Novi Milenijum 2

Page 1

/

DOSTIGNUCA MLADIH

LJUDSKA PRAVA

NAUKA

JUN 2020 .

novi

MILENIJUM

Mario Cekić

Jelisaveta Karađorđević

KNJEGINJA NARODA

DOBITNIK SVETOSAVSKE NAGRADE

izveštaj

Nije sve sivo ovih dana

Meti Kamberi

GRAD BOLA

DESANKA MAKSIMOVIC

Petra Spasojević

/

KADA TALENAT NE ZNA ZA GRANICE

Pisci i pesnici Balkana

Sveti sava

Posetite

Kaštel Schulhoff

i svetoSAVLJE /

Prof. dr Vera IGnjatovic

OD SNOVA DO

v

CENJENOG STRUCNJAKA izvor fotografije: privatna arhiva prof. dr Vere Ignjatović


“Jedini nemoguć put je onaj koji nikada ne započneš!”

– Entoni Robins

Osnivač: H.O. „Nađi Raula“ Direktor magazina: Jovan Milić Glavni i odgovorni urednik: Ljiljana Milić Dizajn: Dino Dervišić (dino.dervisic20xe@gmail.com) Lektura: Lektorski tim H.O. „Nađi Raula“ Redakcija: Ana Jovanović, Obren Milić, Aleksa Panić Foto: Označene u tekstovima, preuzete sa Unsplash-a, Pixabay-a,

drugih izvora fotografija za ponovnu upotrebu kao i privatne arhive sagovornika.

Kontakt: novimilenijum@findraoul.com Štampa: Copy shop Niš

2020.

autor fotografije: Casey Horner, @ mischievous_penguins


U OVOM BROJU Novi Milenijum, Jun/Jul 2020.

Sveti Sava i Svetosavlje Preporuke za čitanje

str. 3

str. 7

Svi smo mi deda mraz izveštaj sa humanitarne akcije

Raul Valenberg

str. 9

Nije sve sivo ovih dana

str. 13

Od snova do cenjenog stručnjaka Neka bolja budućnost

str. 32

Pitagorina teorema

Ko je bio Stefan Nemanja str. 33

dr Stefan Stanimirović

iz ugla srednjoškolca

str. 35 Za talenat ne postoje granice

intervju sa Petrom Spasojević

str. 39

Intervju - Dino Dervišić o svom psu

str. 43

Život na margini društva

str. 45

Meti Kamberi - autor romana “Grad Bola”

Balkan i ljudska prava

str. 47

str. 49

Lični ugao Jovana Milića, predsednika magazina

str. 51

Mladi talenti broja

izveštaj sa događaja

str. 19

Studentski život str. 21

Moj ljubimac

život u slikama

Prof. dr Vera Ignjatović

Devojke u matematici str. 23

Mario Cekić, dobitnik Svetosavske nagrade

MILENIJUM

str. 5

str. 11

Ana Mitić, čudo od deteta, ponos Srbije

novi

str. 53

Knjeginja naroda

Jelisaveta Karađorđević

Pisci i pesnici Balkana

Desanka Maksimović - “Krvava Bajka”

Putokaz mladih

Kaštel Schulhoff - mesto za odmor duše

S.Stanimirović, V.Đurić i A.Sotirov

“Ključ uspeha je fokus na ciljeve umesto prepreka”


Sveti Sava i Svetosavlje ko udara tako pozno u dubini noćnog mira

„Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? „Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata, sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge - al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata.“

3


Sveti Sava Rastko Nemanjić u narodu poznat kao Sveti Sava, najmlađi je sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje i Ane. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi njegov datum rođenja, ali se taj datum vezuje za 1174. godinu. Živeo je na dvoru u Rasu, zajedno sa braćom Stefanom i Vukanom. Od detinjstva je pokazivao ljubav prema knjizi. Najviše je voleo da čita žitije svetog i ravnoapostolnog Kirila, prosvetitelja Slovena, koje je često čitano na dvoru. Sa samo petnaest godina, Rastko dobija na upravljanje Humsku oblast i to između Neretve i Dubrovnika. Kao vladar bio je mio i ljubazan sa svima. Izuzetno je poštovao monahe, a sirotinju je pomagao, što je za to vreme bilo jako čudno. Videvši da ga vladavina ne zanima, već ga zanima neki vid savršenijeg života, mladi Rastko odlazi sa dvora u Svetu Goru. U osamnaestoj godini prima monaški čin i dobija ime Sava. Stefan Nemanja je dosta pomagao Savu i manastire. Nakon što je predao presto svom sinu Stefanu i on odlazi u manastir, gde dobija monaško ime Simeon. Zajedničkim snagama obnavljaju napušteni manastir Hilandar, koji je još vizantijski car Aleksije III, predao Srbima. Nakon četrnaest godina, 1207. godine, sa moštima Simeona, Sava se vraća u Srbiju i u manastiru Studenica, miri zavađenu braću Stefana i Vukana. Međutim, nije samo mir među braćom bio Savin cilj. On kreće sa crkvenim i kulturnim prosvećivanjem srpskog naroda. Razgovara sa njima na temu morala, ljubavi i milosrđa. Na sajtu SPC-a se kaže da je Sava u svojoj ličnosti objedinio prosvetitelja, duhovnika, državnika i učitelja. Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice 1219. godine u Nikeji, Patrijarh Manojlo Saranten hrotoniše Savu za prvog srpskog arhiepiskopa.

i Svetosasvlje

Od tog trenutka se može reći da je Srpska Pravoslavna Crkva autokefalna, sa blagoslovom da srpski arhiepiskopi mogu da primaju posvećenje od sabora svojih episkopa. Iste godine, Arhiepiskop Sava u manastiru Žiča od svojih učenika bira one najbolje i postavlja ih za Episkope širom Srbije. Za svog života, Sava je Srbiji i narodu Srbije ostavio brojne zadužbine Crkve, manastire i slično. Tokom 1234. godine, Sava kreće na svoje putovanje u Svetu Zemlju. Prilikom povratka sa pokloničkog putovanja, upokojio se u Bugarskoj u Trnovu, na Bogojavljenje 1235. godine. Kralj Vladislav je 1237. godine, uz najviše crkveno – državne počasti preneo mošti Svetog Save u manastir Mileševu. Prisustvo njegovih mošti imalo je veliki značaj za sve Srbe. Na sajtu SPC-a se kaže da nijedna ličnost kod Srba nije toliko utkana u svest i biće naroda, kao ličnost Svetoga Save. Primer za to su ustanci u Banatu sa kraja XVI veka, na čelu sa vršačkim vladikom Teodorom. Na ustaničkom barjaku bila je izvezena ikona Svetog Save. Srbi su ustali protiv tiranije turskih vlasti, ali je ubrzo usledila odmazda. Nažalost, 1594. godine na Vračaru u Beogradu, Sinan Paša je na lomači spalio Savine mošti. Prema predanju, veruje se da su dim i pepeo sa te lomače razvejali oganj blagodati Hristove u sve srpske zemlje i u sve srpske duše. Možda su iz tog razloga, mnogi dobrotvori i filantropi podigli Crkve i manastire u njegovu čast širom sveta. Na mestu gde su spaljene njegove mošti nalazi se Hram Svetoga Save, koji predstavlja veličanstveni hram u prestonici Srbije – Beogradu. Sveti Sava se u Srbiji praznuje i kao školska Slava i to 27. januara.

4


Raul Valenberg Život u slikama

Raul Valenberg je bio i biće inspiracija za sve. I u novom broju redakcija „Novog Milenijuma“ Vam donosi par njegovih fotografija. Na sajtu Instituta, koji nosi njegovo ime piše:

„Raul Valenberg je bio čovek izuzetne individualne hrabrosti, humanosti i odlučnosti. Krajem Drugog svetskog rata mladi arhitekta i biznismen Raul Valenberg spasio je živote desetinama i hiljadama mađarskih Jevreja. Neke procene govore da je spasio čak 100.000 ljudi.


Život u slikama Raul Valenberg Od trenutka kada je jula 1944. godine stigao u Budimpeštu, kao sekretar švedske Legacije, postao je neobično uspešan diplomata. Za njega se kaže da je imao snažan uticaj na njegove protivnike, posebno je bio uspešan kao pregovarač sa prirodnim autoritetom. Ljudi su ga slušali. Takođe je imao jak jezički talenat.“ Foto: sr.wikipedia.org, raoul-wallenberg.eu, University of Michigan, news.cnrs.fr , USA Holocaust Memorial Museum.

6


Preporuke za čitanje

Iva Simonović

Iva Simonović, učenica je druge godine prirodno-matematičkog smera Gimnazije u Kuršumliji. Rođena je 6.3.2003. u Prokuplju. Pohađala je osnovnu školu “Drinka Pavlović” u Kuršumliji koju je završila sa prosekom 5,00 i sa Vukovom diplomom. Kao svoju prvu ljubav izdvaja glumu. U početku, časove glume drži joj glumac iz pozorišta “Histrion”, Zoran Cvetković u Prokuplju. Ističe da joj, kao devetogodišnjakinji, put u susedni grad nije predstavljao problem. Nakon par meseci, sa glumom nastavlja u svom gradu. Sada je član dramske sekcije “Ono kao gluma”. Nastavlja sa glumom, ali oprobava se i u novim stvarima. Deo je tima koji radi na realizaciji projekta “Đački kutak” u sklopu konkursa “Šta nam teško” koji sprovode “Mladi istraživači Srbije”. U februaru ove godine bila je jedan od panelista na konferenciji “Mladi menjaju sve(t)” u svom gradu. Učestvovala je i u kreiranju i snimanju video rada “Zapamti 16” koji je na konkrusu KOM-a osvojio prvo mesto.

Novi izazov postaje Istraživačka stanica Petnica. U drugoj godini upoznaje se sa tematikom psihologije i odlučuje da se oproba u ovoj naučnoj disciplini kao polaznik seminara u Petnici. Petnica za nju predstavlja veliko iskustvo i ulaz u svet nauke. Za novi broj magazina „Novi Milenijum“, Iva preporučuje sledeće naslove za čitanje: • Kristijana F. “Mi deca sa stanice ZOO” - knjiga koju svaki tinejdžer treba da pročita • Melani Rabe “Zamka” - psihološki triler • Šarlot Bronte “Džejn Ejr” - priča o teškom i tužnom detinjstvu devojčice bez roditelja • Donato Karizi “Šaptač” - za ljubitelje detektivskih romana • Aleks Majklidis – „Tihi pacijent“ – za ozbiljne mlade ljude

7


“ Prava vrednost svakog društva

može se sagledati kroz način na koji tretira slabije. “ - Mahatma Gandi

10 autor fotografije: Josh Hild, @joshhild


autor fotografije: Matheus Frade, @matheusfrade

NIJE SVE SIVO OVIH DANA

Onlajn razgovori o humanosti

9


Nije sve sivo ovih dana Organizacija „Nađi Raula“ iz Niša orga- roditelja u procesu odrastanja i sazrevanja“ – nizovala je seriju razgovora sa simboličnim kaže Jovan Milić, pokretač serije razgovora i nazivom „Nije sve sivo ovih dana“. Kao govo- direktor organizacije „Nađi Raula“, on dodaje da je jako važno u doba kada se dešava mnornici našli su se: Tamara Kučan, književnica, go toga ružnog, ljudima pokazati da uvek i u Marko Vučetić, aktivista, Marjam Mantegi, najtežim trenucima svetlost na kraju tunela advokatica, borac za ljudska prava i kn- postoji: „Situacija na globalnom nivou je jako jiževnica iz Kanade, rodom iz Irana i Veljko teška i tek će biti teška, kada sve ovo prođe. Međutim, ljudi moraju da znaju da u svetu Đurić, učenik. Tamara Kučan, književnica iz Beograda i au- postoji mnogo mladih ljudi, mnogo ljudi sa dobrom energijom, koji će svojim znanjem, torka romana „Bivirgata“, nedavno je izjavia uz pomoć iskusnijih sve dovesti u red i da la da joj je jako drago što je dobila poziv za će svet kroz neko vreme biti isti kao pre. Cilj učešće. ovih sesija bio je da ljude malo oraspoložimo, da govorimo o nekim zdravim stilovima „Priključila sam se ovom projektu zato što života.“ – zaključuje Milić. smatram da je važno na različite načine i putem različitih medija motivisati i podstaći mlade da rade na sebi i ostvarenju svojih svojih ciljeva ali i pomoći im da prevaziđu barijere sa kojima se mogu suočiti na putu do cilja „ – izjavila je Tamara Kučan, prva govornica u sklopu ove serije razgovora. Brojni su izazovi stavljeni pred roditelje uče-

Marko Vučetić je pre par meseci u Kuršumliji organizovao veliku konferenciju mladih sa simboličnim nazivom „Mladi menjaju sve(t).“ Marko je i mladi volonter i osvajač brojnih nagrada na takmičenjima. Te nagrade je osvajao kao student osnovnih studija na Mašinskom fakultetu. On je takođe govorio o brojnim temama.

