Језик, митологија, историја. Одабрани радови о древном свету

ЈЕЗИК МИТОЛОГИЈА ИСТОРИЈА ОДАБРАНИ РАДОВИ О ДРЕВНОМ СВЕТУ Дамир Газетић

Дамир Газетић

ЈЕЗИК, МИТОЛОГИЈА, ИСТОРИЈА ОДАБРАНИ РАДОВИ О ДРЕВНОМ СВЕТУ

САДРЖАЈ:

-

Ергативност у сумерском језику Протосемитски алфабет Хетитски језик и његово одгонетање Лувијци Прича о феничанском алфабету Mures ferrumque 72 Јелени и змије Хорс као старо српско божанство Ко су били Тројанци?

ЕРГАТИВНОСТ У СУМЕРСКОМ ЈЕЗИКУ Шта је ергативност? Најједноставније речено, то је другачији начин обележавања главних учесника у реченици. Ради правилнијег разумевања ергативности уоппште, па и оне сумерскога језика, неопходно је дати пар кратких објашњења. По питању уобичајеног начина обележавања главних учесника у једној реченици, већина данашњих језика носи назив „акузативни“ или „номинатив-акузативни“. Начин означавања учесника сличан је оном у древном акадском језику. Примери акадских реченица: 1. šarrum illik. Краљ је ишао.

2. šarrum bītam īpuš. Краљ је саградио кућу. Субјекат – šarrum краљ – је у оба случаја означен истим падежом – номинативом. Директни објекат прелазног глагола у другој реченици обележен је акузативом. Сумерски се назива „ергативним“ или „ергативно-апсолутивним“ језиком. Наведене реченице би на сумерском гласиле: 1. lugal.Ø i.gin 2. lugal.e e.Ø mu.n.du Субјекат непрелазног глагола прве реченице – lugal краљ – налази се у апсолутном падежу („апсолутиву“), обележеном са .Ø. Субјекат друге реченице, међутим, налази се у ергативу (обележеном ознаком .е), док је оно што ми сматрамо директним објектом – е кућу – у апсолутном падежу. У чему је разлика? За разлику од номинативног, одн. номинатив-акузативног карактера индоевропских језика, у ергативном језику, какав је превасходно сумерски (примера ради, такви су по природи и сви мајански језици – Daniel A. Foxvog, Introduction to Sumerian Grammar, 2013, 85), субјекат непрелазног и објекат прелазног глагола спадају у исту граматичку категорију, која се назива „апсолутним“ падежом или апсолутивом. (John L. Hayes, A Manual of Sumerian Grammar and Texts, Malibu, 1990, 7-8; Foxvog, 54) Падеж ергатив односи се на агента, учиниоца или изазивача глаголске радње, „од“ или „због“ кога се неки догађај одиграо. (Foxvog, 54) Ову логику најлакше је схватити кроз једноставне примере из нашег језика: у реченицама „лопта се скотрљала низ брдо“ и „дечак је скотрљао лопту низ брдо“ имамо два субјекта (лопта у првој и дечак у другој). У ергативном језику, случај би био другачији: дечак би се налазио у ергативу, док би лопта у оба случаја била у апсолутном падежу (апсолутиву). Лопта је, наиме, та која се и у првој и у другој реченици котрља низ брдо. У Нишу, јуна 2014. године

ПРОТОСЕМИТСКИ АЛФАБЕТ Порекло првог алфабетског писма још увек није са сигурношћу документовано. Већ је у антици изум алфабета приписиван Феничанима, од којих су га затим преузели Грци и остали народи. Овако су писали Херодот (5. век пре Христа) и Плиније Старији (1. век). Према Тациту (1-2. век), међутим, Феничани су били само посредници: Египћани су открили алфабет и пренели га Феничанима који су, затим, исти проследили Грцима. Имајући у виду тренутна сазнања, схватање модерне науке о пореклу алфабета није далеко од мишљења античких писаца. Од више локација које и даље претендују на то да буду места настанка најстаријег алфабета, можда се највише истичу две египатске: Синај и Вади ел-Хол. Најпознатији синајски натписи, писани тзв. протосинајским писмом, јесу урезани графити и вотивни текстови Серабит ел-Кхадима и храма посвећеног египатској богињи Хатхор. На Серабит ел-Кхадиму, пустој планини у унутрашњости Синајског полуострва, у давна времена налазили су се рудници тиркиза у којима је, уз Египћане, радио и велики број Азијата семитског порекла. Већина протосинајских натписа пронађена је међу многобројним хијероглифским и хијератским натписима, урезаним у стенама код и у рудницима тиркиза, као и дуж путева који су водили до храма. Првих десет натписа који су препознати као протосинајски открио је Флиндерс Петри, 1905/6. године. До сада их је откривено преко 40. Језик ових натписа је непознат, али је највероватније у питању облик раног западносемитског језика1, односно неки од дијалеката канаанског. Први озбиљнији пробој у њиховом дешифровању направио је 1916. године Алан Гардинер, успевши да ишчита и преведе групу знакова као lb’lt (у преводу: „госпођи“).

1 Назив за семитске језике изведен је из Светог писма Старог завета, из имена једног од тројице Нојевих синова, Сема/Шема (видети 10. главу Књиге Постања). Термин је први пут употребљен тек у 18. веку, предложио га је немачки орјенталиста August Ludwig von Schlözer у свом чланку из 1781. године, објављеном у делу: Johan Gottfried Eichorn, Repertorium für biblische und morgenländische Literatur. Постоји око 70 језика који се убрајају у семитске, и сви припадају једној већој скупини - афроазијској (или хамито-семитској, према именима двојице Нојевих синова). Нека најосновнија (или боље: једна од могућих) подела семитских језика, са најзначајнијим представницима, изгледала би овако: 1. Североисточни семитски - акадски језик, са вавилонским и асирским дијалектима, 2. Северозападни семитски - угаритски, феничански, хебрејски и арамејски језик, 3. Јужни (југозападни) семитски - арапски и етиопски језик. Наведеним језицима можемо додати и не тако давно откривени еблаитски, који се налази између северозападних и источних али, како изгледа, ипак ближе акадском језику.

Протосинајско или протосемитско писмо сматра се прелазном формом између египатских хијероглифа и феничанског алфабета. Према једној теорији, алфабет настаје као протосинајски крајем бронзаног доба (постоји веровање да је изумљено у време владавине Аменемхета III, у 19. веку пре Христа) и дели се на јужноарапско и протоканаанско у касном бронзаном добу. Протоканаанско се затим развија у феничанско до 1100. године пре Христа. Знакови коришћени у писму готово сигурно су изведени из комбинације два египатска писма: хијероглифа и њихове хијератске варијанте. Писмо садржи између 27 и 29 знакова, уз њихове фонетске вредности засноване на принципима акрофоније – фонетска вредност знака изведена је из почетног слова речи, односно објекта који је представљен датим знаком. Коришћен је семитски превод египатског знака тако да, на

пример, египатско pr („кућа“) постаје протосемитско b (од baytu – „кућа“).

Протосемитски натписи из Вади ел-Хола Постоје и два протосемитска натписа откривена 1998. године у Вади ел-Холу, урезана на каменим странама древног војног и трговачког пута између Тебе (данашњи Луксор) и Абидоса. Натписи се могу датирати у касно Средње краљевство (око 1850.

године пре Христа). Знакови у њима графички су блиски онима са Синаја, али показују већи хијероглифски утицај. Сами натписи упућују на могући закључак да су прво алфабетско писмо створили азијски (семитски) плаћеници у египатској служби.

У Нишу, децембра 2016.

