мато Радуловић, потпредседник Комисије. Шепер и Букатко су се најпре захвалили на пажњи и изјавама саучешћа поводом Ујчићеве смрти. Затим је Шепер говорио о раду Другог ватиканског концила, као и о Забелешка Савезне комисије за верска питања од 3. фебруара 1964. године - А СМИП, Ватикан; Две недеље касније састављена је нова забелешка, нешто краћа и другачијег редоследа, али уз исте основне оцене и предлоге. Ватикански предлози слично су формулисани, али другачијим редоследом. У југословенским захтевима изостављено је питање уређивања територија граничних бискупија, спречавање беатификације Степинца, признавање друштвено-политичког уређења Југославије од стране Римокатоличке цркве; не помиње се принцип одвојености Цркве од државе. У даљем вођењу разговора предвиђен је исти ниво, а уз тражење Ватикана, могући су и преговори Вејвода-Саморе. Изостављен је и јавни долазак папског делегата, као и омогућавање југословенског приговора у погледу његовог избора. Такође су изостављени и детаљи о начину реализације утврђених договора - “Разлике између забелешке о односима СФРЈ-Ватикан од 3. II и 17. II” - А СМИП, Ватикан.

207

74

свом учешћу на њему. Обавестио је Марковића и о пријему југословенских бискупа код папе, у новембру 1963. године, када им је папа рекао да се нада “бољем пролећу за Цркву”, па је епископату и клеру препоручио да са властима у земљи решавају међусобна питања. Приликом Шеперовог недавног пријема код папе, није било говора о односима Цркве и државе. Шепер је рекао да мало зна о контактима и разговорима у Риму (МандићКазароли), а на сугестију да би у земљи требало почети разговоре о конкретним питањима, избегао је да одговори.208 Букатко је изјавио да контакте са Ватиканом већ одржавају Пољска и Совјетски Савез, као и да у другој држави већ борави представник Ватикана који проучава положај Цркве у земљи. Пријем Шепера и Букатка објављен је у штампи, на радију и телевизији. Букатко је посетио патријарха Германа неколико дана после пријема. Била је то прва послератна посета неког југословенског бискупа српском Патријарху.209 По завршетку прелиминарно-информативних разговора између представника Југославије и Ватикана, отпочела је фаза преговора, и то састанком од 6. марта 1964. године, када је утврђен начин њиховог даљег вођења. Друга управа Државног секретаријата иностраних послова саставила је, средином априла, забелешку о дотадашњим преговорима. Истичу се захтеви које је, као услов за међусобно уређење односа, поставио Ватикан: а) доследна примена уставних и законских одредби које се тичу слободе вероисповести; недискриминација просветних радника верника; писмени пристанак само једног родитеља код похађања веронауке; б) слобода католичке штампе; права и повластице школама за спремање свештеника која имају и остале школе; слободан приступ свештеницима у интернатима, болницама, домовима и др, ради обављања верских обреда; препуштање свештеничких удружења бискупима итд; в) “Црква не тражи да се друштво и држава одрекну права на васпитање омладине, али за себе тражи право да учествује у томе сходно својој ‘одгојно-моралној’ функцији. (...) Полази се од тога да родитељи који чине огромну већину верника имају право да траже да се омладина васпитава онако како они то желе.” г) слободна веза Цркве у земљи са Ватиканом и његовим институцијама. Забелешка Савезне комисије за верска питања, од 8. априла 1964. године - Архив Југославије, фонд “Савезна комисија за верска питања” (у даљем тексту: АЈ, СКВП).

209 Писмо помоћника начелника II управе Савезног секретаријата иностраних послова Бранка Карапанџе, Пов. бр. 417163 од 17. априла 1964. године, Амбасади у Риму А СМИП, Ватикан.

208

75

Захтеви југословенске стране били су, углавном, следећи: а) Ватикан и Црква морају уређивати своје односе са државом на основу Устава и закона Југославије; б) Црква мора одустати од сваке активности против југословенског друштвено-политичког уређења и ограничити своју активност на верске оквире; в) Ватикан и Црква морају се залагати за спречавање и онемогућавање непријатељске активности емиграције; г) дозволити право приговора југословенске Владе у именовању бискупа и кардинала из Југославије. Прихваћен је ватикански предлог да се информативни разговори подигну на ниво преговора и, у складу са тим, Амбасади је упућена следећа инструкција: а) представнику Ватикана саопштити повољну оцену надлежних југословенских фактора о развоју односа између Југославије и Ватикана, као и односа државе и Цркве у земљи, о повољнијим условима за њихово брже и шире развијање, о настојањима папе Павла VI и Ватикана у том правцу итд; б) информативне разговоре подићи на ниво преговора. Ниво преговора, за сада, остаје исти (Мандић-Казароли). Треба најпре прецизирати питања, а по завршетку претходних разговора, преговори се могу подићи на виши ниво; в) уређење односа може се извести једино у оквиру Устава, Закона о верским заједницама и других прописа у Југославији; г) треба приступити реализацији утврђених договора по успешном окончању преговора. За југословенску страну било би најважније да се југословенски Устав и закони прихвате као основа за сређивање односа, из чега би произашло и немешање Ватикана у унутрашње послове земље и ограничење активности Цркве на верске послове. Томе се могу додати и захтеви да Ватикан мора заложити свој утицај на онемогућењу антијугословенске делатности емиграције и да дозволи југословенској Влади право приговора на избор бискупа, чиме би било олакшано решавање другоразредних питања (граничне бискупије, беатификација Степинца итд). Уколико би Ватикан ово прихватио, могла би се наћи решења за већину његових захтева. Изузетак су представљали захтеви за изједначавање у правима верских школа са осталим школама, за препуштање свештеничких удружења бискупима и давање Цркви већих права у васпитању омладине, која би била у складу са њеном “морално-одгојном” функцијом. Ватикан, највероватније, неће инсистирати на прва два захтева, па Државни секретаријат иностраних послова закључује да основно спорно питање представља захтев “о проширивању права цркве у васпитању омладине ван верских оквира (...) јер је у супротно76

сти са Уставом и основама нашег друштвено-политичког уређења”. Свако инсистирање Ватикана на овом захтеву онемогућило би постизање позитивних резултата у преговорима.210 У складу са горе изнетим, Државни секретаријат иностраних послова је, недељу дана касније, послао Амбасади у Риму упутство за преговоре са Ватиканом.211 Пошто су југословенској амбасади у Риму била потребна додатна и прецизнија упутства у вези са појединим суштинским и формалним питањима, Савезна комисија за верска питања је, на седници од 18. маја 1964. године, донела одлуку да се изради прецизан документ, који ће послужити као упутство и приручник у даљим преговорима. Тако је Савезна верска комисија саставила забелешку о ставовима за преговоре о сређивању односа између Ватикана и Југославије. Документ се састоји из више поглавља. У првом поглављу се каже: 1) жеља југословенске Владе јесте да се успостави “модус вивенди” између Цркве и државе, односно између Југославије и Ватикана, који ће допринети бољим односима и стварању услова за њихово даље развијање, 2) основу за уређење односа представља друштвено-политичко уређење Југославије и уставне одредбе којима је регулисан положај свих верских заједница у земљи, 3) у погледу обима и садржине преговора, југословенска страна намерава да постави сва питања од интереса за међусобне односе, као и нека питања из односа државе и Цркве у земљи. “Тиме се (...) Ватикану признаје јурисдикција над црквом у земљи у верским пословима, с тим да се она заснива на принципу одвојености цркве од државе и неуплитања у ванцрквена питања. Ватикану се, такође, признаје право и надлежност да коначно регулише односе цркве и државе у начелним питањима, а регулисање и решавање конкретних питања и проблема из односа црква-држава, ствар је бискупа и надлежних органа власти.” Осврт на југословенску листу питања за преговоре направљен је у другом одељку.212 Значајан је југословенски став по Забелешка Државног секретаријата за иностране послове, бр. 417523 од 16. априла 1964. године - А СМИП, Ватикан.

211 “Упутство Амбасади у Риму о преговорима са Ватиканом” од 23. априла 1964. године - А СМИП, Ватикан.

212 Листа питања југословенске стране уочи преговора у јуну и јулу била је следећа: 1. Лојалност РКЦ у Југославији према држави: а) случајеви нарушавања јединства заједнице југословенских народа, напада на интегритет земље, изазивања или распиривања верске или националне нетрпељивости; б) случајеви злоупотребе вере и цркве у недозвољене сврхе; ц) случајеви повреда уставних права и слобода грађана; 210

77

трећој тачки првог питања (“Случајеви повреде уставних права и слобода грађана”), према коме Римокатоличка црква у земљи “врши морални притисак на вернике или друге грађане који веру не исповедају, на одређен начин одвраћа поједине грађане у остваривању права и слобода (да не учествују на изборима, у друштвеним организацијама и сл.), врши притисак на своје свештенике да као грађани користе своја права и да удовољавају обавезама (...). У том оквиру (...) поставља се и питање удружења католичких свештеника, јер свештеници, као грађани, имају право на удруживање, па би ускраћивање тог права представљало повреду Устава и Закона. Ради тога ни ‘Non licet’ није у складу са Уставом, као и изречене казне екскомуникације и суспензије свештеника од стране Ватикана и бискупа.” Пошто је нереално било очекивати од Ватикана и бискупа да признају свештеничка удружења, предложено је да се на томе и не инсистира. Могло би се предложити Ватикану да наложи бискупима толерисање удружења и свештеника који се прикључују њиховом чланству. Код трећег питања (“Именовање бискупа и кардинала”), Југославија признаје “компетенције Ватикана као врховног органа РКЦ”, чиме “признаје и право именовања и постављања бискупа и кардинала у нашој земљи. Међутим, сматрамо да је у обостраном интересу да се приликом именовања и постављања бискупа врше консултације са југословенском Владом”. Код именовања кардинала, “чији је избор у искључивој компетенцији Папе (...) не треба вршити предходне консултације, али би било пожељно да југословенска Влада буде предходно благовремено обавештавана о личности коју Папа намерава именовати”. По питању шесте тачке (“Деловање свештеника-емиграната”), од Ватикана и епископата у земљи се очекује да заузму одређенији став и да заложе свој утицај у истом смислу. Влада је, представком од марта 1963. године, указала југословенским бискупима на учешће једног дела свештеничке емиграције у терористичким и другим акцијама. Међутим, њихов одговор, “разматран на Бискупској конференцији у априлу о. г. и доставд) канонизација николе Тавелића и беатификација Степинца.

2. Однос Ватикана, црквених институција и организација рема СФРЈ.

3. Решење питања граничних бискупија.

4. Именовање бискупа на подручју СФРЈ.

5. Статус Завода св. Јеронима у Риму.

6. Деловање католичке свештеничке емиграције и организација против интегритета и друштвено-политичког уређења у Југославији.

- “ЛИСТА ПИТАЊА” од 27. маја 1964. године - АЈ, СКВП.