nika i studenata, koji ovih dana traže sebe, a „Kao osoba koja vrlo rado podržavam ovakve pored unutrašnjeg traženja, oni neprekidno projekte - rado sam se odazvao. Sa druge pohađaju online nastavu, takmiče se i izvrša- strane, ovom serijom online razgovora želeli vaju sve svoje obaveze. U okviru ovih online smo da unesemo malo vedrine u živote svih sesija posebno se govorilo o ulozi roditelja nas. Situacija je bila jako teška i napeta. Sama tema mi se dopala zato što je bitna za tokom vanrednog stanja. sve mlade ljude, oni su ti koji se suočavaju sa određenim strahovima tokom školovanja „Kroz ovu seriju razgovora sa mladim, taleni sazrevanja. Smatram da na ovaj način svotovanim i nadasve plemenitim ljudima razgojim iskustvom možemo da im pomognemo „ varali smo o izazovima sa kojima se sus– izjavio je Marko Vučetić. reću tokom vanrednog stanja. Posebno smo Sve razgovore vodio je Jovan Milić, osnivač razgovarali o njihovim uspesima, ali posenaše organizacije. ban akcenat stavili smo na ambiciju, koja je složićete se prisutna kod mladih ljudi. Kroz Foto: privatna arhiva poseban segment govorili smo o značaju

10


Svi smo mi Deda Mraz

tradicionalna humanitarna akcija U Vaspitno obrazovnom sistemu “Kreativno da ih poštuju, da brinu o njima i da sa njima pero” i Humanitarnoj organizaciji “Nađi Rau- dele. I upravo ovakve akcije su usmerene na la”, probuđen je novogodišnji duh darivanja! to da decu na vreme učimo pravim vrednosTokom trajanja humanitarne akcije “Svi smo tima”, izjavila je Gordana Kedžić, direktorka mi Deda Mraz”, od 9. do 20. decembra 2019. VOS “Kreativno pero”.

godine, prikupljeno je oko 3 tone slatkiša, Humanitarna akcija pokrenuta je sa željom da slaniša i osnovnih životnih namirnica, i 1 tona se najmlađima iz ugroženih društvenih gruigračaka, obuće, odeće, knjiga, školskog pripa, ali i drugim zaboravljenim licima pošalje bora. Sve što je prikupljeno, deca, roditelji i poruka da su važni i da neko misli na njih. zaposleni VOS “Kreativno pero” su sa puno Ideju su od srca podržali: Karić fondacija, posvećenosti i ljubavi pretočili u 500 novogoHumanitarna organizacija Nađi Raula, Vila dišnjih paketića i paketa. U svaki paketić spakovano je i malo deči- Aleksandar Orašac, Viz Connection, Vrtić je nade, razigrane dečije duše i roditeljske Akvica, Jovan Milić, Brian Lack & Company brižnosti. Svaki paketić je upotpunjen unikat- International, RUCK Srbija, Mentalna aritmenim poklončićem, koji su deca sa svojim tika SuanPan Beograd - Smartacus, Plesni roditeljima, vaspitačima i nastavnicima pri- klub Spin, SrbijaDanas.com, Hobby-Art, BK premila na Novogodišnjoj radionici, održanoj TV, So So Sweet, i time pokazali humanost u okviru humanitarne akcije, u petak, 20. de- na delu. cembra u VOS “Kreativno pero”.

“Suština je da decu učimo da misle na druge,

“Mi kao organizacija već treću godinu sarađujemo sa ovim divnim mališanima i uveren sam da ćemo još dugo sarađivati. Ove godine, smo se odlučili da pomognemo školi “Carica Jelena” u Nišu i decu koja se pričeste u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Nišu” - izjavio je Jovan Milić, osnivač organizacije

11


Svi smo mi Deda Mraz “Kreativno pero” su 23. decembra prošle godine obradovali stanovnike Doma za decu i omladinu “Vera Radivojević” iz Bele Crkve, članove Udruženja za mentalno nedovoljno razvijena lica “Pinokio”, kao i mališane iz socijalno ugroženih porodica tog regiona. 25. decembra, do mališana i njihovih porodica iz opštine Knić dojezdio je Deda Mraz na saonicama, donoseći pregršt poklona. U saradnji sa Opštinom Knić, u Domu kulture Humanitarna organizacija “Nađi Raula” iz bila je upriličena dodela novogodišnjih paNiša, kao i predškolska ustanova “Akvica” iz ketića, kojoj je prisustvovala i gospođa Maja Kragujevca, kao izdvojeni punktovi za prik- Kovačević iz Vrdila kod Kraljeva, sa svojih upljanje donacija, obezbedili su dodatnih 65 jedanaest mališana. paketića u Nišu i par kutija garderobe i 100 paketića u Kragujevcu. „Zahvaljujemo

se

našoj

deci,

njihovim

roditeljima i našim zaposlenima, kao i svim prijateljima VOS “Kreativno pero” koji su još jednom pokazali da su ljudi velikog srca svuda oko nas!“ – Gorica Nedeljković Bogdanović i Aleksandra Nedeljković, osnivačice VOS“Kreativno pero”. Predstavnici Asocijacije roditelja i VOS

Donacija je uručena i

Dečijem odeljenju

Kliničko bolničkog centra u Kragujevcu ali i školi za osnovno i srednje obrazovanje „Carica Jelena“ iz Niša. Foto: VOS „Kreativno pero“,

H.O. „Nađi Raula“

12


prof. dr

VERA IGNJATOVIĆ od snova do cenjenog stručnjaka u svetu

13


prof dr. Vera Ignjatović intervju broja P: Profesorka Ignjatović, Vaša priča je jako inspirativna i verujemo da puno znači mladim ljudima. Rođeni ste u Nišu. Kako je došlo do odlaska Vas i Vaše porodice u Australiju? O: Moja porodica je dosta putovala. Imali smo prikolicu i svake godine smo išli u Grčku na more. Na leto 1987. godine kada su se uvele vize za Grčku, moj tata odlučuje da odemo u Tursku na more. Svi smo imali jako lepo iskustvo sa Turskom, i sva ta putovanja su podstakla moje roditelje da potraže neku bolju budućnost za brata i mene. Naš život u Nišu nije bio loš, ali su shvatili da je za bilo koje zaposlenje potrebna veza. Bili su svesni toga da bi mi, njihova deca bili lekari ili frizeri, veza za zasposlenje je bila potrebna. Želeli su da nam obezbede bolju budućnost. Sećam se da su na kucaćoj mašini iskucali dva pisma, jedno za Kanadsku i jedno za Ambasadu Australije.

U roku od šest meseci dobili smo vizu za iseljenje u Australiju. Otac je elektronski inženjer i u to doba su se tražili ljudi sa tim kvalifikacijama. Oko šest porodica je u to vreme došlo iz Niša u Melburn. Moja porodica nikog nije poznavala u Australiji, ali su nam u zadnjem trenutku, nedelju dana pred polazak, pomogli ljudi iz komšiluka koji su sasvim slučajno bili na godišnjem odmoru u Nišu. Dali su nam ključ od njihove kuće, i njihov sin nas je dočekao na aerodromu u Melburnu.

P: Kada ste stigli u Australiju, kako je izgledao Vaš period adaptiranja? Da li Australijanci sa radošću prihvataju ljude, koji dolaze sa strane? O: U to vreme je bilo drugačije. Bilo je ljudi sa strane što se kaže, ali ne toliko koliko ih sada ima. Bilo je dosta pomešanih nacionalnosti, ali ne toliko koliko ih je sada. Nije bilo nekih znatnih promena između 1960. – 1970. godine i kasnijih 80-ih. Recimo Italijani i Grci su dolazili nekih 60ih godina, ima i ljudi iz Srbije, koji su došli 70-ih godina prošlog veka. Nas su prihvatili Australijanci, ali je bio problem sa ljudima iz države u okruženju Srbije. Mi smo se tada izjasnili kao Jugosloveni, prosto smo tada došli iz te države. Tada su bili zaista veliki problemi sa decom, koja su rođena u Australiji, ali su im roditelji iz jedne države u okruženju Srbije. Generalno smo dobro primljeni, najviše nam je značilo znanje iz Srbije što se tiče matematike, geografije, biologije itd. I brat i ja smo imali mnogo jače znanje od ovdašnjih učenika. Jezik sam savladala u roku od 3 meseca, nije bilo opcije, morala sam da što bolje i što brže naučim jezik. Sreća je bila da je u školi postojalo odeljenje za decu, kojima je engleski jezik drugi govorni jezik. Tu su bili posebni učitelji , koji su posebno obraćali pažnju na sam razvoj jezika kod učenika doseljenika. Nismo imali nikakvih problema generalno, brzo su nas prihvatili. Pogotovu kada su videli koliko puno znamo i kako možemo da im pomognemo sa domaćim zadacima, pogotovu što se tiče matematike – za to nije potrebno znanje Engleskog jezika. (smeh) Australijanci jako cene trud kod ljudi. I ako pričate Engleski koji je jako loš, ako se trudite oni to veoma lepo prihvate i nikada ne kažu to nije tačno izgovoreno, već pohvale pokušaj. I mi sami smo se mnogo puta izvinjavali kada nešto ne znamo

14


da kažemo, druga strana nam je uvek davala podršku. Tokom letnjeg raspusta, pre nego da krenemo u Australiju, tata nas je terao da slušamo BBC ploče za učenje jezika. Naravno da to nismo hteli da radimo, hteli smo da budemo napolju, kao i sva deca ali smo morali. Kada smo došli u Melburn, moj brat je imao dvanaest godina, dok sam ja bila godinu starija. Brzo sam se uklopila. U Nišu sam bila učenica OŠ „Dobrosav Jovanović Stanko“ (današnja OŠ „Stefan Nemanja“) . Tu sam završila sedmi razred u septembru sam trebala da krenem u osmi, međutim mi smo 3. septembra krenuli za Australiju. Roditelji su me upisali u prvu školu na koju smo naleteli. Pri upisu smo imali sreće. Glavni učitelj Engleskog jezika bio je Hrvat, te je uzeo naše knjižice, pregledao ocene i bez problema smo postali učenici te škole. Odmah tada sam krenula u deveti razred. To mi je puno pomoglo, recimo sa šesnaest godina sam upisala fakultet, sa devetnaest sam diplomirala prirodne nauke, a sa 24 stekla sam doktorat. (smeh)

pitanjima je uvek jako teško, pogotovo kada su na jeziku koji nije maternji jezik. Nisam u tom delu imala najbolje ocene, dok sam na praktičnom delu uvek imala dobre ocene. Jedan profesor me je primetio i ponudio mi da radim postdiplomske studije sa njim i obezbedio mi je stipendiju. Bio je poreklom iz Singapura. Radio je neka testiranja i na Kineskoj medicini i na malom deliću hormona za rast, i to je meni bilo interesantno. Nije bio neka popularna osoba na biohemiji, ali bio je jako prijatan i dosta mi je pomogao. Nekako su se kockice poklopile, dobila sam od njegovog istraživačkog fonda stipendiju. Odjednom se tu pojavljuje rukomet.

P: Kada smo kod rukometa. Bili ste članica ženske rukometne reprezentacije Australije na Letnjim Olimpijskim igrama 2000. godine, gde ste igrali u tri grupne utakmice i u finalnom kolu. Otkud Vi u svetu rukometa? O: U Nišu sam trebala da krenem da igram rukomet profesionalno u klubu, sve je bilo spremno da počnem da treniram u RK „Železničar“, onda je došlo do odlaska u Australiju. Kada smo došli u Australiju krenula P: Studirali ste na Monash Univerzitetu. sam da igram košarku. Kakva Vas sećanja vežu za taj period života? O: Bilo mi je lepo na Univerzitetu. Samo je problem što nije moglo da se izlazi. Ovde je problem da do osamnaeste godine ne možete nigde da izlazite. Morate da imate specijalnu vrstu dozvole za izlazak. To mi je jako teško padalo. Za vreme studija sam se uvek bavila sportom i lako sam sticala nove prijatelje.Što se tiče studija, najteže mi je bilo pisano testiranje. U Srbiji sam naučila na us- Tata mi je posle nekog vremena rekao da mena ispitivanja. Ovde smo imali dosta ispita postoji neki naš tim „Beli orlovi“, te krećem gde smo imali pitalice „A,B,C,D“ , a sa tim da igram za njih.

15


prof dr. Vera Ignjatović intervju broja Bilo mi je drago da igram sa mladim vršnjacima, koji igraju isti sport i govore isti jezik. Moja drugarica Đurđa, izbeglica iz Hrvatske mi je rekla i za postojanje mogućnosti za igranje rukometa u Australiji. Nakon dve nedelje od tog prvog odlaska dobijam poziv da idem na pripreme za olimpijadu sa reprezentacijom Australije. Otišla sam, neznajući ništa, te sam bila peti golman. Ljudi su tada uveliko pričali o olimpijadi, a ja nisam imala pojma o tome jer nisam ni sanjala da ću jednog dana biti deo tog velikog dogadjaja. Sidnej je dobio olimpijadu i mi smo krenuli sa pripremama. Imali smo četvorogodišnje pripreme, sa pet treninga i jednom utakmicom, svake nedelje. Paralaleno sa pripremama sam radila i doktorat i sve to je bilo jako interesantno. Zapravo te dve stvari su mi puno olakšale mogućnost za zaposlenje. Bila sam na olimpijadi. U Australiji je rukomet amaterski sport. I u ženskoj i u muškoj ekipi je bilo dosta ljudi iz naših krajeva. Nije mi bilo čudno da igram za drugu državu, ali sam rado pratila Jugoslaviju. Bilo je divno. U olimpijskom selu smo bili smešteni jako blizu Jugoslavije. Imam i danas neke dresove i svašta nešto. To mi je bilo najteže, kada sam ih prvi put ugledala sa natpisom „Jugoslavija“.

konkurentan tim kroz nadzor, podršku i mentorstvo studentima višeg nivoa studija i istraživačkim saradnicima. Da li u tome leži ključ Vašeg uspeha? Kako ste došli na ideju da osnujete jednu takvu laboratoriju? O: Zapravo ideja nije moja. Ideja je grupe četiri kliničara, hematologa po struci. Nakon olimpijade sam napravila neku pauzu od osam meseci.