ХЕТИТСКИ ЈЕЗИК И ЊЕГОВО ОДГОНЕТАЊЕ Термин Хетити2 изведен је из имена којим су они сами називали своју земљу у Анадолији - Хати (ово име остало је од старијег, неиндоевропског становништва Мале Азије). Свој језик, међутим, Хетити су називали нешили ("нешитски"), према древној престоници Неши (Канешу). Одатле и други назив за Хетите - Нешумна ("становници Неше"). Индоевропски језици Анадолије сродни хетитском јесу палајски, који је доста рано, већ до средине 2. миленијума пре Христа, ишчезао, и лувијски језик, широко распрострањен нарочито у западном делу Мале Азије. Као њима сродни језици могли би се навести и ликијски, лидијски, каријски... Тајне Хетита и њиховог језика дуго су остајале скривене. Француски архитекта Шарл Таксијер био је први модерни истраживач који је, 1834. године, открио хетитске рушевине код Богазкеја. До краја 19. века у Анадолији и северној Сирији уследила су открића великог броја натписа која су сведочила о културној традицији једног народа, за који је енглески асиролог Арчибалд Хенри Сејс (Sayce) 1880. објавио оно што је две године раније тврдио ирски мисионар Вилијам Рајт (Wright), да се ради о библијским Хетитима. Египатски и асирски текстови били су сагласни са овом теоријом (асирски извори често помињу земљу звану hatti, док се у египатским текстовима може наћи ht, од египтолога конвенционално читано као heta). Уследило је ново значајно археолошко откриће - велика дипломатска архива откривена 1887. године у египатској Ел Амарни, која је обелоданила и египатско-хетитску преписку вођену на акадском језику, али и два писма писана клинописом на тада непознатом језику. Како се радило о преписци фараона Аменхотепа III и арзавског краља, тајанствени језик назван је "арзавски". Норвежанин Кнудтзон је већ 1902. објавио да је реч, највероватније, о индоевропском језику. Међутим, наишао је на такав отпор да је морао да повуче ову своју тврдњу. Археолошка ископавања Богазкеја, древне Хатуше, под вођством немачког асиролога Хуга Винклера започињу 1906. године, и откривају велики број таблица које потврђују да је у питању хетитска престоница. Таблице дипломатске садржине биле су исписане акадским, али је већина била исписана још увек непознатим језиком. Чешки

2 Хетити, који се почетком 2. миленијума пре Христа појављују у областима Мале Азије и северне Сирије, припадају индоевропској групи народа, са језиком чије речи показују доста сличности са речима грчког, латинског, староиндијског и старословенског језика. Прве хетитске државе јављају се у Малој Азији већ од 19. века пре Христа (цар Анита са престоницом у Неши). Правим оснивачем хетитске државе сматра се цар Лабарна/Табарна (17. век пре Христа) чије име чак постаје синонимом за царску титулу. Крајем 17. века Хатуша постаје престоница Хетитског царства, које тада започиње свој велики успон. Цар Муришилиш I осваја Вавилон око 1595. године пре Христа, али царство после његове смрти захватају немири и Хетити губе освојене територије. Држава се опоравља од почетка 15. века - времена војних похода цара Шупилулијуме. Сукоби између Хетита и Египћана око Сирије обележили су 14. и 13. век пре Христа (чувена битка код Кадеша 1275. године пре Христа). Коначном опадању хетитске моћи у 12. веку пре Христа допринели су напади "Народа са мора", као и војни походи асирских царева.

асиролог Бедржих Хрозни успео је да га преведе, потврђујући да је у питању индоевропски језик.

Bedřich Hrozný (1879-1952) Хрозни, тада професор Бечког универзитета, до кључног открића долази у току Првог светског рата. Регрутован од аустроугарске војске, наставља рад на хетитским таблицама путујући, за потребе истраживања, чак и до Истанбула. Централни део његовог открића, из 1915. године, била је следећа хетитска реченица, написана акадским клинастим писмом: nu NINDA-an ēzzatteni wātar-ma ekutteni. NINDA је био идеограм за хлеб, познат из акадског. Претпоставка је била да је следећа реч облик глагола "јести". Watar је било лако повезати са водом и у том случају би последња реч била облик глагола "пити". Сматрајући суфикс -teni на крају оба глагола ознаком другог лица множине, Хрозни је понудио следећи превод реченице: "Тада ћете јести хлеб и пити воду." Мистерија је била решена и више није било сумње да је реч о индоевропском језику. Хрозни је такође закључио да хетитски припада западној грани индоевропских језика, те да је ближи грчком и латинском него санскриту и староперсијском.

„Тада ћете јести хлеб и пити воду“ Након одгонетања хетитских клинописних текстова, остао је проблем хијероглифског писма. Орјентација знакова овог писма упућивала је на правац писања - коришћен је тзв.

бустрофедон ("како во оре", односно наизменично смењивање правца писања из реда у ред). Број знакова (око сто) указивао је на силабариј (слоговно писмо), уз коришћење неких логограма и детерминатива. Много је научника радило на дешифровању анадолских хијероглифа, али су коначни кораци учињени тек седамдесетих година 20. века. Данас је општеприхваћено да су хијероглифи били у употреби од 15. до краја 8. века пре Христа и да нису коришћени за писање хетитског већ њему сродног лувијског језика.

ЛУВИЈЦИ Ко су били Лувијци? Упркос оскудним изворима, с поприличном сигурношћу можемо говорити о њима као о индоевропском становништву које је у једном историјском периоду насељавало већи део Мале Азије. Већ од краја трећег миленијума пре Христа, ако не и раније, у Анатолији постоје три главне групе народа које говоре индоевропским језицима: нешитским (хетитским) у централном и источном делу, палајским северозападно од њих и лувијским на западу и југу. Не постоји општа сагласност око тога када су и одакле ове групе стигле у Малу Азију, нити је решено питање њиховог даљег померања након досељења. Према неким истраживачима, Лувијци су први дошли, у раном трећем миленијуму, да би се Хетити и Палајци појавили иза њих. Према другима, опет, до диференцијације и поделе на ове групе унутар једне индоевропске скупине долази тек након што се она доселила у Анатолију. Поједини истраживачи, пак, померају присуство ових Индоевропљана у Анатолији чак и на неколико хиљада година пре поменутог трећег миленујума пре Христа.

Могући размештај Индоевропљана у Малој Азији крајем трећег миленијума пре Христа

Мала Азија у касном бронзаном добу Хетитски закони откривени у архивама хетитске престонице Хатуше помињу, средином другог миленијума пре Христа, земљу Лувију (KUR Lu-ú-i-ya). Не постоје, међутим, докази да је икада постојала унификована држава таквог имена - нема лувијских краљева ни њихове престонице. Новохетитска копија Хетитских закона замењује Лувију Арзавом, што показује да је Лувија обухватала значајне делове западне Мале Азије. С друге стране, лувијски хијероглифски натписи показују да се лувијска територија ширила и према југоистоку (овоме треба додати и чињеницу да постоје такви лувијски натписи и од стране самих хетитских царева, укључујући ту и престоницу Хатушу). На Лувијце се највероватније односи и термин nuwa'um старих асирских текстова из Канеша, што потврђује присуство Лувијаца у јужном делу централне Анатолије већ почетком другог миленијума пре Христа. Лувијска лична имена појављују се у староасирским текстовима из Канеша и других места (20-18. век пре Христа), хетитским из Хатуше и других (16-13. век), асирским 9-7. века, као и грчким текстовима из Анатолије првог миленијума пре Христа. Географски положај појединих лувијских области и места још увек је непоуздан. Постоји, мање-више, општа сагласност око одређених локација: земља Тархунтаса простирала се на запад све до Пархе и реке Кестрос; Лука је била смештена на територији класичне Ликије; Мира се простирала до средине западне обале Мале Азије. Такође,

готово је сигурно да се иза имена Апасе и Милаванде крију каснији Ефес и Милет, као што је од већине научника прихваћена идентификација Вилусе са древном Тројом. Проблематичан је, на пример, положај Каркисе/Карије, коју неко смешта у област класичне Карије, док је други смештају даље на северозапад, источно од Вилусе. Исто тако, Асува (Assuwa) се може повезати с класичним Асосом, али и са именом Азије, првобитно смештеној у западном делу централне Мале Азије (лингвистички, термини су повезани; овај назив потврђен је и у микенском личном имену: a-si-wi-jo). У западној Анатолији се за време владавине Хатушилиша I (17. век пре Христа) први пут помиње земља Арзава и овај назив у каснијим верзијама Хетитских закона замењује географски појам Лувије (мада је термин luwili и даље у употреби као језички појам). Арзава у ширем смислу вероватно се простирала преко већег дела територије која је раније називана Лувијом, са знатним делом лувијског становништва. С друге стране, изван Земаља Арзаве, у западној Анатолији остале су бројне области насељене Лувијцима (попут земље Луке, касније Ликије). ЛУВИЈСКИ ЈЕЗИК Лувијски језик део је анатолске групе индоевропских језика, којој припадају још и хетитски, палајски, ликијски, лидијски и каријски (слабо потврђени писидијски и сидетски могу бити касни облици лувијског, иако за то још увек нема дефинитивне потврде; од горе поменутих, ликијски језик је најближи лувијском). Сви наведени језици изводе се из тзв. прото-анатолског који се, опет, изводи из прото-индоевропског језика. Лувијским језиком говорило се у широким областима западне, јужне и југоисточне Анатолије. Отворено је питање да ли се и када овим језиком говорило и на далеком северозападу, односно у области Троаде. Тренутни докази дозвољавају могућност постојања и једног другог, сродног али ипак другачијег индоевропског језика у Троји (лув.