78

љен Савезној комисији за верска питања, у основи је незадовољавајући и изазива извесну забринутост, јер бискупи нису заузели јасан став, а нити осудили терористичку и другу активност емиграције, већ су се прогласили ненадлежним и југословенску Владу упутили на Ватикан да она с њим регулише питање свештеничке емиграције.” Извесна ватиканска питања, постављана у разговорима, наведена су у трећем одељку: 1. “питање разјашњења ‘јуридичког’ и ‘фактичког’ стања РКЦ у Југославији које постоји на основу Устава и закона СФРЈ, њихове примене и праксе”. У том погледу, “Устав садржи основне одредбе односно начела нашег друштвеног и политичког уређења и према томе њихово мењање не може бити предмет преговарања, али сматрамо да је веома корисно да Ватикан изнесе своје мишљење и да се с наше стране дадну сва потребна обавештења”; 2. Просветни радници могу слободно да исповедају веру али су дужни да се у раду придржавају прописаних наставних планова и програма. “Спорадични случајеви повреда загарантованих права о слободи вероисповести просветних радника су противзаконити и они су се и до сада као такви третирали од стране власти”; 3. Веронаука је загарантована Уставом, а њено извођење регулисано Законом о верским заједницама. Може се прихватити ватикански захтев у погледу пристанка једног родитеља за њено похађање, што је, иначе, предвиђено новим Законом о изменама и допунама Закона о правном положају верских заједница; 4. Верски обреди у болницама, интернатима и другим установама, у оквирима кућног реда, омогућени су Законом о правном положају верских заједница. Све гаранције о слободи вероисповести важе и за војна лица, али под посебним условима, који се тичу њихових дужности грађана под активном војном обавезом; 5. Слобода верске штампе гарантована је законом и у том погледу важе прописи Закона о штампи и другим видовима информација; 6. Школе за спремање свештеника могу се слободно оснивати, а надзор над њиховим радом врши надлежни општински орган управе. Полазници школа могу уживати извесне последице, о чему би требало да се брину бискупи са надлежним властима у земљи; 7. У погледу права Цркве на морални одгој омладине, истиче се да “Уставом и Законом о правном положају верских заједница цркви је дато то право над оним делом омладине који то жели (...) Уколико би Ватикан поставио питање моралног одгоја омладине на начин на који је то црква чинила пре рата, захтев те врсте треба свакако одбити”.

79

У четвртом поглављу истиче се потреба за заузимањем става у вези са: 1) формом и нивоом односа Југославије и Ватикана, 2) формом обележавања завршетка преговора. У погледу првог питања, могуће су две варијанте односа: недипломатска, која подразумева присуство сталног апостолског делегата у Југославији и југословенског посматрача при Ватикану у саставу југословенске амбасаде у Риму; и дипломатска, при чему би Ватикан упутио у Београд нунција, а Југославија би поставила свог представника при Светој Столици. Што се тиче другог питања, истакнуто је да су за југословенску страну прихватљиве две могућности: “1. да се изради ‘promemoria’ о резултатима разговора и да се изда заједнички комунике о разговорима између представника СФРЈ и Ватикана, вођеним у циљу сређивања (...) односа између Југославије и Ватикана. 2. да се изради протокол који би парафирале обе стране и који би садржао резултате преговора, уз заједнички комунике, предвиђен под тачком 1. Ако се пође од ових решења, у њима не може бити изражено да се овим преговорим регулише правни положај Католичке цркве у Југославији, јер би тиме она добила привилегован положај према осталим верским заједницама (...)”.213 3.2г. Преговори у јуну и јулу 1964. године Преговори између југословенских и ватиканских представника настављени су у јуну и јулу 1964. године. На првом састанку, одржаном 26. јуна, Мандић и Казароли водили су получасовни разговор. Састанку је присуствовао и Витомир Добрила, секретар Амбасаде у Риму. Представници обе стране сложили су се да убрзају преговоре, а југословенска страна предала је своју листу питања. Прочитавши питања, Казароли је констатовао да је “4. тачка проблематична” (именовање бискупа).214 Следећем састанку, одржаном сутрадан, 27. јуна, поред Мандића и Казаролија, присуствовали су Добрила и Луиђи Бонђианино, саветник нунцијатуре у Државном секретаријату Ватикана (они ће присуствовати и осталим разговорима, који су вођени у јулу). На овом састанку изнети су начелни ставови обе стране, након чега се прешло на питања са југословенске листе.215 ДоЗабелешка Савезне комисије за верска питања, од 27. маја 1964. године - АЈ, СКВП.

214 Забелешка Николе Мандића од 29. јуна 1964. године - А СМИП, Ватикан.

215 Начелни ставови који се овде наводе преузети су из Информације о преговорима, састављене октобра 1964. године. Засновани су на Мандићевим забелешкама, друга213

80

говорено је да се на следећем састанку, заказаном за 1. јул, отпочне са разматрањем тих питања.216 На састанку одржаном 1. јула, Казароли је поднео ватиканску листу питања за преговоре. Листа се састоји из два дела, при чеми је Казароли нагласио да су од примарне важности за преговоре питања са прве листе.217 Изјавио је да су многа питања чијег су редоследа, али су, по мом мишљењу, прегледнији. Начелни ставови Свете Столице: “1. Признавање суверенитета Свете Столице у црквено-верским пословима у земљи, (...). Признање интернационалног карактера СС и РКЦ уопште. (...) Ту се подразумева и право слободног општења СС са црквом у земљи и цркве са СС.

2. СС полази од свог дуалистичког својства, тј. од права да се у односима са другим земљама појављује и као црквени и као државни фактор.

3. СС задржава себи право регулисања односа РКЦ-држава и у томе не признаје било какво међупосредничко тело (епископат) јер сматра да односи црква-држава и СС-држава представљају целину. (...) Бискупи могу решавати само конкретна питања, када се ради о практичној примени правних прописа.

4. СС полази од четири могућности и то: а) регулисања односа путем конкордата, б) успостављањем ‘модус вивендиа’, ц) једнострано регулисање односа са РКЦ на основу и у оквирима законодавства државе, уколико држава у свом законодавству води рачуна и о довољним фундаменталним принципима и потребама цркве, д) (...) државе које регулишу односе са РКЦ искључиво у оквиру свог законодавства, али тако да црква нема услова за своје црквено-верско деловање.” Југославију убраја у трећу групу решења. У принципу је против једностраног регулисања односа, али нема другог излаза.

“5. Код изношења својих начелних ставова, СС полази и од принципа универзалности РКЦ, што укључује право цркве да делује и ван црквено-верског подручја, али у савременим условима тражи начина и могућности адаптације.” Начелни ставови југословенске стране: “1. Држава задржава суверено право да регулише правни положај у СФРЈ својим уставом и другим законима. (...)

2. Регулисање односа у наведеним оквирима значи да се РКЦ у Југославији у својој делатности треба да придржава Устава и закона којима је регулисан однос црквадржава. На другој страни, СС се признаје јурисдикција на РКЦ у земљи и право да коначно регулише односе црква-држава, с тим да се у спровођењу своје црквено-верске јурисдикције придржава принципа одвојености цркве од државе, поштовања законодавног и друштвено политичког поретка у СФРЈ, не мешања у унутрашње послове државе и њених суверених права.

3. Југословенска страна жели да за почетак постигне ‘модус вивенди’, што би допринело даљем сређивању односа (...).

4. Након завршених преговора југословенска страна сматра потребним и корисним да СС овласти Епископат да разговара са државом о конкретним питањима, на нивоу који одговара карактеру појединих питања.

5. Југословенска страна је вољна да прихвати апостолског делегата - на бази реципроцитета, не затварајући врата и за виши ниво односа, (...)” - Информација од 7. октобра 1964. године - АЈ, СКВП.

216 Забелешка Николе Мандића од 30. јуна 1964. године - А СМИП, Ватикан.

217 Ватиканска листа питања за преговоре: “I 1) Стварна и потпуна примена начела слободе савести и вероисповести за све категорије грађана а посебно: учитељи, службеници и радници и опћенито они који зависе од државе и јавних установа и војници, лица смештена у болницама, домовима и

81

са ове листе “ехо неких епизода из прошлости”, а нека питања су већ превазиђена у пракси. Листа представља максимални програм ватиканске стране. Након Казаролијевих објашњења, изнети су ставови и образложења југословенске стране по појединим тачкама првог питања југословенске листе (“Лојалност католичког клера према држави у Југославији”). Казароли је у одговору изнео став ватиканске стране, која ово питање посматра са два гледишта: прво, деловање свештеника као грађанина подложног државним законима, и друго, деловање свештеника као припадника Цркве, који је подложан црквеним нормама. Ради отклањања евентуалних неспоразума, ватиканска страна жели да се што прецизније дефинише појам злоупотребе Цркве и вере у политичке сврхе. Југословенска страна изнела је неке конкретне примере, “између осталог коришћење тзв. Мешовитих бракова као мотив за шовинизам или верску нетрпељивост од стране појединих свећеника”. У оквиру тачке “ц” првог питања, југословенска страна изнела је проблем свештеничких удружења, која представљају унутрашње југословенско питање (обезбеђење Уставом и законима загарантованих права грађана). За разлику од овог југословенског гледишта, став Свете Столице и Цркве био је да су ова удружења искључиво питање канонских односа свештеника и интернатима, затвореници и други субјекти кривичних мера огарничавања личне слободе. Заповедани празници.

2) Строго поштовање начела слободе, савести и вероисповести, на посебан начин у погледу онога што се односи на омладину, изнад свега у пколама (...).

3) Неутралност (макар, ако ништа друго) државе насупрот покрета и организација или иницијатива којима је циљ антирелигиозна пропаганда у односу на оне које су усмерене на изношење и одбрану вере.

4) Питања која се односе на верску наставу.

5) Питања која се односе на сјеменишта и на установе за формирање редовника и редовница. Војна служба клерика.

6) Питања која се односе на слободно вршење обреда и поделе сакрамената.

7) Католичка штампа.

8) Свећеничка удружења.

9) Питања која се односе на црквене зграде и храмове.

10) Једнакост поступања са клером као и са другим грађанима.

11) Слобода општења са Св. Столицом.

II 1) Црквене школе.

2) Католичке лаичке организације.

3) Одузете жупске матичне књиге.

4) Посебна пореска оптерећења за цркву и клер.

5) Примена закона о станбеним зградама, грађевинском земљишту итд.

6) Уредбе о примени ‘Закона о правном положају верских заједница’.”

- Информација од 7. октобра 1964. године - АЈ, СКВП.

82

бискупа.218 Света Столица ће дати одговор на југословенске захтеве након консултације са југословенским бискупима. Код питања о проблемима Тавелића и Степинца, ватиканска страна изнела је став да се проглашење неког блаженим и свецем налази у искључивој надлежности папе. Објашњена је техника оваквих процеса и показано је разумевање за југословенску забринутост по овом питању.219 Остала питања са југословенске листе разматрана су на састанцима одржаним 2. и 3. јула. Поводом другог питања (“Однос Ватикана, црквених институција и организација према СФРЈ”), југословенска страна указала је на извесне појаве некоректних поступака према Југославији, који би могли да ометају међусобне односе. Ватиканска страна потврдила је постојање ових појава и узела ноту о томе. Код трећег питања (“Решење питања бискупија раздељених променама државних граница”), које “није такво да би условљавало сређивање односа”, југословенска страна је истакла да се у зависности од њега посматра и оцењује политички став Ватикана према Југославији. Позвала се на уступке које је Ватикан већ учинио (“интегрирање задарске бискупије, враћање Ластова дубровачкој, инкорпорирање Цреса и Лошиња у крчку бискупију, враћање Кастра ријечкој бискупији”). Ватиканска страна потврдила је своју даљу спремност за постепеним решавањем тог питања. Спорно је било четврто питање (“Именовање бискупа на подручју СФРЈ”). Ватиканска страна остала је чврсто на свом ставу, тражећи од југословенске стране да, “у интересу доброг исхода преговора и уопште позитивног развоја односа”, одустане од својих захтева (консултација југословенске Владе при именовању бискупа и претходно обавештавање о личности коју папа намерава именовати кардиналом у Југославији). Ограничила се на обећање да ће Света Столица по том питању избегавати неспоразуме, и за бискупе постављати таква лица која неће изазивати приговоре власти. “(...) држава има не само право него и дужност да обезбеди коришћење и заштиту грађанских права и слобода својих грађана, али нема права да свећенике присиљава да се њима користе, у конкретном случају да се удружују у сталешке организације, ако они то не желе. Није спојиво са принципом одвојености цркве од државе, да се држава меша у канонске, тј. Дисциплинске односе бискуп-свећеник на црквено верском подручју и да буде арбитар у споровима црквено-дисциплинског карактера. Свећеник је слободан да напусти свећеничко звање и у томе га нико не спречава, као што су и црквене власти слободне да према свећеницима предузимају дисциплинске мере. (...)” - Забелешка Николе Мандића од 6. јула 1964. године - А СМИП, Ватикан.