Bilo je jako teško nakon olimpijade odlučiti gde ćete se naći. Svi sportisti su imali nakon olimpijade neka takmičenja, a mi smo imali četiri godine napornog rada, Olimpijadu i šta nakon? Bilo je jako teško pronaći sebe. Videla sam oglas u novinama, a pre toga sam razmišljala o radu u Farmaceutskoj industriji. Otišla sam na intervju i ceo intervju je bio vezan za olimpijadu, bukvalno. Međutim, kasnije sam saznala da je njima trebao neko da započne laboratoriju od nule. Imali su dosta pitanja na koja su želeli odgovore. Videli su da sam u isto vreme radila doktorat, putovala, spremala za olimpijadu i sl. Iako je moj doktorat bio skroz suprotan od posla, koji bi trebalo da radim i videli su da kada nešto želim to mogu da uradim. Dobila sam posao i krenula od nule. Danas sam vođa tog tima, a kada sam krenula bila sam sama sa P: Osnovali ste istraživačku laboratori- kliničarima. ju za hematologiju 2001. godine i izgradili visoko produktivan i međunarodno

16


Onda dođem u poziciju da sebe pitam: „Stvarno Vera, zašto to tako radimo?“ Uvek mi je drago ako mogu da ih inspirišem i da im pokažem nešto novo. Studenti su vrlo vrlo često samokritični i onda im pokažem svoje ocene sa fakulteta i kažem: „Ako nešto želite uvek možete pronaći put“. Onda im bude lakše. Ako neko nešto želi da ostvari, taj san zaista i može da ostvari. Dosta ljudi koji ne probaju, ne znaju koliko je lako, pogotovu u sadašnjem svetu izvući se iz situacije i naći alternativu. Ja sam tako stupila u kontakt sa Premijerkom Republike Srbije gospođom Anom Brnabić, onako sa idejom da joj dam do znanja da sam voljna da pomognem mojoj zemlji i samo na osnovu svog rada upoznam Premijerku, budem na jednom skupu, vezanom za talente i sl. Treba da se proba – pokuša. Studenti su vrlo vrlo često samokritični i onda im pokažem svoje ocene sa fakulteta i kažem: „Ako nešto želite uvek možete pronaći put“. Onda im bude lakše. Ako neko nešto želi da ostvari, taj san zaista i može da ostvari. Dosta ljudi koji ne probaju, ne znaju koliko je lako, pogotovu u sadašnjem svetu izvući se iz situacije i naći alternativu. Ja sam tako stupila u kontakt sa Premijerkom Republike Srbije gospođom Anom Brnabić, onako sa idejom da joj dam do znanja da sam voljna da pomognem mojoj zemlji i samo na osnovu svog rada upoznam Premijerku, budem na jednom skupu, vezanom za talente i sl. Treba da se proba – pokuša. P: Dali ste veliki doprinos u definisanju starosnog razvoja hemostatičkog sistema (razvoja hemostaza) i upotrebi antikoagulansa kod dece. Koji su još Vaši rezultati na koje ste izuzetno ponosni sada sa ove tačke gledišta?

17

O: Dakle, deca su puno drugačija od odraslih, ne samo po težini, već i po unutrašnjosti. Međutim, to se ne uzima u obzir. Pogotovu zato što se lekovi prave isključivo za odrasle osobe i dolazi do kalkulacije na osnovu telesne težine. Međutim, ne uzima se u obzir to što su deca drugačija od odraslih ljudi. Cilj velikog dela istraživanja kojim se bavim bezmalo 20 godina je da saznamo kako su to deca drugačija pogotovu kada je u pitanju zgrušavanje krvi. Dakle, deca nemaju predispoziciju da imaju trombove. Dobro, deca kada su bolnici tada imaju predispoziciju, ali zdrava deca ne. Dok i zdravi odrasli ljudi, mogu da imaju tromb, odjednom se desi ili šlog ili plućna embolija i ljudi umru tek tako. U istraživanju se trudimo da vidimo koji je efekat promene u dozi lekova (antikoagulansi) na osnovu težine i kakav je u stvari efekat nekog leka kod dece i odraslih.

Recimo, kada se rade testovi krvi kod dece i odraslih. One referente vrednosti, koje pišu u zagradi uglavnom se baziraju na odraslim ljudima. Lakše je uzeti uzorke krvi od odraslih, nego od dece - da se definišu te referentne vrednosti. Mi uzimamo krv od zdravih beba, iz bolnice koja je blizu našeg Instituta, u roku od tri dana nakon rođenja, naravno uz saglasnost roditelja. Krv vade ljudi koji su jako trenirani, zato što imamo samo jednu šansu da pogodimo venu.


prof dr. Vera Ignjatović intervju Nakon uzete krvi definšemo referentne vrednosti na osnovu starosti, dakle šta možemo očekivati kod bebica za te kliničke testove. Te naše publikacije na tu temu koriste se širom sveta. Zanimljivo je to da je jedna Francuska kompanija sa kojom sarađujemo proizvela određene brošure sa našim referentnim vrednostima. Te brošure se koriste u preko 5000 laboratorija širom sveta. Ovo nije kompleksno istraživanje, ali je sa uzorcima do kojih je jako teško doći. Australija je u globalu po pitanju zdravstva jako dobra i otvorena. Imamo jako dobar zdravstveni sistem, koji je zasnovan na tome da ljudi koji zarađuju više plaćaju više, dok oni koji zarađuju manje ili manje plaćaju ili ne plaćaju uopšte. Za sve što radimo tokom istraživanja imamo etičko odobrenje, a naravno i odobrenje roditelja koji su uglavnom motivisani time što uzorak krvi od njihove bebe, ili njihovog deteta može biti od koristi mnogim bebama i deci širom sveta. P: Imate počasno mesto u pedijatriji u Kraljevskoj dečijoj bolnici u Melburnu. Šta za Vas predstavlja ovo mesto?

O: Nisam osoba kojoj titule puno znače. Drago mi je što radim u bolnici, koja je najbolja dečija bolnica u Australiji. „Royal Children’s Hospital“ je referentna bolnica za transplataciju srca i presađivanja jetre kod dece. Svi najsloženiji zahvati, kad su u pitanju deca, se rade isključivo u našoj bolnici u Australiji. Radim sa ljudima koji su fokusirani na to da pomognu deci. Nisu tu zbog novca, čak i kardiohirurzi dolaze biciklom na posao ili u pristupačnim automobilima. Ne postoji ni preterana želja za pokazivanjem moći, važna je jedino pomoć deci. Lepo je raditi u takvim uslovima. P: Koliko je teško ljudima iz Srbije da se ostvare u Australiji? O: Dosta zavisi od toga kakvi su ljudi. Imam prijatelje koji su došli 2011. godine, njima nije bila opcija da se vrate u Niš. Učili su jezik u Nišu par godina, fokusirali su se na to, imali su grupe prijatelja gde su imali razgovore na engleskom jeziku. Sve zavisi od osobe. Imam prijatelje koji su došli iz Beograda skoro i oni su se solidno snašli. Ima dosta ljudi koji dođu sa novcem i njima je malo lakše. Mislim da nije teško, najteže je ako ljudi krenu da porede Srbiju i Australiju.

„Radim sa ljudima koji su fokusirani na to da pomognu deci.“

18


Tu nastane problem. Ne može da se poredi. Ljudi su drugačiji, ovde ljudi odu u kafić da popiju kafu i da doručkuju i to je to. Nije im cilj da budu viđeni. Ovde se ne gledaju marke patika ili marke telefona. Sigurno postoje takvi ljudi, ali su takvi ljudi retki. Ljudi su nekako više individualni, imaju neki svoj stil, slobodni su i mirni sa tim ko su i šta su. Ne treba im odobrenje drugih da bi imali sigurnost u sebe.

O: Naravno da mi i Srbija i Niš nedostaju. Što sam starija sve više i više. Ne znam šta mi je. Do jula prošle godine mi nikada nije padalo na pamet da se vratim. Neki moji prijatelji su se pre par godina vratili u Novi Sad i rekla sam da nema potrebe za vraćanjem. Nije mi bilo jasno sve to. Sada mi je jasno. Prošle godine sam šetala sa mamom kroz Niš i rekla sam: „Pa ne bi bilo loše živeti ovde“. Ona je bila u čudu. Nekako je Niš okružen prirodom, tu je i reka, sve je blizu, ne moraš da P: Dobitnica ste velikog broja Nagrada i razmišljaš o saobraćaju... Tada me je nešto priznanja, uključujući i stipendiju Vašeg podstaklo da se vratim. profesora mentora. Šta za Vas predstavljaju sva ta priznanja? O: Nagrade su bitne samo zato što olakšavaju put do finansiranja istraživanja. To je najveća dobrobit tih Nagrada. Meni konkretno ne znače puno ali mi je uvek drago kada dobijem Nagradu. Nikada ne razmišljam o Nagradi, kao o Nagradi, jednostavno razmišl- Nedostaje mi Niš, nedostaju mi ljudi. Kada jam o tome, da je to način da svom timu i sam u Nišu volim da idem u Planinarski dom. sebi olakšam istraživanje. Tamo sam stalno. Imam dosta prijatelja koji Okružena sam prizemnim ljudima. Njima nije se znaju i ne viđaju se, a kada dođem onda motivacija slava. Navikla sam uz njih da ne se skupe i shvate da se nisu videli od mog obraćam pažnju na Nagrade. poslednjeg dolaska. (smeh) Imam malo rodNaravno, ukoliko postoji neko priznanje za bine u Nišu, malo više u Prokuplju. Mama je koje mogu da apliciram u redu, ali ne volim iz Vranja, ali njeni sestra i brat su u Prokuplju. da pričam o tome. Ceo moj tim ceni porodicu Volim tu vožnju do Prokuplja, tu na putu ima i nekako se ljudi nađu sa ljudima sa kojima jedno brdo gde se vidi prelepa panorama. se slažu, imaju ista razmišljanja. Imala sam Stalno gledam televiziju iz Srbije i moja kuma sreću da budem okružena ljudima koji cene porodicu. Koji su svesni da danas radimo koja je u Nišu, kaže nema potrebe za tim.

„Umesto uspavanki svojim kćerkama pevušim

„Tamo daleko“ i „Pukni zoro“, često i zaplačem“

to što radimo, ali smo svesni da sutra možda neko ne spomene naše ime. Možda nas neko citira, ali ono - danas smo tu - sutra nismo. Dakle, nagrade su bitne, ali ne razmišljam puno o tome.

P: Nekako u razgovoru sa Vama, vidimo da Vam nedostaje Srbija i Grad Niš. Da li je tako?

19


prof dr. Vera Ignjatović intervju broja No, opet skoro svaki dan gledam našu tv, ili barem pročitam naše novine. Prosto me zanima da vidim različite uglove razmišljanja. Imam male devojčice, bliznakinje - četiri i po godina imaju. Pričam sa njima isključivo na srpskom jeziku i od rođenja im pevam „Tamo daleko“, to je kao uspavanka ili „Pukni zoro“ i vrlo često zaplačem. Vrlo često me pitaju „Šta je mama?“, a ja im kažem da je tužna pesma. I sada kada odlazimo na spavanje, one me uvek pipnu po licu - da vide da li plačem ili ne.

P: Često putujete, koliko su Vam ta putovanja značajna? Svako putovanje je neko novo iskustvo, zar ne. O: Tako je. Volim da putujem. Jedva čekam da se otvore granice. U Australiji je malo drugačije sada i kada hoćeš da se vratiš moraš da budeš u karantinu dve nedelje. Volim da putujem, volim tu slobodu kada putujem. Volim da vidim nešto novo, to je neko moje vreme.

Volim da upoznajem nove ljude, da probam novu hranu. Volim umetnost. Prvo što volim da vidim kada stignem negde su glavne Galerije, glavna mesta za kafu i sl. Hvala Bogu, svojim radom to mogu da priuštim i izvan posla, ali i posao mi omogućava da puStalno se rasplačem kada vidim nešto veza- tujem. no za Srbiju. Puno sam vezana. Uvek sa ponosom kažem moja zemlja Srbija. Ja jes- P: Svet se suočava sa pandemijom izaam ovde 30-ak godina, jesam igrala za Aus- zvanom virusom „Kovid19“. Kako protraliju, ali mislim da smo nekako mi takav vodite vreme tokom pandemije? narod, drugačiji. Vežemo se za nekretnine, O: Do pre desetak dana kada nismo mogli da za ognjište, za ljude, dok su Australijanci po izađemo uopšte, osim ako smo išli do lekara, tom pitanju opušteniji. Od Srbije najviše volim marketa ili ako smo vežbali - bilo jako teško. to što smo jako dobar narod i vrlo često ne Ja sam išla sa malenama da vidim roditelshvatamo koliko znanja imamo. Mislim da je je, brata, ali sve to je bilo rizično. Bilo mi je istorija bitna, da je važno odakle ljudi dolaze. teško, jako sam bliska sa roditeljima i bratom. Moj odnos sa Lolom i Vaskom, mojim kćer- Svi moji prijatelji su bili svesni da se nećemo kama je jako važan. Sada kako ih vaspitam, viđati neko vreme. generalno su Australijanci takve će biti celog života. Sada ih pripremam ti koji poštuju pravila. Prosto ako se pravila za to kakve će osobe biti kasnije. ne poštuju, plaćaju se jako visoke kazne.