Wilusa) другог миленијума пре Христа. ЛУВИЈСКИ ХИЈЕРОГЛИФИ Швајцарски оријенталиста Johann Ludwig Burckhard био је највероватније први који је обратио пажњу на неки лувијски хијероглифски натпис - путујући кроз Сирију 1812. године, оставио је кратку забелешку о каменом натпису који је открио у Хами (библијски Хамат). Натпис, међутим, није изазвао веће интересовање у то време. Француски истраживач Charles Texier је 1834. године налетео на рушевине у Богазкеју, за које ће се касније испоставити да припадају престоници Хетитског царства. Тексијер је ван града открио и древно камено светилиште са урезаним фигурама божанстава и њиховим именима исписаним хијероглифским писмом. Израженије интересовање за хијероглифске натписе наступило је тек након неколико деценија. Међу првима који је покушао да их дешифрује био је британски асиролог Archibald Henry Sayce, који 1876. године за њих предлаже термин "хетитски", повезујући ускоро налазе у Сирији са онима у Анатолији.

Први корпус хијероглифских текстова објављује, почетком 20. века (1900-1906. године), Leopold Messerschmidt. Откриће глинених таблица у архивама хетитске престонице Хатуше омогућило је нове информације о Хетитима и њиховом језику, али је дешифровање лувијских хијероглифа и даље измицало упорним истраживачима. Број откривених хијероглифских натписа наставио је да расте, да би се до најважнијег открића дошло 1946. године: откривен је двојезични лувијско-феничански натпис Каратепе-а. Натпис, састављен од 75 реченица, и даље представља најдужи откривен хијероглифски натпис. Даљем напретку допринела су открића отисака печата у Рас Шамри (древни Угарит) 1953. и 1954. године. Најзад, од седамдесетих година 20. века писмо се може сматрати дешифрованим, уз општеприхваћене измене код читања појединих знакова. Ипак, многа питања у вези са лувијским језиком и писмом и даље остају отворена. ПИСМО Међу знаковима лувијског хијероглифског писма можемо јасно разликовати три врсте: логограме, детерминативе и силабограме. Први представљају целу реч једном сликом, други се не читају, већ се користе за ближе одређивање неког појма. Силабички знакови користе се за фонетско обележавање одређене речи. Силабограми обично имају неку од следећих структура: вокал (V), консонант-вокал (KV) или консонант-вокалконсонант-вокал (KVKV). Реч се може записати као комбинација логограма и силабограма, али може бити искључиво састављена од фонетских знакова. Текстови се пишу бустрофедоном, односно уз наизменично смењивање смера писања из реда у ред. Најранији примери систематског писања лувијским хијероглифима припадају 14. веку пре Христа, када су на хетитским званичним и краљевским печатима забележена имена и титуле исписане овим писмом. Највећи број натписа ипак припада времену након пропасти Хетитског царства. Писмо се развијало током векова коришћења, где су логограми постепено уступали место фонетским знацима. Сматра се да је коначно уобличено око 1100. године пре Христа.

ПРИЧА О ФЕНИЧАНСКОМ АЛФАБЕТУ Феничански алфабет (свакако је исправније називати га, према именима прва два знака, алефбет) има 22 симбола. Следи њихов краћи опис, уз објашњење порекла и даље судбине ових знакова, који се најчешће сматрају претечом највећег броја савремених алфабетских система. Основу излагања представља дивна књижица објављена пре скоро једног века (Otto F. Ege, The Story of the Alphabet, Baltimore 1921), уз консултовање других извора и, на неким местима, допуну у виду личних опсервација.

АЛЕФ („во“) Прво, почасно место у феничанском алфабету припада, нимало случајно, волу, животињи од чијег је рада у њиви у највећој мери зависила исхрана заснована на житарицама. Реч је о животињи коју је човек припитомио много раније него што је то учинио са коњем. Знак представља упрошћену слику воловске главе с роговима, уз очигледне промене његове орјентације током векова. Облик слова А како га данас пишемо, онакав је каквим су га учинили грчки преписивачи, који су уз знак преузели и његов назив, с том разликом што су му, као и код већине других, додали завршно а (одатле – алфа).

БЕТ („кућа“) Назив означава кућу (упор. Betlehem – „Кућа хлеба“) а сам знак представља њен упрошћенији нацрт или скицу. Каже се да је грчка бета настала тако што су грчки преписивачи оно што је личило на квадратић и троугао прецртали као два спојена троуглића, док су данас познате облине на слову B увели Римљани кроз латинско писмо.

ГИМЕЛ („камила“) Реч која на свим језицима звучи тако сличнo означава камилу. Сам знак, слично алефу, представља шематски приказ главе и врата ове животиње. Сличност са грчком гамом је очигледна.

ДАЛЕТ („врата“) Уколико неко има недоумица зашто је знак који представља врата троугластог облика, подсећамо да је реч о блискоисточном поднебљу. Стога, врата троугластог облика могу бити она на шатору. Грчко делта практично је непромењеног облика, док је латинско D, наравно, заобљено.

ХЕ („прозор“) Преведено, означава глагол „гледати, видети“ или, једноставно, прозор. Облик знака је стога препознатљив, с тим што се сматра да је једна усправна црта са стране изгубљена релативно рано. Грци тако добијају своје епсилон, основу каснијег латиничног E.

ВАВ („кука, ексер“) Облик овог знака долази од феничанске представе куке или ексера, изузетно важних у бродоградњи. Грци преузимају његов млађи облик и називају га вау или дигама (двострука гама, представљена једном гамом изнад друге). Грчки алфабет раније, хомерске епохе, бројао је 26 слова. Класични грчки нема више дигаму, као ни копу (види доле), па броји 24 знака. Римљани користе дигаму као своје F које, у време цара Клаудија, налази још једну примену: како је знак V означавао гласове у и в, за бележење консонанта в коришћено је обрнуто F.

ЗАЈИН („бодеж, оружје“) Бодеж је био изузетно важан предмет у животу древних народа, а да је то тако, доказ је и место овог знака међу осталим знаковима разних алфабета. Латински алфабет је изузетак, јер су Римљани, ради тачнијег писања грчких речи, накнадно додали знакове Y и Z. Тако је латинично Z постало последње слово алфабета/абецеде.

ХЕТ („ограда“) Ово је био назив за ограду, представљену са две усправне и три хоризонталне црте. Грци су избацили горњу и доњу хоризонталну црту и на тај начин добили коначан облик своје ете. Латинско H је, с друге стране, остало аспирата.

ТЕТ („котур?“) Порекло овог знака је крајње несигурно. Понуђена је могућност да је у питању представа шаке са испруженим прстима (?) али, судећи по облику, овде је највероватније реч о котуру или о точку. Ако кренемо још дубље у прошлост, уочићемо велику сличност овог знака са сумерским клинастим знаком UDU, којим су означаване овце (и козе). Према томе, знак може представљати и упрошћену слику тора, а није невероватно ни да се ради о испуњеној посуди (приказаној одозго). Како било, Грци га преузимају и користе као своју тету.

ЈОД („рука“) Рука, једноставно нацртана из профила, савијена у зглобу и прстима, даје облик овом феничанском слову. Римљани преузимају грчку јоту и користе је и као вокал и као консонант, где се овај потоњи разликује продужавањем слова I. Ј свој коначан облик добија тек у 16. веку, а мало ј век касније. Тачка над i први пут је употребљена у једном рукопису из 13. века.