219 Исто.

218

83

Што се тиче петог питања (“Статус Завода св. Јеронима”), југословенска страна истиче да је, на основу “џентлменског споразума” између југословенске Владе и Свете Столице из 1928. године, било дозвољено да се на Завод ставе југословенски грб и застава и да ректор буде именован уз сагласност југословенске Владе. Сматра се да је сасвим природна жеља да се југословенска застава вије на згради приликом државних празника, да се Влада консултује пре именовања ректора (који би био југословенски држављанин), као и да Завод служи искључиво у црквено-верске сврхе. Поводом шестог питања своје листе (“Деловање католичких свећеника у емиграцији”), југословенска страна изнела је захтев којим се од Свете Столице и југословенског епископата тражи да заузму одређен став и употребе свој утицај и ауторитет у решавању политичког аспекта овог проблема. Поновљено је да је одговор епископата на представку Савезног извршног већа од 1963. године незадовољавајући и у неким својим деловима некоректан према Влади. На одговор ватиканских представника, који су у том питању видели “проблем хрватског сепаратизма, који није само југословенски проблем”, југословенски представници су приметили “да се не ради о проблему сепаратизма, него свећеника-емиграната који би желели да такав проблем заиста постоји”. У току разматрања овог питања, које је настављено на састанку од 3. јула, истакнуто је, између осталог, да се ватиканска страна “слаже са југословенском у погледу тероризма и других аката насиља, али се не слаже потпуно са градацијом политичке активности. Ако се С. С. сувише ригорозно умеша у све поре политичког осећања и живота свећеника-емиграната на подручју њихових националних осећања, онда може изазвати супротан ефекат. (...) На крају ватиканска страна изјављује да Св. Столица и друге црквене власти могу интервенисати, то су често и чиниле, да ограниче деловање својих свећеника на црквено- верско подручје. (...) Изјављују да СС жели интервенисати у отклањању запреке као што је свећеничка емиграција.”220 Претрес питања са ватиканске листе започет је на састанку од 3. јула. Поводом првог питања (“Стварна и потпуна примена начела слободе савести и вероисповести на све категорије грађана. Заповедани празници”), ватиканска страна признаје да је оно формулисано на основу разних информација, углавном старијих, које су код Свете Столице стварале следећу слику: 220

Забелешке Николе Мандића од 9. и 11. јула 1964. године - А СМИП, Ватикан.

84

“део државних службеника и радника није се усуђивао да отворено и јавно исповеда своју веру и била им је потребна храброст да то чине. Таква осећања верника су резултат посредног или непосредног моралног и другог притиска усмереног против цркве и вере, због чега се верник некада могао осећати као грађанин другог реда, што постепено нестаје. Југословенске власти би могле предузети одговарајуће мере да таква осећања код верника нестану још брже и коренитије, како би већина становништва продубила и до краја стекла осећање стварне и потпуне слободе исповедања вере”. У погледу црквених празника, Ватикан разуме да југословенске власти не могу да дају такву повластицу којом би држава признала ове празнике. “С. Столица једино жели да се католици не ометају или спречавају у празновању заповеданих благдана, када они то хоће.” Нарочито је било деликатно друго питање са ватиканске листе - “Строго поштовање начела слободе савести и вероисповести, посебно и нарочито у односу на омладину, изнад свега у школама (атеистичка или антирелигиозна пропаганда у школама или интернатима за омладину; претње или притисак друге врсте да би се омладина удаљила од цркве или од исповедања вере; фаворизирање покрета или организација са таквим циљевима од стране државе и слично)”. Оно што је Света Столица у првом реду тражила, била је “потпуна примена принципа слободе вероисповести и на омладину”, па је ватиканска страна замолила да се у формулацији другог питања дода реч “омладинских”, тако да тај део гласи: “фаворизирање омладинских покрета или организација са таквим циљевима”. Света Столица се у извесним тачкама не слаже са васпитањем омладине у Југославији. Жели бар да изрази “своје принципе да католици имају право да одгајају омладину у католичком духу”, а како је свесна неслагања обе стране у тим питањима, верује да постоји “могућност да ћемо се споразумети у томе да се антирелигиозна и атеистичка пропаганда не може вршити у школама.” Ватиканска страна изразила је жељу да се детаљније упозна са југословенским школским програмима пре него што изнесе коначно мишљење и став Свете Столице.221 Расправа о овом питању настављена је 6. јула. Ватиканска страна интересовала се “да ли постоји каква форма индиректног моралног или психолошког притиска на омладину против цркве и вере, као на пр: бојазан о слабој каријерној перспективи 221

Забелешка Николе Мандића, од 11. јула 1964. године - А СМИП, Ватикан.

85

верника, страховање да као верник не буде исмејаван и сл.” Поред тога, поставила је и конкретна питања: “Да ли у Југославији постоје интернати у којима држава васпитава омладину”. Црква је свесна проблема око исповедања вере у оваквим установама, али верује да се могу наћи задовољавајућа решења. Интересовала се, такође, “да ли у Југославији постоје специфичне организације омладине којима би био циљ њено удаљавање од вере и цркве”. Југословенска страна одговорила је, између осталог, и следеће: “У Југославији нема институција и организација које би се бавиле антирелигиозном пропагандом. (...) Верске заједнице су изван школе, која је одвојена од цркве, потпуно слободне да верски одгајају омладину према њеној конфесионалној припадности, под условом да то буде у складу са Уставом и другим законским прописима. (...) Целокупни друштвени одгој у Југославији, (...), усмерен је на формирање социјалистичког човека-грађанина, свесног и активног градитеља и управљача социјалистичког демократског система у нашој земљи. (...) Такав програм имају и томе циљу теже и специфичне омладинске организације. Никаква антирелигиозна или антицрквена поента у друштвеном одгоју омладине не постоји.” Ватиканска страна желела би да се врати овом питању када прикупи још неке податке, пре свега оне о школским програмима. Ватикански представници изјавили су да је, кроз претходна објашњења, од југословенске стране добијен одговор и на треће питање са ватиканске листе (неутралност државе према антирелигиозним организацијама или иницијативама), па је оно постало беспредметно. Што се тиче четвртог питања (веронауке), Света Столица прихвата стање онакво какво јесте, мада се, из принципијелних разлога, не може сложити са њим. У погледу одобрења само једног родитеља за похађање веронауке, југословенска страна сматра да се може наћи задовољавајуће решење, што би, као и друга практична питања, требало да решавају бискупи са надлежним органима власти. Поводом петог питања (семеништа и друге установе; војна служба клерика), Света Столица сматра да се ради о проблемима практичног карактера, а занимају је, пре свега, два питања: зграде семеништа и нормалан рад школа. Интересује се да ли семеништарци могу да уживају права осталих лица на школовању, а нарочито у погледу служења војног рока. Југословенска страна сложила се да су то практична питања која могу решавати бискупи са надлежним органима власти.

86

Поред осмог питања са прве ватиканске листе (свештеничка удружења), у коме, по мишљењу Свете Столице, “тачка приближавања обеју страна није још довољно видљива”, вредно је помена једанаесто питање (“Слобода опћења са Св. Столицом”). Питање није постављено ради икакве жалбе, већ да би Света Столица комплетирала листу питања од примарне важности. Одано је признање и изражена захвалност југословенској Влади, “што већ од извесног времена уназад у потпуности удовољава потребама епископата за потпуном слободом опћења са С. Столицом”.222 Питања са друге ватиканске листе разматрана су на састанку одржаном 7. јула. Вредно је помена друго питање са ове листе (“Католичке лаичке организације”). Света Столица се интересује о томе каква је правна ситуација, јер у Закону о правном положају верских заједница не постоје никакве одредбе у вези са тим. Одговорено је да постоји већи број оваквих организација (Маријине конгрегације, III ред светог Фрање и др), али да нема никаквих могућности да у Југославији постоји и делује Католичка акција, “јер су у Југославији законом забрањене политичке организације на верској основи или верске организације са политичким циљевима”. Поред тога, Католичка акција озлоглашена је у земљи и компромитована за време рата. У току састанка, ватиканска страна обавестила је да, у погледу Завода светог Јеронима, није успела да нађе никакав документ о аранжману између Ватикана и Краљевине Југославије, према коме би Југославија имала право да именује ректора или поставља заставе и грб на Заводу, а да неки документи показују супротно. Наставиће потрагу за документима. Обе стране биле су сагласне да се преговори наставе у септембру. На крају састанка поведен је разговор о питању завршног документа преговора. Одлучено је да то питање остане отворено до наставка преговора.223 Иво Сењановић, председник Комисије за верска питања Извршног већа хрватског Сабора, посетио је 10. јула 1964. године загребачког надбискупа Шепера, како би му пренео ставове и извесне примедбе на представку епископата Савезном извршном већу, од априла месеца. Најважнија је била примедба на став епископата према свештеничкој емиграцији, по којој је изненађујућа чињеница да се целокупно питање своди на правну 222 223

Забелешка Николе Мандића, од 13. јула 1964. године - А СМИП, Ватикан. Забелешка Николе Мандића, од 17. јула 1964. године - А СМИП, Ватикан.

87

форму, уз проглашавање епископата ненадлежним и упућивање Савезног извршног већа на Ватикан. Надбискуп се потрудио да оправда поставке епископата у представци, наводећи два основна разлога за његову неактивност: немогућност добијања потребних података и ненадлежност. Сењановић је одговорио да би се, уз добру вољу надбискупа и епископата, могли наћи начини за службену ограду Цркве и епископата од лица као што је, на пример, Медић. Ово је нарочито било потребно у вези са преговорима који се воде између Ватикана и југословенске власти. Излагао је о томе како он замишља акцију на стварању повољне атмосфере за даљи развој односа, нарочито се задржавши на потреби споразумног решавања питања из односа Цркве и државе. Нагласио је потребу сузбијања појава нарушавања позитивних прописа од стране појединих свештеника. Покренуо је и питање слања свештеника и богослова на студије у иностранство, изразивши жељу да се ово слање централизује, да се оформи неко тело с којим би се могло координирати и водити рачуна о самим лицима на студијама и о њиховом броју. Питао је Шепера да ли се у погледу свештеничких удружења може очекивати промена става појединих бискупа. Шепер је одговорио негативно. На питање да ли би се званичан став Цркве према удружењу могао под неким условима променити. Шепер је рекао: “Док буде, или ако буде УДБ-а командирала са тим друштвом, а de facto они њих сакупљају, наговарају итд., дотле никад неће црква моћи на то пристати.” О овом питању вођена је дуга дискусија, али Шепер је остао непопустљив. На крају разговора, надбискуп је говорио о предстојећем заседању Концила.224 3.2д. Наставак преговора у јануару 1965. године До наставка преговора између југословенских и ватиканских представника дошло је тек у јануару 1965. године. У међувремену, десио се један мањи инцидент. Наиме, L’ Osservatore Romano, од 11. септембра 1964. године, на првој страни објавио је слику бискупа Чуле у приватној аудијенцији код папе, испод које је стајао натпис: “Свети отац је примио у приватну аудијенцију Њ. Е. Монс. Петра Чулу, мостарског бискупа, који је седам година подносио затворске патње због вјере”. Тим поводом је Вито Добрила, секретар Амбасаде у Риму, интервенисао 24. септембра код Бонђианина. Упознао га је са овим “неко224

Забелешка Ива Сењановића, од 10. јула 1964. године - АЈ, СКВП.