20


Živim u oblasti koja je relativno blizu grada, živahna je. Na neki način sve te zabrane su mi značile, upoznala sam ljude u ulici u kojoj živim. Nekako ovde se ljudi stalno sele, žive u iznajmljenom stanu, tako da se često i ne zna ko su ti komšije. Živim u lepom delu Melburna i bilo mi je drago da upoznam ljude koji žive u mojoj ulici. Ljudi nikada ne koriste prednji deo svog dvorišta, već poslednji i zato se i ne vidimo. P: Koja je Vaša poruka mladim naučnicima iz Srbije? O: Meni je važno da mladi naučnici znaju da su mladi stručnjaci iz Srbije jako cenjeni u svetu. Ne bi trebalo da se gleda na izlazak iz Srbije, kao na negativnu stvar. To može da se iskoristi kao nešto pozitivno. To neko iskustvo sa strane se dosta ceni i može puno značiti za postizanje novog nivoa u razmišljanjima i načinu rada/poslovanja. Ako Srbija želi da napreduje, potrebno je u Srbiju doneti nova iskustva. Bilo koji vid usavršavanja u nekoj laboratoriji ili studiranja u inostranstvu je jako bitno. Jako je bitno da se ide van zemlje, da se vidi šta je sve moguće. Ako ljudi ne znaju šta je moguće, jako je teže napredova-

ti. Svi ljudi imaju neke predrasude i potrebno je iskusiti nešto da se dođe do znanja, da se vidi da nije nešto tako crno – belo. Dakle, znajte da su mladi naučnici cenjeni, da su naše škole cenjene i po tom pitanju smo u plusu u odnosu na neke druge države. Sve je moguće, samo je potrebno verovati i stupiti u kontakt sa ljudima. P: Koja je Vaša poruka građanima Niša, Vašim Nišlijama? O: Moja poruka je ta da ne treba da se osvrću na Beograd i da svi idu u Beograd. Mislim da i Niš ima dosta mogućnosti da ostvari puno stvari, bez potrebe da se ide u Beograd. Mislim da je lokacija divna, nekako je Niš u centru sveta. Treba da cene istoriju koju Niš ima. Jednostavno, svake godine kada ga posetim vidim da sve više i više ima turista, da se sve više otvara svetu. Mislim da Niš ima puno potencijala što se tiče privlačenja novih turista. Mislim da Niš ima potencijal za razvoj dobrog biznisa u oblasti turizma. Ako se vraćam dolazim u Niš i nema tu diskusije. (smeh) Jednostavno, za Niš me vežu brojne uspomene, za Beograd ili neki drugi grad u Srbiji i ne baš. Foto: privatna arhiva

„Mladi stručnjaci iz Srbije su jako cenjeni u svetu“

21



Ana Mitić KADA SNOVI POSTANU STVARNOST devojka u matematici? DA, MOGUĆE JE! P: Draga Ana, Vaši uspesi vrlo često učine ponosnim sve nas. Tokom 2016. godine ste na dva matematička takmičenja osvojili prvo mesto sa maksimalnim brojem poena. Koliko je bilo teško da se pripremite za ta takmičenja? O: Te 2016. godine učestvovala sam na republičkom matematičkom takmičenju „Misliša“ i međunarodnom „Kengur bez granica“ i na oba sve zadatke uradila bez greške. Tipovi zadataka koji su najviše zastupljeni na tim takmičenjima su iz oblasti logike, kombinatorike, zatim problemski zadaci i ujedno to su oblasti matematike koje najviše volim, tako da nije bilo nekog posebnog spremanja za ta takmičenja. S obzirom na to da tada još nisam napunila osam godina, uglavnom se spremanje svodilo na matematičke mozgalice koje mi je mama zadavala. Međutim, vremenom su i vrste i tipovi zadataka bili drugačiji, zahtevniji, pa je i način učenja usklađivan sa tim. Svake godine otvarala mi se mogućnost da se oprobam na novim takmičenjima, a ja sam sa velikim žarom pri-

23

hvatala sve te izazove. Upadljiv uspeh bio je kada sam se prvi put takmičila na međunarodnom takmičenju iz informatike „Dabar“ na kome sam, u konkurenciji od preko devetnaest hiljada takmičara, osvojila prvo mesto sa maksimalnim brojem poena. Zbog rezultata na svim takmičenjima iz matematike, informatike i fizike nisam bila ponosna samo ja, već i moji roditelji, mentori i drugari. P: Kada smo god mentora, da li imate podršku Vaših učitelja i/ili nastavnika. Koliko je važna ta podrška u Vašem radu? O: Izuzetno mi je važna podrška svih koji imaju udela u mojim uspesima. Imala sam tu sreću da je moja nastavnica matematike, Bojka Gocić, ujedno i moj razredni starešina, moram da pomenem profesora Slavoljuba Milosavljevića iz Društva matematičara Srbije, koji je vodio časove za niške mlade matematičare, ali i sve profesore iz zimskih i letnjih matematičkih škola koje redovno pohađam.


Kada snovi postanu stvarnost Ana Mitić

Od velike važnosti mi je i poverenje profesora iz škole informatike „School&School“, škole u kojoj sam već tri godine stipendista i u kojoj stičem znanja kojih nema na školskim časovima. Pored svega, posebno bih izdvojila prof. dr Srđana Jovkovića koji uvek veruje u mene i kome se obično prvom pohvalim za svoj uspeh.

P: Sa samo šest godina postali ste član Matematičkog društva Srbije. Otkud Vaša ljubav prema matematici i kako izgleda biti član jednog uglednog društva kao što je pomenuto? O: Još dok sam bila u predškolskoj grupi, u školu je došao jedan profesor iz Društva matematičara Srbije, iz niške Podružnice, kako bi proradio sa mnom zadatke. Kako sam ja u školu pošla godinu dana ranije, tada sam imala pet godina. On mi je zadavao mahom logičke zadatke. Tada mi se činilo da bi mi korak unapred bio kada bih rešavala tekstualne zadatke, ali njih je trebalo pročitati. Tako sam sa šest godina, zahvaljujući matematici, naučila da čitam.

Posle osvojenog prvog mesta na međunarodnom takmičenju „Kengur bez granica“ postala sam član podmlatka Matematičkog društva Srbije, tako da sam u istoriji tog društva ja, kao šestogodišnjakinja, tada bila zapravo najmlađi član. Na to sam veoma ponosna. Društvo matematičara Srbije, tj. niška Podružnica, svake godine organizuje dodatne časove za talentovane mlade matematičare. Pored toga, veoma su korisne i letnje i zimske škole matematike i informatike jer tamo, osim časova, imam priliku da se družim sa decom istih interesovanja iz Srbije i regiona. Te škole oraganizuje i Matematičko društvo “Arhimedes”, čiji sam takođe član.

P: Četiri godine za redom ste dobitnica Vidovdanske Nagrade Grada Niša, ali ste dobitnica i priznanja Fonda „Sveta Petka“. Koliko Vam znače priznanja. Da li su ta priznanja dobar vid motivacije za dalji rad? O: Svako priznanje pun znači. Nagrada za uložen trud, za veliki rad koji stoji iza svakog uspeha, za osećaj posebnosti, od velikog je značaja za svakog ko radi.

Vrednovanje rada kroz priznanja i nagrade zaista je veliki podsticaj za buduće uspehe i motivacija za ostvarivanje vrhunskih rezultata. Međutim, svako priznanje je i obaveza, jer znate da su očekivanja sve veća.

24


Kada snovi postanu stvarnost Ana Mitić P: Volite da svirate klavir. Naša redakcija jen i zaista mi je najdraži. je u ovom broju razgovarala sa takođe talentovanom devojkom Petrom Spasojević iz Novog Sada. Otkud Vaša ljubav prema klaviru? O: Klavir je druga strana moje prirode i u tome ja uživam. Možda je za to “kriva” moja prababa koja je svirala klavir i vodila hor. Sada sam peta godina Muzičke škole.

P: Ko Vas inspiriše? O: Ko ili šta me inspiriše, teško mi je da odredim. Inspiraciju pronalazim u mnogim dobrim stvarima. Oduševim se nekom fantastičnom stvari koja me pokrene da radim, sviram, slikam, pišem. P: Matematika, informatika, muzika, pisanje i crtanje. Otkud ljubav prema crtanju? Na koji Vaš crtež ste najponosniji? O: Za to je zaslužan moj deda, koji je slikar. Kada je moja profesorica klavira Dragana Dimitrijević videla moje slike, rekla je : “Mnogo se gena kod Ane pomešalo“. Od svih crteža i slika možda sam najponosnija na crtež iz najranijeg detinjstva. Kada sam imala tri i po godine, u Dečjem centru sam nacrtala, na zadatu temu, cvetove za mamu. Sa fakulteta likovnih umetnosti došao je profesor i od mase dečjih crteža koje je pregledao izdvojio je moje cvetove i kazao: ”Ovo je rođeni talenat”. Posle toga su taj crtež uramili i izložili na centralnom panou. Taj crtež čuvam tako uraml-

25

P: O čemu sanja Ana Mitić, sada učenice OŠ „Učitelj Tasa“, a nekada verujemo vrsna naučnica? O: Kao i kod svih mladih, snovi se menjaju. To što danas želim da dosegnem, kroz neko vreme može biti dopunjeno novim ciljevima, ali koj god cilj da izaberem, vazno mi je da dam sve od sebe, jer to je put do ostvarenja snova.

P: Koja je Vaša poruka mladim ljudima, vašim vršnjacima? Da li mladi ljudi vole nauku i da li imaju široki ugao razmišljanja kao Vi? O: Mladi su danas izloženi mnogim izazovima, koji su vrlo privlačni i nije uvek lako pronaći pravi put. Međutim, naši i svetski veliki naučnici (prednost dajem damama - Marija Kiri, Mileva Ajnštajn, Ejda King Lavlejs, Hepatija…) primer su da se trajnim vrednostima treba okrenuti i da uvek treba vredno raditi. Foto: privatna arhiva


Vaša ciljna grupa su mladi i vedri ljudi?

MESTO ZA VAŠU REKLAMU Za više informacija novimilenijum@findraoul.com

autor fotografije: Pawel Czerwinsky, @pawel_czerwinsky


SRBIJA IMA NEKU BOLJU BUDUĆNOST Srbija, za nas mlade predstavlja jedinu domovinu. Srbija je država u kojoj mnogo toga ne funkcioniše kako treba, međutim, mladi, beskrajno talentovani ljudi su ti koji Sr-

biju čine jačom. Oni pokazuju da Srbija ima neku bolju budućnost. Srbija, za nas mlade predstavlja jedinu domovinu. Srbija je država u kojoj mnogo toga ne funkcioniše kako treba, međutim, mladi, beskrajno talentovani ljudi su ti koji Srbiju čine jačom. Oni pokazuju da Srbija ima neku bolju budućnost. Sve nas u magazinu „Novi milenijum“ obradovala je vest koju je podelio Prirodno – matematički fakultet, Univerziteta u Nišu.

27

Naime, kako stoji na sajtu ovog fakulteta, Matematički institut Srpske akademije nauka i umetnosti, svake godine dodeljuje nagrade studentima master i doktorskih studija za najbolji originalni naučno – istraživački rad, master rad, doktorsku disertaciju ili drugi pisani rad iz oblasti matematike, mehanike i računarskih nauka.


Budućnost Srbije dr. Stefan Stanimirović Ove godine je prvi put da se ova nagrada za računarstvo dodeljuje jednoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj na Prirodno – matematičkom fakultetu, Univerziteta u Nišu. Za najbolji doktorat iz oblasti računarstva izabran je rad „Poboljšani algoritmi za determinizaciju fazi i težinskih automata“ dr Stefana Stanimirovića, koji od 2015. godine radi kao asistent na Departmanu za računarske nauke na pomenutom fakultetu. Svoju doktorsku disertaciju dr Stefan je odbranio avgusta 2019. godine, pod mentorostvom prof.dr Miroslava Ćirića, redovnog profesora na Prirodno – matematičkom fakultetu. Algoritmi za determinizaciju su vrlo važni jer, dok su težinski automati našli primenu u veštačkoj inteligenciji (automatskom prepoznavanju govora), kompresiji slika i procesiranju prirodnih jezika, fazi automati se primenjuju u mnogim raznolikim oblastima, poput kliničkog ispitivanja, u psihologiji, bazama podataka, itd.

1989. godine u Leskovcu, gde je završio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u niškoj Gimnaziji “Svetozar Marković” u Specijalnom odeljenju za talentovane matematičare. Prirodno-matematički fakultet u Nišu, Departman za računarske nauke upisao je 2008. godine, a 2011. godine dobio je nagradu Univerziteta u Nišu za najboljeg studenta Prirodno-matematičkog fakulteta. Sada radi kao asistent na istom Departmanu i predaje učenicima specijalnih odeljenja u Gimnazijama “Bora Stanković” i “Svetozar Marković” u Nišu. Kao autor ili koautor objavio je dvanaest naučnih radova u međunarodnim i domaćim časopisima, dok su rezultati prikazani na četiri međunarodne i domaće konferencije. Stefan planira da ostane u svom gradu i da svoju karijeru gradi na fakultetu, koji toliko voli. Zbog svega pomenutog, dr Stefan Stanimirović predstavlja Neku bolju budućnost. Foto: Prirodno – matematički fakultet Univerziteta u Nišu

Kako stoji na sajtu Prirodno – matematičkog fakulteta, Stefan Stanimirović rođen je

28


Studentski Život

Intervju sa Mariom Cekićem

Dobitnikom Svetosavske nagrade

Mario Cekić, student je Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Nišu. U januaru ove godine

dobio je Svetosavsku Nagradu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Autor je velikog broja naučnih radova. Njegova priča o pronalaženju, priča o uspehu je prava priča mlade i ambiciozne osobe, osobe koja želi da se bavi naukom i osobe koja sama sebi stvara put. Redakcija „Novog Milenijuma“ razgovarala je sa ovim beskrajno talentovanim mladićem, a deo razgovora možete pročitati u našem najnovijem broju.

