Radovi učenika
Sivo sumorno nebo... Kiša koja lije kao da još više nanosi bol tužnim dušama za koje i onako niko ne mari. Nodi su najgore, mirišu na ranu jesen, na krajeve i početke, mada uglavnom krajeve... Stravičan prizor opalog lišda koje se utapa sa zemljom i polako nestaje... Kao da nikad nije ni postojalo. Ljudi ne primeduju kako se neko oseda, možete sedeti sa nekim za istim stolom, a nedete videti koliko je nekome u stvari loše... Miriše na smrt, onaj najgori miris tišine, one tišine koja je preglasna, kada netrpeljivo vrišti u nama i ne možemo nikako da je udutimo... Kao da crnina pokriva sve, i ljude i mesta... Mesta koja su nekad izgledala divno, sada izgledaju depresivno i crno, depresija je svuda. Tuga i bol teraju nas da se vradamo u ono vreme, stare dane kada je sve imalo smisla i duše... Sada postoji hladno i glolo drvede, kao što su i ljudi goli i prazni. Skoro de zima. Ljudi su ved dovoljno hladni i bez nje, takvi ljudi ti samo podstiču onaj osedaj usamljenosti, osedaj bezvrednosti, kao da nikom nisi potreban... Takvi ljudi truju dušu, ubijaju i ono dobro što pokušavaš da sačuvaš upravo od takvih ljudi. Prodide i to... sve je prolazno... pa nekad mora sve da prođe... „ Ljudi tako moje reči izvrdu i okredu kako njima odgovara... Šta li onda rade sa mojom tišinom?“ A.M.