88

ректним и провокаторским гестом”, који још више изненађује ако се има у виду завршна фаза преговора и чињеница да L’ Osservatore Romano нема праксу да објављује фотографије са приватних аудијенција код папе. Поред тога, Чуле је један од бискупа за кога свештеничка емиграција тврди да ужива његово поверење и подршку, па овакав корак није само сатисфакција за екстремне елементе у емиграцији, већ и индиректна морална подршка њој од стране Свете Столице, што је у супротности са њеним изјавама југословенској страни по том питању. Овакав гест обично изазива противреакцију југословенске штампе, али жеља југословенске стране била је да остане коректна и да не реагује пре него што чује мишљење Државног секретаријата Ватикана. Бонђианино је одговорио да није упознат са случајем (налазио се са Казаролијем у Будимпешти, на преговорима и потписивању завршног документа у споразуму Ватикан-Мађарска), али је обећао одговор. Интересовао се да ли је Мандић добио какве инструкције из Београда у вези са наставком преговора, на шта је Добрила одговорио да још није, али да ће до њих ускоро доћи. Добрила је искористио прилику и да провери спремност друге стране за прихватањем Београда као следећег евентуалног места преговора. Бонђианино је изнео, као своје лично мишљење, да не види никакву препреку томе.225 Мандић је, октобра 1964. године, пренео Казаролију предлог да се разговори наставе у Београду, првих дана новембра или касније, и обавестио га да ће преговарачи са југословенске стране бити Петар Ивићевић, подсекретар у Савезном извршном већу, и Добрила. Казароли је на почетку разговора поменуо папине речи забринутости у вези са сликом и текстом поводом пријема Чуле. Мандић је одговорио да цени ову папину изјаву, али да у Београду и даље сматрају незадовољавајућим раније Казаролијево објашњење. У току разговора упозорио је и на манифестације које иредентисти у Трсту планирају за почетак новембра, чији је један од главних организатора бискуп Сантин. Од Ватикана се очекује да интервенише, како манифестације не би биле искоришћене у антијугословенске сврхе. Казароли је У вези са фотографијом и чланком о Чули, Добрила је, 29. септембра, назвао Бонђианина телефоном и тражио обећани одговор. Сутрадан је Казароли јавио Мандићу да, услед одсуства одговорног уредника, не могу добити објашњења о разлозима и мотивима оваквог објављивања. Сам догађај, међутим, не значи никакву промену става Свете Столице према Југославији. Ради поправљања утиска, L’ Osservatore Romano ће направити неки индиректан гест у истом смислу - Забелешка Вита Добриле од 3. октобра 1964. године, А СМИП, Ватикан.

225

89

обећао да ће Света Столица деловати умирујуће на Сантина. Споменуо је и разговоре које је водио са једним бројем југословенских бискупа, углавном оних непомирљивих, као и то да ће разговарати са осталим бискупима, јер Ватикан жели да приликом сређивања односа са Југославијом има њихову подршку.226 Мандић и Казароли поново су се састали 7. јануара 1965. године, ради дефинитивног утврђивања датума почетка преговора, као и програма рада и начина боравка ватиканских преговарача у Београду.227 Преговори су настављени 14. јануара 1965. године. Са југословенске стране водили су их Петар Ивичевић, члан Извршног већа Словеније Борис Коцијанчић, и Добрила. Преговарачи са ватиканске стране били су Казароли и Бонђианино. Након завршетка разговора о начелним питањима, прешло се на конкретна питања, уз обострану сагласност да се почне са ватиканском листом. У погледу првог питања (примена принципа слободе савести и вероисповести), Казароли је поновио раније ставове, дајући предлог да југословенска страна, одговарајућом јавном изјавом, треба изразити спремност да се заложи за поштовање законитости у погледу слободе савести и вероисповести. Југословенска страна се није изјаснила о овом предлогу, већ је поновила своје раније ставове. Одбијен је ватикански предлог да се призна Божић као празник.228 У вези са васпитањем омладине, ватиканска страна тражила је да се објасни да ли је оно засновано на изричитој антихришћанској бази, или је реч само о социјалистичком друштвеном усмеравању омладине. Југословенска страна дала је своја објашњења. Казароли је изнео и предлог да се појам уставног термина “социјалистички одгој” протумачи од стране Владе на начин који би отклонио неповерење Цркве да је реч о марксистичко-атеистичком одгоју, али је одбијена оваква могућност. На предлог да се дозволи оснивање организација на верској основи, како би оне могле да воде слободну дискусију са организацијама са антирелигиозним циљевима, дошло је до расправе. Након дискусије у којој је југословенска страна истицала да у земљи не постоје организације са антирелигиозним циљевима, ватиканска Телеграм Ива Вејводе, бр.824 од 27. октобра 1964. године, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

227 Забелешка Николе Мандића од 7. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

228 “ИНФОРМАЦИЈА БР. 1 о преговорима СФРЈ-Ватикан, 14. I 1965. године” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/1-2 од 18. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

226

90

страна се сложила са тим да је питање беспредметно. Потом је предложила да се усвоји принцип изричитог одобравања једног родитеља за похађање веронауке и крштење деце. Одговорено јој је ставовима о равноправности оба родитеља, што је и уставно начело од кога није могуће кроз законе одступити (Устав нема никаквих одредби у погледу крштења деце, па је ту могла да остане законска одредба о пристанку само једног родитеља). Ватиканској страни објашњени су и разлози за законску измену према којој је старосна граница код тражења пристанка малолетника за веронауку и крштење повишена са десет на четрнаест година.229 Преговори су настављени 16. јануара, преласком на пету тачку ватиканске листе (школе за спремање свештеника). Ватиканска страна тражила је прецизнија објашњења у вези са законским одредбама о праву општег надзора у школама за спремање свештеника. У опширном објашњењу југословенске стране, нарочито је наглашено да је прецизно одређивање граница надзора у школама повољније за верске заједнице, којима је загарантована слобода одређивања наставног плана и програма. Новим изменама Закона о правном положају верских заједница, те гаранције су повећане. Из новог Нацрта закона одстрањена је казнена одредба о могућности затварања школа. Ватиканска страна поставила је и питање о примени слободе управљања у школама (на Теолошком факултету у Љубљани власти нису дозволиле постављање неких професора). Одговорено је да се државне власти никад нису мешале у управу црквених школа и њихов програм. Према статуту Теолошког факултета, Верска комисија може приговорити постављању појединих професора, али је она то своје право искористила само у случају једног повратника из емиграције. Ватиканска страна нарочито се интересовала за могућност коришћења права лица на школовању за њихове полазнике, питање признања ранга школама за спремање свештеника ради могућности даљег студирања, а изнела је и жељу бискупа да се клерици у војсци распоређују у санитетске и сличне службе и да траже иста права код војних обавеза која су призната студентима државних школа. Објашњена су јој права по закону. Распоређивање клерика у санитетске и сличне јединице није прихватљиво јер би се они тиме фаворизовали. Ранг приватних “ИНФОРМАЦИЈА БР. 2 о преговорима СФРЈ-Ватикан, 14. I 1965. године” Савезне комисије за верска питања, Пов. Бр. 11/2 од 18. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

229

91

школа, значи и црквених, уопште није признат. Југословенска страна негативно је одговорила и на питање у вези са седмом тачком (католичка штампа), да ли Црква или поједини њени органи могу имати издавачке куће и штампарије.230 Казароли је у Београду изразио жељу да ступи у контакт са београдским надбискупом Букатком. Како овај није био у граду, Казароли је телефоном ступио у контакт са загребачким надбискупом Шепером и позвао га да дође у Београд. Шепер је, 17. јануара, допутовао, али није желео да дође у вилу у којој је Казароли био смештен, па је Казароли отишао код њега. У Београдској надбискупији је изоловано разговарао са Шепером више од шест сати.231 При наставку преговора, који је уследио сутрадан, Казароли је обавестио о томе да ће Бискупска конференција расправљати о новом Нацрту закона о изменама и допунама Закона о правном положају верских заједница, 19. јануара у Загребу, и да ће у току недеље доставити своје примедбе Савезном извршном већу. Ватиканска страна желела је да се врати на нека раније разматрана питања, не кријући да то чини после јучерашњих разговора са Шепером и Букатком. У погледу похађања веронауке, предложила је да се органи власти у пракси задовоље пристанком једног родитеља, уколико се други изричито не противи. У вези са одредбом о пристанку деце преко 14 година, тражено је објашњење, у случају да дође до неусклађености воља родитеља и деце. Југословенска страна одговорила је да је то интерна ствар породице и да се тешко могу предвидети све могућности у разговорима. У погледу верске штампе, ватиканска страна изнела је мишљење да нови текст Закона о верским заједницама сужава слободу издавачке делатности верских заједница, у односу на Закон о штампи из 1960. године. Објашњено јој је да се ради о једном законодавно-техничком питању, а не о новој одредби. Ватиканска страна тражила је да се прецизира који је то државни орган надлежан и шта је предмет надзора над школама за спремање свештеника. Одговорено је да су то органи просвете, а предмет могу бити услови рада и живота у школама, обезбеђивање Уставом и законима гарантованих права грађана и слично. “ИНФОРМАЦИЈА БР. 3 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 16. I 1965. године” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/3 од 20. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

231 “Прилог Информацији бр. 3 од 16. I 1965. г. о преговорима између СФРЈ и Ватикана” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/3-а од 20. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

230

92

Ватиканска страна изнела је мишљење о томе да код верника још постоји осећање неповерења да ће се слобода савести и вероисповести доследно поштовати (појединци траже да се обреди врше тајно). Предложила је и то да се треба дозволити слављење Божића, односно других празника осталих верских заједница. Југословенска страна остала је при свом ранијем ставу.232 У погледу свештеничких удружења, ватиканска страна је питала да ли је интересовање Владе за ово интерно-црквено-хијерархијско питање условљено обавезама или бригом за права грађана или постоји неки други мотив. Ставови и аргументација ватиканске стране, по овом питању, кретали су се у следећим оквирима: а) држава не може присиљавати своје грађане да се користе правом на удруживање ако они то неће, б) циљеви свештеничких удружења су добри и корисни, али за њихово остваривање није потребно постојање оваквих организација, и, в) основне примедбе Свете Столице и бискупа изазива форма организације, имајући у виду строго хијерархијску организацију Римокатоличке цркве и дисциплину; бискупи могу, али не морају, да толеришу удружења, а свештеници који не желе да се покоравају црквеној дисциплини могу да иступе из свештеничког сталежа. Југословенска страна је на ово одговорила: а) постојање свештеничких удружења одраз је жеља и потреба свештенства, б) удружења нису окренута против својих бискупа, па је неприхватљив став Свете Столице и епископата према Удружењу католичких свештеника и појединим његовим члановима; правила Удружења изричито признају власт бискупа, верност Цркви и њеним врховним органима, в) чланови удружења у потпуности извршавају своје свештеничке дужности и обавезе, што указује на то да су разлози за негативан став већине бискупа према удружењима условљени политичким мотивима.233 На примедбу ватиканске стране да држава побољшање односа може постићи преко епископата, а не преко свештеничких организација које црквене власти не прихватају, југословенска страна одговорила је да Влада никад није намеравала да односе са Римокатоличком црквом сређује преко свештеничких удру“ИНФОРМАЦИЈА БР. 4 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 18. I 1965. године (до подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/4 од 22. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