P: Kada biste sebe morali da opišete u jednoj rečenici šta biste rekli, ko je Mario Cekić? O: Moram priznati da je ovo izuzetno teško pitanje i u jednu ruku dosta nezahvalno kada treba čovek da govori sam o sebi i svom radu, ali eto ukratko bih istakao – mladi Nišlija, budući sociolog, veliki zaljubljenik u nauku i nadam se jednog dana naučnik. P: Kako ste se odlučili da upišete Filozofski fakultet? O: Moj put ka Filozofskom fakultetu u Nišu i samim studijama sociologije je dosta čudan i na neki način neočekivan, ali opet rekao bih sudbonosan. Naime, prilikom upisivanja fakulteta bio sam u dilemi između Mašinskog fakulteta I Filozofskog fakulteta. Priznajem, to su dve krajnosti, ali su mi obe bile u tom trenutku primamljive. Nakon dužeg razmišljanja odlučio sam da upišem Mašinski fakultet, što sam i učinio. Međutim, odmah na prvoj godini studija mašinstva, kao jedan od predmeta se pojavljuje moja „neprežaljena ljubav“ sociologija. U tom trenutku moja zainteresovanost ka sociologiji počinje da raste, čemu u prilog svedoči činjenica da sam čitao više sociološku literaturu, nego literaturu iz oblasti mašinstva. Još većoj zain-

29

teresovanosti ka ovoj društvenoj nauci su doprinela izuzetna predavanja profesora Dragoljuba B. Đorđevića, vrsnog sociologa, koji je predavao na Mašinskom fakultetu. Kako se približavao kraj prvog semestra, počeo sam sve ozbiljnije da razmišljam o prelasku na Filozofski fakultet, jer sam stvari postavio na sledeći način: Svestan sam da mogu da završim mašinstvo, ali sam isto tako svestan da bi to bilo, narodski rečeno traljavo i ne bih uživao u tome, dok sa druge strane u sociologiji uživam i mogu postići mnogo značajnije stvari, osim čistog diplomiranja, jer je sociologija definitivno sfera mog interesovanja. Donošenju konačne odluke ka razgraničavanju između mašinstva i sociologije je doprineo jedan profesor sa Mašinskog fakulteta, koji me je jednim primerom naveo na razmišljanje, a to je: “Fakultet je samo jedan zid i kako tako ćeš se popeti na njega (diplomiraćeš), međutim kada se popneš na taj zid i pogledaš u prostranu daljinu, vidiš li sebe, vidiš li svoj put?” I video sam, i vidim još uvek svoj put, a to je sociologija i sociološko proučavanje raznih tema.


Studentski život Mario Cekić P: Nedavno je sve ljude u Nišu obradovala jedna vest. Naime, mediji su pisali da ste Vi bili najmlađi učesnik 12. Internacionalnog simpozijuma organizovanog u Tunisu u periodu od 25 do 27. novembra od strane Tunisko – Mediteranske asocijacije. Otkud student OAS na tom prestižnom skupu? O: Pre pomenutog simpozijuma imao sam već nekoliko objavljenih naučnih radova u domaćim časopisima, ali sam imao želju da se oprobam u objavljivanju radova u inostranim časopisima. U tom cilju krenuo sam za traganjem časopisa, simpozijuma, naučnih skupova i naleteo na simpozijum u Tunisu, koji mi je najviše privukao pažnju svojom temom – rata i mira. Moram priznati da sam bio izuzetno iznenađen kada sam dobio informaciju da je moj sažetak za učešće na simpozijumu prihvaćen, budući da sam student osnovnih studija, a uglavnom su učesnici asistenti i profesori brojnih svetskih univerziteta, te nisam očekivao da će moj rad imati ikakve šanse. Ovaj simpozijum mi je bio snažan vetar u leđa za dalji rad i trud, jer je bio u određenoj meri indikator da je ono što radim dobro i da ima nekog naučnog značaja. P: Dosta naučnih radova ste objavili. Otkud inspiracija za sve to? Otkud ljubav prema nauci? O: Ja volim da kažem da je nauka jedan porok. Porok, iz razloga što stvara zavisnost, što sam i na svojoj koži osetio. Naime, kada napišete i objavite jedan naučni rad, onda vas neka nevidljiva sila u vama tera da radite dalje, još kvalitetnije. Međutim, moja ljubav prema nauci datira još iz najranijeg detinjstva, jer sam maštao da ću biti jednog dana naučnik, iako u tom trenutku još uvek nisam znao koja će to nauka biti.

Volim da kažem, da postoje tri komponente moje inspiracije. Prva komponenta je porodica, ali najviše baka i deka, jer pitanje je da li bih ikada bez njih i njihove podrške upisao fakultet, imao mogućnosti za studije i uopšte ostvario rezultate koje sam do sada postigao. Ovo je podatak iz moje biografije koji prvi put iznosim javno, jer mislim da je važno istaći. To su ljudi koji su svoj život, sve svoje napore posvetili kako bi meni pružili jednu osnovu za svetlu budućnost. Ljudi koji u svojoj starosti ne odmaraju, već rade kako bi mi priuštili što kvalitetnije uslove za studiranje i učenje. I najbolji način da im se odužim i odam zahvalnost, je da ih svojim trudom, radom i kvalitetnim rezultatima učinim srećnim i ponosnim. Druga komponenta se ogleda u ogromnoj ljubavi prema nauci i naučnim istraživanjima. To je moja strast, nešto čime bih mogao 24h dnevno da se bavim. Verujem da iz tog obožavanja proističe najvećim delom inspiracija. Na kraju, ali ne i manje važna komponenta moje inspiracije je ljubav prema ljudima i želji da pomognem svim ljudima i učinim koliko je u mojoj moći ovaj surovi svet humanijim. Inspiriše me to što svojim naučnim istraživanjima mogu predložiti moguća rešenja za određena goruća društvena pitanja i probleme. Moj glavni cilj je najlepše opisala draga Milena Vidojković, prilikom jedne najave njene emisije, te ću je rado ovom prilikom citirati: “… Želi pre svega da njegova nauka nađe svoje mesto u društvu, da bude od koristi običnom čoveku, ali i da svojim radovima da doprinos nauci …”. U tom pravcu, sve teme o kojima sam pisao u svojim radovima su bile praktične prirode, primenljive. Primera radi u nekim radovima sam istraživao i predložio na koji način obrazovanje može

30


Studentski život Mario Cekić P: U januaru ste primili Svetosavsku Nagradu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Šta za Vas znači to priznanje? O: Svetosavska nagrada za mene ima ogroman značaj, jer predstavlja potvrdu da sav trud, sve neprospavane noći u kojima sam pisao radove su doprineli pozitivno obrazovanju i nauci. Istovremeno, ova nagrada nosi sa sobom i veliku odgovornost koja podrazumeva da se očekuje da dam još veći i kvalitetniji doprinos našoj zajednici u svom daljem radu. Puno mi je srce, jer znam da je ova nagrada dobijena isključivo na osnovu zasluga i rada, jer nikada nisam imao, niti tražio kraće ili zaobilazne puteve. Sjajan je osećaj kada kao prvu nagradu iz oblasti obrazovanja i nauke dobijete najprestižniju nagradu koja se u našoj zemlji dodeljuje u pomenutoj oblasti. P: Koji su Vaši dalji planovi? O: Moja najveća životna želja i plan je da nastavim bavljenje naukom. Međutim, da li ću

31

se baviti naukom zavisi od mogućnosti koje budem imao, jer ukoliko želite ozbiljnije da se bavite naukom u našoj zemlji, vi morate da radite na fakultetu ili na nekom institutu za društvena istraživanja. Moram priznati, da u poslednje vreme počinjem da gubim pomalo nadu da ću dobiti priliku za zaposlenje na nekom od ovih mesta, jer nisam tip osobe koji voli da se nameće, gura i slično, već nastojim da svojim radom dobijem možda neki poziv i priliku. Moja primarna želja je da ostanem u Srbiji, a naročito u našem najlepšem Nišu, ali ukoliko ne bude bilo ovde mogućnosti za zaposlenjem i bavljenjem naukom, iskoristio bih neku od stipendija za nastavak školovanja u inostranstvu. Kakva god bila situacija, ali i kakve god bile okolnosti, ne želim odustati od svojih dečačkih snova, jer još uvek verujem da se iskren trud na kraju uvek isplati.


Prirodne nauke

Pitagorina Teorema „Deco, ovo morate da znate u svako doba dana i noći“ – govorila bi nam nastavnica matematike u osnovnoj školi. Međutim, čemu Pitagorina teorema za one koji to ne znaju? Samo istorijsko posmatranje Pitagorine teoreme je prošlo kroz par faza i to: algebarsko istraživanje postojanja Pitagorinih trojki, bolje upoznavanje odnosa između stranica pravouglog trougla, odnosno odnosa između susednih uglova trogula, koje je posledica sticanja sve većih znanja o ravnima i površinama i nalaženje velikog broja različitih dokaza teoreme. U globalu u matematici ova teorema izražava vezu koja postoji između tri stranice pravouglog trougla u euklidskoj geometriji. Recimo, ako su a i b katete, a c hipotenuza pravouglog trougla, važi jednakost:

a 2+b 2=c 2

Odnosno: „Površina kvadrata konstruisanog nad hipotenuzom pravouglog trougla jednak je zbiru površina kvadrata konstruisanih nad katetama tog trougla.“ Sama teorema je dobila ime prema starogrčkom matematičaru Pitagori. Veruje se da je upravo on otkrio i dokazao. Današnji matematički stručnjaci veruju da je teorema nastala mnogo pre rođenja Pitagore. Oni koji su slušali matematiku u osnovnoj školi sigurno se sećaju pravouglog trogula sa konstruisanim kvadratima nad sve tri stranice. Upravo su nastavnici putem tog pravouglog trougla objašnjavali ovu teoremu. I da, umalo da zaboravim – MATEMATIKA NIJE BAUK. Obren Milić

32


ko je bio

Stefan Nemanja?

Stefan Nemanja je bio rodonačalnik srpske dinastije Nemanjić. Dinastija Nemanjić za mene predstavlja najznačajniju dinastiju u Srbiji. Stefan Nemanja je bio najmlađi sin od vlastelina Zavide, koji je bio u rodbinskim vezama koje su u to doba vladale Raškom. Zavida je sem Nemanje imao i tri sina (Tihomira, Stracimira i Miroslava) i dve kćeri (Vojslavu i ćerku nepoznatog imena). Oko 1163. godine car Manojlo I Komnin je velikog župana Desu smenio. On je pokušao da se osamostali i na njegovo mesto postavio Tihomira. Tihomirova braća dobili su na upravu posebne oblasti i imali kneževsku titulu. Nemanja je imao na upravu Ibar, Rasinu i Toplicu, a car Manojlo I Komnin mu je dao na upravu Dubočicu (Leskovac). Nemanja se onda osamostalio i mimo tadašnjih običaja bez Tihomirovog znanja podizao crkve. Zbog takve izdaje Tihomir mu je oduzeo titulu i zarobio ga. Kada se Nemanja oslobodio izbio je sukob između Nemanje i Tihomira, i negde oko 1166. godine Tihomir je zbačen sa prestola, a Stefan Nemanja (1166-1196) se proglasio za velikog župana. Nemanja dobija svog drugog sina Stefana Nemanju II (kasnije Prvovenčani). Posle poraza Tihomir je sa svojim sledbenicima krenuo prema Vizantiji i zatržio sklonište i zaštitu. Tihomir kada je dobio nešto malo vojske otišao je u Srbiju i u prvoj bici protiv Nemanje poginuo. Car Manojlo I Komnin čim je čuo šta je Nemanja uradio krenuo je ka Srbiji i negde kod Niša 1172. Car Manojlo I Komnin je naterao Nemanju da ide peške sve do Carigrada i tamo ga je zatočio. Car se posle nekog vremena predomislio te mu vraća titulu i Nemanja mu se zakleo da neće više ratovati protiv njega sve do njegove smrti.