КАПХ („длан“) Значење му је „шупљина, улегнуће, празнина“ или „длан“. Знаком је представљена отворена отворена шака, односно длан. Грчка капа, као и латинично (и ћирилично) К, практично је непромењеног облика.3

3 Кратка напомена на средини овог излагања: разлика у левој/десној орјентацији појединих знакова феничан-ског или грчког алфабета, једноставно је последица смера писања односно бележења текста – слева надесно или здесна налево. Према томе, не би смело бити забуне када наиђемо на знак чији су краци нпр. окренути у једном случају према левој, а у другом случају према десној страни – и даље је реч о једном, а не о два знака.

ЛАМЕД („бич“) Овај знак добио је своје име од штапа, бича или шибе који су се користили за терање волова, стоке уопште а, имајући у виду период о коме говоримо, вероватно и за робове. Грци преузимају оштрији, преломљенији облик овог знака који, у латинској верзији, мења смер и угао међу крацима да би постало L.

МЕМ („вода“) Вода је код многих народа представљена таласастим линијама, па ни Феничани ту не чине изузетак. Египћани су, додуше, овим линијама представљали свој глас н, и одавно је доказано да је порекло данашњег слова М, преко грчког и латинског алфабета, управо у феничанском знаку који представља воду (а не у монолитералном египатском знаку за глас м, који је приказан совом).

НУН („риба“) Незаобилазна за све народе упућене на море и водена пространства, риба је овим знаком представљена у риболовачкој варијанти: већ ухваћена и окачена. Грчко (и латинско) N изведено је из овог знака.

САМЕКХ („стуб“) Овај знак означава стуб или потпору. Својим хоризонталним цртама доста подсећа на египатски ђед стуб. Грци га преузимају као своје Ξ (кси), док је латинска африката X (кс) већ другачијег облика.4

АЈИН („око“) 4 Овде треба имати у виду то да су и Грци, према званичном атичком алфабету, до реформе из 403. године пре Христа, уместо Ξ писали ΧΣ.

Кружница је вероватно најочигледнији начин за представљање ока, које је један од најопштијих елемената писма, како у Феникији, тако и у древном Египту, Кини, претколумбовском Мексику... Грци преузимају ајин за два своја знака – мало и велико о (омикрон и омега).

ПЕ („уста“) Још један део људског тела, односно лица. Уста су овим знаком приказана само делимично (доњи део усне). Грци овај знак преузимају у оштријој форми, правих углова, да би добили своје пи. Латински алфабет не користи грчки облик за свој глас п, али њега зато поново налазимо у ћирилици.

ЦАДИ („удица“) Поменут је значај риболова у животу Феничана. Стога не треба да изненађује то што је један од 22 феничанска знака највероватније изведен из облика удице. Овог знака нема ни код Грка ни код Римљана (одржао се код Јевреја и других блискоисточних народа), једноставно зато што нису имали потребе за њим – глас ц није постојао.

КОПХ („чвор“) Може се наићи на податак да је овим знаком представљена глава (с вратом) гледана отпозади, или чак мајмун (?). Друго објашњење бих одмах одбацио, јер ова животиња сигурно није имала толико значаја у животу Феничана да би постала део алфабета. Људска глава је, с друге стране, представљена следећим знаком (види доле). Стога, ако занемаримо сличност с главом, коју у основном силабаријуму линеарног Б писма има слог qa, ипак се најлогичнијим чини објашњење да копх феничанског алфабета представља чвор, кроз сва времена важан морнарима. Грчки алфабет класичног времена је, попут дигаме, изгубио и копу (види горе). Римљани је, међутим, изнова користе, као свој гутурал Q.

РЕШ („глава“) Знак, који представља главу виђену из профила, на неки начин је и доказ да претходно слово није било коришћено за исти појам. Грци преузимају овај знак и користе га као своје

ро. Римљани, који га користе за свој глас п, морају да врате косу црту испод главе, на тај начин добијајући своју ликвиду R.

СИН/ШИН („зуби“) Овај знак, сем практично идентичног облика, нема ништа заједничко са англосаксонским W (вен). Код Феничана је представљао зубе или зупце. Окренут за 90 степени, син даје грчку сигму.

ТАВ („знак“) Тав, који чини основу каснијег Т, изведен је из ознаке крста, који су, кроз сва времена, остављали неписмени људи као свој потпис. Њиме се и завршава феничански алфабет.

У Нишу, марта 2014. године ЛИТЕРАТУРА: -

Johana Druker, Alfabetski lavirint. Slova u istoriji i imaginaciji, Novi Sad, 2006.

-

Otto F. Ege, The Story of the Alphabet, Baltimore, 1921.

-

Veljko Gortan, Oton Gorski, Pavao Pauš, Latinska gramatika, Zagreb, 1966.

-

August Musić, Niko Majnarić, Gramatika grčkoga jezika, Zagreb, 1989.

-

W. M. Flinders Petrie, The Formation of the Alphabet, London, 1912.

-

Günther Roeder, Short Egyptian Grammar, New Haven – London, 1920.

-

Herbert Weir Smyth, A Greek Grammar for Colleges, New York – Cincinnati – Chicago – Boston – Atlanta, 1920.

-

Visible Language. Inventions of Writing in the Ancient Middle East and Beyond, ed.

Christopher Woods, Chicago, 2010.

-

Peter Wilson, The Alphabet Tree, TUGboat, Volume 26 (2005), No. 3, pg. 199 – 214.

MURES FERRUMQUE У Сенекином „Отиквљењу божанског Клаудија“ (ʼΑποκολοκύντωσις divi Claudii) Клаудије, који након своје смрти одлази најпре на небо, својим осионим понашањем приморава Херкула да му упути следеће речи: „Audi me, tu desine fatuari. Venisti huc, ubi mures ferrum rodunt. Citius mihi verum, ne tibi alogias excutiam“ - „Слушај ме, престани да будалиш. Дошао си овде, где мишеви гвожђе гризу. Брже ми кажи истину, да ти не бих бесмислице из главе избио“ (прев. Д. Г).5 Какав је смисао изреке „где мишеви гвожђе гризу“? Као што је убедљиво доказао Мирослав Марковић, израз се заиста односи на место крајње изгладнелости и оскудице.6 Па ипак, сматрам да Сенека, користећи ову изреку, не алудира на Клаудијеву прождрљивост, нити да је постојање глади на небу прави смисао реченице. Суштина је у Херкуловом упозорењу Клаудију, стишавању и „спуштању на земљу“ осионог римског императора. Слажући се у овоме са С. Милинковић, 7 не слажем се са тим да „poslovica u originalu ima jasnu konotaciju“8 и сматрам да би се ова реченица, ради потребне јасности, могла и морала превести одговарајућом изреком из нашег фолклора. Новаковићева „где је враг однео шалу“ можда није прикладна једноставно зато што је реч о одласку на небо, али мишљења сам да потребе превода сасвим задовољава конструкција типа: „Дошао си овде, где не цветају руже“ – где је, наравно, израз метафорички, односно не мисли се на цват, цвеће или какав ружин врт у буквалном смислу, као што се ни у Сенекином делу не мисли на мишеве, гвожђе, али исто тако ни на, у антици, уобичајено значење изреке као места где стварно влада глад – за небо, у сваком случају, неприхватљиво.9 Потребе адекватног превођења пословичних израза свесна је и сама С. Милићевић када, на другом месту, изреку „ubi mures molas lingunt“ (- где мишеви жрвњеве лижу) преводи са „(где) све штима“. 10 Уствари, чини се да ове две изреке наведене у Сенекином делу стоје једна насупрот друге. Ако је у првом случају реч о месту оскудице, у другом са мисли на земљу изобиља. Стога, ако бисмо ову другу могли превести са „где све штима“, 5 Menipska satira. Varon. Seneka. Lukijan, priredila, prevela i predgovor napisala Slađana Milinković, Novi Sad, 2002, 98, 101.

6 Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић, 2001, 79-82.

7 Menipska satira, 200-1, напомена 33.

8 Исто, 201.

9 Позивање М. Марковића на трагове стоичких учења о душама мртвих код Сенеке сматрам недовољно убедљивим – вид. Марковић, 82.

10 Menipska satira, 102, 105, 203; мада је смисао ове друге изреке много јаснији. Самим тим, овде је оправданије њу оставити у оригиналу – прим. Д. Г.