233 “ИНФОРМАЦИЈА БР. 5 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 18. I 1965. године (по подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/5 од 22. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

232

93

жења. Изнела је следеће предлоге: а) да Света Столица препоручи епископату укидање одлука “Non licet” и “Non expedit”, б) да бискупи не забрањују свештеницима учлањивање у удружења и не прогоне њихове чланове, в) да чланови Удружења не буду дискриминисани, г) да се тројици словеначких свештеника скине казна екскомуникације. Ватиканска страна поновила је свој став о томе да је за њу најважније организационо-дисциплинско питање, које она жели да проучи, како би утврдила евентуалне могућности за укључење Удружења у оквире црквено-хијерархијске структуре. Од посебног су значаја следећи ватикански ставови: а) у вези са решењем питања, треба постићи претходни споразум са бискупима, б) Света Столица може сугерисати епископату да заборави на “недисциплину”, да добронамерно поступа са члановима Удружења и да они заједнички раде на добрим односима, в) Света Столица би могла да узме у обзир и молбу за скидање изречене екскомуникације, г) удружења би могла бити прихваћена уколико би имала другачију организационо-формалну основу, д) Света Столица намерава да нађе решење проблема у одређеним оквирима. Југословенска страна изјавила је да одговор није баш охрабрујући, јер је реч о принципијелном уставном становишту. Поводом става бискупа, изјавила је да се ту не ради о начелном ставу, инспирисаном црквено-верским и дисциплинским питањима, већ о ставу инспирисаном одређеним политичким мотивима. Даља дискусија одвијала се у истим оквирима.234 У расправи о материјално-финансијским питањима, истакнуто је да се Римокатоличка црква, иако погођена, не супротставља ограничењима (аграрна реформа, национализација), али би више желела да јој се врате неке семенишне зграде или да добије обештећења него да прима финансијску помоћ од органа власти. Црква нема ништа против да се Законом одређују просторије за сакупљање прилога од верника, али да се прошире просторне могућности. Тражи се ослобођење од пореза на прилог верника и праведно опорезивање, могућности властитог (црквеног) система здравственог и пензионог осигурања.235 У објашњењу система социјалног осигурања, југословенска страна “ИНФОРМАЦИЈА БР. 6 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 19. I 1965. године (до подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/6 од 23. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

235 “ИНФОРМАЦИЈА о преговорима између СФРЈ и Ватикана” (недатирана) Савезне комисије за верска питања - А СМИП, Ватикан.

234

94

нагласила је да су све верске заједнице склопиле уговоре о социјалном осигурању, док је Римокатоличка црква одбила да то учини. Овакве уговоре склопила су и Удружења католичких свештеника. На интересовање ватиканске стране да се омогући појединачно социјално осигурање, да Црква организује свој сопствени систем осигурања, да се откажу постојећи уговори преко Удружења и склопе нови, југословенска страна је настојала да стави до знања да су оваква решења немогућа. Дуга дискусија вођена је у вези са питањем верских школа око права католика на католичко васпитање деце. Ватиканска страна била је задовољна опширним објашњењима југословенске стране о непостојању изричитог антрирелигиозног васпитања, али је изразила жељу да југословенска Влада да јасну, недвосмислену и обавезујућу изјаву као гаранцију у том смислу. Са југословенске стране ово је одбијено.236 Разматрање питања са југословенске листе започето је на поподневном састанку од 20. јануара.237 По питању Тавелића и Степинца, југословенска страна није желела да улази у права Цркве, али је подвукла да неће дозволити злоупотребљавање Степинчеве личности у политичке сврхе, што може имати последице и у међусобним односима. Ватиканска страна дала је објашњења о начину и роковима за вођење поступка око проглашења некога блаженим или свецем и ставила до знања да се евентуални овакав поступак може одуговлачити неколико деценија. Изјавила је да Света Столица у оваквим питањима води рачуна и о деловању те личности у јавно-политичком животу. По питању односа Ватикана, црквених институција и организација према Југославији, ватиканска страна изјавила је да не може бити некритична у изношењу црквено-верског стања, али да преузима обавезу да се придржава објективне истине и да, ако то захтевају виши интереси, некада може нешто и прећутати. Света Столица у овом смислу може директно деловати на установе које зависе директно од ње (L’ Osservatore Romano, Радио Ватикан и сл), док друге установе и организације представљају већи проблем.

“ИНФОРМАЦИЈА БР. 8 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 20. I 1965. године (до подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/8 од 25. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

237 “ИНФОРМАЦИЈА БР. 9 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 20. I 1965. године (после подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/9 од 25. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

236

95

Како је ватикански представник, по питању именовања бискупа, одлучно одбијао југословенски захтев за консултацијом Владе, југословенска страна тражила је да Влада буде претходно обавештена, како би евентуално могла да стави приговоре политичке природе, уз објашњење да би се радило о необавезном сазнавању. Ватиканска страна остала је чврсто на свом ранијем ставу. Казароли је изјавио да Света Столица не може преузети никакве стварне или формалне обавезе, али да ће водити рачуна о томе да се постављају бискупи који неће давати повода за приговоре југословенске власти. У случају постојања сталног папског представника, власти би биле у могућности да неформално изнесу примедбе у вези са појединим кандидатима.238 У погледу Завода светог Јеронима, југословенска страна изнела је своје познате захтеве. Ватиканска страна признала је сву сложеност питања око положаја Завода, али је истакла да се Света Столица држи аката папе Лава XIII из 1901. године, којима се одређује име Завода, набрајају бискупије које имају право слања свештеника у њега. Наведено је да то могу бити само свештеници хрватског говорног језика, да ректора поставља папа, итд. Одговарајући на југословенске предлоге, ватиканска страна износи следеће: а) могу се дати широка уверавања о томе да ће ректор бити југословенски држављанин, б) именовање ректора је лично право папе, па се, као и за именовање бискупа, не може прихватити предлог да се он именује уз сагласност југословенске Владе; водиће се рачуна о томе да ректор не сме давати повод за приговоре југословенске власти, в) истицање заставе биће могуће уколико је то дозвољено и код других сличних завода у Риму, г) потпуно је сагласна да Завод служи само у верске сврхе, па ће у том смислу предузимати и одговарајуће мере, д) Света Столица ће учинити све како се не би осетио утицај емиграције у Заводу, ђ) нема ништа против да у Завод долазе свештеници из целе Југославије, али би желела да то предложи Југословенски епископат.239 По питању свештеничке емиграције, југословенска страна изнела је, након образложења, своје захтеве: а) у вези са терори“ИНФОРМАЦИЈА БР. 10 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 21. I 1965. године (пре подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/10 од 28. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

239 “ИНФОРМАЦИЈА БР. 11 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 21. I 1965. године (после подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/11 од 28. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

238

96

стичком, насилном и другом активношћу емиграције, нарочито свештеничке, Југословенски епископат мора заузети недвосмислен и отворен став и предузимати мере, и у том смислу поново размотрити одговор на представку Савезног извршног већа (ранији одговор сматра се незадовољавајућим), б) бискупи и свештенство не смеју одржавати везе са тим емигрантима, не смеју им пружати помоћ или било какву подршку, в) Света Столица треба да спречи учешће клера у активностима против Југославије и њеног уређења, г) свештеници емигранти, проглашени за ратне злочинце или осуђени од југословенских судова, не смеју бити постављани на црквено-верске функције у крајевима настањеним Југословенима, д) Света Столица треба да предузме црквене санкције против фра Рафаела Медића, ђ) спречавати делатност организација, установа, штампе или свештеничке емиграције уперену против СФРЈ и њеног друштвеног уређења. Ватиканска страна је најпре изјавила да је Света Столица противна сваком акту насиља и тероризма, нарочито од стране свештеника, и да је спремна да осуди такве случајеве у деловању југословенске свештеничке емиграције, али да се не сматра обавезном да увек интервенише, јер о конкретним случајевима могу постојати различите оцене. У одговору на југословенске захтеве, ватиканска страна је, нарочито у вези са првим захтевом, изазвала дугу дискусију, после које је дала следећа објашњења: а) дефинитиван одговор о обавезама које може преузети епископат, даће онда када се ствари буду разјасниле, б) Света Столица ће дати одговор о томе какве обавезе може преузети у вези са свештеничком емиграцијом, када се буду разјаснила и прецизирала дела која се могу сматрати илегалним; предлаже да јој се достави документација о емигрантима, в) поднеће на разматрање југословенски захтев да се свештеници-ратни злочинци и сл. не могу постављати на функције у оним крајевима у иностранству који су насељени југословенским становништвом, г) поднеће на разматрање захтев за кажњавање Мандића, д) узеће у обзир захтев о емигрантским организацијама, установама, штампи и другом, да би поступила у смислу прва два одговора.240 Јануарски преговори завршени су састанком од 23. јануара. Југословенска страна изнела је питања са своје листе која би мо“ИНФОРМАЦИЈА БР. 12 о наставку преговора СФРЈ-Ватикан, 22. I 1965. године (пре и после подне)” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/12 од 28. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

240

97

гла бити предмет завршног акта: “1. Став Свете Столице о забрани злоупотребе цркве и вере у политичке сврхе; 2. Став по питањима која су постављена у вези са заводом Св. Јеронима у Риму; 3. Осуда Свете Столице и воља да предузме мере у смислу наших захтева у вези тероризма и других облика насиља и пропаганде против СФРЈ и њеног друштвеног уређења, наглашавајући да је ово у вези са разматрањем делатности емиграције; 4. Став у вези са нашим тражењем у погледу именовања бискупа у СФРЈ; 5. Констатације да ће бити размотрене молбе екскомуницираних свештеника из Словеније ради њихове делатности на стварању удружења католичких свештеника.”241 Ватиканска страна примила је ове тачке и дала провизорно мишљење о свакој од њих: 1. Неће бити тешкоћа у прихватању захтева, али се он мора адекватно формулисати; 2. Сагласни су да се проуче југословенски захтеви, да се види шта се може унети у завршни акт; 3. Неће бити тешкоћа у прихватању захтева, али ће питање формулације бити јако важно; 4. Пренеће Светој Столици југословенске захтеве, али је нагласила тешкоће по овом питању; 5. Предложиће надлежним органима разматрање молбе, али питање умногоме зависи од решења главног проблема - свештеничких удружења. У вези са толерисањем свештеничких удружења, изражена је жеља Свете Столице да се то питање реши, али под условом да се удружења доведу у склад са прописима канонског права, односно под власт бискупа. Затим су истакнута питања која би, по ватиканској страни, требало да се нађу у завршном документу: “1. Изјава или обавеза Владе СФРЈ да ће се обезбедити потпуна и практична примена уставних гаранција о слободи савести и вероисповести; 2. Потврда о слободи вршења обреда и поделе сакрамената; 3. Изјава Владе СФРЈ да школа нема намеру да настава тј. васпитање буде антирелигиозна и о слободи похађања веронауке; 4. Изјава Владе СФРЈ о могућности остваривања законом загарантованих права да црква располаже са потребним просторијама.” Изнето је да има још неких питања која би ушла у завршни документ (пристанак родитеља у вези са веронауком, надзор над школама, слављење Божића), али најпре желе да виде став новог Закона о верским заједницама по њима. Ватиканска страна подсетила је на то да би једна тачка могла бити о размени представУ вези са овим, подвучено је да би бискупи требало да толеришу свештеничка удружења, мада то не би ушло у завршни акт.