33


Ko je bio Stefan Nemanja? Nemanja oko 1175. godine dobija najmlađeg sina Rastka. Posle 1180. godine nastali su neredi u Vizantiji i Nemanja je to iskoristio te 1183. godine kreće u pohod i zauzima oblasti u kojima su srbi naseljeni a to su : Hvosno (KIM), Pomoravlje između Zapadne i Velike Morave, Predele do Skadra, Zetu, Primorske gradove od Ulcinja do Dubrovnika i Nišku oblast. Ratovao je sa Dubrovnikom ali ga nažalost nije osvojio. Najstarijem sinu Vukanu Nemanjiću, dao je na upravu Zetu i Travuniju. Kada je došlo do izbijanja trećeg krstaškog rata. Nemanja se oko 1189. godine u Nišu sastao sa Fridrihom I Barbarosom i predložio mu savez protiv Vizantije. Fridrih nije pristao na savez, ali je Vizantija sam susret Fridriha sa Nemanjom smatrala neprijateljskim postupkom. Kada je prošla opasnost od krstaša Vizantijski car Isak II Anđeo je pokrenuo rat protiv Srbije i 1190.godine, u bici na Moravi dolazi do poraza Srpske vojske. Srbija je posle poraza na Moravi uspela da sačuva skoro sve teritorije mirovnim sporazumom. Nemanja je zbog političkih razloga oženio svog srednjeg sina Stefana sa Vizantijskom princezom Evdokijom 1191. godine. Stefan je tada dobio visoku titulu sevastokratora. Tada se Nemanja okrenuo sređivanju stanja u Srbiji, isterivao je bogohulnike, podizao mnoge crkve i manastire, dovršio je svoju zadužbinu manastir Hilandar. Nemanja je hteo da Rastku da na upravljanje Humske zemlje. Rastku se više sviđao monaški život, a ne vladanje te se jedne noći iskrao i bez znanja roditelja otišao na Svetu goru u ruskom manstiru sv. Pantalejmon da se zamonaši. Nemanjini vojnici su ga sustigli i Rastko umesto sutradan da se zamonaši on je to uradio noću dok su vojnici spavali i dobio je monaško ime Sava. Nemanja se 1196. godine povukao sa vlasti i presto je umesto Vukanu, kako običaji nalažu predao Stefanu. Nemanja se sa svojom ženom Anom po ugledu na Savu zamonašio i Nemanja je dobio ime Simeon, a Ana ime Anastasija. Nemanja je otišao kod Save na Svetu goru i pridružio mu se. Nemanja i Sava su od Vizantijskog cara izdejstvovali da dobiju dozvolu da od ruševina jednog starog manastira podignu Hilandar - njegova izgradnja je završena 1198. godine. Nemanja je umro 1200. godine na Svetoj gori i njegove mošti su bile tamo sve do 1205. godine, kada je izbio sukob između Stefana i Vukana. O tome u sledećem broju. Obren Milić Foto: sr.wikipedia.org

34


Petra Spasojević

Talenat ne zna za granice Upoznajte Ä?udo od deteta, ponos Srbije

35


Talenat ne poznaje granice Petra Spasojević je mlada devojčica rodom iz Kuršumlije. Zbog “inkubatorskog slepila” i potrebe za specijalnim obrazovanjem, sa šest godina seli se za Novi Sad, radi pohađanja nastave u osnovnoj školi za decu sa smetnjama u razvoju “Dr. Milan Petrović”. Upisuje muzičku školu „Isidor Bajić“. Želja joj je da se razvija kao pijanista i kompozitor i da svojim stvaralaštvom pokaže svetu kako se granice i predrasude ruše kada se radi ono što se voli. Na Petrinim koncertima i nastupima oseti se neka posebna energija, oseti se ljubav i toplina. P: Iako klavir svirate svega pet i po godina, iza sebe imate puno nagrada na domaćim i međunarodnim pijanističkim takmičenjima, a osim nagrada za sviranje osvojili ste i prvu nagradu za kompoziciju “Sećanje na detinjstvo”, koja je Vaše autorsko delo. Otkud inspiracija za Vaše kompozicije? O: Moram da Vas ispravim, ja jesam nagrađena mnogo puta ali za svoju prvu kompoziciju nisam dobila 1. nagradu već „Specijalnu nagradu za autorsko delo“. To je bilo 2016. godine. Učestvovala sam na Festivalu „Isidor Bajić“ i pored kompozicija poznatih autora koje sam izvodila odsvirala sam jednu svoju kompoziciju, što nije bilo uobičajeno za dete od 11 godina, koliko sam ja tada imala. Tada mi je pored prve nagrade na takmičenju, dodeljena još jedna nagrada, za kompoziciju. Inspiracija je svuda oko mene. Na primer, danas mi se dogodi nešto lepo i ta divna osećanja koja doživim pretvorim u muziku. Svaka moja kompozicija je opis nekog doživljaja. Inspiraciju takođe pronalazim u zvucima oko mene, zvucima iz prirode, pa i u nekoj drugoj muzici.

P: Šta za Vas predstavlja muzika? Možda pogled u budućnost? O: Muzika je moja najveća ljubav. P: Otkud Vaša ljubav prema klaviru? Kako ste zavoleli taj instrument? Kako ste zapravo zavoleli muziku? O: Od svih instrumenata koje sam čula, najviše mi se dopao zvuk klavira. Moje omiljene igračke od najranijeg detinjstva bile su igračke klaviri – klavijature, na kojima su mogle da se stiskaju dirke i da se puštaju melodije. Tako sam i zavolela muziku. P: Prošle godine ste, ako se ne varamo, na apsolutno svim takmičenjima osvojili prve nagrade, odnosno na sva tri međunarodna takmičenja, na kojima ste učestvovali, osvojili ste 100 poena i dva laureata. Kako ste to postigli? O: Za svako takmičenje se posebno spremam i mnogo radim na detaljima. Nije dovoljno naučiti kompoziciju i odsvirati je. Morate otići nekoliko koraka dalje. Neophodno je raditi na umetničkom izrazu, muzika mora imati emocije, muzika je priča. U tome mi pomaže moja profesorka klavira Ana Frlin i jako se trudi da kod mene izgradi i razvije „umetnički izraz“. Uspeh je rezultat našeg zajedničkog rada. P: Upisali ste muzičku školu „Isidor Bajić“ sa godinom zakašnjenja. U klasi ste profesorke Ane Frlin, kao što ste i rekli. Koja su Vaša iskustva? Koliko su muzičke škole značajne ka usavršavanju jedne mlade ličnosti koji želi ići putem kulture i umetnosti? Koliko znači podrška iskusnih ljudi? O: Muzičku školu sam upisala sa godinom zakašnjenja zato što moji roditelji, koji nisu muzi-

36


Talenat ne poznaje granice čki obrazovani, nisu umeli na vreme da procene da li se ja samo igram i volim muziku ili je to nešto više. Kada su shvatili da je to ipak nešto više od igre, prijavili su me za polaganje prijemnog ispita. Kroz muziku možemo naučiti različite veštine, kao što su samopouzdanje, samopoštovanje, samopredstavljane - javni nastup, kreativnost, zainteresovanost za istraživanje i učenje. Podrška onih koji znaju da prenesu znanje na pravi način je jako važna. P: Rodom ste iz Kuršumlije. Šta Vas vezuje za detinjstvo? O: Jako volim Kuršumliju i kad god imamo par slobodnih dana mi odlazimo tamo, tamo žive svi moji. U Novom Sadu sam zbog obrazovanja. Zbog pohađanja specijalne škole za decu sa smetnjama u razvoju, preselili smo se u Novi Sad, gde i sada živimo. P: Da li imate svog uzora? O: Nemam svog uzora među poznatim ličnostima, ali bih volela da u nekim stvarima budem ista kao moja profesorka Ana.

P: Ko Vam je najveća podrška ka ostvarenju Vašeg sna, a to je, verujemo da budete Svetski poznata pijanistkinja? O: Moji roditelji i moja profesorka su mi najveća podrška. P: Šta mlada Petra radi u slobodno vreme? O: U slobodno vreme uglavnom komponujem, volim da šetam, slušam muziku, da igram igrice i pratim društvene mreže. P: Koja je Vaša poruka mladim ljudima koji žele da krenu Vašim stopama? O: Ako krenete da učite muziku, naučićete još jedan jezik, još jedno pismo. Naučićete da razlikujete dobru muziku od loše muzike i ukus od neukusa. Naučićete da svojim stavom prema muzici utičete na sredinu u kojoj živite. Možda ćete biti stvaralac nekog novog muzičkog pravca koji još uvek ne postoji, stvoriti dela koja će ostati iza vas i kad nas ne bude, što je dovoljno jak motiv da se posvetite muzici.

Foto: privatna arhiva

37 autor fotografije: Goran Srdanov RAS Srbija



“Ljubav, osećajnost, privrženost i brižnost koju psi imaju i pokazuju se ne mogu opisati rečima”

Moj ljubimac

Dino Dervišić, student je Master studija na Mašinskom fakultetu, gde važi za jednog od najboljih studenata u generaciji. Volonter je H.O. „Nađi Raula“, bavi se fotografijom i svime što je vezano za tehniku. Nikada se nije eksponirao, ali je svojim radom kao student osnovnih akademskih studija na istom fakultetu redovno osvajao nagrade na brojnim takmičenjima. Pored svega navedenog, Dino je i veliki ljubitelj životinja. Čuva psa i papagaja. U ovom broju saznaćete nešto o njegovom divnom psu. autor fotografije: Dino Dervišić, @11ddiin8


Moj ljubimac pas našeg dizajnera P: Kada ste dobili Zaru? Kako je izgledao Vaš prvi susret sa njom? O: Zaru smo uzeli sredinom 2017. godine, kao štene starosti jedanaest nedelja. Prvi susret je bio jako emotivan, kao svako štene bila je presrećna što upoznaje nove prijatelje a ja zbog toga što ću čuvati tako divnog psa. Zara bukvalno nije mogla da se smiri od sreće, a ja nisam mogao da verujem da će upravo ta kuca biti moja. Pri polasku kući, ljudi koji su je odgojili su počeli da plaču za njom, što mi je bilo i krivo, a s druge strane i značilo da su dobro brinuli o njoj i koliko im je značila. Tada počinje jedan od najlepših perioda u mom životu i sada kada se setim, mnogo mi nedostaju ti dani iako se Zara i dalje ponaša kao štene. Sa porodicom koja je odgajila Zaru smo i dalje u kontaktu i jako mi je, kao i njima, drago zbog toga.

složili samnom, a ljudima koji ne čuvaju bih preporučio da provedu bar malo vremena sa njima i osete kakva su psi bića.

P: Kako provodite slobodno vreme sa njom? Šta sve voli da radi? O: Zara je pas kome je najbitnije da bude sa nama, ali kao i svaki pas obožava da se mazi, da se igra, da šeta. Ima puno igračaka, ali pored igre s igračkama, jurnjave, vuče konopcem, gledamo da razbijemo monotoniju organizujući igre poput traženja predmeta, rešavanja zagonetki i vežbi poslušnosti tokom kojih na zabavan način uči nove stvari.

P: Gde čuvate Zaru, gde spava, gde provodi vreme? O: Zara živi u stanu, u početku je imala svoj krevetić koji je prerasla pa je prisvojila jednu od fotelja. Mada najviše voli da bude pored ljudi pa tako i spava na krevetu pored mog a ponekad ume da zauzme i moj krevet (smeh). Iskreno da P: Da li je zapravo pas čovekov najbolji pri- imam kuću sa dvorištem njeno mesto bi opet bilo jatelj? Koje je Vaše mišljenje o ovoj čuvenoj unutra jer kao što sam napomenuo smatram da misli? je psu mesto pored ljudi a ne da budu izolovani. O: Apsolutno se slažem sa time. Ljubav, osećajnost, privrženost i brižnost koju psi imaju i pokazuju se ne mogu dovoljno opisati rečima. Kuca je uvek tu, kad ste srećni, ona je presrećna, bilo da se radi o maženju, igri, šetnji, uvek želi da provodi vreme sa Vama. Kada Vam je loše, osetite da se ona brine i pokušava da Vas oraspoloži (meni zapravo bude još teže kada vidim koliko Zara bude tužna kada mi je teško i koliko se brine i trudi da oraspoloži). Svakome ko čuva psa je sve ovo poznato i verujem da bi se u potpunosti

40


P: Gde voli da se šeta? Da li voli druženje sa drugim psima? O: Nemamo određeno mesto gde je šetamo ali park u kome se okupljaju druge kuce, njeno društvo ne zaobilazimo. Voli da se druži i igra sa drugim kucama, od malena se poznaje sa većinom koje srećemo ali stalno upoznaje i nove drugare. Gotovo sa svima je super.

Zara je mnogo dobra i jako brzo uči ali je i tvrdoglava za neke stvari pa smo morali biti tvrdoglaviji i uporniji od nje, kako bismo uspeli. Naravno učenje treba biti isključivo uz nagradice i pohvale iako je ona ponekad dobijala koju šljusku novinom koja je naravno ne boli, već je mislila da se igramo čak (smeh). Mogu slobodno reći da je ona jedan razmažen pas i baš sve joj je dopušteno ali ujedno i neka pravila ponašanja poput toga da ne vuče i da se lepo ponaša prema psima koji je često umeju da provociraju - zna.