значење оне прве – „ubi mures ferrum rodunt“ (- где мишеви гвожђе гризу) могло би се схватити и као „где ствари не функционишу како треба“. На крају, да закључимо: две реченице, наведене у Сенекином делу, без обзира на понуђене и прихваћене преводе, зависе једна од друге. Према томе, не смемо их посматрати изоловано, јер и једна и друга свој пуни смисао добијају само у заједничком контексту.

У Нишу, јануара 2008. године

72 Да ли је случајно то што су, у Египту Птоломеја, за превођење Старог завета на грчки језик (превод познат као Septuaginta) била ангажована 72 преводиоца (дакле, не 70, како би се могло закључити превођењем популарног латинског назива!), који су посао завршили за 72 дана?11 У наредним редовима покушаћу да покажем да је броју 72, из неког разлога, у разним деловима света поклањана изузетна пажња. У Кини је, на пример, сматрано да је велики Конфуције (Кунг Фу Це, 554-479. пре Христа) имао 3.000 ученика, од којих су њих 72 савладала Шест класичних дела. 12 Кинески систем прорицања заснован на Књизи промена састоји се од 64 хексаграма и 8 триграма, што је, опет, 64+8=72.13 Ако се осврнемо на древну индијску мисао, наш број, или барем нешто приближно слично њему, лако налазимо. Тако се, на пример, у Мануовом законику, I, 79, каже: „Dvanaest hiljada godina ili božanska yuga, koju smo spominjali, umnoženo sedamdeset i jedan put, zove se ovde periodom jednog Manua (manvantarah).“14 Још очигледније, Brhadaranyakaupanišada, II, 1, 19: „Kad čovjek upadne u dubok san i ne zna ništa, prošavši kroz 72.000 kanalčića imenom hita koji vode od srca do osrčja, on počiva u osrčju...“15 Уколико се вратимо на афрички континент, видећемо да је помен броја 72 много старији од оног из времена Птоломеја. Према једној староегипатској легенди, када је, противно вољи бога Ра, склопљен брак између Геба и Нут, врховни бог је огласио да Нут неће моћи да роди ниједног дана ни месеца у години. Тот се зато коцкао са Месецом, и добио је седамдесет и други део сваког дана у месецу, створивши на тај начин пет додатних дана (360+5), у којима је Нут родила: Озириса, Хоруса Старијег, Сета, Изиду и Нефтис.16 Захваљујући Плутарху, познати су нам многи детаљи легенде о Озирису, па и они који говоре о његовој смрти. Када је Сет сковао заверу да убије свог брата Озириса, тако што би га затворио у посебно направљену шкрињу, у спровођењу плана помогла су му 72 саучесника – завереника.17 11 Др Милош Ердељан, Општи увод у Свето писмо Старога завета, друго исправљено и допуњено издање, Београд – Србиње, 2000, 30-1.

12 Тако је наводио Шема Ч’иен (145-85. пре Христа) – Konfucije, Veliko učenje, prevod, predgovor i beleške dr Svetozar Brkić, Beograd, 1984, 10.

13 Вид. Душан Пајин, Отеловљење и искупљење, Београд, 1995, 99, нап. 28.

14 Počeci indijske misli, ur. Rada Iveković, Beograd, 1991, 345.

15 Исто, 173. Поменути каналчићи су вене – nadi – које повезују срце човека са срцем универзума – Сунцем. Исто, 427, нап.41.

16 Мирослав Танасијевић, Египатска књига живих. Анијев папирус, Београд, 1996, 81.

Ако наш број помножимо са 5, добијамо број присутан кроз сва времена и на свим меридијанима – 360.18 Толико стубова било је уграђено и у једну од највећих кинеских светиња – Жртвеник Небу, који је, уствари, огроман брежуљак састављен из три нивоа. Сваки следећи, који се издиже из средине претходног, има мањи број мермерних стубова. За нас би најважније било то што је 360 стубова, који симболизују степенице којима је подељено небо, подељено у односу 180-108-72, при чему се 72 стуба налазе на последњем кругу, главном месту жртвеника.19 Јавански храм Боробудура, такође, има 72 ступе звонастог облика.20 Осврнемо ли се на разна предања присутна у монотеистичким религијама, опет наилазимо на наш број. Обично се узима да број ученика које је Исус у Јеванђељу по Луки 10, 1 именовао и разаслао износи 70. Тако стоји и у српском преводу комисије Светог Архијерејског Синода Српске православне Цркве. Међутим, у неким верзијама новозаветног грчког текста јасно се наводи број „ἑβδομήκοντα δύο“ (=72!). 21 Стога и др Емилијан Чарнић у свом српском преводу Новога завета поштује „проширену“ верзију, па у Лк. 10, 1 помиње седамдесет и два Исусова ученика. Према једном, додуше прилично спорном, муслиманском веровању, постоје 72 девице које ће човеку бити додељене у Рају. За нас тренутно није битно да ли је у питању мит или истина, број је прилично карактеристичан. Исто можемо рећи и за јеврејску Кабалу, где, према једном наводу, број Божијих имена износи – 72. Одакле оволико присуство једног истог броја на разним странама света? Занимљива је, свакако не и нова, али изузетно значајна идеја према којој су бројеви попут 360, 72, 30, 12, као и они који се добијају умножавањем датих бројева, с одређеном намером убачени у древне митове.22 Или, како је то Де Сантиљана раније приметио, када наилазимо на бројеве попут 108, или 9x13, који се, под разним умноженим вредностима, изнова 17 George Hart, The Routledge Dictionary of Egyptian Gods and Godesses, Second edition, London – New York, 2005, 123. Негде се помињу и 42 помоћника – Aude Gros de Beler, Egyptian Mythology, Grange Books, Rochester, 2004, 74.

18 Charles Francois Dupuis је, још у 19. веку, навео занимљиве податке о броју 360: толико је богова било у орфичкој теологији; толико еона гностичких божанстава; идола пред јапанском палатом Даири; статуа око статуе древног арапског Хобала; духова који, према учењу светог Јована, преузимају душу покојника; храмова на планини Лоухан у Кини; толико стадија је био дугачак зид око Вавилона. – Imanuel Velikovski, Svetovi u sudaru, Beograd, 1982, 387, нап. 49, који истиче да је толико дана некада трајала соларна година.

19 Милутин Велимировић, Кроз Кину. Путопис, Београд, 1930, 86-7.

20 Graham Hancock, Fingerprints of the Gods, London, 1995, 255.

21 Видети грчки текст у: Michael W. Holmes, The Greek New Testament, SBL Edition, Society of Biblical Literature, Atlanta, Georgia, 2010, где се упућује на друга релевантна издања Новог завета: Brooke Foss Westcott and Fenton John Anthony Hort, The New Testament in the Original Greek, Cambridge, 1881, и Richard J. Goodrich and Albert L. Lukaszewski, A Reader’s Greek New Testament, Zondervan, 2003.

22 Jane Sellers, The Death of Gods in Ancient Egypt. Њеним радом бави се Hancock, 250. и даље. За потребе овог рада, вреди истаћи да се, међу поменутим, управо број 72 сматра најзначајнијим. Исто, 251-2.