241

98

ника Ватикана и Југославије. У вези са формом завршног документа, обе стране су се сагласиле да то буде протокол. Договорено је да обе стране саставе нацрт текста завршног акта, као базу за утврђивање коначног текста уговора.242 3.2ђ. Ватикан, Римокатоличка црква и Југославија 1965. године Побољшање односа између Ватикана и Југославије показало се и пријемом амбасадора Вејводе код папе, половином јануара 1965. године. У разговору, који је трајао око двадесет минута, Вејвода је најпре захвалио папи на помоћи пруженој Скопљу и Загребу. У политичком делу разговора поменуо је позитиван одјек у земљи који је изазвала папина изјава шефу југословенске делегације, приликом његовог крунисања, према којој се он нада да ће за време његовог понтификата доћи до побољшања односа Ватикана и Југославије. Указао је на то да је положај верских заједница у Југославији регулисан уставом, чије се одредбе заснивају на принципима: поштовање слободе савести и вероисповести, одвојеност Цркве од државе и равноправност свих верских заједница. На тим основама, и сређивање односа са Црквом је на добром путу, али се сматра да би поједини бискупи требало више да решавају конкретне проблеме у директним контактима са властима у земљи. На крају, Вејвода је рекао папи да се у Југославији са великом пажњом и интересовањем прати његова активност у свету у корист мира, коегзистенције, толеранције, разоружања, помоћи неразвијеним земљама и сл, јер су то основни принципи и југословенске спољне политике. Папа се најпре захвалио на признању његове помоћи од стране југословенске Владе. Затим је говорио о значају положаја Југославије, правећи алузије о некој врсти моста између Истока и Запада. Црква нема други интерес осим да делује на људе и омладину у духу неговања братства и мира међу људима и народима (одговор на питање одвојености Цркве и државе и равноправности верских заједница). Поводом примедбе на потребу веће сарадње бискупа, најпре је рекао да су бискупи добри и способни људи (нарочито је похвалио Шепера и Букатка), а затим је додао да је спреман да прихвати ову примедбу. Рекао је “ИНФОРМАЦИЈА БР. 13 о завршетку разговора између представника СФРЈ и Ватикана, 23. I 1965. године” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 11/13 од 28. јануара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

242

99

да разуме тешкоће ранијих међусобних односа, учинивши тиме гест да се ради о прошлости. Папа је у разговору неколико пута поновио могућност утицаја Цркве на омладину, знајући да ће југословенска страна баш по том питању бити нарочито осетљива и непопустљива. Вест о пријему наишла је на приличан интерес у дипломатским и новинарским круговима. Констатовано је да је то први пријем неког представника социјалистичке земље код папе Павла VI и да је то прва посета неког представника Југославије од прекида дипломатских односа (с изузетком прошлогодишњег контакта приликом крунисања).243 С друге стране, Света Столица се потрудила да подсети југословенску страну на извесна права која су и даље била у искључивој надлежности папе. Убрзо по завршетку јануарских преговора, Казароли је телефоном обавестио Вејводу да је био одржан Консисториј, на коме су били изабрани нови кардинали, међу којима и надбискуп Шепер. О томе га није могао раније обавестити јер није знао за Консисториј (био је у Београду). Према њему, намера овог геста била је подизање Шеперовог ауторитета, што ће му омогућити да одлучније наступа по питању свештеничке емиграције и другим питањима.244 Поводом петогодишњице смрти Степинца, L’ Osservatore Romano је, у броју од 10. фебруара, објавио краћи пригодан чланак (“Сећање на кардинала Степинца”), без термина који би вређали Југославију, али уз алузије о његовим жртвама, његовој популарности. Тим поводом, Добрила је интервенисао код вицедиректора листа Федерика Алесандринија, тражећи објашњења о мотивима чланка. Овај је одговорио да се радило искључиво о иницијативи листа, да се водило рачуна да чланак буде у верским оквирима и да не изазове евентуалне приговоре југословенских фактора, те да се није могла прећутати петогодишњица смрти.245 Поводом ове годишњице, кардинал Шепер је одржао комеморативну мису у Заводу светог Јеронима. Није било говора и политичких испада. Присуствовали су и неки свештеници Телеграм Ива Вејводе, Стр. пов. бр. 24 од 16. јануара 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

244 Телеграм Ива Вејводе, бр. 38 од 25. јануара 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан; Из Секретаријата је одговорено да у вези именовања Шепера не треба давати никакве изјаве, нити испољавати било какве иницијативе за контакте са њим. Изненађени су због тога што Казароли о овоме није рекао ни речи у Београду - Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр.

43511/77 од 27. јануара 1965, Амбасади у Риму - А СМИП, Ватикан.

245 Забелешка Вита Добриле, од 13. фебруара 1965. године - А СМИП, Ватикан.

243

100

емигранти, док је екстремни део емиграције, због избегавања политичких аспеката, одбио да присуствује.246 Поводом именовања нових кардинала, у ватиканској базилици је, 25. фебруара, у присуству папе одржан јавни консисториј. У име југословенске Амбасаде у Риму, присуствовали су Мандић и Добрила. L’ Osservatore Romano је објавио списак делегација и личности присутних на Консисторију, а истакнуто место дато је и Југославији.247 Убрзо иза тога, папа је примио кардинала Шепера и друге хрватске свештенике у приватну аудијенцију. У говору Шеперу, папа је избегавао све што би могло дати повода за југословенске приговоре. Није споменуо, чак ни алудирао на Степинца.248 Кардинал Шепер је, 4. марта, начинио унапред договорену посету југословенском амбасадору у Риму. У дугом разговору, одржаном том приликом, Вејвода му је посебно нагласио да су у новој функцији кардинала и сталног председника Бискупских конференција много већи његова одговорност, утицај и могућности спровођења политике коју је изнео папа. Након посете, приређен је ручак у Амбасади, уз присуство истакнутих личности Ватикана (Тисеран, нунције Грано, Казароли, члан папиног двора Антонини), италијанске Владе и Министарства иностраних послова, као и надбискупа Букатка и ректора Завода светог Јеронима, Кокше. Ниједна личност из Ватикана није одбила позив. Вејвода је оценио да је акција дала позитиван политички ефекат. Амбасада се нарочито потрудила да се вест пренесе у оне земље у којима има југословенске емиграције.249 Кардинала Шепера је, по повратку из Рима, 7. марта 1965. године, на свечаности у загребачкој катедрали дочекало око 10-13.000 верника. Шеперов говор, одржан том приликом, наишао је на негативну реакцију југословенске власти. Како је то Државни секретаријат иностраних послова јавио Амбасади у Риму, Шепер није помињао односе између државе и Цркве, величао је Степинца, а истицањем своје сарадње са њиме као да је желео да остави утисак да ће га следити. Свечаност је имала манифестациони карактер, организоване су групе које су узвиТелеграм Ива Вејводе, бр. 99 од 15. фебруара 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

247 Телеграм Ива Вејводе, бр. 133 од 2. марта 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

248 Телеграм Ива Вејводе, бр. 135 од 2. марта 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

249 Телеграм Ива Вејводе, бр. 147 од 8. марта 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

246

101

кивале и : “Живела слободна Хрватска”, “Слава хрватском мученику Степинцу” и слично. Најдаље је у свом говору отишао бискуп Чекада. У наставку телеграма истакнут је негативан утисак и самим начином именовања Шепера (без претходних обавештења), при чему је Казаролијево објашњење незадовољавајуће. Честитке упућене Шеперу с југословенске стране нису објављене у Glasu Koncila. Вест о ручку у амбасади објавио је Радио Ватикан, али не и L’ Osservatore Romano, иако су то учинили други римски листови. У погледу даљих преговора, Амбасади је дато упутство да не форсира иницијативе према Светој Столици, али да кроз контакте и на друге начине истиче да очекује корекцију њиховог става по неким значајним питањима (емиграција, именовање бискупа итд).250 О иступу кардинала Шепера у загребачкој катедрали Добрила је, 25. марта, разговарао са Бонђианином. Изнео је утисак југословенске стране да то значи враћање на политику Степинца. Бонђианино је избегао да изнесе одређеније мишљење о овоме, јер није био упознат са Шеперовим говором. Рекао је да је Шепер управо допутовао у Рим и да ће они о томе разговарати са њим. Добрила је даље указао да је хрватски уредник Радио Ватикана, Шајбел, увео редовну недељну емисију о Степинцу, па је у вези са тим изјавио да је његов лични утисак да се ради о смишљеној и синхронизованој акцији са политичком позадином, која са југословенске стране може изазвати само негативне реакције. Бонђианино је рекао да не зна ништа о овим емисијама, али није се сложио са тим да би говор Шепера и емисија о Степинцу могли бити делови једне синхронизоване акције. Обећао је да ће испитати случај. Интересовао се о томе да ли је нови Закон о верским заједницама ступио на снагу, пошто је чуо да је то, наводно, већ објављено у југословенском Službenom listu. Добрила је претпоставио да је то тачно, јер су се сви закони морали ускладити са Уставом до 7. априла. Објаснио је да се не ради о новом верском закону, већ само о усаглашавању старог закона са новим уставним одредбама. Примедбе Римокатоличке цркве и других верских заједница нису могле бити узете у обзир. Бонђианино је, узгред, поменуо да је Државни секретаријат Ватикана био изненађен вешћу о заплени кардиналских ознака Шепера на граници.251 Истом приликом додао је да су се умиТелеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 49353/77 од 18. марта 1965, Амбасади у Риму - А СМИП, Ватикан.

251 Аустријски листови Kurier, Neues Osterreich, Volksblatt и други, донели су 3. марта вест о заплени кардиналске одежде Шепера од стране југословенских царинских ор250

102

рили још пре демантија Кухарића.252 Добрило и Бонђианино су се поново састали 9. априла, на иницијативу југословенске стране, ради проверавања спремности Ватикана за наставак преговора у Београду, као и идеја и намера око завршних докумената. Као највероватнији датум за наставак преговора, прихваћен је термин око 10. маја. У погледу завршног документа, Бонђианино је сугерисао да би, уместо вербала или протокола, био довољан комунике, било заједнички или засебни.253 Неофицијелни разговор између југословенских (Мандић и Добрила) и ватиканских представника (Казароли и Бонђианино), око форме завршних аката и термина наставка преговора, вођен је 11. маја 1965. године. Казароли је изнео сугестију да се резултати преговора могу фиксирати једном свечаном изјавом или комуникеом, заједничким или засебним, као алтернатива протоколу, док се може одступити од вербала. Констатовао је да су обе стране у Београду изнеле тачке које би биле предмет протокола (за Свету Столицу најважнија је гаранција принципа верске слободе и црквеног католичког живота, као и могућност верског васпитања деце према концепцијама родитеља, мада је свесна тешкоћа око формулације истих). Поводом југословенских тачака, Казароли је изнео да су неке од њих чисто практичног значаја (Завод светог Јеронима, скидање екскомуникације тројици свештеника), а да је тачка о именовању бискупа формулисана као жеља југословенске Владе, па сматра да би овакве тачке биле много скромнији контрабаланс ватиканским тачкама. Што се тиче југословенских питања, од посебног значаја су именовање бискупа и свештеничка удружења. Око првог, Казароли је поновио да Света Столица не може ући ни у какве обавезе. Око гана. Тим поводом, Комисија за верска питања Хрватске позвала је помоћног загребачког бискупа Кухарића да од аустријских листова захтева деманти ове нетачне вести, као и да о случају да одговарајућу изјаву дописнику Танјуга - Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 47945/77 од 5. марта 1965, Амбасадама у Риму и Бечу - А СМИП, Ватикан.