P: U nekom od prethodnih odgovora rekli ste da nema omiljenu igračku, ali opet čime voli najviše da se igra? O: Najbitnije joj je da smo mi ili njeni drugari uključeni u igru. Voli da se navlači konopcem („tug of war“), da juri lopticu i takođe igračke koje podstiču razmišljanje poput Konga. Kada nema P: Vrlo često nepravedno za Zarinu rasu kažu društva sve joj jako brzo dosadi i onda ili se mazi, izležava a ponekad ume i sama da nađe zani- da su to „opasni psi“. Zara demantuje tu tvrdnju. Međutim, koje je Vaše mišljenje? Možda maciju... rezultat toga nije za pohvalu (smeh). svaki pas na svetu može da bude „opasan“; P: Da li možete da nam kažete nešto više o možda sve zavisi od vlasnika? O: Nažalost stalno viđamo vesti o lošim situaciZarinoj ishrani? O: Zara sada, zbog manjka vremena za kuvanje, jama vezanim za tzv. opasne pse ali kada upnajviše jede kvalitetnu hranu za pse koja dolazi oznate kuce ove rase koji su porodični psi i koji u konzervama i naravno voće, povrće i poslas- su odgojeni kako treba imaćete osećaj da su svi tice tokom dana. Ja nisam baš dobar kuvar (ne ovi slučajevi izmišljeni. Moje mišljenje je da, kao ponosim se time) – (smeh), a roditelji nemaju što i sami smatrate, sve zavisi od vlasnika. Pas mnogo vremena ali kada stignu, spremaju joj. koji raste u zdravoj sredini, koji se pravilno odgoji i socijalizuje sa psima, malom decom i ljudima P: Kako ste je naučili da šeta uz nogu? To je će biti super. Ali moram napomenuti da se može vrlo čest problem drugih vlasnika. desiti da to ne bude baš tako lako kao sto možda O: Neki period pre nego što smo doneli odluku zamišljate. Svaki pas je ličnost za sebe, može da uzmemo kucu da čuvamo, pročitali smo svu moguću literaturu vezanu za čuvanje, ishranu i se desiti da nenamerno kreirate ’pogrešnu’ hijerarhiju u porodici, pas može imati traume tokom trening pasa, koju smo pronašli. odrastanja i postati agresivan prema drugim psima ili određenom tipu ljudi,

41


Moj ljubimac pas našeg dizajnera može se desiti da jednostavno uz svu socijalizaciju ne želi da se druži sa baš svim psima što se može desiti i sa bilo kojim drugim psom. I ne, poenta ove poruke nije da bilo koga uplašim već da nateram da što više pročita, čuje što više iskustava i saveta i provede što više vremena sa bilo kojim psom pre nego što uzme kucu (isto ovo moze vaziti i za nekoga ko već čuva) i tako svom najboljem prijatelju osigura što bolji i što srećniji život.

P: Da li imate nešto da kažete našim čitaocima? O: Jedino što bih još napomenuo je to je da Vaš najbolji prijatelj ne mora biti ’rasan’ pas već možete uraditi nešto mnogo dobro, a to je da udomite kucu koja nažalost nema dom što i ja planiram da učinim u skorije vreme. Verujte mi, sve prethodno navedeno postaje još bolje jer znate da ste nekom živom biću spasili život. Foto: privatna arhiva, [at]11ddiin8

“Moje mišljenje je da, sve zavisi od vlasnika. Pas koji odrasta u zdravoj sredini, koji se pravilno odgoji i socijalizuje sa psima, malom decom i ljudima će biti super.”

42


Jelisaveta Karađorđević

Knjeginja Naroda Vrlo često Knjeginju Jelisavetu Karađorđević nazivamo – knjeginjom naroda. Rođena je u Beogradu, kao jedina kći kneza Pavla i grčke i danske knjeginje Olge. U drugostepenom je srodstvu sa španskom kraljicom Sofijom i Čarlsom, princom od Velsa, a takođe je rođaka i princa Majkla, vojvode od Kenta i princeze Aleksandre od Kenta. Neke priče kruže da pre nego što se belgijski kralj Boduin I oženio Fabiolom 1960. godine, princezu Jelisavetu su smatrali jakom kandidatkinjom za njegovu suprugu.


Knjeginja naroda Jelisaveta Karađorđević Život nije mazio Knjeginju Jelisavetu. Školovala se u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji i Švajcarskoj. Diplomirala je istoriju umetnosti u Parizu. Knjeginja Jelisaveta je dobar poznavalac jezika. Tečno govori srpski, engleski, francuski, španski i italijanski jezik. Državljanka je Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije. Tokom 2012. odrekla se državljanstva Sjedinjenih Američkih Ddržava. Uvidevši koliko je važno rešavati narastajuće političke napetosti u tadašnjoj Jugoslaviji, princeza Jelisaveta u Njujorku krajem 1990. godine osniva nepolitičku, neprofitnu humanitarnu organizaciju – Fondaciju princeze Jelisavete karađorđević. Kada je došlo do izbijanja građanskog rata, intenzivno se posvetila dopremanju medicinske opreme, hrane, odeće u izbegličke kampove, kao i pronalaženju smeštaja za decu. Njena humana misija traje i dan danas. Bila je kandidat za Predsednika Srbije na predsedničkim izborima 2004. godine. Ovoj odluci se jako protivio njen rođak princ Aleksandar. Iako je u izbornu trku ušla samo dve nedelje pred izbore, osvojila je 63.991 glas, odnosno 2.1% ukupnog broja glasova, čime je dospela na 6. mesto, ispred mnogih afirmisanih partijskih vođa. Autorka je četiri knjige priča za decu. Takođe je kreator parfema, koji se prodaju širom sveta. Dobitnica je Nagrade Foruma za nuklearno razoružanje – „Demiurgus Peace International“, za izuzetna postignuća na planu podsticanja mira među narodima. Od svog povratka u Srbiju, knjeginja Jelisaveta se trudila da skine ljagu sa imena svog oca i njegove nepravedne i istorijski netačne reputacije narodnog neprijatelja. Zahvaljujući njenim naporima, Viši sud u Beogradu je 15. decembra 2011. godine rehabilitovao kneza Pavla Karađorđevića, nekadašnjeg namesnika Kraljevine Jugoslavije. Tim rešenjem je poništena odluka Državne komisije iz 1945. godine. Ona je tom prilikom okupljenim medijima izjavila: “Mnogo sam srećna. Znam da i moj otac to negde oseća. I zato mi je, u isto vreme, i mnogo teško jer znam koliko je on patio zbog toga što je sve što ima dao svojoj zemlji, a tako mu se vratilo. Ali, sada mu i Srbija lepšim vraća… I ja znam da će i Srbiji biti bolje. Živela sam za ovaj trenutak i nadala mu se. Ne možete ni da zamislite koliko sam srećna što je nepravda prema mome ocu Knezu Pavlu konačno ispravljena. Žao mi je, jedino, što vest on ne može da čuje. Ona bi mu bar malo zalečila patnju i rane, zbog optužbi, koje su ga bolele i pod čijim pritiskom je, posle, završio i svoj život van otadžbine koju je toliko voleo. Zato ću učiniti sve da ga vratim i sahranim u Srbiji. To, posle rehabilitacije, verujem, neće biti tako teško.” (izvor: zvanični sajt HRH Princess Elizabeth) Posmrtni ostaci Kneza Pavla, knjeginje Olge i njihovog sina kneževića Nikole, ekshumirani su 28. septembra sa groblja u Lozani u Švajcarskoj. Kovčezi kneza Pavla, knjeginje Olge i kneževića Nikole, bili su izloženi u Sabornoj crkvi u Beogradu u četvrtak, 4. oktobra i u petak, 5. oktobra 2012. Liturgiju je tom prilikom služio Patrijarh Srpski gospodin Irinej. Njihov posmrtni ostaci, položeni su u kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu u subotu, 6. oktobra 2012. godine uz najveće državne počasti. Knjeginja Jelisaveta živi u Beogradu, gde se bavi humanitarnim radom. Organizovala je par izložbi slika. U septembru 2019. godine u Istorijskom muzeju Srbije organizovana je izložba „Knjeginja Jelisaveta – Dugo putovanje kući“. Izložba je izazvala veliko interesovanje javnosti. Knjeginja Jelisaveta Karađorđević svojim nastupom u javnosti motiviše i inspiriše ljude, a njena nenametljivost može poslužiti kao lekcija mnogima. Foto: sr.wikipedia.org , http://www.princesselizabeth.org/

44


Meti Kamberi

ŽIVOT PIŠE ROMANE

Detinjstvo jednog dečaka opisano u romanu


Život na margini društva Meti Kamberi P:Meti šta Vas je motivisalo da krenete sa pisanjem autobiografske knjige? O:Život koji sam živeo i način života koji sam vodio. Puno sam čitao i počeo sam da pišem, znao sam da ću jednog dana završiti roman. Želeo sam da na taj način pomognem sebi i drugima. Mislim da će moja knjige ohrabriti ljude. Smatram da zaslužuje pažnju čitaoca jer je autobiografska knjiga. Mali je broj ovakvih knjiga jer se retko ko usudi da progovori o tome i da se isčupa iz takve situacije.

Mogu naručiti knjigu na mom sajtu metikamberi.com ili na mojim društvenim mrežama. Takođe, svakome ću rado potpisati knjigu. Prodajom knjige zarađujem svoj novac. Krajem juna ću upisati fakultet tako da će mi trebati novac za stan.

P:U razgovoru za Niške vesti rekli ste da je roman biografski sa puno fikcija. Možete li nam pojasniti ovo? O:Naravno sa fiktivnim delovima. Fikcije postoje kako bi se umetnik izrazio na neki svoj P:Nedavno je svojim komentarima o Vama, način. Ali suština je istina. Vaša profesorka Milica Vučković sve nas dirnula. Koliko je važna podrška profesora, P:Koje je Vaše mišljenje o životu? Kako nastavnika i vaspitača? možemo da učinimo svoje dane lepšim? O:Deci znači podrška, jako je važno da oni od O:Život je borba, nije lak. Ali poruka svima je da početka budu pored te dece i to ne samo kada budu zadovoljni onim što imaju, da su srećni, nešto žele da urade. Razumem da profesori ne zadovoljni. Roditelji treba da upoznaju svoju mogu da se posvete svakom detetu, jednostav- decu, da više ulažu u njih a manje u karijere. no nisu u mogućnosti. Ali svakako imaju veliki Moja knjiga je dobar priručnik za roditelje. značaj. Ovde moram da napomenem uzajamno učenje, dete uči od profesora ali i profesor P:Poruka za naše mlade čitaoce. od deteta, tako se stvara poverenje. Važno je O:Poruka je da budu srećni, da slušaju roditelda profesori, nastavnici i vaspitači budu iskreni je i da ne prave probleme. Idite u školu, to je prema deci. najbitnije. Dok je poruka deci bez roditeljskog staranja da se bore i da ih ne boli što nemaP:Kupovinom knjige Grad bola zapravo ju roditelje. Da ne odustaju od svog cilja, da Vama pomažemo da živite normalno. Kako idu napred jer će samo tako uspeti i isplivati na naši čitaoci mogu da dođu do primerka kn- površinu. jige? O:Moja knjiga trenutno nije u knjižarama. Svakako ću poslati lično svakome ko naruči. autor fotografija: Veljko Mitrović

46


„ I da sam ponovo mlada, opet bih sanjala o bratstvu Južnih Slovena“

Pisci i pesnici Balkana

Desanka Maksimović

Desanka Maksimović, profesor, pesnik, a pre svega čovek. Čovek koji se radovao detaljima, čovek koji je voleo da živi život. O Desankinom životu se dosta toga zna. Međutim, Desanka je večita inspiracija za mnoge mlade generacije. Prvi susret sa ozbiljnijim književnim delima u školi, vezuje se upravo za ovu osobu. Ko je bila Desanka Maksimović? Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine u okolini Valjeva. Otac joj je bio učitelj, dok joj je majka Draginja bila domaćica. Odmah nakon njenog rođenja, njen otac dobija premeštaj te se porodica seli u Brankovinu. U Brankovini provodi veći deo detinjstva, a u Valjevu završava Gimnaziju. Početkom 1933. godine udaje se za Sergeja Slastikova sa kojim nije imala dece. Bila je student Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka najpre pronalazi posao u Obrenovačkoj Gimnaziji, a zatim prelazi u Treću žensku Gimnaziju u Beogradu. Bila je stipendista Francuske Vlade. Godinu dana je radila u učiteljskoj školi u Dubrovniku, ali se vrlo brzo vraća u Beograd, gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj Gimnaziji (danas: Peta beogradska Gimnazija). Jedna od njenih učenica bila je i čuvena Mira Alečković. Početkom Drugog svetskog rata, Desanka odlazi u penziju. Međutim, kratko se vraća u službu pred sam kraj rata. Putovala je širom Jugoslavije i imala je veliki krug prijatelja, među kojima se nalazi i Nobelovac Ivo Andrić. Krajem 1959. godine biva izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a već 1965. godine biva izabrana za redovnog člana. Preminula je u svojoj 95. godini i to 11. februara 1993. godine. Po svojoj želji, sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru današnjeg kulturno – istorijskog kompleksa.

47

foto: sr.wikipedia.org


Pisci i pesnici Balkana Desanka Maksimović Desanka Maksimović - “Krvava Bajka” Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu. Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu.

Misli su im bile pune i po sveskama u školskoj torbi besmislenih ležalo je bezbroj petica i dvojki. Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskali su u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške... i tako redom.

Dečaka redovi celi uzeli se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno kao da smrt nije ništa. Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta.