појављују у Ведама, храмовима Ангкора, у Вавилону, код Хераклита, као и у нордијској Валхали, то сигурно није случајност.23 Ако покушавамо да пронађемо везу митолошког и религиозног поимања броја 72 са научним сазнањима, можда би најисправније било да се обратимо оној области људског знања чију су праксу древне цивилизације неговале хиљадама година уназад – астрономији. Седамдесет и два дана протекне од хелијакалног заласка до хелијакалног изласка планете Венере.24 Да ли је, онда, „памћење“ броја 72 везано за улогу коју је ова планета имала у давној Земљиној прошлости? 25 Сигурно није случајна чињеница да је Венера/Зорњача од давнина повезивана са Луцифером, односно Сатаном. 26 С тим у вези, број паклених мука припремљених на оном свету за грешнике, који износи 144.000, 27 можда бисмо могли писати и као 72+72 хиљаде, а вреди поменути и податак навођен у демонолошким трактатима 16. века, према коме постоји укупно 7.400.000 ђавола, на чијем је челу преко 70 кнежева (можда баш 72?) потчињених Луциферу.28 Најзад, приближно 72 године (тачније 71,6) су потребне да би се прецесија померила кроз један степен еклиптике (или Зодијака). Шта значи овај податак? Астрономски процес, секуларно померање Сунца кроз знакове Зодијака, који одређује наступање светских доба, препознат је у прастаром миту о Хамлету (прича је много старија од Шекспировог литерарног дела о данском краљевићу). 29 Сунце се лагано помера кроз свих 12 кућа Зодијака, па „унутар“ једног знака проводи укупно 72х30=2160 година.30 Сваки нови период доноси Светску еру или „Сумрак богова“, праћен одређеним катаклизмичним догађајима. Примера ради, „Доба Лава“, током којег је Сунце у тренутку пролећне равнодневнице излазило наспрам стеларне позадине сазвежђа Лава, трајало је од 23 Hamlet’s Mill: An Essay Investigating the Origins of Human Knowledge and its Transmission Through Myth by Giorgio de Santillana, Hertha von Dechen, Boston, 1969, 7. Број ратника који излазе из Валхале у последњој бици против вука Фенрира износи 432.000, што можемо написати и као 72х600 – прим. Д. Г. Ево још неких занимљивости у вези поменутог броја: према вавилонском историчару Беросу, укупна владавина митских краљева Сумера пре Потопа износи 432.000 година – Hancock, 253-4. Такође, година смртника Kali yuge има укупно 12.000х360=432.000 – исто, 257.

24 Morris Jastrow, Aspects of Religious Belief and Practice in Babylonia and Assyria, New York – London, 1911, 220, цитира га Velikovski, 178.

25 Мисли се на катаклизмичне догађаје који су погађали нашу планету, и тешко је наћи неки древни народ који у својим предањима нема података о овим трауматичним искуствима. Иначе, поштујем рад и величину И. Великовског, чије поједине идеје сматрам изузетно значајним, али, исто тако, многе његове тезе, у првом реду то да је Венера некад била комета, сматрам неодрживим.

26 Вид. Velikovski, 146, 160, 165...

27 Aron Gurevič, Problemi narodne kulture u srednjem veku, Beograd, 1987, 212.

28 Исто, 386-7, нап.19.

29 Hamlet’s Mill, 2.

30 За један цео круг кроз сва зодијачка сазвежђа потребно му је 25920 година.

10970. до 8810. године пре Христа. Уследила су доба Рака, Близанаца, Бика, Овна, па Риба (обрнуто од уобичајеног редоследа зодијачких знакова). Тренутно живимо на „астролошки ничијој земљи“ на крају „Доба Риба“ (које се обично поистовећује са два миленијума Хришћанства – прим. Д. Г) и на прагу новог доба – Водолије. 31 А, подсетимо се, на почетку сваког новог доба „floods and cataclysms herald the shaping of a new world“32 (=„поплаве и катаклизме најављују обликовање новог света“).

У Нишу, јануара 2013. године

31 Hancock, 234-5.

32 Hamlet’s Mill, 2.

ЈЕЛЕНИ И ЗМИЈЕ Ὃν τρόπον ἐπιποθεῖ ἡ ἔλαφος ἐπὶ τὰς πηγὰς τῶν ὑδάτων, οὕτως ἐπιποθεῖ ἡ ψυχή μου πρὸς σε, ὁ Θεός. ἐδίψησεν ἡ ψυχή μου πρὸς τὸν Θεὸν τὸν ζῶντα˙ πότε ἣξω καὶ ὀϕθήσομαι τῷ πρωσώπῳ τοῦ Θεοῦ;33 Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему? (Пс. 42, 1-2)34 Шта је навело Псалмопојца на поређење кошуте и душе жељне Бога? Можда је у питању једна животињска драма која се одиграва у природи, а која се налази описана код неких хришћанских писаца. Јелен, силином свога даха, извлачи из рупе змију и гута је. Тај подвиг је, међутим, и извор мука за јелена, који након тога осећа огромну жеђ. Уколико је у року од три сата не утоли, јелен умире.35 Нешто слично налази се, на пример, код Илије Презвитера: „Јелен жури ка изворима чулне воде када га уједе змија, а душа која је рањена најслађом стрелом молитве стреми ка бестелесним озарењима“,36 или код преподобног Никите Ститата: „Прогутавши змије, јелени путем ватрености од дугог трчања по природи, како говоре, отровну природу змија дивно претварају у храну која није штетна.“37 Свети Јован Лествичник, у својој XXX поуци, овако користи причу о јелену и змијама: „Запази, о душо пуна вере: кад јелен истреби отровнице (тј. страсти), тада душа жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као омађијана.“38 33 Грчки текст 41/42. псалма преузет је из: The Psalms in Greek According to the Septuagint with the Canticles,

by Henry Barclay Swete, London, 1896, 267.

34 Превод Ђ. Даничића 35 Свети Јован Лествичник, Лествица, превод Димитрија Богдановића, Манастир Хиландар, 2003, 138, напомена 1.

36 Добротољубље, III том, Манастир Хиландар, 2003, 236.

37 Добротољубље, V том, Манастир Хиландар, 2007, 109.

38 Лествица, 199.

Поистовећивање људске душе са јеленом, односно кошутом (грчка реч за оба рода је иста, разлика је само у члану: ὁ, ἡ ἔλαφος) као и повезивање ове животиње са смрћу приметни су у религијама и митологијама појединих народа. Ἐλαφηβολιών, девети месец атичке године (март/април), када су се рађали јелени и кошуте, био је посвећен Крону, „koji je uvek bio izjednačavan sa Hadom, bogom smrti.“39 Нарочито индикативна може бити распрострањеност фолклорног мотива la soif des morts, веровања у жеђ мртвих. Код Срба се веровање у жеђ мртвих одразило на стари, пагански обичај о коме говори и Веселин Чајкановић: „Пуштање воде мртвима преко прага; праг се залива водом зато што се жели дотурити вода душама покојника који су испод њега.“40 Код Хелена је мотив жеђи умрлих уочљив од давнина. Хомерове душе осуђене су на вечно и бесциљно лутање у Царству сенки, долазећи себи тек повремено, након што утоле своју жеђ, у овом случају за крвљу: „Којему год од ових преминулих допустиш амо крви да приступи ближе, говориће истину праву... А ја сам устрајно чек`о док најзад стиже ми мати па се црне напије крви. Тада ме позна... Он ме препознаде одмах кад крви окуси црне...“ (Одисеја, XI, 147-8, 152-3, 390)41 Жедна душа орфичара, с друге стране, уколико не пије с Мнемосининог извора, остаје лишена блаженог живота у Елисеуму. „Δίψαι δ' εἰμ' αὖος καὶ ἀπόλλυμαι - од жеђи сам сува и пропадам“ гласи део текста који орфичка душа мора да изговори не би ли, после смрти, обезбедила себи трајан боравак у Јелисејским пољима. Пред њом би стајао избор: да своју жеђ утоли на извору богиње Заборава (Λήθη), чиме себе аутоматски осуђује на заборав магичне формуле и на недостижност Елисеума, или да, нешто касније, пије са извора богиње Сећања (Μνημοσύνη), што јој омогућава блажени живот на другом свету. 42 Вратимо се сада јелену и змијама. Трка јелена до воде на којој ће утолити своју жеђ јесте његова трка са смрћу. Уколико је изгуби, јелен умире у страшним мукама. У већ поменутој XXX поуци Лествице, свети Јован Лествичник нуди своје објашњење зашто се баш жеђ помиње код Псалмопојца: „Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару.“ 43 О овом унутрашњем жару реч је у, горе цитираном, одломку из дела преподобног Никите 39 Prof. dr Radmilo Petrović, Mistica sacra. Najlepše legende i mitovi Balkana, Beograd, 2004, 47.

40 Наведено према: Проф. др Момир Јовић, Срби пре Срба, Краљево, 2002, 81.

41 Превод Милоша Н. Ђурића 42 Мирослав Марковић, Орфичка златна плочица из Хипониума, у: Студије о религији антике, Никшић, 2001, 53-5.

43 Лествица, 199.