252 Забелешка Вита Добриле од 26. марта 1965. године - А СМИП, Ватикан.

253 У току разговора, Бонђианино је дао одговор на југословенску интервенцију поводом иступа Шепера и радио-емисија о Степинцу. Шепер је, у разговору са њим и Казаролијем, рекао да је помињао Степинца као свог претходника, сарадника и слично, истичући његове црквено-верске квалитете, али да се није користио тиме у политичке сврхе. Емисије о Степинцу убачене су поводом петогодишњице његове смрти, имају искључиво духовни карактер и избегавају се термини који би могли вређати југословенске власти - Писмо Николе Мандића, Пов. бр. 203/65 од 14. априла 1965, Државном секретаријату за иностране послове. У прилогу забелешка Вита Добриле од 13. априла 1965. године - А СМИП, Ватикан.

103

другог, Света Столица је склона томе да остане status quo. На основу горе изнетог, Казароли сматра да би најбоље решење био комунике или изјава, који би могли да садрже и неке основне тачке преговора, које обе стране мисле унети у протокол. Мандић је, у одговору, подсетио да је ватиканске страна у Београду предложила протокол или вербал, са чиме се југословенска страна сложила. Ипак, пренеће предложену алтернативу у Београд. У погледу термина наставка преговора, Казароли је предложио датум између 27. маја и 11. јуна, Југословенска страна начелно се сложила, с тим да најпре пита Београд.254 Преговори су настављени у Београду. Вођени су у сличној атмосфери као у јануару, а завршени су 8. јуна после подне, усвајањем заједничког нацрта Протокола.255 Иза ових преговора дошло је до извесног погоршања односа између власти и Цркве у земљи. Повод је била Посланица епископата донета на Бискупској конференцији у мају 1965. године. Државни секретаријат иностраних послова јављао је Амбасади у Риму, у септембру, да је Посланица оцењена негативно, и да је Шеперу преко Загреба саопштен југословенски став. У земљи су у истом смислу спровођене одређене мере, а размишљало се и о слању писмене представке епископату. Вођени су разговори са заменицима бискупа (бискупи су се налазили на Концилу), а у Словенији је Посланица преведена без најоштријих делова. Ситуација се одвијала у корист југословенске стране, па је Амбасади наложено да што пре ступи у контакт са представницима Свете Столице. Од Ватикана се очекивало да више утиче на југословенске бискупе да подрже његове ставове. У истом смислу и Амбасада треба да разговара са бискупима. Користан потез за даље сређивање односа био би прекид читања Посланице, а посебно треба указати на њен трећи део. У погледу преговора, непотребне су иницијативе југословенске стране, али треба дискретно упитати за разлоге одуговлачења. Амбасади је јављено и да је донета одлука о слању представника Српске православне цркве на Концил, у својству посматрача.256 Мандић је, 24. септембра, упознао Казаролија са негативним југословенским мишљењем о Посланици, истичући да је момеПисмо Амбасаде у Риму, Пов. бр. 271/65 од 22. маја 1965, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

255 Писмо Државног секретаријата за иностране послове, бр. 417185/77 од 10. јуна 1965, Амбасади у Риму - А СМИП, Ватикан.

256 Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр.431798/77 од 13. и 29. септембра 1965, Амбасади у Риму - А СМИП, Ватикан.

254

104

нат за њено објављивање намерно одабран како би се утицало на преговоре са Светом Столицом. У истом смислу окарактерисано је и иступање Шепера на Концилу. Од Ватикана се очекује да утиче на епископат и Шепера. Казароли је одговорио да не познаје интегрални текст Посланице. Сматра да се југословенске примедбе односе на њен трећи део (права верника), који се може тумачити као генерализација појединих случајева кршења законитости. Истакао је да је један део бискупа још увек оптерећен прошлошћу и сумњичав, што не може одједном престати. Обавештен је да су власти у Словенији забраниле овај део Посланице. Поводом говора Шепера на Концилу, рекао је да му се Шепер пожалио како га је аустријска штампа нетачно пренела и интерпретирала. У вези преговора, Казароли је сматрао да ће се они ускоро моћи повољно закључити, али да то неће бити пре папиног пута у Уједињене нације (у октобру). Поменуо је и да му је папа недавно рекао како би о васпитању омладине било добро наћи неку формулацију прихватљиву за обе стране, али Мандић намерно није показивао интерес за ову тему.257 Посланица епископата прошла је незапажено у италијанској јавности. L’ Osservatore Romano и Радио Ватикан нису објавили ни речи о њој. У погледу преговора са Ватиканом, Вејвода је јавио да се може очекивати формално одобрење београдског протокола од стране надлежног форума Ватикана, иако још увек траже нову и подеснију формулу за питање одгоја омладине. Одуговлачење се тумачи тактичким разлозима, избегавањем негативних реакција десних струја у Римокатоличкој цркви, у тренутку када оне најжешће нападају на Концилу и ван њега. За слање посматрача Српске православне цркве најбољи термин био би одмах после иступања папе у Организацији уједињених нација (4. октобра 1965. године). Како се очекује позитиван иступ папе, могло би се протумачити да је управо то пресудно утицало на Патријарха.258

Телеграм Ива Вејводе, бр. 612 од 25. септембра 1965. године, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

258 Телеграм Ива Вејводе, бр. 624 од 1. октобра 1965. године, Државном секретаријату за иностране послове - А СМИП, Ватикан.

257

105

4. ОБНАВЉАЊЕ ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА ВАТИКАНА И ЈУГОСЛАВИЈЕ 1966. ГОДИНЕ Протокол о разговорима вођеним између представника Владе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и представника Свете Столице потписан је 25. јуна 1966. године у Београду. Протокол су потписали Милутин Морача, члан Савезног извршног већа и председник Савезне комисије за верска питања, и Агостино Казароли, подсекретар у Државном секретаријату Ватикана.259 Након потписивања дато је заједничко саопштење за штампу, а Казароли и Морача дали су и одвојене изјаве. Папа Павле VI изјавио је, 24. јуна 1966. године, у свом говору кардиналском колегијуму, да је радо дао сагласност и упутства за преговоре са југословенским властима ради непотпуног, али часног регулисања односа између Цркве и државе у Југославији, као и односа између југословенске Владе и Свете Столице.260 Протокол се састојао од четири члана. У првом су изражени начелни ставови југословенске Владе: 1. Принципи на којима се заснива уређење правног положаја верских заједница у Југославији (слобода савести и вероисповести, одвојеност Цркве од државе, једнакост и равноправност свих верских заједница у земљи, једнакост свих грађана без обзира на вероисповест и друго); у погледу гаранције ових принципа, Влада је спремна да узме у разматрање случајеве на које јој укаже Света Столица; 2. Југословенска Влада признаје Светој Столици јурисдикцију над Римокатоличком црквом у Југославији у духовним питањима црквено-верског карактера, уколико она нису у супротности са унутрашњим уређењем државе; бискупима је гарантовано одржавање контакта са Ватиканом у верске сврхе. Света Столица, остајући при својим захтевима изнетим у току преговора, примила је на знање ове југословенске ставове. У другом члану изнети су начелни ставови Свете Столице: 1. Активност католичког свештенства треба се одвијати у црквено-верским оквирима, и црквено-верске функције не могу се злоупотребљавати у политичке сврхе; Света Столица је спремна да узме у разматрање случајеве на које ће јој указати југословенска Влада; 2. Света Столица осуђује сваки акт политичког тероризма и других облика насиља. Ако се ради о актима свештени259 260

Д. Ступарић, н. д, 326. В. Цврље, н. д, 315-316.

106

ка, спремна је да предузме одговарајуће мере, у складу са одредбама канонског права. Влада је, остајући при захтевима изнесеним у току преговора, примила на знање ове ставове Свете Столице. Једна тачка Протокола односила се на обострану изјаву о спремности за међусобну консултацију по појединим питањима од важности за даљи развој односа.261 Протоколом је предвиђено обнављање262 односа између Југославије и Ватикана, на нивоу изасланика југословенске Владе при Светој Столици и апостолског делегата с функцијом изасланика Свете Столице при југословенској Влади. Именовање изасланика обе стране обављено је истовремено у Београду и Ватикану, 12. септембра 1966. године. Вјекослав Цврље постао је југословенски изасланик при Светој Столици, а ватикански изасланик при југословенској Влади био је Магна.263 Даље побољшање међусобних односа показивало се посетом папи председника Савезног извршног већа Мике Шпиљака, од јануара1968, као и посетама Југославији кардинала Тисерана од јуна 1968. и Казаролија од августа 1970. године. Пуни дипломатски односи, на нивоу амбасадора, односно пронунција, успостављени су 14. јула 1970. године. Посета Јосипа Броза папи, од 29. марта 1971. године, означила је врхунац односа између Југославије и Свете Столице.264

Исто, 316-317. Света Столица је сматрала да се односи, прекинути са југословенске стране, само обнављају, док је југословенска страна сматрала да су ти односи нешто другачији и да се они успостављају - Д. Ступарић, н. д, 325; У овом случају, уважили смо гледање ватиканске стране.

263 В. Цврље, н. д, 317-319; Д. Ступарић, н. д, 326.

264 В. Цврље, н. д, 324-341; Овде ваља напоменути извесне чињенице о којима се у овом раду не може опширније говорити, али које, по мом мишљењу, заслужују извесну пажњу: повратак Крунослава Драгановића у Југославију 1967. године (М. Аронс и Џ. Лофтус претпостављају да је договор, у позадини Протокола из 1966, обухватао и одредбу о повлачењу Драгановића из Рима и његовој сарадњи са Управом државне безбедности - М. Аронс, Џ. Лофтус, н. д, 164-165); однос Ватикана и Римокатоличке цркве према тзв. Македонској православној цркви, званично оформљеној 1967. године (први њихови контакти успостављени су 1968, а маја 1970. године македонска државно-црквена делегација примљена је у аудијенцију код папе) - В. Цврље, н. д, 329-331; Канонизација Николе Тавелића, “првог хрватског свеца”, обављена је јуна 1970. године - Исто, 329.