„ Verujem da su Sloveni najplemenitiji narod. Možda bi bilo najbolje reći - najduhovniji. Nije novac kralj našega života. Kruna je uvek neka ideja“

48


Lični ugao

BALKAN i LJUDSKA PRAVA

Jovan Milić, direktor “Novog Milenijuma”


Balkan i ljudska prava Jovan Milić Kada govorimo o zvaničnoj definiciji ljudskih prava možemo reći da su ljudska prava urođena prava svakog ljudskog bića. Cela ta definicija je jako lepo napisana, međutim, koliko se realno poštuju ljudska prava u svetu? Neka moja životna priča me je naučila da mnogi ne znaju za pojam „ljudskih prava“. U svojoj autobiografskoj knjizi pisao sam delom o ljudskim pravima i sa razlogom imena određenih ljudi promenio, čak stavio i određene fiktivne likove. Promenio imena pre svega zbog kodeksa, ali te teške životne priče su teške kako god se zvali akteri. Ti ljudi postoje. Vrlo često su ljudi skloni da Vas osude samo na osnovu drugačije boje kože, drugačije veroispovesti, drugačijeg stila oblačenja. Čemu sve to? Balkan za mene predstavlja jedno divno mesto za život, mesto u kome ne funkcioniše sve kako treba, ali dobar deo ljudi voli svim svojim srcem. Smeta mi to što nas na neki način ljudi koji se bave politikom „svađaju“, da bi oni još duže „vladali“. Moj san, san mojih saradnika, san Novog Milenijuma je taj da svi mi želimo da živimo na Balkanu bez mržnje i tako „oštrih“ granica. Moramo da shvatimo da ukoliko želimo da živimo normalnim životom, moramo svi da se ujedinimo. Nikada ne smemo da zaboravimo ono što je bilo, to je deo istorije nas Srba, Hrvata, Bosanaca, Slovenaca, Crnogoraca, ali ne smemo da dozvolimo da nas istorija zatvara, ne smemo da dozvolimo da se mi mladi sada međusobno prepiremo sa svojim vršnjacima, ne smemo da širimo mržnju. Znam koliko je teško odupreti se svemu tome, ali moramo. Pogotovu sada kada SPC doživljava veliki teror u Crnoj Gori, moramo se ljubavlju boriti. Ljubav je jedini pravi i dobar ugao razmišljanja. Hajdemo da za sada završimo sa ovom našom Balkanskom pričom vezanom za ljudska prava. Ono što želim da apelujem kroz ovaj komentar jeste to da je potrebno da konačno shvatimo značaj humanitarnog rada. Kao mladi srednjoškolac i kasnije, kao mladi student, malo sam upao u vrtlog različitih medija, koji su želeli da promovišu prave priče. Govorio sam o humanitarnom radu, o pomoći i slično, a sada sa ove tačke gledišta mislim da sam bio u krivu. Bavite se humanitarnim radom, pomažite, budite aktivni deo svoje lokalne zajednice, ali ne eksponirajte se. Baviti se humanošću, znači baviti se ljubavlju, znači baviti se duhovnošću. Nema razloga da se žargonski izrazim, „na sva zvona razglasite“ da ste nekome pomogli. Nema potrebe za fotografisanjem tih porodica koje pomognete, njima je dovoljno teško. I sam sam nekada bio deo jedne takve porodice i baš zato je naša majka izbegavala da primi pomoć drugih. Jednom ili dva puta je primila pomoć „Crvenog Krsta“ u Nišu i to joj je jako teško palo. Sam taj odlazak do Crvenog Krsta, potpisivanje priznanice i sl... Ali opet, zahvalni smo toj instituciji u Gradu, ta pomoć nam je značila. Prvi broj Novog Milenijuma je odlično prošao među Vama – našim čitaocima. Beskrajno Vam hvala na podršci, komentarima i na čitanosti. Ceo ovaj projekat realizuju mladi ljudi, potpuno volonterski. Ako bih vam rekao da je lako sklapati jedan magazin, slagao bih Vas. Naš Dino i ja znamo koliko je to teško sve to tehnički sklopiti, ali opet vredi. Moramo promovisati prave vrednosti u društvu. Od junskog broja, magazin izlazi na 2-3 meseca i to 21. u mesecu. Hvala svima Vama, hvala našim saradnicima Ani, Obrenu i nadam se da ćemo još dugo trajati, a vi ne zaboravite da u svakom trenutku mislite o ljudskim pravima. POŠTUJTE RAZLIČITOST DANAS, SUTRA I UVEK i bavite se humanitarnim radom, ali iz srca. Foto: Luka Karadžuelski

50


PUTOKAZ MLADIH

Kastel Schulhoff mesto za odmor duše

„Kaštel možda ne interesuju te globalne priče, mada su te globalne priče imale veliki uticaj na njegovu sudbinu, Kaštel interesuju samo lokalne male priče od kojih je živeo od sagrađenja pa do propasti. Kaštelova lokalna priča je taj deo Severnog Banata, ta ravnica, ta zemlja, taj položaj pored predivne reke Tise, ta divljač koja pored njega trči, taj seljak koji radi na zemlji oko njega i ponekad baci pogled na njega sa divljenjem, taj vinograd koji ponovo počinje da dominira ravničarskim predelom.“ Pandemija izazvana virusom „Kovid 19“, poremetila je brojne planove mnogih ljudi. Ove godine je preporuka SZO, ali i kriznih štabova većine država da se ovogodišnji godišnji odmori iskoriste unutar granica države u kojoj živite. Redakcija „Novog Milenijuma“ u novom broju Vam donosi jednu divnu preporuku za odmor. Kaštel Schulhoff, jeste divan dvorac koji morate posetiti. O ovom dvorcu je izveštavala i gospođa Mira Adanja Polak u svojoj autorskoj emisiji „Ekskluzivno“. Ovaj dvorac se nalazi pored mesta Padej u opštini Čoka na severu Banata. Udaljen je od samog mesta Padej oko kilometar hoda, a reka Tisa nalazi se na 800 metara. Kaštel se nalazi na 22 km od Sente, 29 km od Kikinde, 60 km od Segedina, dok je od Novog Sada udaljen svega 70 km. Prestonicu Srbije i ovaj Kaštel razdvaja 150 km puta. Ovaj Kaštel je divno mesto za odmor duše i tela. Divan je za porodična ili prijateljska okupljanja, venčanja, proslave, ali je divno mesto za odmor cele porodice, odmor bez ikakvih obaveza. Iako krije burnu istoriju, Kaštel je opremljen svim savremenim pomagalima: od štapova za golf, do terena za košarku. Poseduje i bazen, teretanu, saunu, a nudi i jahanje konja. Na tri hektara u okviru Kaštela nalazi se i divan vinograd sa još divnijom vinarijom

Foto: Vojvodina.travel

51


Burna istorija dvorca Ovaj dvorac je sagrađen pre sam kraj devetnaestog veka, tačnije 1896. godine. Izgradila ga je ugledna porodica Šulhof (Schulhoff), odnosno Lajoš Šulhof, bogati vlastelin jevrejskog porekla. Građen je na sredini takozvane „bele epohe“, konvencionalno se smatra da je ta era počela 1871. godine, a završila se sa početkom Prvog Svetskog rata. Modernizacija i otvaranje granica dovode Lajoša Šulhofa u Padej. Ovaj ugledni čovek je želeo da kupi zemlju i da sagradi sebi i svojoj porodici dvorac. Imao je veliku želju da se bavi vinogradarstvom. U globalu te godine sa početka dvadesetog veka bile su godine koje su za aristokratiju, visoki građanski stalež bile godine optimizma i duhovnog, ali i naučnog prosperiteta. Tih godina niko nije mogao ni da nasluti šta će se sve desiti kasnije i koliko će krvi biti proliveno. Neznajući da umetnici u Beču prave novi pravac u umetnosti („Art Nuova“), Lajoš svoj dvorac gradi u klasičnom stilu. Izgradnjom ovog velelepnog zdanja, malo mesto Padej postaje izuzetno važno i cenjeno mesto. Kao što su i grofovi Ledereri i sam Lajoš ubrzo postaje poznat po vinu. Te iz malog Padeja dolazi do izvoza vina za Mađarsku, pa čak i Francusku. Sama Banatska zemlja je bila poznata, a i danas je poznata kao dobro tlo za uzgoj različitih sorti vinovih loza. Lajoš je zasadio preko 300 hektara francuske sorte vinove loze. Rat i podela granica donose par problema za porodicu Šulhof. Međutim, već 1920. godine Lajoš se trajno seli u svoj Kaštel u Padeju. U jednom trenutku, Lajoš je imao više od 3.000 nadničara, koji su obrađivali nekoliko hiljada hektara zemlje i starali se o velikom vinogradu. Tokom Drugog Svetskog rata, Lajoš beži u Budimpeštu, a nacisti konfiskuju svu njegovu imovinu u Padeju. Od 1941 do 1944 godine Lajoš Šulhof se krije u Budimpešti, koja štiti svoje Jevreje, ali ipak biva uhapšen negde sredinom 1944.godine od strane nacista u Budimpešti i sproveden prvo u školu za rabine, koja je služila kao zatvor, a nakon toga u logor u predgrađu Budimpešte. Uspeo je da preživi i da dočeka kraj rata, ali se nije vratio u tada već novu zemlju Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju u kojoj su komunisti na čelu sa Titom došli na vlast, već je ostao da živi do 1950.godine u Budimpešti iz koje je otišao u Montreal u Kanadi, gde je i umro 13.juna 1962. godine. Sve stvari iz Kaštela su ukrali brojni ljudi, ali su kasnije 2010. godine otprilike kada je i snimljena emisija gospođe Adanje - Polak, brojni ljudi vraćali te stvari, tako da se danas u dvorcu može naći dosta originalnih stvari. Nakon otcepljenja Crne Gore, Kaštelu se te godine počinje vraćati stari sjaj i to zahvaljujući gospodinu Darku Višnjiću iz Pule, koji ga je kupio iz stečajne mase sa željom da tu živi. Rekonstrukcija je trajala dve godine i gospodin Višnjić je uspeo da Kaštelu vrati stari sjaj. Na sajtu ovog Kaštela, piše jedan divan tekst, čiji deo prenosimo u celosti:

„Kaštel možda ne interesuju te globalne priče, mada su te globalne priče imale veliki uticaj na njegovu sudbinu, Kaštel interesuju samo lokalne male priče od kojih je živeo od sagrađenja pa do propasti. Kaštelova lokalna priča je taj deo Severnog Banata, ta ravnica, ta zemlja, taj položaj pored predivne reke Tise, ta divljač koja pored njega trči, taj seljak koji radi na zemlji oko njega i ponekad baci pogled na njega sa divljenjem, taj vinograd koji ponovo počinje da dominira ravničarskim predelom.“

52


autor fotografije: Dimitri Houtteman, @dimhou

MLADI TALENTI BROJA

Oni su svojim radom pozitivno uticali na društvo

Svojim uspesima i svojim radom, redakcija magazina „Novi milenijum“ donela je odluku da u ovom broju predstavi troje sjajnih mladih ljudi. Oni svojim radom i rezultatima motivišu i inspirišu sve oko sebe. Dr Stefan Stanimirović

Matematički institut Srpske akademije nauka i umetnosti svake godine dodeljuje nagrade studentima master i doktorskih studija za najbolji originalni naučno–istraživački rad, master rad, doktorsku disertaciju ili drugi pisani rad iz oblasti matematike, mehanike i računarskih nauka. Ove godine je prvi put nagrada za računarstvo dodeljena doktorskoj disertaciji odbranjenoj na Prirodno – matematičkom fakultetu u Nišu. Za najbolji doktorat iz pomenute oblasti izabran je rad „Poboljšani algoritmi za determinizaciju fazi i težinskih automata“ dr Stefana Stanimirovića, koji od 2015. radi kao asistent na Departmanu za računarske nauke Prirodno – matematičkog fakulteta. Zbog svojih rezultata, zbog pomenute Nagrade i zbog bezbroj drugih aktivnosti, dr Stefan Stanimirović predstavlja mladu osobu broja.

53


Mladi talenti broja Veljko Đurić

Veljko Đurić, učenik prvog razreda Gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu uspeo je da osvoji dve prve nagrade na dva nacionalna takmičenja i to u jeku pandemije izazvane virusom „Kovid 19“. Ovaj mladi niški gimnazijalac najbolji je bio na takmičenju iz informatike za darovite učenike na kome je osvojio maksimalni broj poena. Nedelju dana pre toga postigao je isti rezultat na nacionalnoj ekološkoj olimpijadi. Podsetimo, ovo nije prvi put da Veljko učestvuje na Ekološkoj olimpijadi, još je kao srednjoškolac na toj olimpijadi ostvari zapažene rezultate. Zbog svega navedenog Veljko Đurić, učenik prve godine Gimnazije „Svetozar Marković“, predstavlja mladu osobu broja.

Aleksa Sotirov

Učenik Matematičke Gimnazije u Beogradu Aleksa Sotirov i ove godine je na čelu jezičkih takmičarskih lista, kako stoji na sajtu Matematičke Gimnazije u Beogradu. Naime, njegovo znanje engleskog jezika je zvanično zapaženo od strane međunarodnih i lokalnih organizatora prestižnih svetskih takmičenja. Učestvovao je na „Hippo Global 2020“ i „KGL Contest 2020“ i u oba slučaja je zabeležio pobedu. Zbog navedenog mladi Aleksa Sotirov predstavlja mladu osobu broja. autori fotografija: Prirodno – matematički fakultet, Dino Dervišić, Matematička Gimnazija u Beogradu

Vaša ciljna grupa su mladi i vedri ljudi?

MESTO ZA VAŠU REKLAMU Za više informacija novimilenijum@findraoul.com

60

autor fotografije: Pawel Czerwinsky,


Želiš da budeš deo mladog tima? zanima te kako je raditi u redakciji? zanimaju te teme koje se tiču mladih?


>>>

BUDI NOVINAR

Javi se na : novimilenijum@findraoul.com

Ä?ekamo te! autor fotografije: Pawel Czerwinsky, dizajn: Dino Dervisic


Vaša ciljna grupa su mladi i vedri ljudi?

MESTO ZA VAŠU REKLAMU Za više informacija novimilenijum@findraoul.com

autor fotografije: Pawel Czerwinsky



ONE PERSON CAN MAKE A DIFFERENCE

Raoul Wallenberg


Millions discover their favorite reads on issuu every month.

Give your content the digital home it deserves. Get it to any device in seconds.