Ститата, ученика светог Симеона Новог Богослова: „Прогутавши змије, јелени путем ватрености од дугог трчања по природи, како говоре, отровну природу змија дивно претварају у храну која није штетна. И ми сваку страсну помисао коју примамо у утробу разума треба дејством огњеног трчања путем заповести Божијих и силе Духа да претварамо, пошто је заробимо, у миомирисно и спасоносно делање врлина.“44 Душа која је, змијом заведена, пала прародитељским грехом – не послушавши заповест да не сме окусити плод са дрвета познања добра и зла, плод који се уобичајено представља као јабука – обучена у тело пропадљиво и смртно, једино се врлинским и бестрасним животом може избавити од вечне смрти. Јелен који трага за изворима воде није ништа друго до та иста душа која путем врлина иде у сусрет Царству Божијем. Ово је, на известан магловит начин, било познато и старим Хеленима, па и другим древним народима, тако да није нимало случајно то што се у ирској митологији кошута налази испод јабуковог дрвета, ни то што Роберт Гревс Хераклову потрагу за Керинском кошутом и Хесперидиним јабукама поистовећује са потрагом за мудрошћу, потрагом која се завршава у келтском рају, тј. једино – смрћу.45 У Нишу, фебруар 2005 – Васкрс 2008. године

44 Добротољубље, V, 109.

45 Вид. Robert Grevs, Grčki mitovi, 125, 1.

ХОРС КАО СТАРО СРПСКО БОЖАНСТВО ХОРС је древно словенско соларно божанство. Помиње се у више писаних споменика, претежно источнословенских (Велесова књига, Несторова Хроника, Слово о полку Игорову, Повест времених лет), али и у оним насталим на Балканском полуострву (Откриће св. Марије, мајке Божје, о паклу). У Несторовој хроници наводи се како је кијевски кнез Владимир на једном брду, уз идол Перуна, установио и Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокошу. У Слову о полку Игорову помиње се како кнез Всеслав/Всеволод/Вишеслав као вук претрчава пут од Кијева до Тмуторкања пре појања петлова, односно рађања јутарњег Сунца, пресецајући пут „великоме богу Хорсу“.46 Прича из грчке средњовековне књижевности „Откриће свете Марије, мајке Божје, о паклу“ преведена је на старословенско-руски језик у XII веку. Пресвета Богородица обилази пакао у пратњи св. Арханђела Михаила и међу првим грешницима наилази на оне који нису веровали у Бога Оца, Сина и Светога Духа. На том месту словенски превод има уметак чији један део гласи: „То су они, који су заборавили Бога, који су називали боговима оне предмете, које је Бог створио ради наше употребе: као Сунце, Месец, Земљу, животиње пузавце, који су постали камени богови, као и људи: Трајан, Хорз, Велес и Перун“. 47 Негде се, тамо где треба да стоји Хорсово име, наилази на Аполона, као што је то случај са спомеником који је открио Срезњевски.48 Пре објашњавања порекла самог имена, вреди навести извесне ставове Сретена Петровића о овом богу: „Сасвим извесно, Хорс је божанство сунца, будући да Хорс значи нешто „округло“, из чега још следи да је реч о соларном божанству – оном које светли. Логично је претпоставити да је и кип овога бога био од дрвета, и да подсећа на представу о светлосном богу налик Аполону. Култ јарког сунца – светла појављује се код земљорадника енеолита, а већ у бронзаном добу рођена је представа о ноћном сунцу, које извршава свој подземни пут по „мору мрака“.“49 „Митски лик: Хорс, Харс, Хоурс, Хрст, Хрс, Хрос, према бројним сведочанствима, повезује се са Перуном, што говори о његовом значају, месту у хијерархији. Код Римљана епитет бога Марса био је Хурио, или новијег датума: Хорсо, што је сагласно са словенским називом: Хорс, Дажбог. У Бугарској постоји брдо на Дунаву: Хрсово, као и називи река, брда, шума чија имена долазе од Хорс или Хор(ш)“. 50 Исти аутор се, у 46 Петровић, 453-4; Vasiljev, 46.

47 Петровић, 339.

48 Vasiljev, 46.

49 Петровић, 454.

50 Исто.

покушајима реконструкције словенског пантеона, осврће и на соларна божанства: „Код Словена постојао је Бог давалац, односно Бог сунца, најзад Бог громовник и Бог ратни. Међутим, име божанства које би носило у себи поједине елементе дате структуре, било је језички различито именовано, што је зависило од културне и језичке посебности сваког словенског народа. (...) Тако је и са Богом сунца: код једних то је Сварог или Сварожић, код других Световид или Радгост, у трећем случају Триглав, у четвртом Хорс. Могућно је замислити да је било више соларних божанстава, бар онолико колико је летњих месеци, а да је једно од њих било главно и заједничко.“51 Б. Д. Греков, говорећи о идолима које је кнез Владимир Свјатославич поставио на брежуљку поред свога дворца, каже да ти богови нису само руски: „između Peruna i Dažboga, boga Sunca, stoji Khors, kojega su također kao boga Sunca obožavali na Istoku, u Srednjoj Aziji, pa je odatle i nastao naziv Horezm, Horosan i dr.“52 Говорећи о односу Хорса и Дажбога, М. Елијаде сматра да се и један и други код Источних Словена поистовећују са Сунцем, док би Сварог (Сварожић код Западних Словена) био Дажбогов отац.53 Етимологија бога Хорса није сасвим разјашњена. С. Петровић, без коначног опредељења, наводи више схватања о пореклу његовог имена. Према Фасмеру, термин се изводи из нперс. Xuros – петао (стперс. Xros), или из грчког χρυσός. Махал је такође близак грчком пореклу назива јер грч. χρυσός – злато психолошки одговара представи Сунца, одн. Хорсу као соларном божанству. Елијаде сматра да је у питању иранско порекло од Хурсид, персонификације Сунца. Рибаков такође указује на везу са иранском речју Хуршет (xorsed - Сунце), при чему је „Хорс“ повезан са „кругом“, „округлином“, „хором“, „колом“. Рајтер истиче да је етимологија термина нејасна, а да је извесно да је Хорс вероватно бог Сунца и то источнословенски, с тим што је могао бити преузет и са Југа, о чему сведочи старо српско лично име Chъrsъ, „које се појављује заједно са Тројаном“. Можда је најинтересантније смело повезивање Хорса/Хроса код Словена и Германа са топонимима и именима типа: Рос/Рус, Rosenow, Росевиц, Росов, Русов, Русадлю, Русаље, Русале а на које упућују и термини Орс, Орша, Оршица, Орсова, како то истиче Фаминчин. Према њему, „сунчеве сестре“ или „сунчеве деве“ су „Хрсалке или Русалке“. Хорс је постојао у врло живом сећању и код Срба, а на неке његове трагове на нашем простору могли би упућивати бројни топоними са основом Рас, Рес, Хрс, Рус, Рос, Хруш...54 Ако прихватимо овакво тумачење, онда назив српскога бога Хорса можемо наћи у читавом низу топонима, хидронима и антропонима „na jednom velikom prostranstvu od 51 Исто, 242.

52 Grekov, 379.

53 Петровић, 361.

54 Исто, 455-6.

Gibraltarskog moreuza do Eufrata“. Реч је о називима „Ras, Rasina, Rassina, Raška, Raška Draga, Resen, Resnica, Raša, Rašo itd.“ 55 Ово би, делом, ишло у прилог и потврди правог назива – Раси, Раши, Расени – за Етрурце. 56 Иначе, етрурско (расенско) соларно божанство било је Усил (Сунце, одн. усијано).57 Што се саме етимологије назива Хорс тиче, можда би најлогичније било тражити је управо у Сунцу или у петлу. Извесне аналогије могу се, на пример, наћи у турској речи (изведеној из персијске) ороз, која се користи и у нашем језику, за петла, тог весника јутра, одн. излазећег Сунца. Петао је код Словена био посвећен управо Сварогу, Перуну и Хорсу, и иначе се, нарочито ако је бели, „тумачи као атрибут соларних божанстава“.58 На крају, С. Петровић не помиње, али зато С. Васиљев није пропустио да помене „vezu sa egipatskom rečju Horz – Hor, koja znači jutarnje sunce“. 59 Овоме можемо додати да је познати египатски бог Хорус „пре свега, небеско божанство које има блиски однос са соларним богом и влада небом и звездама“. Исто тако, Хорус је „заштитник краља, који је сам сматран за инкарнацију Хорусову на земљи“.60 Индикативно је то да и данас у турском језику реч хуршид означава Сунце а хусреф – владара.