261 262

107

ЗАКЉУЧАК Ватиканска брига за очувањем католичке Хабзбуршке монархије крила је у себи страх од стварања једне нове, релативно велике јужнословенске државне творевине на Балкану, у којој римокатоличка вера не би била доминантна. Стварање овакве државе, која би својим већим делом била српска и православна, крило је у себи опасност од продора православља и словенског утицаја Русије, старог непријатеља Свете Столице, према западу. Овим мотивима може се објаснити држање Ватикана и њему послушне римокатоличке хијерархије према Краљевини Србији уочи и у току Првог светског рата, може се разумети борба за спасавање Аустроугарске од распадања, као и доследно непријатељство према идеји југословенског уједињења. Ватикан је нову државу - Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца - признао готово годину дана након њеног оснивања, налазећи се, након распада Аустроугарске, на истој линији са италијанским стратешким интересима. Проблеми у односима између нове државе, од самог почетка нестабилне и оптерећене великим невољама на унутрашњеполитичком и међународном плану, изражавали су се кроз мноштво криза у које су ти односи западали у међуратном периоду. Папине речи упозорења након највеће од њих (Конкордатске кризе) имале су пророчански призвук. Након југословенског покушаја решења унутрашњих напетости претераним уступцима Хрватима, највећој католичкој заједници у земљи, у Бановини Хрватској, нашле су своју пуну потврду у страховитом погрому српског народа за време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. Представници Римокатоличке цркве у земљи отворено су се сврстали уз усташки режим, дајући свој пуни благослов постојању самосталне хрватске државе. Ватикан је избегао да ову квислиншку творевину на Балкану призна de jure, али ју је признао de facto, слањем о. Марконеа за апостолског легата у Независној Држави Хрватској. Слом Краљевине Југославије могао се успешно искористити, и коришћен је, за остварење старих ватиканских планова на пољу покатоличавања православних Срба и у потискивању утицаја конкурентских Цркава. Притом, дипломатски односи са југословенском Владом нису били прекинути, али су сведени на најнижи могући ниво.

108

Са приближавањем краја Другог светског рата, Ватикан и Римокатоличка црква суочавали су се са новом опасношћу на Балкану, која је и овога пута потицала из Русије - комунизмом. Покушаји југословенских комуниста да се приближе Светој Столици, чињени у току рата, наишли су на одбијање у Ватикану, упркос изузетној компромитованости Римокатоличке цркве у земљи. Односи су заоштрени осветничким репресалијама према представницима Цркве у последњим месецима рата, чему треба додати и заоштравање односа услед настојања комуниста да у оквире југословенске државе укључе делове италијанских територија на јадранској обали. Броз и његови сарадници у почетку нису желели отворени сукоб са Црквом. Свесни њеног утицаја у земљи и у свету, настојали су најпре да мирно уклоне њен отпор комунистичкој власти. И овде су била присутна три основна принципа државне политике према Црквама, којима су се руководиле власти у комунистичким земљама: ограничење утицаја Цркве у друштву, контрола њених активности и лојалност водећих црквених личности режиму. Слабљење положаја и утицаја Цркве у земљи могло се постићи разним мерама државе (аграрна реформа, национализација, мере у школству и слично); контрола њених активности била је могућа преко свештеничких удружења, али, тешко је било задобити лојалност папи верног и од Ватикана зависног римокатоличког епископата. Аграрном реформом и национализацијом све верске заједнице биле су лишене материјалних основа за рад. Међутим, док су све остале верске заједнице биле принуђене да се помире са губитком свога утицаја, Римокатоличка црква се осећала довољно снажном да одбије да то учини. Непомирљивост Цркве и њен отпор према новим властима били су истакнути већ у септембру 1945. године, кроз Посланицу епископата, која је, у ствари, представљала отворени изазов властима. Власт је одговорила прогонима, хапшењима и суђењима римокатоличком клеру (који, због равнотеже, нису могли заобићи ни представнике Српске православне цркве). Обрачун је био олакшан држањем и улогом коју је Римокатоличка црква имала за време рата, изразитим антикомунизмом, неспремношћу хијерархије на самосталнији став у односу на Свету Столицу, подршком Ватикана италијанским интересима, итд. Врхунац судских процеса било је суђење надбискупу Степинцу (1946), који се, у датим условима, прихватио улоге мученика за Цркву.

109

Извесно ублажавање става режима према Цркви, у времену након Резолуције Информбироа (1948), било је последица притиска Сједињених Америчких Држава, западних земаља и светског јавног мњења и настојања југословенске власти да у сукобу са Совјетским Савезом обезбеди њихову помоћ и подршку. Надбискуп Степинац био је ослобођен (1951), али се није могло удовољити претераном ватиканском захтеву за његовим враћањем на надбискупску столицу. Непопустљив став Ватикана довео је до именовања Степинца за кардинала, у нарочито осетљивом спољнополитичком тренутку (борба око Трста). Одговор југословенске власти био је прекид дипломатских односа. Након раскида, власт је, доношењем Закона о правном положају верских заједница (1953), потврдила своју одлучност да делатност верских заједница сведе на верске оквире. Црква се постепено прилагођавала новонасталим приликама. Степинац је полако гурнут у позадину, а на загребачку надбискупску столицу доведен је Шепер (1954). Могућности за обнављање дипломатских односта наслућивале су се већ за време понтификата папе Пија XII, али је тек после његове смрти (1958) то постало и реално остварљиво. Промене на папском престолу донеле су отварање Цркве и њено прилагођавање савременом свету, које јој је једино могло очувати светски утицај. Отварање према модерном свету било је праћено и отварањем према земљама с друге стране “гвоздене завесе”. Црква је била свесна штете коју јој је нанело одсуство дијалога са комунистичким државама. Наступила је промена става и начина рада са властима у њима, најпре изражена у папским енцикликама кроз ублажавање социјалне доктрине Цркве. Од посебног значаја било је обнављање и, колико је то било могуће, нормализовање односа са Југославијом која је, чак и према речима самог папе, одувек представљала неку врсту споне између Истока и Запада, нарочито у времену када је, налазећи се између два блока, кренула путем несврстаности. Међународна политика обе стране овог времена обележена је изузетном активношћу, пре свега према земљама тзв. трећег света. Док је Југославија то чинила тражећи ослонац за своје балансирање између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, Ватикан је у оваквој политици налазио могућности за ширење и јачање свог утицаја у свету. Оваква активна међународна политика обе стране могла је послужити и као тачка зближавања. До првих неформалних разговора дошло је на иницијативу кардинала Монтинија, каснијег папе Павла VI (од 1963). Преговори, 110

вођени у току две године (1964-1966), потврдили су спремност Ватикана за нормализацијом односа (Ватикан је заузимао знатно реалнији и умеренији став од епископата у земљи), али и постојање питања осетљивих за обе стране, у којима се није могло попустити. Обе стране показале су осетљивост према питању омладине. Логично, југословенска страна била је крајње непопустљива према овом питању од есенцијалног значаја за будућност државе. По питању веронауке, Света Столица је била принуђена да се, упркос принципијелном неслагању са постојећим стањем, помири са њим. Југословенска страна могла је дати уступак у погледу одобрења само јeдног родитеља, али је могућност утицаја родитеља знатно смањена законском изменом којом је, код тражења пристанка малолетника за похађање веронауке и крштење, старосна граница померена са десет на четрнаест година. По питању свештеничких удружења, задржан је status quo. Црква очигледно није била спремна да призна ова удружења, све док су она била фактички ван власти бискупа - упркос формалном признавању исте - а под контролом државе. Овакав став Цркве јасно је саопштио и надбискуп Шепер у разговору са Сењановићем (у јулу 1964), упућујући оштре речи критике на рачун Управе државне безбедности. Можда би вредело испитати на какав је и колики интерес представника Римокатоличке цркве наишао Брозов обрачун са двојицом Срба - Ранковићем и Стефановићем - извршен отприлике у исто време кад и потписивање Протокола са Светом Столицом. Југословенска страна нарочито је инсистирала на ограничавању непријатељске делатности свештеничке емиграције. Света Столица била је спремна на уступак, што је и потврдила одговарајућом изјавом у Протоколу. Ово сигурно није било по вољи добром делу емиграције. Југословенски захтев за именовањем бискупа уз консултацију или бар претходно обавештавање југословенске Владе био је оправдан са становишта прошлости, односно неповољних искустава са југословенским бискупима, али не и са становишта канонских норми и традиције Цркве, односно апсолутистичке власти папе у њеном централизованом устројству. Ово још више важи за именовање кардинала, које је у искључивој надлежности папе, и то је Света Столица јасно ставила до знања југословенској страни, именовањем надбискупа Шепера за кардинала, при завршетку јануарских преговора из 1965, без икаквих обавештења. Према томе, овакав корак Свете Столице не треба по111

сматрати само као позитиван гест према југословенској страни, односно као намеру за подизање Шеперовог ауторитета ради његовог одлучнијег иступања по појединим питањима покретаним у преговорима. Интервенције југословенске стране поводом Шеперовог иступа у загребачкој катедрали из марта 1965, Посланице епископата из маја исте године, и говора Шепера на Концилу, јасно су ставиле до знања Светој Столици да се неће дозволити враћање на политику која би подсећала на ону из времена надбискупа Степинца. Света Столица прихватила је овакво стање и, потписивањем Протокола из 1966. године, у ишчекивању бољих времена, формално признала свођење делатности Римокатоличке цркве у земљи на верске оквире.

Завршено у Крушевцу, маја 2001. године

112

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Извори:  Архив Југославије, фонд “Савезна комисија за верска питања”.  Архив Савезног министарства иностраних послова, фонд “Ватикан”. Литература:  Arons Mark, Loftus Džon, Pacovski kanali. Kako je Vatikan, krijumčareći naciste iz Evrope, izdao Sovjetima obaveštajce sa Zapada, Beograd, 1991.  Barbieri Frane, Vjera je novac. Credo pod Petrovom kupolom, Zagreb, 1956.  Bekić Darko, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi s velikim silama 1949-1955, Zagreb, 1988.  Булајић Милан, Разбијање југословенске државе 1991/1992 злочин против мира. Одговорност Ватикана и Њемачке, Београд, 1994.  Cvrlje Vjekoslav, Vatikan u suvremenom svijetu, Zagreb, 1980.  Dedijer Vladimir, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, III tom, Beograd, 1984.  Dedijer Vladimir, Vatikan i Jasenovac. Dokumenti, Beograd, 1987.  Ђурић Вељко Ђ, Усташе и православље. Хрватска православна црква, Београд, 1989.  Ђурић Мишина Вељко, Летопис Српске православне Цркве 1946-1958. године. Време патријарха Гаврила (1946-1950) и патријарха Викентија (1950-1958), I, Книн-Београд, 2000.  Живојиновић Драгољуб Р, Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958, Београд, 1994.  Hoptner Jakob B, Jugoslavija u krizi 1934-1941, Rijeka, 1973.  Hrnčević Josip, Svjedočanstva, Zagreb, 1984.  Илић Предраг, Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату, Нови Београд, 1995.  Krešić Andrija, Kraljevstvo božje i komunizam, Beograd, 1975.  Novak Viktor, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948 (Beograd, 1986)  Petešić Ćiril, Katoličko svećenstvo u NOB-u 1941-1945, Zagreb, 1982.

113

 Petranović Branko, Aktivnost rimokatoličkog klera protiv sređivanja prilika u Jugoslaviji (mart 1945 - septembar 1946), Istorija XX veka, Zbornik radova V (Beograd, 1963), str. 263-311.  Petranović Branko, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd, 1981.  Radić Radmila, Verom protiv vere. Država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953, Beograd, 1995.  Симић Сима, Ватикан против Југославије, Титоград, 1958.  Симић Сима, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград, 1958.  Stanojević Branimir, Tunel pacova, Beograd, 1988.  Stuparić darko, Diplomati izvan protokola, Zagreb, 1978.  Ћоровић Владимир, Историја српског народа, III, Бања Лука-Београд, 1997.  Хори Ладислаус, Бросцат Мартин, Усташка држава Хрватска 1941-1945, Београд, 1991.  Živojinović Dragoljub R, Lučić Dejan V, Varvarstvo u ime Hristovo. Prilozi za Magnum Crimen, Beograd, 1988.  Živojinović Dragoljub R, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914-1920, Beograd, 1980.

114