ЛИТЕРАТУРА: Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2004.

Spasoje Vasiljev, Mitologija drevnih Slovena, Beograd, 1990.

B. D. Grekov, Kijevska Rusija, Zagreb, 1962.

Radivoje Pešić, Vinčansko pismo i drugi gramatološki ogledi, Beograd, 1995.

Aude Gros de Beler, Egyptian mythology, Grange Books, Rochester, 2004.

Bratoljub Klaić, Veliki rječnik stranih riječi, izraza i kratica. Priredio i dopunio Željko Klaić, Zagreb, 1968.

55 Pešić, 51; Онда не би требало да чуди то што апокрифни „Апокалипсис апостола“ из XVI века Хорса нпр. смешта на Кипар – Vasiljev, 117.

56 Pešić, 51.

57 Исто, 56.

58 Петровић, 180, 187.

59 Vasiljev, 47.

60 Egyptian mythology, 44.

КО СУ БИЛИ ТРОЈАНЦИ? Постављено питање не односи се толико на етничку или националну припадност становништва (наравно, беспредметно је говорити о таквој припадности у неком садашњем, модерном смислу) колико на језичку. Питање би, дакле, могло и да гласи: којим језиком су говорили становници древне Троје? У недостатку већег броја доказа, нуде се различите теорије, од којих једна, по мом мишљењу, заслужује нарочиту пажњу. Наиме, то је лувијска позадина тројанске историје, могућност на коју је указивано још од двадесетих година 20. века. Свестан немогућности дефинитивне потврде једне овакве идеје (барем до откривања нових историјских извора), указао бих на поједине чињенице које ову теорију чине највероватнијом, а можда чак и нуде одговор на питање постављено у наслову. Лувијци су били народ индоевропског порекла и говорили су језиком сродним хетитском. Лувијско становништво, према расположивим сазнањима, насељавало је знатан део западне и јужне Анатолије већ од 3. миленијума пре Христа, ако не и раније. Велики број насеобина у западној Анатолији су управо Лувијци основали или обновили. Такве су, на пример, Апаса (каснији Ефес), Beycesultan и, можда, најимпресивнији од девет главних слојева Троје – Троја VI. Најстарији назив за Троју познат Хетитима био је Вилуса, име које се први пут појављује у хетитским текстовима у лувијском облику Wilusiya, као претпоследње на листи 22 земље које су образовале Асуванску конфедерацију (Assuwa – можда каснији Асос). Последње име на листи је Taruisa и научници су већ од двадесетих година прошлог века приметили велику сличност ових имена са грчким (W)ilios и Troia.61 Идентификација Вилусе са Тројом, и језичка (Wilusa – [W]ilios) и географска (положај на далеком северозападу, односно у области класичне Троаде), данас се може сматрати прихваћеном. Нажалост, наша знања о историји Вилусе крајње су оскудна и фрагментарна. Сребрна чинија непознатог порекла у Музеју Анкаре забележила је освајање места званог Tarwiza од стране цара Tudhaliya, што би се могло односити на освајање Taruise (и осталих земаља Асуванске конфедерације) од цара Тудхалије I/II (владао око 1400. године пре Христа). Након помињања Wilusiya у Аналима Тудхалије I/II, земља Вилуса помиње се у сачуваним текстовима тек у уговору хетитског Муваталија II (око 1295-1272) и вилуског краља Алаксанду, највероватније потписаном око 1280. године, неких пет година пре битке код Кадеша. Муватали у преамбули овог споразума наводи:

61 Güterbock 1986: Wilusa > *Wiluwa > *Wiluas > Wilios; Truisa > Truiya > Tröiē.

„Раније, када је мој предак Лабарна био освојио све земље Арзаве и земљу Вилуса, након тога је земља Арзава започела рат, и земља Вилуса је отпала од Хатија – али пошто је то давна прошлост, не знам од ког краља.“ Није сигурно о којим догађајима је овде реч, можда управо о оним из времена Тудхалије, а можда и о неким каснијим. Зна се, на пример, да је, након изненадне смрти Шупилулијуме (1350-1322) а затим и његовог сина Арнуванде II (1322-1321, обојица умрли од куге коју су Хетитима донели египатски заробљеници), на хетитски престо дошао Арнувандин брат, Муришилиш (1321-1295). Арзавски краљ Ухазити, некадашњи савезник Шупилулијуме, сада се био окренуо против Хетита и склопио савез с краљем Ахијаве (Ahhiyawa – краљевство у Грчкој, можда баш ахајска Микена). Муришилиш је, међутим, изашао као победник из овог сукоба, освојивши град Апасу (мада није успео да зароби Ухазитија, који се склонио на оближња острва, највероватније под ахајском контролом, где ће и умрети). Муватали II (1295-1272), преокупиран пословима у Сирији и плановима према Египту, вероватно је био спреман на уступке према Ахајцима у западној Анатолији. Можда се у том смислу појављује фрагментарни текст који се односи на Тархунтасу, Миру и Ахијаву, а можда и одређује границе територије коју у Анатолији контролишу Ахајци? Име вилуског краља с којим је Муватали склопио споразум је лувијског (можда и лидијског) облика – Алаксанду (грч. Александар, што неодољиво подсећа на тројанског принца из Хомерове Илијаде). Сачувана су нам још само два лична имена из Вилусе: Кукуни (Kukkuni, Алаксандуов претходник) и Валму (Walmu), за која нема дефинитивне потврде о њиховом лувијском пореклу. Стога и не располажемо довољним доказима да су Тројанци говорили лувијским језиком. Откриће хијероглифског печата у Троји VIIb, из 1995. године, користан је прилог у том правцу, али још увек недовољан за дефинитивну потврду тезе.

Поменути Валму био је, у непознатим околностима, уклоњен са свога престола у Вилуси. Побегао је из земље и нашао се у заточеништву у Милавати (лувијска Milawata – највероватније каснији Милет). Након смрти краља Милавате, оца који је био непријатељски расположен према Хетитима, син је био прохетитски орјентисан. Цар Тудхалија IV (1237-1209) сада тражи од новог милаватског краља да му овај пошаље Валму, како би га поново поставио на престо Вилусе. Ово је последњи хетитски помен Вилусе, и не зна се да ли је Валму заиста повратио престо. Значајан је, међутим, историјски контекст поменутих догађаја: краљ са северозапада Анатолије (из Троје) био је свргнут с престола, у шта је вероватно био умешан и краљ Ахијаве, односно микенске Грчке. Овде се може навести и коментар Тудхалијиног оца Хатушилиша III (1267-1237) у тзв. Tawagalawa писму упућеном краљу Ахијаве, где овога упозорава да су његове активности у односу на Вилусу биле могућа провокација за рат. Постоји још једна информација, из Милавата писма, да је арзавски Пијамараду (Piyamaradu), свакако повезан с Ахајцима, у једном тренутку био напао и окупирао земљу Вилусу. Наведени догађаји припадају другој половини 13. века пре Христа. Можда је то позадина војног конфликта који је у Хомеровом делу приказан као десетогодишњи сукоб ахајских Грка и Тројанаца? Каква год била права истина, сложена политичка сцена на западу Мале Азије крајем 13. века пре Христа имала је велики број актера, где су се, уз ахајске и хетитске, преплитали и интереси лувијских земаља. Уколико у ове последње укључимо и Вилусу (односно Троју), добијамо и одговор на питање с почетка текста. На крају, уз осврт на Хомеров податак о саставу тројанске војске: „... јер им говор и језик не беше једнак у свију, језик им беше мешовит, са различних били су страна“ (Илијада, IV, 437-8, превод Милош Н. Ђурић) можемо закључити да постоји велика вероватноћа да је језик који се у тој војсци највише чуо био управо – лувијски.

У Нишу, децембра 2015. године

ЛИТЕРАТУРА: The Luwians, edited by H. Craig Melchert, Brill – Leiden – Boston, 2003.

The Hittites and Their World, by Billie Jean Collins, Atlanta, 2007.

Iron Age Hieroglyphic Luwian Inscriptions, by Annick Payne, edited by H. Craig Melchert, Atlanta, Georgia, 2012. Хомер, Илијада, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2002.